OTO DEMUS - ROMANICKO ZIDNO SLIKARSTVO

SADRZAJ

strana 1. Funkcija 2. Stil 1. Umetnici 2. Rasprostranjenost 3. Italija 4. Francuska 5. Spanija 6. Engleska

2 17 25 29 37 47 56 63

OTO DEMUS - ROMANICKO ZIDNO SLIKARSTVO
1

OPSTI PREGLED FUNKCIJA Funkcija romanickog zidnog slikarstva u sluzbi je religije i na prvi pogled ne razlikuje se mnogo od preromanickog slikarstva. Njen cilj je da na pravilan nacin uputi posmatraca u ono sto on samo delimicno zna i da snaznim slikama predstavi moc i slavu Gospoda i njegove Crkve. Romanicki period se razlikuje od prethodnog upravo vecom paznjom koja je ukazivana prikazu slave Gospodnje. U skulpturi dominantna tema je postala besmrtna slava; ona je srz razvoja bogatog i slozenog sistema koji je tezio univerzalnosti, ali dok je skulptura bivala sve ambicioznija tokom XII v, tematski izbor zidnog slikarstva ostao je relativno ogranicen. Sam format davao je muralima “oficijelniji” karakter sto je, zajedno sa dostojanstvenom strogoscu vizantijskog slikarstva, sprecilo razvoj u osnovi nedisciplinovanih i univerzalistickih elemenata koji su imali tako dubok ucinak na razvoj romanicke skulpture. Od znacaja je to sto Sveti Bernar iz Klervoa, u svojoj strasnoj polemici usmerenoj protiv ukrasavanja crkava i manastira, samo uzgred pominje slikarstvo a svoj glavni napad usmava na skulpturu. On se protivio mastovito obradjenim kapitelima koje bismo mogli da rekonstruisemo na osnovu njegovih reci cak i da nisu do danas sacuvani. On je osudio disciplinovani program zidnog slikarstva zbog sjaja i razmetljivosti. Iste ove kvalifikacije Rupert of Deutz je pravdao teoloskim argumentima. Sve u svemu, teoreticari kao sto su Hugo of Saint - Victor, Rupert, Honorius Augustodunensis a kasnije Siccardus of Clermona, Durandus i Vincent of Beauvais, poklanjali su daleko manje paznje zidnom slikarstvu nego skulpturi i drugim umetnostima i zanatima kojima su se ukrasavale crkve. Stroga monumentalnost romanickog slikarstva, uz male izuzetke, bila je isto toliko udaljena od teoloskih sporova koliko i od emotivne topline nove goticke umetnosti koja se pojavila krajem XII veka. Dominantni element u polihromnoj dekoraciji bilo koje crkve, bio je prikazivanje besmrtne slave Gospodnje. Ovu temu u apsidi video je svako po ulasku u crkvu i na njoj se zadrzao. Na zapadnom zidu nalazila se druga predstava. Izmadju njih, u glavnom brodu, nalazile su se scene koje ilustruju Stari i Novi zavet a rasporedjene su tako da prate ritam koraka pri odlasku. Obicno su bile date u jednom nizu ili na poseban nacin. Kripte su ukrasavane scenama iz zivota svetitelja cije su mosti u njoj pocivale. Ni jedna druga tema nije ugrozila nadmoc ovih, cisto religioznih, scena. Personifikacije etickih alegorija, na primer Vrline i Poroci, cesto su slikane u oruzanoj borbi a scene sa prizorima radova vezanih za godisnje cikluse obicno su prikazivane na mestima od manjeg znacaja, na stubovima lukova, izmedju lukova ili na mozaicnom podu. Sto se tice fantasticnih i nerealnih elemenata, koji su nerazmrsivo upleteni u religioznu tematiku skulpture i iluminiranih inicijala, oni su u zidnom slikarstvu ograniceni na strogo marginalnu zonu ili predstavljeni kao sara na podnozju stuba ili zida. Ova konvencija govori da oni nisu imali ozbiljan znacaj. Jedino se ovde moglo predstaviti groteskno i misteriozno. Na ovom slikarstvu pomesani su romanticni epski svet i ornametalna sara. Ovakvi momenti cesto nemaju znacenja niti veze sa programom ostalog dela crkve. Dekoracija u unutrasnjosti crkve - freske su izuzetno retke na spoljasnjim zidovima - do izvesne mere odgovara razlicitim fazama opste kompozicije. Idealno gledano, ona se javlja u obliku hijeratskog poretka od vrha do dna, od monumentalne grupe figura koje
2

predstavljaju Hrista u slavi ili Maiestas na svodu, preko niza narativnih scena na zidu, do razbacanih pojedinacnih motiva na podnozju stupca. U posebnim slucajevima, program i njegov raspored odredili su funkcija i oblik gradjevine. Dekoracija katedrala razlikovala se od dekoracije kapela, dvoranske crkve od rotondi, trpezarije od odaje za skup kanonika; palatinske crkve i dvospratne privatne kapele imale su snaznu feudalnu karakteristiku. Osim razlika koje se javljaju usled arhitektonskih i funkcionalnih varijacija, romanicko zidno slikarstvo ima toliko raznovrsnih tema da, pored nekoliko izuzetaka u Rimu, juznom Tirolu i Kataloniji, tesko bi se nasle dve gradjevine sa identicnim programom. Romanicko slikarstvo se razlikuje od vizantijskog, u kojem je jedan isti sistem dominirao, uz neznatne varijacije, skoro dva veka, upravo po ovoj, izuzetnoj raznovrsnosti, vecoj na severu i zapadu nego na jugu. U romanickoj umetnosti svakako postoje opste tendencije ali nema cvrstih pravila u razmestaju slikanih dekoracija na gradjevini; nema neprikosnovene topografije cija sema dekoracije daje poseban znacaj svakom delu krstoobrazne crkve sa kupolom u vizantijskom carstvu. Jedino se, manje-vise ustaljeno pravilo moze primeniti na slikarstvo svoda ili polukalote apside. Tu se, bez izuzetaka, slika Hrist u slavi ili Bogorodica sa Hristom okruzena nebeskim dvoranima. Postoje tri osnovna oblika Hrista u slavi; prvi je rimski po poreklu, osobini i mestu nastanka: figura uspravnog Hrista u raju sa svetiteljima i ktitorima crkve. U uzem smislu jedva se moze racunati kao romanicki (primer je slikarstvo otkriveno u Tivoliju). Ono se skoro doslovno nadovezuje na monumentalnu tradiciju VI veka u rimskom Sv. Kozma i Damjanu. U nekoliko slika scena raja se u XII veku pretvara u scenu Vaznesenja sa uspravljenim Hristom ( San Pietro u Toskani, Santa Maria di Trocchio). Romanicka varijanta ove rimske apsidalne kompozicije transponovana u vizuelni recnik drugacijim teoloskim premisama, izgleda da je bila u modi u Milanu u otonskom periodu: njeni lokalni izdanci su San Vincenzo a Gallijano i Negrentino ( San Carlo di Prugiasco ). Osnovni elementi u ovom rano romanickom delu jesu pojava mandorle i nacin na koji povrsina i okvir odredjuju ritmicku raspodelu figuralnog sadrzaja svoda. Isti novi elementi preobrazili su predstavu Hrista na prestolu, poreklom iz vizantijske umetnosti, u romanicku Maiestas Christi. Na predstavi u vizantijskoj apsidi i na italijanskoj apsidalnoj kompoziciji koja je iz nje izvedena i koja predstavlja drugi tip romanickog Maiestas, Hrist uvek sedi na tronu, sam, u pratnji Jovana i Marije ( tada se radi o sceni Deisis ) ili u pratnji andjela. Raspored figura odredjuje samo linija osnove svoda. Ne radi se o kompoziciji na praznoj pozadini vec o projekciji uspravnih figura na neartikulisanoj i neizdiferenciranoj zlatnoj ili plavoj pozadini. Ona se vezuje za snagu kojom zrace centralne figure i ispunjavaju tenzijom praznu pozadinu: mozaik apside Sv. Marka u Veneciji koji je sacuvan u prvobitnom obliku, uprkos prepravkama iz XVI veka, predstavljao je uzor ovome tipu, siroko rasprostranjenom u Italiji. U osnovi, istu vizantijsku apsidalnu kompoziciju ima Sant Angelo in Formis koji je podigao Abbot Desiderius iz Monte Cassino-a. Tipicno zapadni element predstavljaju ulepsane zveri apokalipse na pozadini izdeljenoj trakama u boji. Ali, jos uvek se radi u praznoj pozadini naspram koje uplaseno stoje cetiri zveri. Centralnoj figuri nedostaje formativna snaga (snaga oblika?) kojom ona zraci. Ta pozadina je pusto prostranstvo u koje rimski velum iznad Hristove glave ne moze da unese nikakvu tenziju. Dela kao sto je Sant Angelo zauzimaju prostor izmedju dva sveta: vise ne pripadaju vizantijskom svetu u kojem i dalje traje grcko-rimska tradicija plasticnog tretmana centralnih elemenata na pozadini koja je pre umetnicki nepostojeca nego dvodimenzionalna Ona se ne prilagodjava
3

romanickom sistemu povrsina i planova cime je napustena tehnika poznoantickog iluzionizma. Treci tip apsidalnog Maiestas skoro savrseno je otelovio taj sistem: figura Hrista koji sedi na dugi u mandorli. Ovde nije sporno postavljanje figure u prostorno neodredjenu pozadinu. Umesto toga, tlo, bilo da je krivo, zavojito ili ravno, organizovano je i podeljeno na osnovu spoljasnje konfiguracije kao ravna povrsina a njeni delovi su tako ispunjeni da planovi i linije koje formiraju figure kompozicije, uvek su u vezi sa okvirom. Tako je prvi zadatak romanickog slikara bio da artikulise i podeli ovu povrsinu cak i u provincijskom slikarstvu Saint-Jacque-de-Guerets. Tenzija u romanickom zidnom slikarstvu mogla se pravilno razviti tek kada je povrsina jasno podeljena i geometrijski artikulisana. Ako bi se razlika izmedju vizantijskog i zapadno romanicko zidnog slikarstva morala izraziti jednom recenicom, moglo bi se reci da je u vizantijskoj umetnosti figura postavljena u prazan prostor dok je na zapadu kriva (zavojita, valovita?) povrsina najpre dobila organizovani okvir a potom ispunjena figurama. Italijani su primenili resenje koje se granicilo sa oba nacina. Najznacajnija tretirana tema u romanickom zidnom slikarstvu kao i slikarstvu panela, minijatura, plemenitom metalu i kamenim portalima je Otkrovenje. Predstvljen je Hrist kako sedi na dugi u mandorli a oko njega su cetiri zveri. Cesto se isticala veza izmedju scene Maiestas sa timpanona romanickih portala ( u Kliniju) i apsida. Mada se ovo prenosenje Maiestas iz polukalote apside na ravnu povrsinu timpanona ili antepedijuma moze uspesno obaviti, ipak se gubi jedan vazan umetnicki detalj: precizna krivulja apside, koja je u odsustvu kupole najznacajniji konkavni oblik artikulisane prostorne celine, pruza slikanoj dekoraciji tenziju koja se neminovno gubi pri transferu na ravnu povrsinu. Cak se u izvesnoj meri prenosom na poluoblicasti svod smanjuje tenzija i kohezija - primer je Notre-Dame-la-Grande u Poitiers-u i neke kripte. Traganje za tacnim znacenjem romanickog zidnog slikarstva dalje komplikuje postojanje istocnog hriscanstva u kojem se javljaju srodni prototipovi (mozaik u Hosios David u Solunu, freske u apsidi u Bavitu, i td.). Oni se u teoloskom smislu ne moraju direktno identifikovati kao potpuno razvijen tip liturgijskog Maiestas. Zajednicko za oba tipa su apokalipticka konotacija (Otkrovenje iv, 1-10) i vizionarski ambijent ( Isaija iv, 1-3; lxvi, 1, 15; Jezekilj i, 4-28). Zapad je vremenom napustio vizionarsku crtu. Apokalipticke zveri su dobile knjige i tako simbolicno predstavljaju cetiri jevandjelista. Romanicka apsidalna kompozicija Maiestas ima opste, bezvremeno znacenje kojim se razlikuje od skulpture timpanona. Na njima se, u vecini slucajeva, predstavljaju odredjeni dogadjaji: Strasan sud, Vaznesenje, sv. Trojica - izuzetak predstavlja program u transeptu Saint-Gilles de Montoire. Na jednom, siroko rasprostavljenom tipu iz starije rimske tradicije prikazan je Hrist Maiestas kako predaje kljuceve Petru. U kompoziciju su ukljuceni i drugi apostoli. Ali, u svim verzijama specificnog ili “istorijskog” karaktera dominira predstava Maiestas u besmrtnoj slavi. Pod vizantijskim uticajem razvila se druga znacajna tema romanickih apsida - figura Bogorodice, ali ne uspravni tip, koji je tada bio popularan na obodu vizantijskog carstva ( Kijev) vec Bogorodica na prestolu. Ona je mogla biti prikazana sama, kao u Hosios Lukas i Dafni, ili kako joj se klanjaju andjeli. Drugu varijantu nalazimo u bezbrojnim vizantijskim crkvama od Gruzije do Trsta i Venecije. Romanicka umetnost je i ovde stvorila svoju narocitu verziju sa figurama Maga ( Catalonia, Westphalia ) ili svetim zenama ( Montmorillon). Najznacajnija verzija je Bogorodica Maiestas istog tipa kao Hrist Maiestas - ona se prikazuje na tronu u mandorli, okruzena sa cetiri apokalipticne
4

zveri. Jos nije nadjen teoloski izvor za ovaj neobican tip. On se javlja u francuskoj skulpturi i slikarstvu Akvileje (glavna apsida i kripta katedrale) i u Spaniji (fronton u San Miguel in Excelsis). Kao Hrist u sceni Maiestas, svi ovi tipovi se razlikuju od vizantijskih prototipova i modela po tome sto centralna figura nije postavljena izolovano naspram prazne pozadine, vec je okruzuju drugi motivi i figure (andjeli, Magi, zene svetice, simboli jevandjelista ) a celina je zatvorena u precizan okvir koji u potpunosti ispunjava polukruznu apsidu. Bogorodica kao carica ne slika se pre XIII veka (Westphalia: Soest, Weslarn i td.). Ubrzo su se poklopile teznje i ostvarenja u romanickom zidnom slikarstvu, narocito u zapadnoj i severnoj Evropi. Svi figuralni elementi kompozicije izvedeni su iz prototipova, razvijenih relativno rano u Istocnom carstvu i Rimu. Velicina romanickog slikarstva lezi u apsolutnom ovladavanju kompozicijom, ritmicka tenzija istice materijalno svojstvo povrsine, njegovi se nivoi i slojevi preplicu i zaokruzuju. Ovaj sistem ne pruza iluziju prostora niti ga definise vec nas kroz dva ili tri plana uvodi u ono vanvremensko. Najjednostavniju artikulisanu pozadinu u romanici nalazimo u Italiji, u delima koja su stvorena pod vizantijskim uticajem. U Sant’ Angelo in Formis, tlo ispod rimskog veluma podeljeno je na dva dela. U centralnoj apsidi kapele Castel Appiano, pozadina svoda podeljena je na tri koncentricna prstena ciji je bademasti oblik uslovio spoljasnji okvir polukalote. U apsidi kripte Montemaria, u juznom Tirolu, nalazi se jedan od najkompleksnijih sistema u kojem koncentricni krugovi crvene, zelene oker i plave boje dele ne samo unutrasnjost mandorle nego i spoljasnji prostor izmedju lukova. Velika ekstravangacija u osmisljavanju pozadine odraz je udaljavanja od vizantijskih modela. Slucaj obliznje crkve u Montemaria mozda ne ide u prilog ove tvrdnje zato sto je Montemaria zavrsena nekih dvadesetak godina pre Castel Appiano-a. Zapravo, ova okolnost potvrdjuje pravilo: dekoracija Castel pokazuje uticaje novog vizantijskog talasa koji je dosao iz Venecije a u juzni Tirol stigao tek krajem dvadesetih godina XII veka. Zato je ona vise vizantijska a manje romanicka od ranijih dela u Burgusio. Podela pozadine i mnogostruki okvir veoma su rasprostranjeni u Nemackoj gde su cinili logicnu paralelu spoljasnjoj artikulaciji gradjevina koje su tamo bile mnogo vise romanicke, nego u Italiji. Paralela je bila jos ociglednija tamo gde je spoljasnjost zadrzala svoje prvobitne svetle boje, ali joj je nedostajala vazna, plava boja koja je imala najznacajniju ulogu u dekoraciji apsidalne pozadine. Uokvirena crvenkasto smedjom, zelenom i oker bojom, plava je cesto predstavljala pozadinu i bila najdublji sloj sistema koji je vise uokviren nego sto uokvirava. To pokazuje da je poreklo romanickog sistema u poznoantickom iluzionizmu. U ranohriscanskoj umetnosti, plava boja je imala prednost nad zelenom i zutom u prikazivanju daljine ( dubine?)- primer su mozajici u Santa Maria Maggiore u Rimu. Medjutim, nema cvrstih pravila po kojima se rukovodi artikulacija i kolorit romanickih apsida. Mada je plava boja najcesce koriscena za najdublje segmente, postojale su i druge koloristicke kombinacije a u nekim slucajevima uopste nema pravila. Na primer, u apsidi San Clemente de Tahull (oko 1123 g.) plava, oker i crna rasporedjene su horizontalno, jedna iznad druge sa plavom pozadinom u mandorli, zelenom i crvenom u medaljonima sa predtstavom simbola jevandjelista. Plava pozadina mandorle se jedina pridrzava pravila; preostali deo koloristicke seme je prilicno slobodan i priznaje samo umetnicke zahteve. Ipak je celina prikazana savrsenom logikom i ubedljivo, kako to samo velika umetnicka dela mogu. Ovu logiku ni u kom slucaju ne bi narusili elementi koji, uprkos impresivne ozbiljnosti celine, daju opisu dimenziju mastovitosti cak i
5

narocito u Italiji.Mudre i Lude device ( Castel Appiano). zid apside je neartikulisan i ravan. Berze-laVille). Slicno su i podnozja stubova i nizi delovi zidova potpuno prepusteni stvarnom svetu. Sv. apside se detaljno artikulisu. Dekoracija je cesto izvedena ciglom. Ma koliko ovo resenje izgledalo neobicno na prvi pogled. stradanje svetitelja. neophodno je umanjiti je. zanemarene su umetnicke mogucnosti prozora koji bi mogli da ih prekinu: zid predstavlja neutralnu povrsinu koju treba oslikati. Umesto toga. ono ne stvara iluziju trodimenzionalnog prostora niti se polukalota svoda tretira kao prostorna celina sto je slucaj u vizantijskoj umetnosti na Siciliji u Monrealu gde ispruzene ruke Svemoguceg ne samo da ispunjavaju krivinu apside vec je i obuhvataju. Figure slikane u glavnom delu apside i arhiktetura su stvarniji i materijalniji od nebeske sfere svoda. Raspon luka jedne arkade znatno varira u zavisnosti od sirine figura koje uokvirava (San Clemente de Tahull). u severnoj i zapadnoj Evropi. Ali. Medaljoni sa simbolima Marka i Luke i njihovih andjela uklopljeni su u cilindricnu povrsinu. kao sredstvo artikulacije. ali se ovo ne moze smatrati primenom perspektive. alegorija . Ovo je veoma daleko od vizantijskog gravitas i priblizava se mastovitom srednjovekovnom svetu na zapadnjackim kapitalima. Postoji izvesna veza izmedju skulpture i plasticnih efekata postignutih u apsidi San Clemente koja premasuje uobicajeno preplitanje (uzajamno dejstvo?) planova. Ova dekoracija ne skodi sistemu planova u celini. Berze-la-Ville . apostolima. umetnik se odlucio da postavi svaku sledecu figuru ispod druge a nize delove preklopi donjom ivicom. S. Simbole jevandjelista prate andjeli (izuzetak je andjeo svetog Mateja ). Gereon. Romanicki slikari su mogli da pri koriscenju arkada. Romanicko zidno slikarstvo nikada na ovaj nacin ne koristi mogicnosti trodimenzionalnog prostora mada ne odustaje od slikanja arhitektonskih struktura u donjem delu apside. Male figure u lucnim umecima sa obe strane mandorle kao da tonu u parapet okvira. kupola u Perschen-u). San Silvestro) postavljene su jedna pored druge. dok u dnu lava i bika sapinju za nogu i rep a njihovi andjeli gestom ih predstavljaju. Soest kasniji su primeri koji anticipiraju buduce tendencije. najcesce u Italiji ili pod italijanskim uticajem. personifikacija u obliku svetitelja ( Keln. ovde se cesto susrecu narativne scene. arkade postaju glavne komponente bilo da su slikane (Niederzell) ili predstavljene kao niz stvarnih nisa (Keln. Andjeo u gornjem desnom uglu obmotava svoj ogrtac oko orla svetog Jovana i nosi ga pazljivo kao dragocenost. Slican slucaj nalazimo u apsidi u Berze-laVille. Pre se radi o prakticnosti:da bi figura stala u lucni umetak. prilike predstavljaju u nizem delu zida posto su u gornjem delu prozori). uspravnim figurama ali ima i uradjenih poprsja (Nauders. u nizovima. Oni pretpostavljaju raskorak izmedju humora i ozbiljnosti. Gereon) ili apstrakcija: Eklezija (Pedret). pokazu svoju vestinu stvarajuci efekat nekoliko planova od kojih je poslednji sastavljen od traka uobicajenih boja. Svi oni.namernog humora.ovde se. dok se na severu i zapadu obicno slika trompe-l`oeil kao zavesa sa pravilnim 6 . Arkada. Polukalota apside rezervisana je za besmrtnu slavu Boziju dok su gornji delovi polucilindricnog zida obicno posveceni crkvi: andjelima. zauzimaju nizu zonu. nepostojeceg u XII veku. izuzetno. legende. U vizantijskim i vecini italijanskih gradjevina. dok je u Spaniji uobicajen samo jedan red nepravilnih arkada. koristi se u nemackim zemljama gde se ponegde javlja u dvostrukom nizu (Niederzell. Mogli su u srednem planu da stvore niz arkada a u prvom planu figure koje iskacu iz svojih arhiktetonskih okvira. malterom ili mermerom. figure (Trst) ili scene (Tivoli. Scene Starog zaveta u severnoj apsidi crkve Sankt Patroklus. Oni se ukrstaju i preplicu sa figurama koje izlaze iz njihovih okvira. s pravom . Nasuprot tome. svetiteljima.

znacajni su pandan Strasnom sudu koji se obicno slika na zapadnom zidu. Prihvatanje i odbijanje zrtve. Fantasticne scene. U seoskoj crkvi Zillis in Grisons. Strasni sud je cesto prikazan na istocnom zidu. Ove crteze ne mozemo precizno interpretirati . Kod dvoranskih crkava sa ravnom tavanicom.u kripti katedrale u Akvileji. fantasticnim i profanim elementima koji inace imaju znacajnu ulogu u iluminiranim rukopisima i kamenoj plastici. otvaranje i zatvaranje vrata devicama. prenose crtez na jednostavan nacin i bez ikakvih poteskoca. dovoljno je reci da njene didakticke i eticke teme pozicijom i znacenjem prate scene sa podnozja zidova zaokruzujuci tako celinu programa. Martina oivicene su sa 48 slika cudovista i morskih nemani. fantasticni elementi su se prostirali od podnozja zida do drvene tavanice na kojoj se nalazi jedinstveno folklorno slikarstvo. U Engleskoj. On predstavlja vidljivu paralelu Katonyomachia Teodora Prodroma. Ipak. Jos jedan izuzetak predstavlja slikarstvo sa scenama lova i zivotinja u San Baduel de Berlanga (Castile) ono pokriva vise od polovine zida ove neobicne gradjevine. Georg in Oberzell. jedna ili vise apsida koje u juznom Tirolu cine ikonografsku celinu. najkarakteristicniji motivi su crtezi figura crvenom olovkom izvedeni u imitaciji veza. Ponegde se javljaju zajedno . Narativne scene su retke. U ovom slucaju. bajkovita cudovista. slikarstvo je nastalo pod islamskim uticajem koji se preko profane dekoracije prosirio na eklezijasticku umetnost Spanije. skoro kao skica. obicno sivi i zuti. figure nalik na Atlante. sa andjelom na levom lucnom umetku i Bogorodicom na desnom ( izuzetak je crkva Sv. uradjena je povrsno. Danskoj i Svedskoj. obicno slikane u lucnim umecima ne ukljucuju kako bi se ocekivalo vizantijski tip Blagovesti. na primer. 7 . nabori na zavesama. opiru se pokusaju teoloskog tumacenja. apostola. uokvirene su trijumfalnim lukom ili formiraju nisu u zidu.naborima. pre su plod maste umetnika nego ilustracije literarnih dela i razbacani su na zavesama bez ikakvog reda. scene iz zivota Hrista i sv. Na 105 sacuvanih panela. ruka Bozija). Reichenau). ali i ona predstavlja integralni deo dekoracije romanickih gradjevina. sa tipicno srednjovekovnom kombinacijom upotpunjenosti i jasnoce. Tema se odnosi na Strasni sud koji se nalazio na zapadnom zidu a sada je unisten. Dekoraciju poda necemo prikazati u ovoj knjizi. Teme. kosmicki poredak uspostavlja cetiri andjela u uglu koji simbolicno predstavljaju cetiri strane sveta. zatvorenim krugovima sa zoomorfnim motivima uzetim sa persijskih i vizantijskih tkanina (Eoro Claudio). Sa svake strane luka obicno je naslikana jedna ili grupa figura okrenutih prema centralnom motivu iznad luka ( Hrist u medaljonu. Delo je u Austriju stiglo preko Teodore. Podnozje stuba je jedino mesto u zidnom slikarstvu u kojem je data sloboda grotesknim. Figure su izvucene iz prikaza proroka. svetitelja i donatora crkve. jagnje Bozije. 24 starca apokalipse. U tom kontestu. zene vojvode Henrija II. teme zrtava Kaina i Avelja ili Avrama i Isaka povezuju sa Mudrim i Ludim devicama iz apside ( ili na gornjem zidu broda u Purgg-u) redosledom koji povezuje euharisticke i eshatoloske reminiscencije na rano vizantijsko i ravensko hriscanstvo sa savremenim modelima zrele romanike. Medjutim. Zavese su cesto ukrasene orijentalnim sarama.oni iz kripte katedrale u Akvileji. Prikazan je kao groteska sto se moglo naci samo u donjim zonama zidova. Figuralna dekoracija. Prva je koriscena u grcko rimskoj tradiciji dok je druga izricito romanicka. “Rat macaka i miseva” u Purgg-u je takodje neobican posto se ne nalazi u podnozju zida vec je smesten u galeriji koja danas ne postoji i tako je odeljen od preostalog dela zida. mada se u jednoj grupi crkava u Alpima. nalik na vez.

Naporedo su mogli postojati kao tipovi i antitipovi ne samo celi ciklusi. oblast Rajne. Uopsteno govoreci. Ali narativne scene iz Starog zaveta na svodu Saint-Savin razvijaju se bez ikakve veze sa povrsnim ciklusom Novog zaveta u zapadnoj galeriji. U romanickim i ranohriscanskim crkvama narativna crta se javlja u glavnom brodu a u manjoj meri. neobicna za XII vek nalazi se u brodu crkve S. pojavljuju se scene koje ilustruju covekovo iskupljenje i pocinju Stvaranjem. Zanimljiva dekoracija. Naprotiv. malo se koji u Italiji mogao meriti obimom i jasnocom. Edmunds Bury i Saint-Savin. U gradjevinama gde je pogled na njega bio slobodan. cudima i smrti dok se Hrist u slavi iz apside pojavljuje kao daleka vizija. ponekad kao tipoloske paralele. vec i pojedinacne scene. Strasan sud bi normalno bio prikazan na celom zidu kao mocna opomena isteka vremena vernicima pri izlazu. sto je u italijanskim crkvama od 8 .vecina ih je zrtvovana u kasnijem periodu radi galerije za orgulje. Margaret i sv. kao na primer Saint-Savin. U dekoraciji transepta izgleda da nije postojala konvencija. Na njima su ilustrovane scene iz zivota i stradanja svetiteljke i sv. ili chorus minor ponekad su ukrasavale (na primer u Prufening-u) naglaseno formalne arhiktetonske kompozicije svecanih figura frontalno postavljenih. One su u osnovi posvecene Hristovom zivotu. Petru i prvobitnoj crkvi Sv. Sant’ Angelo in Formis.Preostalo je malo scena Strasnog suda na zapadnom zidu . donja Saksonija (Idensen). Sacuvani programi nisu obicni. vise paznje je posveceno izvesnom stepenu simetrije sa svake strane apside (Nepi). Oni predstavljaju smisljeno ozivljavanje ranohriscanskih sema (narocito u starom Sv. Oltari u transeptu ponekad su predstavljali ziznu tacku: nekoliko zona fresaka na zidu iznad oltara katedrale u Tournai posveceno je sv. severna Francuska i Engleska. Pavla izvan zidina). na mestu vidnom vernicima. Proroci sa svitkom i svetitelji olicavali su religioznu misao dok je predstava svetog Petra sa episkopima i kraljevima mozda smisljeno izabrana da bi ukazala na politicke aspiracije Crkve. Maria in Cosmedin u Rimu . Teme su uzete iz oba Zaveta. bili su slobodno razbacani da mozemo sa pravom pretpostaviti prilicno ravnomeran raspored seme koja je srodna sistemu u glavnom brodu italo-vizantijskih crkava (Torcelo). Postojalo je nekoliko centara u kojima su dominirali kompleksni tipoloski sistemi: Regensburg. Priroda ove seme bila je vise teoretska od drugih dekorisanih delova. Jovanu. u bocnim brodovima. Burgfelden. U tom delu crkve. uskladjenost svih ciklusa ogranicena je na Italiju dok u severnoj Evropi srecemo kompleksnije i detaljnije tipoloske programe.zapadni su imali galeriju otvorenu prema glavnom brodu. Hor. Glavne povrsine za prikazivanje ovih narativnih ciklusa su gornja zona glavnog broda i bacvasti svod crkve. U zasvodjenim crkvama Francuske istocni i zapadni zidovi bili su izgubljeni za slikare . (na istocnom zidu. ne postavlja se pitanje konfrotacije dva ciklusa kao celine. cime se naglasava vaznost savremenog momenta. ali cak i da jeste. sa izgubljenim ciklusom St. U drugim podrucjima.epizode iz zivota Karla Velikog postavljene su naspram scena iz ciklusa o Danilu. Jovana. kao u minijaturama i bojenom staklu. smesten izmedju apside i broda. gde svod nose stubovi. oblast oko Meze ili Maasa. Sacuvani primeri. U transeptu su cesto slikani i narativni ciklusi. na kojem je prvobitno bio ulaz). Ne moze se reci da je narativni ciklus iz Starog zaveta bio nepoznat severno od Alpa. Razlicite grupe i epizode od kojih se scena sastoji poredjane su horizontalno. Santa Maria de Tahull (zapadni zid broda). naporedo postojanje scena iz Starog i Novog zaveta nema poseban tipoloski znacaj i takve programe ne smatramo romanickim. Mozda je u transeptu bilo vise scena iz Novog zaveta.

iz ugla kretanja posmatraca. kao elementi 9 . u gotickoj umetnosti ukrasna sema je u pozadini predstavlja vise pravilo nego izuzetak. prilagodjene su obliku unutrasnjeg rama i povrsini koju okruzuju. ponovo stize u transept prateci nizu zonu. Ornamenti u romanickom zidnom slikarstvu su obicno iskljuceni iz stvarnih scena. usmeri posmatraca prema istoku. Nije bilo tesko pratiti scene sa leve strane zida ili sa leve strane bacvastog svoda. Rezultati u Saint-Savin su mnogo manje zadovoljavajuci jer su umetnici menjali pravce u zelji da u potpunosti iskoriste skele dok su jos bile u odredjenom delu broda. Suprotno tome. Pored narativnog ciklusa. vernicima i donatorima. Isto vazi i kada arhitektonski element. Nalazimo ih na arhiktetonskim elementima (stubovi u Saint-Savin. uradjeni pod vizantijskim uticajem (Sant’ Angelo in Formis) uspesno su resavali ovaj problem. Da bi u celosti i pravilno sagledao ciklus Saint-Savin. Brioude i td. opet u prva tri traveja. niz odvojenih slika karakteristican je za Italiju a friz za sever. Postoje i brojni izuzeci. ima ulogu unutrasnjeg rama obuhvatajuci narociti deo kompozicije (Berze. Vertikalne trake samo odvajaju scene. na primer. postavljene u prikladan okvir. Naravno. na desnoj (juznoj ) strani svoda ciklus tekao od istoka prema zapadu u gornjoj zoni a od zapada prema istoku u nizoj zoni. horizontalna ivica je znacajnija od vertikalne. Figure i grupe figura kao i celokupna kompozicija unutrasnjeg dela. Dok u klasicnoj i vizantijskoj umetnosti figure predstavljaju srz kompozicije. NohantVicq. svetitelji.). andjeli). nekada cak u talasastoj liniji koja se javlja u pozadini francuskih dela s kraja XII i pocetka XIII veka (Chateau-Landon). kao prelazni oblici. obicno zasvodjeni ulaz. Na kraju se mora vratiti u treci travej da bi zavrsio ciklus o Mojsiju koji ide od zapada prema istoku nizom zonom severne strane.) i na okvirima narativnih scena. kripta Saint-Savin). Slikar je mogao imati u vidu cinjenicu da ce vernici videti ove scene prolaskom kroz brod i zaustavljenjem pred apsidom. Grubo govoreci. Narativni ciklusi mogu se pojaviti u dva osnovna kompoziciona oblika: kao niz slika koji je odvojen okvirima ili kontinuirani friz. U oba slucaja. Ciklus tada prelazi na gornju zonu i nastavlja se u transeptu. Izuzetak predstavlja normanska umetnost u Engleskoj. Tu se posmatrac okrece i prati gornju zonu juznog zida sve do zapadnog kraja. uz ovo setkanje gubi se osecaj pazljivo planiranog i usmerenog ritma. nailazimo na pojedinacne figure na lucnim umecima. suprotno toku ciklusa. Vizantijski mozaicni ciklus (Monreale) doveo je do savrsenstva tehniku dvosmernog ritma a italijanski ciklusi. posmatrac mora da sledi gornju zonu na levoj (severnoj) strani u tri traveja.velikog znacaja. Oba zida su se mogla videti u isto vreme sto potvrdjuje crtez fresaka iz broda katedrale Vercelli (XIII v.primer je motiv meandra ili niz konzola. nije smeo da mnogo odvlaci pogled sa oltara vec da. Problem je predstavljala desna strana gde su scene isle od istoka ka zapadu. Ona je cesto istaknuta plasticno izvedenim motivom (u bojenom reljefu) . potom da se vrati do zapadnog zida i prati nizu zonu na istoj strani. Narativne scene su bile od velikog znacaja slikarima. Te horizontalne trake ne samo da pruzaju okvir nizu odvojenih scena ili frizu. sto je samo moguce uzduznim kretanjem broda u oba pravca. u romanickom slikarstvu raspored elemenata u kompoziciji odredjen je prevashodno oblikom rama. To znaci da je. Njegov je efekat morao biti harmonican. stubovima i izmedju prozora (proroci. Prelaz sa jedne prakse na drugu mozda se vidi u razradjenoj semi pruga. vec doprinose artikulisanju gradjevine. Ovaj raspored je odgovarao posmatracu koji je od oltarskog prostora isao prema vratima a crtez je morao da docara vizuelni efekat posmatraca koji je okrenut istoku.

Program je mogao biti iz razlicitih oblasti . Dekoracija galerija. u vezi je sa sledecom slozenom scenom u kojoj su pomocu jedne figure ujedinjeni Ecce Homo. kripti i tremova manjih je dimenzija posto je bliza oku. pojavu dvanaestogodisnjeg Hrista u hramu ispred Hristovog cuda isceljenja u sinagogi Kapernauma. nalazi se u zapadnoj galeriji monaske crkve Lambach blizu Salzburg-a. U severnoj Italiji. zasnovana na 10 . Friz je karakteristican za zapadnu i severnu Evropu. sekundarni okviri od velikog su strukturalnog znacaja na frizovima gde ne postoje jasno definisani spoljasnji okviri koji dele pojedinacne scene. Na frizu velikog formata potrebni su takvi elementi koji ce prekinuti njegovu velicinu i podariti mu cvrsci oblik. Izbor i raspored materijala u galerijama nije odredilo cvrsto pravilo. Na delima manjeg formata. Ovo variranje tempa unosi ritam i podelu na stope te otkriva nerazdvojivu epsku formu. Ona pripada grupi fariseja u Gecimanskom vrtu ali je okrenuta na desnu stranu i ucestvuje u Ecce Homo izgovarajuci rec “Crucifigatur”. gde je prosirena prica o Suzani. Ovi unutrasnji. Ove freske prikazuju konkretne dogadjaje ali je svaka izabrana zbog opstijeg znacaja. nije potrebno prekidati zustri tok. alegorijske grupe i cisto ornamentalni elementi. Ovde se smenjuju narativne scene. Brioude. Kripte su obicno oslikavane scenama iz zivota svetitelja koji su u njima pocivali (Saint-Savin). tok je zaustavljen u mestu staticnim elementima. u Sv. Ulazi i lukovi na arhiktektonskoj pozadini pruzaju bitan okvir za kristalizaciju pojedinacnih scena koje bi se u suprotnom rasplinule u neprekinutom nizu figura. kao sto je tapiserija Bayeux iz oko 1070 g. izdvojena slika. vertikalnim i horizontalnim pravougaonicima razlicitih boja.vece kompozicije u okviru spoljasnjeg rama. Ovo povezivanje dva slikovna entiteta stvara lazni kontinuitet koji bi. Na primer. Marku. neprekinute obojene trake na kojima se krecu figure kao siluete. Arhiktetonska struktura zasvedenih galerija je slozenija od broda. U Tirolskoj crkvi Matrei. zaticemo tendenciju da se pojedinacne scene stapaju u neprekinuti friz. na kojoj je friz visok dvadesetak inci. osnovni kompozicioni oblik predstavlja pravougaona. pa je artikulacija njene slikane dekoracije sistematicnija i izrazenija. na dvospratnom dvostrukom horu naslikana su dva raja. Njihov redosled nije odredjen samo hronoloski vec teoloskim znacenjem koje postavlja Irodov apokrifni pokusaj podmicivanja ispred kusanja Hrista. bez pauze. U juznoj Italiji ( gde su najjace izrazeni klasicno nasledje i vizantijski uticaj). Postojala je potpuna sloboda u izboru. Zanimljivi primeri se javljaju u Francuskoj u Saint-Savin. scena Hristovog hapsenja u Gecimanskom vrtu. i put na Golgotu. Najznacajnija ocuvana ikonografija s kraja XI veka. Mozemo je opisati kao intimniju ukoliko se ova rec moze sasvim primeniti na romanicko zidno slikarstvo. ruganje Hristu. Saint-Chef i Le Puy (u transeptu dve poslednje crkve).u Tavant-u izbor tema i formalna obrada su pomalo povrsni i nedovrseni ili u Quedlinburg-u. prema vrhuncu kod Hastings-a. Oni naglasavaju odredjene figure ili grupe. na starozavetnom ciklusu tavanice broda Saint-Savin. Sa druge strane. Dekoracija zapadne galerije u katedrali Gurk (XIII vek) ulazi u sferu spekulacija jer spaja zemaljski i nebeski raj sa glorifikacijom Bogorodice i Hrista (u predstavi Solomonovog trona). rezultirao frizom. Neke od ovih skupina tretirane su kao posebne kompozicije. cak i onda kada nedostaju vertikalni delovi okvira na gornjim prozorima bazilika. Prica tece dalje. da se ostvario. brzu promenu tempa i pulsirajuci ritam. gde tempo ubrzava horizontalna podela pozadine. scene iz Starog zaveta (Anagni) ili euharisticke i tipoloske teme (Neuenberg-Fulda). imaju sopstveni okvir i uvecavaju strukturu ciklusa kao celine stvarajuci predah i tacke odmora. cak u Veneciji koja je pihvatila vizantijski uticaj. Izuzetak su predstavljale marioloske i hristoloske scene ( Aquileia).

Ni kapela Saint-Jean du Liget (Chemille-surIndrois) nije sluzila kao krstionica. Dekoracija odaja za skup kanonika nametala je posebne uslove. predstavljaju izuzetak cak i u Italiji a freske u Sain Jean u Poatjeu poticu iz vremena kada gradjevina nije sluzila samo kao krstionica: Vaznesenje i pojedinacne figure. Najvise su stradale monaske gradjevine a u njima su se nalazili programi najveceg teoloskog i filozofskog znacaja. Najslozenije programe nalazimo u zasvedenim dvoranama. grobnim kapelama. Objasnjen je veci deo ali ne i celokupno romanicko zidno slikarstvo. Radi se o pogrebnim kapelama austrijskog tipa. Do sada smo razmotrili gradjevine longitudinalne osnove u parohijskim i manastirskim zajednicama. Druga kategorija rotondi.mozda postoji veza sa Strasnim sudom koji je slikan u narteksu vizantijskih crkava (Solun. Tim programom domininira teoloska misao dok je alegorijski materijal rasporedjen sistematskim i hijeratskim redom sto je u suprotnosti sa narativnim i instruktivnim programom u crkvama. loza Jesejeva. grof od Ortenburg-a. dok se u dvoranskim crkvama slikaju jevandjeoski ciklusi .ranohriscanskom modelu. U Sigena-i. ukljucujuci tu i 4 konjanika. dinasticki elementi (ovde bi bilo neprikladno reci sekularni) imali su znacajnu ulogu u dekoraciji crkava kruzne osnove. delimicno s toga sto su u tako malom broju sacuvani do danas. zidove i stubove koji nose krov pokrivale su razlicite scene iz oba Zaveta. Kalkeon). poznate kao Karner. Program se inace bazira na knjizi Maccabees. nisu imale znacajnu ulogu u romanickoj umetnosti. krstionice koje su dale doprinos razvoju zidne dekoracije u ranohriscanskom i ranosrednjovekovnom periodu. scenama iz zivota Jovana Krstitelja i marijanski ciklus. Programi 11 . Vecinu ovih kompozicija karakterise slozena forma i koncepcijska struktura. U njoj je sahranjen episkop Hartwig II.). u Worcester-u je unisten ali natpis ili tituli omogucava njegovu rekonstrukciju. Najznacajnija sacuvana iz ove grupe je Allerheiligenkapelle u klausteru regenzburgske katedrale (1160 g. Izvanredni program na tremu Saint-Savin nije bio ikonografski jedinstven. Program slikarstva otkriva Hartwigove licne nade u spasenje i karakteristican je po svojoj dominantnoj eshatoloskoj crti. basne i td. Znatan broj romanicke dekoracije sacuvan je u rotondama. Ovde je teolog preko slikara komunicirao sa drugim teolozima i klericima za koje je znao da ce razumeti ne samo temu vec i njeno skriveno znacenje. Sastojala se od jedne monumentalne kompozicije na zidu.primer je Panteon de los Reyes in San Isidoro in Leon ili pojedinacne molitvene scene Raspeca u Salles des Morts u Le Puy. xl-xliv). Ovde nije trebalo voditi racuna o misi laicke kongregacije. Bogata sveobuhvatna kompozicija (sema) krstionice u Parmi (XIII v. na nemackom tlu nastaje novi tip kruzne osnove cime se nadoknadjuje smanjeni broj krstionica. na primer. ix. narocito u rotondama. razne didakticke scene. primer je Hrist u Maiestas-u sa Bogorodicom i apostolima u Lavandieu. nemaju nikakve veze sa cinom krstenja. Panagia. Opsti principi su jos manje uocljivi u dekoraciji tremova i narteksa. Ali postoje indicije koje govore da bi to moglo biti mesto apokalipticnih ciklusa . U XII v. Dekoracija kupole nije sacuvana ali ostali deo tematski i formalno odrazavaju longitudinalnu semu. krstionicama.) sa apostolima i prorocima. usla u ciklus kao ilustracija delotvornosti molitve. U mnogim primerima. Dekoracija udvojene kapele u Schwarzrheindorf-u je ekstremni primer visoko intelektualizovanog programa koji se zasniva na proroku Jezekiji (i-v. narocito kapelama palata i zamkova. palatinskim (negde dvospratnim) kapelama i monaskim zdanjima: u odajama za okupljanje i trpezarijama. U drugim grobnim kapelama naslikan je nebeski raj (Perschen) ili covekov pad i iskupljenje (Pisweg). viii.

Primer prvog pozitivnog stava predstavlja resenje izvedeno iz vizantijskog uzora: prsten kupole ispunjen je figurama koje su ili okrenute frontalno posmatracu ili su prikazane iz profila i u pokretu te tako formiraju friz. mnogo je redji u kupolama. rebrsati ili obicni krstasti svodovi. ili da ga negira. suptilan i zestok. Slikar je mogao pristupiti ovom problemu iz dva dijametralno suprotna pravca: mogao je da istakne funkciju svoda. Tacno je da na teritoriji bivseg Vizantijskog carstva nije sacuvana crkva sa ovakvim programom iz vremena do XIV v. trouglasti segmenti krstastog svoda oslikani su medaljonima sa natpisom. On se. Figure su postavljene kao da leze ili padaju umesto da stoje. Ovo resenje sledile su brojne crkve u Italiji (Akvileja) i Engleskoj. kupolasti svodovi i bacvasti sa lucnim umecima (pandantifima). Italo-vizantijski uticaj prisutan je na nemackim i austrijskim dekoracijama (Soest. tesko da mozemo zamisliti dublju promenu koja je proizvela neorgansku. Muthmannsdorf) gde je program vizantijske kompozicije primenjen na krstasto rebrasti svod.su bili na intelektualnom nivou. zatim u Petit-Quevilly i Winchester (kapela Guardian Angels). a segmenti su na isti nacin ispunjeni scenama. uradjena pod direktnim uticajem Cappella Palatina u Palermu. Rebrasti ili obicni svodovi cesto su tretirani kao kupole sa svecanim frontalnim figurama. nastala je pod direktnim vizantijskim uticajem. S druge strane. vestacku kompoziciju u kupoli Schwarzrheindorfa ili Braunweuler-a. kao bacvasti svod. Gabriel). Glavna povrsina za dekoraciju u vecini romanickih rotondi. U samoj Vizantiji. Ukoliko je to tacno. Slican. Rezultat je ujedno uzvisen i smesan. zadrzavajuci vizantijsku formu. polukalote. Schwarzrheindorf. Svaki od njih je predstavljao problem za sebe jer se bocni svod mogao tretirati kao zid (sto se tice njegovog oblika). Nije slucajno ova kompozicija koriscena za slikanje kompleksnijeg. prilagodjene i obogacene dekorativnim viticama srecemo na severu u minijaturama i u slikarstvu Canterbury iz poznijeg perioda ( lucni umeci broda kapele S. Achtmar X v. neprimerenom za parohijsku crkvu. Slicne medaljone. galerija. koju nalazimo na zapadu i severu. kripti. Marka) i Anagni (kripta). Prufening. Hersfeld). Rani primeri ove kompozicije verovatno su izvedeni iz vizantijskih modela. Narocito zanimljivu varijantu imamo kada (kompoziciju) semu vizantijske kupole primenimo na bacvasti svod (pr. predstavljenim kao siluete na tamnoj pozadini (krstionica u Parmi) ili su te figure postavljene u arhitektonski okvir scene Nebeskog Jerusalima (Saint-Chef). tremova i trpezarija nisu toliko zidovi koliko svodovi i segmenti svodova: kupole. I druge kupole ove oblasti ( Prufening. U Idensen-u visoki kupolasti svod podeljen je u donjem delu neprekinutom trakom koja ide od istoka ka zapadu.). Preterana paznja je posvecena trouglastim segmentima svoda a skoro nikakva realisticnosti scene. ali to ne utice na cinjenicu da na istom podrucju nema oslikanih kupola. Narativni friz. U latinskom delu hriscanskog carstva izuzetak su Italija i Perigord u kojima nije sacuvan ni jedan program kupole. Primer je dekoracija kupole Allerheiligenkapelle u Regensburgu. Ova vrsta friza. Perschen) naslikane su prema italovizantijskim uzorima. U istocnom Mediteranu postoje presedani (Kazanlyk u Bugarskoj) i na periferiji Carstva (Jermenija. Smatram da se neopravdano sumnja u vizantijsko poreklo dekoracije kupole cije autenticne primere nalazimo u Veneciji (narteks Sv. metafizickog i tesko razumljivog 12 . mada malo modifikovan pristup imamo u kripti Anagni. udaljio od njene logike i razgovetnosti. raspored narativnih scena na krstastim svodovima u oblasti Rajne predstavljaju adaptaciju vizantijskog kupolnog programa. Ovde zanemarena logika situacije i naracije kombinuje razumevanje za napregnuti svod i kapacitet okvira. makar u sporednim delovima crkve (recimo na tremovima) a upravo su oni dekorisani na taj nacin. nasuprot uspravnim figurama.

Zajednicko ovim kompozicijama je da isticu funkcionalni oblik strukture na kojoj su naslikani. Na preostaloj duguljastoj povrsini. Na primer. U odnosu na novu ikonografiju. povecana produktivnost zidnog slikarstva bila je dovoljna za sirenje repertoara. Vecina se vec razvila ili bar pocela da razvija u vizantijskoj i otonskoj umetnosti. figura Jovana u sceni njegove vizije postavljena je natraske. on je dobro razumeo njihovu funkciju. ovo delo jasno pripada obodu romanickog sveta. Novinu narocito predstavljaju alegorije i analogno predstavljanje Knjige proroka Jezekije i njegove vizije unistenog Jerusalima sa izgradnjom novog grada ( u Schwarzrheindorf-u i Hildesheim-u) ili sa Poslanicom Jevrejima. na primer Stari zavet. nekoliko svodova kripte u Akvileji i Anagni (katedrala) i jedan u Civate-u oslikani su “normalnim” scenama na nacin koji zanemaruje ili skriva oblik svoda. vertikalan zid. pozajmljeni iz klasicne rimske umetnosti a kompozicija. Za ovaj period karakteristicna je pojava samo malog broja tema u zidnom slikarstvu. Rupert of Deutz i Honorius Augustodunensis. Najpre su se pojavile u minijaturi. freske Panteon de los Reyes u Leon-u. Ilustruju se. kako od vizantijskih racionalnih kompozicija tako i od iluzionistickog realizma poznoanticke umetnosti. Ove scene su obicno smestene u jasno izrazen okvir ciji ornamentalni motivi odaju izvor: svi su. Najbolje spansko svodno slikarstvo iz druge polovine XII v. Drugi delovi tavanice Panteon de los Reyes pruzaju dodatne dokaze o nesposobnosti slikara da kompoziciju logicno prilagodi povrsini zida. sukobili su se uticaj ljudi kao sto su opat Suger. Uglovi svakog visokog svoda ispunjeni su ornamentalnim motivima i manjim figurama a kompozicija ide ka unutrasnjosti. Moguce da je vecina izgubljena posto je ova tema slikana pre u odajama za okupljanje kanonika monaske uprave nego u crkvama.primer su Blagovesti pastirima. Scene Starog zaveta iz ovog kraja odgovaraju scenama Raspeca i Spasenja (Redemption) ali one ne pripadaju samo polju murala. U poredjenju sa ova dva perioda ili sa nastupajucom gotikom. sa vrha baldahina polaze arkade. Isto se moze reci za alegorijske teme kao sto je Hrist i presa za 13 . Narocita vrsta modela nastala je u oblasti Maas i Rhine. do tada nedodirljive knjige.sto kao da preseca baldahin koji uokviruju dve centralne figure a bocno. U Italiji postoji veliki broj dela iz romanickog perioda koji u potpunosti poricu ovu funkciju. U odnosu na apokalipticnog Boga. Kupolasti svodovi cak i krstasti rebrasti svodovi tretirani su kao ravne povrsine neizdeljene na segmente. dok su u zidnom slikarstvu sporadicni (Mons. figure su postavljene oko rubova tako da im se glave suceljavaju u sredini . Kompozicija Tajne vecere srecom je jedinstvena . ono je pandan nelogicnom slikarstvu tavanica koje nalazimo na jugozapadu (rajnska oblast). inace pogodna za ravan. Hrist je u Maiestas-u inverzno postavljen prema posmatracu. Ovo slikarstvo je daleko. Regensburg. zatim legende o svetiteljima koje su ranije postojale samo u literarnoj formi. ktitora Herrad of Landsberg-a sa licnostima kao sto je Bernard iz Clairvaux koji se borio protiv figuralne pretstave. Njihov ocigledno slucajan raspored deluje ljupko u kompoziciji kojoj zbog bizarnog arhitektonskog okvira nedostaje logicno jedinstvo. izvedena je iz paganske uokvirene slike u stuku sa rimskih i akvilejskih svodova.programa kao sto je Jezekijeva vizija. Uprkos tome. Ovo konfuzno gomilanje besmislenih okvira i arhitektonskih elemenata postao je sistem. Uprkos tome. Soest). proizvod su nesposobnosti slikara da racionalno organizuje kompoziciju na segmentima svoda. romanika nije uvela mnogo novih tema. direktno ili indirektno. Uprkos izvanrednim brojnim detaljima. zlatarstvu i povrh svega emalju.

Nadahnuti francuskim uzorima. propagiraju jevandjelisti. apostoli u vidu lavova. Sa izuzetkom dva oslikana stuba. Tesko da bi i teolozi mogli razumeti ovaj program bez natpisa na scenama ili na svicima u rukama figura. ulazi u iluminacije (Uta Codex) i dekorativnu umetnost velikih dimenzija. Bogorodica. Horski prostor vizantijskih crkava takodje je dekorisan uspravnim figurama. centralna tema je (slicno vizantijskim kompozicijama ali sada u daleko konkretnijem obliku) sam Hrist kojeg predskazuju proroci. scene i figure na samoj slici ali su 14 . Primere nalazimo u horskom prostoru (Prufening. Schwarzrheindorf) kao i u apsidi Allerheiligenkapelle u Regensburg-u. Izrazito romanicki dekorativni sistem sastoji se samo od figura. (Gurk. poprsjima i medaljonima rasporedjenim jedan iznad ili pored drugog. Ovaj princip je u svojoj osnovi kasnoromanicki. Natpisi na rotulusima korisceni su u velikoj meri radi bolje razumljivosti. S druge strane. Vezu sa ozivljavanjem pseudo-aeropagitske misli u Sen Deniju nalazimo u nacinu na koji su slikani Hrist i Bogorodica u sceni Maiestas: prati ih nebeska vojska (Goslar. Ideju je prvi izrazio literarnim jezikom Petrus Damianus sredinom XI v. podrzavaju apostoli. nemacki slikari kombinuju Hrista i Bogorodicu u sceni Maiestas prikazujuci ih zajedno na istom tronu ili usvajajuci temu Krunisanja Bogorodice. stigla je na zidove i tavanice crkava posredstvom drugog medija. Upotreba tituli (naslova) i stihova kojima se objasnjavaju scene nije romanicki izum.vino ili Hrist lovi Levijatana (poreklo je bojeno staklo): o tome svedoce dokument ( S. U Prufening-u i nekim drugim crkvama. proroci. Duh. Natpisi identifikuju i prosiruju elemente isticuci njihovu strukturalnu vezu i objasnjavaju celinu. Regensburg) i monumentalne ilustracije iz Hortus Deliciarum. Ona stremi u vis zahvaljujuci ne vertikalnom zidu vec vlastitom arhitektonskom sistemu elemenata i baldahina. bojenog stakla. nego se nezavisno pojavljuju gradeci samodovoljnu piramidalnu strukturu. Bressanone). glorifikuju andjeli a personifikuje figura ustolicene Eklezije. sv. Oni su jako rano dodavani kako na istoku tako i na zapadu.geometrijskim grupama) u arhitektonskom okviru. a najraniji poznati slikani predlozak potice iz sredine XII v. bez ikakvog arhitektonskog okvira. U Allerheiligenkapelle u Regensburg-u osnovni koncept je jos apstraktniji i kompleksniji: cine ga pojedinacne uspravne figure bez slikanog arhitektonskog okvira. ima sve karakteristike zrele romanike i olicava uzvisenost forme cemu su stremili slikari murala u romanici. Ova kompozicija cesto zauzima ceo zid. (Salzburg-Nonnberg). Tako formirana hijeratska celina znacajnija je od pojedinacnih delova. Soest). na jednoj strani oltara programom je predstavljen Strasni sud (izvor je molitva za Sve svete). razvijenu u ranogotickoj skulpturi. sastavljena od manjih elemenata. Na vizantijskom podrucju njihova upotreba je u potpunosti ogranicena na jednostavne nazive. Loza Jesejeva. alegorije vrlina. Oni su bez sumnje predstavljali uzor ali su pojedinacne figure grupisane tek u romanici. Ova sema predstavlja ekstremni slucaj tipican za slozeni ikonografski program koji od XI v. Rado slikane teme u romanici su Nebeski Jerusalim sa obiljem figura ( u kvazi . Omiljena praksa romanike je bila stvaranje konceptualne cak kauzalne veze medju figurama koje mirno stoje jedna pored druge. Poseban doprinos romanike srednjovekovnoj umetnosti je kompozicija velikih dimenzija. ukljuceni su u slikanu kompoziciju koja ne samo da deli zid na niz segmenata kao ranosrednjovekovni ciklusi u brodu italijanskih bazilika. Emmeram. U zreloj romanici ovim je resenjem izlozen kompleksan teoloski program. velicanstvena kompozicija Solomonovog prestola originalan je proizvod nemackog zidnog slikarstva. Njen puni potencijal razvijen je u XIII v. najznacajnija nova ikonografska tema nastala u romanickoj umetnosti.

otonska i anglosaksonska umetnost postojale naporedo sa vizantijskom bez ujedinjujucih faktora. sto je bila karakteristika gotike. Svitak je zamenio logiku i znanje koji su nestali kada je napusten grcko-rimski sistem ilustracija: umesto da prikaze radnju.) i Rosanskom Codex purpureus na kojem je tekst u ruci figure deo stranice. docarali su te odnose na nov nacin. Engleskoj. U romanickoj umetnosti tituli su takodje sluzili kao naslov ispod slika ali veci deo njihovih funkcija prenesen je na svitak koji je povezivao posebne delove kompozicija i “oglasavao” figure (Regensburg).uskoro prerasli u belesku. One su. a ne svitka. Religiozno narativno slikarstvo se oporavilo u toku XII v. kolekcija ovih natpisa cesto je sluzila kao jedino sredstvo za popunjavanje praznine u srednjovekovnoj istocnoj umetnosti. ako tapiseriju Bayeux prihvatimo kao pouzdani dokaz. Veca paznja se poklanja dramskom sadrzaju. svitak cesto predstavlja jedini nacin komunikacije i objasnjava pokrete figura. doveo je do vece zivosti figura krajem veka. liseni situacionih odnosa. Nove teme monumentalnog slikarstva pojavile su se tokom veka. bile teoloski i intelektualno sofisticirane. Na ovu novinu vise su uticali vizantijski uzori nego profani. metricki doteranu. na severu se menja nacin komponovanja. Latinske zemlje su. na profani narativni friz nije uticala dezintegracija slikovnih oblika. u vizantijsku umetnost ulazi svitak u ruci proroka i molitvena tablica u tipu Bogorodice Zastupnice. Stil Unutrasnjost romanicke crkve predstavlja jedinstveno umetnicko delo Gesantkunstwerk 15 . Posto su u religioznoj umetnosti figure retko okrenute jedna prema drugoj i retko se izrazavaju gestom. u francuskoj umetnosti vec dominira rana gotika a u Nemackoj. Ovaj proces. Ucesnici nekog dogadjaja. bila je period pripreme kada su kasnokarolinska. zadrzale dosta od klasicnog realizma u prikazu gestova. U prvoj polovini XI v. narocito u Nemackoj. on je zadrzao svoju zivopisnost. postupcima i recima figura predstavljali su tekstovi u rukama proroka sa citatima iz njihovih knjiga vezanih za Bogorodicu. naprotiv. Nista uticajnija nije bila religiozna drama. romanicki slikar je predstavljao samo aktere. Krajem ikonoklastickog perioda. Krajem toga veka preduzeti su prvi koraci ka novom monumentalizmu. Za evoluciju tehnike i forme romanicke umetnosti. Prototip ove tehnike kojom se posmatrac obavestava o namerama. njihovi tekstovi su se ogranicili na prorocanstva i molitve i bili su u rukama samo jedne figure. Duboka osecanja pocela su da se ispoljavaju u XIII v. Jedan takav rani primer javlja se u Rabulinom jevandjelju (VI v. izvan ili ispod slike. 2. Usled gubitka materijala. Mada. preko ispisanih svitaka. Ali. novi vizantijski uticaj doneo je izvesni preporod konkretnog realizma i bujne naracije koja je na istoku istrajala do XIII v. Ovde je upotreba svitka suvisan element u definisanju odnosa medju figurama. druga polovina XI v. Od kraja XI v. Skandinaviji. Krajem XII v. Tek su u zapadnoj umetnosti reci koje izgovaraju licnosti postale pokretaci opisanih dogadjaja. najkasnije do sredine IX v. paralelan razvoju u Vizantiji. pojavila se nova religiozna narativna umetnost i dostigla klasicni vrhunac sredinom veka. karakteristicnih za proslost i savremenu Vizantiju. Sklonost ka prikazivanju alegorija i proroka izrazena je kompleksnim programima i pojavom novih tema kao sto je Solomonov presto. nove koncepcije su zaodenute sjajem stila koji je prolazio kroz svoju poslednju fazu. svitak preuzima ovu funkciju u zidnom slikarstvu Zapada: Nemackoj. U medjuvremenu. Istovremeno sa uvodjenjem svitka. narativni smisao postaje jasan i ostavlja dublji utisak.

Tako u Italiji. Dnevno osvetljenje ima vizuelni efekat na zidnu kompoziciju i na njen polozaj u arhitektonskoj strukturi. U nekim slucajevima. prevladale plava. slikarstvo i prozori zavise jedno od drugog. kao i zuta pozadina. celokupni karakter dekoracije modifikovala je i transformisala blaga obojena svetlost. Engleska) gde su gusti slojevi zelene. U XII v. Romanicko zidno slikarstvo se ne sme izdvojiti iz gradjevine kojoj pripada. cesto sa zelenim i oker prugama. Svaki pokusaj proucavanja slikarstva mimo njegovog odnosa prema zidu na kojem se nalazi bio bi 16 . Jos uvek nedovoljno znamo o upotrebi boje na arhitektonskim elementima ili o njenoj ulozi u sveobuhvatnoj dekoraciji. Danas je gotovo nemoguce rekonstruisati prvobitni efekat koji su postizali obojeno staklo i slikani zid narocito u slucajevima u kojima je kolorit stakla uskladjen ili suprotan zidnom slikarstvu (najcesce u Nemackoj. daleko cesca boja pozadine je plava. ostavljali neobojene trodimenzionalne arhitektonske elemente (stubove. struktura. bele i sarene trake. pozadina nije nikada bela cak i ako zid jeste. Dok su centralna i zapadna Francuska prednost dale bledoj pozadini. da propustaju svetlost. XII i XIII v u Grckoj. osvetljenjem. Crni obrisi nemackog kasnoromanickog zidnog slikarstva izgledali su sasvim drugacije i delikatnije u obojenom chiaroscuro efektu sto je i bila namera. Normandija. Ne treba zanemariti osnovnu funkciju prozora. Ali. pridodati zidu. Schwarzrheindorf-u i Gurk-u svetlost predstavlja integralni deo celine i nase razumevanje programske koncepcije zavisi od nje. Slicno tome. u istocnoj i juznoj Francuskoj. S druge strane u Italiji. U donjoj kapeli Schwarzrheindorf-a i na zapadnoj galeriji u Gurk-u. Kolorit je najblistaviji u Spaniji gde se javljaju crvena i crna pozadina kao i zute. Zuta se retko javlja. primere imamo u kasnoromanickim delima Nemacke. u kasnijem periodu). medjusobnim odnosom pojedinacnih kompozicija. ljubav prema boji narocito je izrazena na severozapadu (Francuska. scene ili nizovi scena javljaju se izdvojeno. Ove tri boje.u kojem je najznacajnija bila slikana dekoracija. u Regensburg-u “andjeo koji se uzdize prema istoku” u istocnoj apsidi male rotonde stoji izmedju dva prozora a iznad simbola sunca. Makedoniji i Kipru. Na jugu. plave i oker prekrivali stubove. stupce i delove zidova dok su u XIII v. Austriji i nekim delovima Engleske slozenim okvirom dominira plava pored zelene i crvene. crvena i zlatna. Da bi ostavili potpuni utisak. Na severu zid i dekoracija cine homogenu celinu. na primer Regensburg-u. Italijani su. Pored praznine u ikonografskom programu koja je nastala usled ostecenja stakla i koja se ne moze adekvatno popuniti. Na severu Evrope kolorit pojedinacnih slika utkan je u sveobuhvatnu polihromnu semu. Nekoliko sacuvanih fragmenata romanickog bojenog stakla (u katedrali u Gurku sacuvan je samo jedan primerak) govore o kakvom se gubitku radi. vence) dok je na severu Evrope svaki strukturalni element bio obojen raznim bojama i sarama. U ranoromanickom periodu senke su blede ali vremenom postaju znatno tamnije i bogatije. ukazuju na vizantijski uticaj: istu kombinaciju u pozadini nalazimo na freskama XI. Jedinstvo same dekoracije koja ukljucuje tavanicu. mozemo pretpostaviti. To se odnosi cak i na jednostavnije strukture sa belim zidovima i pozadinom koje srecemo narocito u Francusko. pod rimskovizantijskim uticajem. scena Preobrazenja je postavljena u odnosu na prozore tako da je i svetlost ukljucena u kompoziciju: ona je sredstvo izrazavanja teme. Nemackoj. zidove i pod nije postignuto samo koncepcijskim programom vec i formalnim sredstvima: koloritom. Koloristicki efekat zavisi u velikoj meri od svetlosti koja je prodirala u gradjevinu. onda kada se nastoji oziveti zlatni sjaj mozaika.

One su s toga. Odajama je nedostajao samo cetvrti zid. Umesto toga. Ovu nedoslednost vizantijska umetnost je nasledila od grcke umetnosti. razvile su se forme koje nemaju ni najmanje slicnosti sa prirodom. u spoljasnjem je prikazano zatocenistvo svetitelja).primere imamo u kripti Saint-Savin gde neke od figura izlaze iz okvira pa scena izgleda kao da se odvija ispred prostora a ne u njemu. Sami pejsazi su retkost cak i u Italiji: izuzetak predstavlja Raj u Civate-u i “dolomitski” pejsaz u Grissiano-u. U samom okviru. Romanicka potreba da gde god je to moguce. Izgled figura nije ni na koji nacin umanjen . okvir je taj koji je najvise vezuje za strukturu gradjevine. Tako je prostor u kompoziciji podeljen u tri kategorije koje nisu strogo odeljene vec se preplicu. izgledale kao da pripadaju drugom planu i predstavljale autonomni prostor. Gradjevine igraju daleko znacajniju ulogu u romanickom slikarstvu. Slikari romanike su je prevazisli. imaju mnogo vise funkcija nego u vizantijskoj umetnosti. naslikana gradjevina ili delovi gradjevine najvise vezuju sliku za njenu pozadinu. hramova vec odvajaju i naglasavaju delove kompozicije. Od svih sastavnih delova jedne slike. ne podleze trodimenzionalnim zakonima za razliku od pravougaonih (u obliku kutije) prostorija koje nalazimo u klasicnorimskoj i gotickoj umetnosti. Medjutim. Blaise zbijene su izmedju plitkih nisa ili na tavanici kripte u Berze-la-Ville. konkretno pretvori u apstraktno. romanicko zidno slikarstvo nije razvilo posebne forme . U pozadini vizantijskog pejsaza obrisi brezuljaka dele povrsinu na sekcije sto nije prihvaceno na Zapadu. Romanicko zidno slikarstvo retko u potpunosti istrazuje upotrebu prirodnog pejsaza u pozadini. narusila bi se potpuna harmonija. cesto su inkorporirane u kompoziciju ali su jos cesce prisutni kao definicija lokacije ili su tu da daju okvir scene. gornji deo kompozicije dele dva plana. arhitektonski elementi su povezani i zatvaraju luk ili pravougaoni prostor cija je pozadina obojena drugacije od pozadine izvan gradjevine. Tako stvoren enterijer bio je rezultat cisto intelektualne konvencije a ne prava predstava. primenjena je sa narocitim zarom na carstvo povrca. palata. Cak i pri sintaksickoj (sintetickoj?) primeni ovog zajednickog vokabulara. severno od Alpa. Tamo gde su bile izolovane kule. Ovu cinjenicu treba uvek imati u vidu.izuzetak se odnosi na period oko 1100 g. Jedini nacin da vizantijski slikar oznaci da se dogadjaj zbio u enterijeru bio je da scenu prikaze izmedju dve kule a iznad postavi zastor koji predstavlja krov. U predstavama drveca XI i XII v. (San Clemente u Rimu) kada su na gradjevinama bili vidni tragovi kasnoantickog zidnog slikarstva i na period s kraja XII i pocetka XIII veka u Nemackoj gde velicanstvena arhitektonska pozadina anticipira goticku umetnost. izvan italo-vizantijske uticajne sfere (Italija i juzni Tirol). znacajan faktor predstavljaju jasne relacije figura i arhitektonskih okvira u kojem se nalaze. Organske forme najblize prirodi podsecaju na pecurke dok su ostale vise nalik na 17 . Oni su samo u romanici oblikovani i poredjani tako da ne samo oznacavaju enterijer vec ga i predstavljaju. Stvarni arhitektonski elementi. Ona ostaje nisa. ne samo da imaju svoj osnovni ikonografski znacaj kuca. arkade i nise. Ovaj odnos moze biti jednostavan (scena Blagovesti i Vavedenje Bogorodice u hram u Nohant-Vicq) ili vrlo kompleksan (scene iz zivota i stradanja sv. Slikana arhitektura u romanickoj umetnosti vraca se preko karolinske i vizantijske umetnosti na klasicne modele i zajednicke su kako zidnom slikarstvu tako i iluminaciji. Okvir nije integralni deo slike cak i kada ga figure povremeno prelaze. On je sastavni deo koloristicke artikulacije samog zida. Arhitektonski elementi i u jednoj i u drugoj.nezadovoljavajuci. tlo je naznaceno nerealistickom talasastom povrsinom i izbocinama (Nohant-Vicq) ili blago ustalasanim brazdama (Saint-Savin).

Tesko je uopsteno vrednovati stil figura u romanickom zidnom slikarstvu. bilo da su nage ili odevene. Ali. mediteranski a pre svega vizantijske elementi su rasadnik ili katalizator novih kretanja na svim poljima romanickog slikarstva. Imajuci u vidu izuzetke i modifikacije mozemo posmatrati makrokosmos romanickog stila kao pojedinacni entitet. cesto se pojavljuje u izolovanim oblastima na severozapadu Evrope. Njene figure . Obicna geografska podela ne postoji: uticaj italijanske i vizantijske umetnosti i poznavanje mediteranskog realizma izvedenog iz klasicne umetnosti. vec sudbinom. u klinijevskoj umetnosti manje je italovizantijskih elemenata.) a na pocetku ovog perioda. konfrontiran klasicnim i pre svega vizantijskim formama a s druge na stil romanickog perioda koji je izbegao takvo suceljavanje. oko 1200 g. ornamentalnim i bezoblicnim. Sa apstraktnim deformacijama. ljudske figure u romanickom slikarstvu gotovo da su naturalisticki prikazane imaju bar tacan broj udova. Medjutim. Pri opisu stila figura u romanickoj umetnosti neophodno je odrediti mesto i vreme: razliciti uticaji postoje na razlicite tokove razvoja. lagane. Ne radi se o tehnickom neznanju . mada je ona postignuta u izvesnoj meri. stvorilo je dela (primer je Saint-Savin) koja unutrasnjom velicinom i intenzitetom nadmasuju savremena dela. krajem XI v (do 1150 g. Takvih dela je najvise u Francuskoj. kao kod gluvonemih osoba. Chemille-sur-Indrois nisu okrepile novi tokovi) ostavljaju izuzetno nezreo utisak uprkos ostarelom i uvelom izgledu. Iako ponekad tesko objasnjivi.stitove. Kao na skulpturi XII v. Pokreti i stavovi su im prenaglaseni a ipak ograniceni.uzrok verovatno lezi u islamskoj averziji prema figuralnoj predstavi koja je preko Mozarapa uticala na hriscansku umetnost Spanije. koje nije bilo izlozeno mediteranskom uticaju. One su orudja i primaoci transcedentalne moci. prevagnuo je mediteranski element. Njihov delikatni lirizam deluje dirljivo ali je tesko zamisliti da je ova umetnost u opadanju proizvela gotiku. zvona. Dela iz poznog perioda na severu i zapadu (freske Le Liget . ne sopstvenom voljom i postupkom. izgledaju lako i krhko. bogato i krepko zidno slikarstvo severozapada. krhke. Slikana figura ranoromanickog stila na 18 . Gestovi su obuzdani ili unisteni. svaki deo tela je modelovan posebno te celini nedostaje plasticnost. Ova umetnost sa korenima u karolinskoj i otonskoj umetnosti. Ovi opisi su u najmanjoj meri kvalifikacije i vaze za ranu i zrelu romaniku ali ne i za kasni period. Bilo je naravno i neuspeha . U gestovima ne ucestvuju ruke i sake vec celokupno telo. bila je pod neposrednim vizantijskim uticajem i predstavlja pravu veliku ranoromanicku umetnost Zapada. njihov duhovni zar i intenzitet. klupko ili su prosto izvedene iz geometrijskih motiva. najdalje se otislo u Spaniji. U svetlu ovog fenomena. mada ne tako tajnovito. Ali.s jedne strane na stil. Figure su ovde najmanje naturalisticke u romanickom slikarstvu. Pojedinacne figure sastoje se od zbira zasebnih delova. nastala pod mediteranskim uticajem (primer su ogromne figure u Le Puy).povijene.izrazavaju se gestom kao u otonskoj umetnosti. neizbezna je bar jedna podela . Granice su se stalno menjale a kao rezultat toga prevladao je mediteranski uticaj. One obicno imaju izduzene udove i male glave. Ta moc nije proizvod volje pojedinacnih figura vec ona spolja i odozgo dominira i upravlja njima. Ovakva odbojnost oblikovala je umetnost Engleske (Hardham) i Skandinavije pre jacanja kontinentalnih uticaja. Ovde lezi fundamentalna razlika u odnosu na otonsku umetnost: romanickim figurama nedostaje nesto od licnog identiteta otonskih figura. U poredjenju sa njima. malih glava . ako ljudsku figuru uzmemo za mikrokosmos toga stila.na primer. oni izrazavaju moc pokrete tela.

mogla je samo stariti mada je do sredine XII v. To pokazuje da je ova umetnost bila vise zavrsetak nego pocetak. Neprirodan korak na figurama skulpture u Tuluzi je pod direktnim uticajem slikarstva kao i preterano slozena igra nabora i planova na timpanonu u Moasaku. dalje nije razvijala. zapravo. ne postoji ni dokaz o direktnom kulturnom kontaktu sa istokom. Karakteristicno je da su umetnici. Uticaj je verovatno prenela anticka umetnosti koja je zivela u nekim delovima Italije sve do XIII v: akcenti na freskama u Civate-u. u velikoj meri usvojila isti preterano istancani sistem modelovanja i slikovnog pokreta. veoma stara i bliza svom kraju. nabori na odeci podsecaju na lepezu ili na krila insekta. Romanickoj umetnosti zajednicko je: rasclanjenost tela na jasno odredjene delove. vise stara nego nova. Ali. Vizantijski uticaj bio je daleko snazniji. Ona se. Druge paralele iste vrste mgu se naci u Istri. nastavila da proizvodi velicanstvena dela. umetnost severozapadne Evrope primila je ovaj podsticaj samo u sferi tehnike i usvojila jedva ista vise od detalja u modelovanju dok su joj ostale strane bitne osobine vizantijskog slikarstva. od koncentricnih krugova. Znacajan dokaz nadmoci slikarstva zapadne umetnosti predstavlja cinjenica da je novonastala umetnicka forma. osim cinjenice da nema tacne paralele. oblikovanje pomocu planova i linijskog sencenja. klasicizma i istrajnog iluzionizma u samoj vizantijskoj umetnosti.Zapadu ima nesto osobito i vestacko u sebi. moguce je sastaviti obiman katalog linearno predstavljene svetlosti. posebno na detaljima. Francuski naucnici su pokusali da pokazu da je ova zanimljiva linearna tehnika modelovanja (primer je Saint-Savin) izvedena direktno iz kapadokijskih uzora. Njihova istancanost jos jednom dokazuje da je tehnika na pocetku XII v. Rasclanjivanje tela u otonskoj umetnosti dostiglo je sazetu jasnocu i nastavljeno je do krajnosti. cisto su klasicni po karakteru kao i ornamentalni motivi u kripti katedrale Anagni. kompozicione i dekorativne seme u Anagni zasnovaju se na rimskim uzorima. Svodjenje oblika na njegove najsitnije delove izvedeno je do najsitnijih detalja. Tela se sastoje od brojnih segmenata odvojenih dubokim brazdama. Pokret prekrstene noge vise lici na skok nego na korak. primer je Saint-Savin. podlozni vizantijskom uticaju. snopova paralelnih linija do formi koje lice na cvet ili klip kukuruza. vizantijski uticaj prodro cak do oblasti koje su joj inace bile nedostupne. Pretpostavlja se da je u ranoj fazi. Pecinsko slikarstvo Male Azije stvarno sadrzi oblike koji potsecaju na francuski sematizam ali. U slucaju velikih ciklusa. podrazavali upravo one vizantijske tehnike koje su negovane u romanici i ucvrstili trend prema 19 . Modelovanje tela u romanickom slikarstvu Zapada ima istu opstu liniju razvoja kao i prikazivanje arhitekture i pokreta. Ovoj igri linija podredjena je iluzionisticka tehnika akcentovanja: svetla mesta su okruzena plamiccima belih linija koje postepeno iscezavaju. Kako je monaska umetnost kapadokijskog zaledja mogla da ostavi bilo kakav uticaj na francusku umetnost XI i XII v? Pre ce biti da su obe posledica medjusobnih uticaja apstraktnih tendencija (vrlo snaznih kako u vizantijskim provincijama tako i u ranoromanickom slikarstvu). Autenticni stil romanicke umetnosti severa i zapada veoma se razlikuje od drugih tradicija koje su se formirale pod mediteranskim uticajem. On je bitno uticao na nacin na koji su umetnici rane romanike sagledali i naslikali telo. romanicka skulptura koja se razvila tek krajem XI i pocetkom XII veka. Modelovanje se ne sastoji od neprekinutih linija i lici na vrstu sencenja pri kojem neke linije ogranicavaju forme a neke su postale deo apstrakcije sto rezultira ornamentom koji nema uticaja na modelaciju.

u Rimu (San Clemente) i Kliniju (Berze-la-Ville). Prva faza razvoja izrasla je iz asketizma vizantijskog slikarstva XI v. Proces je konacno vodio organskoj (gotickoj) koncepciji tela ali se nije razvio automatski nakon primanja inicijalnog podstreka iz Vizantije. Do kraja veka. sacuvani su mozaici koje su vizantijski umetnici postavili u narteks Sv. kao u Veneciji. usvojen na jugu Italije (Sant` Angelo in Formis).linearnim motivima. Oni su osnova stila najveceg majstora kasnog XII v. Ali. Cefalu). Ovaj stil. ranokomninski stil zamenjuje novi talas vizantinizma. Cak u ovoj ranoj fazi. i vizantijska tehnika modelovanja i drapiranja prosirile su se Zapadom. u juznu Italiju. isticanje prevoja (zglobova) tela artikulise njegovu strukturu a udovi figure u pokretu su ugaoni. Engleske i juzne Nemacke (Regensburg). Oni donose organski stil sa carigradskog dvora u Veneciju i potiskuju prethodni. postojale su razilazenja mediteranskih i nemediteranskih sfera. naporedo sa odlikama koje su spajale romanicki svet. Obnovljeni kontakti sa vizantijskim formama. slikarstvo severne Italije i juzne Nemacke ucvrstilo se na ovom stilu. od sredine veka. vizantijska koncepcija figure koja se u sustini oslanja na klasicne tradicije. Ona potseca na cloisonne tehniku iz juzne Italije cije linije sencenja podsecaju na zupce ceslja ili se radi o tehnici snaznog linearnog modelovanja koncentricnim oblicima. Oni su osnov novog stila koji se razvio u okviru romanike. nezavisno od Monte Cassina. oni su nosili pocasne titule najviseg ranga. Prvi talas vizantijskog umetnickog uticaja koji je na zapad doneo organsku koncepciju ljudske figure na kojoj se vidi odlucnost karaktera. ne samo u politici i dinastiji vec i umetnosti . Na Zapadu on se prvi put pojavio na mozaicima Monreale i delimicno na 20 . ne toliko pocetkom krstaskih pohoda koliko angazovanjem vizantijskih umetnika (pre svega na mozaicima) u Monte Cassino-u i Veneciji. Ovaj asketizam je urodio plodom (razlicitim trendovima) u ranoromanickoj umetnosti. Krajem XI v. Iz Vizantije su narucivana umetnicka dela. ali u medjuvremenu. paralelno se javlja. Njen stil je bio obogacen tehnikom cloisonne ( linearni akcenti. Njegovi oblici predstavljaju najznacajnija romanicka dela i zacetak gotike. potice s kraja XI v. asketski. Marka. Nicholas iz Verdun-a u cijem su delu usvojeni novi vizantijski elementi. ubrzali su taj proces. grcki mozaicari prenose novi talas vizantijskog uticaja. Pokret je docaran svesno kontrolisanim upravljanjem udova a ne stavom ili gestom. U prvoj polovini XII v. Na svakoj figuri se zapaza prisustvo licne volje. i uzrokovan je. ciji se vokabular stalno menjao. Te mozaike strogog monaskog stila predstavljaju znatno stariji mozaici Hosios Lukas svojim apstraktnim geometrizmom i proredjenim jednolikim (flat) koloritom. On dolazi sa Sicilije preko dvorske mozaicke dekoracije (Palermo. duple konture istaknute zlatnom bojom. Skoro istovremeno angazovanje vizantijskih slikara na novoj crkvi u Monte Cassino uvodi dvorsku varijantu vizantijske umetnosti kasnog XI v. apsidama u Torcelu. Lambach). kasnokomninski dinamicni stil. bile su Venecija i Monte Cassino. nabori nagovesteni paralelnim potezima). Ovaj stil je pruzio osnov za bolje razumevanje organske prirode tela i pokreta.duzdevima je priznat status clana vizantijskog carstva. Koncizan i prilicno strog klasicizam visokog komninskog stila osetio se do severne Francuske. cak i na onima koji pasivno pate: krecu se svojom voljom i ne zavise od milosti sudbine. Pod vizantijskim uticajem. uvek bliske veze severnog Jadrana i Vizantije postale su narocito cvrste. Njen uticaj je za dugi niz godina bio dominantan faktor od venecijanske kulturne sfere (Concordia) do severnih Alpa (Salzburg. a glavne veze. sto se tice monumentalnog slikarstva. Naziv “stil vlazne draperije” dat je zbog nacina na koji tkanina (naizmenicno pripojeno i komotno) prianja i oblikuje telo.

dekoraciji Sv. odeca im je uskovitlana. na njima kljuca uzbudjenje. ili uskovitlane konture koje ocrtavaju obris udova (slikarstvo severne Francuske i Engleske: jevandjelje Liessies. njihova lica su napeta. naslikane pod uticajem kasnokomninske umetnosti. Figure u zapadnim kompozicijama. Marka a potom se do kraja veka prosirio. Imajuci ovo u vidu. Time se namece direktno poredjenje sa slicnim oblicima u francuskom zidnom slikarstvu s kraja veka (glavna apsida Saint Gilles de Montoire ili Nohant-Vicq). S druge strane. Uticaj vizantijske umetnosti na romanicko slikarstvo koji se cesto navodi bez drugih kvalifikacija. ili isprepletena tela docarana paralelnim linijama u burgundskom slikarstvu (Berze-la-Ville) i skulpturi (Klini). takodje poreklom iz Carigrada. silovitost. Anselm u Kanterberiju) a na skulpturi Plaimpied i Vienne (Saint-Andre-leBas). ne pokrecu se vec kovitlaju. Vizantijska skulptura koja bi posluzila kao model nije postojala a povremeni podsticaji koje su davali slonovaca i zlatarstvo nisu bili dovoljno snazni ni istrajni da bi pomogli zapadnoj skulpturi na putu ka trodimenzionalnoj monumentalnosti. jednostavni monumentalizam tzv. Burry Bible. Kako se vizantijska umetnost menjala i razvijala on je predstavljao kompleksno strujanje (upliv). Ubrzo posle pada Carigrada u cetvrtom krstaskom pohodu. Na primer. Njegov znacaj za razvoj umetnosti Zapada lezi u kontaktu koji je ostvario sa klasicnom grcko-rimskom umetnoscu. nije bio konstantan. kapela Sv. Elementi vizantijskog uticaja koji se mogu pratiti u zapadnoj skulpturi stigli su posredstvom slikarstva. Oko 1200g. Temeljito izucavanje vizantijske umetnosti kao naslednice klasicne tradicije pripremilo je Zapad za svoje otkrice klasicne umetniosti. Ovaj utisak brzine i zustrog pokreta pojacava modelovanje udova koji izbijaju iz uskovitlane odece (Castel Appiano). iz oko 1115 g ). Iz obe oblasti slucajno su sacuvana dela a linija njihovog razvoja je veoma krivudava i razlicita da moramo oprezno postupiti pri tretiranju slicnih formi (ili pri tretiranju formalnih principa) kao paralelniih. deli se put razvoja: u nekim krajevima. Freske su primer kasnog provincijalnog stila. Efekti ovog otkrica osetili su se ne samo u slikarstvu vec i skulpturi koja nije bila u tolikoj meri izlozena vizantijskom uticaju u XII v. ne mozemo ocekivati podudarnost u razvoju dva umetnika. statican faktor. do krajnosti je sproveden kasnokomninski manirizam. na primer. poput Nicholas-a iz Verduna anticipirali i razvili u sledecem veku. Na Zapadu je ovaj stil pokrenuo klasicizam ranogotickog slikarstva i skulpture koja se prosirila od severa Francuske i Engleske do Spanije (znacajne su freske Sigena. Rocamadour) i uglastih formi (nemacki cik-cak Zackenstil) dok je u drugim nastupila (klasicisticka) reakcija. makedonske renesanse X v. Njegova uzburkanost. rad engleskih majstora). kompleksno isprepletene forme na savrseni nacin izrazavaju dinamicnu vitalnost u evropskoj umetnosti s kraja XII v. poprecno usecene linije na skulpturi u Tuluzi. romanicko zidno slikarstvo razvilo je svoj linijski sistem planova (linijski koncipirane planove) i ambivalentnih nivoa kao direktnu negaciju plasticnosti u vreme kada je ona bila glavni zadatak skuptora. vraca se strogi. sibana vetrom njihovih pokreta. uglaste (siljate) forme iz bocne apside Saint-Gilles de Montoire ne mozemo smatrati savremenikom timpanona u Moasaku (koji je nesto stariji. srodnih i savremenih pojava. Poredjenje slikarstva i skulpture nece pruziti vise od opsteg odnosa stila u datom vremenu i mestu. Verovatno da nikada necemo ispuniti prazninu u jednoj 21 . U ranom periodu narocito se javlja tehnika paralelnog modelovanja. vijugavih (Montmorillon. sto su slikari kasnog XII v. U skulpturi postoje neke odlike stila za koje paralelu ne nalazimo u slikarstvu i obratno.

u Nemackoj. freske i rukopisi u Prufening-u nastali su u istom ateljeu u Regensburg-u. Sada se namece pitanje da li je u minijaturnom slikarstvu postojao stil nezavisno od stila murala. Nat. Benedicti et Mauri (Vat. vremena pape Humbert-a (1028-51). 250). Cak i bez postojecih dokaza koji bi to potkrepili. 13). Odgovor je pozitivan kada su u pitanju kompozicija. Izvesne forme mogu biti pretezne u jednom zanru i potpuno se razviti u okviru njega. Postoje i drugi primeri gde je taj uticaj bio obrnut (ciklus u minijaturama italijanskih velikih biblija izveden je iz ciklusa rimskih crkava). Analiza zidnog slikarstva zahteva posebnu tehniku. baldahin Ribas i freske San Pedro de lo Seo de Urgel radio je isti atelje dok je Salla Capitular u Sigena dokazano oslikao engleski minijaturist iz vincesterskog skriptorijuma. a njih nema mnogo. svi slikari romanike bili su 22 . Veza zidnog slikarstva i minijatura je bliza. Bibl. Cak u XIII v. ilustrovane kopije Commentary on Revelation Beatus of Liebana mogle su inspirisati neke apokalipticne cikluse. Postoji mnogo primera u romanickoj umetnosti u kojima su veze posebnih fresko i minijaturnih ciklusa toliko bliske da se oni moraju pripisati istom umetniku ili ateljeu. U Spaniji. U proslosti su naucnici bili skloni da minijaturnom slikarstvu pripisu dominantnu pionirsku ulogu ali danas vecina zastupa suprotno misljenje. Zlatni vek iluminacije iz Echternach-a (XI v. Romanicko slikarstvo bogato je stilskim varijantama koje ne zavise od dimenzija i medijuma. one se mogu naci i na zidnom slikarstvu (primer je Saint-Jacques-des-Guerets). okvir i ornament. 1202) i fresaka iz Saint`Angelo in Formis je tako velika da je slikar morao raditi u istom ateljeu. 3. Daleko znacajna cinjenica je postojanje bliske stilske i ikonografske veze.umetnosti ugledanjem na drugu. Pogresno bi bilo pretpostaviti da je svaka varijanta stila u jednom mediju morala biti zastupljena i u drugom. Slicnost italijanske minijature iz Monte Cassino-a Vita SS. slicna veza postoji izmedju hagiografskih scena u kripti Saint-Savin i minijatura Vie de sainte Radegonde (Poatje Ms. S. U nekim slucajevima. Na primer. razigrani brokat na udovima sa belim ukrasnim viticama svakako je bio razvijen u minijaturnom slikarstvu severozapadne Francuske i Engleske (jevandjele Liessies i Biblija Lambeth). Nisu ni svi manastirski skriptorijumi dali umetnike koji su radili i murale.) nastupio je tek nakon dekoracije crkve tj. moguce je razlikovati rad Maestro delle Traslazioni na dekoraciji kripte katedrali Anagni i iluminacijama brevijara Anagni (Vat. 2246). Njegov uticaj je bio veliki kako na spansko zidno slikarstvo tako i na minijature. Na primer. iluminirani ciklusi posluzili su za uzor zidnim ciklusima. Razlika ne postoji u odnosu na modelovanje figura i draperija. U Engleskoj. U Francuskoj. Pietro F. Anselm (katedrala u Kanterberiju) slicni su iluminacijama Biblije Bury St Edmunds Majstora Huga i konacno. murali kapele S. pretpostavljamo da su uticaj sirili slikari koji su putovali od mesta do mesta. Ali. Slicni primeri su verovatno postojali u Salzburgu XI i XII v. Umetnici Ako je verovati sacuvanim dokazima. U vecini slucajeva nemoguce je napraviti jasnu razliku izmedju ova dva zanra. a Ashburnham Pentateuch je posluzio kao izvor za scene iz Starog zaveta u Saint-Julien u Tours-u. Ne moramo se mnogo baviti pitanjem prioriteta i prednosti. U knjiznim iluminacijama je svakako bilo vise lokalnih stilova nego u zidnom slikarstvu. kao i izmedju dekoracija apside Berze-le-Ville i minijatura klinijevskog Lekcionara (Paris. lat. lat.

Na isti nacin mozemo pratiti uticaj majstora iz Pedret-a. verovatno saradjivali. slicni njima. freska u Vicqu-u opisuje Hrista u pratnji jedne zene i nekoga koga natpis oznacava kao Iroda. majstora San Clemente de Tahull iz Roda (Hesca). radeci na istom mestu u isto vreme. koji su radili daleko od domovine. To bi mogla biti ilustracija Jevandjelja po Luki. Za svako novo delo pripreman je novi niz tituli u ranoj i zreloj romanici. pripadnik svetog reda ili ne. dali su romanickom zidnom slikarstvu internacionalni karakter. Slikari su. njegovih pomocnika. Tradicija u kojoj je odnegovan umetnik nije jedini faktor koji je uticao na njegovo delo. Na primer. Spanija narocito obiluje takvim materijalom sto nam daje mogucnost da pratimo napredak najznacajnijeg slikara prve polovine XII v. Glavni dokaz o aktivnosti putujucih umetnika ne lezi u pisanim dokumentima vec u delima koja nepogresivo nose licni pecat. To nije uvek imalo svojih prednosti: nije svaki provincijski slikar. izricito opisane u predgovoru slikarskog prirucnika. Ne radi se o slucajnosti . Francuz i Italijan. povremeno. u Engleskoj. on je prvi proizvod rane gotike. kako zidnog slikarstva (San Pedro de Arlanza) tako i iluminacija. Murali iz Maria Worth u Carinthia (XI v. Slike u gornjem delu hora Sankt Nikolaus u Matrei radili su umetnici iz Padove koji su uticali na rukopisne iluminacije u Alpima i juznoj Nemackoj. U nekim slucajevima verovatno da nikada necemo saznati da li je slikar prikazivao svoje nejasno znanje ili gresio. skloni da povezu dela geografski izolovana. On je morao da prihvati uslove koje je diktirao narucilac a koji se cesto nisu odnosili na temu ili na prirodu i strukturu gradjevine i druge okolnosti. ubacivali fantasticne detalje u dekoraciju crkvenih gradjevina a “takvu drskost crkva nije smela da tolerise”. narocito istoricari umetnosti. Groteske su bile ogranicene na donji deo zida. naslikao je majstor koji je radio i ucio u Tournai-u. cija su dela unistena u spanskom gradjanskom ratu. u XI v. jos su vise uticala na stilski razvoj.slicna saradnja postojala je u Kliniju i sigurno je uticala na razvoj oba umetnika.na primer. ali ne uvek tacno: on je mogao biti izveden iz dela kao sto je Pictor in carmine zbirka od 440 rimovanih natpisa koji pokirivaju standardne teme. verovatno Lombardjanina. Ekscentricnost u rasporedu i kompoziciji cesto su rezultat neznanja. Postavljen bi mu bio program. Slikar bi. bio uceni teolog. Verovatno je napisan pocetkom XIII v. na Kataloniju. Na primer. izvodjenje programa bi obicno bilo prepusteno slikarima a vise slobode su imali majstori u udaljenim crkvama nego u gradovima. majstora Santa Maria de Tahull (ili Maderuelo-a) iz Tahulla. Moramo uvek imati u vidu cinjenicu da su slikari mnogo putovali zato sto su. Prirodno je da se u dokumentima vise pominje angazovanje stranih nego lokalnih majstora .) mogu se vrednovati u odnosu na ranoromanicko slikarstvo u Bavarskoj (Freising). Zanimljivo je da predgovor Pictor in carmine podrazumeva da se umetnik ne mora strogo drzati propisane teme. dobijao kao model ne samo program vec i delo drugog umetnika.putujuci umetnici a ne lokalni slikari. Poput slicnih dela. Dekoraciju apside u Knechtsteden-u. blizu Kelna. kao izraz monaskog revolta protiv discipline koja je strozija prema zidnom slikarstvu nego prema minijaturi i skulpturi. freske Nohant-Vicqu ne dovode se u vezu sa umetnoscu Berry-ja vec su rad putujuceg umetnika iz Tuluze. Isti izvor govori da je obliznju crkvu u Saint-Pierre (1026-9 g) oslikao monah Odolricus iz Saint-Julien iz Tours-a. kad god im je bilo moguce. Ovaj 23 . Umetnici. kao i majstora iz Osormort-a (zanat izucio u Francuskoj) u oblasti Brisela i Gerone. Oto III je pozvao slikara Johanesa iz Italije u Ahen a Vita Gauzelini pominje angazovanje lombardijskog slikara Nivardus-a za Saint-Benoit-sur-Loire. Cesta putovanja engleskih slikara. Ovaj znacajan podatak potvrdjuje da su dva slikara. pogresaka i nemarnosti.

njene instrukcije su se odnosile na materijale. slicne i gore pogreske mogu se ocekivati na provincijskim delima. Prirucnici uzoraka. Ovakav metod mogao je dovesti do pogresaka. U poredjenju sa istocnim prirucnicima koji su predstavljali skoro kanonski autoritet. koje su koristili zapadni slikari. Skoro svi postojeci prirucnici uzoraka nose pecat snaznog vizantijskog uticaja iz zidnog i minijaturnog slikarstva. Mada one. tehnike i tacan raspored scena u crkvi. prvi korak u izvodjenju bio je prenosenje crteza na zidove: ovaj deo je radjen fresko tehnikom na vlaznom zidu. figura kao i celih kompozicija. Oba poticu iz druge polovine XII v. Broj figura i njihovi medjusobni odnosi su identicni. Primer je kopija Hortus deliciarum opatice Herrad iz Landsberg-a. U proslosti se mnogo govorilo o 24 . ilustrovana uz pomoc knjige uzora u kojoj je figura Hrista na Maslinovoj gori postavljena na pogresnu stranu u odnosu na apostole pa je ishod bio da se Petar zagledao u nebo umesto da slusa Hrista. Kopista ocigledno nije znao kako da sastavi razlicite delove kompozicije. korisnih slikaru ali nikako propisanih. kao sto je figura Hrista u sceni Jevandjelja. similie nije predstavljala samo polaznu tacku kao sto priroda predstavlja pejsazisti. uzorke slikanih minijatura. Razlika je u okviru . U njima su bile pokrivene sve teme vizantijske religiozne umetnosti. Vizantijski umetnicki prirucnici kompozicija bili su razumljivi i ostali su u upotrebi na Atosu do XIX v. Za romanickog slikara. Izvanredan primer pokazuju dve verzije Hranjenja hlebom u Purg-u i Friesach-u austrijskim Alpima. duzini lica odgovaraju tri duzine nosa). izabre i pripremi similie.tekst se u ovom periodu retko ilustruje u slikarstvu. vec stvarno delo koje je on slikao na zidu. Frontalno postavljene glave uradjene su pomocu koncentricnih krugova. nisu predstavljali zbir propisanih pravila i modela kakve su koristili vizantijski slikari niti su licili na ruske prirucnike ljudskih figura. Uvodno slikanje sastojalo se iz dve faze: konstrukcioni obrisi kompozicija i figura i crtezi detalja koji ispunjavaju skelet. Ruski prirucnici ljudskih figura takodje su bile sistematicne slikarske knjige sa detaljima lica. on predstavlja neutralnu ogranicenu povrsinu slike dok u Purgg-u figure na sve cetiri strane probijaju okvir i tako imaju specificnu ulogu u strukturi plana koji je slozeniji u ovom delu. Prirucnici su uglavnom sadrzali skice. Slikari su za prikazivanje vecinu tema koristili Similia. Irod je verovatno pomesan sa Pilatom sto predstavlja slikarev nemar. Cak se iste similie koriste za zidove. zapadni su bili licne zbirke slikarevih slucajnih belezaka. polozaj i znacaj povrsine. figure i kompozicije su tako organizovane da odgovaraju datom mestu. nedovrsene studije koje je trebalo preneti na zidove. ilustrovane su samo jedanput i ponavljana po potrebi u razlicitim slikama. nisu koncepcijski originalne. Stalne komponente.u Friesach-u. vec i geometrijske oblike kompozicija i nacin na koji ona treba da ispuni dati okvir. Ruski prirucnici kasnijeg su datuma ali su izvedeni iz ranijih prototipova. Vaznu ulogu je imao oblik okvira. imaju istu arhitektonsku funkciju i u dve razlicite gradjevine rezultat varira. same po sebi. Ako je ovakvo nerazumevanje bilo moguce u relativno ucenoj sredini. Drugi ilustruju samo promenljive komponente datih scena. Posto slikar osmisli program i rasporedi ga na zidove i tavanicu. udova. ne samo utvrde proporcije udova i crta lica ( na primer. i obe se zasnivaju na istom prirucniku koji je verovatno nastao u Admont-u i Salzburgu. U bar dva slucaja dokazano je da su zapadni sastavljaci ovih prirucnika svoj materijal uzeli sa vizantijskog mozaika na Siciliji sto znaci da su posetili Siciliju. kopije postojecih kompozicija i prave knjige uzoraka. Neke od ovih zbirki motiva sadze opise celih scena. tela pomocu trouglova a citave kompozicije ( u Burgfelden-u) od nizova krugova i tangenti. Romanicki konstrukcioni obrisi razlikuju se od vizantijskih po tome sto nastoje da.

Samo je desna strana trougla verno kopirana. Ovaj proces smisljeno protivreci “slikanim” tendencijama. Namece nam se pogresan utisak da su preliminarne crteze radili razliciti majstori i u razlicito vreme. rasprava iz XI v. Slikarev senzibilitet je izrazen u ovom spoju pravila i varijacije.od skiciranja. Nije se radilo o prosto mehanickom ponavljanju linija i preliminarnih crteza vec u vecini slucajeva doterivanju tih obrisa. udaljavanja od stroge simetrije i on pokazuje da su simetricne figure slikane s leva na desno. Zavrsna slika krila je kolebljivost ove vrste. Modernom oku. vise je zastupljena seko tehnika (na ovlazenom zidu na kojem je vec preliminarni crtez) ili tempera cija je osnova neki od brojnih medija a nanosenje je radjeno u slojevima razlicitog rafinmana. To je ocigledno na nekim delima na kojima su. ispunjavanje povrsine ravnom bojom. Romanicko slikarstvo obuhvata mnogo vestina . bez obzira na standard i tehnicku vestinu. Zajednicko svim muralima je. prija pojava ovih preliminarnih crteza. Mada oni ne otkrivaju uvek narociti umetnicki talenat. koja sadrzi izvestan vizantijski materijal. Neki crtezi konstrukcija koji su otkriveni nakon unistenja slika ne pripadaju romanickoj umetnosti vec su znatno starijeg datuma . U apsidi Berze-la-Ville na nizem delu zida boja je skinuta te smo u mogucnosti da direktno uporedimo preliminarni crtez glave sa obliznjim portretima koji su zadrzali poslednji sloj boje.) Osnovni crtez je radjen preko konstrukcionog obrisa obicno crvenom.geometrijskoj preciznosti i rigidnosti romanickih crteza konstrukcije. Karakteristicna za ovaj period je narocita ostrina preliminarnih crteza (Nonnberg i Frauenchiemsee XII v. na sveze malterisanoj povrsini koja ce se toga dana obraditi. Upotreba (skice) konstrukcijskih obrisa nije novost u romanickoj umetnosti. rada sirokim potezima cetkice i nanosa boje u Tavant-u do krajnje prefinjenosti Berze-la-Ville u kojoj je sa samo osam pigmenata postignuto izuzetno bogatstvo boja. Leva strana je slobodno radjena i pokazuje izvesne varijacije u odnosu na konstruktivniju levu polovinu. Znacajni izvor informacija o glavnim tehnikama i materijalima je knjiga Teophilus-a Schedula diversarum artium. tj. Sa zaljenjem primecujemo gubitak lake. karakteristicnim za romaniku. meke i spontane linije i veoma licnog pecata a potom bolje pogledamo zid i shvatimo da se takva spontanost nije mogla tolerisati na zavrsnom delu: ona bi se snazno sukobila sa formalnim kvalitetima. Jasan primer ove slobode daju polufigure svetitelja u Nonnberg-u: osnovni konstrukcioni oblik bio je jednakostrani trougao u izvodjenju figure. Slikarstvo je retko radjeno pravom fresko tehnikom. U izradi slike koriscene su razlicite tehnike. Berze-la-Ville jos jednom nudi najekstremniji primer tehnicke vestine: u sceni stradanja sv. naviknutom da traga za licnim pecatom autora. u Francuskoj. Boje nisu mesane vec nanosene jedna iznad druge u transparentnim slojevima. Nekada preliminarni crtez jasnije od zavrsnog dela otkriva slabosti slikara. Poslednja faza skoro svih romanickih murala bila je izvlacenje kontura crnom ili tamno smedjom bojom. Danas se smatra da se njena funkcija sastojala u tome da se slikaru pruzi smernica i orijentacija od kojih je on po potrebi mogao da skrene. Lorenca nailazimo na sistem krstastog rostilja cija slozenost namece poredjenje sa Direrovim delom. Druga funkcija konstrukcione linije koja je prilagodila forme njenom okviru (na ravnom zidu ili nisi) moze se videti na jednoj fresci u Saint Savin gde su jasna trouglasta mesta i preseci. Na primer. usled ostecenja 25 . jedan detalj takvog crteza otkriva kako je slikar tri puta pokusavao da dobije pravilnu konturu obraza. zatim dodavanje tamnih pa svetlih senki linearnim potezima. zutom i oker bojom uz obilato slikanje cetkicom.otonski u Burgfelden-u a karolinski u Naturnou.

Rasprostranjenost Murali se ubrajaju u naosetljivije i nepostojane umetnicke forme usled prirode zidne povrsine na kojoj su naslikani. Kvalitet dela je u raskoraku koji se javlja izmedju promenljivosti i doslednosti u odnosu na delo. postojao je veliki broj starijih gradjevina koje su dekorisane cesto novim slikanim programom. To znaci da je postojalo nekoliko hiljada ciklusa fresaka od kojih su sacuvani samo fragmenti nekoliko stotine. On dalje razvija uopstenu formu. Njegov se cilj u razlicitom periodu menjao: u ranoj i zreloj romanici slikari su tezili izvesnoj geometrijskoj bezlicnosti menjajuci slobodu i vitalnost preliminarnog crteza do granica koje su bile razumljive srednjovekovnom umu. Srednju fazu rade manje-vise vicni majstori. Poatjeu. Razlika nam cesto daje tacan uvid u kvalitet slikara i obim dorade. kao u svakom drugom periodu postojao je izvestan broj losih murala . u kasnijem periodu usledilo je ozivljavanje. Tehnika ogranicenih obrisa daje mogucnost prefinjenih varijacija i tako ukazuje na nerazdvojiva stilisticka kretanja toga vremena. Turu. Religioznim znacajem zatvorila je vernike u mikrokosmos pretvorivsi umetnost u dom Gospodnji. To je ocito na mnogim nespretnim katalonskim i alpskim muralima i nekim rimskim delima (Santo Quattro Coronati ). 4.svetovne gradjevine su vise stradale od crkvenih. One su naporedne ili jedna iznad druge kao u Burgenfelden ili Gurk-u. prirodno ili namerno unistavanje. Od similie .slikane povrsine. Gubici nisu ravnomerno rasporedjeni . Romanicki slikar pocinje datim formama koje nije sam izmislio i konfrontira ih geometrijskim obrisima. Ukratko receno. sada vidljive linije preliminarnog crteza i finalne slike.primitivnih. redekoracije i konacno neadekvatno izvedene restauracije. Svakako da postoje dela u koijma zanatstvo ima prevagu nad umetnickom obradom. sa malim izuzetkom. daje joj osobenost zaodevajuci je licnim jezikom linija. u pripremi preliminarnog crteza i zavrsnoj obradi. Vodeci umetnik radi na pocetku i na kraju procesa. Svaka romanicka crkva. nevestih ili rutinskih. Zavrsni crtez je pripadao najznacajnijoj fazi: njega je izgleda uvek radio glavni slikar i tako ostavljao svoj pecat na delu. Nekoliko fragmenta sacuvano je u Poatjeu i Turu. Tuluzi izgradjeno je sest novih crkava. Pored velikog broja novoizgradjenih i oslikanih zdanja u XI. Gubitku oko 98 % originalnog materijala doprinele su prirodno propadanje.prirucnika uzora do prefinjenih obrisa na zavrsenim delima dalek je put. XII i XIII v. izmedju prefinjenosti i prenaglasenosti. U svom najboljem periodu romanicko slikarstvo je proizvelo dela koja su u potpunosti ispunila njegovu svrhu. S druge strane. Supstrat ne predstavlja poznavanje prirode vec poznavanje umetnosti i ne postoji teznja da se dostigne originalnost u modernom smislu reci. U nekim delima prefinjenost tehnike vodi krajnjoj izvestacenosti (primer je nemacki Zackenstil iz XIII v) koja se prosirila provincijalnim slikarstvom (Grades ). Ta slikana dekoracija uklopljena je u arhitekturu a konstrukcija se smatrala kompletnom tek kada je slikar zavrsio svoj posao. dekorisana je parcijalno. Malo se zna o zidnoj dekoraciji profanih gradjevina a sacuvani fragmenti kao sto su 26 . realizam i raznovrsnost. U toku romanickog perioda u svakom gradu. Prakticno ni jedan od sacuvanih ciklusa nije kompletan a u vecini slucajeva ostaci ne dopustaju rekonstrukciju ikonografskog programa.

Maiestas. Privatne palate i kapele pri kojima su podizane bile su tako ranjive da je nemoguce steci jasnu sliku programa feudalne. Ne racunajuci kripte. Slikarstvo bocnih zidova stradalo je usled povecanja prozorskih otvora. kapele dok su stari oblici dekoracije u parohijskim crkvama i katedralama nestali ili zamenjeni novim. religiozne umetnosti. prva su presla na nove forme i napustila stare a neocekivano veliki broj dela preziveo je zahvaljujuci provincijskoj izolovanosti. njihove romanicke crkve nisu bile goticizirane poput onih u Francuskoj. Styria i Matrei u istocnom Tirolu. zbornice) skoro da i nije sacuvano. Tako je izgubljena ogromna kompozicija sa predstavom trona Solomonovog iz oko 1150 g.Torre San Zeno u Veroni izgledaju neobicno. Rim. Slicna obrnuta uzrocnost je pri odredjenju koji deo seme treba da opstane. Stari i Novi zavet. Izmedju ostalog. ovo se odnosi i na umetnost viteskog reda. manje je stradalo od ruke dobronamernih vandala nego na primer austrijsko (Karner u Hartberg-u) i mnogo manje od nemackog u kojoj je razorni udar narocito pogodio Rajnsku oblast. Ovo svakako ima veze sa cinjenicom da su u kasnijem periodu ogromni barokni oltari smestani u apsidama i zaklanjali romanicku dekoraciju ali je nisu unistili dok je slikarstvo zapadnih zidova stradalo pri otvaranju ogromnih prozora i postavljanju galerije za orgulje. narocito Katalonija i juzni Tirol. Dodatne popravke u “duhu vremnena” cesto su unosile neopravdane interpolacije a ishod je bio radikalno izneverena umetnicka istina. Sacuvano je samo dno koje ukljucuje podnozje stuba i niz stopala i rubove glavne kompozicije. koje je bilo jako izobliceno. skidanje gornjeg sloja i propadanje naneli su manju stetu od restauracija iz XIX v. Neki skorasnji pokusaji da se ukloni gornji sloj slikarstva iz proslog veka i povrati autenticnost bili su uspesni. oni nisu dali osnov novom umetnickom razvoju. srazmerno veci broj slika je sacuvano u apsidama nego na zapadnim zidovima. Zbog urodjenog postovanja prema umetnickim starinama. portreti i legende svetitelja uglavnom su rezultat proizvoljnih okolnosti koje su im omogucile da opstanu. (zapadni zid manastirske crkve Nonnberg u Salzburgu). u Italiji su ostala netaknuta neka dela koja su u drugim zemljama bila plen restauratora. Ocigledno mali izbor tema u romanickom zidnom slikarstvu . Njih su potresi svetske istorije zaobisli. Dekoracija je sacuvana na gradjevinama manjeg znacaja . Santa Croce in Gerusalemme). Cak i kada su ti fragmenti uspeli da prezive sve te promene. veci je bio razarajuci efekat. Uz male izuzetke.jug i jugozapad Francuske su opustoseni u krstaskom pohodu dok su u periodu reformacija i revolucija stradala mnoga dela u severnoj Evropi. sada je u relativno dobrom stanju a 27 . Francusko zidno slikarstvo koje je sredinom XIX v. Mnoge oblasti su izlozene velikim pljackama . njihov materijalni oblik verovatno nije prvobitno bio takav. Frauenchiemsee. Religiozno slikarstvo u zajednickim prostorijama manastira i zenskih samostana (trpezarije. Svetlost i atmosferske prilike izbledele su pigmente ili ih unistile. postavljanja predikaonice i izgradnje svodne tavanice ali je dosta murala sacuvano iznad svodova u samom vrhu zidova (kapela pri katedrali u Bressanone. Umetnicki gledano. Sto je ranije bilo probudjeno “aktivno” interesovanje za romanicke murale.oratorijumi. Drugi krajevi su nesrazmerno bogatiji romanickim muralima. Prvobitna gustina produkcije bila je u suprotnosti sa sansama za opstanak: mesta u kojima je umetnicka delatnost bila najveca. ciklusi u Purgg-u . vecina sacuvanih dela je inferiornija od izgubljenih. cak egzoticno. “otkrio” Merime svojim delom ‘Notice sur les peintures de l`eglise de Saint Savin”. narocito Templara i na zidno slikarstvo Outremer-a u Francuskoj. niti barokne poput onih u Italiji i juznoj Nemackoj.

u Nemackoj je dominiralo dekoracijom gradjevina manjeg znacaja za dugi period dok u Italiji nikada nije ni istisnuto.linija razdvajanja je paralelna sa Loarom i prolazi kroz Autun. postoji u nekoliko mesta (Tur. i mozda Frankonije. Jos jednom. Fresko tehnika je bila popularna u podrucjima koja su oskudevala u kamenu pogodnom za gradjenje i klesanje (primer su Alpi. Da bismo stekli sliku o rasporedu romanickog zidnog slikarstva. Koliko nam je sada poznato. Priroda i dostupnost materijala i arhitektonskih stilova nisu jedini faktor uticaja na razvoj zidnog slikarstva u odredjenoj oblasti. Auxerre i La Mans. Jasna koncepcija ovih dela koja su nastala u ovim centrima ili oko njih. Zidno slikarstvo se nije moglo adekvatno razvijati tamo gde nema ravnih zidnih povrsina ili gde se negira zidna povrsina radi umetnickih ciljeva. poput Tuluze. Sacuvana francuska dela pokazuju takvu stilsku raznovrsnost da 28 . bar u pocetku. Drugi vazan i neophodan uslov za napredak zidnog slikarstva odredjene regije je vladajuci arhitektonski stil. Novara i Civate koji su imali bliske istorijske veze sa Milanom. O ugledu Monte Kasina govore freske Sant` Angelo in Formis dok u Milanu nista nije prezivelo pljacke i opsade iz XII i XIII v. Arras. Saint Aubin u Angers-u. Limoges. Poatje i uz manju izvesnost u Angers-u). odnosno dovoljno naglasena materijalna priroda zida. Bilo je i sporednih centara koji su delom zavisili od glavnih sredista: Akvileja blizu Venecije. Saint Germain des Pres. potisnuto je u zaostale seoske crkve. Relevantni pisani izvori koji su mozda bili dodatni izvor informacija. Saint Benoit na Loari. U drugim slucajevima moramo se vratiti na dokumentarne dokaze i dedukciju.uslov je da su materijal i tehnika kojim su umetnici raspolagali odgovarali jedno drugom.na primer. Sa izuzetkom Toskane. U Rimu je ostalo dosta materijala koji svedoce o tome. vecinom na svodu (Petit-Quevilly) dok je pojava velikih otvora u zidu stvorila uslove za razvoj bojenog stakla. Saint Martin u Turu. veliki centri skulpture. Potvrdu da je grad bio znacajan rasadnik nalazimo u dekoraciji Galliano. Ne mozemo reci da je zidno slikarstvo zanemareno u oblastima bogatim dobrim kamenom ali je opravdano pretpostaviti da su u skulpturi stvoreni znacajni pomaci . juzna Italija. cija je umetnost orijentisana na skulpturu. Klini je morao biti jedan od najznacajnijih centara Francuske ali su i drugi uticaji stizali iz opatija Marmoutier. Tako je najintenzivnija produkcija ogranicena na severnu oblast . o postojecim delima znanja prosirujemo dedukcijom. Znacajniju ulogu imala je dominantna religija . Poatje. zidno slikarstvo je sasvim nestalo iz velikih katedrala u Francuskoj. Ipak je moguce izolovati odredjeni broj kulturnih faktora koji su uticali na sirenje ovog oblika dekoracije. normanske opatije. najaktivniji centri su Monte Kasino. u Francuskoj. raspolazu neznatnom kolicinom. sacuvani su igrom slucaja kao i slikarstvo. Rim. Le Mans.preliminarni crtezi u Brauweiler-u. pre nastanka gotike Saint Denis. Bavarska). u podrucjima koja su bila pod klinijevskim redom cvetala je umetnost ali su cisterciti (severno od Autun-a) nerado gledali na figuralno zidno slikarstvo i bojeno staklo. Mesta je bilo samo za ornamentalnu i poluornamentalnu dekoraciju. postojeca umetnicka dela su nepouzdani vodic. Rim i Milano. U Italiji. bar su sacuvani od unistenja. Mozda su svedoci znacajnih pomaka u zidnom slikarstvu. Zbog toga narativno i figuralno zidno slikarstvo nisu napredovali na severu i severozapadu Francuske u drugoj polovini XII v. osim uticajnih vizantijskih “kolonija” na Siciliji i u Veneciji. Krajem XII v. Verona blizu Milana i verovatno Pijemont koji je preneo milanski uticaj u alpske oblasti. Rajnska oblast. glavne grane romanicke umetnosti razvile su se na nemackom govornom podrucju. U ovim oblastima u izvesnom broju identifikovanih centara razvili su se najuticajniji oblici. Angulema i Arla.

Od samog pocetka je Salzburg dominirao celom Austrijom mada su postojale manje-vise nezavisne skole u Mondsee. prema sacuvanim materijalima. postojanje skole u Helmarshausen-u bilo bi dovedeno u pitanje i mi ne bismo znali kako je on izgledao. Worcester i York). Ono malo sto je sacuvano iz ranoromanickog perioda u Donjoj Saksoniji i srodnih danskih i svedskih dela XII v. Saint Bertin. ali su i druga mesta u XII v. Oblast najintenzivnije delatnosti u Nemackoj koncentrisana je na Rajnu. u kojem je sacuvano nekoliko dela s kraja XII v. Huy i velike franko-flamanske opatije Saint Amand. U Engleskoj se moze pretpostaviti postojanje vise centara nego sto se to moze zakljuciti na osnovu sacuvanih knjiga. Durham. Brunswick-a. Dominantni centri bili su. Spajera. Albans. klinijevskih ogranaka u Engleskoj. Halberstadt-a. Sacuvani ciklus iz Idensen-a pokazuje vezu sa skolom Helmarshausen. Najvise ocuvanog. Bury St Edmunds. Nema dokaza o ulozi koju je imao manastir Guelph u Weingarten-u gde su nastali neki od sjajnih iluminiranih rukopisa. verovatno veci i od Oviedoa. glavni centri su verovatno bili Liege. Saint Omer. Gernrode-a Magdeburg-a. Ripoll-a ili Barselone cije se uloge u razvoju umetnosti Spanije mogu do izvesne mere rekonstruisati. Uticaj Salzburga pruzao se do Bressanone i Bolzano 29 . Poput Tournai-u. Najznacajnije svetiliste jugozapadne Evrope je imalo veliki uticaj na zidno slikarstvo i drugu vrstu umetnosti. Stavelot i Floreffe. Canterbury-ja i Lewes-a. Nekoliko fragmenata iz Bamberg-a nisu dovoljni da objasne situaciju u Fankoniji a nista nije bolje u Swabia-i. U Spaniji problem identifikacije centara i prenosioca umetnickih ideja uvecava gubitak slikarstva u Santiago de Campostela. Ovaj slucaj jasno ilustruje nepouzdanost kalkulacija baziranih na sacuvanom materijalu koji je posluzio za rekonstrukciju: da ciklus u Idensen-u nije sacuvan. Erfurt i Fulda takodje su bili znacajni u romanickom periodu i kasnije. u gradu Soest-u koji je bio centar Westphalia-e. Logicno je pretpostaviti da je oblast Meze proizvela neke od najradikalnijih inovatora u figuralnoj umetnosti i imala odlucujucu ulogu u razvoju zidnog slikarstva Low Countries. Nismo u mogucnosti da saznamo da li je veliki svapski manastir Hirsau i njegovi ogranci uticao. Friesach. Seckau. svojim klinijevskim vezama. na zidno slikarstvo jugozapadne Nemacke kao sto je uticao na rukopisne iluminacije. Admont. proizvela dela od znacaja ali o njima danas nista nije sacuvano (St. Quedlinburg-a i Merseburga. On potvrdjuje pretpostavku o postojanju Helmarshausenstila u zidnom slikarstvu Skane (Svedska) sto govori da u radionicama Helmarshausena nisu radili samo zlatari i minijaturisti vec i vesti fresko slikari. iza njega je Minster. Peterborough. Zato se ne moze proceniti znacaj ciklusa iz Idensen-a. mada preslikanog materijala ima na istoku. Ali ne postoje dokazi o romanickim muralima u severnim delovima Low Countries. Moguce je utvrditi uloge Winchester-a. Gurk. Svako novo otkrice nadovezuje se na slozenost problema. On je jedini preziveli primer ove grane “Guelph” umetnosti koja je imala veliki uticaj na umetnost sledece generacije (vreme Henry the Lion-a).moramo racunati na postojanje veceg broja rasadnih centara od pomenutog. unakazeno je preslikavanjima. Frankfurta ili Esena. U Donjoj Saksoniji mozemo pratiti razlicite sfere uticaja koji dolaze iz Hildesheim-a. U Bavarskoj smo na cvrscem tlu: sacuvana dela potvrdjuju nadmoc Regensburga dok je Passau sredinom XII v potpao pod uticaj Salzburga. Rajhenau na jezeru Konstanca i Keln ali nismo u stanju da procenimo uloge Strazbura. Wormsa i Majnca.

U XII v. sa dugorocnim efektima ili bez njih (Montoire). Neophodno je napraviti neke korekcije na ostecenim slikama radi procene materijala i radi boljeg razumevanja faktora koji su uticali na osnovnu liniju ravoja. U slucaju Francuske. Za kontekst XI. Rima. rimski stil se sirio u oblasti koje su zadrzale mnogo od svog originalnog karaktera te se ti regionalni stilovi poklapaju sa urbanim stilom. Slicno juznom Tirolu. uopseno gledano. Verone. katalizator moze biti jedna licnost. ne sa danasnjim “nacionalnim” i lingvistickim granicama. razlikovati ali tacne granice ne postoje. Franko-normansko slikarstvo ima vise zajednickog sa anglo-normanskim nego sa umetnoscu Rusiona.postoje potpisi na freskama Saint` Elia di Nepi . U drugim slucajevima. Na mnogim primerima. Ove proizvoljne okolnosti vrednije su nam od etnickih i lingvistickih relacija a istorijski lomovi znacajniji od lokalnog 30 . francuska. jedna gradjevina. produkcija se moze grupisati prema razlicitim stilovima i skolama: lokalni. Kelna i Salzburga savremena dela su blisko povezana i u duzem vremenskom periodu zapazamo istrajno postojanje stilova da nema sumnje da je postojao lokalni stil ili skola uprkos brojnim putujucim umetnicima. mada Grabar veruje da su umetnici koji su radili u Ponce-u poznavali freske Montoire-a a slikari Saint Jacque des Guerets dekoraciju Ponce. Kako napreduju istrazivanja u ovoj oblasti tako se namece veca diferencijacija. I pored svih praznina. italijanska i spanska dela mozemo. nacionalni stilovi koji su karakteristicni za verske redove ili vezani za pojedine manastire. U drugim slucajevima.u Kampanji (deo Umbrije). Rimski stil je najbolji primer jednoobraznog i doslednog stila zasnovanog na dugoj tradiciji kojeg strani uticaji skoro da nisu dotakli. Proizvoljni ljudski faktor moze da dovede do asimilacije nekoliko razlicitih stilova na jednom mestu i u isto vreme.primer je Venecija. Ovo se moze objasniti pretpostavkom da su ovu oblast posetili umetnici obuceni u razlicitim centrima i da je svaki doprineo svojim novim stilom. S druge strane. Svapske. Ikonografska slicnost se javlja kao dodatni faktor tamo gde je propisan isti program ali on nije bio vazniji od tehnickih premisa. U centrima Poatjea. regionalni. veliki ktitor (Deziderije iz Monte Kasina). stalni priliv novih ideja iz inostranstva dovodi do razvoja osobenog stila . XII i XIII v. ili slikar skromnijih sposobnosti (majstor Pedret-a je stvorio jasan regionalan stil Katalonije). sadrzi dela razlicitih stilova. Grupisanje radova po njihovoj nepogresivoj air de famille (slicnosti) govori da ih je bar dva puta vise. Zajednicki stil je nastao usled slicnosti domacih i stranih uticaja. stari centri Chur i Rajhenau u Svajcarskoj vise nisu bili dovoljno snazni da bi uticali na zrelu i kasnu romaniku i ni jedan svajcarski centar nije ih dostigao. nemacka. regionalne stilove mogli bismo grupisati u vece celine i nazvati ih nacionalnim stilovima kada izraz ne bi bio pogresan. Ne mozemo reci da su granice lokalnih i regionalnih stilova precizno povucene: rimski slikari radili su u Lazio . Savoja pokazuje afinitete prema italijanskom i francuskom slikarstvu. dok u dolini Loare postoje dela razlicitih stilova koja se ne mogu podvesti pod “regionalni” stil. Burgundije. na primer Saint-Gilles de Montoire. postojece razlike slucajno se poklapaju sa politickim i dinastickim granicama toga vremena. nekoliko do sada priznatih stilova samo je mali deo. Na kraju. Uzroci ovih kristalizacionih procesa mogu biti vrlo razliciti. Produkcija zapadne Svajcarske je ne samo u geografskom smislu na pola puta izmedju Burgundije i gornje Rajne.gde je naisao na uticaj Venecije i Akvileje u dolini reke Alto Adige (juzni Tirol) gde su se kombinovali italo-vizantijski i elementi romanike sa severa. Burgundija je usvojila izvestan broj razlicitih stilova stranog porekla. on je primao uticaje sa svih strana: Milana.

za nastanak jasnog. Benediktinski ucenjaci su narocito favorizovali ovu ideju koja se skoro svodi na celovito porodicno stablo romanicke umetnosti ali su je njihovi protivnici odbacili kao deo mita. Ali. klinijevski stil je izdanak benediktinskog stila koji vodi poreklo iz Monte Kasina. s pravom smatra da on nije bio jedini i glavni stil Klinija. Oni se nalaze u istom rukopisu. Slucaj je dalje obezvredjen izvesnim nelogicnostima u upotrebi terminologije: stil Monte Kasina je izjednacen sa stilom Kampanje a prisustvo izolovanih elemenata poreklom iz Monte Kasina ili Kampanje a prisustvo elemenata iz Rima i Monte Kasina na drugim mestima smatralo se dokazom postojanja benediktinske umetnosti koja polazi iz Monte Kasina. Grabar. Prema ovoj teoriji. homogenog benediktinskog stila. tako cesta medju kucama istoga reda. On odgovara rukopisu Vita SS. Stil fresaka u Sant` Angelo in Formis stvoren je na primer u Monte Kasinu. Pre strogih reformi koje je pokrenuo Bernar iz Klervoa. imala udela u internacionalnim i interregionalnim kretanjima stilova. Crkva je. Stil Klini III u potpunosti se razvio kada su nacinjene freske u Berze: one nisu eksperimentalno delo vec proizvod zrelog stila. Pitanje je da li je to bio jedini. Njihova bliska povezanost uticala je na sirenje specificnih formi i njihovu asimilaciju u novim sredinama. potrebno je mnogo vise. Ne poricemo snazne umetnicke impulse koji su potekli iz benediktinskih manastira. Ipak. od Klinija (mozda samo prolazeci kroz Klini) prema severu do centralne Italije. znacajnu ulogu su imali hodocasnicki putevi. delimicno zasnovanoj na bliskoj vezi izmedju Klinija. cistercitski manastiri razvili su sopstveni stil. zajednickim svim umetnickim delima koje je proizveo ovaj red. Helmarshausen). Neki pisci su osporili ovaj previse uproscen prikaz porekla stila i on se prosirio od juga ka severu sa suprotnim smerom kretanja. Za razliku od cistercita. Postojanje ovog uticaja potkrepljuje neopravdanu hipotezu: neki govore o klinijevskom. Kontinuirani razvoj mogu prekinuti vojne invazije ili migracije slikara: oba faktora bila su internacionalno plodonosni. samo su ih pojacala. cak benediktinskom stilu sa nadnacionalnim crtama. papstva i Monte Kasina. Hirsau. Rivalitet i prateci interes stilski su povezivali manastire a migracija slikara. Obe filozofske skole verovatno su precenile kreativnu moc dva velika manastira i propagandnu aktivnost reda. Danas niko ne pripisuje sirenje 31 . razlike u datovanju su veoma znacajne: stil Klini II je bio sasvim drugaciji od stila Klini III ali je postojao period kada su oba bila aktuelna. Izvestan stepen individualnosti javlja se u rukopisnom slikarstvu ali su i izvesni manastiri razvili osoben stil u zidnom slikarstvu. Jos je manje dokaza o postojanju drugih manastirskih stilova. Pojedinacni manastiri su imali uticaja ne toliko na zidno slikarstvo koliko na rukopisno. takodje. nemackog i italo-vizantijskog porekla. Stil Berze-la-Ville bez sumnje je poreklom iz Klinija. Ovde je svakako doslo do mesanja benediktinskog patronatstva i benediktinskog stila. benediktinske kuce su se nadmetale u izradi dekoracije svojih crkava. Pored toga. Benedicti et Mauri iz oko 1070.kontinuiteta. Ni Monte Kasino ni Klini nisu mogli da nametnu svoj stil cak ni manastirima ni crkvama iz neposredne okoline. Ildefonsus De virginitate Sanctae Mariae (cuva se u Palatinskoj biblioteci Parme) pokazuje da su u klinijevskim skriptorijumima mogla postojati dva sasvim razlicita stila. ne mozemo osporiti ovim institucijama. zvanicni stil Monte Kasina s kraja XI v. Vecinu njih predstavljaju drugorazredna dela nastala pod njihovim uticajem (Lewes. manastirima i redovima da su uneli dinamicni element koji je vise od dinastickih i politickih faktora uticao na internacionalizaciju romanicke umetnosti. Ali. Kada su u pitanju klinijevski rukopisi. Isto pitanje namece nam Klini. potpuno se razvio u Rimu i odatle prosirio zapadnom i severnom Evropom.

vizantijski umetnici su radili u Monte Kasinu i Veneciji. Kastoria). forme koje su ranije bile ravne ili u plitkom reljefu i 32 . Sicilija. Devedesetih godina XII v klatno se pocelo vracati klasicnoj i klasicistickoj jednostavnosti. Procena uloge krstasa ogranicena je na zakljucak i pretpostavku vrlo uopstene prirode bez sagledavanja specificnih mesta. Normadije i Engleske otvorile su sirom vrata prodoru sicilijansko-vizantijskih ideja.ideja samo jednom faktoru kao sto je pre pola veka radio A. Nemacki Zackenstil (Keln. cije paralele nalazimo u Makedoniji (Prilep). Ali. U vizantijskom slikarstvu oko 1230 g. Rima. U daljem stilskom razvoju. Kao da se krajem XII v. Mihajla u Normandiji (Mont Saint Michel). talas histerije prosirio celom hriscanskom umetnoscu. Palestini i Kipru. zemlje. Primere nalazimo sirom Evrope. Jermenije i islama. staticniji stil. Pojedinacna dela ili vise njih duz ovih puteva bila su u prednosti jer su primala i prenosila ikonografske i stilske inovacije. Bliske crkvene veze Akvileje i Salzburga doprinele su sirenju (mletacko) veneto-vizantijskih ideja. Znacaj nekih od ovih puteva tek treba istraziti kao i onaj sto povezuje velika svetilista Sv. od Sicilije (Monreale) do Venecije (Anastasis u Sv. od Spanije (Andorrea la Vieja) i Francuske (Rocamadour. Uloga krstasa u razvoju romanickog zidnog slikarstva jos nije adekvatno utvrdjena mada to moze izgledati cudno s obzirom da su se vizantijski elementi u zapadnoj umetnosti zrelog srednjeg veka pripisivani krstasima. Poslednjih godina paznja umetnika usmerena je na fascinantne rukopisne iluminacije sa ovog podrucja u kojima su sintetisani elementi Vizantije. Leon dok su italijanske i vizantijske prenosili hodocasnici na sever i zapad Evrope iz juzne Italije. Porter svojm teorijom da je romanicka skulptura rasprostanjena duz ovih puteva. narocito Jovanovci. Primere nalazimo krajem veka u provinciji. (Gurk u Carinthia. na primer Krstasi i Krstaske drzave. oformljeni radi odbrane Sv. Pre pada Carigrada u ruke Krstasa (IV pohod 1204 g ) nastao je novi. Na zapadu novi klasicizam predstavljen je muralima San Giovanni in Porta Latina u Rimu. Zanimljivo je pratiti kako mirne i staticne forme iz prve polovine veka postaju zivlje u oba dela hriscanskog sveta a `80-tih i `90-tih godina XII v ova zivost prikazane radnje dostize apsurdnu kompleksnost. od Kipra (Lagouderi) do Makedonije (Kubrinovo. zustre pokrete. dve kulture su dostigle su isti stepen a njihove umetnosti razvijale su se paralelno. Ovim putem mogli su stici vizantijski elementi koje nalazimo na zidnom slikarstvu katedrale Le Puy. Francuske ideje stigle su putem za Kampostelu (Saint Jacques). Carigrada i Jerusalima. Tokom XII v. Montmorillon) do Nemacke. pojavio se relativno kasno ali je trajao do kraja XIII v. Tahull. U XII v dinasticke veze izmedju Sicilije. Lazariti i Templari. Znacajni kontakti su postojali i pre Prvog krstaskog pohoda u umetnosti grcke populacije juzne Italije a pored toga. Venecija). odnos vizantijske civilizacije i zapada cinilo je vise pojedinacnih faktora. severnu Italiju (Pavija) i juznu Italiju. freske u Sigena-i i Artaiz-u u Spaniji i Lavaudieu u Francuskoj a Quedlinburg-tapiseriji u Nemackoj. Francusku (Le Puy). Goss u Styria). K. Ubrzo je nastupila reakcija na preteranu kompleksnost dinamicnog poznokomninskog i ranoromanickog stila. u XIII v. zapada (Francuska. Istocni Mediteran mogao je biti znacajna pozornica na kojoj su se razmenjivale ideje a znacajnu ulogu imali su razliciti viteski redovi. najizrazitije paralele nalazimo u skulpturi koja je tada vec nadmocna umetnicka forma. Do danas se nije pojavilo prihvatljivo delo o zidnom slikarstvu. Dinamika krstaskih pohoda u uzem smislu skrenula je paznju sa uloge koju su imale krstaske drzave u Siriji. u Rusiji (Vladimir) i Srbiji (Studenica). Sankt Gereon). Marku) i juznog Tirola (Castel Appiano). nagomilane isprepletene talasaste linije i prenaglasenost u reljefu i modelovanju.

Ma koliko kratko da je trajala. e. u severnoj Italiji (Castelseprio). bez preciznih geografskih granica. zadobijale su postepeno plasticnost . Ove dve celine nisu samo velike vec stvaraju ogromne poteskoce u istorijskom izlaganju. U daljim poglavljima praticemo odvojeno razlicite linije razvoja u oblastima romanicke umetnosti. Ovo jedinstvo jedva da je nadzivelo vek.italo-vizantijska umetnost dosegla je u udaljene krajeve severne i zapadne Evrope. Slikari murala su u vecini slucajeva uzimali iz klasicnorimske umetnosti motive za dekoraciju okvira i podnozja zidova. (primer je slikarstvo Perivlepte u Ohridu) odrazilo se na zapadu u Djotovom plasticnom oblikovanju.definisane iskljucivo pravim linijama. velikog rezervoara klasicnih oblika. izuzetno komplikovan je problem samog Rima. Rani razvoj nije tekao u nekom odredjenom pravcu. priroda materijala zahteva razlicitu podelu u dve velike celine. arhitektonsku pozadinu i detalje sa kostima. pre n. odnos njegove umetnosti prema sopstvenoj tradiciji i prema vizantijskim importima. preko Francuske. Ubrzo posle 1300 g. Konacno. Strogo govoreci. Nemacke i austrijskih Alpa. Ova pitanja su vazna i izvan Italije . pozni klasicizam ranohriscanskog perioda i klasicizam srednjovekovne vizantijske kulture. Siciliju i Veneciju i kontinuitet italo-vizantijskih stilova. Ekvivalent na Zapadu je skulptura u Amijenu. juznoj Italiji gde su znacajnu ulogu u razvoju specificnog romanickog stila imali pravoslavni kaludjeri. ona je ipak bila faza u razvoju romanike. neki su obnavljani u razlicitim periodima dok su drugi uzeti iz vizantijske umetnosti. Italija Od pojave helenizma u Italiji (VII v. Tamo je prisutan problem vizantijskih uticaja na Monte Kasino. Radi lakseg pregleda zidno slikarstvo je podeljeno na drzave od Italije. Razlicite okolnosti odrazile su se na glavne probleme u istoriji romanickog slikarstva Italije: pitanje vitalnosti prethodnih vizantijskih stilova usvojenih u Rimu pre pojave romanike. 5. Za romaniku antika je imala tri lica: paganski klasicizam antickog Rima.) svaka generacija italijanskih umetnika morala je da se usaglasi sa snaznim klasicnim nasledjem. iz vizantijske nacin predstavljanja oblika. kubisticko isticanje volumena iz oko 1290 g. Konacno. Plasticno oblikovanje kasnijih generacija (primer je zidno slikarstvo Sopocana) ima paralelu na zapadu u zreloj skulpturi Remsa ili Naumburga. Uskoro je svaka zemlja uzela ucesce u reaktiviranju antickih oblika koje je zapocelo u mediteranskim oblastima.nije pitanje “uticaja”: on je rezultat stogodisnjeg umetnickog identiteta. Ovi su elementi razlicitim putem prenoseni srednjovekovnim italijanskim slikarima: neki su potekli iz sredine sa neprekinutom tradicijom. apstraktne ornamente.najbolji primer je slikarstvo Mileseve. Odvajanje ovih celina preseklo bi prikaz ovog razvoja i lisilo ga znacenja. Jednu celinu predstavlja Mediteran u najsirem smislu reci a druga je zapad i sever. zatim Belgije.ovladavanje trodimenzionalnom figurom i plasticnom cvrstinom . ni rec “razvoj” nije prikladna. Istok i Zapad zauvek su se razisli. Razvoj romanicke umetnosti se i nije mogao sagledati kao ciljani napredak sa uocljivim fazama. Iz ranohriscanske umetnosti preuzeli su programe i ikonografiju. Tako Italija na neki nacin predstavlja kljuc za razumevanje istocno 33 . Paralelizam u razvoju i glavnom cilju . Spanije do Engleske. Na pocetku se nije jasno videlo da ce u kasnijem periodu ovladati trodimenzionalna forma.

-u. severne Francuske i Engleske. Pre dolaska Deziderija za opata (1058-86) postojale su bliske veze ovog manastira sa Vizantijom.freske u Aderno. Zato ne iznenadjuje sto se Deziderije. pre svega grckim slikarima koji su po obavljenom poslu u Monreale-u (1190) presli u unutrasnjost i putovali juznom Italijom. boravio u Carigradu. Meze. Na Siciliji. Caltanisetta. arhiepiskopa Salerna. Juzna Italija Juznu Italiju su naselili Grci pre uspona Rimskog carstva. Te iste godine car Konstantin Monomah je dodelio opatiji penziju od dve funte u zlatu a godinu dana pre nego sto je postao opat Deziderije je. Ove kontakte nije prekinuo ni rascep Crkve 1054 g. 34 . Zbog toga su mozaici u Palermu. Kalabriji. kao clan delegacije Monte Kasina. zapocinjuci obnovu manastira. Ranija dela (ostaci u Eboli-ju iz 1156) pokazuju ocigledne tragove sicilijanskog modela (bocni brod kapele Palatina). Vizantijski uticaji su bili jos snazniji u poznom srednjem veku. Freske narteksa Sant Angelo in Formis u Rongolise. Cefalu i Monreale spomenici politickog i kulturnog suparnistva izmedju normanskog kraljevstva i vizantijskog carstva. Malo znamo o zidnom slikarstvu u normanskom periodu . Nema podataka da je Deziderije angazovao vizantijske slikare za dekoraciju nove crkve. Sve ovo potvrdjuju tri odvojena izvora: Chronica Lea iz Ostije. po osvajanju ostrva nadovezu na prekinutu tradiciju. Drugi stil. Hronicari ne pominju ni zidno i minijaturno slikarstvo. pozvao majstore raznih zanata i uputio mlade umetnike u Carigrad na obuku. Ovo se ne odnosi na sve figurativne umetnosti vec samo na mozaik. Crocefisso i Minuto svedoce da je sicilijansko-vizantijski uticaj dominirao u okolini samog Monte Kasina krajem XII v. Ravenosa i Syracusa (San Marziano) u losem su stanju a publikacija o njima nedovoljno. Basilicata i Kampanji. Rajne. San Filippo di Fragala. Jedan je vec utonuo u folklornu umetnost. Mazzara. U juznoj Italiji u drugoj polovini XII v. Ali. Kao ekskluzivna dela grckih slikara oni nemaju mesta u istoriji romanickog zidnog slikarstva a ipak su ostavila na njega najdublji uticaj. Prirodno je da se ucinak ovih velikih ciklusa osetio u ostalom delu Italije zahvaljujuci. onaj iz Monte Kasina. sicilijansko-vizantijski uticaj je potisnuo starije stilove murala. Izvori uzgred opravdavaju angazovanje vizantijskih majstora time sto su izvesne umetnosti i tehnike na zapadu bile zaboravljene. njegovo zidno slikarstvo nije potpuno obradjeno. Ovaj uticaj je stigao sa dva snazna talasa: prvi je stigao sa mozaika kapele Palatine u Palermu ( posle 1150) a drugi iz katedrale Monreale ( kraj XII v) prostirao se do Regensburga.romanickog zidnog slikarstva. obratio Vizantiji iz koje je narucio umetnicka dela. Postoje jasni savremeni pisani dokazi o pojavi umetnicke renesanse u Monte Kasinu `60-tih i `70-tih godina XI veka i s pravom ocekujemo puni prikaz novog slikarskog stila koji je potekao od benediktinskog reda. muslimanska osvajanja (827) prekinula su razvoj vizantijskog slikarstva cije rane primere nalazimo u katakombama i kriptama ali istorijski je bilo neminovno da se Normani. Dvadeset godina kasnije Mihajlo VII Duka je (1076) povisio iznos na 26 funte. bio je u opadanju posto je dostigao fazu najznacajnijeg slikarskog fenomena ranog srednjeg veka. Historia Normannorum Amatusa ( poznat u francuskom prevodu) i stihovi Alfanusa. to je grcki provincijalni stil pravoslavnih kaludjera u Apuliji. Kompletna drustvena struktura pocivala je na grckim temeljima. neki cak do Rima u potrazi za poslom.

sarene boje na plavoj pozadini. Njihov stil je trajao i u XIII veku ali je izgubio svezinu: na freskama koje su naslikane posle 1200 god. uprkos pozajmljenog vizantijskog recnika. Izuzetak predstavlja katedrala u Salernu gde su na horskom luku sacuvani fragmenti s kraja XI v (simboli jevandjelista). Ovaj se negrcki mozaicni stil ponovo javlja u kasnijem periodu u Rimu (San Clemente. Slikarstvo u apsidi monumentalno izgleda sto se moze objasniti samo time da su modelovani po vizantijskim mozaicima. niti da li je taj stil bio glavni. Ni jedan mozaik nije sacuvan u Monte Kasinu niti u crkvama. U rukopisu koji ilustruje zivot sv. Ali. inspirisano grckim minijaturama XI v. To se moze jasno videti na najznacajnijem sacuvanom ciklusu fresaka skole u Monte Kasinu. Nisu sve vizantijske crte koje se javljaju u Sant Angelo izvedene samo iz mozaika: podjednako snazan uticaj pripisuje se minijaturnom slikarstvu. u apsidi Santa Maria della Libera u Foro Claudio i Santa Maria Maggiore u Pianella detalji na crtezu su grubi i sematizovani. Benedikta i sv.Medjutim. Kopiranje i ilustrovanje knjiga koje se od ranih dana vrsi u Monte Kasinu. Na primer. Vizantijskoj umetnosti su nepoznati vesela naivnost u izrazu i vedre. nalazimo u Sant Angelo-u sto otkriva da je slikar murala bio ucenik vizantijskog minijaturiste. U rukopisima nastalim u vreme prepravke opatije mogu se prepoznati razlicite faze asimilacije. Derivacija stila postojala je i u folklornoj umetnosti Abruzzi-ja i u drugoj polovini XIII veka. Deziderije je prosirio i dekorisao crkvu Sant Angelo in Formis blizu Kapue. Atina 1087). dekorisanim za Deziderijeva zivota (San Benedett. Kriticari su im posvetili malu paznju ali oni ne predstavljaju rad grckih slikara niti odaju snazan vizantijski uticaj. Istu ovu tehniku. ucili kod vizantijskih mozaicara koje je angazovao Deziderije. 1084. Svi vizantijski elementi iz Sant Angelo prevedeni su na novi. motiv u vrhu). potpuno homogen stilski jezik koji je. Ono je. angazovao vodece radionice u Campania-i. Capua. Glavni majstor ove dekoracije bio je Italijan a ne Grk. neki poreklom Grci. koji dominira inace praznom povrsinom. Maurusa iz 1070. bez sumnje zapadnjacki i neosporno italijanski. Ne znamo da li je stil fresaka u Sant` Angelo bio jedini stil koji su proizveli slikari. koju karakterise dupla kontura i svetli akcenti u obliku ceslja. za razliku od onih u Sant` Angelo in Formis. vizantijska je odlika kao i izvesne tehnike modelovanja u jasno naznacenim planovima. Visoki kvalitet fresaka potvrdjuje da je Deziderije. One se krecu od vernih kopija grckih uzora. realno je pretpostaviti da su lokalni italijanski slikari murala. obrnuto je koristio modelovanje lica pa su obrazi upali. usvojena je i razvijena tehnika koncizne naracije kao i cloisonne modelovanje. izvesne koloristicke kombinacije (sencenja plavih povrsina smedjom a zelenih crvenom) i raznovrsni detalji (kostimi. povezani sa Monte Cassino-m. On nije razumeo izvesne vizantijske tehnike modelovanja. preko slobodnih adaptacija do stvarno nezavisnih dela kao sto je zivot sv. monumentalnost Pantokratora. i sacuvao je svoju osobenost kako u ikonografiji (simboli jevandjelista) tako i u pitanju forme (artikulacija pozadine. Bez obzira na efekte koje su imali na druge mozaike. mozemo reci da su grcki mozaici u bazilici Monte Kasino i drugim benediktinskim crkvama u Kampanji uticali na zidno slikarstvo u ovom kraju. jos je jedno polje na kojem se osetio snazan uticaj Deziderijusovih umetnickih inovacija. pak. ornamentalni motivi). 35 . Maurusa i pokazuje slicnost sa novozavetnim scenama u Sant Angelo in Formis. Santa Maria in Trastevere) te izgleda da Deziderijevi grcki mozaici nemaju direktne sledbenike u Italiji. ciji je portret u apsidi zavrsen za njegova zivota.

Rimski stil je izuzetno postojan. Viktorova vladavina trajala je samo cetiri meseca. U Rimu su postojale citave enklave vizantijskih umetnika pod zastitom grcke monaske zajednice (Santa Maria Antiqua i San Saba) ili drugih Grka i Sirijaca koji su zauzimali presto svetog Petra krajem VII veka i u drugoj polovini VIII veka. ali nekada je obrnuto. Nije samo rec o ikonografiji koja je ostala skoro ne promenjena od VI do XIII veka u kompozicijama kao sto je Spasitelj. Monumentalnost vizantijskih mozaika Monte Cassino-a. flankiran palmama (Santi Cosmi e Damiano. kao i sve akademske dogme ni ova nije izdrzala proveru. Tako je neopravdano smatrati Rimsko zidno slikarstvo za izravnog potomka slikarstva Monte Cassina. Avaj. Ova praksa je dostigla vrhunac u XI veku: suva lakoca fresaka u Sant` Elia di Nepi je tipicna ali je bilo zaobilaznih tendencija u kojima su uticaji vizantijskih umetnickih principa obuzdavali jednolicne paralelne linije. Tivoli). slikarstvo San Clemente otkriva neposredno poznavanje vizantijskih modela. sto ostavlja utisak modelovanja u plitkom reljefu na ravnoj povrsini. Oslikana je oko 1100 godine i predstavlja rad najmanje tri slikara koji su pokazali znatnu ujednacenost. b) vrlo aktivnih vizantijskih elemenata koji su se povremeno pojavljivali i c) paganskih elemenata antickog Rima ciji osnovni doprinos lezi u dekoraciji i ornomentu kao i kompozicionoj semi mille-fiori.Rim i centralna Italija Deziderije. koji je sazreo u vreme pape Paskala II. San Silvestro. Slikarstvo Rima je u mnogo pogleda jedno od najsamostalnijih i konzervativnijih procesa srednjovekovne umetnosti. koja prevladava u Sant Angelo-u. Najznacajnije sacuvano delo ovog stila je slikarstvo stare crkve San Clemente koja lezi ispod sadasnje bazilike. Ova tri faktora odredila su prirodu specificno rimskog stila. Upravo ove crte idu u prilog misljenju da je Monte Cassino bio posrednik izmedju Grcke i Rima. Rimsko slikarstvo u zrelom srednjem veku je. predstavljali manje-vise konstantnu osnovu. Blago isarane povrsine ( primer su kostimi ) popularne su u Rimskom slikarstvu i cine jednolicni obrazac. I konacno. Pored tipicno rimskog linearnog sematizma. od maja do septembra 1086 godine. koji se u ovom slucaju javlja sa neobicnom slobodom. U stvari. ne nalazimo u San Clemente-u cak ni u predstavi Hrista sa svetiteljima i arhandjelima u narativnim scenama. odeven u zlatnu haljinu. izmedju ostalog. U proteklih pola veka ova je primamljiva pretpostavka bila jedna od usvojenih dogmi srednjovekovnih umetnosti. minijaturnog a ne monumentalnog slikarstva. inspirisano slikarstvom Monte Cassino-a. Drugo. Te crte su mogle biti izvedene iz zajednickog vizantijskog modela. zivim konturama i bogato variranim koloritom koji je izveden iz vizantijskih modela. Nista lakse nego pretpostaviti da je umetnicka obnova u Rimu krajem XI veka bila njegovo delo. posto se nakon izbora vratio u svoj manastir. Njega karakterisu guste paralelne linije tamnih boja na svetloj pozadini. Pre svega. u Rimu se nije pojavio novi stil u zidnom slikarstvu do 1100 godine. Ti uticaji su izmedju VI i IX veka ili kasnije bili prave invazije. novog i konzervativnog. zastitnik nove umetnosti u Monte Cassino-u postaje 1086 godine papa Viktor III. stil sadrzi elemente slikarske tehnike sa sjajnim akcentima. Alexis-u ispricane su zivo sa istancanoscu karakteristicnom za minijaturno slikarstvo. u pratnji apostola i Svetitelja. silazi na obojenom oblaku. proizvod tri faktora: a) ranohriscanskih elemenata kojima se stalno vracalo i koji su krajem XII veka. Legende o svetom Clement-u i sv. novi stil je samo u opstim crtama bio slican stilu zidnog slikarstva Monte Cassino-a ( koliko nam je poznato na osnovu Sant` Angelo in Formis). ali ni u 36 .

Njihovi okviri sadrze vise klasicnih ornamenata i posebno ljupko deluju sicusni puti u belom na plavoj pozadini. Likovi i figure na rimskim muralima od XI . Ni jedno postojace delo ovog perioda u Rimu ne moze da se meri sa elegancijom dekoracije u San Clemente-u. oker i crvene. Stil se ubrzo vratio na jednolicni stereotipni linearizam (paralelne linije) ciji su temelji postavljeni pre nego sto je ovaj izuzetan ciklus naslikan. Bledi odraz te velicine ipak nalazimo u fragmentima ciklusa rasprostranjenog u nekoliko odaja Lateranske palate. Oni predstavljaju lokalnu rimsku umetnost koja nista ne duguje stranim uticajima . On pokazuje i zivost.izuzetak su nekoliko tehnika modelovanja preuzetih sa vizantijskih minijatura. fizionomije (ovalna lica andjela golubijeg oka i mladi apostoli su rimski stereotip) i ornamenti . na okvire slika na dekoraciju u podnozju zidova. Ovaj stil se odrazio na rad trojice slikara u Nepi. rimski slikar pokazuje da je upoznat sa dostignucima izvan Italije. romanicka “ celijska” struktura figure. rimski stil se u jednom pogledu radikalno razlikuje od onoga u Monte Cassino-u . Zanimljivo je i karakteristicno za ovaj period u Rimu da povratak klasici nije bio povratak njenoj produhovljenosti. Njih prati mnostvo tradicionalno rimskih karakteristika: ikonografskih (uspravna figura Hrista u apsidi). Groteskna scena na soklu (Sissinius epizoda) parodira scenu Misa St Clemente-a koja je iznad nje i smatra se tipicno rimskom crtom. Vise od svega drugog. bele.on je oko 1100 godine ponovo otkrio umetnost antickog Rima koja je dugi niz godina bila zapostavljena ali sacuvana. Ova ‘renesansa’ je u principu ogranicena na ornomentalne motive. velika sloboda sa kojom se crtaju detalji. U nekoliko preostalih scena ciklusa Santa Cecilija in Trastevere. Ali ni jedno od nabrojanih dela ne mozemo nazvati cisto rimskim. Ona je takodje ostavila svoj trag na same kompozicije nacinom predstavljanja scene u otvorima nalik na pozornicu u arhiktetonskoj pozadini koja je izvedena iz pozorisne kulise (scenae frons) Terencija i Seneke i u samom grupisanju figura ( pojedinci i grupe se pojavljuju na vratima kao hor). razigran kolorit uglavnom bledo zelene.neki od dekorativnih motiva poreklom su iz juzne Italije ( na primer. Jedan od trojice slikara ciji stil prepoznajemo na oskudnim ostacima dekoracije u Santa Croce in Gerusaleme sigurno je ucio u skoli koja je bila upoznata sa najnovijim vizantijskim delima. Na apsidi. Postoje i drugi znaci da je novi duh uskomesao Rim. Vizantijski uzori rimskih skriptorijuma su slicni onima iz Monte Cassino-a. Nove kvalitete u rimskom slikarstvu predstavljaju smeli siroki pokreti i gestovi andjela u sceni Vaznesenja (glavna apsida). plave.XIII veka su lepi ali bezizrazajni. ali interpretacija ide drugim pravcem tako da umesto jednog kontinuiranog imamo dva paralelna stila. po prvi put u svom radu. Njih ne pokrecu radnje i dogadjaji u kojima ucestvuju. Najblize paralele mogu se sresti u minijaturama skriptorijuma Santa Cecilia in Trastevere u Rimu ciji uticaj prethodi novom stilu minijaturnog slikarstva Monte Cassino-a. Na dekoraciji crkve San Pietro u Toskani razlikuje se rad tri rimska majstora. karakteristicnu za evropsko zidno slikarstvo toga doba. Situacija se menja sredinom XII veka. Glavni slikar San Pietro ocigledno je putovao i imao koristi od susreta sa ne-rimskim stilovima.podnozju zida. ovo pokazuje kako je na Rim relativno malo uticala vizantijska umetnost ciju su ekspresivnost tako revnosno podrazavali i cak isticali slikari Sant` Angelo in Formis. Nedavno restaurisane freske Santa Maria in Cosmedin od posebnog su interesa zbog svoje teme. u oratorijumu Santa Pudenziana i u nesto kasnijoj dekoraciji Santa Maria in Cosmedin. sfericne vaze lice na neke u Sant` Angelo). Sudeci po slikarstvu San Clemente-a. Tamo gde se 37 .

I tehnika i kolorit su vizantijskog porekla. Sve je verovatno preslikano u XIV i XV veku brojnim scenama ili mozda nikada nije izaslo iz senke panelnog slikarstva koje je glavna umetnicka forma srednjovekovne Toskane. Sudeci po freskama u Nepi. Njegovi saradnici. Umetnost Spoleta. Glavni slikar San Silvestro je nezvanicni pokretac poslednje romanicke skole rimskog slikarstva. slikarski skoro iluzionisticku tehniku i kolorit razlicit od svega do tada vidjenog u Rimu u kojem se smedje nijanse prelivaju u plave. Rimski uticaj prostirao se na sever cak do Pize: freske iz XIII veka u San Pietro a Grado prilagodile su se ikonografskoj tradiciji starog Sv. javlja se ponovo skoro jednu generaciju kasnije kao glavni majstor grupe koja je oslikala tavanicu kripte katedrale u Anagni visoko dekorativnom ali difuznom stilu. Trag se uspostavlja krajem XII veka u crkvi San Giovanni a Porta Latina. blisko je povezana sa rimskom tradicijom (stilom Santi Giovanni e Paolo su izmedju Tivilo i Anagni-ja). Ovo nije dovoljno za rekonstrukciju izgleda zidnog slikarstva u Toskani. Slikar svakako nije bio Rimljanin ali je mogao biti iz Venecije.njegove kolege zadovoljavaju rimskim linearnim stilom ili u najboljem slucaju celijskim stilom majstora toskanskog Vaznesenja. on primenjuje smele nagle akcente i koristi slobodnu.) razlicito se datuje: neki smatraju da je slikarstvo nastalo cak 1175 g. koriste juzno italijanske i druge elemente cije poreklo nije utvrdjeno. Skoro u istom periodu. Rim je dominirao zidnim slikarstvom u severnim pokrajinama. Petra i Pavla izvan zidina. Toskani. a ono malo sacuvanih mozaika (Santa Francesca Romana) pripada sasvim razlicitoj tradiciji. i Marcellina. Tridesetih godina XIII veka. u slucajevima gde se ne drzi grube lokalne tradicije. Posledice ovog novog stila pratimo u monumentalnoj kompoziciji. 38 . Petra i Pavla izvan zidina. sredinom XII veka ili nesto kasnije. Stavovi su se opet promenili: ova generacija slikara vraca se ikonografiji i stilu ranohriscanskih uzora medju kojima su najznacajniji starozavetni i novozavetni ciklusi bazilika starog Sv. Ovi ciklusi su uzivali kanonski autoritet s obzirom na starost i znacaj gradjevina koje su ukrasavali. Ne znamo da li je ostavio utisak na svog mladjeg savremenika u Rimu posto skoro ni jedan mural nije sacuvan iz naredne dve-tri decenije. Znacajna dela obicno su radili rimski majstori. Oni su postali izvor pokreta opisanog kao renesansa ranohriscanske umetnosti. Rim je bio izlozen novom talasu vizantijskog uticaja sa Sicilije koji su verovatno preneli slikari po zavrsenom poslu u Monreale.splet ovih okolnosti je dostigao vrhunac u delima rimskih slikara Rusuti. Umbrija. Ferentillo. predvodjeni Maestro Ornatista koji je ostavio dela u Rimu i okolini. U Toskani je ostalo malo fragmenata: u Pistoia. Torriti i Cavallini. dela slikara iz Lucca i Bologna a ono sto lici na ostatke pizanske umetnosti na Sardiniji ( freske u apsidi crkve Saccargia. sjajnom koloritu i tehnici modelovanja na dekoraciji apside u San Silvestro u Tivoliju koja je radjena u pravoj rimskoj tradiciji. sa kojim je mozda vec radio u Tivoliju. u delima rimskih slikara iz Ferentillo. osvecene 1116 g. Ocigledno da je sredinom XIII veka gusto tkano tkivo rimskog slikarstva pocelo da se razvodnjava da bi krajem veka bilo zahvaceno gotickim pokretom u isto vreme kada se novi talas vizantijskog uticaja infiltrirao u grad . jedan od njegovih ucenika. Lucca (San Ponziano) i Pisa. zelene i ljubicaste boje. Fascinantno je pratiti kako ovaj drugi majstor Traslazioni napusta sicilijanski monumentalizam svoga ucitelja i vraca se osnovnim izvorima rimskog slikarstva: kompozicionim i dekorativnim formama klasicne umetnosti i rutinskom stilu poreklom iz minijaturnog slikarstva u kojem je vizantijski manirizam ostao povrsan.

San Clemente de Tahull. Ovaj stil je mozda stigao u Parmu preko Djenove koja je. Dekoraciju apside nove crkve oslikane u vreme njenog osvecenja 1007 godine. grcki slikari su se u ranom periodu probili u Lombardiji . Sicilijom ili Venezijom. Marka u Veneciji i San Giusto u Trstu) c) i konacno. na severu i zapadu. Posto je sacuvano zidno slikarstvo Toskane i Emilia-e tako retko i udaljeno.Situacija u Emilia-i je podjednako problematicna. Cak sta vise. Dekoracija. Zivi pokreti i izrazi koje nalazimo kako u apsidi tako i u narativnim scenama u drugim delovima crkve podsecaju na otonsku umetnost: izmedju Milana i Reichenau postojala je ziva umetnicka razmena. Ideje su tekle u oba pravca sa juga na sever . 39 . Glavni slikar u Civate nadmasio je svoje savremenike scenom velike apokalipticke vizije nebeskog Jerusalima i borbe Mihajla sa azdajom. Jedino sacuvano znacajno delo. mozda je poreklom iz Milana. obnovio crkvu u San Vincenzo a Gallliano.Johannes Italus. Ticino Pijemont. Postojala su dva glavna centra romanskog slikarstva u severnoj Italiji: Milano orijentisan ka severu i zapadu i Venecija okrenuta skoro iskljucivo istoku. Saint Savin i Lambach-a. morala igrati vaznu ulogu u XIII veku. koji je radio u Rajnskoj oblasti. Milano i podrucje njegovog uticaja : Lombardija. zajedno sa slikarstvom Sant` Angelo in Formis. narocito ne u otonsko vreme. Izmedju San Vincezo a Galliano i narednog znacajnog primera sacuvanog milanskog zidnog slikarstva u San Pietro al Monte blizu Civate postoji praznina od oko 90 godina. Medjutim. Glavna postojeca dela milanske skole zidnog slikarstva mogu se naci izvan grada. cini velicanstvena scena Hrista u slavi izmedju dva arhandjela i proroka Jeremije i Jezekija. tesko sticemo zadovoljavajucu sliku njegovog pravog razvoja. Ariberto da Intimiano. freske iz Parme nemaju nikakve veze sa Rimom.Santa Maria in Castelseprio dekorisao je slikar iz Carigrada u VII ili VIII veku. U svakom slucaju. U krstionici katedrale Novara nedavno je otkriven jos jedan znacajni ciklus. On je mogao stici i preko Pize ili neke od luka na Jadranu. Kompozicija se zasniva na milanskom modelu koji je bio poznat u Ticino i zapadnoj Svajcarskoj.svi su elementi i figure u stuku ujednaceno spojeni a da se nije narusilo jedinstvo celokupne seme. Berze-la-Ville. kao posrednok izmedju Italije i istocnog Mediterana. Italije i Burgundije nisu bile hermeticno zatvorene. U Aime. kada je za arhiepiskopa Milana postavljen Arnolfo de Capitani. u nekim pojedinacnim primerima njihovi uticaji su se preklapali. kasnije milanski arhiepiskop je 250 godina nakon sto su grcki slikari zavrsili svoj posao u Castelseprio. svrstava se u red najvecih dela ranoromanskog zidnog slikarstva. sa najsavremenijim principima romanicke kompozicije (rat andjela u velikoj luneti. naslikana 1095 godine. Slikarstvo Civate se nalazi severno od Milana nedaleko od jezera Como. dekoracija krstionice u Parmi potice iz XIII veka i tako je usamljeno da se usled svojih izrazito vizantijskih osobina smatra delom balkanskih putujucih slikara. Savoy postoji slikarstvo koje je poteklo iz iste radionice. Slicnost sa otonskom ekspresijom kombinuje se sa: a) ostacima iluzionizma klasicnog rimskog slikarstva (na primer trakasti ornament u sceni raja) b) novom vizantijskom tehnikom modelovanja (neke od sara na draperiji skoro su identicne onima u apsidi Sv. Granice Nemacke. italijansko je po karakteru a romanicko po vremenu nastanka. raspored scene na tavanici) .

Sorengo). Akvileja nije uspela da se odupre dominaciji Venecije. ili negde izmedju u juznoj Francuskoj. Drugi razlog predstavlja razvoj romanicke umetnosti u venecijanskom zalivu koji je odrzavao vezu sa severom i zapadom. Sukob istoka i zapada na ovom malom podrucju od velikog je znacaja za istoriju umetnosti. fragmenti zidnog slikarstva u San Quintino u Spigno Monferrato blizu Alessandria bez sumnje pripadaju Milanskoj skoli. medjutim. 40 . S druge strane. kao i cela Istra.Tehnika i stil dekoracije u San Pietro al Monte verovatno predstavljaju stil koji je postojao u Milanu krajem XI veka.freske iz Revello-a nemaju veze sa Milanom . Jedan od razloga lezi u tome sto je Ravena svojom dugom vizantijskom tradicijom uticala na ceo region severnog Jadrana ali nije popunila umetnicku prazninu koja je postojala na Siciliji. Da li je to slucajnost ili postoji stvarna veza izmedju Sant` Ilario i San Clemente de Tahull? Usled nedostatka dokaza nemamo odgovor na pitanje da li izvor ovog ekspresivnog stila treba potraziti u Pijemontu ili Kataloniji. freske u Sant` Ilario u Revello-u su recite i krajnje egzoticne a njihova naglasena stilizacija podeca na katalonsko delo. Jedno je sigurno . Program i izrazito provincijski stil slikarstva u apsidi katedrale u Akvileji (1031g) u svojoj biti su italijanski dok je Maiestas u Santa Fosca. Trag fresaka iz Civate nalazimo u kapeli Sant` Eldrado u Novalesa cije narativno slikarstvo spada medju najekscentricnije dela celokupne romanicke umetnosti. Stilom i datumom nastanka negde su izmedju Galliano i Civate. Novate. Na kraju krajeva. Izdanak koji se prepoznaje nizovima belih tackica i crtica na osencenim delovima draperja. Nesporazum izmedju papa tokom XII veka su izgladjeni i potpisan je ugovor 1170g. Dekoracija katedrale u Vercelli (XI vek) unistena je u XIII veku pri njenoj obnovi. uradjenih tom prilikom. koje je ponovo buknulo za vreme patrijarha Poppo Akvilejskog (1031 g). San Giorgio in Como) ali o njima ne bi bilo moguce doneti zakljucke da u Pijemontu nije sacuvan veci broj dela. gde skoro nista nije sacuvano. Mora se. Sacuvano je samo nekoliko fragmenata iz ovog perioda (u samom Milanu. predgradje Carigrada. Akvileja je pod Poppo-m zatrazila pomoc od germanskih careva a Grado se oslanja na Veneciju. Snazno i ne vrlo ugladjeno slikarstvo Santi Pietro ed Orso in Aosta potice iz sredine XI veka. Ratovi su omeli ozbiljan razvoj u Lombardiji i unistili dela. Sto se tice Venecije. njome je dominirao vizantijski uticaj mada mu nikada nije potpuno podlegla kao Sicilija koja je postala. blizu Pule koja je bila pod uticajem Venecije. koja pokazuje izvesnu slicnost kompozicije. Akvilejski patrijarh je dobio venecijansku palatu pre toga a umetnost Akvileje je krajem veka potpala pod venecijanski uticaj. dopustiti i izvesna regionalna razlika. blizu Novare. Zahvaljujuci ovoj okolnosti sticemo predstavu kako je izgledala njihova ikonografija i kompozicija dok se o stilu moze govoriti na osnovu hagiografskih fresaka crkve na nekropoli San Michele at Oleggio. Veneto Politicko i kulturno jedinstvo koje je nadmocna Venecija nametnula severoistoku Italije bilo je relativno novo u XII veku: do tada je ovaj region bio podeljen rivalstvom Akvileje i Grado. ali su sacuvani crtezi fresaka na pergamentu. zapadnjacki. Uprkos tome sto su sacuvane u fragmentima. narocito tokom vladavine Frederick-a Barbarossa (1152-90). i ponovo se pojavio kako u Civate (San Calocero) tako i provincijskim derivacijama Ticino (Negrentino. umetnicki gledano. urodio je plodom cak u Kataloniji u delu majstora Pedret-a i njegovoj skoli.

fragmenti crkve su iz XIII veka a fragmenti sekularnog slikarstva u kuli. Uticaj venecijanskih mozaicara i grckih muralista na glavnog umetnika Akvileje. Vizantijska umetnost je” obradjena” u Veneciji. kao sto su mozaici Torcello-a. polusenke su tople. U drugoj polovini XII veka. Stil ovih mozaika je u svakom pogledu vizantijski. Marka. veoma su retke u Venetu . Verona je bila jedan od kljucnih posrednika izmedju Venecije i severa ali u samom gradu prakticno nista nije sacuvano iz tog kriticnog perioda. ostri akcenti su nanoseni bez prelaznog modelovanja. Vizantijski umetnici su drzali monopol na polju mozaika ali sa zidnim slikarstvom je bilo drugacije pa se romanicki stil brze razvijao. koji je tada dominirao mozaickom umetnoscu. U bivsoj opatiji San Zeno. Uprkos tome. Dekoracija Santi Nazaro e Celso je preromanicka. Marku i murali u kripti akvilejske katedrale. naslikana krajem XI veka kada je vizantijski uticaj u Veneciji bio na vrhuncu. ne samo Verone i doline reke Adidje vec i na podrucje istocnih Alpa. “Tapiserija” na podnozju zida je cisto zapadnjacka. Njihovi akcenti nisu toliko iluzionisticki kao apstraktne sare. Mesovito poreklo venecijanskog slikarstva nije ni u kom slucaju sprecilo razvoj snaznog individualnog stila koji je odmah bio elegantan i fleksibilan i prosirio svoj uticaj na siroko podrucje. siloviti pokreti figura. oni su stigli u Veneciju i nastavili da dolaze dugi niz godina. Marka ocigledno pokazuje ovaj spoj.hladni. Sjajan primer su i mozaici sa predstavom stradanja u sv. 41 . U vreme kada su drugi umetnici odlazili u Monte Cassino. Hermagoras i figure svetitelja. sada se javlja figura Hrista inspirisana zapadnjackim Maiestas. U ornamentu se kombinuju vizantijski (traka na mozaiku. Fragmenti u Vicenza i Riva San Vitale takodje nisu od pomoci pri utvrdjivanju uticaja veneto-vizantijske umetnosti na oblast Verone. venecijanski mozaici su ubrzo prevazisli ropsko podrazavanje venecijanskih modela i razvili sopstveni stil sa snaznim romanickim odlikama. izvedenim iz minijaturnog slikarstva. Kao rezultat spoja vizantijskog i kasnoromanickog manirizma. crte figura su vise zapadnjacke a pokreti manje prirodni.Ciste vizantijske forme. katedrale u Trstu. Dekoracija krstionice u Concodria Saggiteria. pojavili su se skoro histericni pokreti i izrazi lica. Slicne lagane i tecne ilustracije legendi mogu se naci i izvan Veneta. Nedavno otkriveno Vaznesenje iz krstionice sv. Ni u Trentu nista znacajno nije ostalo te je jedina studija moguca u Alto Adige (juzni Tirol). Romanici pripadaju saradnici ovog umetnika koji su naslikali legende o Marku. njeni oblici su transformisani do granice koja je Zapadu razumljivija od komplesnog grckog originala. skoro bez i jedne vizantijske crte. su tako neobicni po izlozenoj temi i formi da je svako poredjenje nemoguce. U glavnoj apsidi sv. pod vizantijskm uticajem pojavio se stil koji je bio zivlji zbog upotrebe linearnosti i iluzionistickih akcenata. njih su radili Grci koje je pozvala Venecija da ozive umetnicku formu koja vec generacijama nije upraznjavana na zapadu. beli i roze osnovni premaz. Marka. pazljivo koriscenje mnogobrojne naslage pigmenata dale su razlicite efekte. Lav i vasilisk pod Hristovim nogama u kapeli San Giusto trscanske katedrale izvedeni su iz karolinskog modela. svojim stilom nije nista vise vizantijska od slikarstva u Salzburgu koje je vrlo blisko umetnosti Veneta.oni cak u programu imaju neke zapadne crte: kompozicija u svodu juzne apside u Torcello-u vraca se na modele iz Ravene stare 500 godina. uglavnom klasicnorimske i ranohriscanske umetnosti kojom je Akvileja obilovala. iz istog perioda . plava boja je dobila smedji. tremu i glavnoj apsidi sv. gde se u savremenim vizantijskim crkvama predstavlja Bogorodica na prestolu. visuljak) sa romanickim elementima. vidi se na bezbroj primera: pozajmljene su citave skupine figura iz venecijanskih kompozicija kao i pojedinacne figure iz starijih mozaika San Giusto u Trstu .

u dekoraciji horskog prostora u San Giovanni u Tubre uzburkani linearni manirizam povlaci se pred oblim fluidnim stilom crteza reljefa koji je u XIII veku preovladao. U kapeli Castel Appiano blizu Bolzano-a jos su istaknutije naglasene forme u veneto-vizantijskom maniru. uprkos tome sto formalni jezik pokazuje nervozni drhtaj kasno romanickog manirizma. sedi na tronu u glavnoj apsidi. Na istocnom zidu iznad su prikazani apostoli . Vizantijskoj i italijanskoj praksi ne pripada ni blistavi kolorit u kojem se istice nekoliko nijansi bledo zelene i bledo plave boje. Njegove teske haljine uskovitlanih nabora vuce brzina pokreta koji je naglasen belim akcentima i sfericnim spojevima. On se snazno oseca u minijaturnom slikarstvu Padove u trecoj cetvrtini XIII veka. koji su stizali iz St. Na romanickim freskama apside u Mustair. Iako su severozapadni uticaji.sve ovo je moglo biti radjeno po venecijanskim modelima. prikazano je figurama kao sto je andjeo u Blagovestima. dekoracija na svodu kripte Santa Maria Burgusio (1160-70) takodje je delo putujuceg slikara sa severozapada. Ni jedan od ovih ranih murala ne pripada glavnom toku razvoja. Ali. samo po sebi vec ekstremno.bademaste oci. Gall-a u Grisons u IX veku. U isto vreme. bili su snazniji. ekstremna skracenja u sceni u kojoj kralj na konju prolazi kroz kapiju palate i moderna haljina ludih devica poticu sa severozapada. Program takodje ima vizantijske karakteristike: Bogorodica. Snazan lokalni akcenat ovog jezika pokusava cak da docara neuverljivo ali nepogresivo lokalni Dolomitski pejzaz u kojem Avram i Isak idu ka mestu zrtvovanja. Rana dekoracija u juznom Tirolu koju oznacavamo kao romanicku. Jos jednom se poreklo inovacija moze naci u venecijanskim mozaicima. u dekoraciji kapele postoji dosta severnih elemenata: ornamenti poda. Njoj ne pripada ni pozadina artikulisana arkadama i razlicito obojenim delovima.a u pocetku postoji tendencija da se prenaglase zglobovi ispod uskovitlane odece. ciji je program radjen u duhu karolinskih predaka. iz 1160 godine. akantusi. Uprkos tome sto ovaj stil sadrzi usamljene vizantijske crte (tipovi fizionomija) slikar nije direktno poznavao italijansku umetnost. meandri. najkarakteristicnija ilustracija kasnoromanickog preterivanja sa venecijanskim oblicima. Umetnik iz Burgusio ostavio je snazan utisak na sledecu generaciju slikara iz okoline ali je njegov stil trajao do pocetka XIII veka akumulirajuci sve vise veneto-vizantijskih odlika. S druge strane. Padova je u 42 . pokazuje nadmoc severnog slikarstva nad italijanskim.Alto Adidje (juzni Tirol) Najranije zidno slikarstvo juznog Tirola su ciklusi iz karolinskog perioda u Naturno i Mals i oni ukazuju pre na snazne uticaje iz severnih i zapadnih centara nego iz Venecije. Atelje koji je radio Castel Appiano oslikao je i murale u Santa Margarita in Lana koji je jos uvek pokriven ostecenim slojem slikarstva iz XIX veka. Oni pokazuju upornost starih tradicija. Ovde sencenje paralelnim linijama stvara prirodniju vrstu reljefa nego u Castel Appiano. slican spoj italo-vizantijskih i severno-romanickih elemenata nalazimo na nekoliko drugih ciklusa iz XIII veka u juznom Tirolu. ciklus Mustair sadrzi i neke italijanske odlike. Istorija venecijanskog uticaja u alpskom podrucju ne zavrsava se ovde. kao sto je Irodov dvorski stav prekrstenih nogu. trake i sema krljusti i fleur-de-lis poticu sa severa a smele forme. povijen nos . na primer u Grissiano-u. okruzena andjelima. Slikarstvo drvene tavanice u Sankt Martin u Zillis-u. Za ovaj stil je karakteristicno da tezi grotesknom sto vidimo u cudovistima na podnozju zida u San Jacopo u Termeno-u ali i na apostolima u apsidi iste crkve (vrlo slicne su freske San Bartolomeo). lica imaju levantinske crte . Mada nisu poznata kasnija dela ove radionice.

Ali. On takodje ne pravi razliku izmedju aspekata koji se moraju tretirati zasebno: tehnike. Slikarstvo istocnih Pirineja u kojima su preovladali uticaji iz Katalonije Ovaj slozeniji sistem ipak ne objasnjava postojanje velikog broja raznovrsnih oblika. 6. samo bez ikakvih veza sa Monte Casinom i Klinijem. u Overnji i Poatjeu nailazimo na slikarstvo kako na svetloj tako i tamnoj osnovi: najpoznatiji ciklus na svetloj pozadini nalazi se u Saint Savin-u. Smatra se da prvo pripada autohtonoj. Ovo je stroga procena ukoliko se ne odnosi samo na centralnu oblast. regionalne karakteristike i strani uticaji. forme. obicno plavoj pozadini. sjajne povrsine na tamnoj. Drugi su slikari te iste godine putovali dalje na sever do skriptorijuma u Alpima gde su iluminirali veci broj rukopisa. Zatim. na Burgundiju koja je presla u ruke germanskog cara kao posledica jos jednog dinastickog braka. U ovim oblastima kolicina sacuvanog materijala je tako mala da bi se francuska misljenja mogla opovrgnuti. u kripti iste crkve postoji ciklus na tamnoj pozadini. nacionalnoj umetnosti Francuske a da je drugo nastalo pod italijanskim ili vizantijskim uticajem. U kasnijim delima oseca se izvesna stagnacija ili prvi znaci razvodnjavanja koji su vodili gotici i konacnoj eliminaciji samih zidova. Najraniji nacin deli slikarstvo prema koloritu i tehnikama u dve glavne grupe: jedna je obuhvatala slikarstvo neuglacane (grube) finalne obrade na svetloj pozadini a druga slikarstvo glatke. 2. Sledeci je bio pokusaj da se geografski definisu ove dve grupe tako sto je prva smestena u basen Loare (centralna Francuska) a druga na jug i istok u Burgundiju i Overnju. pod upravom francuske krune. poreklom iz lokalne tradicije koja je kontinuirano postojala od kasnorimskog perioda. Sklonost ka sistematicnosti navela je francuske naucnike da izmisle razlicite nacine klasifikacije materijala ali se jos uvek nije pojavio zadovoljavajuci sistem. Francuski naucnici govore o opadanju koje nastaje oko 1150 g. Ona se ne odnosi na: Normandiju i provincije koje je dobio engleski kralj Henri II brakom sa Eleonor -om Akvitanskom 1152 g. Minijaturista iz Padove angazovan je za crkvu Sankt Nikolaus at Matrei u istocnom Tirolu. 4. U nekoliko preostalih fragmenata iz XIII veka sacuvani su murali radjeni pod italo-vizantijskim uticajem. gde je naslikao nebeski raj na tavanici a svetitelje na tri zida gornjeg dela hora. Prva originalna grupa sa sedistem u Turu obuhvata slikarstvo neuglacane (grube) finalne obrade na svetloj pozadini (fond clair). slikarstvo Burgundije i jugoistocne Francuske na plavoj pozadini koje je bilo pod uticajem Monte Cassino-a.umetnickom smislu bila veneto-vizantijski satelit. Slikarstvo mnogobrojnih crkava ostavlja lazni utisak da je na svetloj osnovi zato sto se prvobitni tamnoplavi pigment okrunio i izbledeo. Slikarstvo u Velay i Basse-Auvergne. Samo jedna od cetiri grupe je stilski 43 . takodje na tamnoj osnovi i pod vizantijskim uticajem. na severne teritorije koje su pripadale flamanskim grofovima. Na primer. Francuska Najveca dostignuca romanickog zidnog slikarstva u Francuskoj su rana dela s kraja XI i pocetka XII v. 3. Ali je uskoro postalo jasno da je ova podela odvise kruta i jednostavna te je dopunjena sa cetiri glavne grupe: 1. na juzne regije koje su pripojene Spanskoj marki i konacno na kraljevstvo Aragona.

ne iz Monte Casina vec iz Campania-e i Apulije gde se asketsko vizantijsko slikarstvo takmicilo sa narodnim. Do sada pomenuto slikarstvo karakterisu vizantijske forme i kolorit a do izvesne granice i ikonografija. Stil odgovara stilu ateljea koji je radio murale krstionice u Parmi. Putujuci izmedju svetilista posvecenih sv. Dekoracija apside je tehnikom. Maiestas u kapeli obliznjeg Lavaudieu. Limousin) i cak Akvitanije. slicno delima lokalnih skola u Turu i Poatjeu. iz razlicitih izvora bio nametnut domacim formama sa promenljivim intenzitetom. Stil prvobitnog slikarstva svakako je proistekao iz juzne Italije. S druge strane. nje se necemo doslovno pridrzavati u onim slucajevima gde postoji stvarna veza izmedju dela koja su udaljena jedna od drugih. Ali. oni su verovatno bili pre italijanski nego vizantijski. Ne iznenadjuju nas vizantijski i italijanski elementi u onim delovima danasnje Francuske koji su blizu italijanske granice ili mediteranskih luka. Taj stil je stigao u samo srce Francuske rekom Ronom i putevima kojim su isli kaludjeri sv. Ali. sada izgubljeni vizantijski materijal. Sacuvano je samo jedno delo na kojem mozemo prouciti njen ucinak. Pre se stice utisak da je. Vizantijski uticaj je mozda drugim putem stigao u Savoy: freske iz Aime cija je ikonografija uzeta sa sicilijanskih modela (Monreale?) verovatno su radili putujuci slikari. obogaceno uticajima koji su stizali iz okolnih oblasti (Maine. Radi se o dekoraciji kapele Chateau des Moines u Berze la Ville na kojoj razlikujemo dva stila: stil fragmenta u brodu kasnog XII v. vec takodje na slikarstvo iz XIII v u apsidalnoj nisi transepta. Venecija Salle des morts: zlatne tackice oko velikog Raspeca u Salle des morts svedoce da je izvor umetnicke inspiracije bio mozaik.homogena . Djenova je kumovala tremu. (Ulazak u Jerusalim) pokazuje srodnost sa kasnoromanickim slikarstvom severno od Loare i nije karakteristican za Burgundiju i stil apside. hodocasnici su prenosili ideje i oblike. u razlicitim periodima. Ostala dela pripadaju drugoj tradiciji (Gourdon ) ili su iz gotickog perioda (Tournus). Jedina stilska paralela se moze naci u iluminiranom lekcionaru iz Klinija s kraja XI i pocetka XII v.slikarstvo u istocnim Pirinejima. To se odnosi ne samo na kompozicije u kamenu koje predstavljaju grube ali ambiciozno uradjene figure i narativne scene naslikane na tribinama transepta u XI v. na tremu i u Salle des morts (pogrebnoj kapeli). Mada ociglednih uzora za kasnije slikarstvo u Le Puy nema. Mihajla. vrsi se podela po geografskim oblastima. pojacane postojanjem hodocasnickih puteva. Ovde se ne radi o skoli. Upravo ova slicnost potvrdjuje teoriju o stvarnom 44 . Centralna oblast. Arhandjelu Mihajlu u Normandiji. Le Puy i juznoj Italiji. ikonografijom. mora se smatrati najznacajnijom. Slikarstvo u ovom podrucju je. Ona sadrzi raznovrsnost stilova koja iskljucuje uniformnost. U odsustvu zadovoljavajuceg kriterijuma. naslikan je tada najnovijim stilom a zasnivao se na aktuelnim trendovima u vizantijskoj umetnosti s pocetka XII v. gde su sacuvani najbrojniji primeri. Potpuni pregled romanickog slikarstva u Francuskoj je nemoguc zato sto su sacuvana dela u fragmentima. naslikano mnogo kasnije (oko 1200). Slicnost je posledica geografske lokacije. Uloga italovizantijske umetnosti bila je drugacija u Burgundiji. Stil fresaka zapadne galerije Saint-Julien u Brioude vodi poreklo iz istog izvora iz kojeg i slikasrtvo u Le Puy. On se javlja u Clermont-Ferrand-u cak u XIII v. formom i stilom jedinstvena ne samo u Francuskio vec u celokupnoj romanici. Nivernais. Ali se ona ne moze racunati kao francuska. Verovatno je upotrebu juznoitalijanskog modela podstaklo to sto je mala kapela posvecena St Michael-u. Tradicije starogrckih kolonija zivele su i hranile se umetnoscu pravoslavnih kaludjera koji su tamo ziveli. do sada nije otkriven ni jedan primer direktnog importa iz vizantijskog carstva. ali ono ne cini homogenu grupu. koloritom.

vec neobicnu kombinaciju obe . nabore u obliku slova V i uklanja amorfne naslage boje. Kompozicija na svodu apside u Berze-u mogla je biti ista kao u Kliniju. Ne mozemo 45 . Ova kompozicija apside u Berze-u nema paralele u celoj Italiji. sedi u sredini polukalote na necemu sto ne predstavlja tron iz italovizantijske Maiestas niti dugu iz severnih apsida. Mada najsistaknutiji stilski elementi u Berze-u . Figure u scenama stradanja ciji pokreti prelaze okvir i produbljuju planove radnji. On svakako nije nastao u Kliniju niti je direktno preuzet iz Italijanskog modela.mreza paralelnih linija na telu . Nekoliko motiva upucuje na slicnost sa Rimom . Mnogobrojni nanosi boje poreklom su iz vizantijske prakse ali i ovde imamo elemente koji nisu cisto vizantijski. naslikana u ogromnim razmerama. ni u kom slucaju ne mozemo pretpostaviti da sacuvane freske predstavljaju stil kojim je dekorisan osnovni manastir. na primer. dostojanstvena figura Hrista. pokret i likovanje. Samo se na fragmentima iz Klinija uocava veza pigmenta i poteza cetke. Direktni dokazi o vezi sa zidnim slikarstvom Rima ne postoje. kruskasta i trouglasta ostrvca cije forme odredjuju polozaj volumionozne odece. Istancane ukrstene svetle i tamne poteze (pr. Ona se ne javlja vise nigde u Francuskoj. Ali. na primer udvojen motiv kruske na prevoju udova i cik-cak sara na nekim porubima. kao na karolinskoj minijaturi.neki svetitelji u nizu. Lorencija (ili St. Petra sa svitkom u prisustvu apostola i manjih svetitelja moze se tumaciti kao traditio legis ili kao cin osnivanja Klinija 910 godine. Molitveni zanos apostola blizi je karolinskoj i otonskoj umetnosti ili bolje reci klasicnom nacinu na koji je figura prikazana u karolinskoj i otonskoj umetnosti. Ovaj sistem izbegava sematske oblike i skupine oblika. Temeljna studija Fernanda Mercier-a pokazuje jedinstven polozaj ovog slikarstva. nervoznog stava i carskog gesta je realisticna i pokazuje vece tehnicko umece nego frontalna figura Hrista na kojem je nejasan odnos izmedju levog bedra i kovcega. narocito karolinsko Ada skole i minijarture iz Monte Cassino. ali i energiju. noge Deciusa ili bedra egzekutora sv. Stroga. Vincent-a). Takvi elementi pokazuju da su uticaji sa severa imali ulogu u razvoju stila Berze. Ova tehnika se koristi u Berze-u na dinamicniji. Slabosti u prikazivanju Hrista govore o mogucem izvoru stila: minijaturno slikarstvo. usamljeni sredisnji delovi plasticno docarane tenzije. Figure Dedicus u sceni stradanja sv. Verovatno je neko vreme postojao na zapadu posto se primecuje izvestan manirizam. pripadaju istocnoj crkvi kao i ruka Gospodnja sa vencem iznad Hristove glave. Izvesne paralele nalazimo na freskama sa otonskim elementima u Saint Chef u obliznjoj provinciji Dauphine. kompleksniji i slobodniji nacin. Pokusaj da se skracenjem donjeg dela tela leve strane postigne trodimenzionalni efekat nije ovde uspeo kao kod figura u pokretu u sceni Stradanja.jastuk na osloncu koji je neodredjeno dekorisan. ni rimski ni iz Campania-e. dodatih zbog dekorativnog efekta.predstavlja majefikasniju tehniku u savremenom romanickom slikarstvu. Uzor su minijature mozda cak iz samog Klinija. Rec je o varijanti vizantijskog stila koji se ranije javio u klasicnoj umetnosti i koji je poznat kao stil “vlazne odece”. Blaise) ili modelovanje kose ne nalazimo ni u vizantijskom ni u italovizantijskom slikarstvu. Predstavljeni tipovi nisu ni rimski ni vizantijski. Uskovitlane linije na udovima. Umetnik iz Berze vrlo je vesto prikazao stanje i okolnosti: mir i velicinu. prikazani u donjoj zoni. jos su impresivnije od mirnih figura u svodu. Predstava sv.postojanju veze izmedju slikarstva u apsidi Berze i samog Klinija: Berze je nedaleko od Klinija i njemu je pripadao. Berze predstavlja za izgubljenu dekoraciju Klinija ono sto je znacio Sant Angelo in Formis za Monte Cassino. Analiza kolorita i tehnike otkriva slicnu kompleksnu mesavinu.

ocigledno je bio sasvim razlicit. gotovo goticka ljupkost Hristovog lika ne daje nam za pravo da freske dovedemo u vezu sa dekoracijom kripte iz vremena opata Humbaud (1087-1114) koji pominju izvori. koncizna plasticnost. Ovo je srce autenticnog francuskog slikarstva koji nisu dotakli italijanski i vizantijski uticaji i odredjeni su kao jedna grupa za koju je karakteristicna svetla pozadina. Saint Savin pokazuje slicnost sa minijaturama Poitiers. bledo siva i plava. stilove iz Touraine. Poitou. Anjou. Minijature su uticale na zivopis Monte Cassino-a i kasnije Canterbury-ja. 46 . fluidne linije. Poitou nije moguce jasnu razlikovati. ali se mora posmatrati u kontekstu favorizovanja figure konjanika u religioznim kompozicijama monumentalnih razmera ( krstionica u Poitiers. Za razliku od problema sa kojima se susrecemo kod folklornog slikarstva arhaicnog stila. Hijeraticna i nezna figura svetog Florentius-a iz Tour Charlemagne of Saint Martin zapanjujuce je visokog kvaliteta. Slikarstvo koje je sacuvano na jednom svodu verovatno je bilo deo obimnog programa. ne mozemo pratiti razvoj stila. Jedino njihovi oreoli i krila narusavaju preciznu geometrijsku podelu a sloboda sa kojom Hrist lebdi u centru je neobicna. Zidno slikarstvo u Poitiers-u je mastovitije i snaznije a svojim karakteristicnim oblicima predstavlja vecu sinkretizaciju od slikarstva u Tours-u.od pocetka XII do pocetka XIII v. Vecina postojeceg romanickog zidnog slikarstva u Francuskoj koncentrisano je u srednjem i donjem toku Loare. Brittany i Champagne. Posto nisu sacuvani materijalni dokazi iz prethodna dva veka. Kolorit je ekonomican: oker. na primer. figura Hrista na konju stoji bez okvira. Ako stvarno potice iz vremena izgradnje kule (sredina XI v). Saint Hilaire (narocito narativne scene u apsidi kapele ) i Saint Jean. Slikarstvo 72 ciklusa ne odlikuje niti se oni mogu grupisati po lokalitetu. onaj iz Saint Martina i Saint Julien. Blesois i Berry. Naspram ove strogo geometrijske forme. Preciznije datovanje moze se postici u svetlu razvoja umetnosti u oblasti Loare. takodje na konju. naslikane u vreme osvecenja crkve 1084 g. a uticaji su dosezali do Akvitanije. Datira se razlicito.odbaciti mogucnost uticaja minijaturnog slikasrtva na stil bar jednog slikarstva iz Klinija. Stil apsidalne dekoracije u Berze-u nije bio jedini stil murala kojim su radili umetnici Klinija. Partheny-le-Vieux). bela. Ravne. Njime dominira veliki krst ukrasen draguljima koji ne predstavlja samo sredstvo artikulisanja povrsine. u Burgundiji. (Vie de sainte Radegonde) kojima je srodno fresko slikarstvo kripte. On predstavlja osnovu stilskog modi glavnih dela Poitevin murala i fresaka Saint Savin. ciklus jevandjelja u Saint-Pierre-le-Eglises. U samom Tours-u razlikujemo dva potpuno razlicita stila. Severozapadno od Klinija. i sa stilom zidnog slikarstva koje se moze rekonstruisati na osnovu fragmenata crkava Notre-Dame-la-Grande. Izmedju krakova krsta nalaze se cetiri medaljona sa andelima. Razlicito se i tumaci. Kategorizacija nije zadovoljila mnoge naucnike. Anjou. u osnovi apokalipticna karakteristika. crvena. u Touraine. Na siru okolinu uticao je nadahnutiji stil dekoracije Saint Julien. onda ona potvrdjuje pretpostavku koju iznose dokazi da je Tours kolevka romanickog slikarstva u regionu Loare. Neosporna je njena. Dominantni stil kasnog XI v. Po freskama u brodu samog Berze-a zakljucujemo da je u Kliniju u drugoj polovini XII v postojao stil razlicitog porekla. Ucinjen je neuverljiv pokusaj da se utvrdi direktna veza izmedju romanickog zidnog slikarstva i karolinske minijature u Touraine. u kripti katedrale u Auxerre postoji jedno izuzetno delo koje se do sada opiralo pokusajima klasifikacije. Freske se ne mogu dovesti u vezu ni sa jednim poznatim slikarstvom u Burgundiji.

hodaju i gestikuliraju na isti nacin. nat. posto se dekoracija nekih delova crkve veoma razlikuje. obliku slova. kao marionete koje se ljuljaju na koncu opustenih kolena. On je kruci i sematicniji od stila u Tours i Poitiers ali je. Galerijom dominiraju Poitevian elementi dok su freske na tremu slicne fragmentima u Saint Julien u Tours-u. Grabar je naglasio da se neobican raspored starozavetnih scena na tavanici broda moze jedino objasniti pretpostavkom da su slikari tesko pratili zidare i koristili njihove skele prema svodu. Angers. Poitiers. gde se razlikuje rad cetiri slikara. arhitektonskim elementima detaljima na kostimima. u odnosu tela i odece koja je cesto kao pescani sat suzena na kolenima a otvara se spolja. ima tako upadljive zajednicke osobine koje iskljucuju prekid u radu. Ali razlike su daleko manje znacajne od ujednacenosti stila. isticuci da je oslikavanje crkve trajalo dugo. Svod kripte je u najvecoj tacki visok 2. a slikari su birani prema vestini koja odgovara uslovima. bez obzira na razlike. zajedno sa Angers stilom imao uticaja na dekoraciju Saint Savin sur Gattempe. Hor je predstavljao poseban. Bibl.5 m. Glavni razlog lezi u italo-vizantijskom talasu koji je prosao Berze-om ali nije uticao na umetnost donjeg toka Loare. vestini i temperamentu slikara samo su delimicno uticale na formalne razlike: format. 1390) i freske u Chateau-Gontier. Brod i galerija su najmanje jedinstveni sto se tice dekoracije . umnozavanje planova. Ali Deschamps i Thibout su skrenuli paznju na cinjenicu da celokupno slikarstvo. Ni kontrast izmedju Saint Savin i Berze la Ville nije nista veci. Poitiers-u i Angersu. Svaki od ovih delova radila je druga grupa slikara da bi se posao sto pre zavrsio. Po zavrsetku ovog veceg dela oslikana je kripta i konacno trem. Redosled oslikavanja je bio sledeci: zapadna galerija. brodu. figure stoje. postoji opsta ujednacenost u artikulisanju tela. Razlike u poreklu. Najveca grupa radila je na najvecoj povrsini. Svetlost i senke predstavljeni su u Saint Savin onako kako su se slikale freske u San Vincenzo i 47 . dok je jedan slikar bez icije pomoci radio kriptu i trem. U svakom delu dekoracije. On je oslikan pre nego sto su skele iznesene napolje. tremu i kripti. Poteskocu stvara pripisivanje stila iz Saint-Savin skolama u Tours-u. povijenih ledja. cak arhaicnog dela.Treci lokalni stil donjeg toka Loare. Izvestan napredak moze se pratiti od galerije gde su forme ukocene i krute do fluidnog ritma na tremu. transept i hor. Neki pisci su pokusali da objasne stilske razlike koje postoje u dekoraciji Saint Savin-a. Paris. To je utisak starijeg. Slikarstvo koje se gleda sa nize visine radili su minijaturisti iz skriptorijuma Sainte Radegonde u Poitiers-u dok su brod i zapadnu galeriju slikari umetnici koji su se bolje iskazali na monumentalnim razmerama. Pored velikog stepena slicnosti u sekundarnim elementima ( ornamentu. one putuju prekrstenih nogu i obicnim ljudskim pokretima iskazuju zurbu i neizvesnost ali u sebi poseduju dignitet saznanja da su deo Bozijeg plana. Sacuvana dekoracija se moze svrstati u cetiri celine: na zapadnoj galeriji. Razlikom u datovanju ne moze se objasniti utisak koji Saint Savin ostavlja. Dignitet i slicna neodlucnost odisu duhom koji je u osnovi kasnokarolinski. To nas navodi da priznamo postojanje razlicitih varijanata stila. predstavljaju minijature (Vie de saint Aubin.oba pokazuju karakteristike sva tri umetnicka centra: Tours. Ovo govori o vrlo brzom poslu. zvonak i harmonican kolorit vizantijske i italo-vizantijske umetnosti kasnog XI v. skoro sto godina. u Angers-u. na kosi i bradi). lat. Nju nije dotakao ni novi fizicki realizam i tehnika modelovanja “vlazne draperje” ali jeste novi nacin crtanja likova. ugao i razdaljina sa koje se gledaju scene takodje su znacajni faktori. tavanici broda. tavanica broda. Cak sta vise. peti deo ali je u njemu malo sacuvanih fragmenata da bismo zakljucili da pripada slikarstvu glavnog broda.

zuta. Slikarstva u Primellesu i Palluau su naslednici ovoga stila koji je vec tada degradirao do nivoa folklorne umetnosti. zabrinuta cela ostrih povijenih noseva i malih skoro kruznih ustiju. Razlicite grupe slikara koje su radile u Saint Savin nisu bile orijentisane na umetnost Italije ili istoka. iz Akvitanije ili Gaskonje pomislicemo da je umetnost Gaskonje bila isto toliko nadmena . radio u granicama provincijskog stila. Izvesna sklonost prema sporednim figura na primer prozor sa Bogorodicom katedrali Le Mans govori o novom ritmu koji je razvijen u Maine. primaknutih i siroko otvorenih ociju kao u zaprepascenju. Ograniceni izbor boja (crvena. Izrazi su isti . kombinuje kraljevsku uzdrzanost centralne figure sa blagozvucnom gipkoscu dopadljivih obrisa i delikatnih oblika andjela iz pratnje i simbola jevandjelista . Kripta je oslikana lagano. pokazao se istrajnim i razgranatim -stigao je u Berry gde freske iz kasnijeg perioda u Chalivoy-Milon pokazuju nepogresivu slicnost sa Saint Savin-om. formiran u XI veku. Celokupna kompozicija pokrece se preciznoscu astronomskog sata. ali samo u minijaturnom slikarstvu. mnoga naslikana iz profila. Jedan od slikara koji je radio u brodu crkve Saint Savin. Kruti trouglasti nabori i cik-cak rubovi draperija. necemo se ogresiti o ovog slikara ako ga svrstamo u provincijalne umetnike. Mala kapela u Montoire takodje sadrzi slikarstvo drugacijeg stila. Oluja je prosla slikarstvom pretvorivsi svaki treptaj vode u talas razdiruci odecu figura u lepezaste nabore. Slikar je verovatno dosao sa juga.ali je poznavao i Poitevin-sko slikarstvo: nacin na koji je uradjena arhitektonska pozadina u sceni Tajne vecere tipican je za kompoziciju u Vie de sainte Radegonde. Elemente ovoga stila nalazimo i u Vendomois-u. Skoro sva lica su identicna. od druge cetvrtine XII v teku novi procesi. radila je podjednako snazna umetnicka licnost. Mnoge autore je zavelo skiciranje te su ih svrstali u sredinu XI v dok je druge ikonografija navela na zakljucak da se radi o kraju XII veka. U medjuvremenu. produzio je odmah po zavrsetku da radi na Chateau-Gontier. On prozima cak i duplu mandoru izvesnim kruznim pokretom. jedan je severno od Loare. severno od Poiters-a. otonskog porekla koji je kasnije usvojen i ozivljen. koja je nekada pripadala opatiji u Mormoutier-u. Tourangeau-Poitevin-ski stil. govore da je slikar. snazne individualnosti. Oba su iz doline Loare. Le Mans ili Vendome. Nedavno otkriveno slikarstvo u gornjem 48 . Kriptu Saint Nicolas u Tavant-u. verovatno putujuci umetnik iz Katalonije. crna ) samo naglasava karakter dela koje nam nista ne govori o poreklu stila ili slikara. suvi kao od slame. Dve predstave Hrista na prestolu u bocnim apsidama nisu iz kasnijeg vremena kao sto se verovalo vec pripadaju drugoj tradiciji. verovatno izgradjene u prvoj polovini XII v.napeti i nestrpljivi. Preovladava utisak starog stila. skoro brzopotezno mestimicno sa zivoscu koja je na granici genijalnosti. Nastaju novi centri. Freske su verovatno naslikane pre1140 g. Glavno delo koje pripada ovom stilu vodi poreklo iz ovih tradicija i nalazi se u blizini ova dva grada u dolini male Loare gde se kasnije razvija ovaj stil. Njihova je umetnost u svojoj osnovi zapadnjacka. bela. Danas je ovaj stil predstavljen samo jednim delom: freskama u Arienes i starija dekoracija u Ponce. Ali freske su usamljeni primeri a ne znacajne faze u procesu razvoja. verovatno poreklom iz Angers-a. Ikonografija fresaka zanimljiva je koliko i njihova izrada. Problem predstavlja datovanje fresaka a ne njihovo geografsko ili nacionalno poreklo.Galliano pocetkom XI v: forme su apstraktne i dekadentne veoma udaljene od iluzionizma. Masivna figura Hrista u predstavi Maiestas u istocnoj apsidi male krstoobrazne kapele Saint Gilles. Montoire.

Figure nisu vise zrtve transcendentalne volje. upucuje u drugu cetvrtinu XII veka. tipicnu za Saint Savin i tapiseriju Bayeux. forme postepeno arhaicne i maniristicke . dekoracija kruzne kapele Saint-Jean-duLiget u Chemille-sur-Indrois donosi malo novina u poredjenju sa slikarstvom druge cetvrtine XII v. Majstor je naslikao na neravnom istocnom zidu ne samo Maiestas. Vecina dela stvorena u ovom novom pokretu nalazi se severno od Loare. Ovo skretanje u dekorativnost je karakteristika samo jedne grane zidnog slikarstva u centralnoj Francuskoj: na drugim mestima zastarevanje romanickog stila ima direktan. koji obicno nalazimo u apsidi. Za figure je koriscen smeo kolorit u finim prelazima (zelene u zutu. vec se primecuje prelaz ka gotici. ali je u Brinay kvalitet bolji a formalni recnik ugladjeniji. Mozda ih nije ni bilo posto je prednost u umetnosti presla sa zidnog slikarstva na bojeno staklo. izraz. koje su radili isti majstori ali sa vise truda. Pojedinacne kompozicije su izgubile tacan osecaj monumentalnosti koji karakterise zrelu romaniku. Oni govore o nestajanju umetnicke originalnosti i prelasku murala na nivo zanata. Maine. Na freskama u Ebreuil-u (Bourbonnais). Usled ceste promene dimenzija. njih pokrece sopstvena volja.horu crkve. Ako pazljivo pogledamo otkrivamo da.primer su freske koje ilustruju zivot St. moze se reci posteniji. crvene u smedju i plavu). Ovo moze delimicno objasniti postojanje slikarstva cije osobine vise ukazuju na druge umetnicke forme: emalj. On pripada visokoj romanici svojom zreloscu. Pokreti ovde samo delimicno podsecaju na Vicq. To nam govori da poreklo treba traziti u Anjou. gestovi odmereniji. deo Strasnog suda i epizode iz zivota St James i sv Nikole. oni su dostojanstveniji i svecaniji. Veliku epsku naraciju. ljupkost i neznost nepoznatu zreloj romanici. Najveci broj postojecih ciklusa je iz doline Loare. valovitih ivica zabacenih rukava govori da su freske nastale sredinom XII veka . draperje su vise stilizovane i raznovrsne. forme su dobile spokojni kvalitet. ciji ugladjeni primitivizam podseca na Art Nouveau. U kasnijoj fazi razvoja ovog stila. figure postaju vitkije. Ni jedan nije visokog kvaliteta i moraju se smatrati rustickim odrazom umetnosti ciji su urbani oblici izgubljeni. jevandjeljski ciklus. oslikane posle 1150 g. zamenjuju ilustracije epizoda. To navodi na kasnije datovanje . Orleannais. dopadljive pruge u boji daju dekorativnu pozadinu na kojoj raspored figura gradi zanimljivu koloristicku siluetu. Najzanimljivija medju ovim kasnim delima je dekoracija hora Saint Jacques des Guerets (ima ravnu tavanicu).sto potvrdjuju i drugi faktori. razlicite komponente dekorativnih sema izgledaju nepovezano. Pravilne. One 49 . Mada jos uvek siroki.sam kraj veka . bojeno staklo. Prikaz ustalasalih zavesa. Promena se ne ogranicava samo na spoljasnjost. gotickim. Sujeta je zamenila posvecenost a dvorska elegancija velicanstvenost. vec ogromno Raspece kao njegovu ravnotezu. Na prvi pogled. minijature cak tapiserija. Gilles u juznoj kapeli kripte blizu Saint-Aignan-sur-Cher. odvojeno jedna od druge. Najznacajnije slikarstvo ove grupe su bez sumnje freske Saint Aignan u Brinay. iako su postale zamorne i trome. ovladanom tehnikom cak i izvesnom dozom rafinmana. Galski duh (esprit gaulois) je prenaglasen skoro do karikature . s pravom. Ono pripada freskama koje nalazimo cak u Berry-ju i severnoj Burgundije: primer je usamljena predstava Hrista i andjela na konju na svodu kripte katedrale u Auxerre iz sredine XII veka. Krajem XII veka francusko zidno slikarstvo su radikalno promenile nove snage koje bi se u svim drugim zemljama smatrale kasnoromanskim ali ih francuski naucnici ne nazivaju tako vec. Berry-ju. Scene iz jevandjelja u Le Liget-u pokazuju zasicenost visokoromanickog stila. Radili su ih isti majstori na sta ukazuje srodnost sa dekoracijom apside u Tavant-u.

stavovi i gestovi Bogorodice) ali stil nije vizantijski i ima presedane i daleke paralele u Thevet-Saint-Martin. U ovom kasnom delu podjednako su izbalansirani prirodnost i rafiniranost. glavnog umetnickog centra Langedoka. jedinim sacuvanim freskama u celoj Brittany. sacuvana u udaljenim seoskim crkvama i nisu tipicna za zidno slikarstvo provincije koja je bila najbogatija u umetnickom pogledu u Francuskoj. Na zalost. Slikarstvo u Saint-Marie-de-Anglais kasnijeg je datuma i grublje a ono u Petit Quevilly svakako je radio engleski slikar. u Saint-Martin-de-Fenouillar. Jedno o dglavnih dela iz pirinejske oblasti je dekoracija juzne apside u kapeli Saint Jean Baptiste u Saint Plancard. One pokazuju nadahnuti stil s pocetka XIII veka u svojoj najsvetlijoj rokoko formi i delikatnom prozimanju talasastih linija. Izbirljiva tehnika skulptoralno uradjenih ispupcenja (cabochons) podseca na Limousin ali stil nema nikakvih veza sa Limoges. Jedino zajednicko ovim delima su: obilje uglova i krivih linija pripada istoj kasnoromanickoj fazi (manirizam) kao i ljupka ustalasalost Montmorillon i vrlo razlicito ispoljeni isti opsti trendovi toga vremena. One su u direktnoj vezi sa provincijskim freskama iz Vieux Pouzauges. ranijeg su datuma u odnosu na dekoraciju Montmorillon i primitivnije su. Ono verovatno potice iz druge cetvrtine XII veka. L`Ecluse (La Clusa). Iz istog perioda ali druge radionice su freske iz Lavardin-a. Zato je nejasna uloga koju je severna Francuska imala u razvoju romanickog zidnog slikarstva. Situacija je ista u juznim oblastima.se krecu kao siluete na bledoj pozadini. Kolorit sa puno zelenog. Sorede i drugim mestima. vreme Philip Augustus (11801223). Slikar verovatno nije bio poreklom iz severne Francuske posto u severnoj i severozapadnoj Francuskoj gotovo da nema zidnog slikarstva. izbalansiranost masa tela. Katalonski uticaj dominantan je u Roussillon-u. Plasticnost cvrstih formi. Fragmenti Raspeca u Saint-Andre-des Eaux (Cote du Nord). Fragment iz nise ambulatorijuma u Saint-Sernin u Tuluzi. crvenog zutog i malo plavog je tipicno severnjacki kao i ranogoticke vitke elegantne haljine. Podjednako bogat kolorit ima jedino sacuvano romanicko zidno slikarstvo u Quercy iz oko 1200 god. delimicno gradiranjem kolorita a delimicno jednostavnim svetlim i tamnim linijama. kolorit i ugladjenost koja podseca na minijature govore da je umetnik poznavao slikarstvo centralne Francuske. U kapeli Saint Michael hodocasnickog centra Rocamadour prikazane su scene Blagovesti i Sretenje dve Marije. daleko nadmasuju savremena dela. Saint-Junien. Spanija Spanija zauzima posebno mesto u istoriji romanickog zidnog slikarstva. Na srazmerno maloj povrsini u dolini istocnih Pirineja sacuvano je pravo bogatstvo ranoromanicke 50 . Freske iz apside kripte u Montmorillon s pocetka XIII veka. cini jedine sacuvane romanicke freske iz ove oblasti. ovo su gruba i primitivna dela. Stil fresaka iz Rocamadour je u osnovi juznjacki . Couddes i Souday. Slikar je upotrebio vizantijske ikonografske modele (presto. Prvobitno su naslikane bogatim tamnim koloritom na tamno plavoj osnovi.postoje izvesne paralele sa skulpturom Auvergnant a nekoliko detalja upucuje na pirinejsko slikarstvo. To je u osnovi folklorno slikarstvo i vec pokazuje odlike svojstvene katalonskim delima kao sto su Osormort i Bellcaire. Brout Verney i Malay. Modelovanje draperja je postignuto kao na emalju.

U Kastilji postoje dva dela koja su radili putujuci katalonski slikari i mnogo vise dela koja su radili aragonski slikari. Grabar je smatrao uzaludnim napor da se iz slabijih dela izdvoji rad pojedinih umetnika. Vecina ovih dela preneta je u mali broj muzeja. slikar iz Santa Maria de Tahull (tek) kasnije otisao u Kastilju. Ovde je srce katalonskog zidnog slikarstva. vecina postojecih dela su skromna dostignuca malih crkava u kojima se nalaze. U Aragonu i Navari nalazi se po jedno delo iz XII v a vrlo malo iz XIII v. njihov medjusobni uticaj i zato je ne smemo zapostaviti cak i kada u nekoliko slucajeva mozemo pratiti aktivnost jednog slikara na dva polja zidnom i panelnom slikarstvu. Engolasters. medju njima je vrlo malo velikih slikara. nase izucavanje zidnog slikarstva u Spaniji zasniva na produkciji u provinciji koja je oduvek stajala izdvojeno od Spanije. Na jugozapadu je najgusca koncentracija fresaka. Prelomni period ranog XII v tice se interpretacije datuma osvecenja San Clemente de Tahull (1123) i nedoumice . Panteon de los Reyes u Leon-u i Sala Capitular u Sigeni. Santa Maria de Mur. Tahull). Nikada joj nije sasvim pripadala ali nikada nije bila ni sasvim nezavisna. u Kataloniji. Trojica najvecih su: majstori apsida San Clemente de Tahull. Sacuvano slikarstvo na jugu se moze svrstati u dve celine. S druge strane. severoistok i jug. Ovako nepravilan razmestaj postojecih dela posledica je slucajnosti. Sorpe. pocinje Rekonkvista. posto prikazuje stradanje sv. Noguera Pallaresa (Estahon. Dokazi idu u prilog sve tri mogucnosti. Slikar iz San Clemente de Tahull mozda je poreklom iz Aragona dok je njegov pomocnik. Datum odgovara. Tako se sa izuzetkom nekoliko vrhunskih dela. Postoje i usamljena dela od kojih je San Quirce de Perdet veoma znacajno i ne pripada ni jednoj regiji. U Kataloniji je evidentno postojao visoki stepen produktivnosti. Krajem XII v u Kataloniji su mu posveceni oltari. u dolinama Bohi (Bohi.on je uradjen u istoj tehnici i boji kao i dekoracija apside i odgovara fazi razvoja koje je slikarstvo dostiglo u Evropi oko 1120 g. Burgal. Geografska podela nije potpuno zadovoljavajuca posto su nekada dva-tri slikara radila zajedno izvesno vreme a zatim posli odvojenim putevima. Juzna apsida Santa Maria de Tarrasa je oslikana posle 1173 g. metalu i slonovaci. ponovno osvajanje teritorija koje su bile pod Mavarima. Tomasa Beketa koji je te godine kanonizovan. Argollel. Orcau. Mada oni daju sliku razvoja umetnosti jedne zemlje. samo u Rajnskoj oblasti i delimicno u Rimu imamo prilike da proucimo stil i razvoj srednjovekovnih slikara. ukljucuje Sescorts i Osormorta.umetnosti. Ginestarre) i Balira (La Seo de Urgel. Sto se tice zidnog slikarstva. ovo ne objasnjava zasto je veci deo slikarstva koncentrisan na krajnjem severoistoku. do izvesne mere. Veliki broj fresaka na tako maloj povrsini od ogromne je pomoci u istrazivanju lokalnih afiniteta i skola i cak dopusta da sa sigurnoscu pripisemo neka dela pojedincima. druga u Barseloni i ukljucuje Tarrasa. Deo severne regije danas pripada Francuskoj. drvetu. Postoji vrlo malo kriterijuma za datovanje spanskog zidnog slikarstva i ni jedan nije savrsen. Po mom misljenju. jedna sa centrom u Vich i Ripoll-u. Medjutim. Esterri. u izvesnom pogledu ta slika je nepotpuna. Pored fresaka tu nalazimo slikarstvo panela (baldahini frontali) i skulpturu u kamenu. Skoro celokupno zidno slikarstvo Spanije koncentrisano je u najsevernijem delu poluostrva sto je posledica istorijskih okolnosti. nema razloga sumnjati u natpis koji belezi datum osvecenja . Toledo ima nekoliko dela iz XIII v a Leon samo jedan ciklus iz XIIv. Freske iz Tarassa51 . drugom points d`appui.da li su freske naslikane ranije ili kasnije. Santa Coloma). Sredinom XI v. Kataloniju mozemo podeliti u tri glavne regije: severozapad. Ali. od severa do juga. Barbara i Polina-u.

Krajem XII v. jedan Englez je imao ogroman uticaj na ceo narastaj slikara u Aragonu i Kastilji. od kojeg su sacuvane samo kopije. Na njoj se nalaze portreti ktitora Ferdinanda II i njegove zene Urraca. Prva i treca Ferdinandova zena zvale su se Urraca sto nam govori da je slikarstvo nastalo izmedju 1167 i 1175 ili izmedju 1181 i 1188 g. Ako je ovo tacno. Islamski slikari su radili na severu . Tokom XII v. Provanse i Akvitanije prenosili su hodocasnici u Campostela-u. karolinske i arapske umetnosti. saracene y pictore” radio u Barseloni 1109 g. Jacob Burckhardt je za ovu umetnost. ali bez svesno kultivisanih povrsina. Od svih ovih uticaja najarhaicnije je vizigotsko nasledje. Istancanost u oblikovanju figura u suprotnosti je sa neugladjenom dekoracijom i nedostatkom forme u 52 . po uticaju koji je imala na romanicko slikarstvo minijaturna. vizigotske. Spansko slikasrtvo s kraja XI v.e su sigurno iz tog perioda. i sastoji se od klasicnih dekorativnih elemenata (arhitektonskih motiva. Stil slikarstva Tarrasa u potpunosti je drugaciji od dekoracije San Julian de los Prados (Santullano) u Ovijedu iz druge cetvrtine IX v. i imaju vizigotske stilske osobiine. u persijskoj tradiciji postojala je sekularna umetnost. u osnovi linearnih oblika. rekao da je usla u svoje drugo detinjstvo. a drugi. po imenu Mecelmos. te osobine se mogu opisati kao razvodnjavanje klasicnih oblika u slabom vokabularu. ovde nisu relevantne. vise nego murala. Tako veliki broj razlicitih uticaja je morao stvoriti veoma raznovrsnu umetnost. hriscanima je bilo je dopusteno da na svojoj teritoriji oslikavaju crkve. dekoracija apside u Santa Maria i San Miguel i retabli u San Pedro koji su iz druge polovine IX v. Drugo. Ova tri primera pomazu nam da odredimo faze u romanickom zidnom slikarstvu Spanije. mozemo odrediti priblizan datum dekoracije svoda Panteon de los Reyes u Leon-u. Islamska zabrana figuralne umetnosti ima snazan i odlucujuci uticaj na spansko zidno slikarstvo. Ova hriscanska mozarapska umetnost poznata nam je samo indirektno. Kuce i palate ukrasavane su slikama zivotinja i scenama iz lova. Konacno. francuske uticaje iz Langedoka. U ranim komentarima knjige Otkrovenja dominira teznja ka ornamentu i stilizaciji u strogom smislu. Slikarstvo Campdevanol-a. Njihov stil je tesko kategorizovati i svakako nije vizigotski u istorijskom smislu. predstavlja mesavinu rimske. Prvo. U ovoj dekoraciji sve je jasno.zabelezeno je da je izvesni “Aly. Ovaj otpor su ojacali vizantijski ikonoklazam i blizina islama. Ona je velicanstveni spomenik karolinske renesanse u zemlji koja se od samog pocetka opirala reprezentativnom slikarstvu u crkvama. u praksi. Njen uticaj na umetnost hriscanskog severa bio bi manji da je ta zabrana bila potpuna i apsolutna i da je reprezentativno slikarstvo bilo sasvim prognano iz Kordovskog kalifata i Mavarske drzave. u nekom drugom kontekstu. Medjutim. Nista od njihovih dela nije sacuvano ali scene iz lova i prikaz zivotinja u San Baudel de Berlanga (Castile) daju sliku o tome kako su izgledale sekularne freske. islamska zabrana je prekrsena u dva slucaja. Minijaturno slikarstvo poprimilo je romanicke odlike od samog pocetka. apstraktnih oblika ali bez figura) koje je ozivela karolinska umetnost. Ono je izlozeno uticajima iz Lombardije i juzne Italije a sa italijanskim modelima stigli su vizantijski elementi. One pripadaju poslednjoj fazi zrele romanike dok su stroge (asketske) freske iz Tahull starije bar za 50 godina. u zamku Cugat del Valles blizu Barselone 1157 g. Malo vise nam mogu pomoci freske iz Tarrasa-e. Savremeni izvori pokazuju da su odabrane teme blisko povezane sa kasnijom spanskom umetnoscu. “Saracenska” sekularna umetnost uticala je na hriscansku umetnost severa. kolorit je snazan i bogat.

bila grofica Lucia de Pallars (fl. na primer konjanik apokalipse ili Pokolju vitlejemske dece.figura Ecclesia na prestolu poreklom je iz juzne Italije ali je glavni izvor bila Lombardija. Kada bi pocinjao da slabi prvi podstrek novog lokalnog stila. mozarapski uticaj istrajao je tokom XII v. On je najsnaznije prisutan (posle Bohi) u radu majstora Strasnog suda crkve Santa Maria de Tahull. Ni jedno od njihovih dela nije sacuvano. Mur. jedan od najranijih primera lombardskog stila. Ovaj slikar je dekorisao bocne apside crkve San Clemente de Tahull.i konacno. Velike slicnosti ukazuju da su nastale u istom ateljeu a razlike se normalno javljaju pri zajednickom radu. na primer na freskama Orcau. cak i kasnijoj dekoraciji juzne apside Santa Maria de Tarrasa (1180 g ). cisto mozarapska karakteristika je smeli neprirodni kolorit snaznih kontrasta i nesklada. San Juan de Tredos (sada se cuva u Njujorku) i San Pedro de Burgal pripisuju se majstoru Pedreta. ornamentima . nalik na zareze i tackice cije su posledice jagodicaste i pupoljaste formacije. Zanimljivo je da je ciklus Pedret. Inace. Mozarapski element je stalni faktor u razvoju brojnih lokalnih stilova a ponekad u vezi sa vizigotskom tendencijom ka razblazenim i labavijim formama. Spanija nije bila odsecena a Katalonija je uvek bila spermna da primi nove ideje. i predstavljao cisto spanski element romanickog slikarstva koji se iz Spanije prosirio preko Pirineja u juznu Francusku. 53 . 1080-90). Njegova jedina. Najraniji strani uticaji na ibersko slikarstvo i arhitekturu dosli su iz zapadne Italije. Stilski su veoma bliski San Pietro al Monte i ovo delo. najslabiji u umetnickom smislu. Izuzetak predstavlja drugi sloj slikarstva San Quirce de Pedret. Dekoracije apsida Santa Maria de Esterri d`Aneu. paralelnim sa konturama (kojima se prethodno modelovalo) ili kombinacijom bledih poteza. mogli su nastati pod direktnim uticajem lombardskog stila (andjeo na svodu San Pietro). vec i stilskim crtama . nastupila bi reakcija prema mozarapskom nasledju. Sve ove osobine vidimo u Kataloniji na delima koja su slikali ucenici skole majstora Perdet-a. Spansko figuralno slikarstvo bi se utopilo u poluapstraktni sistem hijeroglifa da je Spanija ostala odsecena od sveta. Neki likovi. Engolasters. Njega ne treba dovoditi u vezu sa majstorom koji je radio Santa Maria de Tahull. Ove karakteristike su znatno razblazene u najranijim freskama San Quirce de Pedret u kojima se vise nego na drugim delima oseca mozarapski uticaj. narocitim tehnikama koje umanjuju ili pojacavaju sencenje draperija nizom tamno-svetlih tackica. Njega nisu istisnuli ni francuski ni italijanski uticaji. Ovo se vidi. modelovanju. ne samo po ikonografskim karakteristikama kao sto su dva andjela i natpis peticius i postulacius na predstavi Maiestas. Cak i u ovom razblazenom obliku. prvo dosli lombardski slikari u Spaniju a za njima i lombardski neimari. Zakljucujemo da su u XI v. brojnim prelomljenim potezima. Neki autori smatraju da je ktitor. To se zapaza na slikarstvu Esterri de Cardos.preromanickom slikarstvu Tarrase. Ostao je neosetljiv na stil velikog franko-hispanskog majstora San Clemente koji je dekorisao glavnu apsidu. mozarapski uticaj ogleda se u sabijenim i iskrivljenim figurama neprirodnih gestova i stidljivih izraza lica. u slikarstvu San Vincenzo e Galliano a vecina krajem veka u dekoraciji San Pietro al Monte blizu Civate i u delima naslikanim pod njegovim uticajem. Argolell. najraniji i najoriginalniji u ovoj skupini dela radjenih pod italijanskim uticajem.tipovima. Slikarstvo San Juan de Bohi verovatno potice sa pocetka XII v i skoro da je vec romanicko. ciji je portret sacuvan. Medjutim. draperijama. Freske iz Burgal-a pokazuju brizljivu izradu mozda zato sto je narudzbina neke plemicke porodice. One su iste kao u Lombardiji: neke se javljaju pocetkom XI v. Nekoliko ikonografskih elemenata .

primetan u delima pomocnika majstora Pedret-a. ekscentricnih narodnih slikara koji su dekorisali crkve u Cardos i Estahon-u. ali. Mada iz ovog perioda nisu sacuvane freske u Tuluzi. Njegov sjajni Maiestas u apsidi San Clemente pouzdano se datira u 1123 g. tesko je razluciti vreme nastanka razlicitih faza. Likovi koji su bili prazni ali lepi u delima samog majstora. Modelacija vise ne istice volumen ili cak reljef. Grabar ih je povezao sa freskama Revello u Pijemontu koje su odjek izgubljenih murala Provanse. Njegov stil nije svojim poreklom katalonski vec aragonski. Sve u svemu. postao je izrazajniji kada se mozarapski uticaj ustalio u delima njegovih nastavljaca. povijenim telima. Dve kompozicije se razlikuju u osnovnoj konstrukciji i mnogim detaljima (reckava ivica Marijine kapuljace i duboki trouglasti nabori haljine koja pada izmedju njenih kolena). Njegov je stil blizak stilu Majstora Santa Maria de Tahull koji se programom nadovezuje na skolu Pedret. stilske teznje koje se osecaju u San Clemente realizovane su vrlo jasno i smelo na skulpturi Tuluze. talasaste draperije 54 . Narocito su identicne strukture i lica dve figure Hrista. Ramon. Langedoku ili Provansi. prevoji i ivice odece padaju kao da su zahvaceni silovitim pokretom. osvetio San Clemente i verovatno preporucio slikare. Ova bogata ornamentika u suprotnosti je sa nedisciplinovanim. ziveo je u tom manastiru. opat Barbastre. mada Madona iz Tahull-a ostavlja utisak plasticne obrade. Moasaka i Sen Zila: dramaticna ekspresija. Isarana povrsina koja daje dvodimenzionalnost figuri u Sorpe nije organski povezana. Izuzetak predstavlja delo majstora San Pedro de Sorpe koje se moze datovati sa relativnom sigurnoscu.Podredjenost lombardskih elemenata spanskom stilu. posto je ubrzo nazadovao. Proporcije i obline udova nesto su prenaglaseni a delovi tela su zatvoreni kontinuiranom linijom modelovanja. najveceg spanskog slikara romanike koji je istovremeno radio u Tahull-u. Slikar je vise obuzet strukturom nego dekorativnom teksturom koja je bila najvaznija majstoru Sorpe. Veca izrazajnost u Santa Maria Virgin (uporedjena sa figurom u Sorpe) takodje potice od majstora San Clemente-a. U tehnickom pogledu. Konacna degeneracija stila stize u vidu nejasnih. U Santa Maria de Tahull. i pokazuje osobine koje jasno razlikuju Bogorodicu i Hriste iz Santa Maria od iste u San Pedro de Sorpe. Predstave Bogorodice na prestolu sa Hristomdetetom u Tahull-u i Sorpe-u imaju mnogo zajednickog. Poravnane plitke forme pokrivene su bogatom semom malih ornamentalnih linija. Izvor ovog dinamicnog elementa u stilu Majstora Santa Maria de Tahull je ocigledan: uticaj majstora San Clemente. Fragmenti njegovog rada sacuvani su u manastiru Roda de Isabena (Huesca). njihova umetnost se oseca u ovom spanskom slikarstvu. Stil koji su stvorili majstor Pedret-a i njegovi sledbenici postojao je do druge polovine XII v. S druge strane. San Pedro je dekorisan ubrzo posle Santa Maria ( osvecena 1123). slikar koji je radio San Pedro de Sorpe i kapelu Castillode Orcau bio je bolji ali ornamentalno obradjena povrsina ukazuje na postepeno vracanje antifiguralnim tendencijama mozarapske umetnosti.ona uvodi dinamicnost kao dijametralni pandan sematizovanoj kompoziciji Sorpe. Nizovi tackica na odeci koji su tu da istaknu reljef. Spanski naucnici su nazvali njegov stil “franko-vizantijskim” ali u dekoraciji San Clemente ne nalazimo vizantijske elemente. takodje su se pretvorili u stilizovanu dekoraciju. francuske komponente su evidentnije. plasticno definisane forme i uzburkana igra nabora i prevoja. U Argolell-u stil je postao rustican. dinamicni pokreti. telo je postavljeno u produbljenu pozadinu (reljef). osnovne iberske i lombardske elemente ozivela je energija krivih linija i plasticnost zaogrnute odece . sada su postali tmurni i izgubili su nesto od svoje humanosti. Kolena njegovog Hrista slobodno iskacu iz obrisa figure.

Sredinom XII v. Porodicne veze gospodara Tahulla i Maderuelo objasnice angazovanost ovog katalonskog slikara u Kastilji gde njegovom delu nedostaje korektivni uticaj majstora iz San Clemente-a. U blizini Vich i Ripolla sacuvana su brojna dela . uskovitlanoj odeci. Slikarstvo majstora San Clemente nije uticalo samo na slikara Santa Maria de Tahull (poznatog i kao slikar Maderuelo).znatna sinteza postoji na delima u metalu (Arca Santa u Ovijedu iz 1075 g ). Ovo se objasnjava polozajem episkopije Urgel . Apostoli na prestolu severnog i zapadnog zida nadahnuti su emaljom. Pirineji nisu predstavljali prepreku politickim kontaktima koji su obnavljani dinastickim i crkvenim vezama. narocito u delu majstora Santa Maria de Tahull u Capilla de la Vera Cruz u Maderuelo u Kastilji koja je gotovo u celosti sacuvana. Baldahin Ribas mu je verovatno jedino delo a njegova formalna terminologija uticace na frontale Hix i La Seo de Urgel. ovekovecenim u Don Kihotu. Leon iz 1063 g. On se cak moze pratiti na freskama apside Santa Maria de Mur. Primera franko-hispanskog stila ima mnogo. francuski uticaji su vidni u juznom delu Katalonije. ali ima i karakteristike drugih zanata. Francuske uticaje prepoznajemo u slikarstvu minijatura kasnog XI v. Sinteza francuskih i spanskih elemenata nije prvo stigla sa freskama San Clemente-a stil je odvise homogen za tako nesto. Millan de la Cogolla (1053-67) kao i na feljefu u metalu: kutija sv. Vodio je atelje u kojem su nastali paneli. Jovana Krstitelja i sv. cija se snazna licnost oseca u delu. Romanicka strogost je umeksana 55 . Na zalost. Njegovo delo otkriva spansku sklonost da narusi konvencionalne forme. Na sacuvanom zidnom slikarstvu nema ni traga prethodnog razvoja . bio je savremenik majstora San Clemente-a. majstor San Clemente-a je nesumnjivo bio Spanac. Nije tesko pronaci nacin na koji su ovi francuski uticaji stigli. Barijera nije postojala posto su veliki hodocasnicki putevi.na fasadi Santa Maria de Ripoll replicirane su u reljefu slikane kompozicije iz unutrasnjosti crkve. Kompozicije na frizu San Saturnino de Osormort i San Martin del Brull kao i fragmenti pogrebne kapele San Juan de Bellcaire imaju prethodnike kasnijeg datuma u Poitou: tipovi fizionomija. Pedro de Seo de Urgel na linearnom potezu. a bilo ih je cetiri. Isidore. Osnovna draz drugih identifikovanih dela ovog slikara iz Kastilje (narativne scene San Baudel de Berlanga) lezi u njihovom dekorativnom efektu. stavovi i pokreti figura podsecaju na Chateau-Gontier i Saint-Savin. Tuluze i Puerto de Somport do neposredne blizine slikarske radionice u Huesca. U samoj pokrajini Barseloni sacuvani su kasniji radovi. Njegove figure su cak obojene mozarapskom melanholijom. Njegov uticaj prepoznajemo u dekoraciji San Miguel d`Engolasters koju je naslikao predstavnik skole Pedret (Majstor Santa Coloma). sklonost prema grotesknom i tragicnom. Langedoka.uskovitlanih rubova. nisu reprezentativne i nadahnuto slikarstvo kasnog XII v u crkvi Andorra de Vieja su samo usamljeni primeri. umetnost Rosellona na krajnjem severoistoku je sacuvana u delima inferiornijeg kvaliteta. I pored svih francuskih osobina. Slikar. Ova terminologija nije nastala u XII v.njene tragove nalazimo na slonovaci XI v: kutija sa relikvijama sv. Ovo je verovatno rezultat uticaja mozarapskog i saracenskog slikara koji je uradio zivotinje na nizem delu zida. .nalazi se na jednom od glavnih puteva preko Pirineja. preko Tolosana vodili iz Italije kroz Alpe. Freske Fenouillar s kraja XI v. Pelayo de Leon (1059) i kutija sv. preko Sen Zila. poprecnom modelovanju. Ova vrlo prijatna sema (koncepcija) ukljucenjem peticius i postulacius andjela delimicno lici na tradiciju Pedret. Francuski uticaji na katalonsku umetnost se nisu iscrpeli sa Tahull i Urgel-om.

ktitor je identifikovan kao Ferdinand rex prvi. Njihov izmenjeni stil. S druge strane. Majstor Barbara vec pripada ranom XIII v. nisu u pravu posto na freskama ima mnogo spanskih crta. Na njemu je vidan francuski uticaj te neki istrazivaci smatraju da se radi o delu putujuceg francuskog slikara.majstor Espinelvas. Njihov stil predstavlja preradjeni sicilijansko-vizantijski (monrealski period) na nacin vincesterskog minijaturnog slikarstva. efekti se postizu tonskim kontrastima. podignuta ruka Hrista u sceni Maiestas viri iz rukava ciji oblik podseca na francuski emalj i freske iz Montoire (mada u Francuskoj potezi nisu tako smeli). Ni jedno delo nema toliko spanskih odlika. Freske u Leonu danas su usamljeni primer bez prethodnika ili sledbenika. narandzastom i roze dok se druge stedljivo primenjuju (plava. Analogija pomaze da odredimo vreme nastanka dekoracije Panteon de los Reyes (izmedju 1165 -1200 i pocetkom 1170 g. Ali. Petra i Pavla u Capilla San Miguel u Camara Santa u Oviedu ili statue dovratka u Portico de la Gloria u Campostela. engleskog minijaturiste iz Winchester-a. 56 . vise je goticki i provincijalni. ne bojom: siva i lila se koriste naporedo sa oker. zvonki kolorit ) tako i losih (nebrizljivo artikulisan prostor. Ne postoje ni ranija dela koja bi ukazala na dekoraciju Sala Capitular u zenskom samostanu Sigena (Huesca). Freske bozanskih zveri iz zgrade kanonika San Pedro de Arlanza u Kastilji. Na primer. Leon). Stavovi uspravnih figura lice na umetnost Poitevin (Poatjea) kasnog XI v (apostol u Saint Jean-u). Njoj odgovara neorganizovana kompozicija sa rastrkanim figuram. radio je u Valles-u. Slikari su verovatno mnogo putovali. Najpoznatije delo je slikarstvo tavanice sa predstavom Blagovesti pastirima.i ublazena u dekoraciji apside Santa Maria de Tarrasa. Eklekticni slikar Polina. kome je francusko slikarstvo bilo uzor. Prema tome. u poslednjoj deceniji XII v. Uskovitlani nabori odece slicni su Brinay i Saint Aignan-sur-Cher a detalji kao sto je oblik zvezda na mandorli Maiestas-a ima prethodnika u Francuskoj (Saint-Savin). Njegov klasican stil blizak je kapitelima istocne strane severnog transepta stare katedrale u Lerida. Najznacajnije delo zrele romanike na zapadu Spanije je slikarstvo Panteon de los Reyes u Leone-u. Detalji svakako podsecaju na engleske zveri. ne drugi. najvaznijem ciklusu iz oko 1200 g. Primer su figure apostola. Uprkos zaostalosti. kosmarna arhitektonska pozadina). bukolika svezina. zelena). (ali jos uvek to nije gotika). mnogi naucnici pripisuju majstoru Sigena-e. Razlog su velika razaranja koja je samo Panteon uspeo da izbegne. Prelaz sa romanike na gotiku je nastao u kasnijim delima plodne skole majstora iz Sigena-e (Capilla de los Quinones u crkvi San Isidoro. Ali. Sintezom vizantijskih i severnih elemenata ovaj stil je anticipirao gotiku i pustio duboke korene u Spaniji. mozda ne slucajno posto je kao grobno mesto dinastije bio uvazavan. Ornamenti (vitice nalik na preplet) i fizionomije (na zanimljiv nacin izveden prevoj nosa) podsecaju na italo-vizantijsko slikarstvo. u apsidi San Saturnino de Artajona i u kapeli San Pedro de Olite i Artaiz rad su spanskog slikara koji je bio engleski djak.). Ipak je ovo delo spansko i duhom i formom. neosmisljena kompozicija. Engleski su cak detalji ilustracija i ornamenti. Teski i stupnjeviti nabori koji padaju sa ramena cetiri apokalipticne zveri (predstavljeni kao andjeli) verno oslikavaju bogate nabore na odeci spanske skulpture s kraja XII v. naslikane posle 1170 g. kako dobrih (snazna. Ni stil ni program nisu spanski. stvari stoje drugacije sa Sigena-om: dekoracija Sala Capitula je delo stranog majstora. Ovaj stil mozemo razumeti samo u kontekstu engleskog slikarstva. Nju je radio isti slikar koji je radio i panele . freske iz crkve u Sigena-i . Kolorit je uzdrzan. pastoralna scena zanosne naivnosti i osobenosti. Francuski uticaju postoje u motivima i tehnikama.

Barcelona) tako i Toleda (San Roman. San Cristo de la Luz) gde na provincijskim formama nalazimo italo-vizantijske elemente.spansko romanicko slikarstvo u osnovi je goticko od pocetka XIII v. To se odnosi kako na pozno slikarstvo Katalonije (Puigreig. spansko zidno slikarstvo vec je u opadanju. Engleska 57 . Do 1200 g.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful