OTO DEMUS - ROMANICKO ZIDNO SLIKARSTVO

SADRZAJ

strana 1. Funkcija 2. Stil 1. Umetnici 2. Rasprostranjenost 3. Italija 4. Francuska 5. Spanija 6. Engleska

2 17 25 29 37 47 56 63

OTO DEMUS - ROMANICKO ZIDNO SLIKARSTVO
1

OPSTI PREGLED FUNKCIJA Funkcija romanickog zidnog slikarstva u sluzbi je religije i na prvi pogled ne razlikuje se mnogo od preromanickog slikarstva. Njen cilj je da na pravilan nacin uputi posmatraca u ono sto on samo delimicno zna i da snaznim slikama predstavi moc i slavu Gospoda i njegove Crkve. Romanicki period se razlikuje od prethodnog upravo vecom paznjom koja je ukazivana prikazu slave Gospodnje. U skulpturi dominantna tema je postala besmrtna slava; ona je srz razvoja bogatog i slozenog sistema koji je tezio univerzalnosti, ali dok je skulptura bivala sve ambicioznija tokom XII v, tematski izbor zidnog slikarstva ostao je relativno ogranicen. Sam format davao je muralima “oficijelniji” karakter sto je, zajedno sa dostojanstvenom strogoscu vizantijskog slikarstva, sprecilo razvoj u osnovi nedisciplinovanih i univerzalistickih elemenata koji su imali tako dubok ucinak na razvoj romanicke skulpture. Od znacaja je to sto Sveti Bernar iz Klervoa, u svojoj strasnoj polemici usmerenoj protiv ukrasavanja crkava i manastira, samo uzgred pominje slikarstvo a svoj glavni napad usmava na skulpturu. On se protivio mastovito obradjenim kapitelima koje bismo mogli da rekonstruisemo na osnovu njegovih reci cak i da nisu do danas sacuvani. On je osudio disciplinovani program zidnog slikarstva zbog sjaja i razmetljivosti. Iste ove kvalifikacije Rupert of Deutz je pravdao teoloskim argumentima. Sve u svemu, teoreticari kao sto su Hugo of Saint - Victor, Rupert, Honorius Augustodunensis a kasnije Siccardus of Clermona, Durandus i Vincent of Beauvais, poklanjali su daleko manje paznje zidnom slikarstvu nego skulpturi i drugim umetnostima i zanatima kojima su se ukrasavale crkve. Stroga monumentalnost romanickog slikarstva, uz male izuzetke, bila je isto toliko udaljena od teoloskih sporova koliko i od emotivne topline nove goticke umetnosti koja se pojavila krajem XII veka. Dominantni element u polihromnoj dekoraciji bilo koje crkve, bio je prikazivanje besmrtne slave Gospodnje. Ovu temu u apsidi video je svako po ulasku u crkvu i na njoj se zadrzao. Na zapadnom zidu nalazila se druga predstava. Izmadju njih, u glavnom brodu, nalazile su se scene koje ilustruju Stari i Novi zavet a rasporedjene su tako da prate ritam koraka pri odlasku. Obicno su bile date u jednom nizu ili na poseban nacin. Kripte su ukrasavane scenama iz zivota svetitelja cije su mosti u njoj pocivale. Ni jedna druga tema nije ugrozila nadmoc ovih, cisto religioznih, scena. Personifikacije etickih alegorija, na primer Vrline i Poroci, cesto su slikane u oruzanoj borbi a scene sa prizorima radova vezanih za godisnje cikluse obicno su prikazivane na mestima od manjeg znacaja, na stubovima lukova, izmedju lukova ili na mozaicnom podu. Sto se tice fantasticnih i nerealnih elemenata, koji su nerazmrsivo upleteni u religioznu tematiku skulpture i iluminiranih inicijala, oni su u zidnom slikarstvu ograniceni na strogo marginalnu zonu ili predstavljeni kao sara na podnozju stuba ili zida. Ova konvencija govori da oni nisu imali ozbiljan znacaj. Jedino se ovde moglo predstaviti groteskno i misteriozno. Na ovom slikarstvu pomesani su romanticni epski svet i ornametalna sara. Ovakvi momenti cesto nemaju znacenja niti veze sa programom ostalog dela crkve. Dekoracija u unutrasnjosti crkve - freske su izuzetno retke na spoljasnjim zidovima - do izvesne mere odgovara razlicitim fazama opste kompozicije. Idealno gledano, ona se javlja u obliku hijeratskog poretka od vrha do dna, od monumentalne grupe figura koje
2

predstavljaju Hrista u slavi ili Maiestas na svodu, preko niza narativnih scena na zidu, do razbacanih pojedinacnih motiva na podnozju stupca. U posebnim slucajevima, program i njegov raspored odredili su funkcija i oblik gradjevine. Dekoracija katedrala razlikovala se od dekoracije kapela, dvoranske crkve od rotondi, trpezarije od odaje za skup kanonika; palatinske crkve i dvospratne privatne kapele imale su snaznu feudalnu karakteristiku. Osim razlika koje se javljaju usled arhitektonskih i funkcionalnih varijacija, romanicko zidno slikarstvo ima toliko raznovrsnih tema da, pored nekoliko izuzetaka u Rimu, juznom Tirolu i Kataloniji, tesko bi se nasle dve gradjevine sa identicnim programom. Romanicko slikarstvo se razlikuje od vizantijskog, u kojem je jedan isti sistem dominirao, uz neznatne varijacije, skoro dva veka, upravo po ovoj, izuzetnoj raznovrsnosti, vecoj na severu i zapadu nego na jugu. U romanickoj umetnosti svakako postoje opste tendencije ali nema cvrstih pravila u razmestaju slikanih dekoracija na gradjevini; nema neprikosnovene topografije cija sema dekoracije daje poseban znacaj svakom delu krstoobrazne crkve sa kupolom u vizantijskom carstvu. Jedino se, manje-vise ustaljeno pravilo moze primeniti na slikarstvo svoda ili polukalote apside. Tu se, bez izuzetaka, slika Hrist u slavi ili Bogorodica sa Hristom okruzena nebeskim dvoranima. Postoje tri osnovna oblika Hrista u slavi; prvi je rimski po poreklu, osobini i mestu nastanka: figura uspravnog Hrista u raju sa svetiteljima i ktitorima crkve. U uzem smislu jedva se moze racunati kao romanicki (primer je slikarstvo otkriveno u Tivoliju). Ono se skoro doslovno nadovezuje na monumentalnu tradiciju VI veka u rimskom Sv. Kozma i Damjanu. U nekoliko slika scena raja se u XII veku pretvara u scenu Vaznesenja sa uspravljenim Hristom ( San Pietro u Toskani, Santa Maria di Trocchio). Romanicka varijanta ove rimske apsidalne kompozicije transponovana u vizuelni recnik drugacijim teoloskim premisama, izgleda da je bila u modi u Milanu u otonskom periodu: njeni lokalni izdanci su San Vincenzo a Gallijano i Negrentino ( San Carlo di Prugiasco ). Osnovni elementi u ovom rano romanickom delu jesu pojava mandorle i nacin na koji povrsina i okvir odredjuju ritmicku raspodelu figuralnog sadrzaja svoda. Isti novi elementi preobrazili su predstavu Hrista na prestolu, poreklom iz vizantijske umetnosti, u romanicku Maiestas Christi. Na predstavi u vizantijskoj apsidi i na italijanskoj apsidalnoj kompoziciji koja je iz nje izvedena i koja predstavlja drugi tip romanickog Maiestas, Hrist uvek sedi na tronu, sam, u pratnji Jovana i Marije ( tada se radi o sceni Deisis ) ili u pratnji andjela. Raspored figura odredjuje samo linija osnove svoda. Ne radi se o kompoziciji na praznoj pozadini vec o projekciji uspravnih figura na neartikulisanoj i neizdiferenciranoj zlatnoj ili plavoj pozadini. Ona se vezuje za snagu kojom zrace centralne figure i ispunjavaju tenzijom praznu pozadinu: mozaik apside Sv. Marka u Veneciji koji je sacuvan u prvobitnom obliku, uprkos prepravkama iz XVI veka, predstavljao je uzor ovome tipu, siroko rasprostranjenom u Italiji. U osnovi, istu vizantijsku apsidalnu kompoziciju ima Sant Angelo in Formis koji je podigao Abbot Desiderius iz Monte Cassino-a. Tipicno zapadni element predstavljaju ulepsane zveri apokalipse na pozadini izdeljenoj trakama u boji. Ali, jos uvek se radi u praznoj pozadini naspram koje uplaseno stoje cetiri zveri. Centralnoj figuri nedostaje formativna snaga (snaga oblika?) kojom ona zraci. Ta pozadina je pusto prostranstvo u koje rimski velum iznad Hristove glave ne moze da unese nikakvu tenziju. Dela kao sto je Sant Angelo zauzimaju prostor izmedju dva sveta: vise ne pripadaju vizantijskom svetu u kojem i dalje traje grcko-rimska tradicija plasticnog tretmana centralnih elemenata na pozadini koja je pre umetnicki nepostojeca nego dvodimenzionalna Ona se ne prilagodjava
3

romanickom sistemu povrsina i planova cime je napustena tehnika poznoantickog iluzionizma. Treci tip apsidalnog Maiestas skoro savrseno je otelovio taj sistem: figura Hrista koji sedi na dugi u mandorli. Ovde nije sporno postavljanje figure u prostorno neodredjenu pozadinu. Umesto toga, tlo, bilo da je krivo, zavojito ili ravno, organizovano je i podeljeno na osnovu spoljasnje konfiguracije kao ravna povrsina a njeni delovi su tako ispunjeni da planovi i linije koje formiraju figure kompozicije, uvek su u vezi sa okvirom. Tako je prvi zadatak romanickog slikara bio da artikulise i podeli ovu povrsinu cak i u provincijskom slikarstvu Saint-Jacque-de-Guerets. Tenzija u romanickom zidnom slikarstvu mogla se pravilno razviti tek kada je povrsina jasno podeljena i geometrijski artikulisana. Ako bi se razlika izmedju vizantijskog i zapadno romanicko zidnog slikarstva morala izraziti jednom recenicom, moglo bi se reci da je u vizantijskoj umetnosti figura postavljena u prazan prostor dok je na zapadu kriva (zavojita, valovita?) povrsina najpre dobila organizovani okvir a potom ispunjena figurama. Italijani su primenili resenje koje se granicilo sa oba nacina. Najznacajnija tretirana tema u romanickom zidnom slikarstvu kao i slikarstvu panela, minijatura, plemenitom metalu i kamenim portalima je Otkrovenje. Predstvljen je Hrist kako sedi na dugi u mandorli a oko njega su cetiri zveri. Cesto se isticala veza izmedju scene Maiestas sa timpanona romanickih portala ( u Kliniju) i apsida. Mada se ovo prenosenje Maiestas iz polukalote apside na ravnu povrsinu timpanona ili antepedijuma moze uspesno obaviti, ipak se gubi jedan vazan umetnicki detalj: precizna krivulja apside, koja je u odsustvu kupole najznacajniji konkavni oblik artikulisane prostorne celine, pruza slikanoj dekoraciji tenziju koja se neminovno gubi pri transferu na ravnu povrsinu. Cak se u izvesnoj meri prenosom na poluoblicasti svod smanjuje tenzija i kohezija - primer je Notre-Dame-la-Grande u Poitiers-u i neke kripte. Traganje za tacnim znacenjem romanickog zidnog slikarstva dalje komplikuje postojanje istocnog hriscanstva u kojem se javljaju srodni prototipovi (mozaik u Hosios David u Solunu, freske u apsidi u Bavitu, i td.). Oni se u teoloskom smislu ne moraju direktno identifikovati kao potpuno razvijen tip liturgijskog Maiestas. Zajednicko za oba tipa su apokalipticka konotacija (Otkrovenje iv, 1-10) i vizionarski ambijent ( Isaija iv, 1-3; lxvi, 1, 15; Jezekilj i, 4-28). Zapad je vremenom napustio vizionarsku crtu. Apokalipticke zveri su dobile knjige i tako simbolicno predstavljaju cetiri jevandjelista. Romanicka apsidalna kompozicija Maiestas ima opste, bezvremeno znacenje kojim se razlikuje od skulpture timpanona. Na njima se, u vecini slucajeva, predstavljaju odredjeni dogadjaji: Strasan sud, Vaznesenje, sv. Trojica - izuzetak predstavlja program u transeptu Saint-Gilles de Montoire. Na jednom, siroko rasprostavljenom tipu iz starije rimske tradicije prikazan je Hrist Maiestas kako predaje kljuceve Petru. U kompoziciju su ukljuceni i drugi apostoli. Ali, u svim verzijama specificnog ili “istorijskog” karaktera dominira predstava Maiestas u besmrtnoj slavi. Pod vizantijskim uticajem razvila se druga znacajna tema romanickih apsida - figura Bogorodice, ali ne uspravni tip, koji je tada bio popularan na obodu vizantijskog carstva ( Kijev) vec Bogorodica na prestolu. Ona je mogla biti prikazana sama, kao u Hosios Lukas i Dafni, ili kako joj se klanjaju andjeli. Drugu varijantu nalazimo u bezbrojnim vizantijskim crkvama od Gruzije do Trsta i Venecije. Romanicka umetnost je i ovde stvorila svoju narocitu verziju sa figurama Maga ( Catalonia, Westphalia ) ili svetim zenama ( Montmorillon). Najznacajnija verzija je Bogorodica Maiestas istog tipa kao Hrist Maiestas - ona se prikazuje na tronu u mandorli, okruzena sa cetiri apokalipticne
4

zveri. Jos nije nadjen teoloski izvor za ovaj neobican tip. On se javlja u francuskoj skulpturi i slikarstvu Akvileje (glavna apsida i kripta katedrale) i u Spaniji (fronton u San Miguel in Excelsis). Kao Hrist u sceni Maiestas, svi ovi tipovi se razlikuju od vizantijskih prototipova i modela po tome sto centralna figura nije postavljena izolovano naspram prazne pozadine, vec je okruzuju drugi motivi i figure (andjeli, Magi, zene svetice, simboli jevandjelista ) a celina je zatvorena u precizan okvir koji u potpunosti ispunjava polukruznu apsidu. Bogorodica kao carica ne slika se pre XIII veka (Westphalia: Soest, Weslarn i td.). Ubrzo su se poklopile teznje i ostvarenja u romanickom zidnom slikarstvu, narocito u zapadnoj i severnoj Evropi. Svi figuralni elementi kompozicije izvedeni su iz prototipova, razvijenih relativno rano u Istocnom carstvu i Rimu. Velicina romanickog slikarstva lezi u apsolutnom ovladavanju kompozicijom, ritmicka tenzija istice materijalno svojstvo povrsine, njegovi se nivoi i slojevi preplicu i zaokruzuju. Ovaj sistem ne pruza iluziju prostora niti ga definise vec nas kroz dva ili tri plana uvodi u ono vanvremensko. Najjednostavniju artikulisanu pozadinu u romanici nalazimo u Italiji, u delima koja su stvorena pod vizantijskim uticajem. U Sant’ Angelo in Formis, tlo ispod rimskog veluma podeljeno je na dva dela. U centralnoj apsidi kapele Castel Appiano, pozadina svoda podeljena je na tri koncentricna prstena ciji je bademasti oblik uslovio spoljasnji okvir polukalote. U apsidi kripte Montemaria, u juznom Tirolu, nalazi se jedan od najkompleksnijih sistema u kojem koncentricni krugovi crvene, zelene oker i plave boje dele ne samo unutrasnjost mandorle nego i spoljasnji prostor izmedju lukova. Velika ekstravangacija u osmisljavanju pozadine odraz je udaljavanja od vizantijskih modela. Slucaj obliznje crkve u Montemaria mozda ne ide u prilog ove tvrdnje zato sto je Montemaria zavrsena nekih dvadesetak godina pre Castel Appiano-a. Zapravo, ova okolnost potvrdjuje pravilo: dekoracija Castel pokazuje uticaje novog vizantijskog talasa koji je dosao iz Venecije a u juzni Tirol stigao tek krajem dvadesetih godina XII veka. Zato je ona vise vizantijska a manje romanicka od ranijih dela u Burgusio. Podela pozadine i mnogostruki okvir veoma su rasprostranjeni u Nemackoj gde su cinili logicnu paralelu spoljasnjoj artikulaciji gradjevina koje su tamo bile mnogo vise romanicke, nego u Italiji. Paralela je bila jos ociglednija tamo gde je spoljasnjost zadrzala svoje prvobitne svetle boje, ali joj je nedostajala vazna, plava boja koja je imala najznacajniju ulogu u dekoraciji apsidalne pozadine. Uokvirena crvenkasto smedjom, zelenom i oker bojom, plava je cesto predstavljala pozadinu i bila najdublji sloj sistema koji je vise uokviren nego sto uokvirava. To pokazuje da je poreklo romanickog sistema u poznoantickom iluzionizmu. U ranohriscanskoj umetnosti, plava boja je imala prednost nad zelenom i zutom u prikazivanju daljine ( dubine?)- primer su mozajici u Santa Maria Maggiore u Rimu. Medjutim, nema cvrstih pravila po kojima se rukovodi artikulacija i kolorit romanickih apsida. Mada je plava boja najcesce koriscena za najdublje segmente, postojale su i druge koloristicke kombinacije a u nekim slucajevima uopste nema pravila. Na primer, u apsidi San Clemente de Tahull (oko 1123 g.) plava, oker i crna rasporedjene su horizontalno, jedna iznad druge sa plavom pozadinom u mandorli, zelenom i crvenom u medaljonima sa predtstavom simbola jevandjelista. Plava pozadina mandorle se jedina pridrzava pravila; preostali deo koloristicke seme je prilicno slobodan i priznaje samo umetnicke zahteve. Ipak je celina prikazana savrsenom logikom i ubedljivo, kako to samo velika umetnicka dela mogu. Ovu logiku ni u kom slucaju ne bi narusili elementi koji, uprkos impresivne ozbiljnosti celine, daju opisu dimenziju mastovitosti cak i
5

prilike predstavljaju u nizem delu zida posto su u gornjem delu prozori). zanemarene su umetnicke mogucnosti prozora koji bi mogli da ih prekinu: zid predstavlja neutralnu povrsinu koju treba oslikati. s pravom .namernog humora. Ali. ovde se cesto susrecu narativne scene. neophodno je umanjiti je. Medaljoni sa simbolima Marka i Luke i njihovih andjela uklopljeni su u cilindricnu povrsinu. Sv. koristi se u nemackim zemljama gde se ponegde javlja u dvostrukom nizu (Niederzell. Svi oni. Gereon. izuzetno. San Silvestro) postavljene su jedna pored druge. Romanicko zidno slikarstvo nikada na ovaj nacin ne koristi mogicnosti trodimenzionalnog prostora mada ne odustaje od slikanja arhitektonskih struktura u donjem delu apside. kupola u Perschen-u). zauzimaju nizu zonu. Ovo je veoma daleko od vizantijskog gravitas i priblizava se mastovitom srednjovekovnom svetu na zapadnjackim kapitalima. arkade postaju glavne komponente bilo da su slikane (Niederzell) ili predstavljene kao niz stvarnih nisa (Keln. Soest kasniji su primeri koji anticipiraju buduce tendencije. Polukalota apside rezervisana je za besmrtnu slavu Boziju dok su gornji delovi polucilindricnog zida obicno posveceni crkvi: andjelima. u severnoj i zapadnoj Evropi. alegorija . dok se na severu i zapadu obicno slika trompe-l`oeil kao zavesa sa pravilnim 6 . Figure slikane u glavnom delu apside i arhiktetura su stvarniji i materijalniji od nebeske sfere svoda. Scene Starog zaveta u severnoj apsidi crkve Sankt Patroklus. stradanje svetitelja. dok u dnu lava i bika sapinju za nogu i rep a njihovi andjeli gestom ih predstavljaju. Oni pretpostavljaju raskorak izmedju humora i ozbiljnosti. Pre se radi o prakticnosti:da bi figura stala u lucni umetak. apostolima. Oni se ukrstaju i preplicu sa figurama koje izlaze iz njihovih okvira. ali se ovo ne moze smatrati primenom perspektive. Andjeo u gornjem desnom uglu obmotava svoj ogrtac oko orla svetog Jovana i nosi ga pazljivo kao dragocenost. zid apside je neartikulisan i ravan. Slicno su i podnozja stubova i nizi delovi zidova potpuno prepusteni stvarnom svetu. Ma koliko ovo resenje izgledalo neobicno na prvi pogled. umetnik se odlucio da postavi svaku sledecu figuru ispod druge a nize delove preklopi donjom ivicom. Raspon luka jedne arkade znatno varira u zavisnosti od sirine figura koje uokvirava (San Clemente de Tahull). Dekoracija je cesto izvedena ciglom. legende. U vizantijskim i vecini italijanskih gradjevina. Arkada. uspravnim figurama ali ima i uradjenih poprsja (Nauders. apside se detaljno artikulisu. Slican slucaj nalazimo u apsidi u Berze-laVille. Gereon) ili apstrakcija: Eklezija (Pedret). pokazu svoju vestinu stvarajuci efekat nekoliko planova od kojih je poslednji sastavljen od traka uobicajenih boja. kao sredstvo artikulacije.Mudre i Lude device ( Castel Appiano). personifikacija u obliku svetitelja ( Keln. Romanicki slikari su mogli da pri koriscenju arkada. malterom ili mermerom. dok je u Spaniji uobicajen samo jedan red nepravilnih arkada. Ova dekoracija ne skodi sistemu planova u celini. svetiteljima.ovde se. figure (Trst) ili scene (Tivoli. Postoji izvesna veza izmedju skulpture i plasticnih efekata postignutih u apsidi San Clemente koja premasuje uobicajeno preplitanje (uzajamno dejstvo?) planova. Berze-la-Ville . nepostojeceg u XII veku. u nizovima. narocito u Italiji. Mogli su u srednem planu da stvore niz arkada a u prvom planu figure koje iskacu iz svojih arhiktetonskih okvira. Male figure u lucnim umecima sa obe strane mandorle kao da tonu u parapet okvira. ono ne stvara iluziju trodimenzionalnog prostora niti se polukalota svoda tretira kao prostorna celina sto je slucaj u vizantijskoj umetnosti na Siciliji u Monrealu gde ispruzene ruke Svemoguceg ne samo da ispunjavaju krivinu apside vec je i obuhvataju. Berze-laVille). Nasuprot tome. Umesto toga. S. najcesce u Italiji ili pod italijanskim uticajem. Simbole jevandjelista prate andjeli (izuzetak je andjeo svetog Mateja ).

na primer. Strasni sud je cesto prikazan na istocnom zidu. Podnozje stuba je jedino mesto u zidnom slikarstvu u kojem je data sloboda grotesknim. svetitelja i donatora crkve. ali i ona predstavlja integralni deo dekoracije romanickih gradjevina. Ponegde se javljaju zajedno . Prikazan je kao groteska sto se moglo naci samo u donjim zonama zidova. Dekoraciju poda necemo prikazati u ovoj knjizi. pre su plod maste umetnika nego ilustracije literarnih dela i razbacani su na zavesama bez ikakvog reda. teme zrtava Kaina i Avelja ili Avrama i Isaka povezuju sa Mudrim i Ludim devicama iz apside ( ili na gornjem zidu broda u Purgg-u) redosledom koji povezuje euharisticke i eshatoloske reminiscencije na rano vizantijsko i ravensko hriscanstvo sa savremenim modelima zrele romanike. Medjutim. jagnje Bozije. Ipak. jedna ili vise apsida koje u juznom Tirolu cine ikonografsku celinu. U seoskoj crkvi Zillis in Grisons. Prihvatanje i odbijanje zrtve. Narativne scene su retke. Fantasticne scene. 7 . U ovom slucaju. Reichenau). uokvirene su trijumfalnim lukom ili formiraju nisu u zidu. ruka Bozija). skoro kao skica. scene iz zivota Hrista i sv. “Rat macaka i miseva” u Purgg-u je takodje neobican posto se ne nalazi u podnozju zida vec je smesten u galeriji koja danas ne postoji i tako je odeljen od preostalog dela zida. najkarakteristicniji motivi su crtezi figura crvenom olovkom izvedeni u imitaciji veza. On predstavlja vidljivu paralelu Katonyomachia Teodora Prodroma. apostola. Danskoj i Svedskoj. Tema se odnosi na Strasni sud koji se nalazio na zapadnom zidu a sada je unisten. bajkovita cudovista. fantasticni elementi su se prostirali od podnozja zida do drvene tavanice na kojoj se nalazi jedinstveno folklorno slikarstvo.oni iz kripte katedrale u Akvileji. nalik na vez. Sa svake strane luka obicno je naslikana jedna ili grupa figura okrenutih prema centralnom motivu iznad luka ( Hrist u medaljonu. Georg in Oberzell. Ove crteze ne mozemo precizno interpretirati . zene vojvode Henrija II. znacajni su pandan Strasnom sudu koji se obicno slika na zapadnom zidu. nabori na zavesama. U Engleskoj. U tom kontestu. prenose crtez na jednostavan nacin i bez ikakvih poteskoca. figure nalik na Atlante. mada se u jednoj grupi crkava u Alpima. uradjena je povrsno. fantasticnim i profanim elementima koji inace imaju znacajnu ulogu u iluminiranim rukopisima i kamenoj plastici. obicno sivi i zuti. Jos jedan izuzetak predstavlja slikarstvo sa scenama lova i zivotinja u San Baduel de Berlanga (Castile) ono pokriva vise od polovine zida ove neobicne gradjevine. Figuralna dekoracija. Teme. Na 105 sacuvanih panela. otvaranje i zatvaranje vrata devicama. Figure su izvucene iz prikaza proroka. obicno slikane u lucnim umecima ne ukljucuju kako bi se ocekivalo vizantijski tip Blagovesti. Martina oivicene su sa 48 slika cudovista i morskih nemani.naborima. sa tipicno srednjovekovnom kombinacijom upotpunjenosti i jasnoce. dovoljno je reci da njene didakticke i eticke teme pozicijom i znacenjem prate scene sa podnozja zidova zaokruzujuci tako celinu programa. Zavese su cesto ukrasene orijentalnim sarama. kosmicki poredak uspostavlja cetiri andjela u uglu koji simbolicno predstavljaju cetiri strane sveta. sa andjelom na levom lucnom umetku i Bogorodicom na desnom ( izuzetak je crkva Sv. opiru se pokusaju teoloskog tumacenja. zatvorenim krugovima sa zoomorfnim motivima uzetim sa persijskih i vizantijskih tkanina (Eoro Claudio). Prva je koriscena u grcko rimskoj tradiciji dok je druga izricito romanicka. Delo je u Austriju stiglo preko Teodore. 24 starca apokalipse. Kod dvoranskih crkava sa ravnom tavanicom. slikarstvo je nastalo pod islamskim uticajem koji se preko profane dekoracije prosirio na eklezijasticku umetnost Spanije.u kripti katedrale u Akvileji.

Naporedo su mogli postojati kao tipovi i antitipovi ne samo celi ciklusi. Petru i prvobitnoj crkvi Sv. U transeptu su cesto slikani i narativni ciklusi. Uopsteno govoreci. U gradjevinama gde je pogled na njega bio slobodan. Jovanu. ne postavlja se pitanje konfrotacije dva ciklusa kao celine. na kojem je prvobitno bio ulaz). cime se naglasava vaznost savremenog momenta. U drugim podrucjima. (na istocnom zidu. Glavne povrsine za prikazivanje ovih narativnih ciklusa su gornja zona glavnog broda i bacvasti svod crkve. vise paznje je posveceno izvesnom stepenu simetrije sa svake strane apside (Nepi). severna Francuska i Engleska.vecina ih je zrtvovana u kasnijem periodu radi galerije za orgulje. Maria in Cosmedin u Rimu . Pavla izvan zidina). naporedo postojanje scena iz Starog i Novog zaveta nema poseban tipoloski znacaj i takve programe ne smatramo romanickim. U zasvodjenim crkvama Francuske istocni i zapadni zidovi bili su izgubljeni za slikare .epizode iz zivota Karla Velikog postavljene su naspram scena iz ciklusa o Danilu. Sant’ Angelo in Formis. Burgfelden. One su u osnovi posvecene Hristovom zivotu. neobicna za XII vek nalazi se u brodu crkve S. Priroda ove seme bila je vise teoretska od drugih dekorisanih delova. Zanimljiva dekoracija. Teme su uzete iz oba Zaveta. sa izgubljenim ciklusom St. sto je u italijanskim crkvama od 8 . na mestu vidnom vernicima. pojavljuju se scene koje ilustruju covekovo iskupljenje i pocinju Stvaranjem. ponekad kao tipoloske paralele. Mozda je u transeptu bilo vise scena iz Novog zaveta. Hor. Proroci sa svitkom i svetitelji olicavali su religioznu misao dok je predstava svetog Petra sa episkopima i kraljevima mozda smisljeno izabrana da bi ukazala na politicke aspiracije Crkve. Na njima su ilustrovane scene iz zivota i stradanja svetiteljke i sv. oblast Rajne. smesten izmedju apside i broda. U romanickim i ranohriscanskim crkvama narativna crta se javlja u glavnom brodu a u manjoj meri. vec i pojedinacne scene. Strasan sud bi normalno bio prikazan na celom zidu kao mocna opomena isteka vremena vernicima pri izlazu. U tom delu crkve. malo se koji u Italiji mogao meriti obimom i jasnocom. kao na primer Saint-Savin. kao u minijaturama i bojenom staklu. Postojalo je nekoliko centara u kojima su dominirali kompleksni tipoloski sistemi: Regensburg. u bocnim brodovima. Sacuvani primeri. Santa Maria de Tahull (zapadni zid broda). gde svod nose stubovi. Edmunds Bury i Saint-Savin. ali cak i da jeste. Naprotiv. donja Saksonija (Idensen). ili chorus minor ponekad su ukrasavale (na primer u Prufening-u) naglaseno formalne arhiktetonske kompozicije svecanih figura frontalno postavljenih. Sacuvani programi nisu obicni. cudima i smrti dok se Hrist u slavi iz apside pojavljuje kao daleka vizija.zapadni su imali galeriju otvorenu prema glavnom brodu.Preostalo je malo scena Strasnog suda na zapadnom zidu . bili su slobodno razbacani da mozemo sa pravom pretpostaviti prilicno ravnomeran raspored seme koja je srodna sistemu u glavnom brodu italo-vizantijskih crkava (Torcelo). Razlicite grupe i epizode od kojih se scena sastoji poredjane su horizontalno. Jovana. Ne moze se reci da je narativni ciklus iz Starog zaveta bio nepoznat severno od Alpa. Oltari u transeptu ponekad su predstavljali ziznu tacku: nekoliko zona fresaka na zidu iznad oltara katedrale u Tournai posveceno je sv. uskladjenost svih ciklusa ogranicena je na Italiju dok u severnoj Evropi srecemo kompleksnije i detaljnije tipoloske programe. oblast oko Meze ili Maasa. U dekoraciji transepta izgleda da nije postojala konvencija. Ali narativne scene iz Starog zaveta na svodu Saint-Savin razvijaju se bez ikakve veze sa povrsnim ciklusom Novog zaveta u zapadnoj galeriji. Margaret i sv. Oni predstavljaju smisljeno ozivljavanje ranohriscanskih sema (narocito u starom Sv.

Suprotno tome. nailazimo na pojedinacne figure na lucnim umecima. Ovaj raspored je odgovarao posmatracu koji je od oltarskog prostora isao prema vratima a crtez je morao da docara vizuelni efekat posmatraca koji je okrenut istoku. iz ugla kretanja posmatraca. Prelaz sa jedne prakse na drugu mozda se vidi u razradjenoj semi pruga. uradjeni pod vizantijskim uticajem (Sant’ Angelo in Formis) uspesno su resavali ovaj problem. Vertikalne trake samo odvajaju scene.) i na okvirima narativnih scena. Slikar je mogao imati u vidu cinjenicu da ce vernici videti ove scene prolaskom kroz brod i zaustavljenjem pred apsidom. nekada cak u talasastoj liniji koja se javlja u pozadini francuskih dela s kraja XII i pocetka XIII veka (Chateau-Landon). Njegov je efekat morao biti harmonican. Izuzetak predstavlja normanska umetnost u Engleskoj. Problem je predstavljala desna strana gde su scene isle od istoka ka zapadu. sto je samo moguce uzduznim kretanjem broda u oba pravca. Ona je cesto istaknuta plasticno izvedenim motivom (u bojenom reljefu) . To znaci da je. opet u prva tri traveja.primer je motiv meandra ili niz konzola. Vizantijski mozaicni ciklus (Monreale) doveo je do savrsenstva tehniku dvosmernog ritma a italijanski ciklusi.). Narativni ciklusi mogu se pojaviti u dva osnovna kompoziciona oblika: kao niz slika koji je odvojen okvirima ili kontinuirani friz. stubovima i izmedju prozora (proroci. Ornamenti u romanickom zidnom slikarstvu su obicno iskljuceni iz stvarnih scena. svetitelji. ponovo stize u transept prateci nizu zonu. obicno zasvodjeni ulaz. Da bi u celosti i pravilno sagledao ciklus Saint-Savin. Grubo govoreci. uz ovo setkanje gubi se osecaj pazljivo planiranog i usmerenog ritma. Na kraju se mora vratiti u treci travej da bi zavrsio ciklus o Mojsiju koji ide od zapada prema istoku nizom zonom severne strane. Oba zida su se mogla videti u isto vreme sto potvrdjuje crtez fresaka iz broda katedrale Vercelli (XIII v. u gotickoj umetnosti ukrasna sema je u pozadini predstavlja vise pravilo nego izuzetak. posmatrac mora da sledi gornju zonu na levoj (severnoj) strani u tri traveja. Naravno. Dok u klasicnoj i vizantijskoj umetnosti figure predstavljaju srz kompozicije. Postoje i brojni izuzeci. Rezultati u Saint-Savin su mnogo manje zadovoljavajuci jer su umetnici menjali pravce u zelji da u potpunosti iskoriste skele dok su jos bile u odredjenom delu broda. NohantVicq.velikog znacaja. vec doprinose artikulisanju gradjevine. Pored narativnog ciklusa. usmeri posmatraca prema istoku. Figure i grupe figura kao i celokupna kompozicija unutrasnjeg dela. nije smeo da mnogo odvlaci pogled sa oltara vec da. Tu se posmatrac okrece i prati gornju zonu juznog zida sve do zapadnog kraja. prilagodjene su obliku unutrasnjeg rama i povrsini koju okruzuju. potom da se vrati do zapadnog zida i prati nizu zonu na istoj strani. horizontalna ivica je znacajnija od vertikalne. Isto vazi i kada arhitektonski element. kao prelazni oblici. U oba slucaja. Nalazimo ih na arhiktetonskim elementima (stubovi u Saint-Savin. kao elementi 9 . niz odvojenih slika karakteristican je za Italiju a friz za sever. Ciklus tada prelazi na gornju zonu i nastavlja se u transeptu. andjeli). Narativne scene su bile od velikog znacaja slikarima. vernicima i donatorima. kripta Saint-Savin). u romanickom slikarstvu raspored elemenata u kompoziciji odredjen je prevashodno oblikom rama. suprotno toku ciklusa. Nije bilo tesko pratiti scene sa leve strane zida ili sa leve strane bacvastog svoda. postavljene u prikladan okvir. Te horizontalne trake ne samo da pruzaju okvir nizu odvojenih scena ili frizu. ima ulogu unutrasnjeg rama obuhvatajuci narociti deo kompozicije (Berze. Brioude i td. na primer. na desnoj (juznoj ) strani svoda ciklus tekao od istoka prema zapadu u gornjoj zoni a od zapada prema istoku u nizoj zoni.

tok je zaustavljen u mestu staticnim elementima. rezultirao frizom. Brioude. Ulazi i lukovi na arhiktektonskoj pozadini pruzaju bitan okvir za kristalizaciju pojedinacnih scena koje bi se u suprotnom rasplinule u neprekinutom nizu figura. neprekinute obojene trake na kojima se krecu figure kao siluete. prema vrhuncu kod Hastings-a. alegorijske grupe i cisto ornamentalni elementi. Mozemo je opisati kao intimniju ukoliko se ova rec moze sasvim primeniti na romanicko zidno slikarstvo. U severnoj Italiji. Na frizu velikog formata potrebni su takvi elementi koji ce prekinuti njegovu velicinu i podariti mu cvrsci oblik. izdvojena slika. Oni naglasavaju odredjene figure ili grupe. Sa druge strane. U juznoj Italiji ( gde su najjace izrazeni klasicno nasledje i vizantijski uticaj). Izuzetak su predstavljale marioloske i hristoloske scene ( Aquileia). na dvospratnom dvostrukom horu naslikana su dva raja. Ovo povezivanje dva slikovna entiteta stvara lazni kontinuitet koji bi.u Tavant-u izbor tema i formalna obrada su pomalo povrsni i nedovrseni ili u Quedlinburg-u. osnovni kompozicioni oblik predstavlja pravougaona. Saint-Chef i Le Puy (u transeptu dve poslednje crkve). Neke od ovih skupina tretirane su kao posebne kompozicije. scene iz Starog zaveta (Anagni) ili euharisticke i tipoloske teme (Neuenberg-Fulda). imaju sopstveni okvir i uvecavaju strukturu ciklusa kao celine stvarajuci predah i tacke odmora. Na delima manjeg formata. kripti i tremova manjih je dimenzija posto je bliza oku. U Tirolskoj crkvi Matrei. Ovde se smenjuju narativne scene. gde tempo ubrzava horizontalna podela pozadine. Njihov redosled nije odredjen samo hronoloski vec teoloskim znacenjem koje postavlja Irodov apokrifni pokusaj podmicivanja ispred kusanja Hrista. scena Hristovog hapsenja u Gecimanskom vrtu. Ovi unutrasnji. Zanimljivi primeri se javljaju u Francuskoj u Saint-Savin. Friz je karakteristican za zapadnu i severnu Evropu. Arhiktetonska struktura zasvedenih galerija je slozenija od broda. na starozavetnom ciklusu tavanice broda Saint-Savin. Ove freske prikazuju konkretne dogadjaje ali je svaka izabrana zbog opstijeg znacaja. u vezi je sa sledecom slozenom scenom u kojoj su pomocu jedne figure ujedinjeni Ecce Homo. zaticemo tendenciju da se pojedinacne scene stapaju u neprekinuti friz. cak i onda kada nedostaju vertikalni delovi okvira na gornjim prozorima bazilika. Na primer. Kripte su obicno oslikavane scenama iz zivota svetitelja koji su u njima pocivali (Saint-Savin). zasnovana na 10 . Prica tece dalje. pojavu dvanaestogodisnjeg Hrista u hramu ispred Hristovog cuda isceljenja u sinagogi Kapernauma. Najznacajnija ocuvana ikonografija s kraja XI veka. vertikalnim i horizontalnim pravougaonicima razlicitih boja. gde je prosirena prica o Suzani. Dekoracija zapadne galerije u katedrali Gurk (XIII vek) ulazi u sferu spekulacija jer spaja zemaljski i nebeski raj sa glorifikacijom Bogorodice i Hrista (u predstavi Solomonovog trona). nije potrebno prekidati zustri tok. Dekoracija galerija. Ona pripada grupi fariseja u Gecimanskom vrtu ali je okrenuta na desnu stranu i ucestvuje u Ecce Homo izgovarajuci rec “Crucifigatur”. kao sto je tapiserija Bayeux iz oko 1070 g. da se ostvario. pa je artikulacija njene slikane dekoracije sistematicnija i izrazenija. na kojoj je friz visok dvadesetak inci. cak u Veneciji koja je pihvatila vizantijski uticaj. u Sv. bez pauze. Program je mogao biti iz razlicitih oblasti . nalazi se u zapadnoj galeriji monaske crkve Lambach blizu Salzburg-a. i put na Golgotu. Ovo variranje tempa unosi ritam i podelu na stope te otkriva nerazdvojivu epsku formu. brzu promenu tempa i pulsirajuci ritam. sekundarni okviri od velikog su strukturalnog znacaja na frizovima gde ne postoje jasno definisani spoljasnji okviri koji dele pojedinacne scene.vece kompozicije u okviru spoljasnjeg rama. ruganje Hristu. Marku. Postojala je potpuna sloboda u izboru. Izbor i raspored materijala u galerijama nije odredilo cvrsto pravilo.

grobnim kapelama. Ovde je teolog preko slikara komunicirao sa drugim teolozima i klericima za koje je znao da ce razumeti ne samo temu vec i njeno skriveno znacenje. Dekoracija udvojene kapele u Schwarzrheindorf-u je ekstremni primer visoko intelektualizovanog programa koji se zasniva na proroku Jezekiji (i-v. palatinskim (negde dvospratnim) kapelama i monaskim zdanjima: u odajama za okupljanje i trpezarijama. Druga kategorija rotondi. Dekoracija odaja za skup kanonika nametala je posebne uslove. Kalkeon). xl-xliv). ukljucujuci tu i 4 konjanika. poznate kao Karner. delimicno s toga sto su u tako malom broju sacuvani do danas. krstionicama. Najslozenije programe nalazimo u zasvedenim dvoranama. razne didakticke scene. predstavljaju izuzetak cak i u Italiji a freske u Sain Jean u Poatjeu poticu iz vremena kada gradjevina nije sluzila samo kao krstionica: Vaznesenje i pojedinacne figure. Program slikarstva otkriva Hartwigove licne nade u spasenje i karakteristican je po svojoj dominantnoj eshatoloskoj crti.ranohriscanskom modelu. zidove i stubove koji nose krov pokrivale su razlicite scene iz oba Zaveta. Ni kapela Saint-Jean du Liget (Chemille-surIndrois) nije sluzila kao krstionica. Vecinu ovih kompozicija karakterise slozena forma i koncepcijska struktura.). viii. na primer. nemaju nikakve veze sa cinom krstenja. Objasnjen je veci deo ali ne i celokupno romanicko zidno slikarstvo. usla u ciklus kao ilustracija delotvornosti molitve. Panagia. Dekoracija kupole nije sacuvana ali ostali deo tematski i formalno odrazavaju longitudinalnu semu. U drugim grobnim kapelama naslikan je nebeski raj (Perschen) ili covekov pad i iskupljenje (Pisweg). U mnogim primerima. scenama iz zivota Jovana Krstitelja i marijanski ciklus. Izvanredni program na tremu Saint-Savin nije bio ikonografski jedinstven. U njoj je sahranjen episkop Hartwig II. ix. primer je Hrist u Maiestas-u sa Bogorodicom i apostolima u Lavandieu. Najznacajnija sacuvana iz ove grupe je Allerheiligenkapelle u klausteru regenzburgske katedrale (1160 g. Program se inace bazira na knjizi Maccabees. U Sigena-i. narocito kapelama palata i zamkova. Ali postoje indicije koje govore da bi to moglo biti mesto apokalipticnih ciklusa . Sastojala se od jedne monumentalne kompozicije na zidu. u Worcester-u je unisten ali natpis ili tituli omogucava njegovu rekonstrukciju. Programi 11 . dok se u dvoranskim crkvama slikaju jevandjeoski ciklusi . dinasticki elementi (ovde bi bilo neprikladno reci sekularni) imali su znacajnu ulogu u dekoraciji crkava kruzne osnove. Znatan broj romanicke dekoracije sacuvan je u rotondama.primer je Panteon de los Reyes in San Isidoro in Leon ili pojedinacne molitvene scene Raspeca u Salles des Morts u Le Puy.mozda postoji veza sa Strasnim sudom koji je slikan u narteksu vizantijskih crkava (Solun. loza Jesejeva. nisu imale znacajnu ulogu u romanickoj umetnosti. na nemackom tlu nastaje novi tip kruzne osnove cime se nadoknadjuje smanjeni broj krstionica. Bogata sveobuhvatna kompozicija (sema) krstionice u Parmi (XIII v. narocito u rotondama. Radi se o pogrebnim kapelama austrijskog tipa. Opsti principi su jos manje uocljivi u dekoraciji tremova i narteksa. Najvise su stradale monaske gradjevine a u njima su se nalazili programi najveceg teoloskog i filozofskog znacaja. U XII v. grof od Ortenburg-a. Ovde nije trebalo voditi racuna o misi laicke kongregacije. krstionice koje su dale doprinos razvoju zidne dekoracije u ranohriscanskom i ranosrednjovekovnom periodu. basne i td.) sa apostolima i prorocima. Tim programom domininira teoloska misao dok je alegorijski materijal rasporedjen sistematskim i hijeratskim redom sto je u suprotnosti sa narativnim i instruktivnim programom u crkvama. Do sada smo razmotrili gradjevine longitudinalne osnove u parohijskim i manastirskim zajednicama.

uradjena pod direktnim uticajem Cappella Palatina u Palermu. kupolasti svodovi i bacvasti sa lucnim umecima (pandantifima). U istocnom Mediteranu postoje presedani (Kazanlyk u Bugarskoj) i na periferiji Carstva (Jermenija. Ukoliko je to tacno. Preterana paznja je posvecena trouglastim segmentima svoda a skoro nikakva realisticnosti scene. trouglasti segmenti krstastog svoda oslikani su medaljonima sa natpisom. U Idensen-u visoki kupolasti svod podeljen je u donjem delu neprekinutom trakom koja ide od istoka ka zapadu. raspored narativnih scena na krstastim svodovima u oblasti Rajne predstavljaju adaptaciju vizantijskog kupolnog programa. Rani primeri ove kompozicije verovatno su izvedeni iz vizantijskih modela. U latinskom delu hriscanskog carstva izuzetak su Italija i Perigord u kojima nije sacuvan ni jedan program kupole. koju nalazimo na zapadu i severu. U samoj Vizantiji. zatim u Petit-Quevilly i Winchester (kapela Guardian Angels). Svaki od njih je predstavljao problem za sebe jer se bocni svod mogao tretirati kao zid (sto se tice njegovog oblika). Gabriel). vestacku kompoziciju u kupoli Schwarzrheindorfa ili Braunweuler-a.). Achtmar X v. mada malo modifikovan pristup imamo u kripti Anagni. Smatram da se neopravdano sumnja u vizantijsko poreklo dekoracije kupole cije autenticne primere nalazimo u Veneciji (narteks Sv. Nije slucajno ova kompozicija koriscena za slikanje kompleksnijeg. Slicne medaljone. tremova i trpezarija nisu toliko zidovi koliko svodovi i segmenti svodova: kupole.su bili na intelektualnom nivou. kao bacvasti svod. makar u sporednim delovima crkve (recimo na tremovima) a upravo su oni dekorisani na taj nacin. galerija. Slikar je mogao pristupiti ovom problemu iz dva dijametralno suprotna pravca: mogao je da istakne funkciju svoda. Perschen) naslikane su prema italovizantijskim uzorima. Rezultat je ujedno uzvisen i smesan. mnogo je redji u kupolama. ili da ga negira. Prufening. suptilan i zestok. tesko da mozemo zamisliti dublju promenu koja je proizvela neorgansku. neprimerenom za parohijsku crkvu. metafizickog i tesko razumljivog 12 . Slican. udaljio od njene logike i razgovetnosti. Hersfeld). ali to ne utice na cinjenicu da na istom podrucju nema oslikanih kupola. rebrsati ili obicni krstasti svodovi. Narocito zanimljivu varijantu imamo kada (kompoziciju) semu vizantijske kupole primenimo na bacvasti svod (pr. Narativni friz. Marka) i Anagni (kripta). prilagodjene i obogacene dekorativnim viticama srecemo na severu u minijaturama i u slikarstvu Canterbury iz poznijeg perioda ( lucni umeci broda kapele S. Glavna povrsina za dekoraciju u vecini romanickih rotondi. Italo-vizantijski uticaj prisutan je na nemackim i austrijskim dekoracijama (Soest. Primer je dekoracija kupole Allerheiligenkapelle u Regensburgu. Ova vrsta friza. Ovo resenje sledile su brojne crkve u Italiji (Akvileja) i Engleskoj. Figure su postavljene kao da leze ili padaju umesto da stoje. Primer prvog pozitivnog stava predstavlja resenje izvedeno iz vizantijskog uzora: prsten kupole ispunjen je figurama koje su ili okrenute frontalno posmatracu ili su prikazane iz profila i u pokretu te tako formiraju friz. nasuprot uspravnim figurama. nastala je pod direktnim vizantijskim uticajem. I druge kupole ove oblasti ( Prufening. a segmenti su na isti nacin ispunjeni scenama. Tacno je da na teritoriji bivseg Vizantijskog carstva nije sacuvana crkva sa ovakvim programom iz vremena do XIV v. Muthmannsdorf) gde je program vizantijske kompozicije primenjen na krstasto rebrasti svod. kripti. polukalote. Schwarzrheindorf. predstavljenim kao siluete na tamnoj pozadini (krstionica u Parmi) ili su te figure postavljene u arhitektonski okvir scene Nebeskog Jerusalima (Saint-Chef). S druge strane. zadrzavajuci vizantijsku formu. On se. Ovde zanemarena logika situacije i naracije kombinuje razumevanje za napregnuti svod i kapacitet okvira. Rebrasti ili obicni svodovi cesto su tretirani kao kupole sa svecanim frontalnim figurama.

Zajednicko ovim kompozicijama je da isticu funkcionalni oblik strukture na kojoj su naslikani.programa kao sto je Jezekijeva vizija. na primer Stari zavet. Ovo konfuzno gomilanje besmislenih okvira i arhitektonskih elemenata postao je sistem. U odnosu na apokalipticnog Boga. U poredjenju sa ova dva perioda ili sa nastupajucom gotikom. kako od vizantijskih racionalnih kompozicija tako i od iluzionistickog realizma poznoanticke umetnosti. Ovo slikarstvo je daleko. Kupolasti svodovi cak i krstasti rebrasti svodovi tretirani su kao ravne povrsine neizdeljene na segmente. romanika nije uvela mnogo novih tema. pozajmljeni iz klasicne rimske umetnosti a kompozicija. dok su u zidnom slikarstvu sporadicni (Mons. Moguce da je vecina izgubljena posto je ova tema slikana pre u odajama za okupljanje kanonika monaske uprave nego u crkvama. Ilustruju se. Uprkos tome. Njihov ocigledno slucajan raspored deluje ljupko u kompoziciji kojoj zbog bizarnog arhitektonskog okvira nedostaje logicno jedinstvo. Uprkos tome. vertikalan zid. Na preostaloj duguljastoj povrsini. inace pogodna za ravan. Isto se moze reci za alegorijske teme kao sto je Hrist i presa za 13 . ktitora Herrad of Landsberg-a sa licnostima kao sto je Bernard iz Clairvaux koji se borio protiv figuralne pretstave. on je dobro razumeo njihovu funkciju. izvedena je iz paganske uokvirene slike u stuku sa rimskih i akvilejskih svodova. Narocita vrsta modela nastala je u oblasti Maas i Rhine. Rupert of Deutz i Honorius Augustodunensis. U odnosu na novu ikonografiju. freske Panteon de los Reyes u Leon-u. Najpre su se pojavile u minijaturi. ovo delo jasno pripada obodu romanickog sveta. Drugi delovi tavanice Panteon de los Reyes pruzaju dodatne dokaze o nesposobnosti slikara da kompoziciju logicno prilagodi povrsini zida. Kompozicija Tajne vecere srecom je jedinstvena . figure su postavljene oko rubova tako da im se glave suceljavaju u sredini . Za ovaj period karakteristicna je pojava samo malog broja tema u zidnom slikarstvu. Najbolje spansko svodno slikarstvo iz druge polovine XII v. Hrist je u Maiestas-u inverzno postavljen prema posmatracu. Uprkos izvanrednim brojnim detaljima. direktno ili indirektno. ono je pandan nelogicnom slikarstvu tavanica koje nalazimo na jugozapadu (rajnska oblast). do tada nedodirljive knjige. povecana produktivnost zidnog slikarstva bila je dovoljna za sirenje repertoara. Scene Starog zaveta iz ovog kraja odgovaraju scenama Raspeca i Spasenja (Redemption) ali one ne pripadaju samo polju murala. sa vrha baldahina polaze arkade.primer su Blagovesti pastirima. Soest).sto kao da preseca baldahin koji uokviruju dve centralne figure a bocno. figura Jovana u sceni njegove vizije postavljena je natraske. zatim legende o svetiteljima koje su ranije postojale samo u literarnoj formi. proizvod su nesposobnosti slikara da racionalno organizuje kompoziciju na segmentima svoda. Regensburg. Na primer. nekoliko svodova kripte u Akvileji i Anagni (katedrala) i jedan u Civate-u oslikani su “normalnim” scenama na nacin koji zanemaruje ili skriva oblik svoda. Uglovi svakog visokog svoda ispunjeni su ornamentalnim motivima i manjim figurama a kompozicija ide ka unutrasnjosti. sukobili su se uticaj ljudi kao sto su opat Suger. Ove scene su obicno smestene u jasno izrazen okvir ciji ornamentalni motivi odaju izvor: svi su. Novinu narocito predstavljaju alegorije i analogno predstavljanje Knjige proroka Jezekije i njegove vizije unistenog Jerusalima sa izgradnjom novog grada ( u Schwarzrheindorf-u i Hildesheim-u) ili sa Poslanicom Jevrejima. zlatarstvu i povrh svega emalju. U Italiji postoji veliki broj dela iz romanickog perioda koji u potpunosti poricu ovu funkciju. Vecina se vec razvila ili bar pocela da razvija u vizantijskoj i otonskoj umetnosti.

propagiraju jevandjelisti. apostoli u vidu lavova. Duh. Izrazito romanicki dekorativni sistem sastoji se samo od figura. alegorije vrlina. Na vizantijskom podrucju njihova upotreba je u potpunosti ogranicena na jednostavne nazive. glorifikuju andjeli a personifikuje figura ustolicene Eklezije. Schwarzrheindorf) kao i u apsidi Allerheiligenkapelle u Regensburg-u. ulazi u iluminacije (Uta Codex) i dekorativnu umetnost velikih dimenzija. scene i figure na samoj slici ali su 14 . najznacajnija nova ikonografska tema nastala u romanickoj umetnosti. ima sve karakteristike zrele romanike i olicava uzvisenost forme cemu su stremili slikari murala u romanici. Ona stremi u vis zahvaljujuci ne vertikalnom zidu vec vlastitom arhitektonskom sistemu elemenata i baldahina. Nadahnuti francuskim uzorima. poprsjima i medaljonima rasporedjenim jedan iznad ili pored drugog. Ideju je prvi izrazio literarnim jezikom Petrus Damianus sredinom XI v. sv. Soest).geometrijskim grupama) u arhitektonskom okviru. bojenog stakla. razvijenu u ranogotickoj skulpturi. centralna tema je (slicno vizantijskim kompozicijama ali sada u daleko konkretnijem obliku) sam Hrist kojeg predskazuju proroci. nemacki slikari kombinuju Hrista i Bogorodicu u sceni Maiestas prikazujuci ih zajedno na istom tronu ili usvajajuci temu Krunisanja Bogorodice. Emmeram. Oni su jako rano dodavani kako na istoku tako i na zapadu. Bressanone). velicanstvena kompozicija Solomonovog prestola originalan je proizvod nemackog zidnog slikarstva. Ova kompozicija cesto zauzima ceo zid. nego se nezavisno pojavljuju gradeci samodovoljnu piramidalnu strukturu. S druge strane. U zreloj romanici ovim je resenjem izlozen kompleksan teoloski program. Poseban doprinos romanike srednjovekovnoj umetnosti je kompozicija velikih dimenzija. Rado slikane teme u romanici su Nebeski Jerusalim sa obiljem figura ( u kvazi . (Salzburg-Nonnberg). Loza Jesejeva. ukljuceni su u slikanu kompoziciju koja ne samo da deli zid na niz segmenata kao ranosrednjovekovni ciklusi u brodu italijanskih bazilika. Tesko da bi i teolozi mogli razumeti ovaj program bez natpisa na scenama ili na svicima u rukama figura. stigla je na zidove i tavanice crkava posredstvom drugog medija. na jednoj strani oltara programom je predstavljen Strasni sud (izvor je molitva za Sve svete). (Gurk. Sa izuzetkom dva oslikana stuba. bez ikakvog arhitektonskog okvira. Njen puni potencijal razvijen je u XIII v. proroci. Upotreba tituli (naslova) i stihova kojima se objasnjavaju scene nije romanicki izum. U Prufening-u i nekim drugim crkvama. Horski prostor vizantijskih crkava takodje je dekorisan uspravnim figurama. a najraniji poznati slikani predlozak potice iz sredine XII v. sastavljena od manjih elemenata. Regensburg) i monumentalne ilustracije iz Hortus Deliciarum. Oni su bez sumnje predstavljali uzor ali su pojedinacne figure grupisane tek u romanici. Omiljena praksa romanike je bila stvaranje konceptualne cak kauzalne veze medju figurama koje mirno stoje jedna pored druge. Vezu sa ozivljavanjem pseudo-aeropagitske misli u Sen Deniju nalazimo u nacinu na koji su slikani Hrist i Bogorodica u sceni Maiestas: prati ih nebeska vojska (Goslar. Bogorodica. podrzavaju apostoli. Natpisi na rotulusima korisceni su u velikoj meri radi bolje razumljivosti. Ovaj princip je u svojoj osnovi kasnoromanicki. Primere nalazimo u horskom prostoru (Prufening. Ova sema predstavlja ekstremni slucaj tipican za slozeni ikonografski program koji od XI v. Tako formirana hijeratska celina znacajnija je od pojedinacnih delova. Natpisi identifikuju i prosiruju elemente isticuci njihovu strukturalnu vezu i objasnjavaju celinu.vino ili Hrist lovi Levijatana (poreklo je bojeno staklo): o tome svedoce dokument ( S. U Allerheiligenkapelle u Regensburg-u osnovni koncept je jos apstraktniji i kompleksniji: cine ga pojedinacne uspravne figure bez slikanog arhitektonskog okvira.

Nista uticajnija nije bila religiozna drama. Jedan takav rani primer javlja se u Rabulinom jevandjelju (VI v. svitak preuzima ovu funkciju u zidnom slikarstvu Zapada: Nemackoj. liseni situacionih odnosa. U medjuvremenu. bile teoloski i intelektualno sofisticirane. njihovi tekstovi su se ogranicili na prorocanstva i molitve i bili su u rukama samo jedne figure. Mada. Ucesnici nekog dogadjaja. nove koncepcije su zaodenute sjajem stila koji je prolazio kroz svoju poslednju fazu. Skandinaviji. 2. u francuskoj umetnosti vec dominira rana gotika a u Nemackoj. Ovde je upotreba svitka suvisan element u definisanju odnosa medju figurama. One su. Istovremeno sa uvodjenjem svitka. U romanickoj umetnosti tituli su takodje sluzili kao naslov ispod slika ali veci deo njihovih funkcija prenesen je na svitak koji je povezivao posebne delove kompozicija i “oglasavao” figure (Regensburg). kolekcija ovih natpisa cesto je sluzila kao jedino sredstvo za popunjavanje praznine u srednjovekovnoj istocnoj umetnosti. Ovaj proces. docarali su te odnose na nov nacin. pojavila se nova religiozna narativna umetnost i dostigla klasicni vrhunac sredinom veka. ako tapiseriju Bayeux prihvatimo kao pouzdani dokaz. Usled gubitka materijala. Stil Unutrasnjost romanicke crkve predstavlja jedinstveno umetnicko delo Gesantkunstwerk 15 . najkasnije do sredine IX v. paralelan razvoju u Vizantiji. Nove teme monumentalnog slikarstva pojavile su se tokom veka. on je zadrzao svoju zivopisnost. postupcima i recima figura predstavljali su tekstovi u rukama proroka sa citatima iz njihovih knjiga vezanih za Bogorodicu. bila je period pripreme kada su kasnokarolinska. Na ovu novinu vise su uticali vizantijski uzori nego profani. U prvoj polovini XI v. metricki doteranu. Krajem ikonoklastickog perioda. a ne svitka. druga polovina XI v. Religiozno narativno slikarstvo se oporavilo u toku XII v. Krajem XII v. Svitak je zamenio logiku i znanje koji su nestali kada je napusten grcko-rimski sistem ilustracija: umesto da prikaze radnju.) i Rosanskom Codex purpureus na kojem je tekst u ruci figure deo stranice. Sklonost ka prikazivanju alegorija i proroka izrazena je kompleksnim programima i pojavom novih tema kao sto je Solomonov presto. doveo je do vece zivosti figura krajem veka. romanicki slikar je predstavljao samo aktere. zadrzale dosta od klasicnog realizma u prikazu gestova. na profani narativni friz nije uticala dezintegracija slikovnih oblika. Prototip ove tehnike kojom se posmatrac obavestava o namerama. otonska i anglosaksonska umetnost postojale naporedo sa vizantijskom bez ujedinjujucih faktora. Engleskoj. naprotiv. na severu se menja nacin komponovanja. novi vizantijski uticaj doneo je izvesni preporod konkretnog realizma i bujne naracije koja je na istoku istrajala do XIII v. Za evoluciju tehnike i forme romanicke umetnosti. svitak cesto predstavlja jedini nacin komunikacije i objasnjava pokrete figura. Tek su u zapadnoj umetnosti reci koje izgovaraju licnosti postale pokretaci opisanih dogadjaja. Posto su u religioznoj umetnosti figure retko okrenute jedna prema drugoj i retko se izrazavaju gestom. izvan ili ispod slike. Ali.uskoro prerasli u belesku. u vizantijsku umetnost ulazi svitak u ruci proroka i molitvena tablica u tipu Bogorodice Zastupnice. Latinske zemlje su. karakteristicnih za proslost i savremenu Vizantiju. preko ispisanih svitaka. narocito u Nemackoj. Veca paznja se poklanja dramskom sadrzaju. Duboka osecanja pocela su da se ispoljavaju u XIII v. Od kraja XI v. narativni smisao postaje jasan i ostavlja dublji utisak. sto je bila karakteristika gotike. Krajem toga veka preduzeti su prvi koraci ka novom monumentalizmu.

Jedinstvo same dekoracije koja ukljucuje tavanicu. kao i zuta pozadina. pridodati zidu. Svaki pokusaj proucavanja slikarstva mimo njegovog odnosa prema zidu na kojem se nalazi bio bi 16 . na primer Regensburg-u. primere imamo u kasnoromanickim delima Nemacke. U ranoromanickom periodu senke su blede ali vremenom postaju znatno tamnije i bogatije. Ali. crvena i zlatna. medjusobnim odnosom pojedinacnih kompozicija. osvetljenjem. ukazuju na vizantijski uticaj: istu kombinaciju u pozadini nalazimo na freskama XI. Engleska) gde su gusti slojevi zelene. XII i XIII v u Grckoj. prevladale plava. daleko cesca boja pozadine je plava.u kojem je najznacajnija bila slikana dekoracija. Zuta se retko javlja. u istocnoj i juznoj Francuskoj. pod rimskovizantijskim uticajem. Tako u Italiji. Koloristicki efekat zavisi u velikoj meri od svetlosti koja je prodirala u gradjevinu. ostavljali neobojene trodimenzionalne arhitektonske elemente (stubove. Da bi ostavili potpuni utisak. ljubav prema boji narocito je izrazena na severozapadu (Francuska. Jos uvek nedovoljno znamo o upotrebi boje na arhitektonskim elementima ili o njenoj ulozi u sveobuhvatnoj dekoraciji. Pored praznine u ikonografskom programu koja je nastala usled ostecenja stakla i koja se ne moze adekvatno popuniti. celokupni karakter dekoracije modifikovala je i transformisala blaga obojena svetlost. vence) dok je na severu Evrope svaki strukturalni element bio obojen raznim bojama i sarama. Schwarzrheindorf-u i Gurk-u svetlost predstavlja integralni deo celine i nase razumevanje programske koncepcije zavisi od nje. cesto sa zelenim i oker prugama. U XII v. da propustaju svetlost. plave i oker prekrivali stubove. slikarstvo i prozori zavise jedno od drugog. Romanicko zidno slikarstvo se ne sme izdvojiti iz gradjevine kojoj pripada. zidove i pod nije postignuto samo koncepcijskim programom vec i formalnim sredstvima: koloritom. Italijani su. U donjoj kapeli Schwarzrheindorf-a i na zapadnoj galeriji u Gurk-u. Nekoliko sacuvanih fragmenata romanickog bojenog stakla (u katedrali u Gurku sacuvan je samo jedan primerak) govore o kakvom se gubitku radi. Crni obrisi nemackog kasnoromanickog zidnog slikarstva izgledali su sasvim drugacije i delikatnije u obojenom chiaroscuro efektu sto je i bila namera. Kolorit je najblistaviji u Spaniji gde se javljaju crvena i crna pozadina kao i zute. Na severu zid i dekoracija cine homogenu celinu. Slicno tome. scena Preobrazenja je postavljena u odnosu na prozore tako da je i svetlost ukljucena u kompoziciju: ona je sredstvo izrazavanja teme. onda kada se nastoji oziveti zlatni sjaj mozaika. Na severu Evrope kolorit pojedinacnih slika utkan je u sveobuhvatnu polihromnu semu. Austriji i nekim delovima Engleske slozenim okvirom dominira plava pored zelene i crvene. S druge strane u Italiji. Normandija. Makedoniji i Kipru. Ne treba zanemariti osnovnu funkciju prozora. struktura. Dok su centralna i zapadna Francuska prednost dale bledoj pozadini. stupce i delove zidova dok su u XIII v. To se odnosi cak i na jednostavnije strukture sa belim zidovima i pozadinom koje srecemo narocito u Francusko. Ove tri boje. u kasnijem periodu). Nemackoj. Na jugu. bele i sarene trake. scene ili nizovi scena javljaju se izdvojeno. U nekim slucajevima. mozemo pretpostaviti. pozadina nije nikada bela cak i ako zid jeste. Dnevno osvetljenje ima vizuelni efekat na zidnu kompoziciju i na njen polozaj u arhitektonskoj strukturi. u Regensburg-u “andjeo koji se uzdize prema istoku” u istocnoj apsidi male rotonde stoji izmedju dva prozora a iznad simbola sunca. Danas je gotovo nemoguce rekonstruisati prvobitni efekat koji su postizali obojeno staklo i slikani zid narocito u slucajevima u kojima je kolorit stakla uskladjen ili suprotan zidnom slikarstvu (najcesce u Nemackoj.

primere imamo u kripti Saint-Savin gde neke od figura izlaze iz okvira pa scena izgleda kao da se odvija ispred prostora a ne u njemu. cesto su inkorporirane u kompoziciju ali su jos cesce prisutni kao definicija lokacije ili su tu da daju okvir scene. Stvarni arhitektonski elementi. znacajan faktor predstavljaju jasne relacije figura i arhitektonskih okvira u kojem se nalaze. hramova vec odvajaju i naglasavaju delove kompozicije. izgledale kao da pripadaju drugom planu i predstavljale autonomni prostor. Romanicka potreba da gde god je to moguce. One su s toga. Ovaj odnos moze biti jednostavan (scena Blagovesti i Vavedenje Bogorodice u hram u Nohant-Vicq) ili vrlo kompleksan (scene iz zivota i stradanja sv. Slikari romanike su je prevazisli. izvan italo-vizantijske uticajne sfere (Italija i juzni Tirol). Blaise zbijene su izmedju plitkih nisa ili na tavanici kripte u Berze-la-Ville. U pozadini vizantijskog pejsaza obrisi brezuljaka dele povrsinu na sekcije sto nije prihvaceno na Zapadu. konkretno pretvori u apstraktno. Gradjevine igraju daleko znacajniju ulogu u romanickom slikarstvu. Tako stvoren enterijer bio je rezultat cisto intelektualne konvencije a ne prava predstava. Romanicko zidno slikarstvo retko u potpunosti istrazuje upotrebu prirodnog pejsaza u pozadini. naslikana gradjevina ili delovi gradjevine najvise vezuju sliku za njenu pozadinu. Jedini nacin da vizantijski slikar oznaci da se dogadjaj zbio u enterijeru bio je da scenu prikaze izmedju dve kule a iznad postavi zastor koji predstavlja krov. Izgled figura nije ni na koji nacin umanjen . Tako je prostor u kompoziciji podeljen u tri kategorije koje nisu strogo odeljene vec se preplicu. Organske forme najblize prirodi podsecaju na pecurke dok su ostale vise nalik na 17 . Sami pejsazi su retkost cak i u Italiji: izuzetak predstavlja Raj u Civate-u i “dolomitski” pejsaz u Grissiano-u. ne samo da imaju svoj osnovni ikonografski znacaj kuca. Cak i pri sintaksickoj (sintetickoj?) primeni ovog zajednickog vokabulara. tlo je naznaceno nerealistickom talasastom povrsinom i izbocinama (Nohant-Vicq) ili blago ustalasanim brazdama (Saint-Savin). u spoljasnjem je prikazano zatocenistvo svetitelja). Tamo gde su bile izolovane kule.nezadovoljavajuci. primenjena je sa narocitim zarom na carstvo povrca. Okvir nije integralni deo slike cak i kada ga figure povremeno prelaze. Medjutim. On je sastavni deo koloristicke artikulacije samog zida. gornji deo kompozicije dele dva plana. ne podleze trodimenzionalnim zakonima za razliku od pravougaonih (u obliku kutije) prostorija koje nalazimo u klasicnorimskoj i gotickoj umetnosti. Slikana arhitektura u romanickoj umetnosti vraca se preko karolinske i vizantijske umetnosti na klasicne modele i zajednicke su kako zidnom slikarstvu tako i iluminaciji. Arhitektonski elementi i u jednoj i u drugoj. romanicko zidno slikarstvo nije razvilo posebne forme . palata. U predstavama drveca XI i XII v. narusila bi se potpuna harmonija. Ona ostaje nisa.izuzetak se odnosi na period oko 1100 g. Ovu cinjenicu treba uvek imati u vidu. razvile su se forme koje nemaju ni najmanje slicnosti sa prirodom. severno od Alpa. Odajama je nedostajao samo cetvrti zid. Od svih sastavnih delova jedne slike. arkade i nise. arhitektonski elementi su povezani i zatvaraju luk ili pravougaoni prostor cija je pozadina obojena drugacije od pozadine izvan gradjevine. Ovu nedoslednost vizantijska umetnost je nasledila od grcke umetnosti. Oni su samo u romanici oblikovani i poredjani tako da ne samo oznacavaju enterijer vec ga i predstavljaju. imaju mnogo vise funkcija nego u vizantijskoj umetnosti. U samom okviru. (San Clemente u Rimu) kada su na gradjevinama bili vidni tragovi kasnoantickog zidnog slikarstva i na period s kraja XII i pocetka XIII veka u Nemackoj gde velicanstvena arhitektonska pozadina anticipira goticku umetnost. Umesto toga. okvir je taj koji je najvise vezuje za strukturu gradjevine.

Ali. Ova umetnost sa korenima u karolinskoj i otonskoj umetnosti. Pokreti i stavovi su im prenaglaseni a ipak ograniceni. bila je pod neposrednim vizantijskim uticajem i predstavlja pravu veliku ranoromanicku umetnost Zapada. vec sudbinom.stitove. U svetlu ovog fenomena. Ali. prevagnuo je mediteranski element. Slikana figura ranoromanickog stila na 18 . Chemille-sur-Indrois nisu okrepile novi tokovi) ostavljaju izuzetno nezreo utisak uprkos ostarelom i uvelom izgledu. Sa apstraktnim deformacijama.na primer. lagane. Njihov delikatni lirizam deluje dirljivo ali je tesko zamisliti da je ova umetnost u opadanju proizvela gotiku. kao kod gluvonemih osoba. krhke. krajem XI v (do 1150 g. Kao na skulpturi XII v. Takvih dela je najvise u Francuskoj. izgledaju lako i krhko. Granice su se stalno menjale a kao rezultat toga prevladao je mediteranski uticaj.izrazavaju se gestom kao u otonskoj umetnosti. Gestovi su obuzdani ili unisteni. njihov duhovni zar i intenzitet. bogato i krepko zidno slikarstvo severozapada. konfrontiran klasicnim i pre svega vizantijskim formama a s druge na stil romanickog perioda koji je izbegao takvo suceljavanje. One su orudja i primaoci transcedentalne moci. klupko ili su prosto izvedene iz geometrijskih motiva. nastala pod mediteranskim uticajem (primer su ogromne figure u Le Puy). ako ljudsku figuru uzmemo za mikrokosmos toga stila. Dela iz poznog perioda na severu i zapadu (freske Le Liget . mada ne tako tajnovito. U gestovima ne ucestvuju ruke i sake vec celokupno telo. Pri opisu stila figura u romanickoj umetnosti neophodno je odrediti mesto i vreme: razliciti uticaji postoje na razlicite tokove razvoja. Bilo je naravno i neuspeha . Figure su ovde najmanje naturalisticke u romanickom slikarstvu. malih glava . u klinijevskoj umetnosti manje je italovizantijskih elemenata. Ta moc nije proizvod volje pojedinacnih figura vec ona spolja i odozgo dominira i upravlja njima. ljudske figure u romanickom slikarstvu gotovo da su naturalisticki prikazane imaju bar tacan broj udova. Ovde lezi fundamentalna razlika u odnosu na otonsku umetnost: romanickim figurama nedostaje nesto od licnog identiteta otonskih figura. Tesko je uopsteno vrednovati stil figura u romanickom zidnom slikarstvu.uzrok verovatno lezi u islamskoj averziji prema figuralnoj predstavi koja je preko Mozarapa uticala na hriscansku umetnost Spanije. ornamentalnim i bezoblicnim. Ovakva odbojnost oblikovala je umetnost Engleske (Hardham) i Skandinavije pre jacanja kontinentalnih uticaja. ne sopstvenom voljom i postupkom. mediteranski a pre svega vizantijske elementi su rasadnik ili katalizator novih kretanja na svim poljima romanickog slikarstva. neizbezna je bar jedna podela . Ovi opisi su u najmanjoj meri kvalifikacije i vaze za ranu i zrelu romaniku ali ne i za kasni period. mada je ona postignuta u izvesnoj meri.) a na pocetku ovog perioda. Medjutim.s jedne strane na stil. najdalje se otislo u Spaniji. Ne radi se o tehnickom neznanju . Imajuci u vidu izuzetke i modifikacije mozemo posmatrati makrokosmos romanickog stila kao pojedinacni entitet. Pojedinacne figure sastoje se od zbira zasebnih delova. Njene figure . bilo da su nage ili odevene. zvona. oni izrazavaju moc pokrete tela.povijene. Iako ponekad tesko objasnjivi. koje nije bilo izlozeno mediteranskom uticaju. oko 1200 g. stvorilo je dela (primer je Saint-Savin) koja unutrasnjom velicinom i intenzitetom nadmasuju savremena dela. cesto se pojavljuje u izolovanim oblastima na severozapadu Evrope. U poredjenju sa njima. One obicno imaju izduzene udove i male glave. Obicna geografska podela ne postoji: uticaj italijanske i vizantijske umetnosti i poznavanje mediteranskog realizma izvedenog iz klasicne umetnosti. svaki deo tela je modelovan posebno te celini nedostaje plasticnost.

Karakteristicno je da su umetnici. Ovoj igri linija podredjena je iluzionisticka tehnika akcentovanja: svetla mesta su okruzena plamiccima belih linija koje postepeno iscezavaju. Pecinsko slikarstvo Male Azije stvarno sadrzi oblike koji potsecaju na francuski sematizam ali. vise stara nego nova. Autenticni stil romanicke umetnosti severa i zapada veoma se razlikuje od drugih tradicija koje su se formirale pod mediteranskim uticajem. On je bitno uticao na nacin na koji su umetnici rane romanike sagledali i naslikali telo. Modelovanje tela u romanickom slikarstvu Zapada ima istu opstu liniju razvoja kao i prikazivanje arhitekture i pokreta. cisto su klasicni po karakteru kao i ornamentalni motivi u kripti katedrale Anagni. Neprirodan korak na figurama skulpture u Tuluzi je pod direktnim uticajem slikarstva kao i preterano slozena igra nabora i planova na timpanonu u Moasaku. Francuski naucnici su pokusali da pokazu da je ova zanimljiva linearna tehnika modelovanja (primer je Saint-Savin) izvedena direktno iz kapadokijskih uzora. vizantijski uticaj prodro cak do oblasti koje su joj inace bile nedostupne. Druge paralele iste vrste mgu se naci u Istri. nabori na odeci podsecaju na lepezu ili na krila insekta. oblikovanje pomocu planova i linijskog sencenja.Zapadu ima nesto osobito i vestacko u sebi. Modelovanje se ne sastoji od neprekinutih linija i lici na vrstu sencenja pri kojem neke linije ogranicavaju forme a neke su postale deo apstrakcije sto rezultira ornamentom koji nema uticaja na modelaciju. veoma stara i bliza svom kraju. moguce je sastaviti obiman katalog linearno predstavljene svetlosti. Pretpostavlja se da je u ranoj fazi. Kako je monaska umetnost kapadokijskog zaledja mogla da ostavi bilo kakav uticaj na francusku umetnost XI i XII v? Pre ce biti da su obe posledica medjusobnih uticaja apstraktnih tendencija (vrlo snaznih kako u vizantijskim provincijama tako i u ranoromanickom slikarstvu). Vizantijski uticaj bio je daleko snazniji. primer je Saint-Savin. umetnost severozapadne Evrope primila je ovaj podsticaj samo u sferi tehnike i usvojila jedva ista vise od detalja u modelovanju dok su joj ostale strane bitne osobine vizantijskog slikarstva. Svodjenje oblika na njegove najsitnije delove izvedeno je do najsitnijih detalja. osim cinjenice da nema tacne paralele. dalje nije razvijala. Ali. mogla je samo stariti mada je do sredine XII v. ne postoji ni dokaz o direktnom kulturnom kontaktu sa istokom. Njihova istancanost jos jednom dokazuje da je tehnika na pocetku XII v. Tela se sastoje od brojnih segmenata odvojenih dubokim brazdama. Romanickoj umetnosti zajednicko je: rasclanjenost tela na jasno odredjene delove. klasicizma i istrajnog iluzionizma u samoj vizantijskoj umetnosti. od koncentricnih krugova. Rasclanjivanje tela u otonskoj umetnosti dostiglo je sazetu jasnocu i nastavljeno je do krajnosti. nastavila da proizvodi velicanstvena dela. zapravo. To pokazuje da je ova umetnost bila vise zavrsetak nego pocetak. U slucaju velikih ciklusa. podrazavali upravo one vizantijske tehnike koje su negovane u romanici i ucvrstili trend prema 19 . Pokret prekrstene noge vise lici na skok nego na korak. Ona se. podlozni vizantijskom uticaju. u velikoj meri usvojila isti preterano istancani sistem modelovanja i slikovnog pokreta. snopova paralelnih linija do formi koje lice na cvet ili klip kukuruza. Uticaj je verovatno prenela anticka umetnosti koja je zivela u nekim delovima Italije sve do XIII v: akcenti na freskama u Civate-u. Znacajan dokaz nadmoci slikarstva zapadne umetnosti predstavlja cinjenica da je novonastala umetnicka forma. kompozicione i dekorativne seme u Anagni zasnovaju se na rimskim uzorima. posebno na detaljima. romanicka skulptura koja se razvila tek krajem XI i pocetkom XII veka.

Naziv “stil vlazne draperije” dat je zbog nacina na koji tkanina (naizmenicno pripojeno i komotno) prianja i oblikuje telo. cak i na onima koji pasivno pate: krecu se svojom voljom i ne zavise od milosti sudbine. grcki mozaicari prenose novi talas vizantijskog uticaja. Nicholas iz Verdun-a u cijem su delu usvojeni novi vizantijski elementi. asketski. a glavne veze. Pod vizantijskim uticajem. bile su Venecija i Monte Cassino.linearnim motivima. Marka. uvek bliske veze severnog Jadrana i Vizantije postale su narocito cvrste. kasnokomninski dinamicni stil. Obnovljeni kontakti sa vizantijskim formama. od sredine veka. nezavisno od Monte Cassina. Ovaj asketizam je urodio plodom (razlicitim trendovima) u ranoromanickoj umetnosti. Iz Vizantije su narucivana umetnicka dela. nabori nagovesteni paralelnim potezima). On dolazi sa Sicilije preko dvorske mozaicke dekoracije (Palermo. U prvoj polovini XII v. duple konture istaknute zlatnom bojom. potice s kraja XI v. Njen stil je bio obogacen tehnikom cloisonne ( linearni akcenti. Oni donose organski stil sa carigradskog dvora u Veneciju i potiskuju prethodni. Na svakoj figuri se zapaza prisustvo licne volje. Do kraja veka. slikarstvo severne Italije i juzne Nemacke ucvrstilo se na ovom stilu. Ovaj stil je pruzio osnov za bolje razumevanje organske prirode tela i pokreta. Ovaj stil. vizantijska koncepcija figure koja se u sustini oslanja na klasicne tradicije. i vizantijska tehnika modelovanja i drapiranja prosirile su se Zapadom. ciji se vokabular stalno menjao. Krajem XI v. ne samo u politici i dinastiji vec i umetnosti . ranokomninski stil zamenjuje novi talas vizantinizma.duzdevima je priznat status clana vizantijskog carstva. Na Zapadu on se prvi put pojavio na mozaicima Monreale i delimicno na 20 . Proces je konacno vodio organskoj (gotickoj) koncepciji tela ali se nije razvio automatski nakon primanja inicijalnog podstreka iz Vizantije. oni su nosili pocasne titule najviseg ranga. Njen uticaj je za dugi niz godina bio dominantan faktor od venecijanske kulturne sfere (Concordia) do severnih Alpa (Salzburg. sacuvani su mozaici koje su vizantijski umetnici postavili u narteks Sv. kao u Veneciji. Ona potseca na cloisonne tehniku iz juzne Italije cije linije sencenja podsecaju na zupce ceslja ili se radi o tehnici snaznog linearnog modelovanja koncentricnim oblicima. ne toliko pocetkom krstaskih pohoda koliko angazovanjem vizantijskih umetnika (pre svega na mozaicima) u Monte Cassino-u i Veneciji. Cefalu). i uzrokovan je. apsidama u Torcelu. usvojen na jugu Italije (Sant` Angelo in Formis). naporedo sa odlikama koje su spajale romanicki svet. Ali. Te mozaike strogog monaskog stila predstavljaju znatno stariji mozaici Hosios Lukas svojim apstraktnim geometrizmom i proredjenim jednolikim (flat) koloritom. Oni su osnov novog stila koji se razvio u okviru romanike. ali u medjuvremenu. Skoro istovremeno angazovanje vizantijskih slikara na novoj crkvi u Monte Cassino uvodi dvorsku varijantu vizantijske umetnosti kasnog XI v. u Rimu (San Clemente) i Kliniju (Berze-la-Ville). Prva faza razvoja izrasla je iz asketizma vizantijskog slikarstva XI v. Lambach). postojale su razilazenja mediteranskih i nemediteranskih sfera. Prvi talas vizantijskog umetnickog uticaja koji je na zapad doneo organsku koncepciju ljudske figure na kojoj se vidi odlucnost karaktera. isticanje prevoja (zglobova) tela artikulise njegovu strukturu a udovi figure u pokretu su ugaoni. ubrzali su taj proces. Cak u ovoj ranoj fazi. Koncizan i prilicno strog klasicizam visokog komninskog stila osetio se do severne Francuske. sto se tice monumentalnog slikarstva. Pokret je docaran svesno kontrolisanim upravljanjem udova a ne stavom ili gestom. paralelno se javlja. Oni su osnova stila najveceg majstora kasnog XII v. u juznu Italiju. Njegovi oblici predstavljaju najznacajnija romanicka dela i zacetak gotike. Engleske i juzne Nemacke (Regensburg).

U ranom periodu narocito se javlja tehnika paralelnog modelovanja. do krajnosti je sproveden kasnokomninski manirizam. sto su slikari kasnog XII v. U skulpturi postoje neke odlike stila za koje paralelu ne nalazimo u slikarstvu i obratno. Time se namece direktno poredjenje sa slicnim oblicima u francuskom zidnom slikarstvu s kraja veka (glavna apsida Saint Gilles de Montoire ili Nohant-Vicq). vraca se strogi. odeca im je uskovitlana. Freske su primer kasnog provincijalnog stila. Na primer. ne pokrecu se vec kovitlaju. iz oko 1115 g ). Na Zapadu je ovaj stil pokrenuo klasicizam ranogotickog slikarstva i skulpture koja se prosirila od severa Francuske i Engleske do Spanije (znacajne su freske Sigena. Oko 1200g. poprecno usecene linije na skulpturi u Tuluzi. naslikane pod uticajem kasnokomninske umetnosti. srodnih i savremenih pojava. kompleksno isprepletene forme na savrseni nacin izrazavaju dinamicnu vitalnost u evropskoj umetnosti s kraja XII v. uglaste (siljate) forme iz bocne apside Saint-Gilles de Montoire ne mozemo smatrati savremenikom timpanona u Moasaku (koji je nesto stariji. romanicko zidno slikarstvo razvilo je svoj linijski sistem planova (linijski koncipirane planove) i ambivalentnih nivoa kao direktnu negaciju plasticnosti u vreme kada je ona bila glavni zadatak skuptora. ne mozemo ocekivati podudarnost u razvoju dva umetnika. Figure u zapadnim kompozicijama. Temeljito izucavanje vizantijske umetnosti kao naslednice klasicne tradicije pripremilo je Zapad za svoje otkrice klasicne umetniosti. Rocamadour) i uglastih formi (nemacki cik-cak Zackenstil) dok je u drugim nastupila (klasicisticka) reakcija. S druge strane. Iz obe oblasti slucajno su sacuvana dela a linija njihovog razvoja je veoma krivudava i razlicita da moramo oprezno postupiti pri tretiranju slicnih formi (ili pri tretiranju formalnih principa) kao paralelniih. Njegov znacaj za razvoj umetnosti Zapada lezi u kontaktu koji je ostvario sa klasicnom grcko-rimskom umetnoscu. deli se put razvoja: u nekim krajevima. Uticaj vizantijske umetnosti na romanicko slikarstvo koji se cesto navodi bez drugih kvalifikacija. ili isprepletena tela docarana paralelnim linijama u burgundskom slikarstvu (Berze-la-Ville) i skulpturi (Klini). Kako se vizantijska umetnost menjala i razvijala on je predstavljao kompleksno strujanje (upliv). Vizantijska skulptura koja bi posluzila kao model nije postojala a povremeni podsticaji koje su davali slonovaca i zlatarstvo nisu bili dovoljno snazni ni istrajni da bi pomogli zapadnoj skulpturi na putu ka trodimenzionalnoj monumentalnosti. rad engleskih majstora). kapela Sv. Ovaj utisak brzine i zustrog pokreta pojacava modelovanje udova koji izbijaju iz uskovitlane odece (Castel Appiano). Verovatno da nikada necemo ispuniti prazninu u jednoj 21 . ili uskovitlane konture koje ocrtavaju obris udova (slikarstvo severne Francuske i Engleske: jevandjelje Liessies. sibana vetrom njihovih pokreta.dekoraciji Sv. Marka a potom se do kraja veka prosirio. Anselm u Kanterberiju) a na skulpturi Plaimpied i Vienne (Saint-Andre-leBas). statican faktor. njihova lica su napeta. silovitost. Ubrzo posle pada Carigrada u cetvrtom krstaskom pohodu. na njima kljuca uzbudjenje. jednostavni monumentalizam tzv. na primer. Poredjenje slikarstva i skulpture nece pruziti vise od opsteg odnosa stila u datom vremenu i mestu. poput Nicholas-a iz Verduna anticipirali i razvili u sledecem veku. vijugavih (Montmorillon. Burry Bible. Efekti ovog otkrica osetili su se ne samo u slikarstvu vec i skulpturi koja nije bila u tolikoj meri izlozena vizantijskom uticaju u XII v. Njegova uzburkanost. makedonske renesanse X v. Imajuci ovo u vidu. takodje poreklom iz Carigrada. nije bio konstantan. Elementi vizantijskog uticaja koji se mogu pratiti u zapadnoj skulpturi stigli su posredstvom slikarstva.

lat. 1202) i fresaka iz Saint`Angelo in Formis je tako velika da je slikar morao raditi u istom ateljeu. Postoji mnogo primera u romanickoj umetnosti u kojima su veze posebnih fresko i minijaturnih ciklusa toliko bliske da se oni moraju pripisati istom umetniku ili ateljeu. 13).umetnosti ugledanjem na drugu. Ne moramo se mnogo baviti pitanjem prioriteta i prednosti. lat. okvir i ornament. kao i izmedju dekoracija apside Berze-le-Ville i minijatura klinijevskog Lekcionara (Paris. Cak i bez postojecih dokaza koji bi to potkrepili. U vecini slucajeva nemoguce je napraviti jasnu razliku izmedju ova dva zanra. Romanicko slikarstvo bogato je stilskim varijantama koje ne zavise od dimenzija i medijuma. a Ashburnham Pentateuch je posluzio kao izvor za scene iz Starog zaveta u Saint-Julien u Tours-u. Na primer. murali kapele S. slicna veza postoji izmedju hagiografskih scena u kripti Saint-Savin i minijatura Vie de sainte Radegonde (Poatje Ms. U proslosti su naucnici bili skloni da minijaturnom slikarstvu pripisu dominantnu pionirsku ulogu ali danas vecina zastupa suprotno misljenje. Ali. Pogresno bi bilo pretpostaviti da je svaka varijanta stila u jednom mediju morala biti zastupljena i u drugom. S. Veza zidnog slikarstva i minijatura je bliza. U Engleskoj. Izvesne forme mogu biti pretezne u jednom zanru i potpuno se razviti u okviru njega. one se mogu naci i na zidnom slikarstvu (primer je Saint-Jacques-des-Guerets). u Nemackoj. 2246). Odgovor je pozitivan kada su u pitanju kompozicija. svi slikari romanike bili su 22 . Slicni primeri su verovatno postojali u Salzburgu XI i XII v. ilustrovane kopije Commentary on Revelation Beatus of Liebana mogle su inspirisati neke apokalipticne cikluse. a njih nema mnogo. Njegov uticaj je bio veliki kako na spansko zidno slikarstvo tako i na minijature. freske i rukopisi u Prufening-u nastali su u istom ateljeu u Regensburg-u. Zlatni vek iluminacije iz Echternach-a (XI v. Analiza zidnog slikarstva zahteva posebnu tehniku. iluminirani ciklusi posluzili su za uzor zidnim ciklusima. Sada se namece pitanje da li je u minijaturnom slikarstvu postojao stil nezavisno od stila murala. vremena pape Humbert-a (1028-51). Umetnici Ako je verovati sacuvanim dokazima. Razlika ne postoji u odnosu na modelovanje figura i draperija. Cak u XIII v. U Francuskoj. U nekim slucajevima. 3. Anselm (katedrala u Kanterberiju) slicni su iluminacijama Biblije Bury St Edmunds Majstora Huga i konacno. Postoje i drugi primeri gde je taj uticaj bio obrnut (ciklus u minijaturama italijanskih velikih biblija izveden je iz ciklusa rimskih crkava). Benedicti et Mauri (Vat. U knjiznim iluminacijama je svakako bilo vise lokalnih stilova nego u zidnom slikarstvu. Daleko znacajna cinjenica je postojanje bliske stilske i ikonografske veze. razigrani brokat na udovima sa belim ukrasnim viticama svakako je bio razvijen u minijaturnom slikarstvu severozapadne Francuske i Engleske (jevandjele Liessies i Biblija Lambeth). Bibl. Na primer. baldahin Ribas i freske San Pedro de lo Seo de Urgel radio je isti atelje dok je Salla Capitular u Sigena dokazano oslikao engleski minijaturist iz vincesterskog skriptorijuma.) nastupio je tek nakon dekoracije crkve tj. 250). Pietro F. Slicnost italijanske minijature iz Monte Cassino-a Vita SS. Nisu ni svi manastirski skriptorijumi dali umetnike koji su radili i murale. U Spaniji. moguce je razlikovati rad Maestro delle Traslazioni na dekoraciji kripte katedrali Anagni i iluminacijama brevijara Anagni (Vat. Nat. pretpostavljamo da su uticaj sirili slikari koji su putovali od mesta do mesta.

cija su dela unistena u spanskom gradjanskom ratu. Poput slicnih dela. To nije uvek imalo svojih prednosti: nije svaki provincijski slikar. Ovaj znacajan podatak potvrdjuje da su dva slikara.na primer. To bi mogla biti ilustracija Jevandjelja po Luki. freske Nohant-Vicqu ne dovode se u vezu sa umetnoscu Berry-ja vec su rad putujuceg umetnika iz Tuluze.) mogu se vrednovati u odnosu na ranoromanicko slikarstvo u Bavarskoj (Freising). on je prvi proizvod rane gotike. Na isti nacin mozemo pratiti uticaj majstora iz Pedret-a. pripadnik svetog reda ili ne. skloni da povezu dela geografski izolovana. koji su radili daleko od domovine. Spanija narocito obiluje takvim materijalom sto nam daje mogucnost da pratimo napredak najznacajnijeg slikara prve polovine XII v. Umetnici. Isti izvor govori da je obliznju crkvu u Saint-Pierre (1026-9 g) oslikao monah Odolricus iz Saint-Julien iz Tours-a.slicna saradnja postojala je u Kliniju i sigurno je uticala na razvoj oba umetnika. kad god im je bilo moguce. Prirodno je da se u dokumentima vise pominje angazovanje stranih nego lokalnih majstora . izvodjenje programa bi obicno bilo prepusteno slikarima a vise slobode su imali majstori u udaljenim crkvama nego u gradovima. kako zidnog slikarstva (San Pedro de Arlanza) tako i iluminacija. povremeno. Na primer. Slikari su. Postavljen bi mu bio program. njegovih pomocnika. kao izraz monaskog revolta protiv discipline koja je strozija prema zidnom slikarstvu nego prema minijaturi i skulpturi. bio uceni teolog. radeci na istom mestu u isto vreme. pogresaka i nemarnosti. freska u Vicqu-u opisuje Hrista u pratnji jedne zene i nekoga koga natpis oznacava kao Iroda. Verovatno je napisan pocetkom XIII v. u Engleskoj. dali su romanickom zidnom slikarstvu internacionalni karakter. U nekim slucajevima verovatno da nikada necemo saznati da li je slikar prikazivao svoje nejasno znanje ili gresio.putujuci umetnici a ne lokalni slikari. Moramo uvek imati u vidu cinjenicu da su slikari mnogo putovali zato sto su. na Kataloniju. izricito opisane u predgovoru slikarskog prirucnika. Zanimljivo je da predgovor Pictor in carmine podrazumeva da se umetnik ne mora strogo drzati propisane teme. Za svako novo delo pripreman je novi niz tituli u ranoj i zreloj romanici. Slikar bi. Dekoraciju apside u Knechtsteden-u. Slike u gornjem delu hora Sankt Nikolaus u Matrei radili su umetnici iz Padove koji su uticali na rukopisne iluminacije u Alpima i juznoj Nemackoj. ali ne uvek tacno: on je mogao biti izveden iz dela kao sto je Pictor in carmine zbirka od 440 rimovanih natpisa koji pokirivaju standardne teme. Glavni dokaz o aktivnosti putujucih umetnika ne lezi u pisanim dokumentima vec u delima koja nepogresivo nose licni pecat. blizu Kelna. Ekscentricnost u rasporedu i kompoziciji cesto su rezultat neznanja. Ovaj 23 . dobijao kao model ne samo program vec i delo drugog umetnika. jos su vise uticala na stilski razvoj. Cesta putovanja engleskih slikara. verovatno Lombardjanina. u XI v. majstora San Clemente de Tahull iz Roda (Hesca). On je morao da prihvati uslove koje je diktirao narucilac a koji se cesto nisu odnosili na temu ili na prirodu i strukturu gradjevine i druge okolnosti. ubacivali fantasticne detalje u dekoraciju crkvenih gradjevina a “takvu drskost crkva nije smela da tolerise”. verovatno saradjivali. slicni njima. Na primer. Oto III je pozvao slikara Johanesa iz Italije u Ahen a Vita Gauzelini pominje angazovanje lombardijskog slikara Nivardus-a za Saint-Benoit-sur-Loire. narocito istoricari umetnosti. naslikao je majstor koji je radio i ucio u Tournai-u. Groteske su bile ogranicene na donji deo zida. Francuz i Italijan. majstora Santa Maria de Tahull (ili Maderuelo-a) iz Tahulla. Murali iz Maria Worth u Carinthia (XI v. Tradicija u kojoj je odnegovan umetnik nije jedini faktor koji je uticao na njegovo delo. Ne radi se o slucajnosti . kao i majstora iz Osormort-a (zanat izucio u Francuskoj) u oblasti Brisela i Gerone.

on predstavlja neutralnu ogranicenu povrsinu slike dok u Purgg-u figure na sve cetiri strane probijaju okvir i tako imaju specificnu ulogu u strukturi plana koji je slozeniji u ovom delu. njene instrukcije su se odnosile na materijale. tela pomocu trouglova a citave kompozicije ( u Burgfelden-u) od nizova krugova i tangenti. Razlika je u okviru . Romanicki konstrukcioni obrisi razlikuju se od vizantijskih po tome sto nastoje da. similie nije predstavljala samo polaznu tacku kao sto priroda predstavlja pejsazisti. Ruski prirucnici ljudskih figura takodje su bile sistematicne slikarske knjige sa detaljima lica. Kopista ocigledno nije znao kako da sastavi razlicite delove kompozicije. figura kao i celih kompozicija. koje su koristili zapadni slikari. korisnih slikaru ali nikako propisanih. Frontalno postavljene glave uradjene su pomocu koncentricnih krugova. Oba poticu iz druge polovine XII v. ne samo utvrde proporcije udova i crta lica ( na primer. same po sebi. slicne i gore pogreske mogu se ocekivati na provincijskim delima. kao sto je figura Hrista u sceni Jevandjelja. Posto slikar osmisli program i rasporedi ga na zidove i tavanicu. Ruski prirucnici kasnijeg su datuma ali su izvedeni iz ranijih prototipova. zapadni su bili licne zbirke slikarevih slucajnih belezaka. nedovrsene studije koje je trebalo preneti na zidove. Neke od ovih zbirki motiva sadze opise celih scena. Irod je verovatno pomesan sa Pilatom sto predstavlja slikarev nemar. U bar dva slucaja dokazano je da su zapadni sastavljaci ovih prirucnika svoj materijal uzeli sa vizantijskog mozaika na Siciliji sto znaci da su posetili Siciliju. U poredjenju sa istocnim prirucnicima koji su predstavljali skoro kanonski autoritet. ilustrovane su samo jedanput i ponavljana po potrebi u razlicitim slikama. Vizantijski umetnicki prirucnici kompozicija bili su razumljivi i ostali su u upotrebi na Atosu do XIX v. U njima su bile pokrivene sve teme vizantijske religiozne umetnosti. udova. Stalne komponente. Izvanredan primer pokazuju dve verzije Hranjenja hlebom u Purg-u i Friesach-u austrijskim Alpima. nisu koncepcijski originalne. Ovakav metod mogao je dovesti do pogresaka. Slikari su za prikazivanje vecinu tema koristili Similia. i obe se zasnivaju na istom prirucniku koji je verovatno nastao u Admont-u i Salzburgu. prvi korak u izvodjenju bio je prenosenje crteza na zidove: ovaj deo je radjen fresko tehnikom na vlaznom zidu. Prirucnici su uglavnom sadrzali skice. Za romanickog slikara. Prirucnici uzoraka. imaju istu arhitektonsku funkciju i u dve razlicite gradjevine rezultat varira. nisu predstavljali zbir propisanih pravila i modela kakve su koristili vizantijski slikari niti su licili na ruske prirucnike ljudskih figura. Broj figura i njihovi medjusobni odnosi su identicni. izabre i pripremi similie. Drugi ilustruju samo promenljive komponente datih scena. vec i geometrijske oblike kompozicija i nacin na koji ona treba da ispuni dati okvir. kopije postojecih kompozicija i prave knjige uzoraka. ilustrovana uz pomoc knjige uzora u kojoj je figura Hrista na Maslinovoj gori postavljena na pogresnu stranu u odnosu na apostole pa je ishod bio da se Petar zagledao u nebo umesto da slusa Hrista. uzorke slikanih minijatura.u Friesach-u. duzini lica odgovaraju tri duzine nosa). tehnike i tacan raspored scena u crkvi. figure i kompozicije su tako organizovane da odgovaraju datom mestu. vec stvarno delo koje je on slikao na zidu. Vaznu ulogu je imao oblik okvira. U proslosti se mnogo govorilo o 24 . Uvodno slikanje sastojalo se iz dve faze: konstrukcioni obrisi kompozicija i figura i crtezi detalja koji ispunjavaju skelet. Skoro svi postojeci prirucnici uzoraka nose pecat snaznog vizantijskog uticaja iz zidnog i minijaturnog slikarstva.tekst se u ovom periodu retko ilustruje u slikarstvu. Mada one. Ako je ovakvo nerazumevanje bilo moguce u relativno ucenoj sredini. Cak se iste similie koriste za zidove. polozaj i znacaj povrsine. Primer je kopija Hortus deliciarum opatice Herrad iz Landsberg-a.

tj. u Francuskoj. bez obzira na standard i tehnicku vestinu. Karakteristicna za ovaj period je narocita ostrina preliminarnih crteza (Nonnberg i Frauenchiemsee XII v. To je ocigledno na nekim delima na kojima su. udaljavanja od stroge simetrije i on pokazuje da su simetricne figure slikane s leva na desno. Slikarev senzibilitet je izrazen u ovom spoju pravila i varijacije. vise je zastupljena seko tehnika (na ovlazenom zidu na kojem je vec preliminarni crtez) ili tempera cija je osnova neki od brojnih medija a nanosenje je radjeno u slojevima razlicitog rafinmana. Berze-la-Ville jos jednom nudi najekstremniji primer tehnicke vestine: u sceni stradanja sv.geometrijskoj preciznosti i rigidnosti romanickih crteza konstrukcije. rada sirokim potezima cetkice i nanosa boje u Tavant-u do krajnje prefinjenosti Berze-la-Ville u kojoj je sa samo osam pigmenata postignuto izuzetno bogatstvo boja. Nije se radilo o prosto mehanickom ponavljanju linija i preliminarnih crteza vec u vecini slucajeva doterivanju tih obrisa. Sa zaljenjem primecujemo gubitak lake. rasprava iz XI v. meke i spontane linije i veoma licnog pecata a potom bolje pogledamo zid i shvatimo da se takva spontanost nije mogla tolerisati na zavrsnom delu: ona bi se snazno sukobila sa formalnim kvalitetima. karakteristicnim za romaniku. Slikarstvo je retko radjeno pravom fresko tehnikom. Zavrsna slika krila je kolebljivost ove vrste. jedan detalj takvog crteza otkriva kako je slikar tri puta pokusavao da dobije pravilnu konturu obraza. Samo je desna strana trougla verno kopirana. Danas se smatra da se njena funkcija sastojala u tome da se slikaru pruzi smernica i orijentacija od kojih je on po potrebi mogao da skrene. naviknutom da traga za licnim pecatom autora. Znacajni izvor informacija o glavnim tehnikama i materijalima je knjiga Teophilus-a Schedula diversarum artium. Mada oni ne otkrivaju uvek narociti umetnicki talenat.otonski u Burgfelden-u a karolinski u Naturnou. prija pojava ovih preliminarnih crteza. koja sadrzi izvestan vizantijski materijal. na sveze malterisanoj povrsini koja ce se toga dana obraditi. Neki crtezi konstrukcija koji su otkriveni nakon unistenja slika ne pripadaju romanickoj umetnosti vec su znatno starijeg datuma . Namece nam se pogresan utisak da su preliminarne crteze radili razliciti majstori i u razlicito vreme. Upotreba (skice) konstrukcijskih obrisa nije novost u romanickoj umetnosti. Na primer. U apsidi Berze-la-Ville na nizem delu zida boja je skinuta te smo u mogucnosti da direktno uporedimo preliminarni crtez glave sa obliznjim portretima koji su zadrzali poslednji sloj boje. zutom i oker bojom uz obilato slikanje cetkicom. Zajednicko svim muralima je. Boje nisu mesane vec nanosene jedna iznad druge u transparentnim slojevima. usled ostecenja 25 . Nekada preliminarni crtez jasnije od zavrsnog dela otkriva slabosti slikara. Modernom oku. Ovaj proces smisljeno protivreci “slikanim” tendencijama. Jasan primer ove slobode daju polufigure svetitelja u Nonnberg-u: osnovni konstrukcioni oblik bio je jednakostrani trougao u izvodjenju figure. Romanicko slikarstvo obuhvata mnogo vestina . U izradi slike koriscene su razlicite tehnike.od skiciranja. Leva strana je slobodno radjena i pokazuje izvesne varijacije u odnosu na konstruktivniju levu polovinu.) Osnovni crtez je radjen preko konstrukcionog obrisa obicno crvenom. Poslednja faza skoro svih romanickih murala bila je izvlacenje kontura crnom ili tamno smedjom bojom. Druga funkcija konstrukcione linije koja je prilagodila forme njenom okviru (na ravnom zidu ili nisi) moze se videti na jednoj fresci u Saint Savin gde su jasna trouglasta mesta i preseci. zatim dodavanje tamnih pa svetlih senki linearnim potezima. Lorenca nailazimo na sistem krstastog rostilja cija slozenost namece poredjenje sa Direrovim delom. ispunjavanje povrsine ravnom bojom.

U svom najboljem periodu romanicko slikarstvo je proizvelo dela koja su u potpunosti ispunila njegovu svrhu. sa malim izuzetkom. Ukratko receno. u pripremi preliminarnog crteza i zavrsnoj obradi. Zavrsni crtez je pripadao najznacajnijoj fazi: njega je izgleda uvek radio glavni slikar i tako ostavljao svoj pecat na delu. izmedju prefinjenosti i prenaglasenosti. Srednju fazu rade manje-vise vicni majstori. Prakticno ni jedan od sacuvanih ciklusa nije kompletan a u vecini slucajeva ostaci ne dopustaju rekonstrukciju ikonografskog programa. U nekim delima prefinjenost tehnike vodi krajnjoj izvestacenosti (primer je nemacki Zackenstil iz XIII v) koja se prosirila provincijalnim slikarstvom (Grades ).svetovne gradjevine su vise stradale od crkvenih. One su naporedne ili jedna iznad druge kao u Burgenfelden ili Gurk-u. To znaci da je postojalo nekoliko hiljada ciklusa fresaka od kojih su sacuvani samo fragmenti nekoliko stotine. Poatjeu. Razlika nam cesto daje tacan uvid u kvalitet slikara i obim dorade. Njegov se cilj u razlicitom periodu menjao: u ranoj i zreloj romanici slikari su tezili izvesnoj geometrijskoj bezlicnosti menjajuci slobodu i vitalnost preliminarnog crteza do granica koje su bile razumljive srednjovekovnom umu. Svaka romanicka crkva. Od similie . realizam i raznovrsnost. nevestih ili rutinskih. redekoracije i konacno neadekvatno izvedene restauracije. On dalje razvija uopstenu formu. daje joj osobenost zaodevajuci je licnim jezikom linija. U toku romanickog perioda u svakom gradu. Pored velikog broja novoizgradjenih i oslikanih zdanja u XI. prirodno ili namerno unistavanje.primitivnih. Rasprostranjenost Murali se ubrajaju u naosetljivije i nepostojane umetnicke forme usled prirode zidne povrsine na kojoj su naslikani. Turu. Gubitku oko 98 % originalnog materijala doprinele su prirodno propadanje. u kasnijem periodu usledilo je ozivljavanje. Kvalitet dela je u raskoraku koji se javlja izmedju promenljivosti i doslednosti u odnosu na delo. Malo se zna o zidnoj dekoraciji profanih gradjevina a sacuvani fragmenti kao sto su 26 . Tuluzi izgradjeno je sest novih crkava. XII i XIII v. S druge strane. Supstrat ne predstavlja poznavanje prirode vec poznavanje umetnosti i ne postoji teznja da se dostigne originalnost u modernom smislu reci. Romanicki slikar pocinje datim formama koje nije sam izmislio i konfrontira ih geometrijskim obrisima. Svakako da postoje dela u koijma zanatstvo ima prevagu nad umetnickom obradom. 4. dekorisana je parcijalno. kao u svakom drugom periodu postojao je izvestan broj losih murala . postojao je veliki broj starijih gradjevina koje su dekorisane cesto novim slikanim programom. sada vidljive linije preliminarnog crteza i finalne slike. Tehnika ogranicenih obrisa daje mogucnost prefinjenih varijacija i tako ukazuje na nerazdvojiva stilisticka kretanja toga vremena. To je ocito na mnogim nespretnim katalonskim i alpskim muralima i nekim rimskim delima (Santo Quattro Coronati ). Religioznim znacajem zatvorila je vernike u mikrokosmos pretvorivsi umetnost u dom Gospodnji. Gubici nisu ravnomerno rasporedjeni .slikane povrsine. Ta slikana dekoracija uklopljena je u arhitekturu a konstrukcija se smatrala kompletnom tek kada je slikar zavrsio svoj posao. Nekoliko fragmenta sacuvano je u Poatjeu i Turu.prirucnika uzora do prefinjenih obrisa na zavrsenim delima dalek je put. Vodeci umetnik radi na pocetku i na kraju procesa.

u Italiji su ostala netaknuta neka dela koja su u drugim zemljama bila plen restauratora. oni nisu dali osnov novom umetnickom razvoju. sada je u relativno dobrom stanju a 27 . Cak i kada su ti fragmenti uspeli da prezive sve te promene. Ovo svakako ima veze sa cinjenicom da su u kasnijem periodu ogromni barokni oltari smestani u apsidama i zaklanjali romanicku dekoraciju ali je nisu unistili dok je slikarstvo zapadnih zidova stradalo pri otvaranju ogromnih prozora i postavljanju galerije za orgulje. Privatne palate i kapele pri kojima su podizane bile su tako ranjive da je nemoguce steci jasnu sliku programa feudalne. prva su presla na nove forme i napustila stare a neocekivano veliki broj dela preziveo je zahvaljujuci provincijskoj izolovanosti. Uz male izuzetke. Rim. zbornice) skoro da i nije sacuvano. ciklusi u Purgg-u . Dodatne popravke u “duhu vremnena” cesto su unosile neopravdane interpolacije a ishod je bio radikalno izneverena umetnicka istina. manje je stradalo od ruke dobronamernih vandala nego na primer austrijsko (Karner u Hartberg-u) i mnogo manje od nemackog u kojoj je razorni udar narocito pogodio Rajnsku oblast. narocito Katalonija i juzni Tirol. ovo se odnosi i na umetnost viteskog reda. Dekoracija je sacuvana na gradjevinama manjeg znacaja . (zapadni zid manastirske crkve Nonnberg u Salzburgu). cak egzoticno. Sacuvano je samo dno koje ukljucuje podnozje stuba i niz stopala i rubove glavne kompozicije. Santa Croce in Gerusalemme). Tako je izgubljena ogromna kompozicija sa predstavom trona Solomonovog iz oko 1150 g. Mnoge oblasti su izlozene velikim pljackama . Stari i Novi zavet. Religiozno slikarstvo u zajednickim prostorijama manastira i zenskih samostana (trpezarije.Torre San Zeno u Veroni izgledaju neobicno.oratorijumi. Sto je ranije bilo probudjeno “aktivno” interesovanje za romanicke murale. niti barokne poput onih u Italiji i juznoj Nemackoj. vecina sacuvanih dela je inferiornija od izgubljenih. Svetlost i atmosferske prilike izbledele su pigmente ili ih unistile. Drugi krajevi su nesrazmerno bogatiji romanickim muralima. Zbog urodjenog postovanja prema umetnickim starinama. Styria i Matrei u istocnom Tirolu. Frauenchiemsee.Maiestas. Prvobitna gustina produkcije bila je u suprotnosti sa sansama za opstanak: mesta u kojima je umetnicka delatnost bila najveca. koje je bilo jako izobliceno. Francusko zidno slikarstvo koje je sredinom XIX v. Neki skorasnji pokusaji da se ukloni gornji sloj slikarstva iz proslog veka i povrati autenticnost bili su uspesni. postavljanja predikaonice i izgradnje svodne tavanice ali je dosta murala sacuvano iznad svodova u samom vrhu zidova (kapela pri katedrali u Bressanone. narocito Templara i na zidno slikarstvo Outremer-a u Francuskoj. srazmerno veci broj slika je sacuvano u apsidama nego na zapadnim zidovima. “otkrio” Merime svojim delom ‘Notice sur les peintures de l`eglise de Saint Savin”. njihov materijalni oblik verovatno nije prvobitno bio takav.jug i jugozapad Francuske su opustoseni u krstaskom pohodu dok su u periodu reformacija i revolucija stradala mnoga dela u severnoj Evropi. Ne racunajuci kripte. religiozne umetnosti. portreti i legende svetitelja uglavnom su rezultat proizvoljnih okolnosti koje su im omogucile da opstanu. Izmedju ostalog. Umetnicki gledano. Slicna obrnuta uzrocnost je pri odredjenju koji deo seme treba da opstane. Ocigledno mali izbor tema u romanickom zidnom slikarstvu . kapele dok su stari oblici dekoracije u parohijskim crkvama i katedralama nestali ili zamenjeni novim. njihove romanicke crkve nisu bile goticizirane poput onih u Francuskoj. veci je bio razarajuci efekat. Slikarstvo bocnih zidova stradalo je usled povecanja prozorskih otvora. Njih su potresi svetske istorije zaobisli. skidanje gornjeg sloja i propadanje naneli su manju stetu od restauracija iz XIX v.

o postojecim delima znanja prosirujemo dedukcijom. osim uticajnih vizantijskih “kolonija” na Siciliji i u Veneciji. Klini je morao biti jedan od najznacajnijih centara Francuske ali su i drugi uticaji stizali iz opatija Marmoutier. u podrucjima koja su bila pod klinijevskim redom cvetala je umetnost ali su cisterciti (severno od Autun-a) nerado gledali na figuralno zidno slikarstvo i bojeno staklo. U Rimu je ostalo dosta materijala koji svedoce o tome. Fresko tehnika je bila popularna u podrucjima koja su oskudevala u kamenu pogodnom za gradjenje i klesanje (primer su Alpi. sacuvani su igrom slucaja kao i slikarstvo. postoji u nekoliko mesta (Tur. Bilo je i sporednih centara koji su delom zavisili od glavnih sredista: Akvileja blizu Venecije. O ugledu Monte Kasina govore freske Sant` Angelo in Formis dok u Milanu nista nije prezivelo pljacke i opsade iz XII i XIII v. potisnuto je u zaostale seoske crkve. glavne grane romanicke umetnosti razvile su se na nemackom govornom podrucju. zidno slikarstvo je sasvim nestalo iz velikih katedrala u Francuskoj. Rajnska oblast. u Nemackoj je dominiralo dekoracijom gradjevina manjeg znacaja za dugi period dok u Italiji nikada nije ni istisnuto. veliki centri skulpture. Mesta je bilo samo za ornamentalnu i poluornamentalnu dekoraciju. poput Tuluze. vecinom na svodu (Petit-Quevilly) dok je pojava velikih otvora u zidu stvorila uslove za razvoj bojenog stakla. Poatje i uz manju izvesnost u Angers-u). Jasna koncepcija ovih dela koja su nastala u ovim centrima ili oko njih. Auxerre i La Mans. Angulema i Arla.linija razdvajanja je paralelna sa Loarom i prolazi kroz Autun.uslov je da su materijal i tehnika kojim su umetnici raspolagali odgovarali jedno drugom. Limoges. raspolazu neznatnom kolicinom. Saint Germain des Pres. Bavarska). Ipak je moguce izolovati odredjeni broj kulturnih faktora koji su uticali na sirenje ovog oblika dekoracije. Le Mans. Jos jednom. odnosno dovoljno naglasena materijalna priroda zida. Ne mozemo reci da je zidno slikarstvo zanemareno u oblastima bogatim dobrim kamenom ali je opravdano pretpostaviti da su u skulpturi stvoreni znacajni pomaci . Rim i Milano. u Francuskoj. Saint Aubin u Angers-u. Saint Martin u Turu. U drugim slucajevima moramo se vratiti na dokumentarne dokaze i dedukciju. Arras. Poatje. Sacuvana francuska dela pokazuju takvu stilsku raznovrsnost da 28 . Saint Benoit na Loari. Sa izuzetkom Toskane. Krajem XII v. Da bismo stekli sliku o rasporedu romanickog zidnog slikarstva. U Italiji. najaktivniji centri su Monte Kasino. Relevantni pisani izvori koji su mozda bili dodatni izvor informacija. U ovim oblastima u izvesnom broju identifikovanih centara razvili su se najuticajniji oblici. postojeca umetnicka dela su nepouzdani vodic. Tako je najintenzivnija produkcija ogranicena na severnu oblast . cija je umetnost orijentisana na skulpturu. Novara i Civate koji su imali bliske istorijske veze sa Milanom.na primer. i mozda Frankonije.preliminarni crtezi u Brauweiler-u. Potvrdu da je grad bio znacajan rasadnik nalazimo u dekoraciji Galliano. Verona blizu Milana i verovatno Pijemont koji je preneo milanski uticaj u alpske oblasti. Drugi vazan i neophodan uslov za napredak zidnog slikarstva odredjene regije je vladajuci arhitektonski stil. pre nastanka gotike Saint Denis. juzna Italija. Zidno slikarstvo se nije moglo adekvatno razvijati tamo gde nema ravnih zidnih povrsina ili gde se negira zidna povrsina radi umetnickih ciljeva. Koliko nam je sada poznato. bar su sacuvani od unistenja. Znacajniju ulogu imala je dominantna religija . Zbog toga narativno i figuralno zidno slikarstvo nisu napredovali na severu i severozapadu Francuske u drugoj polovini XII v. Rim. bar u pocetku. Priroda i dostupnost materijala i arhitektonskih stilova nisu jedini faktor uticaja na razvoj zidnog slikarstva u odredjenoj oblasti. Mozda su svedoci znacajnih pomaka u zidnom slikarstvu. normanske opatije.

Admont. Uticaj Salzburga pruzao se do Bressanone i Bolzano 29 . Seckau. Dominantni centri bili su. Moguce je utvrditi uloge Winchester-a. Peterborough. U Donjoj Saksoniji mozemo pratiti razlicite sfere uticaja koji dolaze iz Hildesheim-a. Bury St Edmunds. Brunswick-a. proizvela dela od znacaja ali o njima danas nista nije sacuvano (St. U Spaniji problem identifikacije centara i prenosioca umetnickih ideja uvecava gubitak slikarstva u Santiago de Campostela. Spajera. On je jedini preziveli primer ove grane “Guelph” umetnosti koja je imala veliki uticaj na umetnost sledece generacije (vreme Henry the Lion-a). Zato se ne moze proceniti znacaj ciklusa iz Idensen-a. Worcester i York). Oblast najintenzivnije delatnosti u Nemackoj koncentrisana je na Rajnu. postojanje skole u Helmarshausen-u bilo bi dovedeno u pitanje i mi ne bismo znali kako je on izgledao. verovatno veci i od Oviedoa. Ovaj slucaj jasno ilustruje nepouzdanost kalkulacija baziranih na sacuvanom materijalu koji je posluzio za rekonstrukciju: da ciklus u Idensen-u nije sacuvan. Svako novo otkrice nadovezuje se na slozenost problema. Halberstadt-a. Erfurt i Fulda takodje su bili znacajni u romanickom periodu i kasnije.moramo racunati na postojanje veceg broja rasadnih centara od pomenutog. Najvise ocuvanog. Nema dokaza o ulozi koju je imao manastir Guelph u Weingarten-u gde su nastali neki od sjajnih iluminiranih rukopisa. na zidno slikarstvo jugozapadne Nemacke kao sto je uticao na rukopisne iluminacije. Nismo u mogucnosti da saznamo da li je veliki svapski manastir Hirsau i njegovi ogranci uticao. Huy i velike franko-flamanske opatije Saint Amand. U Engleskoj se moze pretpostaviti postojanje vise centara nego sto se to moze zakljuciti na osnovu sacuvanih knjiga. ali su i druga mesta u XII v. Od samog pocetka je Salzburg dominirao celom Austrijom mada su postojale manje-vise nezavisne skole u Mondsee. Durham. Ripoll-a ili Barselone cije se uloge u razvoju umetnosti Spanije mogu do izvesne mere rekonstruisati. Gernrode-a Magdeburg-a. Quedlinburg-a i Merseburga. svojim klinijevskim vezama. mada preslikanog materijala ima na istoku. Saint Bertin. Nekoliko fragmenata iz Bamberg-a nisu dovoljni da objasne situaciju u Fankoniji a nista nije bolje u Swabia-i. Sacuvani ciklus iz Idensen-a pokazuje vezu sa skolom Helmarshausen. Ali ne postoje dokazi o romanickim muralima u severnim delovima Low Countries. Canterbury-ja i Lewes-a. Logicno je pretpostaviti da je oblast Meze proizvela neke od najradikalnijih inovatora u figuralnoj umetnosti i imala odlucujucu ulogu u razvoju zidnog slikarstva Low Countries. glavni centri su verovatno bili Liege. Frankfurta ili Esena. Friesach. Wormsa i Majnca. U Bavarskoj smo na cvrscem tlu: sacuvana dela potvrdjuju nadmoc Regensburga dok je Passau sredinom XII v potpao pod uticaj Salzburga. On potvrdjuje pretpostavku o postojanju Helmarshausenstila u zidnom slikarstvu Skane (Svedska) sto govori da u radionicama Helmarshausena nisu radili samo zlatari i minijaturisti vec i vesti fresko slikari. Gurk. iza njega je Minster. prema sacuvanim materijalima. Poput Tournai-u. Rajhenau na jezeru Konstanca i Keln ali nismo u stanju da procenimo uloge Strazbura. Najznacajnije svetiliste jugozapadne Evrope je imalo veliki uticaj na zidno slikarstvo i drugu vrstu umetnosti. u kojem je sacuvano nekoliko dela s kraja XII v. klinijevskih ogranaka u Engleskoj. Saint Omer. u gradu Soest-u koji je bio centar Westphalia-e. Albans. Ono malo sto je sacuvano iz ranoromanickog perioda u Donjoj Saksoniji i srodnih danskih i svedskih dela XII v. Stavelot i Floreffe. unakazeno je preslikavanjima.

Ne mozemo reci da su granice lokalnih i regionalnih stilova precizno povucene: rimski slikari radili su u Lazio . Burgundije. nekoliko do sada priznatih stilova samo je mali deo. U slucaju Francuske. na primer Saint-Gilles de Montoire. Savoja pokazuje afinitete prema italijanskom i francuskom slikarstvu. XII i XIII v. sa dugorocnim efektima ili bez njih (Montoire). Grupisanje radova po njihovoj nepogresivoj air de famille (slicnosti) govori da ih je bar dva puta vise. on je primao uticaje sa svih strana: Milana. Verone. jedna gradjevina. U XII v. nacionalni stilovi koji su karakteristicni za verske redove ili vezani za pojedine manastire. Slicno juznom Tirolu. sadrzi dela razlicitih stilova. Kelna i Salzburga savremena dela su blisko povezana i u duzem vremenskom periodu zapazamo istrajno postojanje stilova da nema sumnje da je postojao lokalni stil ili skola uprkos brojnim putujucim umetnicima. stari centri Chur i Rajhenau u Svajcarskoj vise nisu bili dovoljno snazni da bi uticali na zrelu i kasnu romaniku i ni jedan svajcarski centar nije ih dostigao. Ovo se moze objasniti pretpostavkom da su ovu oblast posetili umetnici obuceni u razlicitim centrima i da je svaki doprineo svojim novim stilom. regionalne stilove mogli bismo grupisati u vece celine i nazvati ih nacionalnim stilovima kada izraz ne bi bio pogresan. Ikonografska slicnost se javlja kao dodatni faktor tamo gde je propisan isti program ali on nije bio vazniji od tehnickih premisa. produkcija se moze grupisati prema razlicitim stilovima i skolama: lokalni.primer je Venecija. Produkcija zapadne Svajcarske je ne samo u geografskom smislu na pola puta izmedju Burgundije i gornje Rajne. katalizator moze biti jedna licnost. Rimski stil je najbolji primer jednoobraznog i doslednog stila zasnovanog na dugoj tradiciji kojeg strani uticaji skoro da nisu dotakli. postojece razlike slucajno se poklapaju sa politickim i dinastickim granicama toga vremena. nemacka. Na mnogim primerima. francuska. stalni priliv novih ideja iz inostranstva dovodi do razvoja osobenog stila . dok u dolini Loare postoje dela razlicitih stilova koja se ne mogu podvesti pod “regionalni” stil. ne sa danasnjim “nacionalnim” i lingvistickim granicama. Zajednicki stil je nastao usled slicnosti domacih i stranih uticaja. Za kontekst XI.u Kampanji (deo Umbrije). ili slikar skromnijih sposobnosti (majstor Pedret-a je stvorio jasan regionalan stil Katalonije). U drugim slucajevima. U centrima Poatjea. I pored svih praznina. razlikovati ali tacne granice ne postoje. S druge strane. Ove proizvoljne okolnosti vrednije su nam od etnickih i lingvistickih relacija a istorijski lomovi znacajniji od lokalnog 30 . Uzroci ovih kristalizacionih procesa mogu biti vrlo razliciti. Na kraju.gde je naisao na uticaj Venecije i Akvileje u dolini reke Alto Adige (juzni Tirol) gde su se kombinovali italo-vizantijski i elementi romanike sa severa. veliki ktitor (Deziderije iz Monte Kasina). italijanska i spanska dela mozemo. Neophodno je napraviti neke korekcije na ostecenim slikama radi procene materijala i radi boljeg razumevanja faktora koji su uticali na osnovnu liniju ravoja. Franko-normansko slikarstvo ima vise zajednickog sa anglo-normanskim nego sa umetnoscu Rusiona. regionalni. Kako napreduju istrazivanja u ovoj oblasti tako se namece veca diferencijacija. U drugim slucajevima. mada Grabar veruje da su umetnici koji su radili u Ponce-u poznavali freske Montoire-a a slikari Saint Jacque des Guerets dekoraciju Ponce. Svapske.postoje potpisi na freskama Saint` Elia di Nepi . Burgundija je usvojila izvestan broj razlicitih stilova stranog porekla. Rima. uopseno gledano. rimski stil se sirio u oblasti koje su zadrzale mnogo od svog originalnog karaktera te se ti regionalni stilovi poklapaju sa urbanim stilom. Proizvoljni ljudski faktor moze da dovede do asimilacije nekoliko razlicitih stilova na jednom mestu i u isto vreme.

Isto pitanje namece nam Klini. Benedicti et Mauri iz oko 1070. razlike u datovanju su veoma znacajne: stil Klini II je bio sasvim drugaciji od stila Klini III ali je postojao period kada su oba bila aktuelna. Obe filozofske skole verovatno su precenile kreativnu moc dva velika manastira i propagandnu aktivnost reda. s pravom smatra da on nije bio jedini i glavni stil Klinija. Stil Berze-la-Ville bez sumnje je poreklom iz Klinija. Kada su u pitanju klinijevski rukopisi. Grabar. Kontinuirani razvoj mogu prekinuti vojne invazije ili migracije slikara: oba faktora bila su internacionalno plodonosni. Pitanje je da li je to bio jedini. Crkva je. Ipak. Ovde je svakako doslo do mesanja benediktinskog patronatstva i benediktinskog stila. tako cesta medju kucama istoga reda. Njihova bliska povezanost uticala je na sirenje specificnih formi i njihovu asimilaciju u novim sredinama. zvanicni stil Monte Kasina s kraja XI v. za nastanak jasnog. Za razliku od cistercita. Pre strogih reformi koje je pokrenuo Bernar iz Klervoa. ne mozemo osporiti ovim institucijama. Ne poricemo snazne umetnicke impulse koji su potekli iz benediktinskih manastira. benediktinske kuce su se nadmetale u izradi dekoracije svojih crkava. samo su ih pojacala. Ildefonsus De virginitate Sanctae Mariae (cuva se u Palatinskoj biblioteci Parme) pokazuje da su u klinijevskim skriptorijumima mogla postojati dva sasvim razlicita stila. potpuno se razvio u Rimu i odatle prosirio zapadnom i severnom Evropom. Neki pisci su osporili ovaj previse uproscen prikaz porekla stila i on se prosirio od juga ka severu sa suprotnim smerom kretanja. On odgovara rukopisu Vita SS. imala udela u internacionalnim i interregionalnim kretanjima stilova. potrebno je mnogo vise. cistercitski manastiri razvili su sopstveni stil. Izvestan stepen individualnosti javlja se u rukopisnom slikarstvu ali su i izvesni manastiri razvili osoben stil u zidnom slikarstvu. od Klinija (mozda samo prolazeci kroz Klini) prema severu do centralne Italije. Oni se nalaze u istom rukopisu. nemackog i italo-vizantijskog porekla. Pojedinacni manastiri su imali uticaja ne toliko na zidno slikarstvo koliko na rukopisno. Vecinu njih predstavljaju drugorazredna dela nastala pod njihovim uticajem (Lewes. papstva i Monte Kasina. zajednickim svim umetnickim delima koje je proizveo ovaj red. takodje. manastirima i redovima da su uneli dinamicni element koji je vise od dinastickih i politickih faktora uticao na internacionalizaciju romanicke umetnosti.kontinuiteta. znacajnu ulogu su imali hodocasnicki putevi. homogenog benediktinskog stila. Ali. cak benediktinskom stilu sa nadnacionalnim crtama. delimicno zasnovanoj na bliskoj vezi izmedju Klinija. Benediktinski ucenjaci su narocito favorizovali ovu ideju koja se skoro svodi na celovito porodicno stablo romanicke umetnosti ali su je njihovi protivnici odbacili kao deo mita. Stil Klini III u potpunosti se razvio kada su nacinjene freske u Berze: one nisu eksperimentalno delo vec proizvod zrelog stila. klinijevski stil je izdanak benediktinskog stila koji vodi poreklo iz Monte Kasina. Prema ovoj teoriji. Helmarshausen). Jos je manje dokaza o postojanju drugih manastirskih stilova. Rivalitet i prateci interes stilski su povezivali manastire a migracija slikara. Pored toga. Ali. Ni Monte Kasino ni Klini nisu mogli da nametnu svoj stil cak ni manastirima ni crkvama iz neposredne okoline. Postojanje ovog uticaja potkrepljuje neopravdanu hipotezu: neki govore o klinijevskom. Stil fresaka u Sant` Angelo in Formis stvoren je na primer u Monte Kasinu. Hirsau. Slucaj je dalje obezvredjen izvesnim nelogicnostima u upotrebi terminologije: stil Monte Kasina je izjednacen sa stilom Kampanje a prisustvo izolovanih elemenata poreklom iz Monte Kasina ili Kampanje a prisustvo elemenata iz Rima i Monte Kasina na drugim mestima smatralo se dokazom postojanja benediktinske umetnosti koja polazi iz Monte Kasina. Danas niko ne pripisuje sirenje 31 .

Sankt Gereon). narocito Jovanovci. Carigrada i Jerusalima. Do danas se nije pojavilo prihvatljivo delo o zidnom slikarstvu. Procena uloge krstasa ogranicena je na zakljucak i pretpostavku vrlo uopstene prirode bez sagledavanja specificnih mesta. Goss u Styria). Sicilija. Jermenije i islama. oformljeni radi odbrane Sv. Nemacki Zackenstil (Keln. na primer Krstasi i Krstaske drzave. Zanimljivo je pratiti kako mirne i staticne forme iz prve polovine veka postaju zivlje u oba dela hriscanskog sveta a `80-tih i `90-tih godina XII v ova zivost prikazane radnje dostize apsurdnu kompleksnost. Istocni Mediteran mogao je biti znacajna pozornica na kojoj su se razmenjivale ideje a znacajnu ulogu imali su razliciti viteski redovi. zapada (Francuska. Dinamika krstaskih pohoda u uzem smislu skrenula je paznju sa uloge koju su imale krstaske drzave u Siriji. Primere nalazimo sirom Evrope. Kastoria). u XIII v. Ovim putem mogli su stici vizantijski elementi koje nalazimo na zidnom slikarstvu katedrale Le Puy. Mihajla u Normandiji (Mont Saint Michel). odnos vizantijske civilizacije i zapada cinilo je vise pojedinacnih faktora. Tahull. Tokom XII v. od Sicilije (Monreale) do Venecije (Anastasis u Sv. Leon dok su italijanske i vizantijske prenosili hodocasnici na sever i zapad Evrope iz juzne Italije. Normadije i Engleske otvorile su sirom vrata prodoru sicilijansko-vizantijskih ideja. Znacaj nekih od ovih puteva tek treba istraziti kao i onaj sto povezuje velika svetilista Sv. Pojedinacna dela ili vise njih duz ovih puteva bila su u prednosti jer su primala i prenosila ikonografske i stilske inovacije. Primere nalazimo krajem veka u provinciji. K. Marku) i juznog Tirola (Castel Appiano). od Kipra (Lagouderi) do Makedonije (Kubrinovo. vizantijski umetnici su radili u Monte Kasinu i Veneciji. u Rusiji (Vladimir) i Srbiji (Studenica). Porter svojm teorijom da je romanicka skulptura rasprostanjena duz ovih puteva. Ali. staticniji stil. Znacajni kontakti su postojali i pre Prvog krstaskog pohoda u umetnosti grcke populacije juzne Italije a pored toga. forme koje su ranije bile ravne ili u plitkom reljefu i 32 . freske u Sigena-i i Artaiz-u u Spaniji i Lavaudieu u Francuskoj a Quedlinburg-tapiseriji u Nemackoj. Devedesetih godina XII v klatno se pocelo vracati klasicnoj i klasicistickoj jednostavnosti. (Gurk u Carinthia. talas histerije prosirio celom hriscanskom umetnoscu. nagomilane isprepletene talasaste linije i prenaglasenost u reljefu i modelovanju. Poslednjih godina paznja umetnika usmerena je na fascinantne rukopisne iluminacije sa ovog podrucja u kojima su sintetisani elementi Vizantije. pojavio se relativno kasno ali je trajao do kraja XIII v. zustre pokrete. najizrazitije paralele nalazimo u skulpturi koja je tada vec nadmocna umetnicka forma. Uloga krstasa u razvoju romanickog zidnog slikarstva jos nije adekvatno utvrdjena mada to moze izgledati cudno s obzirom da su se vizantijski elementi u zapadnoj umetnosti zrelog srednjeg veka pripisivani krstasima. Francuske ideje stigle su putem za Kampostelu (Saint Jacques). Ubrzo je nastupila reakcija na preteranu kompleksnost dinamicnog poznokomninskog i ranoromanickog stila. Na zapadu novi klasicizam predstavljen je muralima San Giovanni in Porta Latina u Rimu. Lazariti i Templari. cije paralele nalazimo u Makedoniji (Prilep). Francusku (Le Puy). U XII v dinasticke veze izmedju Sicilije. Montmorillon) do Nemacke.ideja samo jednom faktoru kao sto je pre pola veka radio A. zemlje. U vizantijskom slikarstvu oko 1230 g. Palestini i Kipru. Kao da se krajem XII v. dve kulture su dostigle su isti stepen a njihove umetnosti razvijale su se paralelno. Venecija). Bliske crkvene veze Akvileje i Salzburga doprinele su sirenju (mletacko) veneto-vizantijskih ideja. Pre pada Carigrada u ruke Krstasa (IV pohod 1204 g ) nastao je novi. Rima. U daljem stilskom razvoju. od Spanije (Andorrea la Vieja) i Francuske (Rocamadour. severnu Italiju (Pavija) i juznu Italiju.

Siciliju i Veneciju i kontinuitet italo-vizantijskih stilova.najbolji primer je slikarstvo Mileseve. bez preciznih geografskih granica. neki su obnavljani u razlicitim periodima dok su drugi uzeti iz vizantijske umetnosti. ona je ipak bila faza u razvoju romanike. Radi lakseg pregleda zidno slikarstvo je podeljeno na drzave od Italije.italo-vizantijska umetnost dosegla je u udaljene krajeve severne i zapadne Evrope. 5. Jednu celinu predstavlja Mediteran u najsirem smislu reci a druga je zapad i sever. u severnoj Italiji (Castelseprio). zadobijale su postepeno plasticnost . Rani razvoj nije tekao u nekom odredjenom pravcu. Uskoro je svaka zemlja uzela ucesce u reaktiviranju antickih oblika koje je zapocelo u mediteranskim oblastima. Ma koliko kratko da je trajala.nije pitanje “uticaja”: on je rezultat stogodisnjeg umetnickog identiteta. Italija Od pojave helenizma u Italiji (VII v. Slikari murala su u vecini slucajeva uzimali iz klasicnorimske umetnosti motive za dekoraciju okvira i podnozja zidova. juznoj Italiji gde su znacajnu ulogu u razvoju specificnog romanickog stila imali pravoslavni kaludjeri. pre n. kubisticko isticanje volumena iz oko 1290 g. Strogo govoreci. Spanije do Engleske. Ove dve celine nisu samo velike vec stvaraju ogromne poteskoce u istorijskom izlaganju. Za romaniku antika je imala tri lica: paganski klasicizam antickog Rima. Ovo jedinstvo jedva da je nadzivelo vek. preko Francuske. zatim Belgije. iz vizantijske nacin predstavljanja oblika. velikog rezervoara klasicnih oblika. apstraktne ornamente.ovladavanje trodimenzionalnom figurom i plasticnom cvrstinom . Plasticno oblikovanje kasnijih generacija (primer je zidno slikarstvo Sopocana) ima paralelu na zapadu u zreloj skulpturi Remsa ili Naumburga. Ova pitanja su vazna i izvan Italije . Nemacke i austrijskih Alpa. Istok i Zapad zauvek su se razisli. priroda materijala zahteva razlicitu podelu u dve velike celine. Ovi su elementi razlicitim putem prenoseni srednjovekovnim italijanskim slikarima: neki su potekli iz sredine sa neprekinutom tradicijom. Konacno. pozni klasicizam ranohriscanskog perioda i klasicizam srednjovekovne vizantijske kulture. Razlicite okolnosti odrazile su se na glavne probleme u istoriji romanickog slikarstva Italije: pitanje vitalnosti prethodnih vizantijskih stilova usvojenih u Rimu pre pojave romanike. arhitektonsku pozadinu i detalje sa kostima. (primer je slikarstvo Perivlepte u Ohridu) odrazilo se na zapadu u Djotovom plasticnom oblikovanju. Iz ranohriscanske umetnosti preuzeli su programe i ikonografiju. Tako Italija na neki nacin predstavlja kljuc za razumevanje istocno 33 . e. Ubrzo posle 1300 g. Odvajanje ovih celina preseklo bi prikaz ovog razvoja i lisilo ga znacenja. Paralelizam u razvoju i glavnom cilju . Na pocetku se nije jasno videlo da ce u kasnijem periodu ovladati trodimenzionalna forma. Ekvivalent na Zapadu je skulptura u Amijenu. Konacno. Tamo je prisutan problem vizantijskih uticaja na Monte Kasino. U daljim poglavljima praticemo odvojeno razlicite linije razvoja u oblastima romanicke umetnosti. odnos njegove umetnosti prema sopstvenoj tradiciji i prema vizantijskim importima.) svaka generacija italijanskih umetnika morala je da se usaglasi sa snaznim klasicnim nasledjem.definisane iskljucivo pravim linijama. Razvoj romanicke umetnosti se i nije mogao sagledati kao ciljani napredak sa uocljivim fazama. izuzetno komplikovan je problem samog Rima. ni rec “razvoj” nije prikladna.

Ovo se ne odnosi na sve figurativne umetnosti vec samo na mozaik. Izvori uzgred opravdavaju angazovanje vizantijskih majstora time sto su izvesne umetnosti i tehnike na zapadu bile zaboravljene. Juzna Italija Juznu Italiju su naselili Grci pre uspona Rimskog carstva. Ravenosa i Syracusa (San Marziano) u losem su stanju a publikacija o njima nedovoljno. njegovo zidno slikarstvo nije potpuno obradjeno. Hronicari ne pominju ni zidno i minijaturno slikarstvo. Mazzara. obratio Vizantiji iz koje je narucio umetnicka dela. pre svega grckim slikarima koji su po obavljenom poslu u Monreale-u (1190) presli u unutrasnjost i putovali juznom Italijom. Nema podataka da je Deziderije angazovao vizantijske slikare za dekoraciju nove crkve. Zbog toga su mozaici u Palermu. Prirodno je da se ucinak ovih velikih ciklusa osetio u ostalom delu Italije zahvaljujuci. to je grcki provincijalni stil pravoslavnih kaludjera u Apuliji. Meze.romanickog zidnog slikarstva. Sve ovo potvrdjuju tri odvojena izvora: Chronica Lea iz Ostije. bio je u opadanju posto je dostigao fazu najznacajnijeg slikarskog fenomena ranog srednjeg veka. Te iste godine car Konstantin Monomah je dodelio opatiji penziju od dve funte u zlatu a godinu dana pre nego sto je postao opat Deziderije je. Zato ne iznenadjuje sto se Deziderije. pozvao majstore raznih zanata i uputio mlade umetnike u Carigrad na obuku. Dvadeset godina kasnije Mihajlo VII Duka je (1076) povisio iznos na 26 funte. Pre dolaska Deziderija za opata (1058-86) postojale su bliske veze ovog manastira sa Vizantijom. onaj iz Monte Kasina. Ove kontakte nije prekinuo ni rascep Crkve 1054 g. kao clan delegacije Monte Kasina. U juznoj Italiji u drugoj polovini XII v. Caltanisetta.-u. Na Siciliji. Ranija dela (ostaci u Eboli-ju iz 1156) pokazuju ocigledne tragove sicilijanskog modela (bocni brod kapele Palatina). 34 . Ali. arhiepiskopa Salerna. Freske narteksa Sant Angelo in Formis u Rongolise. neki cak do Rima u potrazi za poslom. muslimanska osvajanja (827) prekinula su razvoj vizantijskog slikarstva cije rane primere nalazimo u katakombama i kriptama ali istorijski je bilo neminovno da se Normani. Kompletna drustvena struktura pocivala je na grckim temeljima. Jedan je vec utonuo u folklornu umetnost. Cefalu i Monreale spomenici politickog i kulturnog suparnistva izmedju normanskog kraljevstva i vizantijskog carstva. Historia Normannorum Amatusa ( poznat u francuskom prevodu) i stihovi Alfanusa. Kalabriji. Kao ekskluzivna dela grckih slikara oni nemaju mesta u istoriji romanickog zidnog slikarstva a ipak su ostavila na njega najdublji uticaj. Rajne. po osvajanju ostrva nadovezu na prekinutu tradiciju. boravio u Carigradu. Postoje jasni savremeni pisani dokazi o pojavi umetnicke renesanse u Monte Kasinu `60-tih i `70-tih godina XI veka i s pravom ocekujemo puni prikaz novog slikarskog stila koji je potekao od benediktinskog reda. Drugi stil. San Filippo di Fragala. severne Francuske i Engleske. Malo znamo o zidnom slikarstvu u normanskom periodu . Crocefisso i Minuto svedoce da je sicilijansko-vizantijski uticaj dominirao u okolini samog Monte Kasina krajem XII v. Vizantijski uticaji su bili jos snazniji u poznom srednjem veku.freske u Aderno. zapocinjuci obnovu manastira. Basilicata i Kampanji. Ovaj uticaj je stigao sa dva snazna talasa: prvi je stigao sa mozaika kapele Palatine u Palermu ( posle 1150) a drugi iz katedrale Monreale ( kraj XII v) prostirao se do Regensburga. sicilijansko-vizantijski uticaj je potisnuo starije stilove murala.

ciji je portret u apsidi zavrsen za njegova zivota. Vizantijskoj umetnosti su nepoznati vesela naivnost u izrazu i vedre. koju karakterise dupla kontura i svetli akcenti u obliku ceslja. Derivacija stila postojala je i u folklornoj umetnosti Abruzzi-ja i u drugoj polovini XIII veka. bez sumnje zapadnjacki i neosporno italijanski. Istu ovu tehniku. U rukopisima nastalim u vreme prepravke opatije mogu se prepoznati razlicite faze asimilacije. Ali. Njihov stil je trajao i u XIII veku ali je izgubio svezinu: na freskama koje su naslikane posle 1200 god. Ni jedan mozaik nije sacuvan u Monte Kasinu niti u crkvama. Svi vizantijski elementi iz Sant Angelo prevedeni su na novi. monumentalnost Pantokratora. On nije razumeo izvesne vizantijske tehnike modelovanja. ucili kod vizantijskih mozaicara koje je angazovao Deziderije. u apsidi Santa Maria della Libera u Foro Claudio i Santa Maria Maggiore u Pianella detalji na crtezu su grubi i sematizovani. Ovaj se negrcki mozaicni stil ponovo javlja u kasnijem periodu u Rimu (San Clemente. U rukopisu koji ilustruje zivot sv. Kopiranje i ilustrovanje knjiga koje se od ranih dana vrsi u Monte Kasinu. Izuzetak predstavlja katedrala u Salernu gde su na horskom luku sacuvani fragmenti s kraja XI v (simboli jevandjelista). Maurusa i pokazuje slicnost sa novozavetnim scenama u Sant Angelo in Formis. 35 . za razliku od onih u Sant` Angelo in Formis. Santa Maria in Trastevere) te izgleda da Deziderijevi grcki mozaici nemaju direktne sledbenike u Italiji. inspirisano grckim minijaturama XI v. Glavni majstor ove dekoracije bio je Italijan a ne Grk. Ne znamo da li je stil fresaka u Sant` Angelo bio jedini stil koji su proizveli slikari. 1084. motiv u vrhu). potpuno homogen stilski jezik koji je. obrnuto je koristio modelovanje lica pa su obrazi upali. Atina 1087). ornamentalni motivi). niti da li je taj stil bio glavni. usvojena je i razvijena tehnika koncizne naracije kao i cloisonne modelovanje. One se krecu od vernih kopija grckih uzora. uprkos pozajmljenog vizantijskog recnika. preko slobodnih adaptacija do stvarno nezavisnih dela kao sto je zivot sv. Deziderije je prosirio i dekorisao crkvu Sant Angelo in Formis blizu Kapue. Bez obzira na efekte koje su imali na druge mozaike. Capua. i sacuvao je svoju osobenost kako u ikonografiji (simboli jevandjelista) tako i u pitanju forme (artikulacija pozadine. pak. koji dominira inace praznom povrsinom. Benedikta i sv. povezani sa Monte Cassino-m. jos je jedno polje na kojem se osetio snazan uticaj Deziderijusovih umetnickih inovacija. mozemo reci da su grcki mozaici u bazilici Monte Kasino i drugim benediktinskim crkvama u Kampanji uticali na zidno slikarstvo u ovom kraju. Slikarstvo u apsidi monumentalno izgleda sto se moze objasniti samo time da su modelovani po vizantijskim mozaicima. Na primer. izvesne koloristicke kombinacije (sencenja plavih povrsina smedjom a zelenih crvenom) i raznovrsni detalji (kostimi. Maurusa iz 1070. sarene boje na plavoj pozadini. To se moze jasno videti na najznacajnijem sacuvanom ciklusu fresaka skole u Monte Kasinu. neki poreklom Grci. realno je pretpostaviti da su lokalni italijanski slikari murala. Ono je. dekorisanim za Deziderijeva zivota (San Benedett. vizantijska je odlika kao i izvesne tehnike modelovanja u jasno naznacenim planovima. angazovao vodece radionice u Campania-i.Medjutim. Nisu sve vizantijske crte koje se javljaju u Sant Angelo izvedene samo iz mozaika: podjednako snazan uticaj pripisuje se minijaturnom slikarstvu. nalazimo u Sant Angelo-u sto otkriva da je slikar murala bio ucenik vizantijskog minijaturiste. Visoki kvalitet fresaka potvrdjuje da je Deziderije. Kriticari su im posvetili malu paznju ali oni ne predstavljaju rad grckih slikara niti odaju snazan vizantijski uticaj.

slikarstvo San Clemente otkriva neposredno poznavanje vizantijskih modela. ali ni u 36 . sto ostavlja utisak modelovanja u plitkom reljefu na ravnoj povrsini. U stvari. Ova tri faktora odredila su prirodu specificno rimskog stila. silazi na obojenom oblaku. predstavljali manje-vise konstantnu osnovu. Njega karakterisu guste paralelne linije tamnih boja na svetloj pozadini. Tivoli). flankiran palmama (Santi Cosmi e Damiano. Nije samo rec o ikonografiji koja je ostala skoro ne promenjena od VI do XIII veka u kompozicijama kao sto je Spasitelj. ne nalazimo u San Clemente-u cak ni u predstavi Hrista sa svetiteljima i arhandjelima u narativnim scenama. I konacno. zivim konturama i bogato variranim koloritom koji je izveden iz vizantijskih modela. inspirisano slikarstvom Monte Cassino-a. U proteklih pola veka ova je primamljiva pretpostavka bila jedna od usvojenih dogmi srednjovekovnih umetnosti. Monumentalnost vizantijskih mozaika Monte Cassino-a. proizvod tri faktora: a) ranohriscanskih elemenata kojima se stalno vracalo i koji su krajem XII veka. Te crte su mogle biti izvedene iz zajednickog vizantijskog modela. Tako je neopravdano smatrati Rimsko zidno slikarstvo za izravnog potomka slikarstva Monte Cassina. novi stil je samo u opstim crtama bio slican stilu zidnog slikarstva Monte Cassino-a ( koliko nam je poznato na osnovu Sant` Angelo in Formis). Najznacajnije sacuvano delo ovog stila je slikarstvo stare crkve San Clemente koja lezi ispod sadasnje bazilike. Upravo ove crte idu u prilog misljenju da je Monte Cassino bio posrednik izmedju Grcke i Rima. Pored tipicno rimskog linearnog sematizma. zastitnik nove umetnosti u Monte Cassino-u postaje 1086 godine papa Viktor III. posto se nakon izbora vratio u svoj manastir. minijaturnog a ne monumentalnog slikarstva. stil sadrzi elemente slikarske tehnike sa sjajnim akcentima. b) vrlo aktivnih vizantijskih elemenata koji su se povremeno pojavljivali i c) paganskih elemenata antickog Rima ciji osnovni doprinos lezi u dekoraciji i ornomentu kao i kompozicionoj semi mille-fiori. Avaj. Viktorova vladavina trajala je samo cetiri meseca. koji je sazreo u vreme pape Paskala II. Rimsko slikarstvo u zrelom srednjem veku je. Nista lakse nego pretpostaviti da je umetnicka obnova u Rimu krajem XI veka bila njegovo delo. od maja do septembra 1086 godine. u Rimu se nije pojavio novi stil u zidnom slikarstvu do 1100 godine. Rimski stil je izuzetno postojan. koji se u ovom slucaju javlja sa neobicnom slobodom. U Rimu su postojale citave enklave vizantijskih umetnika pod zastitom grcke monaske zajednice (Santa Maria Antiqua i San Saba) ili drugih Grka i Sirijaca koji su zauzimali presto svetog Petra krajem VII veka i u drugoj polovini VIII veka.Rim i centralna Italija Deziderije. Legende o svetom Clement-u i sv. Drugo. ali nekada je obrnuto. kao i sve akademske dogme ni ova nije izdrzala proveru. Oslikana je oko 1100 godine i predstavlja rad najmanje tri slikara koji su pokazali znatnu ujednacenost. odeven u zlatnu haljinu. koja prevladava u Sant Angelo-u. izmedju ostalog. Blago isarane povrsine ( primer su kostimi ) popularne su u Rimskom slikarstvu i cine jednolicni obrazac. Slikarstvo Rima je u mnogo pogleda jedno od najsamostalnijih i konzervativnijih procesa srednjovekovne umetnosti. San Silvestro. Alexis-u ispricane su zivo sa istancanoscu karakteristicnom za minijaturno slikarstvo. Ti uticaji su izmedju VI i IX veka ili kasnije bili prave invazije. novog i konzervativnog. Ova praksa je dostigla vrhunac u XI veku: suva lakoca fresaka u Sant` Elia di Nepi je tipicna ali je bilo zaobilaznih tendencija u kojima su uticaji vizantijskih umetnickih principa obuzdavali jednolicne paralelne linije. u pratnji apostola i Svetitelja. Pre svega.

ovo pokazuje kako je na Rim relativno malo uticala vizantijska umetnost ciju su ekspresivnost tako revnosno podrazavali i cak isticali slikari Sant` Angelo in Formis. Jedan od trojice slikara ciji stil prepoznajemo na oskudnim ostacima dekoracije u Santa Croce in Gerusaleme sigurno je ucio u skoli koja je bila upoznata sa najnovijim vizantijskim delima. Ni jedno postojace delo ovog perioda u Rimu ne moze da se meri sa elegancijom dekoracije u San Clemente-u. Stil se ubrzo vratio na jednolicni stereotipni linearizam (paralelne linije) ciji su temelji postavljeni pre nego sto je ovaj izuzetan ciklus naslikan. Postoje i drugi znaci da je novi duh uskomesao Rim. bele. Glavni slikar San Pietro ocigledno je putovao i imao koristi od susreta sa ne-rimskim stilovima.podnozju zida. Nedavno restaurisane freske Santa Maria in Cosmedin od posebnog su interesa zbog svoje teme. Ali ni jedno od nabrojanih dela ne mozemo nazvati cisto rimskim. Njihovi okviri sadrze vise klasicnih ornamenata i posebno ljupko deluju sicusni puti u belom na plavoj pozadini. Sudeci po slikarstvu San Clemente-a. fizionomije (ovalna lica andjela golubijeg oka i mladi apostoli su rimski stereotip) i ornamenti . Bledi odraz te velicine ipak nalazimo u fragmentima ciklusa rasprostranjenog u nekoliko odaja Lateranske palate.on je oko 1100 godine ponovo otkrio umetnost antickog Rima koja je dugi niz godina bila zapostavljena ali sacuvana. Groteskna scena na soklu (Sissinius epizoda) parodira scenu Misa St Clemente-a koja je iznad nje i smatra se tipicno rimskom crtom. Likovi i figure na rimskim muralima od XI . plave. Ova ‘renesansa’ je u principu ogranicena na ornomentalne motive. razigran kolorit uglavnom bledo zelene.izuzetak su nekoliko tehnika modelovanja preuzetih sa vizantijskih minijatura. u oratorijumu Santa Pudenziana i u nesto kasnijoj dekoraciji Santa Maria in Cosmedin. romanicka “ celijska” struktura figure. Na apsidi. po prvi put u svom radu. sfericne vaze lice na neke u Sant` Angelo). rimski slikar pokazuje da je upoznat sa dostignucima izvan Italije. Zanimljivo je i karakteristicno za ovaj period u Rimu da povratak klasici nije bio povratak njenoj produhovljenosti. velika sloboda sa kojom se crtaju detalji. Nove kvalitete u rimskom slikarstvu predstavljaju smeli siroki pokreti i gestovi andjela u sceni Vaznesenja (glavna apsida). ali interpretacija ide drugim pravcem tako da umesto jednog kontinuiranog imamo dva paralelna stila. Njih ne pokrecu radnje i dogadjaji u kojima ucestvuju. na okvire slika na dekoraciju u podnozju zidova. Oni predstavljaju lokalnu rimsku umetnost koja nista ne duguje stranim uticajima . Njih prati mnostvo tradicionalno rimskih karakteristika: ikonografskih (uspravna figura Hrista u apsidi). oker i crvene. Vise od svega drugog. On pokazuje i zivost. Ona je takodje ostavila svoj trag na same kompozicije nacinom predstavljanja scene u otvorima nalik na pozornicu u arhiktetonskoj pozadini koja je izvedena iz pozorisne kulise (scenae frons) Terencija i Seneke i u samom grupisanju figura ( pojedinci i grupe se pojavljuju na vratima kao hor).neki od dekorativnih motiva poreklom su iz juzne Italije ( na primer. Situacija se menja sredinom XII veka. U nekoliko preostalih scena ciklusa Santa Cecilija in Trastevere. Najblize paralele mogu se sresti u minijaturama skriptorijuma Santa Cecilia in Trastevere u Rimu ciji uticaj prethodi novom stilu minijaturnog slikarstva Monte Cassino-a. Na dekoraciji crkve San Pietro u Toskani razlikuje se rad tri rimska majstora. Tamo gde se 37 . rimski stil se u jednom pogledu radikalno razlikuje od onoga u Monte Cassino-u . Ovaj stil se odrazio na rad trojice slikara u Nepi.XIII veka su lepi ali bezizrazajni. Vizantijski uzori rimskih skriptorijuma su slicni onima iz Monte Cassino-a. karakteristicnu za evropsko zidno slikarstvo toga doba.

Torriti i Cavallini. Njegovi saradnici. Umetnost Spoleta. Umbrija. Skoro u istom periodu. Posledice ovog novog stila pratimo u monumentalnoj kompoziciji. Sudeci po freskama u Nepi. zelene i ljubicaste boje. u delima rimskih slikara iz Ferentillo. Rim je bio izlozen novom talasu vizantijskog uticaja sa Sicilije koji su verovatno preneli slikari po zavrsenom poslu u Monreale. Petra i Pavla izvan zidina. slikarski skoro iluzionisticku tehniku i kolorit razlicit od svega do tada vidjenog u Rimu u kojem se smedje nijanse prelivaju u plave. Toskani. Sve je verovatno preslikano u XIV i XV veku brojnim scenama ili mozda nikada nije izaslo iz senke panelnog slikarstva koje je glavna umetnicka forma srednjovekovne Toskane. Glavni slikar San Silvestro je nezvanicni pokretac poslednje romanicke skole rimskog slikarstva. I tehnika i kolorit su vizantijskog porekla. Rim je dominirao zidnim slikarstvom u severnim pokrajinama. Stavovi su se opet promenili: ova generacija slikara vraca se ikonografiji i stilu ranohriscanskih uzora medju kojima su najznacajniji starozavetni i novozavetni ciklusi bazilika starog Sv. predvodjeni Maestro Ornatista koji je ostavio dela u Rimu i okolini. dela slikara iz Lucca i Bologna a ono sto lici na ostatke pizanske umetnosti na Sardiniji ( freske u apsidi crkve Saccargia. javlja se ponovo skoro jednu generaciju kasnije kao glavni majstor grupe koja je oslikala tavanicu kripte katedrale u Anagni visoko dekorativnom ali difuznom stilu. Fascinantno je pratiti kako ovaj drugi majstor Traslazioni napusta sicilijanski monumentalizam svoga ucitelja i vraca se osnovnim izvorima rimskog slikarstva: kompozicionim i dekorativnim formama klasicne umetnosti i rutinskom stilu poreklom iz minijaturnog slikarstva u kojem je vizantijski manirizam ostao povrsan. Slikar svakako nije bio Rimljanin ali je mogao biti iz Venecije. Lucca (San Ponziano) i Pisa. 38 . U Toskani je ostalo malo fragmenata: u Pistoia. on primenjuje smele nagle akcente i koristi slobodnu. Oni su postali izvor pokreta opisanog kao renesansa ranohriscanske umetnosti. sredinom XII veka ili nesto kasnije. Ocigledno da je sredinom XIII veka gusto tkano tkivo rimskog slikarstva pocelo da se razvodnjava da bi krajem veka bilo zahvaceno gotickim pokretom u isto vreme kada se novi talas vizantijskog uticaja infiltrirao u grad . Ovi ciklusi su uzivali kanonski autoritet s obzirom na starost i znacaj gradjevina koje su ukrasavali. sjajnom koloritu i tehnici modelovanja na dekoraciji apside u San Silvestro u Tivoliju koja je radjena u pravoj rimskoj tradiciji. Znacajna dela obicno su radili rimski majstori. Rimski uticaj prostirao se na sever cak do Pize: freske iz XIII veka u San Pietro a Grado prilagodile su se ikonografskoj tradiciji starog Sv. blisko je povezana sa rimskom tradicijom (stilom Santi Giovanni e Paolo su izmedju Tivilo i Anagni-ja). Ovo nije dovoljno za rekonstrukciju izgleda zidnog slikarstva u Toskani.njegove kolege zadovoljavaju rimskim linearnim stilom ili u najboljem slucaju celijskim stilom majstora toskanskog Vaznesenja. Trag se uspostavlja krajem XII veka u crkvi San Giovanni a Porta Latina. koriste juzno italijanske i druge elemente cije poreklo nije utvrdjeno. osvecene 1116 g.splet ovih okolnosti je dostigao vrhunac u delima rimskih slikara Rusuti. Ne znamo da li je ostavio utisak na svog mladjeg savremenika u Rimu posto skoro ni jedan mural nije sacuvan iz naredne dve-tri decenije. u slucajevima gde se ne drzi grube lokalne tradicije. sa kojim je mozda vec radio u Tivoliju. a ono malo sacuvanih mozaika (Santa Francesca Romana) pripada sasvim razlicitoj tradiciji. Tridesetih godina XIII veka. jedan od njegovih ucenika. Ferentillo. i Marcellina.) razlicito se datuje: neki smatraju da je slikarstvo nastalo cak 1175 g. Petra i Pavla izvan zidina.

kao posrednok izmedju Italije i istocnog Mediterana. San Clemente de Tahull. kada je za arhiepiskopa Milana postavljen Arnolfo de Capitani. U Aime. Medjutim. koji je radio u Rajnskoj oblasti. sa najsavremenijim principima romanicke kompozicije (rat andjela u velikoj luneti. obnovio crkvu u San Vincenzo a Gallliano. Ticino Pijemont. naslikana 1095 godine. raspored scene na tavanici) . Ariberto da Intimiano. Cak sta vise. Milano i podrucje njegovog uticaja : Lombardija. italijansko je po karakteru a romanicko po vremenu nastanka. Granice Nemacke.Situacija u Emilia-i je podjednako problematicna. Ovaj stil je mozda stigao u Parmu preko Djenove koja je. U krstionici katedrale Novara nedavno je otkriven jos jedan znacajni ciklus. Ideje su tekle u oba pravca sa juga na sever . Dekoracija. tesko sticemo zadovoljavajucu sliku njegovog pravog razvoja. Slikarstvo Civate se nalazi severno od Milana nedaleko od jezera Como. Kompozicija se zasniva na milanskom modelu koji je bio poznat u Ticino i zapadnoj Svajcarskoj. morala igrati vaznu ulogu u XIII veku. Italije i Burgundije nisu bile hermeticno zatvorene. Marka u Veneciji i San Giusto u Trstu) c) i konacno. Saint Savin i Lambach-a.Santa Maria in Castelseprio dekorisao je slikar iz Carigrada u VII ili VIII veku. Glavna postojeca dela milanske skole zidnog slikarstva mogu se naci izvan grada. narocito ne u otonsko vreme. Izmedju San Vincezo a Galliano i narednog znacajnog primera sacuvanog milanskog zidnog slikarstva u San Pietro al Monte blizu Civate postoji praznina od oko 90 godina.Johannes Italus.svi su elementi i figure u stuku ujednaceno spojeni a da se nije narusilo jedinstvo celokupne seme. mozda je poreklom iz Milana. grcki slikari su se u ranom periodu probili u Lombardiji . dekoracija krstionice u Parmi potice iz XIII veka i tako je usamljeno da se usled svojih izrazito vizantijskih osobina smatra delom balkanskih putujucih slikara. Sicilijom ili Venezijom. cini velicanstvena scena Hrista u slavi izmedju dva arhandjela i proroka Jeremije i Jezekija. kasnije milanski arhiepiskop je 250 godina nakon sto su grcki slikari zavrsili svoj posao u Castelseprio. freske iz Parme nemaju nikakve veze sa Rimom. U svakom slucaju. Zivi pokreti i izrazi koje nalazimo kako u apsidi tako i u narativnim scenama u drugim delovima crkve podsecaju na otonsku umetnost: izmedju Milana i Reichenau postojala je ziva umetnicka razmena. On je mogao stici i preko Pize ili neke od luka na Jadranu. svrstava se u red najvecih dela ranoromanskog zidnog slikarstva. 39 . na severu i zapadu. u nekim pojedinacnim primerima njihovi uticaji su se preklapali. Dekoraciju apside nove crkve oslikane u vreme njenog osvecenja 1007 godine. Posto je sacuvano zidno slikarstvo Toskane i Emilia-e tako retko i udaljeno. Postojala su dva glavna centra romanskog slikarstva u severnoj Italiji: Milano orijentisan ka severu i zapadu i Venecija okrenuta skoro iskljucivo istoku. Savoy postoji slikarstvo koje je poteklo iz iste radionice. Slicnost sa otonskom ekspresijom kombinuje se sa: a) ostacima iluzionizma klasicnog rimskog slikarstva (na primer trakasti ornament u sceni raja) b) novom vizantijskom tehnikom modelovanja (neke od sara na draperiji skoro su identicne onima u apsidi Sv. Glavni slikar u Civate nadmasio je svoje savremenike scenom velike apokalipticke vizije nebeskog Jerusalima i borbe Mihajla sa azdajom. zajedno sa slikarstvom Sant` Angelo in Formis. Jedino sacuvano znacajno delo. Berze-la-Ville.

blizu Novare. Izdanak koji se prepoznaje nizovima belih tackica i crtica na osencenim delovima draperja. 40 . kao i cela Istra. Uprkos tome sto su sacuvane u fragmentima. Akvileja nije uspela da se odupre dominaciji Venecije. i ponovo se pojavio kako u Civate (San Calocero) tako i provincijskim derivacijama Ticino (Negrentino.Tehnika i stil dekoracije u San Pietro al Monte verovatno predstavljaju stil koji je postojao u Milanu krajem XI veka. predgradje Carigrada. Sacuvano je samo nekoliko fragmenata iz ovog perioda (u samom Milanu. Zahvaljujuci ovoj okolnosti sticemo predstavu kako je izgledala njihova ikonografija i kompozicija dok se o stilu moze govoriti na osnovu hagiografskih fresaka crkve na nekropoli San Michele at Oleggio. S druge strane. Dekoracija katedrale u Vercelli (XI vek) unistena je u XIII veku pri njenoj obnovi. Jedan od razloga lezi u tome sto je Ravena svojom dugom vizantijskom tradicijom uticala na ceo region severnog Jadrana ali nije popunila umetnicku prazninu koja je postojala na Siciliji. Nesporazum izmedju papa tokom XII veka su izgladjeni i potpisan je ugovor 1170g. Program i izrazito provincijski stil slikarstva u apsidi katedrale u Akvileji (1031g) u svojoj biti su italijanski dok je Maiestas u Santa Fosca. Veneto Politicko i kulturno jedinstvo koje je nadmocna Venecija nametnula severoistoku Italije bilo je relativno novo u XII veku: do tada je ovaj region bio podeljen rivalstvom Akvileje i Grado. Ratovi su omeli ozbiljan razvoj u Lombardiji i unistili dela. Akvilejski patrijarh je dobio venecijansku palatu pre toga a umetnost Akvileje je krajem veka potpala pod venecijanski uticaj. dopustiti i izvesna regionalna razlika. koje je ponovo buknulo za vreme patrijarha Poppo Akvilejskog (1031 g). Snazno i ne vrlo ugladjeno slikarstvo Santi Pietro ed Orso in Aosta potice iz sredine XI veka. zapadnjacki. gde skoro nista nije sacuvano. medjutim. narocito tokom vladavine Frederick-a Barbarossa (1152-90). Sto se tice Venecije. Drugi razlog predstavlja razvoj romanicke umetnosti u venecijanskom zalivu koji je odrzavao vezu sa severom i zapadom. Jedno je sigurno . ili negde izmedju u juznoj Francuskoj. Mora se. Stilom i datumom nastanka negde su izmedju Galliano i Civate. blizu Pule koja je bila pod uticajem Venecije. koja pokazuje izvesnu slicnost kompozicije. umetnicki gledano. ali su sacuvani crtezi fresaka na pergamentu. Sorengo). Na kraju krajeva. Akvileja je pod Poppo-m zatrazila pomoc od germanskih careva a Grado se oslanja na Veneciju. fragmenti zidnog slikarstva u San Quintino u Spigno Monferrato blizu Alessandria bez sumnje pripadaju Milanskoj skoli. Da li je to slucajnost ili postoji stvarna veza izmedju Sant` Ilario i San Clemente de Tahull? Usled nedostatka dokaza nemamo odgovor na pitanje da li izvor ovog ekspresivnog stila treba potraziti u Pijemontu ili Kataloniji. Novate. freske u Sant` Ilario u Revello-u su recite i krajnje egzoticne a njihova naglasena stilizacija podeca na katalonsko delo. Trag fresaka iz Civate nalazimo u kapeli Sant` Eldrado u Novalesa cije narativno slikarstvo spada medju najekscentricnije dela celokupne romanicke umetnosti. njome je dominirao vizantijski uticaj mada mu nikada nije potpuno podlegla kao Sicilija koja je postala. urodio je plodom cak u Kataloniji u delu majstora Pedret-a i njegovoj skoli. San Giorgio in Como) ali o njima ne bi bilo moguce doneti zakljucke da u Pijemontu nije sacuvan veci broj dela.freske iz Revello-a nemaju veze sa Milanom . Sukob istoka i zapada na ovom malom podrucju od velikog je znacaja za istoriju umetnosti. uradjenih tom prilikom.

Hermagoras i figure svetitelja. ostri akcenti su nanoseni bez prelaznog modelovanja. vidi se na bezbroj primera: pozajmljene su citave skupine figura iz venecijanskih kompozicija kao i pojedinacne figure iz starijih mozaika San Giusto u Trstu . U ornamentu se kombinuju vizantijski (traka na mozaiku. Fragmenti u Vicenza i Riva San Vitale takodje nisu od pomoci pri utvrdjivanju uticaja veneto-vizantijske umetnosti na oblast Verone.hladni. Vizantijska umetnost je” obradjena” u Veneciji. Sjajan primer su i mozaici sa predstavom stradanja u sv. Stil ovih mozaika je u svakom pogledu vizantijski. koji je tada dominirao mozaickom umetnoscu. visuljak) sa romanickim elementima. Marka ocigledno pokazuje ovaj spoj. Kao rezultat spoja vizantijskog i kasnoromanickog manirizma. Verona je bila jedan od kljucnih posrednika izmedju Venecije i severa ali u samom gradu prakticno nista nije sacuvano iz tog kriticnog perioda. Vizantijski umetnici su drzali monopol na polju mozaika ali sa zidnim slikarstvom je bilo drugacije pa se romanicki stil brze razvijao. Ni u Trentu nista znacajno nije ostalo te je jedina studija moguca u Alto Adige (juzni Tirol). Njihovi akcenti nisu toliko iluzionisticki kao apstraktne sare. U glavnoj apsidi sv. beli i roze osnovni premaz. kao sto su mozaici Torcello-a. veoma su retke u Venetu . iz istog perioda . U drugoj polovini XII veka. plava boja je dobila smedji. Marka. pod vizantijskm uticajem pojavio se stil koji je bio zivlji zbog upotrebe linearnosti i iluzionistickih akcenata.oni cak u programu imaju neke zapadne crte: kompozicija u svodu juzne apside u Torcello-u vraca se na modele iz Ravene stare 500 godina. tremu i glavnoj apsidi sv. Romanici pripadaju saradnici ovog umetnika koji su naslikali legende o Marku. Mesovito poreklo venecijanskog slikarstva nije ni u kom slucaju sprecilo razvoj snaznog individualnog stila koji je odmah bio elegantan i fleksibilan i prosirio svoj uticaj na siroko podrucje. venecijanski mozaici su ubrzo prevazisli ropsko podrazavanje venecijanskih modela i razvili sopstveni stil sa snaznim romanickim odlikama. uglavnom klasicnorimske i ranohriscanske umetnosti kojom je Akvileja obilovala. polusenke su tople. naslikana krajem XI veka kada je vizantijski uticaj u Veneciji bio na vrhuncu. pojavili su se skoro histericni pokreti i izrazi lica. crte figura su vise zapadnjacke a pokreti manje prirodni. skoro bez i jedne vizantijske crte. Uticaj venecijanskih mozaicara i grckih muralista na glavnog umetnika Akvileje. U vreme kada su drugi umetnici odlazili u Monte Cassino. “Tapiserija” na podnozju zida je cisto zapadnjacka. njeni oblici su transformisani do granice koja je Zapadu razumljivija od komplesnog grckog originala. pazljivo koriscenje mnogobrojne naslage pigmenata dale su razlicite efekte. Dekoracija Santi Nazaro e Celso je preromanicka. ne samo Verone i doline reke Adidje vec i na podrucje istocnih Alpa. njih su radili Grci koje je pozvala Venecija da ozive umetnicku formu koja vec generacijama nije upraznjavana na zapadu. fragmenti crkve su iz XIII veka a fragmenti sekularnog slikarstva u kuli. Dekoracija krstionice u Concodria Saggiteria. izvedenim iz minijaturnog slikarstva. siloviti pokreti figura. Marku i murali u kripti akvilejske katedrale. Lav i vasilisk pod Hristovim nogama u kapeli San Giusto trscanske katedrale izvedeni su iz karolinskog modela. Nedavno otkriveno Vaznesenje iz krstionice sv. katedrale u Trstu. svojim stilom nije nista vise vizantijska od slikarstva u Salzburgu koje je vrlo blisko umetnosti Veneta. su tako neobicni po izlozenoj temi i formi da je svako poredjenje nemoguce. 41 . Marka. Slicne lagane i tecne ilustracije legendi mogu se naci i izvan Veneta. sada se javlja figura Hrista inspirisana zapadnjackim Maiestas. gde se u savremenim vizantijskim crkvama predstavlja Bogorodica na prestolu. U bivsoj opatiji San Zeno. oni su stigli u Veneciju i nastavili da dolaze dugi niz godina. Uprkos tome.Ciste vizantijske forme.

Umetnik iz Burgusio ostavio je snazan utisak na sledecu generaciju slikara iz okoline ali je njegov stil trajao do pocetka XIII veka akumulirajuci sve vise veneto-vizantijskih odlika. u dekoraciji horskog prostora u San Giovanni u Tubre uzburkani linearni manirizam povlaci se pred oblim fluidnim stilom crteza reljefa koji je u XIII veku preovladao. Njoj ne pripada ni pozadina artikulisana arkadama i razlicito obojenim delovima. Njegove teske haljine uskovitlanih nabora vuce brzina pokreta koji je naglasen belim akcentima i sfericnim spojevima. Oni pokazuju upornost starih tradicija. trake i sema krljusti i fleur-de-lis poticu sa severa a smele forme. Rana dekoracija u juznom Tirolu koju oznacavamo kao romanicku. lica imaju levantinske crte . sedi na tronu u glavnoj apsidi. Ni jedan od ovih ranih murala ne pripada glavnom toku razvoja. u dekoraciji kapele postoji dosta severnih elemenata: ornamenti poda. uprkos tome sto formalni jezik pokazuje nervozni drhtaj kasno romanickog manirizma. samo po sebi vec ekstremno. Na istocnom zidu iznad su prikazani apostoli . iz 1160 godine. Atelje koji je radio Castel Appiano oslikao je i murale u Santa Margarita in Lana koji je jos uvek pokriven ostecenim slojem slikarstva iz XIX veka. Za ovaj stil je karakteristicno da tezi grotesknom sto vidimo u cudovistima na podnozju zida u San Jacopo u Termeno-u ali i na apostolima u apsidi iste crkve (vrlo slicne su freske San Bartolomeo). okruzena andjelima. Jos jednom se poreklo inovacija moze naci u venecijanskim mozaicima. povijen nos . pokazuje nadmoc severnog slikarstva nad italijanskim. Na romanickim freskama apside u Mustair. Iako su severozapadni uticaji. Padova je u 42 . koji su stizali iz St. bili su snazniji. U isto vreme. Istorija venecijanskog uticaja u alpskom podrucju ne zavrsava se ovde. Vizantijskoj i italijanskoj praksi ne pripada ni blistavi kolorit u kojem se istice nekoliko nijansi bledo zelene i bledo plave boje. U kapeli Castel Appiano blizu Bolzano-a jos su istaknutije naglasene forme u veneto-vizantijskom maniru. Slikarstvo drvene tavanice u Sankt Martin u Zillis-u.a u pocetku postoji tendencija da se prenaglase zglobovi ispod uskovitlane odece. Snazan lokalni akcenat ovog jezika pokusava cak da docara neuverljivo ali nepogresivo lokalni Dolomitski pejzaz u kojem Avram i Isak idu ka mestu zrtvovanja. ciklus Mustair sadrzi i neke italijanske odlike. dekoracija na svodu kripte Santa Maria Burgusio (1160-70) takodje je delo putujuceg slikara sa severozapada. Gall-a u Grisons u IX veku. ciji je program radjen u duhu karolinskih predaka. akantusi. Mada nisu poznata kasnija dela ove radionice. Ovde sencenje paralelnim linijama stvara prirodniju vrstu reljefa nego u Castel Appiano. Ali.Alto Adidje (juzni Tirol) Najranije zidno slikarstvo juznog Tirola su ciklusi iz karolinskog perioda u Naturno i Mals i oni ukazuju pre na snazne uticaje iz severnih i zapadnih centara nego iz Venecije. prikazano je figurama kao sto je andjeo u Blagovestima. On se snazno oseca u minijaturnom slikarstvu Padove u trecoj cetvrtini XIII veka. S druge strane. Program takodje ima vizantijske karakteristike: Bogorodica. na primer u Grissiano-u.bademaste oci. ekstremna skracenja u sceni u kojoj kralj na konju prolazi kroz kapiju palate i moderna haljina ludih devica poticu sa severozapada.sve ovo je moglo biti radjeno po venecijanskim modelima. kao sto je Irodov dvorski stav prekrstenih nogu. najkarakteristicnija ilustracija kasnoromanickog preterivanja sa venecijanskim oblicima. meandri. Uprkos tome sto ovaj stil sadrzi usamljene vizantijske crte (tipovi fizionomija) slikar nije direktno poznavao italijansku umetnost. slican spoj italo-vizantijskih i severno-romanickih elemenata nalazimo na nekoliko drugih ciklusa iz XIII veka u juznom Tirolu.

samo bez ikakvih veza sa Monte Casinom i Klinijem. Ali je uskoro postalo jasno da je ova podela odvise kruta i jednostavna te je dopunjena sa cetiri glavne grupe: 1. regionalne karakteristike i strani uticaji. Sklonost ka sistematicnosti navela je francuske naucnike da izmisle razlicite nacine klasifikacije materijala ali se jos uvek nije pojavio zadovoljavajuci sistem. slikarstvo Burgundije i jugoistocne Francuske na plavoj pozadini koje je bilo pod uticajem Monte Cassino-a.umetnickom smislu bila veneto-vizantijski satelit. 2. Na primer. na severne teritorije koje su pripadale flamanskim grofovima. pod upravom francuske krune. Ona se ne odnosi na: Normandiju i provincije koje je dobio engleski kralj Henri II brakom sa Eleonor -om Akvitanskom 1152 g. On takodje ne pravi razliku izmedju aspekata koji se moraju tretirati zasebno: tehnike. u Overnji i Poatjeu nailazimo na slikarstvo kako na svetloj tako i tamnoj osnovi: najpoznatiji ciklus na svetloj pozadini nalazi se u Saint Savin-u. Samo jedna od cetiri grupe je stilski 43 . Prva originalna grupa sa sedistem u Turu obuhvata slikarstvo neuglacane (grube) finalne obrade na svetloj pozadini (fond clair). U ovim oblastima kolicina sacuvanog materijala je tako mala da bi se francuska misljenja mogla opovrgnuti. Najraniji nacin deli slikarstvo prema koloritu i tehnikama u dve glavne grupe: jedna je obuhvatala slikarstvo neuglacane (grube) finalne obrade na svetloj pozadini a druga slikarstvo glatke. Zatim. sjajne povrsine na tamnoj. 4. Ali. poreklom iz lokalne tradicije koja je kontinuirano postojala od kasnorimskog perioda. Slikarstvo u Velay i Basse-Auvergne. na juzne regije koje su pripojene Spanskoj marki i konacno na kraljevstvo Aragona. 6. forme. takodje na tamnoj osnovi i pod vizantijskim uticajem. U kasnijim delima oseca se izvesna stagnacija ili prvi znaci razvodnjavanja koji su vodili gotici i konacnoj eliminaciji samih zidova. u kripti iste crkve postoji ciklus na tamnoj pozadini. Slikarstvo mnogobrojnih crkava ostavlja lazni utisak da je na svetloj osnovi zato sto se prvobitni tamnoplavi pigment okrunio i izbledeo. gde je naslikao nebeski raj na tavanici a svetitelje na tri zida gornjeg dela hora. Francuska Najveca dostignuca romanickog zidnog slikarstva u Francuskoj su rana dela s kraja XI i pocetka XII v. 3. nacionalnoj umetnosti Francuske a da je drugo nastalo pod italijanskim ili vizantijskim uticajem. na Burgundiju koja je presla u ruke germanskog cara kao posledica jos jednog dinastickog braka. Drugi su slikari te iste godine putovali dalje na sever do skriptorijuma u Alpima gde su iluminirali veci broj rukopisa. Sledeci je bio pokusaj da se geografski definisu ove dve grupe tako sto je prva smestena u basen Loare (centralna Francuska) a druga na jug i istok u Burgundiju i Overnju. Minijaturista iz Padove angazovan je za crkvu Sankt Nikolaus at Matrei u istocnom Tirolu. obicno plavoj pozadini. U nekoliko preostalih fragmenata iz XIII veka sacuvani su murali radjeni pod italo-vizantijskim uticajem. Smatra se da prvo pripada autohtonoj. Slikarstvo istocnih Pirineja u kojima su preovladali uticaji iz Katalonije Ovaj slozeniji sistem ipak ne objasnjava postojanje velikog broja raznovrsnih oblika. Francuski naucnici govore o opadanju koje nastaje oko 1150 g. Ovo je stroga procena ukoliko se ne odnosi samo na centralnu oblast.

gde su sacuvani najbrojniji primeri. naslikano mnogo kasnije (oko 1200). vec takodje na slikarstvo iz XIII v u apsidalnoj nisi transepta. Potpuni pregled romanickog slikarstva u Francuskoj je nemoguc zato sto su sacuvana dela u fragmentima. Nivernais. Tradicije starogrckih kolonija zivele su i hranile se umetnoscu pravoslavnih kaludjera koji su tamo ziveli. Djenova je kumovala tremu. Pre se stice utisak da je. do sada nije otkriven ni jedan primer direktnog importa iz vizantijskog carstva. Limousin) i cak Akvitanije. Ne iznenadjuju nas vizantijski i italijanski elementi u onim delovima danasnje Francuske koji su blizu italijanske granice ili mediteranskih luka. Putujuci izmedju svetilista posvecenih sv. Slikarstvo u ovom podrucju je. Ona sadrzi raznovrsnost stilova koja iskljucuje uniformnost. slicno delima lokalnih skola u Turu i Poatjeu. ne iz Monte Casina vec iz Campania-e i Apulije gde se asketsko vizantijsko slikarstvo takmicilo sa narodnim. pojacane postojanjem hodocasnickih puteva. Verovatno je upotrebu juznoitalijanskog modela podstaklo to sto je mala kapela posvecena St Michael-u.slikarstvo u istocnim Pirinejima. (Ulazak u Jerusalim) pokazuje srodnost sa kasnoromanickim slikarstvom severno od Loare i nije karakteristican za Burgundiju i stil apside. Arhandjelu Mihajlu u Normandiji. Sacuvano je samo jedno delo na kojem mozemo prouciti njen ucinak. Stil fresaka zapadne galerije Saint-Julien u Brioude vodi poreklo iz istog izvora iz kojeg i slikasrtvo u Le Puy. On se javlja u Clermont-Ferrand-u cak u XIII v. Venecija Salle des morts: zlatne tackice oko velikog Raspeca u Salle des morts svedoce da je izvor umetnicke inspiracije bio mozaik. ali ono ne cini homogenu grupu. naslikan je tada najnovijim stilom a zasnivao se na aktuelnim trendovima u vizantijskoj umetnosti s pocetka XII v. Ali. u razlicitim periodima. formom i stilom jedinstvena ne samo u Francuskio vec u celokupnoj romanici. Ali. Upravo ova slicnost potvrdjuje teoriju o stvarnom 44 . Jedina stilska paralela se moze naci u iluminiranom lekcionaru iz Klinija s kraja XI i pocetka XII v. sada izgubljeni vizantijski materijal. Centralna oblast.homogena . obogaceno uticajima koji su stizali iz okolnih oblasti (Maine. S druge strane. iz razlicitih izvora bio nametnut domacim formama sa promenljivim intenzitetom. Ovde se ne radi o skoli. Mada ociglednih uzora za kasnije slikarstvo u Le Puy nema. Radi se o dekoraciji kapele Chateau des Moines u Berze la Ville na kojoj razlikujemo dva stila: stil fragmenta u brodu kasnog XII v. Le Puy i juznoj Italiji. Slicnost je posledica geografske lokacije. nje se necemo doslovno pridrzavati u onim slucajevima gde postoji stvarna veza izmedju dela koja su udaljena jedna od drugih. To se odnosi ne samo na kompozicije u kamenu koje predstavljaju grube ali ambiciozno uradjene figure i narativne scene naslikane na tribinama transepta u XI v. Do sada pomenuto slikarstvo karakterisu vizantijske forme i kolorit a do izvesne granice i ikonografija. Dekoracija apside je tehnikom. mora se smatrati najznacajnijom. hodocasnici su prenosili ideje i oblike. vrsi se podela po geografskim oblastima. Ali se ona ne moze racunati kao francuska. Taj stil je stigao u samo srce Francuske rekom Ronom i putevima kojim su isli kaludjeri sv. na tremu i u Salle des morts (pogrebnoj kapeli). Uloga italovizantijske umetnosti bila je drugacija u Burgundiji. koloritom. Stil odgovara stilu ateljea koji je radio murale krstionice u Parmi. oni su verovatno bili pre italijanski nego vizantijski. Vizantijski uticaj je mozda drugim putem stigao u Savoy: freske iz Aime cija je ikonografija uzeta sa sicilijanskih modela (Monreale?) verovatno su radili putujuci slikari. Mihajla. U odsustvu zadovoljavajuceg kriterijuma. Ostala dela pripadaju drugoj tradiciji (Gourdon ) ili su iz gotickog perioda (Tournus). Stil prvobitnog slikarstva svakako je proistekao iz juzne Italije. Maiestas u kapeli obliznjeg Lavaudieu. ikonografijom.

Verovatno je neko vreme postojao na zapadu posto se primecuje izvestan manirizam. Ali. Umetnik iz Berze vrlo je vesto prikazao stanje i okolnosti: mir i velicinu. Ona se ne javlja vise nigde u Francuskoj. kompleksniji i slobodniji nacin. kruskasta i trouglasta ostrvca cije forme odredjuju polozaj volumionozne odece. Direktni dokazi o vezi sa zidnim slikarstvom Rima ne postoje. Slabosti u prikazivanju Hrista govore o mogucem izvoru stila: minijaturno slikarstvo. Analiza kolorita i tehnike otkriva slicnu kompleksnu mesavinu. Rec je o varijanti vizantijskog stila koji se ranije javio u klasicnoj umetnosti i koji je poznat kao stil “vlazne odece”. Takvi elementi pokazuju da su uticaji sa severa imali ulogu u razvoju stila Berze.predstavlja majefikasniju tehniku u savremenom romanickom slikarstvu. nabore u obliku slova V i uklanja amorfne naslage boje. Samo se na fragmentima iz Klinija uocava veza pigmenta i poteza cetke. nervoznog stava i carskog gesta je realisticna i pokazuje vece tehnicko umece nego frontalna figura Hrista na kojem je nejasan odnos izmedju levog bedra i kovcega.neki svetitelji u nizu. na primer. Kompozicija na svodu apside u Berze-u mogla je biti ista kao u Kliniju.postojanju veze izmedju slikarstva u apsidi Berze i samog Klinija: Berze je nedaleko od Klinija i njemu je pripadao. pripadaju istocnoj crkvi kao i ruka Gospodnja sa vencem iznad Hristove glave. dodatih zbog dekorativnog efekta. ali i energiju. Stroga. sedi u sredini polukalote na necemu sto ne predstavlja tron iz italovizantijske Maiestas niti dugu iz severnih apsida. vec neobicnu kombinaciju obe .mreza paralelnih linija na telu . prikazani u donjoj zoni. Lorencija (ili St. Molitveni zanos apostola blizi je karolinskoj i otonskoj umetnosti ili bolje reci klasicnom nacinu na koji je figura prikazana u karolinskoj i otonskoj umetnosti. Ova tehnika se koristi u Berze-u na dinamicniji.jastuk na osloncu koji je neodredjeno dekorisan. Temeljna studija Fernanda Mercier-a pokazuje jedinstven polozaj ovog slikarstva. Istancane ukrstene svetle i tamne poteze (pr. naslikana u ogromnim razmerama. na primer udvojen motiv kruske na prevoju udova i cik-cak sara na nekim porubima. Nekoliko motiva upucuje na slicnost sa Rimom . Figure u scenama stradanja ciji pokreti prelaze okvir i produbljuju planove radnji. Berze predstavlja za izgubljenu dekoraciju Klinija ono sto je znacio Sant Angelo in Formis za Monte Cassino. Vincent-a). kao na karolinskoj minijaturi. Figure Dedicus u sceni stradanja sv. Predstavljeni tipovi nisu ni rimski ni vizantijski. On svakako nije nastao u Kliniju niti je direktno preuzet iz Italijanskog modela. Mnogobrojni nanosi boje poreklom su iz vizantijske prakse ali i ovde imamo elemente koji nisu cisto vizantijski. ni rimski ni iz Campania-e. Pokusaj da se skracenjem donjeg dela tela leve strane postigne trodimenzionalni efekat nije ovde uspeo kao kod figura u pokretu u sceni Stradanja. Petra sa svitkom u prisustvu apostola i manjih svetitelja moze se tumaciti kao traditio legis ili kao cin osnivanja Klinija 910 godine. noge Deciusa ili bedra egzekutora sv. pokret i likovanje. usamljeni sredisnji delovi plasticno docarane tenzije. Izvesne paralele nalazimo na freskama sa otonskim elementima u Saint Chef u obliznjoj provinciji Dauphine. Uskovitlane linije na udovima. dostojanstvena figura Hrista. ni u kom slucaju ne mozemo pretpostaviti da sacuvane freske predstavljaju stil kojim je dekorisan osnovni manastir. Ne mozemo 45 . Ovaj sistem izbegava sematske oblike i skupine oblika. Blaise) ili modelovanje kose ne nalazimo ni u vizantijskom ni u italovizantijskom slikarstvu. Uzor su minijature mozda cak iz samog Klinija. jos su impresivnije od mirnih figura u svodu. Predstava sv. Ova kompozicija apside u Berze-u nema paralele u celoj Italiji. narocito karolinsko Ada skole i minijarture iz Monte Cassino. Mada najsistaknutiji stilski elementi u Berze-u .

Za razliku od problema sa kojima se susrecemo kod folklornog slikarstva arhaicnog stila. ciklus jevandjelja u Saint-Pierre-le-Eglises. u Touraine. figura Hrista na konju stoji bez okvira. u Burgundiji. Freske se ne mogu dovesti u vezu ni sa jednim poznatim slikarstvom u Burgundiji. (Vie de sainte Radegonde) kojima je srodno fresko slikarstvo kripte. Posto nisu sacuvani materijalni dokazi iz prethodna dva veka. takodje na konju. Slikarstvo 72 ciklusa ne odlikuje niti se oni mogu grupisati po lokalitetu. Izmedju krakova krsta nalaze se cetiri medaljona sa andelima. a uticaji su dosezali do Akvitanije. Poitou. Brittany i Champagne. ocigledno je bio sasvim razlicit. i sa stilom zidnog slikarstva koje se moze rekonstruisati na osnovu fragmenata crkava Notre-Dame-la-Grande.odbaciti mogucnost uticaja minijaturnog slikasrtva na stil bar jednog slikarstva iz Klinija. crvena. onda ona potvrdjuje pretpostavku koju iznose dokazi da je Tours kolevka romanickog slikarstva u regionu Loare. fluidne linije. Severozapadno od Klinija. Ucinjen je neuverljiv pokusaj da se utvrdi direktna veza izmedju romanickog zidnog slikarstva i karolinske minijature u Touraine. u kripti katedrale u Auxerre postoji jedno izuzetno delo koje se do sada opiralo pokusajima klasifikacije. bledo siva i plava. Razlicito se i tumaci. u osnovi apokalipticna karakteristika. Njime dominira veliki krst ukrasen draguljima koji ne predstavlja samo sredstvo artikulisanja povrsine. Datira se razlicito. Blesois i Berry. Kolorit je ekonomican: oker. Ovo je srce autenticnog francuskog slikarstva koji nisu dotakli italijanski i vizantijski uticaji i odredjeni su kao jedna grupa za koju je karakteristicna svetla pozadina. gotovo goticka ljupkost Hristovog lika ne daje nam za pravo da freske dovedemo u vezu sa dekoracijom kripte iz vremena opata Humbaud (1087-1114) koji pominju izvori. Minijature su uticale na zivopis Monte Cassino-a i kasnije Canterbury-ja. Saint Hilaire (narocito narativne scene u apsidi kapele ) i Saint Jean. Naspram ove strogo geometrijske forme. Jedino njihovi oreoli i krila narusavaju preciznu geometrijsku podelu a sloboda sa kojom Hrist lebdi u centru je neobicna. Saint Savin pokazuje slicnost sa minijaturama Poitiers. Ako stvarno potice iz vremena izgradnje kule (sredina XI v). Stil apsidalne dekoracije u Berze-u nije bio jedini stil murala kojim su radili umetnici Klinija. naslikane u vreme osvecenja crkve 1084 g. Na siru okolinu uticao je nadahnutiji stil dekoracije Saint Julien. ali se mora posmatrati u kontekstu favorizovanja figure konjanika u religioznim kompozicijama monumentalnih razmera ( krstionica u Poitiers. Preciznije datovanje moze se postici u svetlu razvoja umetnosti u oblasti Loare. Hijeraticna i nezna figura svetog Florentius-a iz Tour Charlemagne of Saint Martin zapanjujuce je visokog kvaliteta. Ravne. Slikarstvo koje je sacuvano na jednom svodu verovatno je bilo deo obimnog programa. stilove iz Touraine. Dominantni stil kasnog XI v. koncizna plasticnost. bela. Anjou.od pocetka XII do pocetka XIII v. ne mozemo pratiti razvoj stila. Partheny-le-Vieux). U samom Tours-u razlikujemo dva potpuno razlicita stila. na primer. Po freskama u brodu samog Berze-a zakljucujemo da je u Kliniju u drugoj polovini XII v postojao stil razlicitog porekla. Zidno slikarstvo u Poitiers-u je mastovitije i snaznije a svojim karakteristicnim oblicima predstavlja vecu sinkretizaciju od slikarstva u Tours-u. Vecina postojeceg romanickog zidnog slikarstva u Francuskoj koncentrisano je u srednjem i donjem toku Loare. On predstavlja osnovu stilskog modi glavnih dela Poitevin murala i fresaka Saint Savin. Poitou nije moguce jasnu razlikovati. Kategorizacija nije zadovoljila mnoge naucnike. onaj iz Saint Martina i Saint Julien. 46 . Neosporna je njena. Anjou.

hodaju i gestikuliraju na isti nacin. u Angers-u. Angers. arhitektonskim elementima detaljima na kostimima. To nas navodi da priznamo postojanje razlicitih varijanata stila. ugao i razdaljina sa koje se gledaju scene takodje su znacajni faktori. povijenih ledja. Ali razlike su daleko manje znacajne od ujednacenosti stila. a slikari su birani prema vestini koja odgovara uslovima. vestini i temperamentu slikara samo su delimicno uticale na formalne razlike: format. bez obzira na razlike. Pored velikog stepena slicnosti u sekundarnim elementima ( ornamentu. Dignitet i slicna neodlucnost odisu duhom koji je u osnovi kasnokarolinski. kao marionete koje se ljuljaju na koncu opustenih kolena. Ovo govori o vrlo brzom poslu. brodu. dok je jedan slikar bez icije pomoci radio kriptu i trem. Paris. cak arhaicnog dela. U svakom delu dekoracije.5 m. Razlike u poreklu. Bibl. tavanici broda. Redosled oslikavanja je bio sledeci: zapadna galerija.Treci lokalni stil donjeg toka Loare. transept i hor. peti deo ali je u njemu malo sacuvanih fragmenata da bismo zakljucili da pripada slikarstvu glavnog broda. tremu i kripti. Ali Deschamps i Thibout su skrenuli paznju na cinjenicu da celokupno slikarstvo. Sacuvana dekoracija se moze svrstati u cetiri celine: na zapadnoj galeriji. tavanica broda. Poteskocu stvara pripisivanje stila iz Saint-Savin skolama u Tours-u.oba pokazuju karakteristike sva tri umetnicka centra: Tours. On je kruci i sematicniji od stila u Tours i Poitiers ali je. Cak sta vise. nat. skoro sto godina. Po zavrsetku ovog veceg dela oslikana je kripta i konacno trem. u odnosu tela i odece koja je cesto kao pescani sat suzena na kolenima a otvara se spolja. ima tako upadljive zajednicke osobine koje iskljucuju prekid u radu. umnozavanje planova. lat. Poitiers. To je utisak starijeg. posto se dekoracija nekih delova crkve veoma razlikuje. 1390) i freske u Chateau-Gontier. Galerijom dominiraju Poitevian elementi dok su freske na tremu slicne fragmentima u Saint Julien u Tours-u. Slikarstvo koje se gleda sa nize visine radili su minijaturisti iz skriptorijuma Sainte Radegonde u Poitiers-u dok su brod i zapadnu galeriju slikari umetnici koji su se bolje iskazali na monumentalnim razmerama. gde se razlikuje rad cetiri slikara. Svaki od ovih delova radila je druga grupa slikara da bi se posao sto pre zavrsio. Izvestan napredak moze se pratiti od galerije gde su forme ukocene i krute do fluidnog ritma na tremu. na kosi i bradi). postoji opsta ujednacenost u artikulisanju tela. predstavljaju minijature (Vie de saint Aubin. Grabar je naglasio da se neobican raspored starozavetnih scena na tavanici broda moze jedino objasniti pretpostavkom da su slikari tesko pratili zidare i koristili njihove skele prema svodu. On je oslikan pre nego sto su skele iznesene napolje. figure stoje. Nju nije dotakao ni novi fizicki realizam i tehnika modelovanja “vlazne draperje” ali jeste novi nacin crtanja likova. Poitiers-u i Angersu. isticuci da je oslikavanje crkve trajalo dugo. Neki pisci su pokusali da objasne stilske razlike koje postoje u dekoraciji Saint Savin-a. Ni kontrast izmedju Saint Savin i Berze la Ville nije nista veci. Razlikom u datovanju ne moze se objasniti utisak koji Saint Savin ostavlja. Svetlost i senke predstavljeni su u Saint Savin onako kako su se slikale freske u San Vincenzo i 47 . Hor je predstavljao poseban. Brod i galerija su najmanje jedinstveni sto se tice dekoracije . obliku slova. Najveca grupa radila je na najvecoj povrsini. zvonak i harmonican kolorit vizantijske i italo-vizantijske umetnosti kasnog XI v. zajedno sa Angers stilom imao uticaja na dekoraciju Saint Savin sur Gattempe. Glavni razlog lezi u italo-vizantijskom talasu koji je prosao Berze-om ali nije uticao na umetnost donjeg toka Loare. Svod kripte je u najvecoj tacki visok 2. one putuju prekrstenih nogu i obicnim ljudskim pokretima iskazuju zurbu i neizvesnost ali u sebi poseduju dignitet saznanja da su deo Bozijeg plana.

Danas je ovaj stil predstavljen samo jednim delom: freskama u Arienes i starija dekoracija u Ponce. od druge cetvrtine XII v teku novi procesi. radio u granicama provincijskog stila.napeti i nestrpljivi. verovatno izgradjene u prvoj polovini XII v.Galliano pocetkom XI v: forme su apstraktne i dekadentne veoma udaljene od iluzionizma. formiran u XI veku. Freske su verovatno naslikane pre1140 g. kombinuje kraljevsku uzdrzanost centralne figure sa blagozvucnom gipkoscu dopadljivih obrisa i delikatnih oblika andjela iz pratnje i simbola jevandjelista . Nedavno otkriveno slikarstvo u gornjem 48 . severno od Poiters-a. bela. Masivna figura Hrista u predstavi Maiestas u istocnoj apsidi male krstoobrazne kapele Saint Gilles. Nastaju novi centri. Njihova je umetnost u svojoj osnovi zapadnjacka. Montoire. skoro brzopotezno mestimicno sa zivoscu koja je na granici genijalnosti. primaknutih i siroko otvorenih ociju kao u zaprepascenju. U medjuvremenu. Kriptu Saint Nicolas u Tavant-u. Oba su iz doline Loare. Izrazi su isti . Celokupna kompozicija pokrece se preciznoscu astronomskog sata. jedan je severno od Loare. Mnoge autore je zavelo skiciranje te su ih svrstali u sredinu XI v dok je druge ikonografija navela na zakljucak da se radi o kraju XII veka. Slikarstva u Primellesu i Palluau su naslednici ovoga stila koji je vec tada degradirao do nivoa folklorne umetnosti. Le Mans ili Vendome. zabrinuta cela ostrih povijenih noseva i malih skoro kruznih ustiju. necemo se ogresiti o ovog slikara ako ga svrstamo u provincijalne umetnike. Tourangeau-Poitevin-ski stil. Dve predstave Hrista na prestolu u bocnim apsidama nisu iz kasnijeg vremena kao sto se verovalo vec pripadaju drugoj tradiciji. mnoga naslikana iz profila. govore da je slikar. Kruti trouglasti nabori i cik-cak rubovi draperija. zuta. snazne individualnosti. produzio je odmah po zavrsetku da radi na Chateau-Gontier. crna ) samo naglasava karakter dela koje nam nista ne govori o poreklu stila ili slikara. Razlicite grupe slikara koje su radile u Saint Savin nisu bile orijentisane na umetnost Italije ili istoka. Ali freske su usamljeni primeri a ne znacajne faze u procesu razvoja. Ograniceni izbor boja (crvena. Jedan od slikara koji je radio u brodu crkve Saint Savin. suvi kao od slame. pokazao se istrajnim i razgranatim -stigao je u Berry gde freske iz kasnijeg perioda u Chalivoy-Milon pokazuju nepogresivu slicnost sa Saint Savin-om. iz Akvitanije ili Gaskonje pomislicemo da je umetnost Gaskonje bila isto toliko nadmena . verovatno putujuci umetnik iz Katalonije. ali samo u minijaturnom slikarstvu. Ikonografija fresaka zanimljiva je koliko i njihova izrada. Izvesna sklonost prema sporednim figura na primer prozor sa Bogorodicom katedrali Le Mans govori o novom ritmu koji je razvijen u Maine. Slikar je verovatno dosao sa juga. Skoro sva lica su identicna. Elemente ovoga stila nalazimo i u Vendomois-u. Kripta je oslikana lagano. Glavno delo koje pripada ovom stilu vodi poreklo iz ovih tradicija i nalazi se u blizini ova dva grada u dolini male Loare gde se kasnije razvija ovaj stil. verovatno poreklom iz Angers-a. Mala kapela u Montoire takodje sadrzi slikarstvo drugacijeg stila. Oluja je prosla slikarstvom pretvorivsi svaki treptaj vode u talas razdiruci odecu figura u lepezaste nabore. radila je podjednako snazna umetnicka licnost. On prozima cak i duplu mandoru izvesnim kruznim pokretom. Preovladava utisak starog stila. otonskog porekla koji je kasnije usvojen i ozivljen. Problem predstavlja datovanje fresaka a ne njihovo geografsko ili nacionalno poreklo.ali je poznavao i Poitevin-sko slikarstvo: nacin na koji je uradjena arhitektonska pozadina u sceni Tajne vecere tipican je za kompoziciju u Vie de sainte Radegonde. koja je nekada pripadala opatiji u Mormoutier-u.

Pravilne. Pokreti ovde samo delimicno podsecaju na Vicq. To nam govori da poreklo treba traziti u Anjou. Scene iz jevandjelja u Le Liget-u pokazuju zasicenost visokoromanickog stila. figure postaju vitkije. oni su dostojanstveniji i svecaniji. Na freskama u Ebreuil-u (Bourbonnais). Najzanimljivija medju ovim kasnim delima je dekoracija hora Saint Jacques des Guerets (ima ravnu tavanicu). Usled ceste promene dimenzija. deo Strasnog suda i epizode iz zivota St James i sv Nikole. Na prvi pogled. One 49 . minijature cak tapiserija. s pravom. upucuje u drugu cetvrtinu XII veka. Majstor je naslikao na neravnom istocnom zidu ne samo Maiestas. dekoracija kruzne kapele Saint-Jean-duLiget u Chemille-sur-Indrois donosi malo novina u poredjenju sa slikarstvom druge cetvrtine XII v. Maine. Krajem XII veka francusko zidno slikarstvo su radikalno promenile nove snage koje bi se u svim drugim zemljama smatrale kasnoromanskim ali ih francuski naucnici ne nazivaju tako vec. bojeno staklo. Pojedinacne kompozicije su izgubile tacan osecaj monumentalnosti koji karakterise zrelu romaniku. Ovo moze delimicno objasniti postojanje slikarstva cije osobine vise ukazuju na druge umetnicke forme: emalj. moze se reci posteniji. ljupkost i neznost nepoznatu zreloj romanici.sam kraj veka . forme su dobile spokojni kvalitet. Mozda ih nije ni bilo posto je prednost u umetnosti presla sa zidnog slikarstva na bojeno staklo. dopadljive pruge u boji daju dekorativnu pozadinu na kojoj raspored figura gradi zanimljivu koloristicku siluetu. jevandjeljski ciklus. vec ogromno Raspece kao njegovu ravnotezu. gestovi odmereniji.sto potvrdjuju i drugi faktori. vec se primecuje prelaz ka gotici. Mada jos uvek siroki. Ovo skretanje u dekorativnost je karakteristika samo jedne grane zidnog slikarstva u centralnoj Francuskoj: na drugim mestima zastarevanje romanickog stila ima direktan. Gilles u juznoj kapeli kripte blizu Saint-Aignan-sur-Cher. oslikane posle 1150 g. razlicite komponente dekorativnih sema izgledaju nepovezano. Galski duh (esprit gaulois) je prenaglasen skoro do karikature . ciji ugladjeni primitivizam podseca na Art Nouveau. Berry-ju. Veliku epsku naraciju. Najveci broj postojecih ciklusa je iz doline Loare. izraz. draperje su vise stilizovane i raznovrsne. valovitih ivica zabacenih rukava govori da su freske nastale sredinom XII veka . Ono pripada freskama koje nalazimo cak u Berry-ju i severnoj Burgundije: primer je usamljena predstava Hrista i andjela na konju na svodu kripte katedrale u Auxerre iz sredine XII veka. tipicnu za Saint Savin i tapiseriju Bayeux. zamenjuju ilustracije epizoda. koje su radili isti majstori ali sa vise truda. koji obicno nalazimo u apsidi. Ni jedan nije visokog kvaliteta i moraju se smatrati rustickim odrazom umetnosti ciji su urbani oblici izgubljeni. Za figure je koriscen smeo kolorit u finim prelazima (zelene u zutu. Sujeta je zamenila posvecenost a dvorska elegancija velicanstvenost. Figure nisu vise zrtve transcendentalne volje. forme postepeno arhaicne i maniristicke . To navodi na kasnije datovanje .horu crkve. iako su postale zamorne i trome. gotickim. Oni govore o nestajanju umetnicke originalnosti i prelasku murala na nivo zanata. Prikaz ustalasalih zavesa. njih pokrece sopstvena volja. Orleannais.primer su freske koje ilustruju zivot St. U kasnijoj fazi razvoja ovog stila. Najznacajnije slikarstvo ove grupe su bez sumnje freske Saint Aignan u Brinay. Vecina dela stvorena u ovom novom pokretu nalazi se severno od Loare. On pripada visokoj romanici svojom zreloscu. Ako pazljivo pogledamo otkrivamo da. crvene u smedju i plavu). Radili su ih isti majstori na sta ukazuje srodnost sa dekoracijom apside u Tavant-u. ali je u Brinay kvalitet bolji a formalni recnik ugladjeniji. odvojeno jedna od druge. ovladanom tehnikom cak i izvesnom dozom rafinmana. Promena se ne ogranicava samo na spoljasnjost.

ranijeg su datuma u odnosu na dekoraciju Montmorillon i primitivnije su. Prvobitno su naslikane bogatim tamnim koloritom na tamno plavoj osnovi. U kapeli Saint Michael hodocasnickog centra Rocamadour prikazane su scene Blagovesti i Sretenje dve Marije. Spanija Spanija zauzima posebno mesto u istoriji romanickog zidnog slikarstva.postoje izvesne paralele sa skulpturom Auvergnant a nekoliko detalja upucuje na pirinejsko slikarstvo. Jedino zajednicko ovim delima su: obilje uglova i krivih linija pripada istoj kasnoromanickoj fazi (manirizam) kao i ljupka ustalasalost Montmorillon i vrlo razlicito ispoljeni isti opsti trendovi toga vremena. Kolorit sa puno zelenog. stavovi i gestovi Bogorodice) ali stil nije vizantijski i ima presedane i daleke paralele u Thevet-Saint-Martin. Na srazmerno maloj povrsini u dolini istocnih Pirineja sacuvano je pravo bogatstvo ranoromanicke 50 . crvenog zutog i malo plavog je tipicno severnjacki kao i ranogoticke vitke elegantne haljine. Modelovanje draperja je postignuto kao na emalju. delimicno gradiranjem kolorita a delimicno jednostavnim svetlim i tamnim linijama. Fragmenti Raspeca u Saint-Andre-des Eaux (Cote du Nord). L`Ecluse (La Clusa). Podjednako bogat kolorit ima jedino sacuvano romanicko zidno slikarstvo u Quercy iz oko 1200 god. To je u osnovi folklorno slikarstvo i vec pokazuje odlike svojstvene katalonskim delima kao sto su Osormort i Bellcaire. Freske iz apside kripte u Montmorillon s pocetka XIII veka. Plasticnost cvrstih formi. daleko nadmasuju savremena dela.se krecu kao siluete na bledoj pozadini. Slikarstvo u Saint-Marie-de-Anglais kasnijeg je datuma i grublje a ono u Petit Quevilly svakako je radio engleski slikar. Sorede i drugim mestima. glavnog umetnickog centra Langedoka. Saint-Junien. Slikar je upotrebio vizantijske ikonografske modele (presto. Izbirljiva tehnika skulptoralno uradjenih ispupcenja (cabochons) podseca na Limousin ali stil nema nikakvih veza sa Limoges. izbalansiranost masa tela. Couddes i Souday. Slikar verovatno nije bio poreklom iz severne Francuske posto u severnoj i severozapadnoj Francuskoj gotovo da nema zidnog slikarstva. kolorit i ugladjenost koja podseca na minijature govore da je umetnik poznavao slikarstvo centralne Francuske. Situacija je ista u juznim oblastima. Jedno o dglavnih dela iz pirinejske oblasti je dekoracija juzne apside u kapeli Saint Jean Baptiste u Saint Plancard. Katalonski uticaj dominantan je u Roussillon-u. jedinim sacuvanim freskama u celoj Brittany. u Saint-Martin-de-Fenouillar. Na zalost. Fragment iz nise ambulatorijuma u Saint-Sernin u Tuluzi. U ovom kasnom delu podjednako su izbalansirani prirodnost i rafiniranost. Zato je nejasna uloga koju je severna Francuska imala u razvoju romanickog zidnog slikarstva. ovo su gruba i primitivna dela. Stil fresaka iz Rocamadour je u osnovi juznjacki . One pokazuju nadahnuti stil s pocetka XIII veka u svojoj najsvetlijoj rokoko formi i delikatnom prozimanju talasastih linija. One su u direktnoj vezi sa provincijskim freskama iz Vieux Pouzauges. Ono verovatno potice iz druge cetvrtine XII veka. Brout Verney i Malay. vreme Philip Augustus (11801223). cini jedine sacuvane romanicke freske iz ove oblasti. Iz istog perioda ali druge radionice su freske iz Lavardin-a. sacuvana u udaljenim seoskim crkvama i nisu tipicna za zidno slikarstvo provincije koja je bila najbogatija u umetnickom pogledu u Francuskoj.

U Kataloniji je evidentno postojao visoki stepen produktivnosti. Tomasa Beketa koji je te godine kanonizovan. njihov medjusobni uticaj i zato je ne smemo zapostaviti cak i kada u nekoliko slucajeva mozemo pratiti aktivnost jednog slikara na dva polja zidnom i panelnom slikarstvu. Engolasters. jedna sa centrom u Vich i Ripoll-u. Na jugozapadu je najgusca koncentracija fresaka. Kataloniju mozemo podeliti u tri glavne regije: severozapad. Tako se sa izuzetkom nekoliko vrhunskih dela. Santa Coloma). drugom points d`appui. Nikada joj nije sasvim pripadala ali nikada nije bila ni sasvim nezavisna. Noguera Pallaresa (Estahon. Dokazi idu u prilog sve tri mogucnosti. Vecina ovih dela preneta je u mali broj muzeja.umetnosti. Santa Maria de Mur. S druge strane. Panteon de los Reyes u Leon-u i Sala Capitular u Sigeni. Ginestarre) i Balira (La Seo de Urgel. metalu i slonovaci. Krajem XII v u Kataloniji su mu posveceni oltari. Sredinom XI v. druga u Barseloni i ukljucuje Tarrasa. u izvesnom pogledu ta slika je nepotpuna. Barbara i Polina-u. pocinje Rekonkvista.on je uradjen u istoj tehnici i boji kao i dekoracija apside i odgovara fazi razvoja koje je slikarstvo dostiglo u Evropi oko 1120 g. Deo severne regije danas pripada Francuskoj. Tahull). Sto se tice zidnog slikarstva. vecina postojecih dela su skromna dostignuca malih crkava u kojima se nalaze. ponovno osvajanje teritorija koje su bile pod Mavarima. ukljucuje Sescorts i Osormorta. Ovde je srce katalonskog zidnog slikarstva. Ali. Mada oni daju sliku razvoja umetnosti jedne zemlje. severoistok i jug. Sorpe. Skoro celokupno zidno slikarstvo Spanije koncentrisano je u najsevernijem delu poluostrva sto je posledica istorijskih okolnosti. Slikar iz San Clemente de Tahull mozda je poreklom iz Aragona dok je njegov pomocnik. Medjutim. Geografska podela nije potpuno zadovoljavajuca posto su nekada dva-tri slikara radila zajedno izvesno vreme a zatim posli odvojenim putevima. drvetu. U Kastilji postoje dva dela koja su radili putujuci katalonski slikari i mnogo vise dela koja su radili aragonski slikari. Orcau. nema razloga sumnjati u natpis koji belezi datum osvecenja . Toledo ima nekoliko dela iz XIII v a Leon samo jedan ciklus iz XIIv. medju njima je vrlo malo velikih slikara. Freske iz Tarassa51 . u dolinama Bohi (Bohi. Sacuvano slikarstvo na jugu se moze svrstati u dve celine. Veliki broj fresaka na tako maloj povrsini od ogromne je pomoci u istrazivanju lokalnih afiniteta i skola i cak dopusta da sa sigurnoscu pripisemo neka dela pojedincima. nase izucavanje zidnog slikarstva u Spaniji zasniva na produkciji u provinciji koja je oduvek stajala izdvojeno od Spanije. Juzna apsida Santa Maria de Tarrasa je oslikana posle 1173 g. samo u Rajnskoj oblasti i delimicno u Rimu imamo prilike da proucimo stil i razvoj srednjovekovnih slikara. Prelomni period ranog XII v tice se interpretacije datuma osvecenja San Clemente de Tahull (1123) i nedoumice . Argollel.da li su freske naslikane ranije ili kasnije. Grabar je smatrao uzaludnim napor da se iz slabijih dela izdvoji rad pojedinih umetnika. od severa do juga. u Kataloniji. Ovako nepravilan razmestaj postojecih dela posledica je slucajnosti. posto prikazuje stradanje sv. Esterri. Burgal. Postoji vrlo malo kriterijuma za datovanje spanskog zidnog slikarstva i ni jedan nije savrsen. Datum odgovara. do izvesne mere. ovo ne objasnjava zasto je veci deo slikarstva koncentrisan na krajnjem severoistoku. Postoje i usamljena dela od kojih je San Quirce de Perdet veoma znacajno i ne pripada ni jednoj regiji. Pored fresaka tu nalazimo slikarstvo panela (baldahini frontali) i skulpturu u kamenu. Po mom misljenju. slikar iz Santa Maria de Tahull (tek) kasnije otisao u Kastilju. U Aragonu i Navari nalazi se po jedno delo iz XII v a vrlo malo iz XIII v. Trojica najvecih su: majstori apsida San Clemente de Tahull.

Od svih ovih uticaja najarhaicnije je vizigotsko nasledje. a drugi. Prva i treca Ferdinandova zena zvale su se Urraca sto nam govori da je slikarstvo nastalo izmedju 1167 i 1175 ili izmedju 1181 i 1188 g. Jacob Burckhardt je za ovu umetnost. kolorit je snazan i bogat. rekao da je usla u svoje drugo detinjstvo. Provanse i Akvitanije prenosili su hodocasnici u Campostela-u. ali bez svesno kultivisanih povrsina. mozemo odrediti priblizan datum dekoracije svoda Panteon de los Reyes u Leon-u. Nista od njihovih dela nije sacuvano ali scene iz lova i prikaz zivotinja u San Baudel de Berlanga (Castile) daju sliku o tome kako su izgledale sekularne freske. Drugo. Krajem XII v. jedan Englez je imao ogroman uticaj na ceo narastaj slikara u Aragonu i Kastilji. Minijaturno slikarstvo poprimilo je romanicke odlike od samog pocetka. Savremeni izvori pokazuju da su odabrane teme blisko povezane sa kasnijom spanskom umetnoscu. i sastoji se od klasicnih dekorativnih elemenata (arhitektonskih motiva. U ranim komentarima knjige Otkrovenja dominira teznja ka ornamentu i stilizaciji u strogom smislu. vise nego murala. Ako je ovo tacno. po uticaju koji je imala na romanicko slikarstvo minijaturna. “Saracenska” sekularna umetnost uticala je na hriscansku umetnost severa. u persijskoj tradiciji postojala je sekularna umetnost. vizigotske. Tako veliki broj razlicitih uticaja je morao stvoriti veoma raznovrsnu umetnost. Malo vise nam mogu pomoci freske iz Tarrasa-e. saracene y pictore” radio u Barseloni 1109 g. Ova tri primera pomazu nam da odredimo faze u romanickom zidnom slikarstvu Spanije. apstraktnih oblika ali bez figura) koje je ozivela karolinska umetnost. Istancanost u oblikovanju figura u suprotnosti je sa neugladjenom dekoracijom i nedostatkom forme u 52 . u praksi. i imaju vizigotske stilske osobiine. te osobine se mogu opisati kao razvodnjavanje klasicnih oblika u slabom vokabularu. od kojeg su sacuvane samo kopije. Njihov stil je tesko kategorizovati i svakako nije vizigotski u istorijskom smislu.zabelezeno je da je izvesni “Aly. predstavlja mesavinu rimske. Njen uticaj na umetnost hriscanskog severa bio bi manji da je ta zabrana bila potpuna i apsolutna i da je reprezentativno slikarstvo bilo sasvim prognano iz Kordovskog kalifata i Mavarske drzave. karolinske i arapske umetnosti. Medjutim. Tokom XII v. Spansko slikasrtvo s kraja XI v. hriscanima je bilo je dopusteno da na svojoj teritoriji oslikavaju crkve. po imenu Mecelmos. Stil slikarstva Tarrasa u potpunosti je drugaciji od dekoracije San Julian de los Prados (Santullano) u Ovijedu iz druge cetvrtine IX v. islamska zabrana je prekrsena u dva slucaja. Kuce i palate ukrasavane su slikama zivotinja i scenama iz lova. Konacno. Slikarstvo Campdevanol-a. ovde nisu relevantne.e su sigurno iz tog perioda. dekoracija apside u Santa Maria i San Miguel i retabli u San Pedro koji su iz druge polovine IX v. Islamski slikari su radili na severu . u zamku Cugat del Valles blizu Barselone 1157 g. Islamska zabrana figuralne umetnosti ima snazan i odlucujuci uticaj na spansko zidno slikarstvo. Ova hriscanska mozarapska umetnost poznata nam je samo indirektno. Na njoj se nalaze portreti ktitora Ferdinanda II i njegove zene Urraca. Ono je izlozeno uticajima iz Lombardije i juzne Italije a sa italijanskim modelima stigli su vizantijski elementi. francuske uticaje iz Langedoka. One pripadaju poslednjoj fazi zrele romanike dok su stroge (asketske) freske iz Tahull starije bar za 50 godina. u nekom drugom kontekstu. Ona je velicanstveni spomenik karolinske renesanse u zemlji koja se od samog pocetka opirala reprezentativnom slikarstvu u crkvama. U ovoj dekoraciji sve je jasno. Prvo. u osnovi linearnih oblika. Ovaj otpor su ojacali vizantijski ikonoklazam i blizina islama.

modelovanju. ornamentima . na primer na freskama Orcau. Ovo se vidi. bila grofica Lucia de Pallars (fl.figura Ecclesia na prestolu poreklom je iz juzne Italije ali je glavni izvor bila Lombardija. Dekoracije apsida Santa Maria de Esterri d`Aneu. cisto mozarapska karakteristika je smeli neprirodni kolorit snaznih kontrasta i nesklada. Njega nisu istisnuli ni francuski ni italijanski uticaji. 53 . ne samo po ikonografskim karakteristikama kao sto su dva andjela i natpis peticius i postulacius na predstavi Maiestas. najraniji i najoriginalniji u ovoj skupini dela radjenih pod italijanskim uticajem. On je najsnaznije prisutan (posle Bohi) u radu majstora Strasnog suda crkve Santa Maria de Tahull. u slikarstvu San Vincenzo e Galliano a vecina krajem veka u dekoraciji San Pietro al Monte blizu Civate i u delima naslikanim pod njegovim uticajem. Engolasters.preromanickom slikarstvu Tarrase. San Juan de Tredos (sada se cuva u Njujorku) i San Pedro de Burgal pripisuju se majstoru Pedreta. Argolell. 1080-90). Njega ne treba dovoditi u vezu sa majstorom koji je radio Santa Maria de Tahull. Kada bi pocinjao da slabi prvi podstrek novog lokalnog stila. Mozarapski element je stalni faktor u razvoju brojnih lokalnih stilova a ponekad u vezi sa vizigotskom tendencijom ka razblazenim i labavijim formama. Ni jedno od njihovih dela nije sacuvano. narocitim tehnikama koje umanjuju ili pojacavaju sencenje draperija nizom tamno-svetlih tackica. Najraniji strani uticaji na ibersko slikarstvo i arhitekturu dosli su iz zapadne Italije. mozarapski uticaj ogleda se u sabijenim i iskrivljenim figurama neprirodnih gestova i stidljivih izraza lica. Ostao je neosetljiv na stil velikog franko-hispanskog majstora San Clemente koji je dekorisao glavnu apsidu. Izuzetak predstavlja drugi sloj slikarstva San Quirce de Pedret. Mur. vec i stilskim crtama . prvo dosli lombardski slikari u Spaniju a za njima i lombardski neimari. Cak i u ovom razblazenom obliku. Zakljucujemo da su u XI v.i konacno. Njegova jedina. Spanija nije bila odsecena a Katalonija je uvek bila spermna da primi nove ideje. mogli su nastati pod direktnim uticajem lombardskog stila (andjeo na svodu San Pietro). Nekoliko ikonografskih elemenata . jedan od najranijih primera lombardskog stila.tipovima. Slikarstvo San Juan de Bohi verovatno potice sa pocetka XII v i skoro da je vec romanicko. Neki likovi. draperijama. Sve ove osobine vidimo u Kataloniji na delima koja su slikali ucenici skole majstora Perdet-a. brojnim prelomljenim potezima. Medjutim. To se zapaza na slikarstvu Esterri de Cardos. Velike slicnosti ukazuju da su nastale u istom ateljeu a razlike se normalno javljaju pri zajednickom radu. cak i kasnijoj dekoraciji juzne apside Santa Maria de Tarrasa (1180 g ). Freske iz Burgal-a pokazuju brizljivu izradu mozda zato sto je narudzbina neke plemicke porodice. Neki autori smatraju da je ktitor. nastupila bi reakcija prema mozarapskom nasledju. Inace. Stilski su veoma bliski San Pietro al Monte i ovo delo. Spansko figuralno slikarstvo bi se utopilo u poluapstraktni sistem hijeroglifa da je Spanija ostala odsecena od sveta. Ove karakteristike su znatno razblazene u najranijim freskama San Quirce de Pedret u kojima se vise nego na drugim delima oseca mozarapski uticaj. Ovaj slikar je dekorisao bocne apside crkve San Clemente de Tahull. Zanimljivo je da je ciklus Pedret. One su iste kao u Lombardiji: neke se javljaju pocetkom XI v. mozarapski uticaj istrajao je tokom XII v. nalik na zareze i tackice cije su posledice jagodicaste i pupoljaste formacije. paralelnim sa konturama (kojima se prethodno modelovalo) ili kombinacijom bledih poteza. i predstavljao cisto spanski element romanickog slikarstva koji se iz Spanije prosirio preko Pirineja u juznu Francusku. ciji je portret sacuvan. na primer konjanik apokalipse ili Pokolju vitlejemske dece. najslabiji u umetnickom smislu.

Moasaka i Sen Zila: dramaticna ekspresija. Langedoku ili Provansi. San Pedro je dekorisan ubrzo posle Santa Maria ( osvecena 1123). telo je postavljeno u produbljenu pozadinu (reljef). primetan u delima pomocnika majstora Pedret-a. Likovi koji su bili prazni ali lepi u delima samog majstora. njihova umetnost se oseca u ovom spanskom slikarstvu. posto je ubrzo nazadovao. najveceg spanskog slikara romanike koji je istovremeno radio u Tahull-u. ekscentricnih narodnih slikara koji su dekorisali crkve u Cardos i Estahon-u. postao je izrazajniji kada se mozarapski uticaj ustalio u delima njegovih nastavljaca. dinamicni pokreti. U Santa Maria de Tahull. opat Barbastre. ali. Sve u svemu. Izvor ovog dinamicnog elementa u stilu Majstora Santa Maria de Tahull je ocigledan: uticaj majstora San Clemente. Veca izrazajnost u Santa Maria Virgin (uporedjena sa figurom u Sorpe) takodje potice od majstora San Clemente-a. povijenim telima. Nizovi tackica na odeci koji su tu da istaknu reljef. takodje su se pretvorili u stilizovanu dekoraciju. talasaste draperije 54 . U Argolell-u stil je postao rustican. stilske teznje koje se osecaju u San Clemente realizovane su vrlo jasno i smelo na skulpturi Tuluze. Modelacija vise ne istice volumen ili cak reljef. Proporcije i obline udova nesto su prenaglaseni a delovi tela su zatvoreni kontinuiranom linijom modelovanja. U tehnickom pogledu. Njegov sjajni Maiestas u apsidi San Clemente pouzdano se datira u 1123 g. Grabar ih je povezao sa freskama Revello u Pijemontu koje su odjek izgubljenih murala Provanse. i pokazuje osobine koje jasno razlikuju Bogorodicu i Hriste iz Santa Maria od iste u San Pedro de Sorpe. Predstave Bogorodice na prestolu sa Hristomdetetom u Tahull-u i Sorpe-u imaju mnogo zajednickog.ona uvodi dinamicnost kao dijametralni pandan sematizovanoj kompoziciji Sorpe. ziveo je u tom manastiru. plasticno definisane forme i uzburkana igra nabora i prevoja. Fragmenti njegovog rada sacuvani su u manastiru Roda de Isabena (Huesca). Konacna degeneracija stila stize u vidu nejasnih. osvetio San Clemente i verovatno preporucio slikare. mada Madona iz Tahull-a ostavlja utisak plasticne obrade. slikar koji je radio San Pedro de Sorpe i kapelu Castillode Orcau bio je bolji ali ornamentalno obradjena povrsina ukazuje na postepeno vracanje antifiguralnim tendencijama mozarapske umetnosti. Njegov je stil blizak stilu Majstora Santa Maria de Tahull koji se programom nadovezuje na skolu Pedret. osnovne iberske i lombardske elemente ozivela je energija krivih linija i plasticnost zaogrnute odece . Spanski naucnici su nazvali njegov stil “franko-vizantijskim” ali u dekoraciji San Clemente ne nalazimo vizantijske elemente. sada su postali tmurni i izgubili su nesto od svoje humanosti. Dve kompozicije se razlikuju u osnovnoj konstrukciji i mnogim detaljima (reckava ivica Marijine kapuljace i duboki trouglasti nabori haljine koja pada izmedju njenih kolena). Narocito su identicne strukture i lica dve figure Hrista. Poravnane plitke forme pokrivene su bogatom semom malih ornamentalnih linija. Kolena njegovog Hrista slobodno iskacu iz obrisa figure.Podredjenost lombardskih elemenata spanskom stilu. Slikar je vise obuzet strukturom nego dekorativnom teksturom koja je bila najvaznija majstoru Sorpe. Ramon. Isarana povrsina koja daje dvodimenzionalnost figuri u Sorpe nije organski povezana. tesko je razluciti vreme nastanka razlicitih faza. Njegov stil nije svojim poreklom katalonski vec aragonski. francuske komponente su evidentnije. Stil koji su stvorili majstor Pedret-a i njegovi sledbenici postojao je do druge polovine XII v. Izuzetak predstavlja delo majstora San Pedro de Sorpe koje se moze datovati sa relativnom sigurnoscu. S druge strane. Ova bogata ornamentika u suprotnosti je sa nedisciplinovanim. prevoji i ivice odece padaju kao da su zahvaceni silovitim pokretom. Mada iz ovog perioda nisu sacuvane freske u Tuluzi.

uskovitlanih rubova. poprecnom modelovanju. narocito u delu majstora Santa Maria de Tahull u Capilla de la Vera Cruz u Maderuelo u Kastilji koja je gotovo u celosti sacuvana. Millan de la Cogolla (1053-67) kao i na feljefu u metalu: kutija sv. ali ima i karakteristike drugih zanata. preko Tolosana vodili iz Italije kroz Alpe. U samoj pokrajini Barseloni sacuvani su kasniji radovi. Slikar. Porodicne veze gospodara Tahulla i Maderuelo objasnice angazovanost ovog katalonskog slikara u Kastilji gde njegovom delu nedostaje korektivni uticaj majstora iz San Clemente-a. Tuluze i Puerto de Somport do neposredne blizine slikarske radionice u Huesca. Freske Fenouillar s kraja XI v. Sredinom XII v. Na sacuvanom zidnom slikarstvu nema ni traga prethodnog razvoja .znatna sinteza postoji na delima u metalu (Arca Santa u Ovijedu iz 1075 g ). Osnovna draz drugih identifikovanih dela ovog slikara iz Kastilje (narativne scene San Baudel de Berlanga) lezi u njihovom dekorativnom efektu.na fasadi Santa Maria de Ripoll replicirane su u reljefu slikane kompozicije iz unutrasnjosti crkve. francuski uticaji su vidni u juznom delu Katalonije. U blizini Vich i Ripolla sacuvana su brojna dela . Romanicka strogost je umeksana 55 . uskovitlanoj odeci. Jovana Krstitelja i sv.njene tragove nalazimo na slonovaci XI v: kutija sa relikvijama sv. Francuske uticaje prepoznajemo u slikarstvu minijatura kasnog XI v. Primera franko-hispanskog stila ima mnogo. Njegovo delo otkriva spansku sklonost da narusi konvencionalne forme. Nije tesko pronaci nacin na koji su ovi francuski uticaji stigli. nisu reprezentativne i nadahnuto slikarstvo kasnog XII v u crkvi Andorra de Vieja su samo usamljeni primeri. Slikarstvo majstora San Clemente nije uticalo samo na slikara Santa Maria de Tahull (poznatog i kao slikar Maderuelo). Sinteza francuskih i spanskih elemenata nije prvo stigla sa freskama San Clemente-a stil je odvise homogen za tako nesto. On se cak moze pratiti na freskama apside Santa Maria de Mur. Pelayo de Leon (1059) i kutija sv. Ovo se objasnjava polozajem episkopije Urgel . sklonost prema grotesknom i tragicnom. Pirineji nisu predstavljali prepreku politickim kontaktima koji su obnavljani dinastickim i crkvenim vezama. bio je savremenik majstora San Clemente-a. Njegov uticaj prepoznajemo u dekoraciji San Miguel d`Engolasters koju je naslikao predstavnik skole Pedret (Majstor Santa Coloma). ovekovecenim u Don Kihotu. Pedro de Seo de Urgel na linearnom potezu. Barijera nije postojala posto su veliki hodocasnicki putevi. . Ova vrlo prijatna sema (koncepcija) ukljucenjem peticius i postulacius andjela delimicno lici na tradiciju Pedret. Leon iz 1063 g. a bilo ih je cetiri. preko Sen Zila. Langedoka. umetnost Rosellona na krajnjem severoistoku je sacuvana u delima inferiornijeg kvaliteta. majstor San Clemente-a je nesumnjivo bio Spanac. I pored svih francuskih osobina. Isidore. Francuski uticaji na katalonsku umetnost se nisu iscrpeli sa Tahull i Urgel-om. stavovi i pokreti figura podsecaju na Chateau-Gontier i Saint-Savin. Ova terminologija nije nastala u XII v. Kompozicije na frizu San Saturnino de Osormort i San Martin del Brull kao i fragmenti pogrebne kapele San Juan de Bellcaire imaju prethodnike kasnijeg datuma u Poitou: tipovi fizionomija.nalazi se na jednom od glavnih puteva preko Pirineja. Njegove figure su cak obojene mozarapskom melanholijom. Apostoli na prestolu severnog i zapadnog zida nadahnuti su emaljom. cija se snazna licnost oseca u delu. Baldahin Ribas mu je verovatno jedino delo a njegova formalna terminologija uticace na frontale Hix i La Seo de Urgel. Na zalost. Ovo je verovatno rezultat uticaja mozarapskog i saracenskog slikara koji je uradio zivotinje na nizem delu zida. Vodio je atelje u kojem su nastali paneli.

nisu u pravu posto na freskama ima mnogo spanskih crta. kako dobrih (snazna. Uskovitlani nabori odece slicni su Brinay i Saint Aignan-sur-Cher a detalji kao sto je oblik zvezda na mandorli Maiestas-a ima prethodnika u Francuskoj (Saint-Savin). podignuta ruka Hrista u sceni Maiestas viri iz rukava ciji oblik podseca na francuski emalj i freske iz Montoire (mada u Francuskoj potezi nisu tako smeli). Ornamenti (vitice nalik na preplet) i fizionomije (na zanimljiv nacin izveden prevoj nosa) podsecaju na italo-vizantijsko slikarstvo.majstor Espinelvas. Teski i stupnjeviti nabori koji padaju sa ramena cetiri apokalipticne zveri (predstavljeni kao andjeli) verno oslikavaju bogate nabore na odeci spanske skulpture s kraja XII v. Prema tome. ne bojom: siva i lila se koriste naporedo sa oker. Ali. vise je goticki i provincijalni. u poslednjoj deceniji XII v. zvonki kolorit ) tako i losih (nebrizljivo artikulisan prostor. Razlog su velika razaranja koja je samo Panteon uspeo da izbegne. Na njemu je vidan francuski uticaj te neki istrazivaci smatraju da se radi o delu putujuceg francuskog slikara. 56 . Uprkos zaostalosti. najvaznijem ciklusu iz oko 1200 g. S druge strane. stvari stoje drugacije sa Sigena-om: dekoracija Sala Capitula je delo stranog majstora. Ni jedno delo nema toliko spanskih odlika. (ali jos uvek to nije gotika). Ni stil ni program nisu spanski. Primer su figure apostola. u apsidi San Saturnino de Artajona i u kapeli San Pedro de Olite i Artaiz rad su spanskog slikara koji je bio engleski djak. Nju je radio isti slikar koji je radio i panele . Njihov stil predstavlja preradjeni sicilijansko-vizantijski (monrealski period) na nacin vincesterskog minijaturnog slikarstva. ne drugi. Analogija pomaze da odredimo vreme nastanka dekoracije Panteon de los Reyes (izmedju 1165 -1200 i pocetkom 1170 g. Detalji svakako podsecaju na engleske zveri. kosmarna arhitektonska pozadina). Ne postoje ni ranija dela koja bi ukazala na dekoraciju Sala Capitular u zenskom samostanu Sigena (Huesca). Engleski su cak detalji ilustracija i ornamenti. Stavovi uspravnih figura lice na umetnost Poitevin (Poatjea) kasnog XI v (apostol u Saint Jean-u). Ovaj stil mozemo razumeti samo u kontekstu engleskog slikarstva. efekti se postizu tonskim kontrastima. neosmisljena kompozicija. Slikari su verovatno mnogo putovali. kome je francusko slikarstvo bilo uzor. freske iz crkve u Sigena-i . mnogi naucnici pripisuju majstoru Sigena-e. Kolorit je uzdrzan. Njoj odgovara neorganizovana kompozicija sa rastrkanim figuram. zelena). Majstor Barbara vec pripada ranom XIII v. Njegov klasican stil blizak je kapitelima istocne strane severnog transepta stare katedrale u Lerida. Freske u Leonu danas su usamljeni primer bez prethodnika ili sledbenika. Njihov izmenjeni stil. bukolika svezina. Na primer. Freske bozanskih zveri iz zgrade kanonika San Pedro de Arlanza u Kastilji. ktitor je identifikovan kao Ferdinand rex prvi.i ublazena u dekoraciji apside Santa Maria de Tarrasa. radio je u Valles-u. engleskog minijaturiste iz Winchester-a. Prelaz sa romanike na gotiku je nastao u kasnijim delima plodne skole majstora iz Sigena-e (Capilla de los Quinones u crkvi San Isidoro.). narandzastom i roze dok se druge stedljivo primenjuju (plava. pastoralna scena zanosne naivnosti i osobenosti. Sintezom vizantijskih i severnih elemenata ovaj stil je anticipirao gotiku i pustio duboke korene u Spaniji. Najznacajnije delo zrele romanike na zapadu Spanije je slikarstvo Panteon de los Reyes u Leone-u. Francuski uticaju postoje u motivima i tehnikama. Ipak je ovo delo spansko i duhom i formom. Najpoznatije delo je slikarstvo tavanice sa predstavom Blagovesti pastirima. Ali. mozda ne slucajno posto je kao grobno mesto dinastije bio uvazavan. Petra i Pavla u Capilla San Miguel u Camara Santa u Oviedu ili statue dovratka u Portico de la Gloria u Campostela. naslikane posle 1170 g. Eklekticni slikar Polina. Leon).

Engleska 57 . San Cristo de la Luz) gde na provincijskim formama nalazimo italo-vizantijske elemente. Barcelona) tako i Toleda (San Roman. Do 1200 g. spansko zidno slikarstvo vec je u opadanju.spansko romanicko slikarstvo u osnovi je goticko od pocetka XIII v. To se odnosi kako na pozno slikarstvo Katalonije (Puigreig.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful