OTO DEMUS - ROMANICKO ZIDNO SLIKARSTVO

SADRZAJ

strana 1. Funkcija 2. Stil 1. Umetnici 2. Rasprostranjenost 3. Italija 4. Francuska 5. Spanija 6. Engleska

2 17 25 29 37 47 56 63

OTO DEMUS - ROMANICKO ZIDNO SLIKARSTVO
1

OPSTI PREGLED FUNKCIJA Funkcija romanickog zidnog slikarstva u sluzbi je religije i na prvi pogled ne razlikuje se mnogo od preromanickog slikarstva. Njen cilj je da na pravilan nacin uputi posmatraca u ono sto on samo delimicno zna i da snaznim slikama predstavi moc i slavu Gospoda i njegove Crkve. Romanicki period se razlikuje od prethodnog upravo vecom paznjom koja je ukazivana prikazu slave Gospodnje. U skulpturi dominantna tema je postala besmrtna slava; ona je srz razvoja bogatog i slozenog sistema koji je tezio univerzalnosti, ali dok je skulptura bivala sve ambicioznija tokom XII v, tematski izbor zidnog slikarstva ostao je relativno ogranicen. Sam format davao je muralima “oficijelniji” karakter sto je, zajedno sa dostojanstvenom strogoscu vizantijskog slikarstva, sprecilo razvoj u osnovi nedisciplinovanih i univerzalistickih elemenata koji su imali tako dubok ucinak na razvoj romanicke skulpture. Od znacaja je to sto Sveti Bernar iz Klervoa, u svojoj strasnoj polemici usmerenoj protiv ukrasavanja crkava i manastira, samo uzgred pominje slikarstvo a svoj glavni napad usmava na skulpturu. On se protivio mastovito obradjenim kapitelima koje bismo mogli da rekonstruisemo na osnovu njegovih reci cak i da nisu do danas sacuvani. On je osudio disciplinovani program zidnog slikarstva zbog sjaja i razmetljivosti. Iste ove kvalifikacije Rupert of Deutz je pravdao teoloskim argumentima. Sve u svemu, teoreticari kao sto su Hugo of Saint - Victor, Rupert, Honorius Augustodunensis a kasnije Siccardus of Clermona, Durandus i Vincent of Beauvais, poklanjali su daleko manje paznje zidnom slikarstvu nego skulpturi i drugim umetnostima i zanatima kojima su se ukrasavale crkve. Stroga monumentalnost romanickog slikarstva, uz male izuzetke, bila je isto toliko udaljena od teoloskih sporova koliko i od emotivne topline nove goticke umetnosti koja se pojavila krajem XII veka. Dominantni element u polihromnoj dekoraciji bilo koje crkve, bio je prikazivanje besmrtne slave Gospodnje. Ovu temu u apsidi video je svako po ulasku u crkvu i na njoj se zadrzao. Na zapadnom zidu nalazila se druga predstava. Izmadju njih, u glavnom brodu, nalazile su se scene koje ilustruju Stari i Novi zavet a rasporedjene su tako da prate ritam koraka pri odlasku. Obicno su bile date u jednom nizu ili na poseban nacin. Kripte su ukrasavane scenama iz zivota svetitelja cije su mosti u njoj pocivale. Ni jedna druga tema nije ugrozila nadmoc ovih, cisto religioznih, scena. Personifikacije etickih alegorija, na primer Vrline i Poroci, cesto su slikane u oruzanoj borbi a scene sa prizorima radova vezanih za godisnje cikluse obicno su prikazivane na mestima od manjeg znacaja, na stubovima lukova, izmedju lukova ili na mozaicnom podu. Sto se tice fantasticnih i nerealnih elemenata, koji su nerazmrsivo upleteni u religioznu tematiku skulpture i iluminiranih inicijala, oni su u zidnom slikarstvu ograniceni na strogo marginalnu zonu ili predstavljeni kao sara na podnozju stuba ili zida. Ova konvencija govori da oni nisu imali ozbiljan znacaj. Jedino se ovde moglo predstaviti groteskno i misteriozno. Na ovom slikarstvu pomesani su romanticni epski svet i ornametalna sara. Ovakvi momenti cesto nemaju znacenja niti veze sa programom ostalog dela crkve. Dekoracija u unutrasnjosti crkve - freske su izuzetno retke na spoljasnjim zidovima - do izvesne mere odgovara razlicitim fazama opste kompozicije. Idealno gledano, ona se javlja u obliku hijeratskog poretka od vrha do dna, od monumentalne grupe figura koje
2

predstavljaju Hrista u slavi ili Maiestas na svodu, preko niza narativnih scena na zidu, do razbacanih pojedinacnih motiva na podnozju stupca. U posebnim slucajevima, program i njegov raspored odredili su funkcija i oblik gradjevine. Dekoracija katedrala razlikovala se od dekoracije kapela, dvoranske crkve od rotondi, trpezarije od odaje za skup kanonika; palatinske crkve i dvospratne privatne kapele imale su snaznu feudalnu karakteristiku. Osim razlika koje se javljaju usled arhitektonskih i funkcionalnih varijacija, romanicko zidno slikarstvo ima toliko raznovrsnih tema da, pored nekoliko izuzetaka u Rimu, juznom Tirolu i Kataloniji, tesko bi se nasle dve gradjevine sa identicnim programom. Romanicko slikarstvo se razlikuje od vizantijskog, u kojem je jedan isti sistem dominirao, uz neznatne varijacije, skoro dva veka, upravo po ovoj, izuzetnoj raznovrsnosti, vecoj na severu i zapadu nego na jugu. U romanickoj umetnosti svakako postoje opste tendencije ali nema cvrstih pravila u razmestaju slikanih dekoracija na gradjevini; nema neprikosnovene topografije cija sema dekoracije daje poseban znacaj svakom delu krstoobrazne crkve sa kupolom u vizantijskom carstvu. Jedino se, manje-vise ustaljeno pravilo moze primeniti na slikarstvo svoda ili polukalote apside. Tu se, bez izuzetaka, slika Hrist u slavi ili Bogorodica sa Hristom okruzena nebeskim dvoranima. Postoje tri osnovna oblika Hrista u slavi; prvi je rimski po poreklu, osobini i mestu nastanka: figura uspravnog Hrista u raju sa svetiteljima i ktitorima crkve. U uzem smislu jedva se moze racunati kao romanicki (primer je slikarstvo otkriveno u Tivoliju). Ono se skoro doslovno nadovezuje na monumentalnu tradiciju VI veka u rimskom Sv. Kozma i Damjanu. U nekoliko slika scena raja se u XII veku pretvara u scenu Vaznesenja sa uspravljenim Hristom ( San Pietro u Toskani, Santa Maria di Trocchio). Romanicka varijanta ove rimske apsidalne kompozicije transponovana u vizuelni recnik drugacijim teoloskim premisama, izgleda da je bila u modi u Milanu u otonskom periodu: njeni lokalni izdanci su San Vincenzo a Gallijano i Negrentino ( San Carlo di Prugiasco ). Osnovni elementi u ovom rano romanickom delu jesu pojava mandorle i nacin na koji povrsina i okvir odredjuju ritmicku raspodelu figuralnog sadrzaja svoda. Isti novi elementi preobrazili su predstavu Hrista na prestolu, poreklom iz vizantijske umetnosti, u romanicku Maiestas Christi. Na predstavi u vizantijskoj apsidi i na italijanskoj apsidalnoj kompoziciji koja je iz nje izvedena i koja predstavlja drugi tip romanickog Maiestas, Hrist uvek sedi na tronu, sam, u pratnji Jovana i Marije ( tada se radi o sceni Deisis ) ili u pratnji andjela. Raspored figura odredjuje samo linija osnove svoda. Ne radi se o kompoziciji na praznoj pozadini vec o projekciji uspravnih figura na neartikulisanoj i neizdiferenciranoj zlatnoj ili plavoj pozadini. Ona se vezuje za snagu kojom zrace centralne figure i ispunjavaju tenzijom praznu pozadinu: mozaik apside Sv. Marka u Veneciji koji je sacuvan u prvobitnom obliku, uprkos prepravkama iz XVI veka, predstavljao je uzor ovome tipu, siroko rasprostranjenom u Italiji. U osnovi, istu vizantijsku apsidalnu kompoziciju ima Sant Angelo in Formis koji je podigao Abbot Desiderius iz Monte Cassino-a. Tipicno zapadni element predstavljaju ulepsane zveri apokalipse na pozadini izdeljenoj trakama u boji. Ali, jos uvek se radi u praznoj pozadini naspram koje uplaseno stoje cetiri zveri. Centralnoj figuri nedostaje formativna snaga (snaga oblika?) kojom ona zraci. Ta pozadina je pusto prostranstvo u koje rimski velum iznad Hristove glave ne moze da unese nikakvu tenziju. Dela kao sto je Sant Angelo zauzimaju prostor izmedju dva sveta: vise ne pripadaju vizantijskom svetu u kojem i dalje traje grcko-rimska tradicija plasticnog tretmana centralnih elemenata na pozadini koja je pre umetnicki nepostojeca nego dvodimenzionalna Ona se ne prilagodjava
3

romanickom sistemu povrsina i planova cime je napustena tehnika poznoantickog iluzionizma. Treci tip apsidalnog Maiestas skoro savrseno je otelovio taj sistem: figura Hrista koji sedi na dugi u mandorli. Ovde nije sporno postavljanje figure u prostorno neodredjenu pozadinu. Umesto toga, tlo, bilo da je krivo, zavojito ili ravno, organizovano je i podeljeno na osnovu spoljasnje konfiguracije kao ravna povrsina a njeni delovi su tako ispunjeni da planovi i linije koje formiraju figure kompozicije, uvek su u vezi sa okvirom. Tako je prvi zadatak romanickog slikara bio da artikulise i podeli ovu povrsinu cak i u provincijskom slikarstvu Saint-Jacque-de-Guerets. Tenzija u romanickom zidnom slikarstvu mogla se pravilno razviti tek kada je povrsina jasno podeljena i geometrijski artikulisana. Ako bi se razlika izmedju vizantijskog i zapadno romanicko zidnog slikarstva morala izraziti jednom recenicom, moglo bi se reci da je u vizantijskoj umetnosti figura postavljena u prazan prostor dok je na zapadu kriva (zavojita, valovita?) povrsina najpre dobila organizovani okvir a potom ispunjena figurama. Italijani su primenili resenje koje se granicilo sa oba nacina. Najznacajnija tretirana tema u romanickom zidnom slikarstvu kao i slikarstvu panela, minijatura, plemenitom metalu i kamenim portalima je Otkrovenje. Predstvljen je Hrist kako sedi na dugi u mandorli a oko njega su cetiri zveri. Cesto se isticala veza izmedju scene Maiestas sa timpanona romanickih portala ( u Kliniju) i apsida. Mada se ovo prenosenje Maiestas iz polukalote apside na ravnu povrsinu timpanona ili antepedijuma moze uspesno obaviti, ipak se gubi jedan vazan umetnicki detalj: precizna krivulja apside, koja je u odsustvu kupole najznacajniji konkavni oblik artikulisane prostorne celine, pruza slikanoj dekoraciji tenziju koja se neminovno gubi pri transferu na ravnu povrsinu. Cak se u izvesnoj meri prenosom na poluoblicasti svod smanjuje tenzija i kohezija - primer je Notre-Dame-la-Grande u Poitiers-u i neke kripte. Traganje za tacnim znacenjem romanickog zidnog slikarstva dalje komplikuje postojanje istocnog hriscanstva u kojem se javljaju srodni prototipovi (mozaik u Hosios David u Solunu, freske u apsidi u Bavitu, i td.). Oni se u teoloskom smislu ne moraju direktno identifikovati kao potpuno razvijen tip liturgijskog Maiestas. Zajednicko za oba tipa su apokalipticka konotacija (Otkrovenje iv, 1-10) i vizionarski ambijent ( Isaija iv, 1-3; lxvi, 1, 15; Jezekilj i, 4-28). Zapad je vremenom napustio vizionarsku crtu. Apokalipticke zveri su dobile knjige i tako simbolicno predstavljaju cetiri jevandjelista. Romanicka apsidalna kompozicija Maiestas ima opste, bezvremeno znacenje kojim se razlikuje od skulpture timpanona. Na njima se, u vecini slucajeva, predstavljaju odredjeni dogadjaji: Strasan sud, Vaznesenje, sv. Trojica - izuzetak predstavlja program u transeptu Saint-Gilles de Montoire. Na jednom, siroko rasprostavljenom tipu iz starije rimske tradicije prikazan je Hrist Maiestas kako predaje kljuceve Petru. U kompoziciju su ukljuceni i drugi apostoli. Ali, u svim verzijama specificnog ili “istorijskog” karaktera dominira predstava Maiestas u besmrtnoj slavi. Pod vizantijskim uticajem razvila se druga znacajna tema romanickih apsida - figura Bogorodice, ali ne uspravni tip, koji je tada bio popularan na obodu vizantijskog carstva ( Kijev) vec Bogorodica na prestolu. Ona je mogla biti prikazana sama, kao u Hosios Lukas i Dafni, ili kako joj se klanjaju andjeli. Drugu varijantu nalazimo u bezbrojnim vizantijskim crkvama od Gruzije do Trsta i Venecije. Romanicka umetnost je i ovde stvorila svoju narocitu verziju sa figurama Maga ( Catalonia, Westphalia ) ili svetim zenama ( Montmorillon). Najznacajnija verzija je Bogorodica Maiestas istog tipa kao Hrist Maiestas - ona se prikazuje na tronu u mandorli, okruzena sa cetiri apokalipticne
4

zveri. Jos nije nadjen teoloski izvor za ovaj neobican tip. On se javlja u francuskoj skulpturi i slikarstvu Akvileje (glavna apsida i kripta katedrale) i u Spaniji (fronton u San Miguel in Excelsis). Kao Hrist u sceni Maiestas, svi ovi tipovi se razlikuju od vizantijskih prototipova i modela po tome sto centralna figura nije postavljena izolovano naspram prazne pozadine, vec je okruzuju drugi motivi i figure (andjeli, Magi, zene svetice, simboli jevandjelista ) a celina je zatvorena u precizan okvir koji u potpunosti ispunjava polukruznu apsidu. Bogorodica kao carica ne slika se pre XIII veka (Westphalia: Soest, Weslarn i td.). Ubrzo su se poklopile teznje i ostvarenja u romanickom zidnom slikarstvu, narocito u zapadnoj i severnoj Evropi. Svi figuralni elementi kompozicije izvedeni su iz prototipova, razvijenih relativno rano u Istocnom carstvu i Rimu. Velicina romanickog slikarstva lezi u apsolutnom ovladavanju kompozicijom, ritmicka tenzija istice materijalno svojstvo povrsine, njegovi se nivoi i slojevi preplicu i zaokruzuju. Ovaj sistem ne pruza iluziju prostora niti ga definise vec nas kroz dva ili tri plana uvodi u ono vanvremensko. Najjednostavniju artikulisanu pozadinu u romanici nalazimo u Italiji, u delima koja su stvorena pod vizantijskim uticajem. U Sant’ Angelo in Formis, tlo ispod rimskog veluma podeljeno je na dva dela. U centralnoj apsidi kapele Castel Appiano, pozadina svoda podeljena je na tri koncentricna prstena ciji je bademasti oblik uslovio spoljasnji okvir polukalote. U apsidi kripte Montemaria, u juznom Tirolu, nalazi se jedan od najkompleksnijih sistema u kojem koncentricni krugovi crvene, zelene oker i plave boje dele ne samo unutrasnjost mandorle nego i spoljasnji prostor izmedju lukova. Velika ekstravangacija u osmisljavanju pozadine odraz je udaljavanja od vizantijskih modela. Slucaj obliznje crkve u Montemaria mozda ne ide u prilog ove tvrdnje zato sto je Montemaria zavrsena nekih dvadesetak godina pre Castel Appiano-a. Zapravo, ova okolnost potvrdjuje pravilo: dekoracija Castel pokazuje uticaje novog vizantijskog talasa koji je dosao iz Venecije a u juzni Tirol stigao tek krajem dvadesetih godina XII veka. Zato je ona vise vizantijska a manje romanicka od ranijih dela u Burgusio. Podela pozadine i mnogostruki okvir veoma su rasprostranjeni u Nemackoj gde su cinili logicnu paralelu spoljasnjoj artikulaciji gradjevina koje su tamo bile mnogo vise romanicke, nego u Italiji. Paralela je bila jos ociglednija tamo gde je spoljasnjost zadrzala svoje prvobitne svetle boje, ali joj je nedostajala vazna, plava boja koja je imala najznacajniju ulogu u dekoraciji apsidalne pozadine. Uokvirena crvenkasto smedjom, zelenom i oker bojom, plava je cesto predstavljala pozadinu i bila najdublji sloj sistema koji je vise uokviren nego sto uokvirava. To pokazuje da je poreklo romanickog sistema u poznoantickom iluzionizmu. U ranohriscanskoj umetnosti, plava boja je imala prednost nad zelenom i zutom u prikazivanju daljine ( dubine?)- primer su mozajici u Santa Maria Maggiore u Rimu. Medjutim, nema cvrstih pravila po kojima se rukovodi artikulacija i kolorit romanickih apsida. Mada je plava boja najcesce koriscena za najdublje segmente, postojale su i druge koloristicke kombinacije a u nekim slucajevima uopste nema pravila. Na primer, u apsidi San Clemente de Tahull (oko 1123 g.) plava, oker i crna rasporedjene su horizontalno, jedna iznad druge sa plavom pozadinom u mandorli, zelenom i crvenom u medaljonima sa predtstavom simbola jevandjelista. Plava pozadina mandorle se jedina pridrzava pravila; preostali deo koloristicke seme je prilicno slobodan i priznaje samo umetnicke zahteve. Ipak je celina prikazana savrsenom logikom i ubedljivo, kako to samo velika umetnicka dela mogu. Ovu logiku ni u kom slucaju ne bi narusili elementi koji, uprkos impresivne ozbiljnosti celine, daju opisu dimenziju mastovitosti cak i
5

Ova dekoracija ne skodi sistemu planova u celini. prilike predstavljaju u nizem delu zida posto su u gornjem delu prozori). legende. kao sredstvo artikulacije. dok u dnu lava i bika sapinju za nogu i rep a njihovi andjeli gestom ih predstavljaju. Umesto toga. nepostojeceg u XII veku. Andjeo u gornjem desnom uglu obmotava svoj ogrtac oko orla svetog Jovana i nosi ga pazljivo kao dragocenost. apside se detaljno artikulisu. zanemarene su umetnicke mogucnosti prozora koji bi mogli da ih prekinu: zid predstavlja neutralnu povrsinu koju treba oslikati. Gereon. Polukalota apside rezervisana je za besmrtnu slavu Boziju dok su gornji delovi polucilindricnog zida obicno posveceni crkvi: andjelima. Raspon luka jedne arkade znatno varira u zavisnosti od sirine figura koje uokvirava (San Clemente de Tahull). zid apside je neartikulisan i ravan. Dekoracija je cesto izvedena ciglom. personifikacija u obliku svetitelja ( Keln. Oni se ukrstaju i preplicu sa figurama koje izlaze iz njihovih okvira. malterom ili mermerom. uspravnim figurama ali ima i uradjenih poprsja (Nauders. stradanje svetitelja. Sv. zauzimaju nizu zonu. San Silvestro) postavljene su jedna pored druge. Arkada. ovde se cesto susrecu narativne scene.namernog humora. Slican slucaj nalazimo u apsidi u Berze-laVille. narocito u Italiji. Scene Starog zaveta u severnoj apsidi crkve Sankt Patroklus. Mogli su u srednem planu da stvore niz arkada a u prvom planu figure koje iskacu iz svojih arhiktetonskih okvira. figure (Trst) ili scene (Tivoli. najcesce u Italiji ili pod italijanskim uticajem. Ovo je veoma daleko od vizantijskog gravitas i priblizava se mastovitom srednjovekovnom svetu na zapadnjackim kapitalima. Oni pretpostavljaju raskorak izmedju humora i ozbiljnosti. koristi se u nemackim zemljama gde se ponegde javlja u dvostrukom nizu (Niederzell. Medaljoni sa simbolima Marka i Luke i njihovih andjela uklopljeni su u cilindricnu povrsinu. arkade postaju glavne komponente bilo da su slikane (Niederzell) ili predstavljene kao niz stvarnih nisa (Keln. Nasuprot tome. U vizantijskim i vecini italijanskih gradjevina. Svi oni. dok se na severu i zapadu obicno slika trompe-l`oeil kao zavesa sa pravilnim 6 . Gereon) ili apstrakcija: Eklezija (Pedret). ono ne stvara iluziju trodimenzionalnog prostora niti se polukalota svoda tretira kao prostorna celina sto je slucaj u vizantijskoj umetnosti na Siciliji u Monrealu gde ispruzene ruke Svemoguceg ne samo da ispunjavaju krivinu apside vec je i obuhvataju. S. u nizovima. ali se ovo ne moze smatrati primenom perspektive. dok je u Spaniji uobicajen samo jedan red nepravilnih arkada. Berze-laVille).Mudre i Lude device ( Castel Appiano). Ali.ovde se. apostolima. alegorija . Slicno su i podnozja stubova i nizi delovi zidova potpuno prepusteni stvarnom svetu. Berze-la-Ville . Ma koliko ovo resenje izgledalo neobicno na prvi pogled. umetnik se odlucio da postavi svaku sledecu figuru ispod druge a nize delove preklopi donjom ivicom. Romanicki slikari su mogli da pri koriscenju arkada. s pravom . Figure slikane u glavnom delu apside i arhiktetura su stvarniji i materijalniji od nebeske sfere svoda. kupola u Perschen-u). Romanicko zidno slikarstvo nikada na ovaj nacin ne koristi mogicnosti trodimenzionalnog prostora mada ne odustaje od slikanja arhitektonskih struktura u donjem delu apside. u severnoj i zapadnoj Evropi. pokazu svoju vestinu stvarajuci efekat nekoliko planova od kojih je poslednji sastavljen od traka uobicajenih boja. Postoji izvesna veza izmedju skulpture i plasticnih efekata postignutih u apsidi San Clemente koja premasuje uobicajeno preplitanje (uzajamno dejstvo?) planova. Soest kasniji su primeri koji anticipiraju buduce tendencije. svetiteljima. Simbole jevandjelista prate andjeli (izuzetak je andjeo svetog Mateja ). izuzetno. Pre se radi o prakticnosti:da bi figura stala u lucni umetak. neophodno je umanjiti je. Male figure u lucnim umecima sa obe strane mandorle kao da tonu u parapet okvira.

U ovom slucaju. skoro kao skica. U Engleskoj. obicno slikane u lucnim umecima ne ukljucuju kako bi se ocekivalo vizantijski tip Blagovesti. nabori na zavesama.naborima. U seoskoj crkvi Zillis in Grisons.oni iz kripte katedrale u Akvileji.u kripti katedrale u Akvileji. Teme. Strasni sud je cesto prikazan na istocnom zidu. Fantasticne scene. Dekoraciju poda necemo prikazati u ovoj knjizi. apostola. fantasticnim i profanim elementima koji inace imaju znacajnu ulogu u iluminiranim rukopisima i kamenoj plastici. Prikazan je kao groteska sto se moglo naci samo u donjim zonama zidova. nalik na vez. bajkovita cudovista. jedna ili vise apsida koje u juznom Tirolu cine ikonografsku celinu. otvaranje i zatvaranje vrata devicama. Reichenau). Jos jedan izuzetak predstavlja slikarstvo sa scenama lova i zivotinja u San Baduel de Berlanga (Castile) ono pokriva vise od polovine zida ove neobicne gradjevine. fantasticni elementi su se prostirali od podnozja zida do drvene tavanice na kojoj se nalazi jedinstveno folklorno slikarstvo. prenose crtez na jednostavan nacin i bez ikakvih poteskoca. Georg in Oberzell. ali i ona predstavlja integralni deo dekoracije romanickih gradjevina. 7 . Martina oivicene su sa 48 slika cudovista i morskih nemani. “Rat macaka i miseva” u Purgg-u je takodje neobican posto se ne nalazi u podnozju zida vec je smesten u galeriji koja danas ne postoji i tako je odeljen od preostalog dela zida. jagnje Bozije. Ipak. Tema se odnosi na Strasni sud koji se nalazio na zapadnom zidu a sada je unisten. slikarstvo je nastalo pod islamskim uticajem koji se preko profane dekoracije prosirio na eklezijasticku umetnost Spanije. obicno sivi i zuti. dovoljno je reci da njene didakticke i eticke teme pozicijom i znacenjem prate scene sa podnozja zidova zaokruzujuci tako celinu programa. Delo je u Austriju stiglo preko Teodore. Prva je koriscena u grcko rimskoj tradiciji dok je druga izricito romanicka. znacajni su pandan Strasnom sudu koji se obicno slika na zapadnom zidu. Kod dvoranskih crkava sa ravnom tavanicom. scene iz zivota Hrista i sv. kosmicki poredak uspostavlja cetiri andjela u uglu koji simbolicno predstavljaju cetiri strane sveta. Figuralna dekoracija. sa andjelom na levom lucnom umetku i Bogorodicom na desnom ( izuzetak je crkva Sv. Na 105 sacuvanih panela. zatvorenim krugovima sa zoomorfnim motivima uzetim sa persijskih i vizantijskih tkanina (Eoro Claudio). pre su plod maste umetnika nego ilustracije literarnih dela i razbacani su na zavesama bez ikakvog reda. Medjutim. Sa svake strane luka obicno je naslikana jedna ili grupa figura okrenutih prema centralnom motivu iznad luka ( Hrist u medaljonu. Danskoj i Svedskoj. Narativne scene su retke. mada se u jednoj grupi crkava u Alpima. On predstavlja vidljivu paralelu Katonyomachia Teodora Prodroma. U tom kontestu. najkarakteristicniji motivi su crtezi figura crvenom olovkom izvedeni u imitaciji veza. ruka Bozija). Figure su izvucene iz prikaza proroka. opiru se pokusaju teoloskog tumacenja. Zavese su cesto ukrasene orijentalnim sarama. zene vojvode Henrija II. sa tipicno srednjovekovnom kombinacijom upotpunjenosti i jasnoce. 24 starca apokalipse. svetitelja i donatora crkve. uradjena je povrsno. uokvirene su trijumfalnim lukom ili formiraju nisu u zidu. Prihvatanje i odbijanje zrtve. Podnozje stuba je jedino mesto u zidnom slikarstvu u kojem je data sloboda grotesknim. na primer. Ponegde se javljaju zajedno . teme zrtava Kaina i Avelja ili Avrama i Isaka povezuju sa Mudrim i Ludim devicama iz apside ( ili na gornjem zidu broda u Purgg-u) redosledom koji povezuje euharisticke i eshatoloske reminiscencije na rano vizantijsko i ravensko hriscanstvo sa savremenim modelima zrele romanike. Ove crteze ne mozemo precizno interpretirati . figure nalik na Atlante.

severna Francuska i Engleska. Jovanu.zapadni su imali galeriju otvorenu prema glavnom brodu. Santa Maria de Tahull (zapadni zid broda). uskladjenost svih ciklusa ogranicena je na Italiju dok u severnoj Evropi srecemo kompleksnije i detaljnije tipoloske programe. Naporedo su mogli postojati kao tipovi i antitipovi ne samo celi ciklusi. Priroda ove seme bila je vise teoretska od drugih dekorisanih delova. Glavne povrsine za prikazivanje ovih narativnih ciklusa su gornja zona glavnog broda i bacvasti svod crkve. ne postavlja se pitanje konfrotacije dva ciklusa kao celine. gde svod nose stubovi. Petru i prvobitnoj crkvi Sv.Preostalo je malo scena Strasnog suda na zapadnom zidu . U transeptu su cesto slikani i narativni ciklusi. ili chorus minor ponekad su ukrasavale (na primer u Prufening-u) naglaseno formalne arhiktetonske kompozicije svecanih figura frontalno postavljenih. oblast Rajne. Maria in Cosmedin u Rimu . Oltari u transeptu ponekad su predstavljali ziznu tacku: nekoliko zona fresaka na zidu iznad oltara katedrale u Tournai posveceno je sv. cudima i smrti dok se Hrist u slavi iz apside pojavljuje kao daleka vizija. sto je u italijanskim crkvama od 8 . One su u osnovi posvecene Hristovom zivotu.epizode iz zivota Karla Velikog postavljene su naspram scena iz ciklusa o Danilu. U romanickim i ranohriscanskim crkvama narativna crta se javlja u glavnom brodu a u manjoj meri. Pavla izvan zidina). Sacuvani programi nisu obicni. sa izgubljenim ciklusom St. U gradjevinama gde je pogled na njega bio slobodan. Margaret i sv. smesten izmedju apside i broda. vec i pojedinacne scene. Naprotiv. (na istocnom zidu. vise paznje je posveceno izvesnom stepenu simetrije sa svake strane apside (Nepi). Sacuvani primeri. Razlicite grupe i epizode od kojih se scena sastoji poredjane su horizontalno. Ne moze se reci da je narativni ciklus iz Starog zaveta bio nepoznat severno od Alpa. oblast oko Meze ili Maasa. Strasan sud bi normalno bio prikazan na celom zidu kao mocna opomena isteka vremena vernicima pri izlazu. Teme su uzete iz oba Zaveta. na kojem je prvobitno bio ulaz). naporedo postojanje scena iz Starog i Novog zaveta nema poseban tipoloski znacaj i takve programe ne smatramo romanickim. Proroci sa svitkom i svetitelji olicavali su religioznu misao dok je predstava svetog Petra sa episkopima i kraljevima mozda smisljeno izabrana da bi ukazala na politicke aspiracije Crkve.vecina ih je zrtvovana u kasnijem periodu radi galerije za orgulje. Na njima su ilustrovane scene iz zivota i stradanja svetiteljke i sv. Oni predstavljaju smisljeno ozivljavanje ranohriscanskih sema (narocito u starom Sv. Mozda je u transeptu bilo vise scena iz Novog zaveta. Postojalo je nekoliko centara u kojima su dominirali kompleksni tipoloski sistemi: Regensburg. U drugim podrucjima. Ali narativne scene iz Starog zaveta na svodu Saint-Savin razvijaju se bez ikakve veze sa povrsnim ciklusom Novog zaveta u zapadnoj galeriji. malo se koji u Italiji mogao meriti obimom i jasnocom. pojavljuju se scene koje ilustruju covekovo iskupljenje i pocinju Stvaranjem. bili su slobodno razbacani da mozemo sa pravom pretpostaviti prilicno ravnomeran raspored seme koja je srodna sistemu u glavnom brodu italo-vizantijskih crkava (Torcelo). U zasvodjenim crkvama Francuske istocni i zapadni zidovi bili su izgubljeni za slikare . Burgfelden. neobicna za XII vek nalazi se u brodu crkve S. Jovana. Zanimljiva dekoracija. Sant’ Angelo in Formis. na mestu vidnom vernicima. ali cak i da jeste. kao na primer Saint-Savin. Hor. U dekoraciji transepta izgleda da nije postojala konvencija. Edmunds Bury i Saint-Savin. Uopsteno govoreci. ponekad kao tipoloske paralele. kao u minijaturama i bojenom staklu. donja Saksonija (Idensen). cime se naglasava vaznost savremenog momenta. u bocnim brodovima. U tom delu crkve.

horizontalna ivica je znacajnija od vertikalne. ponovo stize u transept prateci nizu zonu. Narativne scene su bile od velikog znacaja slikarima. Njegov je efekat morao biti harmonican. svetitelji. Ona je cesto istaknuta plasticno izvedenim motivom (u bojenom reljefu) . suprotno toku ciklusa. Figure i grupe figura kao i celokupna kompozicija unutrasnjeg dela. Dok u klasicnoj i vizantijskoj umetnosti figure predstavljaju srz kompozicije. na desnoj (juznoj ) strani svoda ciklus tekao od istoka prema zapadu u gornjoj zoni a od zapada prema istoku u nizoj zoni. iz ugla kretanja posmatraca. sto je samo moguce uzduznim kretanjem broda u oba pravca. Nalazimo ih na arhiktetonskim elementima (stubovi u Saint-Savin. uz ovo setkanje gubi se osecaj pazljivo planiranog i usmerenog ritma. opet u prva tri traveja. usmeri posmatraca prema istoku.primer je motiv meandra ili niz konzola. Narativni ciklusi mogu se pojaviti u dva osnovna kompoziciona oblika: kao niz slika koji je odvojen okvirima ili kontinuirani friz. Problem je predstavljala desna strana gde su scene isle od istoka ka zapadu. Naravno. Tu se posmatrac okrece i prati gornju zonu juznog zida sve do zapadnog kraja. kao prelazni oblici. U oba slucaja. Rezultati u Saint-Savin su mnogo manje zadovoljavajuci jer su umetnici menjali pravce u zelji da u potpunosti iskoriste skele dok su jos bile u odredjenom delu broda.) i na okvirima narativnih scena. Isto vazi i kada arhitektonski element. Ciklus tada prelazi na gornju zonu i nastavlja se u transeptu. vec doprinose artikulisanju gradjevine. Ovaj raspored je odgovarao posmatracu koji je od oltarskog prostora isao prema vratima a crtez je morao da docara vizuelni efekat posmatraca koji je okrenut istoku. Prelaz sa jedne prakse na drugu mozda se vidi u razradjenoj semi pruga. na primer. u romanickom slikarstvu raspored elemenata u kompoziciji odredjen je prevashodno oblikom rama. Suprotno tome. Grubo govoreci. nije smeo da mnogo odvlaci pogled sa oltara vec da. Oba zida su se mogla videti u isto vreme sto potvrdjuje crtez fresaka iz broda katedrale Vercelli (XIII v. andjeli). prilagodjene su obliku unutrasnjeg rama i povrsini koju okruzuju. uradjeni pod vizantijskim uticajem (Sant’ Angelo in Formis) uspesno su resavali ovaj problem. To znaci da je. Vizantijski mozaicni ciklus (Monreale) doveo je do savrsenstva tehniku dvosmernog ritma a italijanski ciklusi. nekada cak u talasastoj liniji koja se javlja u pozadini francuskih dela s kraja XII i pocetka XIII veka (Chateau-Landon). ima ulogu unutrasnjeg rama obuhvatajuci narociti deo kompozicije (Berze. Na kraju se mora vratiti u treci travej da bi zavrsio ciklus o Mojsiju koji ide od zapada prema istoku nizom zonom severne strane. Brioude i td. obicno zasvodjeni ulaz. kao elementi 9 . Te horizontalne trake ne samo da pruzaju okvir nizu odvojenih scena ili frizu. potom da se vrati do zapadnog zida i prati nizu zonu na istoj strani. nailazimo na pojedinacne figure na lucnim umecima. posmatrac mora da sledi gornju zonu na levoj (severnoj) strani u tri traveja. Nije bilo tesko pratiti scene sa leve strane zida ili sa leve strane bacvastog svoda.). kripta Saint-Savin). Vertikalne trake samo odvajaju scene. Ornamenti u romanickom zidnom slikarstvu su obicno iskljuceni iz stvarnih scena. stubovima i izmedju prozora (proroci. Izuzetak predstavlja normanska umetnost u Engleskoj. Postoje i brojni izuzeci. Slikar je mogao imati u vidu cinjenicu da ce vernici videti ove scene prolaskom kroz brod i zaustavljenjem pred apsidom. niz odvojenih slika karakteristican je za Italiju a friz za sever.velikog znacaja. postavljene u prikladan okvir. vernicima i donatorima. u gotickoj umetnosti ukrasna sema je u pozadini predstavlja vise pravilo nego izuzetak. Pored narativnog ciklusa. Da bi u celosti i pravilno sagledao ciklus Saint-Savin. NohantVicq.

Prica tece dalje. U Tirolskoj crkvi Matrei. Ovi unutrasnji. pojavu dvanaestogodisnjeg Hrista u hramu ispred Hristovog cuda isceljenja u sinagogi Kapernauma. bez pauze. Mozemo je opisati kao intimniju ukoliko se ova rec moze sasvim primeniti na romanicko zidno slikarstvo. vertikalnim i horizontalnim pravougaonicima razlicitih boja. nalazi se u zapadnoj galeriji monaske crkve Lambach blizu Salzburg-a. Ove freske prikazuju konkretne dogadjaje ali je svaka izabrana zbog opstijeg znacaja. Zanimljivi primeri se javljaju u Francuskoj u Saint-Savin. Ulazi i lukovi na arhiktektonskoj pozadini pruzaju bitan okvir za kristalizaciju pojedinacnih scena koje bi se u suprotnom rasplinule u neprekinutom nizu figura. Marku. U juznoj Italiji ( gde su najjace izrazeni klasicno nasledje i vizantijski uticaj). Na primer. cak u Veneciji koja je pihvatila vizantijski uticaj. Postojala je potpuna sloboda u izboru. Ona pripada grupi fariseja u Gecimanskom vrtu ali je okrenuta na desnu stranu i ucestvuje u Ecce Homo izgovarajuci rec “Crucifigatur”. rezultirao frizom. Sa druge strane. Friz je karakteristican za zapadnu i severnu Evropu. zasnovana na 10 . gde tempo ubrzava horizontalna podela pozadine. kripti i tremova manjih je dimenzija posto je bliza oku. nije potrebno prekidati zustri tok. tok je zaustavljen u mestu staticnim elementima. neprekinute obojene trake na kojima se krecu figure kao siluete.vece kompozicije u okviru spoljasnjeg rama. Izuzetak su predstavljale marioloske i hristoloske scene ( Aquileia). Kripte su obicno oslikavane scenama iz zivota svetitelja koji su u njima pocivali (Saint-Savin). scene iz Starog zaveta (Anagni) ili euharisticke i tipoloske teme (Neuenberg-Fulda). osnovni kompozicioni oblik predstavlja pravougaona. Oni naglasavaju odredjene figure ili grupe. Program je mogao biti iz razlicitih oblasti . Na frizu velikog formata potrebni su takvi elementi koji ce prekinuti njegovu velicinu i podariti mu cvrsci oblik. Izbor i raspored materijala u galerijama nije odredilo cvrsto pravilo. kao sto je tapiserija Bayeux iz oko 1070 g. ruganje Hristu. zaticemo tendenciju da se pojedinacne scene stapaju u neprekinuti friz. izdvojena slika. Ovo variranje tempa unosi ritam i podelu na stope te otkriva nerazdvojivu epsku formu. Njihov redosled nije odredjen samo hronoloski vec teoloskim znacenjem koje postavlja Irodov apokrifni pokusaj podmicivanja ispred kusanja Hrista. brzu promenu tempa i pulsirajuci ritam. Arhiktetonska struktura zasvedenih galerija je slozenija od broda. u vezi je sa sledecom slozenom scenom u kojoj su pomocu jedne figure ujedinjeni Ecce Homo. da se ostvario. Saint-Chef i Le Puy (u transeptu dve poslednje crkve). imaju sopstveni okvir i uvecavaju strukturu ciklusa kao celine stvarajuci predah i tacke odmora. u Sv. Dekoracija zapadne galerije u katedrali Gurk (XIII vek) ulazi u sferu spekulacija jer spaja zemaljski i nebeski raj sa glorifikacijom Bogorodice i Hrista (u predstavi Solomonovog trona). alegorijske grupe i cisto ornamentalni elementi. prema vrhuncu kod Hastings-a. Neke od ovih skupina tretirane su kao posebne kompozicije. Ovde se smenjuju narativne scene. Brioude. cak i onda kada nedostaju vertikalni delovi okvira na gornjim prozorima bazilika. Dekoracija galerija. U severnoj Italiji. na dvospratnom dvostrukom horu naslikana su dva raja. Ovo povezivanje dva slikovna entiteta stvara lazni kontinuitet koji bi. Na delima manjeg formata. na starozavetnom ciklusu tavanice broda Saint-Savin. scena Hristovog hapsenja u Gecimanskom vrtu. sekundarni okviri od velikog su strukturalnog znacaja na frizovima gde ne postoje jasno definisani spoljasnji okviri koji dele pojedinacne scene. na kojoj je friz visok dvadesetak inci.u Tavant-u izbor tema i formalna obrada su pomalo povrsni i nedovrseni ili u Quedlinburg-u. Najznacajnija ocuvana ikonografija s kraja XI veka. gde je prosirena prica o Suzani. i put na Golgotu. pa je artikulacija njene slikane dekoracije sistematicnija i izrazenija.

zidove i stubove koji nose krov pokrivale su razlicite scene iz oba Zaveta. Dekoracija kupole nije sacuvana ali ostali deo tematski i formalno odrazavaju longitudinalnu semu. ix. grof od Ortenburg-a. Radi se o pogrebnim kapelama austrijskog tipa. xl-xliv). predstavljaju izuzetak cak i u Italiji a freske u Sain Jean u Poatjeu poticu iz vremena kada gradjevina nije sluzila samo kao krstionica: Vaznesenje i pojedinacne figure. Najznacajnija sacuvana iz ove grupe je Allerheiligenkapelle u klausteru regenzburgske katedrale (1160 g. delimicno s toga sto su u tako malom broju sacuvani do danas. Najvise su stradale monaske gradjevine a u njima su se nalazili programi najveceg teoloskog i filozofskog znacaja.primer je Panteon de los Reyes in San Isidoro in Leon ili pojedinacne molitvene scene Raspeca u Salles des Morts u Le Puy. scenama iz zivota Jovana Krstitelja i marijanski ciklus. Program se inace bazira na knjizi Maccabees. dinasticki elementi (ovde bi bilo neprikladno reci sekularni) imali su znacajnu ulogu u dekoraciji crkava kruzne osnove. Program slikarstva otkriva Hartwigove licne nade u spasenje i karakteristican je po svojoj dominantnoj eshatoloskoj crti.) sa apostolima i prorocima. Najslozenije programe nalazimo u zasvedenim dvoranama. grobnim kapelama. Dekoracija odaja za skup kanonika nametala je posebne uslove. Kalkeon). nisu imale znacajnu ulogu u romanickoj umetnosti. Programi 11 .ranohriscanskom modelu. Ali postoje indicije koje govore da bi to moglo biti mesto apokalipticnih ciklusa . palatinskim (negde dvospratnim) kapelama i monaskim zdanjima: u odajama za okupljanje i trpezarijama. razne didakticke scene. krstionicama. U drugim grobnim kapelama naslikan je nebeski raj (Perschen) ili covekov pad i iskupljenje (Pisweg). ukljucujuci tu i 4 konjanika. krstionice koje su dale doprinos razvoju zidne dekoracije u ranohriscanskom i ranosrednjovekovnom periodu. Izvanredni program na tremu Saint-Savin nije bio ikonografski jedinstven. Znatan broj romanicke dekoracije sacuvan je u rotondama. loza Jesejeva. poznate kao Karner. Panagia. Dekoracija udvojene kapele u Schwarzrheindorf-u je ekstremni primer visoko intelektualizovanog programa koji se zasniva na proroku Jezekiji (i-v. Ovde je teolog preko slikara komunicirao sa drugim teolozima i klericima za koje je znao da ce razumeti ne samo temu vec i njeno skriveno znacenje. Opsti principi su jos manje uocljivi u dekoraciji tremova i narteksa. Sastojala se od jedne monumentalne kompozicije na zidu. Druga kategorija rotondi.). U njoj je sahranjen episkop Hartwig II. Bogata sveobuhvatna kompozicija (sema) krstionice u Parmi (XIII v. Tim programom domininira teoloska misao dok je alegorijski materijal rasporedjen sistematskim i hijeratskim redom sto je u suprotnosti sa narativnim i instruktivnim programom u crkvama. Ovde nije trebalo voditi racuna o misi laicke kongregacije. U Sigena-i. primer je Hrist u Maiestas-u sa Bogorodicom i apostolima u Lavandieu. narocito kapelama palata i zamkova. Vecinu ovih kompozicija karakterise slozena forma i koncepcijska struktura. u Worcester-u je unisten ali natpis ili tituli omogucava njegovu rekonstrukciju. Ni kapela Saint-Jean du Liget (Chemille-surIndrois) nije sluzila kao krstionica.mozda postoji veza sa Strasnim sudom koji je slikan u narteksu vizantijskih crkava (Solun. U XII v. U mnogim primerima. viii. Objasnjen je veci deo ali ne i celokupno romanicko zidno slikarstvo. basne i td. dok se u dvoranskim crkvama slikaju jevandjeoski ciklusi . narocito u rotondama. nemaju nikakve veze sa cinom krstenja. na primer. usla u ciklus kao ilustracija delotvornosti molitve. na nemackom tlu nastaje novi tip kruzne osnove cime se nadoknadjuje smanjeni broj krstionica. Do sada smo razmotrili gradjevine longitudinalne osnove u parohijskim i manastirskim zajednicama.

udaljio od njene logike i razgovetnosti. zatim u Petit-Quevilly i Winchester (kapela Guardian Angels). ili da ga negira. I druge kupole ove oblasti ( Prufening. Ovo resenje sledile su brojne crkve u Italiji (Akvileja) i Engleskoj. Muthmannsdorf) gde je program vizantijske kompozicije primenjen na krstasto rebrasti svod.su bili na intelektualnom nivou. Achtmar X v. zadrzavajuci vizantijsku formu. U latinskom delu hriscanskog carstva izuzetak su Italija i Perigord u kojima nije sacuvan ni jedan program kupole. Glavna povrsina za dekoraciju u vecini romanickih rotondi. U samoj Vizantiji. a segmenti su na isti nacin ispunjeni scenama. Narocito zanimljivu varijantu imamo kada (kompoziciju) semu vizantijske kupole primenimo na bacvasti svod (pr. nastala je pod direktnim vizantijskim uticajem. Slikar je mogao pristupiti ovom problemu iz dva dijametralno suprotna pravca: mogao je da istakne funkciju svoda. kripti. polukalote. Nije slucajno ova kompozicija koriscena za slikanje kompleksnijeg. Primer je dekoracija kupole Allerheiligenkapelle u Regensburgu. Svaki od njih je predstavljao problem za sebe jer se bocni svod mogao tretirati kao zid (sto se tice njegovog oblika). ali to ne utice na cinjenicu da na istom podrucju nema oslikanih kupola. Rani primeri ove kompozicije verovatno su izvedeni iz vizantijskih modela. Rebrasti ili obicni svodovi cesto su tretirani kao kupole sa svecanim frontalnim figurama. tremova i trpezarija nisu toliko zidovi koliko svodovi i segmenti svodova: kupole. nasuprot uspravnim figurama. Primer prvog pozitivnog stava predstavlja resenje izvedeno iz vizantijskog uzora: prsten kupole ispunjen je figurama koje su ili okrenute frontalno posmatracu ili su prikazane iz profila i u pokretu te tako formiraju friz. Gabriel). suptilan i zestok. trouglasti segmenti krstastog svoda oslikani su medaljonima sa natpisom. metafizickog i tesko razumljivog 12 . neprimerenom za parohijsku crkvu. tesko da mozemo zamisliti dublju promenu koja je proizvela neorgansku. Preterana paznja je posvecena trouglastim segmentima svoda a skoro nikakva realisticnosti scene. Hersfeld). U istocnom Mediteranu postoje presedani (Kazanlyk u Bugarskoj) i na periferiji Carstva (Jermenija. Ovde zanemarena logika situacije i naracije kombinuje razumevanje za napregnuti svod i kapacitet okvira. rebrsati ili obicni krstasti svodovi. kao bacvasti svod.). Narativni friz. mnogo je redji u kupolama. Marka) i Anagni (kripta). vestacku kompoziciju u kupoli Schwarzrheindorfa ili Braunweuler-a. koju nalazimo na zapadu i severu. kupolasti svodovi i bacvasti sa lucnim umecima (pandantifima). predstavljenim kao siluete na tamnoj pozadini (krstionica u Parmi) ili su te figure postavljene u arhitektonski okvir scene Nebeskog Jerusalima (Saint-Chef). mada malo modifikovan pristup imamo u kripti Anagni. Prufening. Figure su postavljene kao da leze ili padaju umesto da stoje. Ukoliko je to tacno. S druge strane. prilagodjene i obogacene dekorativnim viticama srecemo na severu u minijaturama i u slikarstvu Canterbury iz poznijeg perioda ( lucni umeci broda kapele S. makar u sporednim delovima crkve (recimo na tremovima) a upravo su oni dekorisani na taj nacin. Italo-vizantijski uticaj prisutan je na nemackim i austrijskim dekoracijama (Soest. Rezultat je ujedno uzvisen i smesan. uradjena pod direktnim uticajem Cappella Palatina u Palermu. galerija. On se. Schwarzrheindorf. U Idensen-u visoki kupolasti svod podeljen je u donjem delu neprekinutom trakom koja ide od istoka ka zapadu. Smatram da se neopravdano sumnja u vizantijsko poreklo dekoracije kupole cije autenticne primere nalazimo u Veneciji (narteks Sv. Tacno je da na teritoriji bivseg Vizantijskog carstva nije sacuvana crkva sa ovakvim programom iz vremena do XIV v. Perschen) naslikane su prema italovizantijskim uzorima. Slicne medaljone. Ova vrsta friza. Slican. raspored narativnih scena na krstastim svodovima u oblasti Rajne predstavljaju adaptaciju vizantijskog kupolnog programa.

direktno ili indirektno. U odnosu na novu ikonografiju. Uglovi svakog visokog svoda ispunjeni su ornamentalnim motivima i manjim figurama a kompozicija ide ka unutrasnjosti. Soest).primer su Blagovesti pastirima. zlatarstvu i povrh svega emalju. Narocita vrsta modela nastala je u oblasti Maas i Rhine. izvedena je iz paganske uokvirene slike u stuku sa rimskih i akvilejskih svodova. sa vrha baldahina polaze arkade. Hrist je u Maiestas-u inverzno postavljen prema posmatracu. kako od vizantijskih racionalnih kompozicija tako i od iluzionistickog realizma poznoanticke umetnosti. Drugi delovi tavanice Panteon de los Reyes pruzaju dodatne dokaze o nesposobnosti slikara da kompoziciju logicno prilagodi povrsini zida. vertikalan zid. freske Panteon de los Reyes u Leon-u. Za ovaj period karakteristicna je pojava samo malog broja tema u zidnom slikarstvu. Ilustruju se. Kupolasti svodovi cak i krstasti rebrasti svodovi tretirani su kao ravne povrsine neizdeljene na segmente. Kompozicija Tajne vecere srecom je jedinstvena . Moguce da je vecina izgubljena posto je ova tema slikana pre u odajama za okupljanje kanonika monaske uprave nego u crkvama. figure su postavljene oko rubova tako da im se glave suceljavaju u sredini . on je dobro razumeo njihovu funkciju. ovo delo jasno pripada obodu romanickog sveta. Ove scene su obicno smestene u jasno izrazen okvir ciji ornamentalni motivi odaju izvor: svi su. do tada nedodirljive knjige. ktitora Herrad of Landsberg-a sa licnostima kao sto je Bernard iz Clairvaux koji se borio protiv figuralne pretstave. Najbolje spansko svodno slikarstvo iz druge polovine XII v. U poredjenju sa ova dva perioda ili sa nastupajucom gotikom. Najpre su se pojavile u minijaturi. Ovo slikarstvo je daleko. Njihov ocigledno slucajan raspored deluje ljupko u kompoziciji kojoj zbog bizarnog arhitektonskog okvira nedostaje logicno jedinstvo. dok su u zidnom slikarstvu sporadicni (Mons. Scene Starog zaveta iz ovog kraja odgovaraju scenama Raspeca i Spasenja (Redemption) ali one ne pripadaju samo polju murala. Uprkos izvanrednim brojnim detaljima. figura Jovana u sceni njegove vizije postavljena je natraske. Isto se moze reci za alegorijske teme kao sto je Hrist i presa za 13 . Na preostaloj duguljastoj povrsini. Ovo konfuzno gomilanje besmislenih okvira i arhitektonskih elemenata postao je sistem. inace pogodna za ravan. ono je pandan nelogicnom slikarstvu tavanica koje nalazimo na jugozapadu (rajnska oblast). Vecina se vec razvila ili bar pocela da razvija u vizantijskoj i otonskoj umetnosti. romanika nije uvela mnogo novih tema. na primer Stari zavet. Rupert of Deutz i Honorius Augustodunensis. U Italiji postoji veliki broj dela iz romanickog perioda koji u potpunosti poricu ovu funkciju. zatim legende o svetiteljima koje su ranije postojale samo u literarnoj formi. povecana produktivnost zidnog slikarstva bila je dovoljna za sirenje repertoara. Zajednicko ovim kompozicijama je da isticu funkcionalni oblik strukture na kojoj su naslikani. pozajmljeni iz klasicne rimske umetnosti a kompozicija. Na primer. Regensburg.sto kao da preseca baldahin koji uokviruju dve centralne figure a bocno. U odnosu na apokalipticnog Boga. sukobili su se uticaj ljudi kao sto su opat Suger. Uprkos tome. nekoliko svodova kripte u Akvileji i Anagni (katedrala) i jedan u Civate-u oslikani su “normalnim” scenama na nacin koji zanemaruje ili skriva oblik svoda. Uprkos tome. Novinu narocito predstavljaju alegorije i analogno predstavljanje Knjige proroka Jezekije i njegove vizije unistenog Jerusalima sa izgradnjom novog grada ( u Schwarzrheindorf-u i Hildesheim-u) ili sa Poslanicom Jevrejima.programa kao sto je Jezekijeva vizija. proizvod su nesposobnosti slikara da racionalno organizuje kompoziciju na segmentima svoda.

Ova kompozicija cesto zauzima ceo zid. Natpisi na rotulusima korisceni su u velikoj meri radi bolje razumljivosti. Ova sema predstavlja ekstremni slucaj tipican za slozeni ikonografski program koji od XI v. U zreloj romanici ovim je resenjem izlozen kompleksan teoloski program. Sa izuzetkom dva oslikana stuba. Oni su bez sumnje predstavljali uzor ali su pojedinacne figure grupisane tek u romanici. Regensburg) i monumentalne ilustracije iz Hortus Deliciarum. podrzavaju apostoli. razvijenu u ranogotickoj skulpturi. (Gurk. centralna tema je (slicno vizantijskim kompozicijama ali sada u daleko konkretnijem obliku) sam Hrist kojeg predskazuju proroci. Bressanone). ukljuceni su u slikanu kompoziciju koja ne samo da deli zid na niz segmenata kao ranosrednjovekovni ciklusi u brodu italijanskih bazilika. Na vizantijskom podrucju njihova upotreba je u potpunosti ogranicena na jednostavne nazive. bojenog stakla. na jednoj strani oltara programom je predstavljen Strasni sud (izvor je molitva za Sve svete). Emmeram. bez ikakvog arhitektonskog okvira. propagiraju jevandjelisti. a najraniji poznati slikani predlozak potice iz sredine XII v. alegorije vrlina. poprsjima i medaljonima rasporedjenim jedan iznad ili pored drugog. sv. Upotreba tituli (naslova) i stihova kojima se objasnjavaju scene nije romanicki izum. Njen puni potencijal razvijen je u XIII v. Ovaj princip je u svojoj osnovi kasnoromanicki. Ona stremi u vis zahvaljujuci ne vertikalnom zidu vec vlastitom arhitektonskom sistemu elemenata i baldahina. proroci. nemacki slikari kombinuju Hrista i Bogorodicu u sceni Maiestas prikazujuci ih zajedno na istom tronu ili usvajajuci temu Krunisanja Bogorodice. glorifikuju andjeli a personifikuje figura ustolicene Eklezije. Ideju je prvi izrazio literarnim jezikom Petrus Damianus sredinom XI v. S druge strane. Loza Jesejeva. Rado slikane teme u romanici su Nebeski Jerusalim sa obiljem figura ( u kvazi . najznacajnija nova ikonografska tema nastala u romanickoj umetnosti. Primere nalazimo u horskom prostoru (Prufening. velicanstvena kompozicija Solomonovog prestola originalan je proizvod nemackog zidnog slikarstva. Bogorodica. Tako formirana hijeratska celina znacajnija je od pojedinacnih delova. ima sve karakteristike zrele romanike i olicava uzvisenost forme cemu su stremili slikari murala u romanici. Omiljena praksa romanike je bila stvaranje konceptualne cak kauzalne veze medju figurama koje mirno stoje jedna pored druge. ulazi u iluminacije (Uta Codex) i dekorativnu umetnost velikih dimenzija. U Allerheiligenkapelle u Regensburg-u osnovni koncept je jos apstraktniji i kompleksniji: cine ga pojedinacne uspravne figure bez slikanog arhitektonskog okvira.vino ili Hrist lovi Levijatana (poreklo je bojeno staklo): o tome svedoce dokument ( S. Natpisi identifikuju i prosiruju elemente isticuci njihovu strukturalnu vezu i objasnjavaju celinu. Nadahnuti francuskim uzorima. Duh. nego se nezavisno pojavljuju gradeci samodovoljnu piramidalnu strukturu. Oni su jako rano dodavani kako na istoku tako i na zapadu. sastavljena od manjih elemenata. U Prufening-u i nekim drugim crkvama. Izrazito romanicki dekorativni sistem sastoji se samo od figura. Horski prostor vizantijskih crkava takodje je dekorisan uspravnim figurama. Schwarzrheindorf) kao i u apsidi Allerheiligenkapelle u Regensburg-u. stigla je na zidove i tavanice crkava posredstvom drugog medija. apostoli u vidu lavova.geometrijskim grupama) u arhitektonskom okviru. (Salzburg-Nonnberg). Soest). Poseban doprinos romanike srednjovekovnoj umetnosti je kompozicija velikih dimenzija. scene i figure na samoj slici ali su 14 . Tesko da bi i teolozi mogli razumeti ovaj program bez natpisa na scenama ili na svicima u rukama figura. Vezu sa ozivljavanjem pseudo-aeropagitske misli u Sen Deniju nalazimo u nacinu na koji su slikani Hrist i Bogorodica u sceni Maiestas: prati ih nebeska vojska (Goslar.

Ovaj proces. Ovde je upotreba svitka suvisan element u definisanju odnosa medju figurama. Ucesnici nekog dogadjaja. Sklonost ka prikazivanju alegorija i proroka izrazena je kompleksnim programima i pojavom novih tema kao sto je Solomonov presto. Religiozno narativno slikarstvo se oporavilo u toku XII v. a ne svitka. narocito u Nemackoj. na profani narativni friz nije uticala dezintegracija slikovnih oblika. 2. Nista uticajnija nije bila religiozna drama. svitak cesto predstavlja jedini nacin komunikacije i objasnjava pokrete figura. metricki doteranu. Istovremeno sa uvodjenjem svitka. Krajem toga veka preduzeti su prvi koraci ka novom monumentalizmu. U prvoj polovini XI v. on je zadrzao svoju zivopisnost. Za evoluciju tehnike i forme romanicke umetnosti. Posto su u religioznoj umetnosti figure retko okrenute jedna prema drugoj i retko se izrazavaju gestom. nove koncepcije su zaodenute sjajem stila koji je prolazio kroz svoju poslednju fazu. doveo je do vece zivosti figura krajem veka. docarali su te odnose na nov nacin. U medjuvremenu. liseni situacionih odnosa. postupcima i recima figura predstavljali su tekstovi u rukama proroka sa citatima iz njihovih knjiga vezanih za Bogorodicu. Krajem XII v. Latinske zemlje su. zadrzale dosta od klasicnog realizma u prikazu gestova. Engleskoj. preko ispisanih svitaka. Tek su u zapadnoj umetnosti reci koje izgovaraju licnosti postale pokretaci opisanih dogadjaja. U romanickoj umetnosti tituli su takodje sluzili kao naslov ispod slika ali veci deo njihovih funkcija prenesen je na svitak koji je povezivao posebne delove kompozicija i “oglasavao” figure (Regensburg). otonska i anglosaksonska umetnost postojale naporedo sa vizantijskom bez ujedinjujucih faktora. Nove teme monumentalnog slikarstva pojavile su se tokom veka. karakteristicnih za proslost i savremenu Vizantiju. na severu se menja nacin komponovanja. druga polovina XI v. u vizantijsku umetnost ulazi svitak u ruci proroka i molitvena tablica u tipu Bogorodice Zastupnice. u francuskoj umetnosti vec dominira rana gotika a u Nemackoj. Duboka osecanja pocela su da se ispoljavaju u XIII v. Krajem ikonoklastickog perioda. svitak preuzima ovu funkciju u zidnom slikarstvu Zapada: Nemackoj. paralelan razvoju u Vizantiji. bila je period pripreme kada su kasnokarolinska. pojavila se nova religiozna narativna umetnost i dostigla klasicni vrhunac sredinom veka. Mada. Skandinaviji. Usled gubitka materijala.uskoro prerasli u belesku. Od kraja XI v. ako tapiseriju Bayeux prihvatimo kao pouzdani dokaz. Svitak je zamenio logiku i znanje koji su nestali kada je napusten grcko-rimski sistem ilustracija: umesto da prikaze radnju. najkasnije do sredine IX v. izvan ili ispod slike. One su. bile teoloski i intelektualno sofisticirane. Prototip ove tehnike kojom se posmatrac obavestava o namerama.) i Rosanskom Codex purpureus na kojem je tekst u ruci figure deo stranice. sto je bila karakteristika gotike. Ali. njihovi tekstovi su se ogranicili na prorocanstva i molitve i bili su u rukama samo jedne figure. Stil Unutrasnjost romanicke crkve predstavlja jedinstveno umetnicko delo Gesantkunstwerk 15 . romanicki slikar je predstavljao samo aktere. novi vizantijski uticaj doneo je izvesni preporod konkretnog realizma i bujne naracije koja je na istoku istrajala do XIII v. naprotiv. kolekcija ovih natpisa cesto je sluzila kao jedino sredstvo za popunjavanje praznine u srednjovekovnoj istocnoj umetnosti. narativni smisao postaje jasan i ostavlja dublji utisak. Jedan takav rani primer javlja se u Rabulinom jevandjelju (VI v. Veca paznja se poklanja dramskom sadrzaju. Na ovu novinu vise su uticali vizantijski uzori nego profani.

Jos uvek nedovoljno znamo o upotrebi boje na arhitektonskim elementima ili o njenoj ulozi u sveobuhvatnoj dekoraciji. U ranoromanickom periodu senke su blede ali vremenom postaju znatno tamnije i bogatije. Na jugu. cesto sa zelenim i oker prugama. vence) dok je na severu Evrope svaki strukturalni element bio obojen raznim bojama i sarama. Svaki pokusaj proucavanja slikarstva mimo njegovog odnosa prema zidu na kojem se nalazi bio bi 16 . osvetljenjem. na primer Regensburg-u. crvena i zlatna. pod rimskovizantijskim uticajem. ostavljali neobojene trodimenzionalne arhitektonske elemente (stubove. Nekoliko sacuvanih fragmenata romanickog bojenog stakla (u katedrali u Gurku sacuvan je samo jedan primerak) govore o kakvom se gubitku radi. Ne treba zanemariti osnovnu funkciju prozora. Engleska) gde su gusti slojevi zelene. plave i oker prekrivali stubove. XII i XIII v u Grckoj. Na severu Evrope kolorit pojedinacnih slika utkan je u sveobuhvatnu polihromnu semu. Dok su centralna i zapadna Francuska prednost dale bledoj pozadini. Kolorit je najblistaviji u Spaniji gde se javljaju crvena i crna pozadina kao i zute. Austriji i nekim delovima Engleske slozenim okvirom dominira plava pored zelene i crvene. prevladale plava. medjusobnim odnosom pojedinacnih kompozicija. Danas je gotovo nemoguce rekonstruisati prvobitni efekat koji su postizali obojeno staklo i slikani zid narocito u slucajevima u kojima je kolorit stakla uskladjen ili suprotan zidnom slikarstvu (najcesce u Nemackoj. Ali. pozadina nije nikada bela cak i ako zid jeste. Zuta se retko javlja. Dnevno osvetljenje ima vizuelni efekat na zidnu kompoziciju i na njen polozaj u arhitektonskoj strukturi. Pored praznine u ikonografskom programu koja je nastala usled ostecenja stakla i koja se ne moze adekvatno popuniti. Da bi ostavili potpuni utisak. onda kada se nastoji oziveti zlatni sjaj mozaika. Nemackoj. scena Preobrazenja je postavljena u odnosu na prozore tako da je i svetlost ukljucena u kompoziciju: ona je sredstvo izrazavanja teme. Tako u Italiji. Koloristicki efekat zavisi u velikoj meri od svetlosti koja je prodirala u gradjevinu. U XII v. ukazuju na vizantijski uticaj: istu kombinaciju u pozadini nalazimo na freskama XI. Romanicko zidno slikarstvo se ne sme izdvojiti iz gradjevine kojoj pripada. zidove i pod nije postignuto samo koncepcijskim programom vec i formalnim sredstvima: koloritom. Ove tri boje. Normandija. Na severu zid i dekoracija cine homogenu celinu. mozemo pretpostaviti. Schwarzrheindorf-u i Gurk-u svetlost predstavlja integralni deo celine i nase razumevanje programske koncepcije zavisi od nje. U nekim slucajevima. u Regensburg-u “andjeo koji se uzdize prema istoku” u istocnoj apsidi male rotonde stoji izmedju dva prozora a iznad simbola sunca. kao i zuta pozadina. bele i sarene trake. da propustaju svetlost. Crni obrisi nemackog kasnoromanickog zidnog slikarstva izgledali su sasvim drugacije i delikatnije u obojenom chiaroscuro efektu sto je i bila namera. u kasnijem periodu). Italijani su. celokupni karakter dekoracije modifikovala je i transformisala blaga obojena svetlost.u kojem je najznacajnija bila slikana dekoracija. daleko cesca boja pozadine je plava. ljubav prema boji narocito je izrazena na severozapadu (Francuska. pridodati zidu. Slicno tome. U donjoj kapeli Schwarzrheindorf-a i na zapadnoj galeriji u Gurk-u. slikarstvo i prozori zavise jedno od drugog. Jedinstvo same dekoracije koja ukljucuje tavanicu. u istocnoj i juznoj Francuskoj. scene ili nizovi scena javljaju se izdvojeno. stupce i delove zidova dok su u XIII v. Makedoniji i Kipru. primere imamo u kasnoromanickim delima Nemacke. struktura. To se odnosi cak i na jednostavnije strukture sa belim zidovima i pozadinom koje srecemo narocito u Francusko. S druge strane u Italiji.

izvan italo-vizantijske uticajne sfere (Italija i juzni Tirol). Tamo gde su bile izolovane kule. arhitektonski elementi su povezani i zatvaraju luk ili pravougaoni prostor cija je pozadina obojena drugacije od pozadine izvan gradjevine. Izgled figura nije ni na koji nacin umanjen . One su s toga. Medjutim. Ovu nedoslednost vizantijska umetnost je nasledila od grcke umetnosti. tlo je naznaceno nerealistickom talasastom povrsinom i izbocinama (Nohant-Vicq) ili blago ustalasanim brazdama (Saint-Savin).primere imamo u kripti Saint-Savin gde neke od figura izlaze iz okvira pa scena izgleda kao da se odvija ispred prostora a ne u njemu. Jedini nacin da vizantijski slikar oznaci da se dogadjaj zbio u enterijeru bio je da scenu prikaze izmedju dve kule a iznad postavi zastor koji predstavlja krov. Slikana arhitektura u romanickoj umetnosti vraca se preko karolinske i vizantijske umetnosti na klasicne modele i zajednicke su kako zidnom slikarstvu tako i iluminaciji. Cak i pri sintaksickoj (sintetickoj?) primeni ovog zajednickog vokabulara. On je sastavni deo koloristicke artikulacije samog zida. konkretno pretvori u apstraktno. U pozadini vizantijskog pejsaza obrisi brezuljaka dele povrsinu na sekcije sto nije prihvaceno na Zapadu. razvile su se forme koje nemaju ni najmanje slicnosti sa prirodom. (San Clemente u Rimu) kada su na gradjevinama bili vidni tragovi kasnoantickog zidnog slikarstva i na period s kraja XII i pocetka XIII veka u Nemackoj gde velicanstvena arhitektonska pozadina anticipira goticku umetnost. Sami pejsazi su retkost cak i u Italiji: izuzetak predstavlja Raj u Civate-u i “dolomitski” pejsaz u Grissiano-u. narusila bi se potpuna harmonija. Ona ostaje nisa. U samom okviru. Ovaj odnos moze biti jednostavan (scena Blagovesti i Vavedenje Bogorodice u hram u Nohant-Vicq) ili vrlo kompleksan (scene iz zivota i stradanja sv. primenjena je sa narocitim zarom na carstvo povrca. Ovu cinjenicu treba uvek imati u vidu. Gradjevine igraju daleko znacajniju ulogu u romanickom slikarstvu. izgledale kao da pripadaju drugom planu i predstavljale autonomni prostor. Odajama je nedostajao samo cetvrti zid. Od svih sastavnih delova jedne slike.izuzetak se odnosi na period oko 1100 g. naslikana gradjevina ili delovi gradjevine najvise vezuju sliku za njenu pozadinu. Organske forme najblize prirodi podsecaju na pecurke dok su ostale vise nalik na 17 . ne samo da imaju svoj osnovni ikonografski znacaj kuca. Arhitektonski elementi i u jednoj i u drugoj. U predstavama drveca XI i XII v. Slikari romanike su je prevazisli. Umesto toga. u spoljasnjem je prikazano zatocenistvo svetitelja). Romanicko zidno slikarstvo retko u potpunosti istrazuje upotrebu prirodnog pejsaza u pozadini. hramova vec odvajaju i naglasavaju delove kompozicije. Blaise zbijene su izmedju plitkih nisa ili na tavanici kripte u Berze-la-Ville.nezadovoljavajuci. Romanicka potreba da gde god je to moguce. Tako stvoren enterijer bio je rezultat cisto intelektualne konvencije a ne prava predstava. Oni su samo u romanici oblikovani i poredjani tako da ne samo oznacavaju enterijer vec ga i predstavljaju. Stvarni arhitektonski elementi. gornji deo kompozicije dele dva plana. Tako je prostor u kompoziciji podeljen u tri kategorije koje nisu strogo odeljene vec se preplicu. znacajan faktor predstavljaju jasne relacije figura i arhitektonskih okvira u kojem se nalaze. imaju mnogo vise funkcija nego u vizantijskoj umetnosti. Okvir nije integralni deo slike cak i kada ga figure povremeno prelaze. cesto su inkorporirane u kompoziciju ali su jos cesce prisutni kao definicija lokacije ili su tu da daju okvir scene. palata. romanicko zidno slikarstvo nije razvilo posebne forme . severno od Alpa. okvir je taj koji je najvise vezuje za strukturu gradjevine. ne podleze trodimenzionalnim zakonima za razliku od pravougaonih (u obliku kutije) prostorija koje nalazimo u klasicnorimskoj i gotickoj umetnosti. arkade i nise.

bogato i krepko zidno slikarstvo severozapada. prevagnuo je mediteranski element. Dela iz poznog perioda na severu i zapadu (freske Le Liget . U gestovima ne ucestvuju ruke i sake vec celokupno telo. klupko ili su prosto izvedene iz geometrijskih motiva. stvorilo je dela (primer je Saint-Savin) koja unutrasnjom velicinom i intenzitetom nadmasuju savremena dela. vec sudbinom.na primer. Pri opisu stila figura u romanickoj umetnosti neophodno je odrediti mesto i vreme: razliciti uticaji postoje na razlicite tokove razvoja. ljudske figure u romanickom slikarstvu gotovo da su naturalisticki prikazane imaju bar tacan broj udova. oni izrazavaju moc pokrete tela. najdalje se otislo u Spaniji. mada ne tako tajnovito. Pojedinacne figure sastoje se od zbira zasebnih delova. svaki deo tela je modelovan posebno te celini nedostaje plasticnost.s jedne strane na stil. Ne radi se o tehnickom neznanju . krhke. oko 1200 g. Takvih dela je najvise u Francuskoj. zvona. kao kod gluvonemih osoba. Ali. bilo da su nage ili odevene. ne sopstvenom voljom i postupkom. ako ljudsku figuru uzmemo za mikrokosmos toga stila. Ovi opisi su u najmanjoj meri kvalifikacije i vaze za ranu i zrelu romaniku ali ne i za kasni period. mada je ona postignuta u izvesnoj meri. Medjutim. njihov duhovni zar i intenzitet. Bilo je naravno i neuspeha . Sa apstraktnim deformacijama. konfrontiran klasicnim i pre svega vizantijskim formama a s druge na stil romanickog perioda koji je izbegao takvo suceljavanje. malih glava . One su orudja i primaoci transcedentalne moci.uzrok verovatno lezi u islamskoj averziji prema figuralnoj predstavi koja je preko Mozarapa uticala na hriscansku umetnost Spanije. Obicna geografska podela ne postoji: uticaj italijanske i vizantijske umetnosti i poznavanje mediteranskog realizma izvedenog iz klasicne umetnosti. mediteranski a pre svega vizantijske elementi su rasadnik ili katalizator novih kretanja na svim poljima romanickog slikarstva. One obicno imaju izduzene udove i male glave. bila je pod neposrednim vizantijskim uticajem i predstavlja pravu veliku ranoromanicku umetnost Zapada. Njene figure . koje nije bilo izlozeno mediteranskom uticaju. izgledaju lako i krhko.stitove. u klinijevskoj umetnosti manje je italovizantijskih elemenata. Kao na skulpturi XII v. Imajuci u vidu izuzetke i modifikacije mozemo posmatrati makrokosmos romanickog stila kao pojedinacni entitet.povijene.izrazavaju se gestom kao u otonskoj umetnosti. Figure su ovde najmanje naturalisticke u romanickom slikarstvu. Chemille-sur-Indrois nisu okrepile novi tokovi) ostavljaju izuzetno nezreo utisak uprkos ostarelom i uvelom izgledu. Tesko je uopsteno vrednovati stil figura u romanickom zidnom slikarstvu. lagane. Ta moc nije proizvod volje pojedinacnih figura vec ona spolja i odozgo dominira i upravlja njima. Iako ponekad tesko objasnjivi. Ovakva odbojnost oblikovala je umetnost Engleske (Hardham) i Skandinavije pre jacanja kontinentalnih uticaja. Ali. U poredjenju sa njima. Slikana figura ranoromanickog stila na 18 . Granice su se stalno menjale a kao rezultat toga prevladao je mediteranski uticaj. krajem XI v (do 1150 g. U svetlu ovog fenomena. ornamentalnim i bezoblicnim. Gestovi su obuzdani ili unisteni. Ovde lezi fundamentalna razlika u odnosu na otonsku umetnost: romanickim figurama nedostaje nesto od licnog identiteta otonskih figura. cesto se pojavljuje u izolovanim oblastima na severozapadu Evrope. Ova umetnost sa korenima u karolinskoj i otonskoj umetnosti. nastala pod mediteranskim uticajem (primer su ogromne figure u Le Puy). neizbezna je bar jedna podela . Njihov delikatni lirizam deluje dirljivo ali je tesko zamisliti da je ova umetnost u opadanju proizvela gotiku.) a na pocetku ovog perioda. Pokreti i stavovi su im prenaglaseni a ipak ograniceni.

posebno na detaljima. podlozni vizantijskom uticaju. dalje nije razvijala. Pretpostavlja se da je u ranoj fazi. Svodjenje oblika na njegove najsitnije delove izvedeno je do najsitnijih detalja. cisto su klasicni po karakteru kao i ornamentalni motivi u kripti katedrale Anagni. nabori na odeci podsecaju na lepezu ili na krila insekta. Druge paralele iste vrste mgu se naci u Istri. Autenticni stil romanicke umetnosti severa i zapada veoma se razlikuje od drugih tradicija koje su se formirale pod mediteranskim uticajem. On je bitno uticao na nacin na koji su umetnici rane romanike sagledali i naslikali telo. od koncentricnih krugova. zapravo. mogla je samo stariti mada je do sredine XII v. snopova paralelnih linija do formi koje lice na cvet ili klip kukuruza. primer je Saint-Savin. Kako je monaska umetnost kapadokijskog zaledja mogla da ostavi bilo kakav uticaj na francusku umetnost XI i XII v? Pre ce biti da su obe posledica medjusobnih uticaja apstraktnih tendencija (vrlo snaznih kako u vizantijskim provincijama tako i u ranoromanickom slikarstvu). To pokazuje da je ova umetnost bila vise zavrsetak nego pocetak. Rasclanjivanje tela u otonskoj umetnosti dostiglo je sazetu jasnocu i nastavljeno je do krajnosti. Ovoj igri linija podredjena je iluzionisticka tehnika akcentovanja: svetla mesta su okruzena plamiccima belih linija koje postepeno iscezavaju. Uticaj je verovatno prenela anticka umetnosti koja je zivela u nekim delovima Italije sve do XIII v: akcenti na freskama u Civate-u. Njihova istancanost jos jednom dokazuje da je tehnika na pocetku XII v. kompozicione i dekorativne seme u Anagni zasnovaju se na rimskim uzorima. Francuski naucnici su pokusali da pokazu da je ova zanimljiva linearna tehnika modelovanja (primer je Saint-Savin) izvedena direktno iz kapadokijskih uzora. Modelovanje se ne sastoji od neprekinutih linija i lici na vrstu sencenja pri kojem neke linije ogranicavaju forme a neke su postale deo apstrakcije sto rezultira ornamentom koji nema uticaja na modelaciju. Znacajan dokaz nadmoci slikarstva zapadne umetnosti predstavlja cinjenica da je novonastala umetnicka forma.Zapadu ima nesto osobito i vestacko u sebi. podrazavali upravo one vizantijske tehnike koje su negovane u romanici i ucvrstili trend prema 19 . vizantijski uticaj prodro cak do oblasti koje su joj inace bile nedostupne. veoma stara i bliza svom kraju. Karakteristicno je da su umetnici. Romanickoj umetnosti zajednicko je: rasclanjenost tela na jasno odredjene delove. Vizantijski uticaj bio je daleko snazniji. ne postoji ni dokaz o direktnom kulturnom kontaktu sa istokom. nastavila da proizvodi velicanstvena dela. moguce je sastaviti obiman katalog linearno predstavljene svetlosti. U slucaju velikih ciklusa. klasicizma i istrajnog iluzionizma u samoj vizantijskoj umetnosti. romanicka skulptura koja se razvila tek krajem XI i pocetkom XII veka. Ona se. vise stara nego nova. Pokret prekrstene noge vise lici na skok nego na korak. u velikoj meri usvojila isti preterano istancani sistem modelovanja i slikovnog pokreta. Pecinsko slikarstvo Male Azije stvarno sadrzi oblike koji potsecaju na francuski sematizam ali. umetnost severozapadne Evrope primila je ovaj podsticaj samo u sferi tehnike i usvojila jedva ista vise od detalja u modelovanju dok su joj ostale strane bitne osobine vizantijskog slikarstva. osim cinjenice da nema tacne paralele. Modelovanje tela u romanickom slikarstvu Zapada ima istu opstu liniju razvoja kao i prikazivanje arhitekture i pokreta. Neprirodan korak na figurama skulpture u Tuluzi je pod direktnim uticajem slikarstva kao i preterano slozena igra nabora i planova na timpanonu u Moasaku. oblikovanje pomocu planova i linijskog sencenja. Ali. Tela se sastoje od brojnih segmenata odvojenih dubokim brazdama.

Naziv “stil vlazne draperije” dat je zbog nacina na koji tkanina (naizmenicno pripojeno i komotno) prianja i oblikuje telo. Koncizan i prilicno strog klasicizam visokog komninskog stila osetio se do severne Francuske. bile su Venecija i Monte Cassino. Na Zapadu on se prvi put pojavio na mozaicima Monreale i delimicno na 20 . Nicholas iz Verdun-a u cijem su delu usvojeni novi vizantijski elementi. Marka. i uzrokovan je. od sredine veka. Oni su osnova stila najveceg majstora kasnog XII v. nezavisno od Monte Cassina. Njen uticaj je za dugi niz godina bio dominantan faktor od venecijanske kulturne sfere (Concordia) do severnih Alpa (Salzburg. Prva faza razvoja izrasla je iz asketizma vizantijskog slikarstva XI v. paralelno se javlja. Cak u ovoj ranoj fazi. kao u Veneciji. vizantijska koncepcija figure koja se u sustini oslanja na klasicne tradicije. nabori nagovesteni paralelnim potezima). Ali. Oni su osnov novog stila koji se razvio u okviru romanike. asketski. postojale su razilazenja mediteranskih i nemediteranskih sfera. On dolazi sa Sicilije preko dvorske mozaicke dekoracije (Palermo. Cefalu). uvek bliske veze severnog Jadrana i Vizantije postale su narocito cvrste. Njegovi oblici predstavljaju najznacajnija romanicka dela i zacetak gotike. Njen stil je bio obogacen tehnikom cloisonne ( linearni akcenti. grcki mozaicari prenose novi talas vizantijskog uticaja. Ona potseca na cloisonne tehniku iz juzne Italije cije linije sencenja podsecaju na zupce ceslja ili se radi o tehnici snaznog linearnog modelovanja koncentricnim oblicima. naporedo sa odlikama koje su spajale romanicki svet. sacuvani su mozaici koje su vizantijski umetnici postavili u narteks Sv. Engleske i juzne Nemacke (Regensburg). kasnokomninski dinamicni stil. Skoro istovremeno angazovanje vizantijskih slikara na novoj crkvi u Monte Cassino uvodi dvorsku varijantu vizantijske umetnosti kasnog XI v. i vizantijska tehnika modelovanja i drapiranja prosirile su se Zapadom. a glavne veze. Pokret je docaran svesno kontrolisanim upravljanjem udova a ne stavom ili gestom. ne toliko pocetkom krstaskih pohoda koliko angazovanjem vizantijskih umetnika (pre svega na mozaicima) u Monte Cassino-u i Veneciji. Iz Vizantije su narucivana umetnicka dela. Krajem XI v. ne samo u politici i dinastiji vec i umetnosti . isticanje prevoja (zglobova) tela artikulise njegovu strukturu a udovi figure u pokretu su ugaoni. ali u medjuvremenu. Lambach). Ovaj stil je pruzio osnov za bolje razumevanje organske prirode tela i pokreta.linearnim motivima. u juznu Italiju. Do kraja veka. ubrzali su taj proces. Te mozaike strogog monaskog stila predstavljaju znatno stariji mozaici Hosios Lukas svojim apstraktnim geometrizmom i proredjenim jednolikim (flat) koloritom. Ovaj asketizam je urodio plodom (razlicitim trendovima) u ranoromanickoj umetnosti. Prvi talas vizantijskog umetnickog uticaja koji je na zapad doneo organsku koncepciju ljudske figure na kojoj se vidi odlucnost karaktera. ciji se vokabular stalno menjao. U prvoj polovini XII v. usvojen na jugu Italije (Sant` Angelo in Formis). duple konture istaknute zlatnom bojom. potice s kraja XI v. Na svakoj figuri se zapaza prisustvo licne volje. oni su nosili pocasne titule najviseg ranga. cak i na onima koji pasivno pate: krecu se svojom voljom i ne zavise od milosti sudbine. u Rimu (San Clemente) i Kliniju (Berze-la-Ville). Pod vizantijskim uticajem. Oni donose organski stil sa carigradskog dvora u Veneciju i potiskuju prethodni. slikarstvo severne Italije i juzne Nemacke ucvrstilo se na ovom stilu. apsidama u Torcelu. sto se tice monumentalnog slikarstva. Ovaj stil. Obnovljeni kontakti sa vizantijskim formama. Proces je konacno vodio organskoj (gotickoj) koncepciji tela ali se nije razvio automatski nakon primanja inicijalnog podstreka iz Vizantije.duzdevima je priznat status clana vizantijskog carstva. ranokomninski stil zamenjuje novi talas vizantinizma.

nije bio konstantan. ne mozemo ocekivati podudarnost u razvoju dva umetnika. ili isprepletena tela docarana paralelnim linijama u burgundskom slikarstvu (Berze-la-Ville) i skulpturi (Klini). Vizantijska skulptura koja bi posluzila kao model nije postojala a povremeni podsticaji koje su davali slonovaca i zlatarstvo nisu bili dovoljno snazni ni istrajni da bi pomogli zapadnoj skulpturi na putu ka trodimenzionalnoj monumentalnosti. rad engleskih majstora). vraca se strogi. Figure u zapadnim kompozicijama. vijugavih (Montmorillon. Rocamadour) i uglastih formi (nemacki cik-cak Zackenstil) dok je u drugim nastupila (klasicisticka) reakcija.dekoraciji Sv. Oko 1200g. ne pokrecu se vec kovitlaju. S druge strane. silovitost. Ovaj utisak brzine i zustrog pokreta pojacava modelovanje udova koji izbijaju iz uskovitlane odece (Castel Appiano). Na primer. kapela Sv. Temeljito izucavanje vizantijske umetnosti kao naslednice klasicne tradicije pripremilo je Zapad za svoje otkrice klasicne umetniosti. Na Zapadu je ovaj stil pokrenuo klasicizam ranogotickog slikarstva i skulpture koja se prosirila od severa Francuske i Engleske do Spanije (znacajne su freske Sigena. Kako se vizantijska umetnost menjala i razvijala on je predstavljao kompleksno strujanje (upliv). srodnih i savremenih pojava. romanicko zidno slikarstvo razvilo je svoj linijski sistem planova (linijski koncipirane planove) i ambivalentnih nivoa kao direktnu negaciju plasticnosti u vreme kada je ona bila glavni zadatak skuptora. kompleksno isprepletene forme na savrseni nacin izrazavaju dinamicnu vitalnost u evropskoj umetnosti s kraja XII v. Time se namece direktno poredjenje sa slicnim oblicima u francuskom zidnom slikarstvu s kraja veka (glavna apsida Saint Gilles de Montoire ili Nohant-Vicq). poprecno usecene linije na skulpturi u Tuluzi. do krajnosti je sproveden kasnokomninski manirizam. makedonske renesanse X v. Verovatno da nikada necemo ispuniti prazninu u jednoj 21 . na primer. Njegova uzburkanost. uglaste (siljate) forme iz bocne apside Saint-Gilles de Montoire ne mozemo smatrati savremenikom timpanona u Moasaku (koji je nesto stariji. sto su slikari kasnog XII v. U skulpturi postoje neke odlike stila za koje paralelu ne nalazimo u slikarstvu i obratno. Imajuci ovo u vidu. Anselm u Kanterberiju) a na skulpturi Plaimpied i Vienne (Saint-Andre-leBas). Freske su primer kasnog provincijalnog stila. statican faktor. njihova lica su napeta. iz oko 1115 g ). Elementi vizantijskog uticaja koji se mogu pratiti u zapadnoj skulpturi stigli su posredstvom slikarstva. Poredjenje slikarstva i skulpture nece pruziti vise od opsteg odnosa stila u datom vremenu i mestu. odeca im je uskovitlana. sibana vetrom njihovih pokreta. Marka a potom se do kraja veka prosirio. Burry Bible. naslikane pod uticajem kasnokomninske umetnosti. poput Nicholas-a iz Verduna anticipirali i razvili u sledecem veku. jednostavni monumentalizam tzv. Njegov znacaj za razvoj umetnosti Zapada lezi u kontaktu koji je ostvario sa klasicnom grcko-rimskom umetnoscu. Uticaj vizantijske umetnosti na romanicko slikarstvo koji se cesto navodi bez drugih kvalifikacija. Efekti ovog otkrica osetili su se ne samo u slikarstvu vec i skulpturi koja nije bila u tolikoj meri izlozena vizantijskom uticaju u XII v. Iz obe oblasti slucajno su sacuvana dela a linija njihovog razvoja je veoma krivudava i razlicita da moramo oprezno postupiti pri tretiranju slicnih formi (ili pri tretiranju formalnih principa) kao paralelniih. ili uskovitlane konture koje ocrtavaju obris udova (slikarstvo severne Francuske i Engleske: jevandjelje Liessies. deli se put razvoja: u nekim krajevima. na njima kljuca uzbudjenje. U ranom periodu narocito se javlja tehnika paralelnog modelovanja. Ubrzo posle pada Carigrada u cetvrtom krstaskom pohodu. takodje poreklom iz Carigrada.

Pogresno bi bilo pretpostaviti da je svaka varijanta stila u jednom mediju morala biti zastupljena i u drugom. 250). Daleko znacajna cinjenica je postojanje bliske stilske i ikonografske veze. Bibl. Cak i bez postojecih dokaza koji bi to potkrepili. pretpostavljamo da su uticaj sirili slikari koji su putovali od mesta do mesta. Sada se namece pitanje da li je u minijaturnom slikarstvu postojao stil nezavisno od stila murala.) nastupio je tek nakon dekoracije crkve tj. 2246). okvir i ornament. Umetnici Ako je verovati sacuvanim dokazima. Romanicko slikarstvo bogato je stilskim varijantama koje ne zavise od dimenzija i medijuma. 3. Veza zidnog slikarstva i minijatura je bliza. Analiza zidnog slikarstva zahteva posebnu tehniku. Nisu ni svi manastirski skriptorijumi dali umetnike koji su radili i murale. Izvesne forme mogu biti pretezne u jednom zanru i potpuno se razviti u okviru njega. a Ashburnham Pentateuch je posluzio kao izvor za scene iz Starog zaveta u Saint-Julien u Tours-u. U proslosti su naucnici bili skloni da minijaturnom slikarstvu pripisu dominantnu pionirsku ulogu ali danas vecina zastupa suprotno misljenje. U knjiznim iluminacijama je svakako bilo vise lokalnih stilova nego u zidnom slikarstvu. lat. one se mogu naci i na zidnom slikarstvu (primer je Saint-Jacques-des-Guerets). murali kapele S. Ali. Ne moramo se mnogo baviti pitanjem prioriteta i prednosti. S. Anselm (katedrala u Kanterberiju) slicni su iluminacijama Biblije Bury St Edmunds Majstora Huga i konacno. Postoje i drugi primeri gde je taj uticaj bio obrnut (ciklus u minijaturama italijanskih velikih biblija izveden je iz ciklusa rimskih crkava). Zlatni vek iluminacije iz Echternach-a (XI v. U Spaniji. svi slikari romanike bili su 22 . moguce je razlikovati rad Maestro delle Traslazioni na dekoraciji kripte katedrali Anagni i iluminacijama brevijara Anagni (Vat. 13). kao i izmedju dekoracija apside Berze-le-Ville i minijatura klinijevskog Lekcionara (Paris. baldahin Ribas i freske San Pedro de lo Seo de Urgel radio je isti atelje dok je Salla Capitular u Sigena dokazano oslikao engleski minijaturist iz vincesterskog skriptorijuma. ilustrovane kopije Commentary on Revelation Beatus of Liebana mogle su inspirisati neke apokalipticne cikluse. vremena pape Humbert-a (1028-51). a njih nema mnogo. Pietro F. iluminirani ciklusi posluzili su za uzor zidnim ciklusima. Cak u XIII v. Benedicti et Mauri (Vat. U Engleskoj.umetnosti ugledanjem na drugu. U nekim slucajevima. Njegov uticaj je bio veliki kako na spansko zidno slikarstvo tako i na minijature. Slicnost italijanske minijature iz Monte Cassino-a Vita SS. slicna veza postoji izmedju hagiografskih scena u kripti Saint-Savin i minijatura Vie de sainte Radegonde (Poatje Ms. Nat. Na primer. razigrani brokat na udovima sa belim ukrasnim viticama svakako je bio razvijen u minijaturnom slikarstvu severozapadne Francuske i Engleske (jevandjele Liessies i Biblija Lambeth). u Nemackoj. freske i rukopisi u Prufening-u nastali su u istom ateljeu u Regensburg-u. Na primer. Razlika ne postoji u odnosu na modelovanje figura i draperija. Odgovor je pozitivan kada su u pitanju kompozicija. U vecini slucajeva nemoguce je napraviti jasnu razliku izmedju ova dva zanra. 1202) i fresaka iz Saint`Angelo in Formis je tako velika da je slikar morao raditi u istom ateljeu. Postoji mnogo primera u romanickoj umetnosti u kojima su veze posebnih fresko i minijaturnih ciklusa toliko bliske da se oni moraju pripisati istom umetniku ili ateljeu. lat. Slicni primeri su verovatno postojali u Salzburgu XI i XII v. U Francuskoj.

kad god im je bilo moguce. Moramo uvek imati u vidu cinjenicu da su slikari mnogo putovali zato sto su. freska u Vicqu-u opisuje Hrista u pratnji jedne zene i nekoga koga natpis oznacava kao Iroda. slicni njima. Ovaj znacajan podatak potvrdjuje da su dva slikara. Ekscentricnost u rasporedu i kompoziciji cesto su rezultat neznanja. Cesta putovanja engleskih slikara. dali su romanickom zidnom slikarstvu internacionalni karakter. u XI v. Postavljen bi mu bio program. na Kataloniju. verovatno Lombardjanina. On je morao da prihvati uslove koje je diktirao narucilac a koji se cesto nisu odnosili na temu ili na prirodu i strukturu gradjevine i druge okolnosti. majstora San Clemente de Tahull iz Roda (Hesca). Na primer. dobijao kao model ne samo program vec i delo drugog umetnika. Zanimljivo je da predgovor Pictor in carmine podrazumeva da se umetnik ne mora strogo drzati propisane teme. on je prvi proizvod rane gotike. koji su radili daleko od domovine. Na primer. narocito istoricari umetnosti. izvodjenje programa bi obicno bilo prepusteno slikarima a vise slobode su imali majstori u udaljenim crkvama nego u gradovima. Slikar bi. Ne radi se o slucajnosti . blizu Kelna. Glavni dokaz o aktivnosti putujucih umetnika ne lezi u pisanim dokumentima vec u delima koja nepogresivo nose licni pecat. jos su vise uticala na stilski razvoj. Isti izvor govori da je obliznju crkvu u Saint-Pierre (1026-9 g) oslikao monah Odolricus iz Saint-Julien iz Tours-a. Ovaj 23 . skloni da povezu dela geografski izolovana. U nekim slucajevima verovatno da nikada necemo saznati da li je slikar prikazivao svoje nejasno znanje ili gresio. Slike u gornjem delu hora Sankt Nikolaus u Matrei radili su umetnici iz Padove koji su uticali na rukopisne iluminacije u Alpima i juznoj Nemackoj.) mogu se vrednovati u odnosu na ranoromanicko slikarstvo u Bavarskoj (Freising). Groteske su bile ogranicene na donji deo zida. njegovih pomocnika. Poput slicnih dela. To nije uvek imalo svojih prednosti: nije svaki provincijski slikar. radeci na istom mestu u isto vreme. naslikao je majstor koji je radio i ucio u Tournai-u. cija su dela unistena u spanskom gradjanskom ratu. verovatno saradjivali. bio uceni teolog. povremeno. Oto III je pozvao slikara Johanesa iz Italije u Ahen a Vita Gauzelini pominje angazovanje lombardijskog slikara Nivardus-a za Saint-Benoit-sur-Loire. pogresaka i nemarnosti. ubacivali fantasticne detalje u dekoraciju crkvenih gradjevina a “takvu drskost crkva nije smela da tolerise”.putujuci umetnici a ne lokalni slikari. Dekoraciju apside u Knechtsteden-u. majstora Santa Maria de Tahull (ili Maderuelo-a) iz Tahulla.na primer. Prirodno je da se u dokumentima vise pominje angazovanje stranih nego lokalnih majstora . pripadnik svetog reda ili ne. Tradicija u kojoj je odnegovan umetnik nije jedini faktor koji je uticao na njegovo delo. Slikari su. freske Nohant-Vicqu ne dovode se u vezu sa umetnoscu Berry-ja vec su rad putujuceg umetnika iz Tuluze. Za svako novo delo pripreman je novi niz tituli u ranoj i zreloj romanici. Na isti nacin mozemo pratiti uticaj majstora iz Pedret-a. To bi mogla biti ilustracija Jevandjelja po Luki. kako zidnog slikarstva (San Pedro de Arlanza) tako i iluminacija. ali ne uvek tacno: on je mogao biti izveden iz dela kao sto je Pictor in carmine zbirka od 440 rimovanih natpisa koji pokirivaju standardne teme. kao izraz monaskog revolta protiv discipline koja je strozija prema zidnom slikarstvu nego prema minijaturi i skulpturi. kao i majstora iz Osormort-a (zanat izucio u Francuskoj) u oblasti Brisela i Gerone. Francuz i Italijan. u Engleskoj. izricito opisane u predgovoru slikarskog prirucnika. Verovatno je napisan pocetkom XIII v. Spanija narocito obiluje takvim materijalom sto nam daje mogucnost da pratimo napredak najznacajnijeg slikara prve polovine XII v. Umetnici. Murali iz Maria Worth u Carinthia (XI v.slicna saradnja postojala je u Kliniju i sigurno je uticala na razvoj oba umetnika.

similie nije predstavljala samo polaznu tacku kao sto priroda predstavlja pejsazisti. same po sebi. ilustrovane su samo jedanput i ponavljana po potrebi u razlicitim slikama. U poredjenju sa istocnim prirucnicima koji su predstavljali skoro kanonski autoritet. Za romanickog slikara. nisu koncepcijski originalne. njene instrukcije su se odnosile na materijale. imaju istu arhitektonsku funkciju i u dve razlicite gradjevine rezultat varira. Irod je verovatno pomesan sa Pilatom sto predstavlja slikarev nemar. kopije postojecih kompozicija i prave knjige uzoraka. nisu predstavljali zbir propisanih pravila i modela kakve su koristili vizantijski slikari niti su licili na ruske prirucnike ljudskih figura. nedovrsene studije koje je trebalo preneti na zidove. Stalne komponente. kao sto je figura Hrista u sceni Jevandjelja. vec i geometrijske oblike kompozicija i nacin na koji ona treba da ispuni dati okvir. Primer je kopija Hortus deliciarum opatice Herrad iz Landsberg-a.u Friesach-u. Mada one. slicne i gore pogreske mogu se ocekivati na provincijskim delima. polozaj i znacaj povrsine. Vaznu ulogu je imao oblik okvira. udova. Romanicki konstrukcioni obrisi razlikuju se od vizantijskih po tome sto nastoje da. duzini lica odgovaraju tri duzine nosa). Uvodno slikanje sastojalo se iz dve faze: konstrukcioni obrisi kompozicija i figura i crtezi detalja koji ispunjavaju skelet. koje su koristili zapadni slikari. on predstavlja neutralnu ogranicenu povrsinu slike dok u Purgg-u figure na sve cetiri strane probijaju okvir i tako imaju specificnu ulogu u strukturi plana koji je slozeniji u ovom delu. Broj figura i njihovi medjusobni odnosi su identicni. vec stvarno delo koje je on slikao na zidu. Prirucnici su uglavnom sadrzali skice. U proslosti se mnogo govorilo o 24 . figura kao i celih kompozicija. Razlika je u okviru . figure i kompozicije su tako organizovane da odgovaraju datom mestu. Cak se iste similie koriste za zidove. zapadni su bili licne zbirke slikarevih slucajnih belezaka. Prirucnici uzoraka. ne samo utvrde proporcije udova i crta lica ( na primer. Frontalno postavljene glave uradjene su pomocu koncentricnih krugova. Kopista ocigledno nije znao kako da sastavi razlicite delove kompozicije. Ovakav metod mogao je dovesti do pogresaka. Ruski prirucnici ljudskih figura takodje su bile sistematicne slikarske knjige sa detaljima lica. Ako je ovakvo nerazumevanje bilo moguce u relativno ucenoj sredini. Ruski prirucnici kasnijeg su datuma ali su izvedeni iz ranijih prototipova. uzorke slikanih minijatura. U bar dva slucaja dokazano je da su zapadni sastavljaci ovih prirucnika svoj materijal uzeli sa vizantijskog mozaika na Siciliji sto znaci da su posetili Siciliju. Slikari su za prikazivanje vecinu tema koristili Similia. Posto slikar osmisli program i rasporedi ga na zidove i tavanicu. Vizantijski umetnicki prirucnici kompozicija bili su razumljivi i ostali su u upotrebi na Atosu do XIX v. i obe se zasnivaju na istom prirucniku koji je verovatno nastao u Admont-u i Salzburgu. Drugi ilustruju samo promenljive komponente datih scena. prvi korak u izvodjenju bio je prenosenje crteza na zidove: ovaj deo je radjen fresko tehnikom na vlaznom zidu. ilustrovana uz pomoc knjige uzora u kojoj je figura Hrista na Maslinovoj gori postavljena na pogresnu stranu u odnosu na apostole pa je ishod bio da se Petar zagledao u nebo umesto da slusa Hrista. korisnih slikaru ali nikako propisanih. izabre i pripremi similie. Skoro svi postojeci prirucnici uzoraka nose pecat snaznog vizantijskog uticaja iz zidnog i minijaturnog slikarstva. Izvanredan primer pokazuju dve verzije Hranjenja hlebom u Purg-u i Friesach-u austrijskim Alpima. Neke od ovih zbirki motiva sadze opise celih scena.tekst se u ovom periodu retko ilustruje u slikarstvu. tehnike i tacan raspored scena u crkvi. tela pomocu trouglova a citave kompozicije ( u Burgfelden-u) od nizova krugova i tangenti. Oba poticu iz druge polovine XII v. U njima su bile pokrivene sve teme vizantijske religiozne umetnosti.

Berze-la-Ville jos jednom nudi najekstremniji primer tehnicke vestine: u sceni stradanja sv. na sveze malterisanoj povrsini koja ce se toga dana obraditi. Upotreba (skice) konstrukcijskih obrisa nije novost u romanickoj umetnosti. rasprava iz XI v. vise je zastupljena seko tehnika (na ovlazenom zidu na kojem je vec preliminarni crtez) ili tempera cija je osnova neki od brojnih medija a nanosenje je radjeno u slojevima razlicitog rafinmana. Ovaj proces smisljeno protivreci “slikanim” tendencijama. zutom i oker bojom uz obilato slikanje cetkicom. Namece nam se pogresan utisak da su preliminarne crteze radili razliciti majstori i u razlicito vreme. Na primer. ispunjavanje povrsine ravnom bojom. Druga funkcija konstrukcione linije koja je prilagodila forme njenom okviru (na ravnom zidu ili nisi) moze se videti na jednoj fresci u Saint Savin gde su jasna trouglasta mesta i preseci. Mada oni ne otkrivaju uvek narociti umetnicki talenat. Boje nisu mesane vec nanosene jedna iznad druge u transparentnim slojevima. u Francuskoj. Zavrsna slika krila je kolebljivost ove vrste.od skiciranja. Lorenca nailazimo na sistem krstastog rostilja cija slozenost namece poredjenje sa Direrovim delom. koja sadrzi izvestan vizantijski materijal. Slikarev senzibilitet je izrazen u ovom spoju pravila i varijacije. meke i spontane linije i veoma licnog pecata a potom bolje pogledamo zid i shvatimo da se takva spontanost nije mogla tolerisati na zavrsnom delu: ona bi se snazno sukobila sa formalnim kvalitetima. usled ostecenja 25 . Danas se smatra da se njena funkcija sastojala u tome da se slikaru pruzi smernica i orijentacija od kojih je on po potrebi mogao da skrene. Slikarstvo je retko radjeno pravom fresko tehnikom. jedan detalj takvog crteza otkriva kako je slikar tri puta pokusavao da dobije pravilnu konturu obraza. zatim dodavanje tamnih pa svetlih senki linearnim potezima. Neki crtezi konstrukcija koji su otkriveni nakon unistenja slika ne pripadaju romanickoj umetnosti vec su znatno starijeg datuma . Poslednja faza skoro svih romanickih murala bila je izvlacenje kontura crnom ili tamno smedjom bojom. bez obzira na standard i tehnicku vestinu. udaljavanja od stroge simetrije i on pokazuje da su simetricne figure slikane s leva na desno.geometrijskoj preciznosti i rigidnosti romanickih crteza konstrukcije. Romanicko slikarstvo obuhvata mnogo vestina . naviknutom da traga za licnim pecatom autora. Leva strana je slobodno radjena i pokazuje izvesne varijacije u odnosu na konstruktivniju levu polovinu. Nekada preliminarni crtez jasnije od zavrsnog dela otkriva slabosti slikara. Karakteristicna za ovaj period je narocita ostrina preliminarnih crteza (Nonnberg i Frauenchiemsee XII v. prija pojava ovih preliminarnih crteza. U izradi slike koriscene su razlicite tehnike.) Osnovni crtez je radjen preko konstrukcionog obrisa obicno crvenom. karakteristicnim za romaniku. Sa zaljenjem primecujemo gubitak lake. Samo je desna strana trougla verno kopirana. tj. Modernom oku. Nije se radilo o prosto mehanickom ponavljanju linija i preliminarnih crteza vec u vecini slucajeva doterivanju tih obrisa. Jasan primer ove slobode daju polufigure svetitelja u Nonnberg-u: osnovni konstrukcioni oblik bio je jednakostrani trougao u izvodjenju figure. To je ocigledno na nekim delima na kojima su.otonski u Burgfelden-u a karolinski u Naturnou. U apsidi Berze-la-Ville na nizem delu zida boja je skinuta te smo u mogucnosti da direktno uporedimo preliminarni crtez glave sa obliznjim portretima koji su zadrzali poslednji sloj boje. Zajednicko svim muralima je. rada sirokim potezima cetkice i nanosa boje u Tavant-u do krajnje prefinjenosti Berze-la-Ville u kojoj je sa samo osam pigmenata postignuto izuzetno bogatstvo boja. Znacajni izvor informacija o glavnim tehnikama i materijalima je knjiga Teophilus-a Schedula diversarum artium.

Vodeci umetnik radi na pocetku i na kraju procesa. U svom najboljem periodu romanicko slikarstvo je proizvelo dela koja su u potpunosti ispunila njegovu svrhu. sa malim izuzetkom. redekoracije i konacno neadekvatno izvedene restauracije. Razlika nam cesto daje tacan uvid u kvalitet slikara i obim dorade. postojao je veliki broj starijih gradjevina koje su dekorisane cesto novim slikanim programom. Gubitku oko 98 % originalnog materijala doprinele su prirodno propadanje.svetovne gradjevine su vise stradale od crkvenih. nevestih ili rutinskih. Kvalitet dela je u raskoraku koji se javlja izmedju promenljivosti i doslednosti u odnosu na delo. Religioznim znacajem zatvorila je vernike u mikrokosmos pretvorivsi umetnost u dom Gospodnji. u pripremi preliminarnog crteza i zavrsnoj obradi. U toku romanickog perioda u svakom gradu.primitivnih. Tuluzi izgradjeno je sest novih crkava. Od similie . Ta slikana dekoracija uklopljena je u arhitekturu a konstrukcija se smatrala kompletnom tek kada je slikar zavrsio svoj posao. Svakako da postoje dela u koijma zanatstvo ima prevagu nad umetnickom obradom. Gubici nisu ravnomerno rasporedjeni . Tehnika ogranicenih obrisa daje mogucnost prefinjenih varijacija i tako ukazuje na nerazdvojiva stilisticka kretanja toga vremena. U nekim delima prefinjenost tehnike vodi krajnjoj izvestacenosti (primer je nemacki Zackenstil iz XIII v) koja se prosirila provincijalnim slikarstvom (Grades ). Poatjeu. Svaka romanicka crkva. Malo se zna o zidnoj dekoraciji profanih gradjevina a sacuvani fragmenti kao sto su 26 . 4. Zavrsni crtez je pripadao najznacajnijoj fazi: njega je izgleda uvek radio glavni slikar i tako ostavljao svoj pecat na delu. Njegov se cilj u razlicitom periodu menjao: u ranoj i zreloj romanici slikari su tezili izvesnoj geometrijskoj bezlicnosti menjajuci slobodu i vitalnost preliminarnog crteza do granica koje su bile razumljive srednjovekovnom umu. XII i XIII v. kao u svakom drugom periodu postojao je izvestan broj losih murala . izmedju prefinjenosti i prenaglasenosti. u kasnijem periodu usledilo je ozivljavanje. sada vidljive linije preliminarnog crteza i finalne slike. S druge strane. Nekoliko fragmenta sacuvano je u Poatjeu i Turu. Ukratko receno. To je ocito na mnogim nespretnim katalonskim i alpskim muralima i nekim rimskim delima (Santo Quattro Coronati ).prirucnika uzora do prefinjenih obrisa na zavrsenim delima dalek je put. Supstrat ne predstavlja poznavanje prirode vec poznavanje umetnosti i ne postoji teznja da se dostigne originalnost u modernom smislu reci. Srednju fazu rade manje-vise vicni majstori. realizam i raznovrsnost. To znaci da je postojalo nekoliko hiljada ciklusa fresaka od kojih su sacuvani samo fragmenti nekoliko stotine. One su naporedne ili jedna iznad druge kao u Burgenfelden ili Gurk-u. Rasprostranjenost Murali se ubrajaju u naosetljivije i nepostojane umetnicke forme usled prirode zidne povrsine na kojoj su naslikani. Pored velikog broja novoizgradjenih i oslikanih zdanja u XI. Turu. Prakticno ni jedan od sacuvanih ciklusa nije kompletan a u vecini slucajeva ostaci ne dopustaju rekonstrukciju ikonografskog programa.slikane povrsine. On dalje razvija uopstenu formu. Romanicki slikar pocinje datim formama koje nije sam izmislio i konfrontira ih geometrijskim obrisima. prirodno ili namerno unistavanje. daje joj osobenost zaodevajuci je licnim jezikom linija. dekorisana je parcijalno.

koje je bilo jako izobliceno. veci je bio razarajuci efekat. Njih su potresi svetske istorije zaobisli. Santa Croce in Gerusalemme). Religiozno slikarstvo u zajednickim prostorijama manastira i zenskih samostana (trpezarije.Maiestas. Cak i kada su ti fragmenti uspeli da prezive sve te promene. Stari i Novi zavet.jug i jugozapad Francuske su opustoseni u krstaskom pohodu dok su u periodu reformacija i revolucija stradala mnoga dela u severnoj Evropi. cak egzoticno. narocito Katalonija i juzni Tirol.oratorijumi. portreti i legende svetitelja uglavnom su rezultat proizvoljnih okolnosti koje su im omogucile da opstanu. Privatne palate i kapele pri kojima su podizane bile su tako ranjive da je nemoguce steci jasnu sliku programa feudalne. Neki skorasnji pokusaji da se ukloni gornji sloj slikarstva iz proslog veka i povrati autenticnost bili su uspesni. prva su presla na nove forme i napustila stare a neocekivano veliki broj dela preziveo je zahvaljujuci provincijskoj izolovanosti. Dodatne popravke u “duhu vremnena” cesto su unosile neopravdane interpolacije a ishod je bio radikalno izneverena umetnicka istina. ovo se odnosi i na umetnost viteskog reda. Ovo svakako ima veze sa cinjenicom da su u kasnijem periodu ogromni barokni oltari smestani u apsidama i zaklanjali romanicku dekoraciju ali je nisu unistili dok je slikarstvo zapadnih zidova stradalo pri otvaranju ogromnih prozora i postavljanju galerije za orgulje. kapele dok su stari oblici dekoracije u parohijskim crkvama i katedralama nestali ili zamenjeni novim. narocito Templara i na zidno slikarstvo Outremer-a u Francuskoj. Drugi krajevi su nesrazmerno bogatiji romanickim muralima. Ne racunajuci kripte. vecina sacuvanih dela je inferiornija od izgubljenih. Prvobitna gustina produkcije bila je u suprotnosti sa sansama za opstanak: mesta u kojima je umetnicka delatnost bila najveca. postavljanja predikaonice i izgradnje svodne tavanice ali je dosta murala sacuvano iznad svodova u samom vrhu zidova (kapela pri katedrali u Bressanone. sada je u relativno dobrom stanju a 27 . religiozne umetnosti. Slicna obrnuta uzrocnost je pri odredjenju koji deo seme treba da opstane. Frauenchiemsee. niti barokne poput onih u Italiji i juznoj Nemackoj. Umetnicki gledano. Tako je izgubljena ogromna kompozicija sa predstavom trona Solomonovog iz oko 1150 g. skidanje gornjeg sloja i propadanje naneli su manju stetu od restauracija iz XIX v. Svetlost i atmosferske prilike izbledele su pigmente ili ih unistile. Sacuvano je samo dno koje ukljucuje podnozje stuba i niz stopala i rubove glavne kompozicije. Mnoge oblasti su izlozene velikim pljackama . zbornice) skoro da i nije sacuvano. “otkrio” Merime svojim delom ‘Notice sur les peintures de l`eglise de Saint Savin”. Zbog urodjenog postovanja prema umetnickim starinama. srazmerno veci broj slika je sacuvano u apsidama nego na zapadnim zidovima. Slikarstvo bocnih zidova stradalo je usled povecanja prozorskih otvora. njihov materijalni oblik verovatno nije prvobitno bio takav. Dekoracija je sacuvana na gradjevinama manjeg znacaja . u Italiji su ostala netaknuta neka dela koja su u drugim zemljama bila plen restauratora. Rim. oni nisu dali osnov novom umetnickom razvoju. njihove romanicke crkve nisu bile goticizirane poput onih u Francuskoj. (zapadni zid manastirske crkve Nonnberg u Salzburgu). Izmedju ostalog. manje je stradalo od ruke dobronamernih vandala nego na primer austrijsko (Karner u Hartberg-u) i mnogo manje od nemackog u kojoj je razorni udar narocito pogodio Rajnsku oblast. Uz male izuzetke. ciklusi u Purgg-u . Sto je ranije bilo probudjeno “aktivno” interesovanje za romanicke murale. Styria i Matrei u istocnom Tirolu. Francusko zidno slikarstvo koje je sredinom XIX v.Torre San Zeno u Veroni izgledaju neobicno. Ocigledno mali izbor tema u romanickom zidnom slikarstvu .

glavne grane romanicke umetnosti razvile su se na nemackom govornom podrucju. raspolazu neznatnom kolicinom. Ne mozemo reci da je zidno slikarstvo zanemareno u oblastima bogatim dobrim kamenom ali je opravdano pretpostaviti da su u skulpturi stvoreni znacajni pomaci . Saint Germain des Pres. o postojecim delima znanja prosirujemo dedukcijom. Da bismo stekli sliku o rasporedu romanickog zidnog slikarstva. Novara i Civate koji su imali bliske istorijske veze sa Milanom. U drugim slucajevima moramo se vratiti na dokumentarne dokaze i dedukciju. Auxerre i La Mans. cija je umetnost orijentisana na skulpturu. Mesta je bilo samo za ornamentalnu i poluornamentalnu dekoraciju. Bilo je i sporednih centara koji su delom zavisili od glavnih sredista: Akvileja blizu Venecije. u Nemackoj je dominiralo dekoracijom gradjevina manjeg znacaja za dugi period dok u Italiji nikada nije ni istisnuto. bar u pocetku. Jasna koncepcija ovih dela koja su nastala u ovim centrima ili oko njih. pre nastanka gotike Saint Denis. osim uticajnih vizantijskih “kolonija” na Siciliji i u Veneciji. u Francuskoj. Angulema i Arla. Limoges. Fresko tehnika je bila popularna u podrucjima koja su oskudevala u kamenu pogodnom za gradjenje i klesanje (primer su Alpi. vecinom na svodu (Petit-Quevilly) dok je pojava velikih otvora u zidu stvorila uslove za razvoj bojenog stakla. bar su sacuvani od unistenja. Le Mans. O ugledu Monte Kasina govore freske Sant` Angelo in Formis dok u Milanu nista nije prezivelo pljacke i opsade iz XII i XIII v. potisnuto je u zaostale seoske crkve. postojeca umetnicka dela su nepouzdani vodic. Zidno slikarstvo se nije moglo adekvatno razvijati tamo gde nema ravnih zidnih povrsina ili gde se negira zidna povrsina radi umetnickih ciljeva. veliki centri skulpture. Jos jednom. Rim.linija razdvajanja je paralelna sa Loarom i prolazi kroz Autun. poput Tuluze. Krajem XII v. Tako je najintenzivnija produkcija ogranicena na severnu oblast . Znacajniju ulogu imala je dominantna religija . Koliko nam je sada poznato. Saint Martin u Turu. Rim i Milano. Relevantni pisani izvori koji su mozda bili dodatni izvor informacija. najaktivniji centri su Monte Kasino. U Italiji. Sacuvana francuska dela pokazuju takvu stilsku raznovrsnost da 28 . Mozda su svedoci znacajnih pomaka u zidnom slikarstvu. Ipak je moguce izolovati odredjeni broj kulturnih faktora koji su uticali na sirenje ovog oblika dekoracije. Arras. Priroda i dostupnost materijala i arhitektonskih stilova nisu jedini faktor uticaja na razvoj zidnog slikarstva u odredjenoj oblasti. U Rimu je ostalo dosta materijala koji svedoce o tome. Verona blizu Milana i verovatno Pijemont koji je preneo milanski uticaj u alpske oblasti. Saint Aubin u Angers-u. i mozda Frankonije. Drugi vazan i neophodan uslov za napredak zidnog slikarstva odredjene regije je vladajuci arhitektonski stil. Saint Benoit na Loari. Poatje i uz manju izvesnost u Angers-u). Bavarska). odnosno dovoljno naglasena materijalna priroda zida. Rajnska oblast. juzna Italija. sacuvani su igrom slucaja kao i slikarstvo. normanske opatije.na primer. Klini je morao biti jedan od najznacajnijih centara Francuske ali su i drugi uticaji stizali iz opatija Marmoutier. Zbog toga narativno i figuralno zidno slikarstvo nisu napredovali na severu i severozapadu Francuske u drugoj polovini XII v. Potvrdu da je grad bio znacajan rasadnik nalazimo u dekoraciji Galliano. zidno slikarstvo je sasvim nestalo iz velikih katedrala u Francuskoj. Poatje. postoji u nekoliko mesta (Tur. U ovim oblastima u izvesnom broju identifikovanih centara razvili su se najuticajniji oblici.preliminarni crtezi u Brauweiler-u. Sa izuzetkom Toskane.uslov je da su materijal i tehnika kojim su umetnici raspolagali odgovarali jedno drugom. u podrucjima koja su bila pod klinijevskim redom cvetala je umetnost ali su cisterciti (severno od Autun-a) nerado gledali na figuralno zidno slikarstvo i bojeno staklo.

U Spaniji problem identifikacije centara i prenosioca umetnickih ideja uvecava gubitak slikarstva u Santiago de Campostela. Najznacajnije svetiliste jugozapadne Evrope je imalo veliki uticaj na zidno slikarstvo i drugu vrstu umetnosti. Friesach.moramo racunati na postojanje veceg broja rasadnih centara od pomenutog. na zidno slikarstvo jugozapadne Nemacke kao sto je uticao na rukopisne iluminacije. Durham. unakazeno je preslikavanjima. Albans. Bury St Edmunds. Rajhenau na jezeru Konstanca i Keln ali nismo u stanju da procenimo uloge Strazbura. Sacuvani ciklus iz Idensen-a pokazuje vezu sa skolom Helmarshausen. Admont. Ripoll-a ili Barselone cije se uloge u razvoju umetnosti Spanije mogu do izvesne mere rekonstruisati. Seckau. On potvrdjuje pretpostavku o postojanju Helmarshausenstila u zidnom slikarstvu Skane (Svedska) sto govori da u radionicama Helmarshausena nisu radili samo zlatari i minijaturisti vec i vesti fresko slikari. Frankfurta ili Esena. postojanje skole u Helmarshausen-u bilo bi dovedeno u pitanje i mi ne bismo znali kako je on izgledao. U Bavarskoj smo na cvrscem tlu: sacuvana dela potvrdjuju nadmoc Regensburga dok je Passau sredinom XII v potpao pod uticaj Salzburga. Worcester i York). Svako novo otkrice nadovezuje se na slozenost problema. Nismo u mogucnosti da saznamo da li je veliki svapski manastir Hirsau i njegovi ogranci uticao. Nekoliko fragmenata iz Bamberg-a nisu dovoljni da objasne situaciju u Fankoniji a nista nije bolje u Swabia-i. Zato se ne moze proceniti znacaj ciklusa iz Idensen-a. Spajera. prema sacuvanim materijalima. Nema dokaza o ulozi koju je imao manastir Guelph u Weingarten-u gde su nastali neki od sjajnih iluminiranih rukopisa. Ovaj slucaj jasno ilustruje nepouzdanost kalkulacija baziranih na sacuvanom materijalu koji je posluzio za rekonstrukciju: da ciklus u Idensen-u nije sacuvan. Ono malo sto je sacuvano iz ranoromanickog perioda u Donjoj Saksoniji i srodnih danskih i svedskih dela XII v. On je jedini preziveli primer ove grane “Guelph” umetnosti koja je imala veliki uticaj na umetnost sledece generacije (vreme Henry the Lion-a). iza njega je Minster. Brunswick-a. mada preslikanog materijala ima na istoku. Poput Tournai-u. Stavelot i Floreffe. Canterbury-ja i Lewes-a. svojim klinijevskim vezama. Uticaj Salzburga pruzao se do Bressanone i Bolzano 29 . Quedlinburg-a i Merseburga. Oblast najintenzivnije delatnosti u Nemackoj koncentrisana je na Rajnu. U Donjoj Saksoniji mozemo pratiti razlicite sfere uticaja koji dolaze iz Hildesheim-a. proizvela dela od znacaja ali o njima danas nista nije sacuvano (St. Wormsa i Majnca. Huy i velike franko-flamanske opatije Saint Amand. Halberstadt-a. u kojem je sacuvano nekoliko dela s kraja XII v. Logicno je pretpostaviti da je oblast Meze proizvela neke od najradikalnijih inovatora u figuralnoj umetnosti i imala odlucujucu ulogu u razvoju zidnog slikarstva Low Countries. Najvise ocuvanog. glavni centri su verovatno bili Liege. Gernrode-a Magdeburg-a. Gurk. Dominantni centri bili su. klinijevskih ogranaka u Engleskoj. Erfurt i Fulda takodje su bili znacajni u romanickom periodu i kasnije. U Engleskoj se moze pretpostaviti postojanje vise centara nego sto se to moze zakljuciti na osnovu sacuvanih knjiga. Moguce je utvrditi uloge Winchester-a. Peterborough. Saint Bertin. Od samog pocetka je Salzburg dominirao celom Austrijom mada su postojale manje-vise nezavisne skole u Mondsee. verovatno veci i od Oviedoa. u gradu Soest-u koji je bio centar Westphalia-e. ali su i druga mesta u XII v. Saint Omer. Ali ne postoje dokazi o romanickim muralima u severnim delovima Low Countries.

nekoliko do sada priznatih stilova samo je mali deo. Ovo se moze objasniti pretpostavkom da su ovu oblast posetili umetnici obuceni u razlicitim centrima i da je svaki doprineo svojim novim stilom. katalizator moze biti jedna licnost. Verone. ne sa danasnjim “nacionalnim” i lingvistickim granicama. U drugim slucajevima. on je primao uticaje sa svih strana: Milana. italijanska i spanska dela mozemo. Kelna i Salzburga savremena dela su blisko povezana i u duzem vremenskom periodu zapazamo istrajno postojanje stilova da nema sumnje da je postojao lokalni stil ili skola uprkos brojnim putujucim umetnicima. regionalni. Burgundije. razlikovati ali tacne granice ne postoje. nacionalni stilovi koji su karakteristicni za verske redove ili vezani za pojedine manastire. ili slikar skromnijih sposobnosti (majstor Pedret-a je stvorio jasan regionalan stil Katalonije). Burgundija je usvojila izvestan broj razlicitih stilova stranog porekla. Savoja pokazuje afinitete prema italijanskom i francuskom slikarstvu. na primer Saint-Gilles de Montoire. jedna gradjevina. veliki ktitor (Deziderije iz Monte Kasina). S druge strane. Ove proizvoljne okolnosti vrednije su nam od etnickih i lingvistickih relacija a istorijski lomovi znacajniji od lokalnog 30 . I pored svih praznina. francuska. Ne mozemo reci da su granice lokalnih i regionalnih stilova precizno povucene: rimski slikari radili su u Lazio . Svapske. Uzroci ovih kristalizacionih procesa mogu biti vrlo razliciti.primer je Venecija. Kako napreduju istrazivanja u ovoj oblasti tako se namece veca diferencijacija. produkcija se moze grupisati prema razlicitim stilovima i skolama: lokalni. Grupisanje radova po njihovoj nepogresivoj air de famille (slicnosti) govori da ih je bar dva puta vise.u Kampanji (deo Umbrije). sa dugorocnim efektima ili bez njih (Montoire). rimski stil se sirio u oblasti koje su zadrzale mnogo od svog originalnog karaktera te se ti regionalni stilovi poklapaju sa urbanim stilom. U XII v. stalni priliv novih ideja iz inostranstva dovodi do razvoja osobenog stila .gde je naisao na uticaj Venecije i Akvileje u dolini reke Alto Adige (juzni Tirol) gde su se kombinovali italo-vizantijski i elementi romanike sa severa. Na mnogim primerima. sadrzi dela razlicitih stilova. Zajednicki stil je nastao usled slicnosti domacih i stranih uticaja. Proizvoljni ljudski faktor moze da dovede do asimilacije nekoliko razlicitih stilova na jednom mestu i u isto vreme. Slicno juznom Tirolu. Za kontekst XI. Na kraju. U drugim slucajevima. Rima. Rimski stil je najbolji primer jednoobraznog i doslednog stila zasnovanog na dugoj tradiciji kojeg strani uticaji skoro da nisu dotakli. U centrima Poatjea. Franko-normansko slikarstvo ima vise zajednickog sa anglo-normanskim nego sa umetnoscu Rusiona. XII i XIII v. U slucaju Francuske. uopseno gledano. Ikonografska slicnost se javlja kao dodatni faktor tamo gde je propisan isti program ali on nije bio vazniji od tehnickih premisa. Produkcija zapadne Svajcarske je ne samo u geografskom smislu na pola puta izmedju Burgundije i gornje Rajne. mada Grabar veruje da su umetnici koji su radili u Ponce-u poznavali freske Montoire-a a slikari Saint Jacque des Guerets dekoraciju Ponce. postojece razlike slucajno se poklapaju sa politickim i dinastickim granicama toga vremena.postoje potpisi na freskama Saint` Elia di Nepi . regionalne stilove mogli bismo grupisati u vece celine i nazvati ih nacionalnim stilovima kada izraz ne bi bio pogresan. nemacka. Neophodno je napraviti neke korekcije na ostecenim slikama radi procene materijala i radi boljeg razumevanja faktora koji su uticali na osnovnu liniju ravoja. dok u dolini Loare postoje dela razlicitih stilova koja se ne mogu podvesti pod “regionalni” stil. stari centri Chur i Rajhenau u Svajcarskoj vise nisu bili dovoljno snazni da bi uticali na zrelu i kasnu romaniku i ni jedan svajcarski centar nije ih dostigao.

Obe filozofske skole verovatno su precenile kreativnu moc dva velika manastira i propagandnu aktivnost reda. za nastanak jasnog. Kontinuirani razvoj mogu prekinuti vojne invazije ili migracije slikara: oba faktora bila su internacionalno plodonosni. klinijevski stil je izdanak benediktinskog stila koji vodi poreklo iz Monte Kasina. Izvestan stepen individualnosti javlja se u rukopisnom slikarstvu ali su i izvesni manastiri razvili osoben stil u zidnom slikarstvu. znacajnu ulogu su imali hodocasnicki putevi. Hirsau. homogenog benediktinskog stila.kontinuiteta. Ipak. Danas niko ne pripisuje sirenje 31 . On odgovara rukopisu Vita SS. Grabar. Pitanje je da li je to bio jedini. Ali. s pravom smatra da on nije bio jedini i glavni stil Klinija. Helmarshausen). Prema ovoj teoriji. cistercitski manastiri razvili su sopstveni stil. Ildefonsus De virginitate Sanctae Mariae (cuva se u Palatinskoj biblioteci Parme) pokazuje da su u klinijevskim skriptorijumima mogla postojati dva sasvim razlicita stila. Ali. Jos je manje dokaza o postojanju drugih manastirskih stilova. delimicno zasnovanoj na bliskoj vezi izmedju Klinija. tako cesta medju kucama istoga reda. Benediktinski ucenjaci su narocito favorizovali ovu ideju koja se skoro svodi na celovito porodicno stablo romanicke umetnosti ali su je njihovi protivnici odbacili kao deo mita. manastirima i redovima da su uneli dinamicni element koji je vise od dinastickih i politickih faktora uticao na internacionalizaciju romanicke umetnosti. Stil Klini III u potpunosti se razvio kada su nacinjene freske u Berze: one nisu eksperimentalno delo vec proizvod zrelog stila. Stil fresaka u Sant` Angelo in Formis stvoren je na primer u Monte Kasinu. Stil Berze-la-Ville bez sumnje je poreklom iz Klinija. Ne poricemo snazne umetnicke impulse koji su potekli iz benediktinskih manastira. Slucaj je dalje obezvredjen izvesnim nelogicnostima u upotrebi terminologije: stil Monte Kasina je izjednacen sa stilom Kampanje a prisustvo izolovanih elemenata poreklom iz Monte Kasina ili Kampanje a prisustvo elemenata iz Rima i Monte Kasina na drugim mestima smatralo se dokazom postojanja benediktinske umetnosti koja polazi iz Monte Kasina. takodje. zvanicni stil Monte Kasina s kraja XI v. Pojedinacni manastiri su imali uticaja ne toliko na zidno slikarstvo koliko na rukopisno. razlike u datovanju su veoma znacajne: stil Klini II je bio sasvim drugaciji od stila Klini III ali je postojao period kada su oba bila aktuelna. Neki pisci su osporili ovaj previse uproscen prikaz porekla stila i on se prosirio od juga ka severu sa suprotnim smerom kretanja. potrebno je mnogo vise. Kada su u pitanju klinijevski rukopisi. zajednickim svim umetnickim delima koje je proizveo ovaj red. Postojanje ovog uticaja potkrepljuje neopravdanu hipotezu: neki govore o klinijevskom. Isto pitanje namece nam Klini. ne mozemo osporiti ovim institucijama. papstva i Monte Kasina. Pored toga. Za razliku od cistercita. Benedicti et Mauri iz oko 1070. Pre strogih reformi koje je pokrenuo Bernar iz Klervoa. Ovde je svakako doslo do mesanja benediktinskog patronatstva i benediktinskog stila. potpuno se razvio u Rimu i odatle prosirio zapadnom i severnom Evropom. nemackog i italo-vizantijskog porekla. Ni Monte Kasino ni Klini nisu mogli da nametnu svoj stil cak ni manastirima ni crkvama iz neposredne okoline. od Klinija (mozda samo prolazeci kroz Klini) prema severu do centralne Italije. Oni se nalaze u istom rukopisu. Crkva je. imala udela u internacionalnim i interregionalnim kretanjima stilova. Vecinu njih predstavljaju drugorazredna dela nastala pod njihovim uticajem (Lewes. Rivalitet i prateci interes stilski su povezivali manastire a migracija slikara. Njihova bliska povezanost uticala je na sirenje specificnih formi i njihovu asimilaciju u novim sredinama. cak benediktinskom stilu sa nadnacionalnim crtama. benediktinske kuce su se nadmetale u izradi dekoracije svojih crkava. samo su ih pojacala.

cije paralele nalazimo u Makedoniji (Prilep). talas histerije prosirio celom hriscanskom umetnoscu. zemlje. Devedesetih godina XII v klatno se pocelo vracati klasicnoj i klasicistickoj jednostavnosti. u Rusiji (Vladimir) i Srbiji (Studenica). Nemacki Zackenstil (Keln. Kastoria). Dinamika krstaskih pohoda u uzem smislu skrenula je paznju sa uloge koju su imale krstaske drzave u Siriji. Montmorillon) do Nemacke. najizrazitije paralele nalazimo u skulpturi koja je tada vec nadmocna umetnicka forma. Sankt Gereon). Jermenije i islama. vizantijski umetnici su radili u Monte Kasinu i Veneciji. Ovim putem mogli su stici vizantijski elementi koje nalazimo na zidnom slikarstvu katedrale Le Puy. staticniji stil. U XII v dinasticke veze izmedju Sicilije. Francusku (Le Puy). narocito Jovanovci. Procena uloge krstasa ogranicena je na zakljucak i pretpostavku vrlo uopstene prirode bez sagledavanja specificnih mesta. U daljem stilskom razvoju. Normadije i Engleske otvorile su sirom vrata prodoru sicilijansko-vizantijskih ideja. Tokom XII v. Na zapadu novi klasicizam predstavljen je muralima San Giovanni in Porta Latina u Rimu. Palestini i Kipru. oformljeni radi odbrane Sv. Marku) i juznog Tirola (Castel Appiano). (Gurk u Carinthia. Primere nalazimo krajem veka u provinciji. zapada (Francuska. Leon dok su italijanske i vizantijske prenosili hodocasnici na sever i zapad Evrope iz juzne Italije. Ali. Francuske ideje stigle su putem za Kampostelu (Saint Jacques). Lazariti i Templari. Pre pada Carigrada u ruke Krstasa (IV pohod 1204 g ) nastao je novi. od Kipra (Lagouderi) do Makedonije (Kubrinovo. Istocni Mediteran mogao je biti znacajna pozornica na kojoj su se razmenjivale ideje a znacajnu ulogu imali su razliciti viteski redovi. Poslednjih godina paznja umetnika usmerena je na fascinantne rukopisne iluminacije sa ovog podrucja u kojima su sintetisani elementi Vizantije. odnos vizantijske civilizacije i zapada cinilo je vise pojedinacnih faktora. Kao da se krajem XII v. Sicilija.ideja samo jednom faktoru kao sto je pre pola veka radio A. Mihajla u Normandiji (Mont Saint Michel). Goss u Styria). Znacajni kontakti su postojali i pre Prvog krstaskog pohoda u umetnosti grcke populacije juzne Italije a pored toga. Bliske crkvene veze Akvileje i Salzburga doprinele su sirenju (mletacko) veneto-vizantijskih ideja. Pojedinacna dela ili vise njih duz ovih puteva bila su u prednosti jer su primala i prenosila ikonografske i stilske inovacije. forme koje su ranije bile ravne ili u plitkom reljefu i 32 . Porter svojm teorijom da je romanicka skulptura rasprostanjena duz ovih puteva. na primer Krstasi i Krstaske drzave. Zanimljivo je pratiti kako mirne i staticne forme iz prve polovine veka postaju zivlje u oba dela hriscanskog sveta a `80-tih i `90-tih godina XII v ova zivost prikazane radnje dostize apsurdnu kompleksnost. od Sicilije (Monreale) do Venecije (Anastasis u Sv. Do danas se nije pojavilo prihvatljivo delo o zidnom slikarstvu. Primere nalazimo sirom Evrope. Rima. Venecija). Tahull. Znacaj nekih od ovih puteva tek treba istraziti kao i onaj sto povezuje velika svetilista Sv. u XIII v. Carigrada i Jerusalima. K. Ubrzo je nastupila reakcija na preteranu kompleksnost dinamicnog poznokomninskog i ranoromanickog stila. od Spanije (Andorrea la Vieja) i Francuske (Rocamadour. zustre pokrete. severnu Italiju (Pavija) i juznu Italiju. U vizantijskom slikarstvu oko 1230 g. dve kulture su dostigle su isti stepen a njihove umetnosti razvijale su se paralelno. pojavio se relativno kasno ali je trajao do kraja XIII v. nagomilane isprepletene talasaste linije i prenaglasenost u reljefu i modelovanju. freske u Sigena-i i Artaiz-u u Spaniji i Lavaudieu u Francuskoj a Quedlinburg-tapiseriji u Nemackoj. Uloga krstasa u razvoju romanickog zidnog slikarstva jos nije adekvatno utvrdjena mada to moze izgledati cudno s obzirom da su se vizantijski elementi u zapadnoj umetnosti zrelog srednjeg veka pripisivani krstasima.

) svaka generacija italijanskih umetnika morala je da se usaglasi sa snaznim klasicnim nasledjem. arhitektonsku pozadinu i detalje sa kostima.nije pitanje “uticaja”: on je rezultat stogodisnjeg umetnickog identiteta. Za romaniku antika je imala tri lica: paganski klasicizam antickog Rima. bez preciznih geografskih granica. Jednu celinu predstavlja Mediteran u najsirem smislu reci a druga je zapad i sever. Slikari murala su u vecini slucajeva uzimali iz klasicnorimske umetnosti motive za dekoraciju okvira i podnozja zidova. kubisticko isticanje volumena iz oko 1290 g. Konacno. Plasticno oblikovanje kasnijih generacija (primer je zidno slikarstvo Sopocana) ima paralelu na zapadu u zreloj skulpturi Remsa ili Naumburga. preko Francuske. Radi lakseg pregleda zidno slikarstvo je podeljeno na drzave od Italije. odnos njegove umetnosti prema sopstvenoj tradiciji i prema vizantijskim importima. Rani razvoj nije tekao u nekom odredjenom pravcu. Strogo govoreci. zadobijale su postepeno plasticnost . 5. priroda materijala zahteva razlicitu podelu u dve velike celine. Ove dve celine nisu samo velike vec stvaraju ogromne poteskoce u istorijskom izlaganju. Istok i Zapad zauvek su se razisli. izuzetno komplikovan je problem samog Rima. Odvajanje ovih celina preseklo bi prikaz ovog razvoja i lisilo ga znacenja. Ma koliko kratko da je trajala. velikog rezervoara klasicnih oblika. Ova pitanja su vazna i izvan Italije . Iz ranohriscanske umetnosti preuzeli su programe i ikonografiju.najbolji primer je slikarstvo Mileseve. U daljim poglavljima praticemo odvojeno razlicite linije razvoja u oblastima romanicke umetnosti. Ubrzo posle 1300 g. pozni klasicizam ranohriscanskog perioda i klasicizam srednjovekovne vizantijske kulture.ovladavanje trodimenzionalnom figurom i plasticnom cvrstinom . ni rec “razvoj” nije prikladna. Nemacke i austrijskih Alpa. Tako Italija na neki nacin predstavlja kljuc za razumevanje istocno 33 . Tamo je prisutan problem vizantijskih uticaja na Monte Kasino. u severnoj Italiji (Castelseprio).italo-vizantijska umetnost dosegla je u udaljene krajeve severne i zapadne Evrope. pre n. Ekvivalent na Zapadu je skulptura u Amijenu. neki su obnavljani u razlicitim periodima dok su drugi uzeti iz vizantijske umetnosti. Razlicite okolnosti odrazile su se na glavne probleme u istoriji romanickog slikarstva Italije: pitanje vitalnosti prethodnih vizantijskih stilova usvojenih u Rimu pre pojave romanike. Konacno. Italija Od pojave helenizma u Italiji (VII v. (primer je slikarstvo Perivlepte u Ohridu) odrazilo se na zapadu u Djotovom plasticnom oblikovanju. zatim Belgije. Razvoj romanicke umetnosti se i nije mogao sagledati kao ciljani napredak sa uocljivim fazama. Na pocetku se nije jasno videlo da ce u kasnijem periodu ovladati trodimenzionalna forma. e. Siciliju i Veneciju i kontinuitet italo-vizantijskih stilova.definisane iskljucivo pravim linijama. Ovo jedinstvo jedva da je nadzivelo vek. Uskoro je svaka zemlja uzela ucesce u reaktiviranju antickih oblika koje je zapocelo u mediteranskim oblastima. iz vizantijske nacin predstavljanja oblika. ona je ipak bila faza u razvoju romanike. Paralelizam u razvoju i glavnom cilju . apstraktne ornamente. Spanije do Engleske. Ovi su elementi razlicitim putem prenoseni srednjovekovnim italijanskim slikarima: neki su potekli iz sredine sa neprekinutom tradicijom. juznoj Italiji gde su znacajnu ulogu u razvoju specificnog romanickog stila imali pravoslavni kaludjeri.

Ove kontakte nije prekinuo ni rascep Crkve 1054 g. kao clan delegacije Monte Kasina. Meze. pre svega grckim slikarima koji su po obavljenom poslu u Monreale-u (1190) presli u unutrasnjost i putovali juznom Italijom. Dvadeset godina kasnije Mihajlo VII Duka je (1076) povisio iznos na 26 funte. Freske narteksa Sant Angelo in Formis u Rongolise. arhiepiskopa Salerna. San Filippo di Fragala. neki cak do Rima u potrazi za poslom. Drugi stil. Malo znamo o zidnom slikarstvu u normanskom periodu . Basilicata i Kampanji. zapocinjuci obnovu manastira. 34 . Zato ne iznenadjuje sto se Deziderije. Ovo se ne odnosi na sve figurativne umetnosti vec samo na mozaik. Sve ovo potvrdjuju tri odvojena izvora: Chronica Lea iz Ostije. obratio Vizantiji iz koje je narucio umetnicka dela.-u. po osvajanju ostrva nadovezu na prekinutu tradiciju. Kalabriji. Crocefisso i Minuto svedoce da je sicilijansko-vizantijski uticaj dominirao u okolini samog Monte Kasina krajem XII v. Vizantijski uticaji su bili jos snazniji u poznom srednjem veku. Prirodno je da se ucinak ovih velikih ciklusa osetio u ostalom delu Italije zahvaljujuci. sicilijansko-vizantijski uticaj je potisnuo starije stilove murala. pozvao majstore raznih zanata i uputio mlade umetnike u Carigrad na obuku. Rajne. Ranija dela (ostaci u Eboli-ju iz 1156) pokazuju ocigledne tragove sicilijanskog modela (bocni brod kapele Palatina).romanickog zidnog slikarstva. Nema podataka da je Deziderije angazovao vizantijske slikare za dekoraciju nove crkve. Historia Normannorum Amatusa ( poznat u francuskom prevodu) i stihovi Alfanusa. Ravenosa i Syracusa (San Marziano) u losem su stanju a publikacija o njima nedovoljno. Ali. to je grcki provincijalni stil pravoslavnih kaludjera u Apuliji. boravio u Carigradu. Cefalu i Monreale spomenici politickog i kulturnog suparnistva izmedju normanskog kraljevstva i vizantijskog carstva. Caltanisetta.freske u Aderno. Pre dolaska Deziderija za opata (1058-86) postojale su bliske veze ovog manastira sa Vizantijom. njegovo zidno slikarstvo nije potpuno obradjeno. Ovaj uticaj je stigao sa dva snazna talasa: prvi je stigao sa mozaika kapele Palatine u Palermu ( posle 1150) a drugi iz katedrale Monreale ( kraj XII v) prostirao se do Regensburga. Mazzara. Juzna Italija Juznu Italiju su naselili Grci pre uspona Rimskog carstva. Na Siciliji. Te iste godine car Konstantin Monomah je dodelio opatiji penziju od dve funte u zlatu a godinu dana pre nego sto je postao opat Deziderije je. U juznoj Italiji u drugoj polovini XII v. Zbog toga su mozaici u Palermu. muslimanska osvajanja (827) prekinula su razvoj vizantijskog slikarstva cije rane primere nalazimo u katakombama i kriptama ali istorijski je bilo neminovno da se Normani. Kompletna drustvena struktura pocivala je na grckim temeljima. Kao ekskluzivna dela grckih slikara oni nemaju mesta u istoriji romanickog zidnog slikarstva a ipak su ostavila na njega najdublji uticaj. onaj iz Monte Kasina. Hronicari ne pominju ni zidno i minijaturno slikarstvo. Postoje jasni savremeni pisani dokazi o pojavi umetnicke renesanse u Monte Kasinu `60-tih i `70-tih godina XI veka i s pravom ocekujemo puni prikaz novog slikarskog stila koji je potekao od benediktinskog reda. bio je u opadanju posto je dostigao fazu najznacajnijeg slikarskog fenomena ranog srednjeg veka. Izvori uzgred opravdavaju angazovanje vizantijskih majstora time sto su izvesne umetnosti i tehnike na zapadu bile zaboravljene. Jedan je vec utonuo u folklornu umetnost. severne Francuske i Engleske.

Izuzetak predstavlja katedrala u Salernu gde su na horskom luku sacuvani fragmenti s kraja XI v (simboli jevandjelista). 1084. Maurusa i pokazuje slicnost sa novozavetnim scenama u Sant Angelo in Formis. usvojena je i razvijena tehnika koncizne naracije kao i cloisonne modelovanje. sarene boje na plavoj pozadini. Glavni majstor ove dekoracije bio je Italijan a ne Grk. obrnuto je koristio modelovanje lica pa su obrazi upali. dekorisanim za Deziderijeva zivota (San Benedett. ucili kod vizantijskih mozaicara koje je angazovao Deziderije. mozemo reci da su grcki mozaici u bazilici Monte Kasino i drugim benediktinskim crkvama u Kampanji uticali na zidno slikarstvo u ovom kraju. niti da li je taj stil bio glavni. ornamentalni motivi). Istu ovu tehniku. za razliku od onih u Sant` Angelo in Formis. 35 . One se krecu od vernih kopija grckih uzora. Benedikta i sv. Derivacija stila postojala je i u folklornoj umetnosti Abruzzi-ja i u drugoj polovini XIII veka. i sacuvao je svoju osobenost kako u ikonografiji (simboli jevandjelista) tako i u pitanju forme (artikulacija pozadine. Atina 1087). Deziderije je prosirio i dekorisao crkvu Sant Angelo in Formis blizu Kapue. izvesne koloristicke kombinacije (sencenja plavih povrsina smedjom a zelenih crvenom) i raznovrsni detalji (kostimi. Kopiranje i ilustrovanje knjiga koje se od ranih dana vrsi u Monte Kasinu. monumentalnost Pantokratora. u apsidi Santa Maria della Libera u Foro Claudio i Santa Maria Maggiore u Pianella detalji na crtezu su grubi i sematizovani. jos je jedno polje na kojem se osetio snazan uticaj Deziderijusovih umetnickih inovacija. Capua. bez sumnje zapadnjacki i neosporno italijanski. vizantijska je odlika kao i izvesne tehnike modelovanja u jasno naznacenim planovima. Ne znamo da li je stil fresaka u Sant` Angelo bio jedini stil koji su proizveli slikari. To se moze jasno videti na najznacajnijem sacuvanom ciklusu fresaka skole u Monte Kasinu. Santa Maria in Trastevere) te izgleda da Deziderijevi grcki mozaici nemaju direktne sledbenike u Italiji. nalazimo u Sant Angelo-u sto otkriva da je slikar murala bio ucenik vizantijskog minijaturiste. Visoki kvalitet fresaka potvrdjuje da je Deziderije. koju karakterise dupla kontura i svetli akcenti u obliku ceslja. Vizantijskoj umetnosti su nepoznati vesela naivnost u izrazu i vedre. Njihov stil je trajao i u XIII veku ali je izgubio svezinu: na freskama koje su naslikane posle 1200 god. realno je pretpostaviti da su lokalni italijanski slikari murala. neki poreklom Grci. motiv u vrhu). U rukopisima nastalim u vreme prepravke opatije mogu se prepoznati razlicite faze asimilacije. Ono je. Svi vizantijski elementi iz Sant Angelo prevedeni su na novi. pak. povezani sa Monte Cassino-m. Ni jedan mozaik nije sacuvan u Monte Kasinu niti u crkvama. Nisu sve vizantijske crte koje se javljaju u Sant Angelo izvedene samo iz mozaika: podjednako snazan uticaj pripisuje se minijaturnom slikarstvu. angazovao vodece radionice u Campania-i. preko slobodnih adaptacija do stvarno nezavisnih dela kao sto je zivot sv. Ali. Na primer. Slikarstvo u apsidi monumentalno izgleda sto se moze objasniti samo time da su modelovani po vizantijskim mozaicima. On nije razumeo izvesne vizantijske tehnike modelovanja. inspirisano grckim minijaturama XI v. Maurusa iz 1070. potpuno homogen stilski jezik koji je. Kriticari su im posvetili malu paznju ali oni ne predstavljaju rad grckih slikara niti odaju snazan vizantijski uticaj. Ovaj se negrcki mozaicni stil ponovo javlja u kasnijem periodu u Rimu (San Clemente. uprkos pozajmljenog vizantijskog recnika. koji dominira inace praznom povrsinom. U rukopisu koji ilustruje zivot sv. ciji je portret u apsidi zavrsen za njegova zivota.Medjutim. Bez obzira na efekte koje su imali na druge mozaike.

slikarstvo San Clemente otkriva neposredno poznavanje vizantijskih modela. sto ostavlja utisak modelovanja u plitkom reljefu na ravnoj povrsini. kao i sve akademske dogme ni ova nije izdrzala proveru. Nista lakse nego pretpostaviti da je umetnicka obnova u Rimu krajem XI veka bila njegovo delo. Upravo ove crte idu u prilog misljenju da je Monte Cassino bio posrednik izmedju Grcke i Rima. koji se u ovom slucaju javlja sa neobicnom slobodom. b) vrlo aktivnih vizantijskih elemenata koji su se povremeno pojavljivali i c) paganskih elemenata antickog Rima ciji osnovni doprinos lezi u dekoraciji i ornomentu kao i kompozicionoj semi mille-fiori. Viktorova vladavina trajala je samo cetiri meseca. ali nekada je obrnuto. inspirisano slikarstvom Monte Cassino-a. San Silvestro. od maja do septembra 1086 godine. ali ni u 36 . Slikarstvo Rima je u mnogo pogleda jedno od najsamostalnijih i konzervativnijih procesa srednjovekovne umetnosti. U proteklih pola veka ova je primamljiva pretpostavka bila jedna od usvojenih dogmi srednjovekovnih umetnosti. I konacno. proizvod tri faktora: a) ranohriscanskih elemenata kojima se stalno vracalo i koji su krajem XII veka. predstavljali manje-vise konstantnu osnovu. silazi na obojenom oblaku. Pored tipicno rimskog linearnog sematizma. novi stil je samo u opstim crtama bio slican stilu zidnog slikarstva Monte Cassino-a ( koliko nam je poznato na osnovu Sant` Angelo in Formis). Tivoli). Avaj. u Rimu se nije pojavio novi stil u zidnom slikarstvu do 1100 godine. U stvari. u pratnji apostola i Svetitelja. Te crte su mogle biti izvedene iz zajednickog vizantijskog modela. Njega karakterisu guste paralelne linije tamnih boja na svetloj pozadini. novog i konzervativnog. koji je sazreo u vreme pape Paskala II. stil sadrzi elemente slikarske tehnike sa sjajnim akcentima. Tako je neopravdano smatrati Rimsko zidno slikarstvo za izravnog potomka slikarstva Monte Cassina. izmedju ostalog. flankiran palmama (Santi Cosmi e Damiano. Drugo. Rimsko slikarstvo u zrelom srednjem veku je.Rim i centralna Italija Deziderije. Alexis-u ispricane su zivo sa istancanoscu karakteristicnom za minijaturno slikarstvo. Legende o svetom Clement-u i sv. minijaturnog a ne monumentalnog slikarstva. odeven u zlatnu haljinu. koja prevladava u Sant Angelo-u. Blago isarane povrsine ( primer su kostimi ) popularne su u Rimskom slikarstvu i cine jednolicni obrazac. Ova praksa je dostigla vrhunac u XI veku: suva lakoca fresaka u Sant` Elia di Nepi je tipicna ali je bilo zaobilaznih tendencija u kojima su uticaji vizantijskih umetnickih principa obuzdavali jednolicne paralelne linije. zastitnik nove umetnosti u Monte Cassino-u postaje 1086 godine papa Viktor III. Ti uticaji su izmedju VI i IX veka ili kasnije bili prave invazije. U Rimu su postojale citave enklave vizantijskih umetnika pod zastitom grcke monaske zajednice (Santa Maria Antiqua i San Saba) ili drugih Grka i Sirijaca koji su zauzimali presto svetog Petra krajem VII veka i u drugoj polovini VIII veka. Nije samo rec o ikonografiji koja je ostala skoro ne promenjena od VI do XIII veka u kompozicijama kao sto je Spasitelj. zivim konturama i bogato variranim koloritom koji je izveden iz vizantijskih modela. Monumentalnost vizantijskih mozaika Monte Cassino-a. posto se nakon izbora vratio u svoj manastir. Rimski stil je izuzetno postojan. Najznacajnije sacuvano delo ovog stila je slikarstvo stare crkve San Clemente koja lezi ispod sadasnje bazilike. ne nalazimo u San Clemente-u cak ni u predstavi Hrista sa svetiteljima i arhandjelima u narativnim scenama. Ova tri faktora odredila su prirodu specificno rimskog stila. Pre svega. Oslikana je oko 1100 godine i predstavlja rad najmanje tri slikara koji su pokazali znatnu ujednacenost.

po prvi put u svom radu. Na dekoraciji crkve San Pietro u Toskani razlikuje se rad tri rimska majstora.XIII veka su lepi ali bezizrazajni. Na apsidi. Ova ‘renesansa’ je u principu ogranicena na ornomentalne motive. Ovaj stil se odrazio na rad trojice slikara u Nepi. romanicka “ celijska” struktura figure. Nedavno restaurisane freske Santa Maria in Cosmedin od posebnog su interesa zbog svoje teme. plave. Glavni slikar San Pietro ocigledno je putovao i imao koristi od susreta sa ne-rimskim stilovima. oker i crvene. velika sloboda sa kojom se crtaju detalji. Postoje i drugi znaci da je novi duh uskomesao Rim. Jedan od trojice slikara ciji stil prepoznajemo na oskudnim ostacima dekoracije u Santa Croce in Gerusaleme sigurno je ucio u skoli koja je bila upoznata sa najnovijim vizantijskim delima. rimski slikar pokazuje da je upoznat sa dostignucima izvan Italije. Nove kvalitete u rimskom slikarstvu predstavljaju smeli siroki pokreti i gestovi andjela u sceni Vaznesenja (glavna apsida). na okvire slika na dekoraciju u podnozju zidova. Najblize paralele mogu se sresti u minijaturama skriptorijuma Santa Cecilia in Trastevere u Rimu ciji uticaj prethodi novom stilu minijaturnog slikarstva Monte Cassino-a. Ali ni jedno od nabrojanih dela ne mozemo nazvati cisto rimskim. Likovi i figure na rimskim muralima od XI . Ona je takodje ostavila svoj trag na same kompozicije nacinom predstavljanja scene u otvorima nalik na pozornicu u arhiktetonskoj pozadini koja je izvedena iz pozorisne kulise (scenae frons) Terencija i Seneke i u samom grupisanju figura ( pojedinci i grupe se pojavljuju na vratima kao hor). Ni jedno postojace delo ovog perioda u Rimu ne moze da se meri sa elegancijom dekoracije u San Clemente-u. ali interpretacija ide drugim pravcem tako da umesto jednog kontinuiranog imamo dva paralelna stila. sfericne vaze lice na neke u Sant` Angelo). Njih prati mnostvo tradicionalno rimskih karakteristika: ikonografskih (uspravna figura Hrista u apsidi). Oni predstavljaju lokalnu rimsku umetnost koja nista ne duguje stranim uticajima .podnozju zida. Sudeci po slikarstvu San Clemente-a. rimski stil se u jednom pogledu radikalno razlikuje od onoga u Monte Cassino-u . razigran kolorit uglavnom bledo zelene. bele. Vizantijski uzori rimskih skriptorijuma su slicni onima iz Monte Cassino-a.izuzetak su nekoliko tehnika modelovanja preuzetih sa vizantijskih minijatura. Stil se ubrzo vratio na jednolicni stereotipni linearizam (paralelne linije) ciji su temelji postavljeni pre nego sto je ovaj izuzetan ciklus naslikan. Vise od svega drugog. Zanimljivo je i karakteristicno za ovaj period u Rimu da povratak klasici nije bio povratak njenoj produhovljenosti. karakteristicnu za evropsko zidno slikarstvo toga doba.neki od dekorativnih motiva poreklom su iz juzne Italije ( na primer. u oratorijumu Santa Pudenziana i u nesto kasnijoj dekoraciji Santa Maria in Cosmedin. Njih ne pokrecu radnje i dogadjaji u kojima ucestvuju. Situacija se menja sredinom XII veka. U nekoliko preostalih scena ciklusa Santa Cecilija in Trastevere. ovo pokazuje kako je na Rim relativno malo uticala vizantijska umetnost ciju su ekspresivnost tako revnosno podrazavali i cak isticali slikari Sant` Angelo in Formis. Tamo gde se 37 . fizionomije (ovalna lica andjela golubijeg oka i mladi apostoli su rimski stereotip) i ornamenti .on je oko 1100 godine ponovo otkrio umetnost antickog Rima koja je dugi niz godina bila zapostavljena ali sacuvana. Bledi odraz te velicine ipak nalazimo u fragmentima ciklusa rasprostranjenog u nekoliko odaja Lateranske palate. Njihovi okviri sadrze vise klasicnih ornamenata i posebno ljupko deluju sicusni puti u belom na plavoj pozadini. On pokazuje i zivost. Groteskna scena na soklu (Sissinius epizoda) parodira scenu Misa St Clemente-a koja je iznad nje i smatra se tipicno rimskom crtom.

Petra i Pavla izvan zidina. Petra i Pavla izvan zidina. u delima rimskih slikara iz Ferentillo. Tridesetih godina XIII veka. Rim je bio izlozen novom talasu vizantijskog uticaja sa Sicilije koji su verovatno preneli slikari po zavrsenom poslu u Monreale. Ovi ciklusi su uzivali kanonski autoritet s obzirom na starost i znacaj gradjevina koje su ukrasavali. Sudeci po freskama u Nepi. slikarski skoro iluzionisticku tehniku i kolorit razlicit od svega do tada vidjenog u Rimu u kojem se smedje nijanse prelivaju u plave. Fascinantno je pratiti kako ovaj drugi majstor Traslazioni napusta sicilijanski monumentalizam svoga ucitelja i vraca se osnovnim izvorima rimskog slikarstva: kompozicionim i dekorativnim formama klasicne umetnosti i rutinskom stilu poreklom iz minijaturnog slikarstva u kojem je vizantijski manirizam ostao povrsan. 38 .) razlicito se datuje: neki smatraju da je slikarstvo nastalo cak 1175 g. Oni su postali izvor pokreta opisanog kao renesansa ranohriscanske umetnosti. Umbrija.splet ovih okolnosti je dostigao vrhunac u delima rimskih slikara Rusuti.njegove kolege zadovoljavaju rimskim linearnim stilom ili u najboljem slucaju celijskim stilom majstora toskanskog Vaznesenja. Ferentillo. Njegovi saradnici. Ocigledno da je sredinom XIII veka gusto tkano tkivo rimskog slikarstva pocelo da se razvodnjava da bi krajem veka bilo zahvaceno gotickim pokretom u isto vreme kada se novi talas vizantijskog uticaja infiltrirao u grad . I tehnika i kolorit su vizantijskog porekla. predvodjeni Maestro Ornatista koji je ostavio dela u Rimu i okolini. zelene i ljubicaste boje. a ono malo sacuvanih mozaika (Santa Francesca Romana) pripada sasvim razlicitoj tradiciji. Skoro u istom periodu. sa kojim je mozda vec radio u Tivoliju. Torriti i Cavallini. Stavovi su se opet promenili: ova generacija slikara vraca se ikonografiji i stilu ranohriscanskih uzora medju kojima su najznacajniji starozavetni i novozavetni ciklusi bazilika starog Sv. Lucca (San Ponziano) i Pisa. Ovo nije dovoljno za rekonstrukciju izgleda zidnog slikarstva u Toskani. Ne znamo da li je ostavio utisak na svog mladjeg savremenika u Rimu posto skoro ni jedan mural nije sacuvan iz naredne dve-tri decenije. Rim je dominirao zidnim slikarstvom u severnim pokrajinama. Posledice ovog novog stila pratimo u monumentalnoj kompoziciji. Trag se uspostavlja krajem XII veka u crkvi San Giovanni a Porta Latina. Sve je verovatno preslikano u XIV i XV veku brojnim scenama ili mozda nikada nije izaslo iz senke panelnog slikarstva koje je glavna umetnicka forma srednjovekovne Toskane. blisko je povezana sa rimskom tradicijom (stilom Santi Giovanni e Paolo su izmedju Tivilo i Anagni-ja). Glavni slikar San Silvestro je nezvanicni pokretac poslednje romanicke skole rimskog slikarstva. dela slikara iz Lucca i Bologna a ono sto lici na ostatke pizanske umetnosti na Sardiniji ( freske u apsidi crkve Saccargia. Umetnost Spoleta. koriste juzno italijanske i druge elemente cije poreklo nije utvrdjeno. Slikar svakako nije bio Rimljanin ali je mogao biti iz Venecije. sjajnom koloritu i tehnici modelovanja na dekoraciji apside u San Silvestro u Tivoliju koja je radjena u pravoj rimskoj tradiciji. u slucajevima gde se ne drzi grube lokalne tradicije. on primenjuje smele nagle akcente i koristi slobodnu. U Toskani je ostalo malo fragmenata: u Pistoia. Toskani. Rimski uticaj prostirao se na sever cak do Pize: freske iz XIII veka u San Pietro a Grado prilagodile su se ikonografskoj tradiciji starog Sv. Znacajna dela obicno su radili rimski majstori. sredinom XII veka ili nesto kasnije. javlja se ponovo skoro jednu generaciju kasnije kao glavni majstor grupe koja je oslikala tavanicu kripte katedrale u Anagni visoko dekorativnom ali difuznom stilu. jedan od njegovih ucenika. osvecene 1116 g. i Marcellina.

cini velicanstvena scena Hrista u slavi izmedju dva arhandjela i proroka Jeremije i Jezekija. Ovaj stil je mozda stigao u Parmu preko Djenove koja je.Johannes Italus. kasnije milanski arhiepiskop je 250 godina nakon sto su grcki slikari zavrsili svoj posao u Castelseprio.Situacija u Emilia-i je podjednako problematicna. Posto je sacuvano zidno slikarstvo Toskane i Emilia-e tako retko i udaljeno. svrstava se u red najvecih dela ranoromanskog zidnog slikarstva. Dekoracija. Ariberto da Intimiano. tesko sticemo zadovoljavajucu sliku njegovog pravog razvoja. morala igrati vaznu ulogu u XIII veku. koji je radio u Rajnskoj oblasti. Slikarstvo Civate se nalazi severno od Milana nedaleko od jezera Como. Saint Savin i Lambach-a. Kompozicija se zasniva na milanskom modelu koji je bio poznat u Ticino i zapadnoj Svajcarskoj. kao posrednok izmedju Italije i istocnog Mediterana. zajedno sa slikarstvom Sant` Angelo in Formis. raspored scene na tavanici) . U Aime. Jedino sacuvano znacajno delo. Milano i podrucje njegovog uticaja : Lombardija. 39 . Savoy postoji slikarstvo koje je poteklo iz iste radionice. On je mogao stici i preko Pize ili neke od luka na Jadranu. Cak sta vise. obnovio crkvu u San Vincenzo a Gallliano. u nekim pojedinacnim primerima njihovi uticaji su se preklapali. Glavna postojeca dela milanske skole zidnog slikarstva mogu se naci izvan grada. Italije i Burgundije nisu bile hermeticno zatvorene. U svakom slucaju. Slicnost sa otonskom ekspresijom kombinuje se sa: a) ostacima iluzionizma klasicnog rimskog slikarstva (na primer trakasti ornament u sceni raja) b) novom vizantijskom tehnikom modelovanja (neke od sara na draperiji skoro su identicne onima u apsidi Sv. Zivi pokreti i izrazi koje nalazimo kako u apsidi tako i u narativnim scenama u drugim delovima crkve podsecaju na otonsku umetnost: izmedju Milana i Reichenau postojala je ziva umetnicka razmena. Sicilijom ili Venezijom. Glavni slikar u Civate nadmasio je svoje savremenike scenom velike apokalipticke vizije nebeskog Jerusalima i borbe Mihajla sa azdajom. freske iz Parme nemaju nikakve veze sa Rimom. mozda je poreklom iz Milana. sa najsavremenijim principima romanicke kompozicije (rat andjela u velikoj luneti. Ticino Pijemont. Dekoraciju apside nove crkve oslikane u vreme njenog osvecenja 1007 godine. grcki slikari su se u ranom periodu probili u Lombardiji .Santa Maria in Castelseprio dekorisao je slikar iz Carigrada u VII ili VIII veku. italijansko je po karakteru a romanicko po vremenu nastanka. na severu i zapadu. Granice Nemacke. Ideje su tekle u oba pravca sa juga na sever . San Clemente de Tahull. narocito ne u otonsko vreme.svi su elementi i figure u stuku ujednaceno spojeni a da se nije narusilo jedinstvo celokupne seme. Berze-la-Ville. Medjutim. kada je za arhiepiskopa Milana postavljen Arnolfo de Capitani. Postojala su dva glavna centra romanskog slikarstva u severnoj Italiji: Milano orijentisan ka severu i zapadu i Venecija okrenuta skoro iskljucivo istoku. U krstionici katedrale Novara nedavno je otkriven jos jedan znacajni ciklus. Marka u Veneciji i San Giusto u Trstu) c) i konacno. Izmedju San Vincezo a Galliano i narednog znacajnog primera sacuvanog milanskog zidnog slikarstva u San Pietro al Monte blizu Civate postoji praznina od oko 90 godina. dekoracija krstionice u Parmi potice iz XIII veka i tako je usamljeno da se usled svojih izrazito vizantijskih osobina smatra delom balkanskih putujucih slikara. naslikana 1095 godine.

predgradje Carigrada. i ponovo se pojavio kako u Civate (San Calocero) tako i provincijskim derivacijama Ticino (Negrentino. uradjenih tom prilikom. narocito tokom vladavine Frederick-a Barbarossa (1152-90). ili negde izmedju u juznoj Francuskoj. Ratovi su omeli ozbiljan razvoj u Lombardiji i unistili dela. Izdanak koji se prepoznaje nizovima belih tackica i crtica na osencenim delovima draperja. kao i cela Istra. freske u Sant` Ilario u Revello-u su recite i krajnje egzoticne a njihova naglasena stilizacija podeca na katalonsko delo. njome je dominirao vizantijski uticaj mada mu nikada nije potpuno podlegla kao Sicilija koja je postala. San Giorgio in Como) ali o njima ne bi bilo moguce doneti zakljucke da u Pijemontu nije sacuvan veci broj dela. dopustiti i izvesna regionalna razlika. Trag fresaka iz Civate nalazimo u kapeli Sant` Eldrado u Novalesa cije narativno slikarstvo spada medju najekscentricnije dela celokupne romanicke umetnosti. gde skoro nista nije sacuvano. Sukob istoka i zapada na ovom malom podrucju od velikog je znacaja za istoriju umetnosti. Nesporazum izmedju papa tokom XII veka su izgladjeni i potpisan je ugovor 1170g. Akvileja je pod Poppo-m zatrazila pomoc od germanskih careva a Grado se oslanja na Veneciju. Uprkos tome sto su sacuvane u fragmentima. koja pokazuje izvesnu slicnost kompozicije. Akvileja nije uspela da se odupre dominaciji Venecije.freske iz Revello-a nemaju veze sa Milanom . zapadnjacki.Tehnika i stil dekoracije u San Pietro al Monte verovatno predstavljaju stil koji je postojao u Milanu krajem XI veka. Program i izrazito provincijski stil slikarstva u apsidi katedrale u Akvileji (1031g) u svojoj biti su italijanski dok je Maiestas u Santa Fosca. 40 . urodio je plodom cak u Kataloniji u delu majstora Pedret-a i njegovoj skoli. ali su sacuvani crtezi fresaka na pergamentu. Jedno je sigurno . Dekoracija katedrale u Vercelli (XI vek) unistena je u XIII veku pri njenoj obnovi. blizu Novare. Veneto Politicko i kulturno jedinstvo koje je nadmocna Venecija nametnula severoistoku Italije bilo je relativno novo u XII veku: do tada je ovaj region bio podeljen rivalstvom Akvileje i Grado. Sorengo). medjutim. Novate. S druge strane. Na kraju krajeva. Zahvaljujuci ovoj okolnosti sticemo predstavu kako je izgledala njihova ikonografija i kompozicija dok se o stilu moze govoriti na osnovu hagiografskih fresaka crkve na nekropoli San Michele at Oleggio. Da li je to slucajnost ili postoji stvarna veza izmedju Sant` Ilario i San Clemente de Tahull? Usled nedostatka dokaza nemamo odgovor na pitanje da li izvor ovog ekspresivnog stila treba potraziti u Pijemontu ili Kataloniji. koje je ponovo buknulo za vreme patrijarha Poppo Akvilejskog (1031 g). Akvilejski patrijarh je dobio venecijansku palatu pre toga a umetnost Akvileje je krajem veka potpala pod venecijanski uticaj. blizu Pule koja je bila pod uticajem Venecije. Sacuvano je samo nekoliko fragmenata iz ovog perioda (u samom Milanu. Stilom i datumom nastanka negde su izmedju Galliano i Civate. Mora se. Snazno i ne vrlo ugladjeno slikarstvo Santi Pietro ed Orso in Aosta potice iz sredine XI veka. fragmenti zidnog slikarstva u San Quintino u Spigno Monferrato blizu Alessandria bez sumnje pripadaju Milanskoj skoli. Drugi razlog predstavlja razvoj romanicke umetnosti u venecijanskom zalivu koji je odrzavao vezu sa severom i zapadom. Sto se tice Venecije. umetnicki gledano. Jedan od razloga lezi u tome sto je Ravena svojom dugom vizantijskom tradicijom uticala na ceo region severnog Jadrana ali nije popunila umetnicku prazninu koja je postojala na Siciliji.

oni su stigli u Veneciju i nastavili da dolaze dugi niz godina. Nedavno otkriveno Vaznesenje iz krstionice sv. Romanici pripadaju saradnici ovog umetnika koji su naslikali legende o Marku. Ni u Trentu nista znacajno nije ostalo te je jedina studija moguca u Alto Adige (juzni Tirol). Marku i murali u kripti akvilejske katedrale. ostri akcenti su nanoseni bez prelaznog modelovanja. sada se javlja figura Hrista inspirisana zapadnjackim Maiestas. venecijanski mozaici su ubrzo prevazisli ropsko podrazavanje venecijanskih modela i razvili sopstveni stil sa snaznim romanickim odlikama. kao sto su mozaici Torcello-a. Fragmenti u Vicenza i Riva San Vitale takodje nisu od pomoci pri utvrdjivanju uticaja veneto-vizantijske umetnosti na oblast Verone. visuljak) sa romanickim elementima. Njihovi akcenti nisu toliko iluzionisticki kao apstraktne sare. Sjajan primer su i mozaici sa predstavom stradanja u sv. naslikana krajem XI veka kada je vizantijski uticaj u Veneciji bio na vrhuncu. Verona je bila jedan od kljucnih posrednika izmedju Venecije i severa ali u samom gradu prakticno nista nije sacuvano iz tog kriticnog perioda. U drugoj polovini XII veka. Dekoracija Santi Nazaro e Celso je preromanicka. ne samo Verone i doline reke Adidje vec i na podrucje istocnih Alpa. Vizantijski umetnici su drzali monopol na polju mozaika ali sa zidnim slikarstvom je bilo drugacije pa se romanicki stil brze razvijao. pazljivo koriscenje mnogobrojne naslage pigmenata dale su razlicite efekte. Marka. Uprkos tome. siloviti pokreti figura. iz istog perioda . koji je tada dominirao mozaickom umetnoscu. plava boja je dobila smedji. pojavili su se skoro histericni pokreti i izrazi lica. svojim stilom nije nista vise vizantijska od slikarstva u Salzburgu koje je vrlo blisko umetnosti Veneta. izvedenim iz minijaturnog slikarstva. U ornamentu se kombinuju vizantijski (traka na mozaiku. Lav i vasilisk pod Hristovim nogama u kapeli San Giusto trscanske katedrale izvedeni su iz karolinskog modela. njeni oblici su transformisani do granice koja je Zapadu razumljivija od komplesnog grckog originala. tremu i glavnoj apsidi sv. Kao rezultat spoja vizantijskog i kasnoromanickog manirizma.oni cak u programu imaju neke zapadne crte: kompozicija u svodu juzne apside u Torcello-u vraca se na modele iz Ravene stare 500 godina. crte figura su vise zapadnjacke a pokreti manje prirodni. Uticaj venecijanskih mozaicara i grckih muralista na glavnog umetnika Akvileje. U vreme kada su drugi umetnici odlazili u Monte Cassino. 41 . Stil ovih mozaika je u svakom pogledu vizantijski. U glavnoj apsidi sv. fragmenti crkve su iz XIII veka a fragmenti sekularnog slikarstva u kuli.hladni. Marka ocigledno pokazuje ovaj spoj. “Tapiserija” na podnozju zida je cisto zapadnjacka. vidi se na bezbroj primera: pozajmljene su citave skupine figura iz venecijanskih kompozicija kao i pojedinacne figure iz starijih mozaika San Giusto u Trstu . U bivsoj opatiji San Zeno. Vizantijska umetnost je” obradjena” u Veneciji. beli i roze osnovni premaz. njih su radili Grci koje je pozvala Venecija da ozive umetnicku formu koja vec generacijama nije upraznjavana na zapadu. su tako neobicni po izlozenoj temi i formi da je svako poredjenje nemoguce. veoma su retke u Venetu .Ciste vizantijske forme. Mesovito poreklo venecijanskog slikarstva nije ni u kom slucaju sprecilo razvoj snaznog individualnog stila koji je odmah bio elegantan i fleksibilan i prosirio svoj uticaj na siroko podrucje. katedrale u Trstu. gde se u savremenim vizantijskim crkvama predstavlja Bogorodica na prestolu. Marka. polusenke su tople. Slicne lagane i tecne ilustracije legendi mogu se naci i izvan Veneta. uglavnom klasicnorimske i ranohriscanske umetnosti kojom je Akvileja obilovala. Hermagoras i figure svetitelja. skoro bez i jedne vizantijske crte. Dekoracija krstionice u Concodria Saggiteria. pod vizantijskm uticajem pojavio se stil koji je bio zivlji zbog upotrebe linearnosti i iluzionistickih akcenata.

Alto Adidje (juzni Tirol) Najranije zidno slikarstvo juznog Tirola su ciklusi iz karolinskog perioda u Naturno i Mals i oni ukazuju pre na snazne uticaje iz severnih i zapadnih centara nego iz Venecije. u dekoraciji kapele postoji dosta severnih elemenata: ornamenti poda. lica imaju levantinske crte . Na romanickim freskama apside u Mustair. Istorija venecijanskog uticaja u alpskom podrucju ne zavrsava se ovde. Gall-a u Grisons u IX veku. okruzena andjelima. Atelje koji je radio Castel Appiano oslikao je i murale u Santa Margarita in Lana koji je jos uvek pokriven ostecenim slojem slikarstva iz XIX veka. Jos jednom se poreklo inovacija moze naci u venecijanskim mozaicima. povijen nos . ciklus Mustair sadrzi i neke italijanske odlike. ekstremna skracenja u sceni u kojoj kralj na konju prolazi kroz kapiju palate i moderna haljina ludih devica poticu sa severozapada. Umetnik iz Burgusio ostavio je snazan utisak na sledecu generaciju slikara iz okoline ali je njegov stil trajao do pocetka XIII veka akumulirajuci sve vise veneto-vizantijskih odlika. Njegove teske haljine uskovitlanih nabora vuce brzina pokreta koji je naglasen belim akcentima i sfericnim spojevima. koji su stizali iz St. uprkos tome sto formalni jezik pokazuje nervozni drhtaj kasno romanickog manirizma. Njoj ne pripada ni pozadina artikulisana arkadama i razlicito obojenim delovima. ciji je program radjen u duhu karolinskih predaka. slican spoj italo-vizantijskih i severno-romanickih elemenata nalazimo na nekoliko drugih ciklusa iz XIII veka u juznom Tirolu. prikazano je figurama kao sto je andjeo u Blagovestima. Ali. kao sto je Irodov dvorski stav prekrstenih nogu. najkarakteristicnija ilustracija kasnoromanickog preterivanja sa venecijanskim oblicima. u dekoraciji horskog prostora u San Giovanni u Tubre uzburkani linearni manirizam povlaci se pred oblim fluidnim stilom crteza reljefa koji je u XIII veku preovladao. pokazuje nadmoc severnog slikarstva nad italijanskim. Oni pokazuju upornost starih tradicija. U kapeli Castel Appiano blizu Bolzano-a jos su istaknutije naglasene forme u veneto-vizantijskom maniru. samo po sebi vec ekstremno. Program takodje ima vizantijske karakteristike: Bogorodica. Rana dekoracija u juznom Tirolu koju oznacavamo kao romanicku. na primer u Grissiano-u. Uprkos tome sto ovaj stil sadrzi usamljene vizantijske crte (tipovi fizionomija) slikar nije direktno poznavao italijansku umetnost. S druge strane. Iako su severozapadni uticaji. Slikarstvo drvene tavanice u Sankt Martin u Zillis-u. Mada nisu poznata kasnija dela ove radionice.a u pocetku postoji tendencija da se prenaglase zglobovi ispod uskovitlane odece. trake i sema krljusti i fleur-de-lis poticu sa severa a smele forme. iz 1160 godine. Ni jedan od ovih ranih murala ne pripada glavnom toku razvoja. akantusi. dekoracija na svodu kripte Santa Maria Burgusio (1160-70) takodje je delo putujuceg slikara sa severozapada. Na istocnom zidu iznad su prikazani apostoli . On se snazno oseca u minijaturnom slikarstvu Padove u trecoj cetvrtini XIII veka.bademaste oci.sve ovo je moglo biti radjeno po venecijanskim modelima. Za ovaj stil je karakteristicno da tezi grotesknom sto vidimo u cudovistima na podnozju zida u San Jacopo u Termeno-u ali i na apostolima u apsidi iste crkve (vrlo slicne su freske San Bartolomeo). Vizantijskoj i italijanskoj praksi ne pripada ni blistavi kolorit u kojem se istice nekoliko nijansi bledo zelene i bledo plave boje. U isto vreme. meandri. Padova je u 42 . bili su snazniji. sedi na tronu u glavnoj apsidi. Snazan lokalni akcenat ovog jezika pokusava cak da docara neuverljivo ali nepogresivo lokalni Dolomitski pejzaz u kojem Avram i Isak idu ka mestu zrtvovanja. Ovde sencenje paralelnim linijama stvara prirodniju vrstu reljefa nego u Castel Appiano.

Najraniji nacin deli slikarstvo prema koloritu i tehnikama u dve glavne grupe: jedna je obuhvatala slikarstvo neuglacane (grube) finalne obrade na svetloj pozadini a druga slikarstvo glatke.umetnickom smislu bila veneto-vizantijski satelit. samo bez ikakvih veza sa Monte Casinom i Klinijem. Ovo je stroga procena ukoliko se ne odnosi samo na centralnu oblast. On takodje ne pravi razliku izmedju aspekata koji se moraju tretirati zasebno: tehnike. na juzne regije koje su pripojene Spanskoj marki i konacno na kraljevstvo Aragona. pod upravom francuske krune. Slikarstvo istocnih Pirineja u kojima su preovladali uticaji iz Katalonije Ovaj slozeniji sistem ipak ne objasnjava postojanje velikog broja raznovrsnih oblika. 3. sjajne povrsine na tamnoj. obicno plavoj pozadini. Sledeci je bio pokusaj da se geografski definisu ove dve grupe tako sto je prva smestena u basen Loare (centralna Francuska) a druga na jug i istok u Burgundiju i Overnju. Smatra se da prvo pripada autohtonoj. u kripti iste crkve postoji ciklus na tamnoj pozadini. 6. takodje na tamnoj osnovi i pod vizantijskim uticajem. na Burgundiju koja je presla u ruke germanskog cara kao posledica jos jednog dinastickog braka. Samo jedna od cetiri grupe je stilski 43 . poreklom iz lokalne tradicije koja je kontinuirano postojala od kasnorimskog perioda. regionalne karakteristike i strani uticaji. forme. U ovim oblastima kolicina sacuvanog materijala je tako mala da bi se francuska misljenja mogla opovrgnuti. Ona se ne odnosi na: Normandiju i provincije koje je dobio engleski kralj Henri II brakom sa Eleonor -om Akvitanskom 1152 g. na severne teritorije koje su pripadale flamanskim grofovima. Na primer. Slikarstvo mnogobrojnih crkava ostavlja lazni utisak da je na svetloj osnovi zato sto se prvobitni tamnoplavi pigment okrunio i izbledeo. 2. u Overnji i Poatjeu nailazimo na slikarstvo kako na svetloj tako i tamnoj osnovi: najpoznatiji ciklus na svetloj pozadini nalazi se u Saint Savin-u. Sklonost ka sistematicnosti navela je francuske naucnike da izmisle razlicite nacine klasifikacije materijala ali se jos uvek nije pojavio zadovoljavajuci sistem. Francuski naucnici govore o opadanju koje nastaje oko 1150 g. Zatim. nacionalnoj umetnosti Francuske a da je drugo nastalo pod italijanskim ili vizantijskim uticajem. Prva originalna grupa sa sedistem u Turu obuhvata slikarstvo neuglacane (grube) finalne obrade na svetloj pozadini (fond clair). Minijaturista iz Padove angazovan je za crkvu Sankt Nikolaus at Matrei u istocnom Tirolu. Drugi su slikari te iste godine putovali dalje na sever do skriptorijuma u Alpima gde su iluminirali veci broj rukopisa. 4. U nekoliko preostalih fragmenata iz XIII veka sacuvani su murali radjeni pod italo-vizantijskim uticajem. Slikarstvo u Velay i Basse-Auvergne. gde je naslikao nebeski raj na tavanici a svetitelje na tri zida gornjeg dela hora. Ali. Ali je uskoro postalo jasno da je ova podela odvise kruta i jednostavna te je dopunjena sa cetiri glavne grupe: 1. slikarstvo Burgundije i jugoistocne Francuske na plavoj pozadini koje je bilo pod uticajem Monte Cassino-a. U kasnijim delima oseca se izvesna stagnacija ili prvi znaci razvodnjavanja koji su vodili gotici i konacnoj eliminaciji samih zidova. Francuska Najveca dostignuca romanickog zidnog slikarstva u Francuskoj su rana dela s kraja XI i pocetka XII v.

u razlicitim periodima. sada izgubljeni vizantijski materijal. nje se necemo doslovno pridrzavati u onim slucajevima gde postoji stvarna veza izmedju dela koja su udaljena jedna od drugih. Le Puy i juznoj Italiji. Verovatno je upotrebu juznoitalijanskog modela podstaklo to sto je mala kapela posvecena St Michael-u. Dekoracija apside je tehnikom. Centralna oblast. On se javlja u Clermont-Ferrand-u cak u XIII v. Slikarstvo u ovom podrucju je. Stil prvobitnog slikarstva svakako je proistekao iz juzne Italije. Jedina stilska paralela se moze naci u iluminiranom lekcionaru iz Klinija s kraja XI i pocetka XII v. pojacane postojanjem hodocasnickih puteva. na tremu i u Salle des morts (pogrebnoj kapeli). hodocasnici su prenosili ideje i oblike.slikarstvo u istocnim Pirinejima.homogena . Sacuvano je samo jedno delo na kojem mozemo prouciti njen ucinak. U odsustvu zadovoljavajuceg kriterijuma. vrsi se podela po geografskim oblastima. Potpuni pregled romanickog slikarstva u Francuskoj je nemoguc zato sto su sacuvana dela u fragmentima. formom i stilom jedinstvena ne samo u Francuskio vec u celokupnoj romanici. Ovde se ne radi o skoli. Stil fresaka zapadne galerije Saint-Julien u Brioude vodi poreklo iz istog izvora iz kojeg i slikasrtvo u Le Puy. (Ulazak u Jerusalim) pokazuje srodnost sa kasnoromanickim slikarstvom severno od Loare i nije karakteristican za Burgundiju i stil apside. Upravo ova slicnost potvrdjuje teoriju o stvarnom 44 . Djenova je kumovala tremu. Vizantijski uticaj je mozda drugim putem stigao u Savoy: freske iz Aime cija je ikonografija uzeta sa sicilijanskih modela (Monreale?) verovatno su radili putujuci slikari. slicno delima lokalnih skola u Turu i Poatjeu. Ali se ona ne moze racunati kao francuska. ikonografijom. Ostala dela pripadaju drugoj tradiciji (Gourdon ) ili su iz gotickog perioda (Tournus). Putujuci izmedju svetilista posvecenih sv. Mada ociglednih uzora za kasnije slikarstvo u Le Puy nema. Uloga italovizantijske umetnosti bila je drugacija u Burgundiji. Ali. Ali. Pre se stice utisak da je. vec takodje na slikarstvo iz XIII v u apsidalnoj nisi transepta. Ne iznenadjuju nas vizantijski i italijanski elementi u onim delovima danasnje Francuske koji su blizu italijanske granice ili mediteranskih luka. S druge strane. Maiestas u kapeli obliznjeg Lavaudieu. oni su verovatno bili pre italijanski nego vizantijski. Venecija Salle des morts: zlatne tackice oko velikog Raspeca u Salle des morts svedoce da je izvor umetnicke inspiracije bio mozaik. Taj stil je stigao u samo srce Francuske rekom Ronom i putevima kojim su isli kaludjeri sv. iz razlicitih izvora bio nametnut domacim formama sa promenljivim intenzitetom. Stil odgovara stilu ateljea koji je radio murale krstionice u Parmi. Ona sadrzi raznovrsnost stilova koja iskljucuje uniformnost. To se odnosi ne samo na kompozicije u kamenu koje predstavljaju grube ali ambiciozno uradjene figure i narativne scene naslikane na tribinama transepta u XI v. Do sada pomenuto slikarstvo karakterisu vizantijske forme i kolorit a do izvesne granice i ikonografija. ne iz Monte Casina vec iz Campania-e i Apulije gde se asketsko vizantijsko slikarstvo takmicilo sa narodnim. do sada nije otkriven ni jedan primer direktnog importa iz vizantijskog carstva. naslikan je tada najnovijim stilom a zasnivao se na aktuelnim trendovima u vizantijskoj umetnosti s pocetka XII v. Slicnost je posledica geografske lokacije. Radi se o dekoraciji kapele Chateau des Moines u Berze la Ville na kojoj razlikujemo dva stila: stil fragmenta u brodu kasnog XII v. Arhandjelu Mihajlu u Normandiji. obogaceno uticajima koji su stizali iz okolnih oblasti (Maine. Mihajla. gde su sacuvani najbrojniji primeri. Tradicije starogrckih kolonija zivele su i hranile se umetnoscu pravoslavnih kaludjera koji su tamo ziveli. naslikano mnogo kasnije (oko 1200). Nivernais. mora se smatrati najznacajnijom. Limousin) i cak Akvitanije. ali ono ne cini homogenu grupu. koloritom.

Istancane ukrstene svetle i tamne poteze (pr. Blaise) ili modelovanje kose ne nalazimo ni u vizantijskom ni u italovizantijskom slikarstvu. Predstavljeni tipovi nisu ni rimski ni vizantijski. ni u kom slucaju ne mozemo pretpostaviti da sacuvane freske predstavljaju stil kojim je dekorisan osnovni manastir. dodatih zbog dekorativnog efekta. Pokusaj da se skracenjem donjeg dela tela leve strane postigne trodimenzionalni efekat nije ovde uspeo kao kod figura u pokretu u sceni Stradanja. Ona se ne javlja vise nigde u Francuskoj. Figure Dedicus u sceni stradanja sv. ali i energiju. Nekoliko motiva upucuje na slicnost sa Rimom . naslikana u ogromnim razmerama. Rec je o varijanti vizantijskog stila koji se ranije javio u klasicnoj umetnosti i koji je poznat kao stil “vlazne odece”. pripadaju istocnoj crkvi kao i ruka Gospodnja sa vencem iznad Hristove glave. Takvi elementi pokazuju da su uticaji sa severa imali ulogu u razvoju stila Berze.postojanju veze izmedju slikarstva u apsidi Berze i samog Klinija: Berze je nedaleko od Klinija i njemu je pripadao. Molitveni zanos apostola blizi je karolinskoj i otonskoj umetnosti ili bolje reci klasicnom nacinu na koji je figura prikazana u karolinskoj i otonskoj umetnosti. sedi u sredini polukalote na necemu sto ne predstavlja tron iz italovizantijske Maiestas niti dugu iz severnih apsida. Ovaj sistem izbegava sematske oblike i skupine oblika. pokret i likovanje. Kompozicija na svodu apside u Berze-u mogla je biti ista kao u Kliniju. Stroga. Samo se na fragmentima iz Klinija uocava veza pigmenta i poteza cetke. nabore u obliku slova V i uklanja amorfne naslage boje. Temeljna studija Fernanda Mercier-a pokazuje jedinstven polozaj ovog slikarstva. Predstava sv. Ova tehnika se koristi u Berze-u na dinamicniji. dostojanstvena figura Hrista. Mnogobrojni nanosi boje poreklom su iz vizantijske prakse ali i ovde imamo elemente koji nisu cisto vizantijski. Izvesne paralele nalazimo na freskama sa otonskim elementima u Saint Chef u obliznjoj provinciji Dauphine.mreza paralelnih linija na telu . ni rimski ni iz Campania-e. Berze predstavlja za izgubljenu dekoraciju Klinija ono sto je znacio Sant Angelo in Formis za Monte Cassino. vec neobicnu kombinaciju obe . Mada najsistaknutiji stilski elementi u Berze-u . Ova kompozicija apside u Berze-u nema paralele u celoj Italiji. Direktni dokazi o vezi sa zidnim slikarstvom Rima ne postoje. Uzor su minijature mozda cak iz samog Klinija. Analiza kolorita i tehnike otkriva slicnu kompleksnu mesavinu. nervoznog stava i carskog gesta je realisticna i pokazuje vece tehnicko umece nego frontalna figura Hrista na kojem je nejasan odnos izmedju levog bedra i kovcega. On svakako nije nastao u Kliniju niti je direktno preuzet iz Italijanskog modela. narocito karolinsko Ada skole i minijarture iz Monte Cassino. prikazani u donjoj zoni. Vincent-a). noge Deciusa ili bedra egzekutora sv. Umetnik iz Berze vrlo je vesto prikazao stanje i okolnosti: mir i velicinu. na primer udvojen motiv kruske na prevoju udova i cik-cak sara na nekim porubima. na primer. kompleksniji i slobodniji nacin. kao na karolinskoj minijaturi. jos su impresivnije od mirnih figura u svodu.neki svetitelji u nizu. Verovatno je neko vreme postojao na zapadu posto se primecuje izvestan manirizam. Slabosti u prikazivanju Hrista govore o mogucem izvoru stila: minijaturno slikarstvo. Ali. Ne mozemo 45 . kruskasta i trouglasta ostrvca cije forme odredjuju polozaj volumionozne odece. Petra sa svitkom u prisustvu apostola i manjih svetitelja moze se tumaciti kao traditio legis ili kao cin osnivanja Klinija 910 godine. Figure u scenama stradanja ciji pokreti prelaze okvir i produbljuju planove radnji.predstavlja majefikasniju tehniku u savremenom romanickom slikarstvu. Lorencija (ili St. usamljeni sredisnji delovi plasticno docarane tenzije. Uskovitlane linije na udovima.jastuk na osloncu koji je neodredjeno dekorisan.

(Vie de sainte Radegonde) kojima je srodno fresko slikarstvo kripte. Naspram ove strogo geometrijske forme. Vecina postojeceg romanickog zidnog slikarstva u Francuskoj koncentrisano je u srednjem i donjem toku Loare. Partheny-le-Vieux). Ovo je srce autenticnog francuskog slikarstva koji nisu dotakli italijanski i vizantijski uticaji i odredjeni su kao jedna grupa za koju je karakteristicna svetla pozadina. Minijature su uticale na zivopis Monte Cassino-a i kasnije Canterbury-ja. Brittany i Champagne. koncizna plasticnost. u kripti katedrale u Auxerre postoji jedno izuzetno delo koje se do sada opiralo pokusajima klasifikacije. fluidne linije. takodje na konju.od pocetka XII do pocetka XIII v. Posto nisu sacuvani materijalni dokazi iz prethodna dva veka. onaj iz Saint Martina i Saint Julien. u osnovi apokalipticna karakteristika. Ucinjen je neuverljiv pokusaj da se utvrdi direktna veza izmedju romanickog zidnog slikarstva i karolinske minijature u Touraine. Datira se razlicito. Slikarstvo koje je sacuvano na jednom svodu verovatno je bilo deo obimnog programa. ocigledno je bio sasvim razlicit. ciklus jevandjelja u Saint-Pierre-le-Eglises. U samom Tours-u razlikujemo dva potpuno razlicita stila. bledo siva i plava. Njime dominira veliki krst ukrasen draguljima koji ne predstavlja samo sredstvo artikulisanja povrsine. crvena. gotovo goticka ljupkost Hristovog lika ne daje nam za pravo da freske dovedemo u vezu sa dekoracijom kripte iz vremena opata Humbaud (1087-1114) koji pominju izvori. Poitou nije moguce jasnu razlikovati. Kategorizacija nije zadovoljila mnoge naucnike. Zidno slikarstvo u Poitiers-u je mastovitije i snaznije a svojim karakteristicnim oblicima predstavlja vecu sinkretizaciju od slikarstva u Tours-u. Razlicito se i tumaci. Anjou. 46 . na primer. Slikarstvo 72 ciklusa ne odlikuje niti se oni mogu grupisati po lokalitetu. Freske se ne mogu dovesti u vezu ni sa jednim poznatim slikarstvom u Burgundiji. Na siru okolinu uticao je nadahnutiji stil dekoracije Saint Julien. ne mozemo pratiti razvoj stila. Izmedju krakova krsta nalaze se cetiri medaljona sa andelima. Preciznije datovanje moze se postici u svetlu razvoja umetnosti u oblasti Loare. Ako stvarno potice iz vremena izgradnje kule (sredina XI v). ali se mora posmatrati u kontekstu favorizovanja figure konjanika u religioznim kompozicijama monumentalnih razmera ( krstionica u Poitiers. Blesois i Berry. Stil apsidalne dekoracije u Berze-u nije bio jedini stil murala kojim su radili umetnici Klinija. figura Hrista na konju stoji bez okvira. a uticaji su dosezali do Akvitanije. u Touraine. Saint Hilaire (narocito narativne scene u apsidi kapele ) i Saint Jean. Severozapadno od Klinija. Po freskama u brodu samog Berze-a zakljucujemo da je u Kliniju u drugoj polovini XII v postojao stil razlicitog porekla.odbaciti mogucnost uticaja minijaturnog slikasrtva na stil bar jednog slikarstva iz Klinija. u Burgundiji. On predstavlja osnovu stilskog modi glavnih dela Poitevin murala i fresaka Saint Savin. stilove iz Touraine. naslikane u vreme osvecenja crkve 1084 g. Neosporna je njena. Poitou. Anjou. Jedino njihovi oreoli i krila narusavaju preciznu geometrijsku podelu a sloboda sa kojom Hrist lebdi u centru je neobicna. Ravne. Saint Savin pokazuje slicnost sa minijaturama Poitiers. onda ona potvrdjuje pretpostavku koju iznose dokazi da je Tours kolevka romanickog slikarstva u regionu Loare. bela. Dominantni stil kasnog XI v. Hijeraticna i nezna figura svetog Florentius-a iz Tour Charlemagne of Saint Martin zapanjujuce je visokog kvaliteta. i sa stilom zidnog slikarstva koje se moze rekonstruisati na osnovu fragmenata crkava Notre-Dame-la-Grande. Kolorit je ekonomican: oker. Za razliku od problema sa kojima se susrecemo kod folklornog slikarstva arhaicnog stila.

Izvestan napredak moze se pratiti od galerije gde su forme ukocene i krute do fluidnog ritma na tremu. kao marionete koje se ljuljaju na koncu opustenih kolena. ugao i razdaljina sa koje se gledaju scene takodje su znacajni faktori. Redosled oslikavanja je bio sledeci: zapadna galerija. 1390) i freske u Chateau-Gontier. isticuci da je oslikavanje crkve trajalo dugo. Poitiers. Pored velikog stepena slicnosti u sekundarnim elementima ( ornamentu. figure stoje. Poteskocu stvara pripisivanje stila iz Saint-Savin skolama u Tours-u. vestini i temperamentu slikara samo su delimicno uticale na formalne razlike: format. gde se razlikuje rad cetiri slikara. Ovo govori o vrlo brzom poslu. Svaki od ovih delova radila je druga grupa slikara da bi se posao sto pre zavrsio. Poitiers-u i Angersu. zajedno sa Angers stilom imao uticaja na dekoraciju Saint Savin sur Gattempe. transept i hor. Nju nije dotakao ni novi fizicki realizam i tehnika modelovanja “vlazne draperje” ali jeste novi nacin crtanja likova. Slikarstvo koje se gleda sa nize visine radili su minijaturisti iz skriptorijuma Sainte Radegonde u Poitiers-u dok su brod i zapadnu galeriju slikari umetnici koji su se bolje iskazali na monumentalnim razmerama. Angers. peti deo ali je u njemu malo sacuvanih fragmenata da bismo zakljucili da pripada slikarstvu glavnog broda. posto se dekoracija nekih delova crkve veoma razlikuje. u Angers-u. Razlike u poreklu. To nas navodi da priznamo postojanje razlicitih varijanata stila.Treci lokalni stil donjeg toka Loare. a slikari su birani prema vestini koja odgovara uslovima. povijenih ledja. nat. tremu i kripti. postoji opsta ujednacenost u artikulisanju tela. Paris. To je utisak starijeg. Svetlost i senke predstavljeni su u Saint Savin onako kako su se slikale freske u San Vincenzo i 47 . hodaju i gestikuliraju na isti nacin. brodu. Dignitet i slicna neodlucnost odisu duhom koji je u osnovi kasnokarolinski. cak arhaicnog dela. Po zavrsetku ovog veceg dela oslikana je kripta i konacno trem. Grabar je naglasio da se neobican raspored starozavetnih scena na tavanici broda moze jedino objasniti pretpostavkom da su slikari tesko pratili zidare i koristili njihove skele prema svodu. zvonak i harmonican kolorit vizantijske i italo-vizantijske umetnosti kasnog XI v. Brod i galerija su najmanje jedinstveni sto se tice dekoracije . On je kruci i sematicniji od stila u Tours i Poitiers ali je. Hor je predstavljao poseban. Sacuvana dekoracija se moze svrstati u cetiri celine: na zapadnoj galeriji. Svod kripte je u najvecoj tacki visok 2. u odnosu tela i odece koja je cesto kao pescani sat suzena na kolenima a otvara se spolja.5 m. Ali Deschamps i Thibout su skrenuli paznju na cinjenicu da celokupno slikarstvo. Bibl. bez obzira na razlike. Galerijom dominiraju Poitevian elementi dok su freske na tremu slicne fragmentima u Saint Julien u Tours-u. Najveca grupa radila je na najvecoj povrsini. On je oslikan pre nego sto su skele iznesene napolje. Cak sta vise.oba pokazuju karakteristike sva tri umetnicka centra: Tours. tavanici broda. one putuju prekrstenih nogu i obicnim ljudskim pokretima iskazuju zurbu i neizvesnost ali u sebi poseduju dignitet saznanja da su deo Bozijeg plana. na kosi i bradi). U svakom delu dekoracije. Neki pisci su pokusali da objasne stilske razlike koje postoje u dekoraciji Saint Savin-a. obliku slova. Ni kontrast izmedju Saint Savin i Berze la Ville nije nista veci. dok je jedan slikar bez icije pomoci radio kriptu i trem. arhitektonskim elementima detaljima na kostimima. predstavljaju minijature (Vie de saint Aubin. tavanica broda. lat. Razlikom u datovanju ne moze se objasniti utisak koji Saint Savin ostavlja. Ali razlike su daleko manje znacajne od ujednacenosti stila. Glavni razlog lezi u italo-vizantijskom talasu koji je prosao Berze-om ali nije uticao na umetnost donjeg toka Loare. ima tako upadljive zajednicke osobine koje iskljucuju prekid u radu. umnozavanje planova. skoro sto godina.

verovatno putujuci umetnik iz Katalonije. produzio je odmah po zavrsetku da radi na Chateau-Gontier. iz Akvitanije ili Gaskonje pomislicemo da je umetnost Gaskonje bila isto toliko nadmena . Freske su verovatno naslikane pre1140 g. Jedan od slikara koji je radio u brodu crkve Saint Savin. govore da je slikar. Montoire. necemo se ogresiti o ovog slikara ako ga svrstamo u provincijalne umetnike. bela. verovatno izgradjene u prvoj polovini XII v. Skoro sva lica su identicna.ali je poznavao i Poitevin-sko slikarstvo: nacin na koji je uradjena arhitektonska pozadina u sceni Tajne vecere tipican je za kompoziciju u Vie de sainte Radegonde. Ali freske su usamljeni primeri a ne znacajne faze u procesu razvoja. Oluja je prosla slikarstvom pretvorivsi svaki treptaj vode u talas razdiruci odecu figura u lepezaste nabore. snazne individualnosti. Izvesna sklonost prema sporednim figura na primer prozor sa Bogorodicom katedrali Le Mans govori o novom ritmu koji je razvijen u Maine. koja je nekada pripadala opatiji u Mormoutier-u. jedan je severno od Loare. Problem predstavlja datovanje fresaka a ne njihovo geografsko ili nacionalno poreklo. Nastaju novi centri. Oba su iz doline Loare. ali samo u minijaturnom slikarstvu. Kriptu Saint Nicolas u Tavant-u. Tourangeau-Poitevin-ski stil. otonskog porekla koji je kasnije usvojen i ozivljen. radila je podjednako snazna umetnicka licnost. Celokupna kompozicija pokrece se preciznoscu astronomskog sata. verovatno poreklom iz Angers-a. kombinuje kraljevsku uzdrzanost centralne figure sa blagozvucnom gipkoscu dopadljivih obrisa i delikatnih oblika andjela iz pratnje i simbola jevandjelista . Masivna figura Hrista u predstavi Maiestas u istocnoj apsidi male krstoobrazne kapele Saint Gilles. Razlicite grupe slikara koje su radile u Saint Savin nisu bile orijentisane na umetnost Italije ili istoka. zuta. formiran u XI veku. skoro brzopotezno mestimicno sa zivoscu koja je na granici genijalnosti. Ograniceni izbor boja (crvena. Kruti trouglasti nabori i cik-cak rubovi draperija.Galliano pocetkom XI v: forme su apstraktne i dekadentne veoma udaljene od iluzionizma. Mnoge autore je zavelo skiciranje te su ih svrstali u sredinu XI v dok je druge ikonografija navela na zakljucak da se radi o kraju XII veka. Le Mans ili Vendome. Mala kapela u Montoire takodje sadrzi slikarstvo drugacijeg stila. Slikarstva u Primellesu i Palluau su naslednici ovoga stila koji je vec tada degradirao do nivoa folklorne umetnosti. severno od Poiters-a. zabrinuta cela ostrih povijenih noseva i malih skoro kruznih ustiju. od druge cetvrtine XII v teku novi procesi. On prozima cak i duplu mandoru izvesnim kruznim pokretom. Danas je ovaj stil predstavljen samo jednim delom: freskama u Arienes i starija dekoracija u Ponce. mnoga naslikana iz profila. Nedavno otkriveno slikarstvo u gornjem 48 . U medjuvremenu. crna ) samo naglasava karakter dela koje nam nista ne govori o poreklu stila ili slikara. suvi kao od slame. Slikar je verovatno dosao sa juga. radio u granicama provincijskog stila. pokazao se istrajnim i razgranatim -stigao je u Berry gde freske iz kasnijeg perioda u Chalivoy-Milon pokazuju nepogresivu slicnost sa Saint Savin-om.napeti i nestrpljivi. Elemente ovoga stila nalazimo i u Vendomois-u. Glavno delo koje pripada ovom stilu vodi poreklo iz ovih tradicija i nalazi se u blizini ova dva grada u dolini male Loare gde se kasnije razvija ovaj stil. Preovladava utisak starog stila. Dve predstave Hrista na prestolu u bocnim apsidama nisu iz kasnijeg vremena kao sto se verovalo vec pripadaju drugoj tradiciji. Kripta je oslikana lagano. Njihova je umetnost u svojoj osnovi zapadnjacka. primaknutih i siroko otvorenih ociju kao u zaprepascenju. Izrazi su isti . Ikonografija fresaka zanimljiva je koliko i njihova izrada.

Promena se ne ogranicava samo na spoljasnjost. Pojedinacne kompozicije su izgubile tacan osecaj monumentalnosti koji karakterise zrelu romaniku. Berry-ju. Usled ceste promene dimenzija. Ono pripada freskama koje nalazimo cak u Berry-ju i severnoj Burgundije: primer je usamljena predstava Hrista i andjela na konju na svodu kripte katedrale u Auxerre iz sredine XII veka. Prikaz ustalasalih zavesa. On pripada visokoj romanici svojom zreloscu. Sujeta je zamenila posvecenost a dvorska elegancija velicanstvenost. moze se reci posteniji. forme su dobile spokojni kvalitet. dopadljive pruge u boji daju dekorativnu pozadinu na kojoj raspored figura gradi zanimljivu koloristicku siluetu. U kasnijoj fazi razvoja ovog stila. Mada jos uvek siroki. Na prvi pogled. ovladanom tehnikom cak i izvesnom dozom rafinmana. To navodi na kasnije datovanje . One 49 . Vecina dela stvorena u ovom novom pokretu nalazi se severno od Loare. Mozda ih nije ni bilo posto je prednost u umetnosti presla sa zidnog slikarstva na bojeno staklo. bojeno staklo. Za figure je koriscen smeo kolorit u finim prelazima (zelene u zutu. vec ogromno Raspece kao njegovu ravnotezu. oslikane posle 1150 g. gotickim. Maine. Oni govore o nestajanju umetnicke originalnosti i prelasku murala na nivo zanata. ali je u Brinay kvalitet bolji a formalni recnik ugladjeniji. Pokreti ovde samo delimicno podsecaju na Vicq. crvene u smedju i plavu). tipicnu za Saint Savin i tapiseriju Bayeux. odvojeno jedna od druge. Ako pazljivo pogledamo otkrivamo da.sto potvrdjuju i drugi faktori. oni su dostojanstveniji i svecaniji. Veliku epsku naraciju. deo Strasnog suda i epizode iz zivota St James i sv Nikole. Najzanimljivija medju ovim kasnim delima je dekoracija hora Saint Jacques des Guerets (ima ravnu tavanicu). upucuje u drugu cetvrtinu XII veka. koje su radili isti majstori ali sa vise truda. minijature cak tapiserija. ciji ugladjeni primitivizam podseca na Art Nouveau. Majstor je naslikao na neravnom istocnom zidu ne samo Maiestas.sam kraj veka . valovitih ivica zabacenih rukava govori da su freske nastale sredinom XII veka . dekoracija kruzne kapele Saint-Jean-duLiget u Chemille-sur-Indrois donosi malo novina u poredjenju sa slikarstvom druge cetvrtine XII v. forme postepeno arhaicne i maniristicke . Krajem XII veka francusko zidno slikarstvo su radikalno promenile nove snage koje bi se u svim drugim zemljama smatrale kasnoromanskim ali ih francuski naucnici ne nazivaju tako vec. Pravilne. figure postaju vitkije. s pravom. Figure nisu vise zrtve transcendentalne volje. Ovo skretanje u dekorativnost je karakteristika samo jedne grane zidnog slikarstva u centralnoj Francuskoj: na drugim mestima zastarevanje romanickog stila ima direktan. izraz. jevandjeljski ciklus. ljupkost i neznost nepoznatu zreloj romanici.horu crkve. Najveci broj postojecih ciklusa je iz doline Loare. draperje su vise stilizovane i raznovrsne. Scene iz jevandjelja u Le Liget-u pokazuju zasicenost visokoromanickog stila. zamenjuju ilustracije epizoda. Gilles u juznoj kapeli kripte blizu Saint-Aignan-sur-Cher. gestovi odmereniji. vec se primecuje prelaz ka gotici. To nam govori da poreklo treba traziti u Anjou. Najznacajnije slikarstvo ove grupe su bez sumnje freske Saint Aignan u Brinay. njih pokrece sopstvena volja. Orleannais. Galski duh (esprit gaulois) je prenaglasen skoro do karikature . Ovo moze delimicno objasniti postojanje slikarstva cije osobine vise ukazuju na druge umetnicke forme: emalj. razlicite komponente dekorativnih sema izgledaju nepovezano. iako su postale zamorne i trome. koji obicno nalazimo u apsidi. Ni jedan nije visokog kvaliteta i moraju se smatrati rustickim odrazom umetnosti ciji su urbani oblici izgubljeni. Radili su ih isti majstori na sta ukazuje srodnost sa dekoracijom apside u Tavant-u. Na freskama u Ebreuil-u (Bourbonnais).primer su freske koje ilustruju zivot St.

L`Ecluse (La Clusa). One pokazuju nadahnuti stil s pocetka XIII veka u svojoj najsvetlijoj rokoko formi i delikatnom prozimanju talasastih linija. Saint-Junien. U ovom kasnom delu podjednako su izbalansirani prirodnost i rafiniranost. Jedno o dglavnih dela iz pirinejske oblasti je dekoracija juzne apside u kapeli Saint Jean Baptiste u Saint Plancard. Na zalost. Fragmenti Raspeca u Saint-Andre-des Eaux (Cote du Nord). Freske iz apside kripte u Montmorillon s pocetka XIII veka. jedinim sacuvanim freskama u celoj Brittany. Na srazmerno maloj povrsini u dolini istocnih Pirineja sacuvano je pravo bogatstvo ranoromanicke 50 . Kolorit sa puno zelenog. Slikar je upotrebio vizantijske ikonografske modele (presto. Stil fresaka iz Rocamadour je u osnovi juznjacki . daleko nadmasuju savremena dela. cini jedine sacuvane romanicke freske iz ove oblasti. Podjednako bogat kolorit ima jedino sacuvano romanicko zidno slikarstvo u Quercy iz oko 1200 god. Spanija Spanija zauzima posebno mesto u istoriji romanickog zidnog slikarstva. Sorede i drugim mestima. Plasticnost cvrstih formi. vreme Philip Augustus (11801223). Situacija je ista u juznim oblastima. crvenog zutog i malo plavog je tipicno severnjacki kao i ranogoticke vitke elegantne haljine. To je u osnovi folklorno slikarstvo i vec pokazuje odlike svojstvene katalonskim delima kao sto su Osormort i Bellcaire. Slikarstvo u Saint-Marie-de-Anglais kasnijeg je datuma i grublje a ono u Petit Quevilly svakako je radio engleski slikar. Modelovanje draperja je postignuto kao na emalju. ranijeg su datuma u odnosu na dekoraciju Montmorillon i primitivnije su. Couddes i Souday. ovo su gruba i primitivna dela. Iz istog perioda ali druge radionice su freske iz Lavardin-a. Jedino zajednicko ovim delima su: obilje uglova i krivih linija pripada istoj kasnoromanickoj fazi (manirizam) kao i ljupka ustalasalost Montmorillon i vrlo razlicito ispoljeni isti opsti trendovi toga vremena. Fragment iz nise ambulatorijuma u Saint-Sernin u Tuluzi. izbalansiranost masa tela. One su u direktnoj vezi sa provincijskim freskama iz Vieux Pouzauges. glavnog umetnickog centra Langedoka. stavovi i gestovi Bogorodice) ali stil nije vizantijski i ima presedane i daleke paralele u Thevet-Saint-Martin.se krecu kao siluete na bledoj pozadini. Slikar verovatno nije bio poreklom iz severne Francuske posto u severnoj i severozapadnoj Francuskoj gotovo da nema zidnog slikarstva. u Saint-Martin-de-Fenouillar. Brout Verney i Malay. Zato je nejasna uloga koju je severna Francuska imala u razvoju romanickog zidnog slikarstva. sacuvana u udaljenim seoskim crkvama i nisu tipicna za zidno slikarstvo provincije koja je bila najbogatija u umetnickom pogledu u Francuskoj. delimicno gradiranjem kolorita a delimicno jednostavnim svetlim i tamnim linijama. kolorit i ugladjenost koja podseca na minijature govore da je umetnik poznavao slikarstvo centralne Francuske. U kapeli Saint Michael hodocasnickog centra Rocamadour prikazane su scene Blagovesti i Sretenje dve Marije. Ono verovatno potice iz druge cetvrtine XII veka.postoje izvesne paralele sa skulpturom Auvergnant a nekoliko detalja upucuje na pirinejsko slikarstvo. Izbirljiva tehnika skulptoralno uradjenih ispupcenja (cabochons) podseca na Limousin ali stil nema nikakvih veza sa Limoges. Prvobitno su naslikane bogatim tamnim koloritom na tamno plavoj osnovi. Katalonski uticaj dominantan je u Roussillon-u.

Burgal. Juzna apsida Santa Maria de Tarrasa je oslikana posle 1173 g. Medjutim. Barbara i Polina-u. Nikada joj nije sasvim pripadala ali nikada nije bila ni sasvim nezavisna. metalu i slonovaci. Sorpe. Ovde je srce katalonskog zidnog slikarstva. od severa do juga. pocinje Rekonkvista. u izvesnom pogledu ta slika je nepotpuna. druga u Barseloni i ukljucuje Tarrasa. Noguera Pallaresa (Estahon. Sacuvano slikarstvo na jugu se moze svrstati u dve celine. Santa Maria de Mur. u Kataloniji. ukljucuje Sescorts i Osormorta. Postoji vrlo malo kriterijuma za datovanje spanskog zidnog slikarstva i ni jedan nije savrsen. njihov medjusobni uticaj i zato je ne smemo zapostaviti cak i kada u nekoliko slucajeva mozemo pratiti aktivnost jednog slikara na dva polja zidnom i panelnom slikarstvu. Na jugozapadu je najgusca koncentracija fresaka. Mada oni daju sliku razvoja umetnosti jedne zemlje. do izvesne mere. drvetu. slikar iz Santa Maria de Tahull (tek) kasnije otisao u Kastilju. samo u Rajnskoj oblasti i delimicno u Rimu imamo prilike da proucimo stil i razvoj srednjovekovnih slikara. Skoro celokupno zidno slikarstvo Spanije koncentrisano je u najsevernijem delu poluostrva sto je posledica istorijskih okolnosti. Santa Coloma). U Kastilji postoje dva dela koja su radili putujuci katalonski slikari i mnogo vise dela koja su radili aragonski slikari. Dokazi idu u prilog sve tri mogucnosti. Postoje i usamljena dela od kojih je San Quirce de Perdet veoma znacajno i ne pripada ni jednoj regiji. Kataloniju mozemo podeliti u tri glavne regije: severozapad.umetnosti. severoistok i jug. Engolasters. Tahull). U Kataloniji je evidentno postojao visoki stepen produktivnosti. Tako se sa izuzetkom nekoliko vrhunskih dela. Deo severne regije danas pripada Francuskoj. Freske iz Tarassa51 . nema razloga sumnjati u natpis koji belezi datum osvecenja . Toledo ima nekoliko dela iz XIII v a Leon samo jedan ciklus iz XIIv. posto prikazuje stradanje sv. Esterri. vecina postojecih dela su skromna dostignuca malih crkava u kojima se nalaze. nase izucavanje zidnog slikarstva u Spaniji zasniva na produkciji u provinciji koja je oduvek stajala izdvojeno od Spanije. Ali. Tomasa Beketa koji je te godine kanonizovan. U Aragonu i Navari nalazi se po jedno delo iz XII v a vrlo malo iz XIII v. Orcau. Ovako nepravilan razmestaj postojecih dela posledica je slucajnosti. Trojica najvecih su: majstori apsida San Clemente de Tahull. Veliki broj fresaka na tako maloj povrsini od ogromne je pomoci u istrazivanju lokalnih afiniteta i skola i cak dopusta da sa sigurnoscu pripisemo neka dela pojedincima. medju njima je vrlo malo velikih slikara. Po mom misljenju. Pored fresaka tu nalazimo slikarstvo panela (baldahini frontali) i skulpturu u kamenu. u dolinama Bohi (Bohi. Ginestarre) i Balira (La Seo de Urgel. Geografska podela nije potpuno zadovoljavajuca posto su nekada dva-tri slikara radila zajedno izvesno vreme a zatim posli odvojenim putevima. Panteon de los Reyes u Leon-u i Sala Capitular u Sigeni.on je uradjen u istoj tehnici i boji kao i dekoracija apside i odgovara fazi razvoja koje je slikarstvo dostiglo u Evropi oko 1120 g. Krajem XII v u Kataloniji su mu posveceni oltari. Slikar iz San Clemente de Tahull mozda je poreklom iz Aragona dok je njegov pomocnik. ponovno osvajanje teritorija koje su bile pod Mavarima. S druge strane. Grabar je smatrao uzaludnim napor da se iz slabijih dela izdvoji rad pojedinih umetnika. Vecina ovih dela preneta je u mali broj muzeja. Argollel. Sto se tice zidnog slikarstva. jedna sa centrom u Vich i Ripoll-u.da li su freske naslikane ranije ili kasnije. Prelomni period ranog XII v tice se interpretacije datuma osvecenja San Clemente de Tahull (1123) i nedoumice . Datum odgovara. Sredinom XI v. ovo ne objasnjava zasto je veci deo slikarstva koncentrisan na krajnjem severoistoku. drugom points d`appui.

Provanse i Akvitanije prenosili su hodocasnici u Campostela-u. u praksi. Ova tri primera pomazu nam da odredimo faze u romanickom zidnom slikarstvu Spanije. Savremeni izvori pokazuju da su odabrane teme blisko povezane sa kasnijom spanskom umetnoscu. Nista od njihovih dela nije sacuvano ali scene iz lova i prikaz zivotinja u San Baudel de Berlanga (Castile) daju sliku o tome kako su izgledale sekularne freske. Drugo. Medjutim. U ranim komentarima knjige Otkrovenja dominira teznja ka ornamentu i stilizaciji u strogom smislu. Slikarstvo Campdevanol-a. Stil slikarstva Tarrasa u potpunosti je drugaciji od dekoracije San Julian de los Prados (Santullano) u Ovijedu iz druge cetvrtine IX v. “Saracenska” sekularna umetnost uticala je na hriscansku umetnost severa.zabelezeno je da je izvesni “Aly. dekoracija apside u Santa Maria i San Miguel i retabli u San Pedro koji su iz druge polovine IX v. i sastoji se od klasicnih dekorativnih elemenata (arhitektonskih motiva.e su sigurno iz tog perioda. saracene y pictore” radio u Barseloni 1109 g. a drugi. kolorit je snazan i bogat. Istancanost u oblikovanju figura u suprotnosti je sa neugladjenom dekoracijom i nedostatkom forme u 52 . francuske uticaje iz Langedoka. po imenu Mecelmos. u nekom drugom kontekstu. Kuce i palate ukrasavane su slikama zivotinja i scenama iz lova. Prvo. Prva i treca Ferdinandova zena zvale su se Urraca sto nam govori da je slikarstvo nastalo izmedju 1167 i 1175 ili izmedju 1181 i 1188 g. mozemo odrediti priblizan datum dekoracije svoda Panteon de los Reyes u Leon-u. od kojeg su sacuvane samo kopije. Islamski slikari su radili na severu . Minijaturno slikarstvo poprimilo je romanicke odlike od samog pocetka. Njihov stil je tesko kategorizovati i svakako nije vizigotski u istorijskom smislu. One pripadaju poslednjoj fazi zrele romanike dok su stroge (asketske) freske iz Tahull starije bar za 50 godina. Na njoj se nalaze portreti ktitora Ferdinanda II i njegove zene Urraca. Ono je izlozeno uticajima iz Lombardije i juzne Italije a sa italijanskim modelima stigli su vizantijski elementi. te osobine se mogu opisati kao razvodnjavanje klasicnih oblika u slabom vokabularu. Tako veliki broj razlicitih uticaja je morao stvoriti veoma raznovrsnu umetnost. islamska zabrana je prekrsena u dva slucaja. ali bez svesno kultivisanih povrsina. u persijskoj tradiciji postojala je sekularna umetnost. vise nego murala. Njen uticaj na umetnost hriscanskog severa bio bi manji da je ta zabrana bila potpuna i apsolutna i da je reprezentativno slikarstvo bilo sasvim prognano iz Kordovskog kalifata i Mavarske drzave. Krajem XII v. Ovaj otpor su ojacali vizantijski ikonoklazam i blizina islama. Ova hriscanska mozarapska umetnost poznata nam je samo indirektno. karolinske i arapske umetnosti. hriscanima je bilo je dopusteno da na svojoj teritoriji oslikavaju crkve. Islamska zabrana figuralne umetnosti ima snazan i odlucujuci uticaj na spansko zidno slikarstvo. Malo vise nam mogu pomoci freske iz Tarrasa-e. Tokom XII v. Ona je velicanstveni spomenik karolinske renesanse u zemlji koja se od samog pocetka opirala reprezentativnom slikarstvu u crkvama. Ako je ovo tacno. Konacno. Od svih ovih uticaja najarhaicnije je vizigotsko nasledje. i imaju vizigotske stilske osobiine. u osnovi linearnih oblika. Spansko slikasrtvo s kraja XI v. Jacob Burckhardt je za ovu umetnost. u zamku Cugat del Valles blizu Barselone 1157 g. vizigotske. U ovoj dekoraciji sve je jasno. po uticaju koji je imala na romanicko slikarstvo minijaturna. apstraktnih oblika ali bez figura) koje je ozivela karolinska umetnost. predstavlja mesavinu rimske. rekao da je usla u svoje drugo detinjstvo. ovde nisu relevantne. jedan Englez je imao ogroman uticaj na ceo narastaj slikara u Aragonu i Kastilji.

vec i stilskim crtama . San Juan de Tredos (sada se cuva u Njujorku) i San Pedro de Burgal pripisuju se majstoru Pedreta. cak i kasnijoj dekoraciji juzne apside Santa Maria de Tarrasa (1180 g ). na primer konjanik apokalipse ili Pokolju vitlejemske dece. draperijama. Ni jedno od njihovih dela nije sacuvano. brojnim prelomljenim potezima. Cak i u ovom razblazenom obliku. Dekoracije apsida Santa Maria de Esterri d`Aneu. Inace. Slikarstvo San Juan de Bohi verovatno potice sa pocetka XII v i skoro da je vec romanicko. modelovanju. Spansko figuralno slikarstvo bi se utopilo u poluapstraktni sistem hijeroglifa da je Spanija ostala odsecena od sveta. Argolell. Neki autori smatraju da je ktitor. Mur. narocitim tehnikama koje umanjuju ili pojacavaju sencenje draperija nizom tamno-svetlih tackica. Ostao je neosetljiv na stil velikog franko-hispanskog majstora San Clemente koji je dekorisao glavnu apsidu. u slikarstvu San Vincenzo e Galliano a vecina krajem veka u dekoraciji San Pietro al Monte blizu Civate i u delima naslikanim pod njegovim uticajem. jedan od najranijih primera lombardskog stila. Engolasters. bila grofica Lucia de Pallars (fl. Freske iz Burgal-a pokazuju brizljivu izradu mozda zato sto je narudzbina neke plemicke porodice. paralelnim sa konturama (kojima se prethodno modelovalo) ili kombinacijom bledih poteza. Neki likovi. Ovaj slikar je dekorisao bocne apside crkve San Clemente de Tahull. Ove karakteristike su znatno razblazene u najranijim freskama San Quirce de Pedret u kojima se vise nego na drugim delima oseca mozarapski uticaj. Mozarapski element je stalni faktor u razvoju brojnih lokalnih stilova a ponekad u vezi sa vizigotskom tendencijom ka razblazenim i labavijim formama. najraniji i najoriginalniji u ovoj skupini dela radjenih pod italijanskim uticajem. najslabiji u umetnickom smislu. Zanimljivo je da je ciklus Pedret. Njegova jedina. prvo dosli lombardski slikari u Spaniju a za njima i lombardski neimari. Njega ne treba dovoditi u vezu sa majstorom koji je radio Santa Maria de Tahull. ne samo po ikonografskim karakteristikama kao sto su dva andjela i natpis peticius i postulacius na predstavi Maiestas. Najraniji strani uticaji na ibersko slikarstvo i arhitekturu dosli su iz zapadne Italije. Sve ove osobine vidimo u Kataloniji na delima koja su slikali ucenici skole majstora Perdet-a. nalik na zareze i tackice cije su posledice jagodicaste i pupoljaste formacije. na primer na freskama Orcau. Njega nisu istisnuli ni francuski ni italijanski uticaji. nastupila bi reakcija prema mozarapskom nasledju. To se zapaza na slikarstvu Esterri de Cardos. On je najsnaznije prisutan (posle Bohi) u radu majstora Strasnog suda crkve Santa Maria de Tahull. Velike slicnosti ukazuju da su nastale u istom ateljeu a razlike se normalno javljaju pri zajednickom radu. mogli su nastati pod direktnim uticajem lombardskog stila (andjeo na svodu San Pietro). ornamentima . Medjutim.tipovima. Zakljucujemo da su u XI v. i predstavljao cisto spanski element romanickog slikarstva koji se iz Spanije prosirio preko Pirineja u juznu Francusku. Stilski su veoma bliski San Pietro al Monte i ovo delo. Nekoliko ikonografskih elemenata . Kada bi pocinjao da slabi prvi podstrek novog lokalnog stila. 53 . Ovo se vidi. Izuzetak predstavlja drugi sloj slikarstva San Quirce de Pedret.figura Ecclesia na prestolu poreklom je iz juzne Italije ali je glavni izvor bila Lombardija.i konacno. Spanija nije bila odsecena a Katalonija je uvek bila spermna da primi nove ideje.preromanickom slikarstvu Tarrase. mozarapski uticaj ogleda se u sabijenim i iskrivljenim figurama neprirodnih gestova i stidljivih izraza lica. One su iste kao u Lombardiji: neke se javljaju pocetkom XI v. 1080-90). mozarapski uticaj istrajao je tokom XII v. cisto mozarapska karakteristika je smeli neprirodni kolorit snaznih kontrasta i nesklada. ciji je portret sacuvan.

Nizovi tackica na odeci koji su tu da istaknu reljef. posto je ubrzo nazadovao. njihova umetnost se oseca u ovom spanskom slikarstvu. Predstave Bogorodice na prestolu sa Hristomdetetom u Tahull-u i Sorpe-u imaju mnogo zajednickog. Langedoku ili Provansi. U Argolell-u stil je postao rustican. ali. osnovne iberske i lombardske elemente ozivela je energija krivih linija i plasticnost zaogrnute odece . ziveo je u tom manastiru. U tehnickom pogledu. opat Barbastre. Spanski naucnici su nazvali njegov stil “franko-vizantijskim” ali u dekoraciji San Clemente ne nalazimo vizantijske elemente. tesko je razluciti vreme nastanka razlicitih faza. Ramon. U Santa Maria de Tahull. stilske teznje koje se osecaju u San Clemente realizovane su vrlo jasno i smelo na skulpturi Tuluze. prevoji i ivice odece padaju kao da su zahvaceni silovitim pokretom. slikar koji je radio San Pedro de Sorpe i kapelu Castillode Orcau bio je bolji ali ornamentalno obradjena povrsina ukazuje na postepeno vracanje antifiguralnim tendencijama mozarapske umetnosti. sada su postali tmurni i izgubili su nesto od svoje humanosti. Sve u svemu. plasticno definisane forme i uzburkana igra nabora i prevoja. osvetio San Clemente i verovatno preporucio slikare. Narocito su identicne strukture i lica dve figure Hrista. S druge strane.Podredjenost lombardskih elemenata spanskom stilu. Veca izrazajnost u Santa Maria Virgin (uporedjena sa figurom u Sorpe) takodje potice od majstora San Clemente-a. Mada iz ovog perioda nisu sacuvane freske u Tuluzi. postao je izrazajniji kada se mozarapski uticaj ustalio u delima njegovih nastavljaca. telo je postavljeno u produbljenu pozadinu (reljef). primetan u delima pomocnika majstora Pedret-a. Isarana povrsina koja daje dvodimenzionalnost figuri u Sorpe nije organski povezana. Njegov je stil blizak stilu Majstora Santa Maria de Tahull koji se programom nadovezuje na skolu Pedret. Poravnane plitke forme pokrivene su bogatom semom malih ornamentalnih linija. talasaste draperije 54 . dinamicni pokreti. Likovi koji su bili prazni ali lepi u delima samog majstora. Moasaka i Sen Zila: dramaticna ekspresija. Grabar ih je povezao sa freskama Revello u Pijemontu koje su odjek izgubljenih murala Provanse. Ova bogata ornamentika u suprotnosti je sa nedisciplinovanim. Njegov stil nije svojim poreklom katalonski vec aragonski. najveceg spanskog slikara romanike koji je istovremeno radio u Tahull-u. Slikar je vise obuzet strukturom nego dekorativnom teksturom koja je bila najvaznija majstoru Sorpe.ona uvodi dinamicnost kao dijametralni pandan sematizovanoj kompoziciji Sorpe. takodje su se pretvorili u stilizovanu dekoraciju. Njegov sjajni Maiestas u apsidi San Clemente pouzdano se datira u 1123 g. Izvor ovog dinamicnog elementa u stilu Majstora Santa Maria de Tahull je ocigledan: uticaj majstora San Clemente. i pokazuje osobine koje jasno razlikuju Bogorodicu i Hriste iz Santa Maria od iste u San Pedro de Sorpe. Modelacija vise ne istice volumen ili cak reljef. Konacna degeneracija stila stize u vidu nejasnih. Proporcije i obline udova nesto su prenaglaseni a delovi tela su zatvoreni kontinuiranom linijom modelovanja. ekscentricnih narodnih slikara koji su dekorisali crkve u Cardos i Estahon-u. povijenim telima. Fragmenti njegovog rada sacuvani su u manastiru Roda de Isabena (Huesca). Dve kompozicije se razlikuju u osnovnoj konstrukciji i mnogim detaljima (reckava ivica Marijine kapuljace i duboki trouglasti nabori haljine koja pada izmedju njenih kolena). Stil koji su stvorili majstor Pedret-a i njegovi sledbenici postojao je do druge polovine XII v. francuske komponente su evidentnije. San Pedro je dekorisan ubrzo posle Santa Maria ( osvecena 1123). mada Madona iz Tahull-a ostavlja utisak plasticne obrade. Kolena njegovog Hrista slobodno iskacu iz obrisa figure. Izuzetak predstavlja delo majstora San Pedro de Sorpe koje se moze datovati sa relativnom sigurnoscu.

Barijera nije postojala posto su veliki hodocasnicki putevi. Ova vrlo prijatna sema (koncepcija) ukljucenjem peticius i postulacius andjela delimicno lici na tradiciju Pedret. Francuske uticaje prepoznajemo u slikarstvu minijatura kasnog XI v. cija se snazna licnost oseca u delu. U samoj pokrajini Barseloni sacuvani su kasniji radovi. narocito u delu majstora Santa Maria de Tahull u Capilla de la Vera Cruz u Maderuelo u Kastilji koja je gotovo u celosti sacuvana. Njegovo delo otkriva spansku sklonost da narusi konvencionalne forme. bio je savremenik majstora San Clemente-a. poprecnom modelovanju. Tuluze i Puerto de Somport do neposredne blizine slikarske radionice u Huesca. ovekovecenim u Don Kihotu. Leon iz 1063 g. Osnovna draz drugih identifikovanih dela ovog slikara iz Kastilje (narativne scene San Baudel de Berlanga) lezi u njihovom dekorativnom efektu.nalazi se na jednom od glavnih puteva preko Pirineja. Ova terminologija nije nastala u XII v. . U blizini Vich i Ripolla sacuvana su brojna dela . Slikarstvo majstora San Clemente nije uticalo samo na slikara Santa Maria de Tahull (poznatog i kao slikar Maderuelo).znatna sinteza postoji na delima u metalu (Arca Santa u Ovijedu iz 1075 g ). Na sacuvanom zidnom slikarstvu nema ni traga prethodnog razvoja . Jovana Krstitelja i sv. Porodicne veze gospodara Tahulla i Maderuelo objasnice angazovanost ovog katalonskog slikara u Kastilji gde njegovom delu nedostaje korektivni uticaj majstora iz San Clemente-a. umetnost Rosellona na krajnjem severoistoku je sacuvana u delima inferiornijeg kvaliteta. francuski uticaji su vidni u juznom delu Katalonije. Pirineji nisu predstavljali prepreku politickim kontaktima koji su obnavljani dinastickim i crkvenim vezama. Njegove figure su cak obojene mozarapskom melanholijom. Nije tesko pronaci nacin na koji su ovi francuski uticaji stigli. Romanicka strogost je umeksana 55 . sklonost prema grotesknom i tragicnom. Ovo je verovatno rezultat uticaja mozarapskog i saracenskog slikara koji je uradio zivotinje na nizem delu zida. majstor San Clemente-a je nesumnjivo bio Spanac. Pelayo de Leon (1059) i kutija sv. Millan de la Cogolla (1053-67) kao i na feljefu u metalu: kutija sv. nisu reprezentativne i nadahnuto slikarstvo kasnog XII v u crkvi Andorra de Vieja su samo usamljeni primeri. Francuski uticaji na katalonsku umetnost se nisu iscrpeli sa Tahull i Urgel-om. Freske Fenouillar s kraja XI v. On se cak moze pratiti na freskama apside Santa Maria de Mur. uskovitlanoj odeci. ali ima i karakteristike drugih zanata. Isidore. Sinteza francuskih i spanskih elemenata nije prvo stigla sa freskama San Clemente-a stil je odvise homogen za tako nesto.na fasadi Santa Maria de Ripoll replicirane su u reljefu slikane kompozicije iz unutrasnjosti crkve.njene tragove nalazimo na slonovaci XI v: kutija sa relikvijama sv. I pored svih francuskih osobina. Primera franko-hispanskog stila ima mnogo. Sredinom XII v. Ovo se objasnjava polozajem episkopije Urgel . a bilo ih je cetiri. Slikar. Pedro de Seo de Urgel na linearnom potezu. preko Sen Zila. Langedoka. Na zalost. Baldahin Ribas mu je verovatno jedino delo a njegova formalna terminologija uticace na frontale Hix i La Seo de Urgel. Kompozicije na frizu San Saturnino de Osormort i San Martin del Brull kao i fragmenti pogrebne kapele San Juan de Bellcaire imaju prethodnike kasnijeg datuma u Poitou: tipovi fizionomija.uskovitlanih rubova. Njegov uticaj prepoznajemo u dekoraciji San Miguel d`Engolasters koju je naslikao predstavnik skole Pedret (Majstor Santa Coloma). preko Tolosana vodili iz Italije kroz Alpe. stavovi i pokreti figura podsecaju na Chateau-Gontier i Saint-Savin. Vodio je atelje u kojem su nastali paneli. Apostoli na prestolu severnog i zapadnog zida nadahnuti su emaljom.

mnogi naucnici pripisuju majstoru Sigena-e. u poslednjoj deceniji XII v. Kolorit je uzdrzan. freske iz crkve u Sigena-i . Najpoznatije delo je slikarstvo tavanice sa predstavom Blagovesti pastirima. ne drugi. bukolika svezina. kome je francusko slikarstvo bilo uzor. Freske u Leonu danas su usamljeni primer bez prethodnika ili sledbenika. Detalji svakako podsecaju na engleske zveri. Engleski su cak detalji ilustracija i ornamenti. Ornamenti (vitice nalik na preplet) i fizionomije (na zanimljiv nacin izveden prevoj nosa) podsecaju na italo-vizantijsko slikarstvo. engleskog minijaturiste iz Winchester-a. zvonki kolorit ) tako i losih (nebrizljivo artikulisan prostor. Stavovi uspravnih figura lice na umetnost Poitevin (Poatjea) kasnog XI v (apostol u Saint Jean-u). Uprkos zaostalosti. Primer su figure apostola. Na njemu je vidan francuski uticaj te neki istrazivaci smatraju da se radi o delu putujuceg francuskog slikara. Ali. kako dobrih (snazna. pastoralna scena zanosne naivnosti i osobenosti. podignuta ruka Hrista u sceni Maiestas viri iz rukava ciji oblik podseca na francuski emalj i freske iz Montoire (mada u Francuskoj potezi nisu tako smeli). Analogija pomaze da odredimo vreme nastanka dekoracije Panteon de los Reyes (izmedju 1165 -1200 i pocetkom 1170 g. (ali jos uvek to nije gotika). Teski i stupnjeviti nabori koji padaju sa ramena cetiri apokalipticne zveri (predstavljeni kao andjeli) verno oslikavaju bogate nabore na odeci spanske skulpture s kraja XII v. Freske bozanskih zveri iz zgrade kanonika San Pedro de Arlanza u Kastilji.). Ni jedno delo nema toliko spanskih odlika. Prelaz sa romanike na gotiku je nastao u kasnijim delima plodne skole majstora iz Sigena-e (Capilla de los Quinones u crkvi San Isidoro. Ipak je ovo delo spansko i duhom i formom. Najznacajnije delo zrele romanike na zapadu Spanije je slikarstvo Panteon de los Reyes u Leone-u. radio je u Valles-u. Petra i Pavla u Capilla San Miguel u Camara Santa u Oviedu ili statue dovratka u Portico de la Gloria u Campostela. neosmisljena kompozicija. u apsidi San Saturnino de Artajona i u kapeli San Pedro de Olite i Artaiz rad su spanskog slikara koji je bio engleski djak. stvari stoje drugacije sa Sigena-om: dekoracija Sala Capitula je delo stranog majstora. Majstor Barbara vec pripada ranom XIII v. najvaznijem ciklusu iz oko 1200 g. Ali. Nju je radio isti slikar koji je radio i panele . efekti se postizu tonskim kontrastima. Njegov klasican stil blizak je kapitelima istocne strane severnog transepta stare katedrale u Lerida. Ni stil ni program nisu spanski. mozda ne slucajno posto je kao grobno mesto dinastije bio uvazavan. S druge strane. vise je goticki i provincijalni. Njoj odgovara neorganizovana kompozicija sa rastrkanim figuram. Francuski uticaju postoje u motivima i tehnikama.majstor Espinelvas. Eklekticni slikar Polina. Uskovitlani nabori odece slicni su Brinay i Saint Aignan-sur-Cher a detalji kao sto je oblik zvezda na mandorli Maiestas-a ima prethodnika u Francuskoj (Saint-Savin). Njihov stil predstavlja preradjeni sicilijansko-vizantijski (monrealski period) na nacin vincesterskog minijaturnog slikarstva. narandzastom i roze dok se druge stedljivo primenjuju (plava. ktitor je identifikovan kao Ferdinand rex prvi. zelena). kosmarna arhitektonska pozadina).i ublazena u dekoraciji apside Santa Maria de Tarrasa. nisu u pravu posto na freskama ima mnogo spanskih crta. Sintezom vizantijskih i severnih elemenata ovaj stil je anticipirao gotiku i pustio duboke korene u Spaniji. Njihov izmenjeni stil. Ne postoje ni ranija dela koja bi ukazala na dekoraciju Sala Capitular u zenskom samostanu Sigena (Huesca). Na primer. Prema tome. Slikari su verovatno mnogo putovali. Razlog su velika razaranja koja je samo Panteon uspeo da izbegne. Leon). 56 . naslikane posle 1170 g. ne bojom: siva i lila se koriste naporedo sa oker. Ovaj stil mozemo razumeti samo u kontekstu engleskog slikarstva.

Engleska 57 . Do 1200 g. spansko zidno slikarstvo vec je u opadanju. San Cristo de la Luz) gde na provincijskim formama nalazimo italo-vizantijske elemente. To se odnosi kako na pozno slikarstvo Katalonije (Puigreig.spansko romanicko slikarstvo u osnovi je goticko od pocetka XIII v. Barcelona) tako i Toleda (San Roman.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful