OTO DEMUS - ROMANICKO ZIDNO SLIKARSTVO

SADRZAJ

strana 1. Funkcija 2. Stil 1. Umetnici 2. Rasprostranjenost 3. Italija 4. Francuska 5. Spanija 6. Engleska

2 17 25 29 37 47 56 63

OTO DEMUS - ROMANICKO ZIDNO SLIKARSTVO
1

OPSTI PREGLED FUNKCIJA Funkcija romanickog zidnog slikarstva u sluzbi je religije i na prvi pogled ne razlikuje se mnogo od preromanickog slikarstva. Njen cilj je da na pravilan nacin uputi posmatraca u ono sto on samo delimicno zna i da snaznim slikama predstavi moc i slavu Gospoda i njegove Crkve. Romanicki period se razlikuje od prethodnog upravo vecom paznjom koja je ukazivana prikazu slave Gospodnje. U skulpturi dominantna tema je postala besmrtna slava; ona je srz razvoja bogatog i slozenog sistema koji je tezio univerzalnosti, ali dok je skulptura bivala sve ambicioznija tokom XII v, tematski izbor zidnog slikarstva ostao je relativno ogranicen. Sam format davao je muralima “oficijelniji” karakter sto je, zajedno sa dostojanstvenom strogoscu vizantijskog slikarstva, sprecilo razvoj u osnovi nedisciplinovanih i univerzalistickih elemenata koji su imali tako dubok ucinak na razvoj romanicke skulpture. Od znacaja je to sto Sveti Bernar iz Klervoa, u svojoj strasnoj polemici usmerenoj protiv ukrasavanja crkava i manastira, samo uzgred pominje slikarstvo a svoj glavni napad usmava na skulpturu. On se protivio mastovito obradjenim kapitelima koje bismo mogli da rekonstruisemo na osnovu njegovih reci cak i da nisu do danas sacuvani. On je osudio disciplinovani program zidnog slikarstva zbog sjaja i razmetljivosti. Iste ove kvalifikacije Rupert of Deutz je pravdao teoloskim argumentima. Sve u svemu, teoreticari kao sto su Hugo of Saint - Victor, Rupert, Honorius Augustodunensis a kasnije Siccardus of Clermona, Durandus i Vincent of Beauvais, poklanjali su daleko manje paznje zidnom slikarstvu nego skulpturi i drugim umetnostima i zanatima kojima su se ukrasavale crkve. Stroga monumentalnost romanickog slikarstva, uz male izuzetke, bila je isto toliko udaljena od teoloskih sporova koliko i od emotivne topline nove goticke umetnosti koja se pojavila krajem XII veka. Dominantni element u polihromnoj dekoraciji bilo koje crkve, bio je prikazivanje besmrtne slave Gospodnje. Ovu temu u apsidi video je svako po ulasku u crkvu i na njoj se zadrzao. Na zapadnom zidu nalazila se druga predstava. Izmadju njih, u glavnom brodu, nalazile su se scene koje ilustruju Stari i Novi zavet a rasporedjene su tako da prate ritam koraka pri odlasku. Obicno su bile date u jednom nizu ili na poseban nacin. Kripte su ukrasavane scenama iz zivota svetitelja cije su mosti u njoj pocivale. Ni jedna druga tema nije ugrozila nadmoc ovih, cisto religioznih, scena. Personifikacije etickih alegorija, na primer Vrline i Poroci, cesto su slikane u oruzanoj borbi a scene sa prizorima radova vezanih za godisnje cikluse obicno su prikazivane na mestima od manjeg znacaja, na stubovima lukova, izmedju lukova ili na mozaicnom podu. Sto se tice fantasticnih i nerealnih elemenata, koji su nerazmrsivo upleteni u religioznu tematiku skulpture i iluminiranih inicijala, oni su u zidnom slikarstvu ograniceni na strogo marginalnu zonu ili predstavljeni kao sara na podnozju stuba ili zida. Ova konvencija govori da oni nisu imali ozbiljan znacaj. Jedino se ovde moglo predstaviti groteskno i misteriozno. Na ovom slikarstvu pomesani su romanticni epski svet i ornametalna sara. Ovakvi momenti cesto nemaju znacenja niti veze sa programom ostalog dela crkve. Dekoracija u unutrasnjosti crkve - freske su izuzetno retke na spoljasnjim zidovima - do izvesne mere odgovara razlicitim fazama opste kompozicije. Idealno gledano, ona se javlja u obliku hijeratskog poretka od vrha do dna, od monumentalne grupe figura koje
2

predstavljaju Hrista u slavi ili Maiestas na svodu, preko niza narativnih scena na zidu, do razbacanih pojedinacnih motiva na podnozju stupca. U posebnim slucajevima, program i njegov raspored odredili su funkcija i oblik gradjevine. Dekoracija katedrala razlikovala se od dekoracije kapela, dvoranske crkve od rotondi, trpezarije od odaje za skup kanonika; palatinske crkve i dvospratne privatne kapele imale su snaznu feudalnu karakteristiku. Osim razlika koje se javljaju usled arhitektonskih i funkcionalnih varijacija, romanicko zidno slikarstvo ima toliko raznovrsnih tema da, pored nekoliko izuzetaka u Rimu, juznom Tirolu i Kataloniji, tesko bi se nasle dve gradjevine sa identicnim programom. Romanicko slikarstvo se razlikuje od vizantijskog, u kojem je jedan isti sistem dominirao, uz neznatne varijacije, skoro dva veka, upravo po ovoj, izuzetnoj raznovrsnosti, vecoj na severu i zapadu nego na jugu. U romanickoj umetnosti svakako postoje opste tendencije ali nema cvrstih pravila u razmestaju slikanih dekoracija na gradjevini; nema neprikosnovene topografije cija sema dekoracije daje poseban znacaj svakom delu krstoobrazne crkve sa kupolom u vizantijskom carstvu. Jedino se, manje-vise ustaljeno pravilo moze primeniti na slikarstvo svoda ili polukalote apside. Tu se, bez izuzetaka, slika Hrist u slavi ili Bogorodica sa Hristom okruzena nebeskim dvoranima. Postoje tri osnovna oblika Hrista u slavi; prvi je rimski po poreklu, osobini i mestu nastanka: figura uspravnog Hrista u raju sa svetiteljima i ktitorima crkve. U uzem smislu jedva se moze racunati kao romanicki (primer je slikarstvo otkriveno u Tivoliju). Ono se skoro doslovno nadovezuje na monumentalnu tradiciju VI veka u rimskom Sv. Kozma i Damjanu. U nekoliko slika scena raja se u XII veku pretvara u scenu Vaznesenja sa uspravljenim Hristom ( San Pietro u Toskani, Santa Maria di Trocchio). Romanicka varijanta ove rimske apsidalne kompozicije transponovana u vizuelni recnik drugacijim teoloskim premisama, izgleda da je bila u modi u Milanu u otonskom periodu: njeni lokalni izdanci su San Vincenzo a Gallijano i Negrentino ( San Carlo di Prugiasco ). Osnovni elementi u ovom rano romanickom delu jesu pojava mandorle i nacin na koji povrsina i okvir odredjuju ritmicku raspodelu figuralnog sadrzaja svoda. Isti novi elementi preobrazili su predstavu Hrista na prestolu, poreklom iz vizantijske umetnosti, u romanicku Maiestas Christi. Na predstavi u vizantijskoj apsidi i na italijanskoj apsidalnoj kompoziciji koja je iz nje izvedena i koja predstavlja drugi tip romanickog Maiestas, Hrist uvek sedi na tronu, sam, u pratnji Jovana i Marije ( tada se radi o sceni Deisis ) ili u pratnji andjela. Raspored figura odredjuje samo linija osnove svoda. Ne radi se o kompoziciji na praznoj pozadini vec o projekciji uspravnih figura na neartikulisanoj i neizdiferenciranoj zlatnoj ili plavoj pozadini. Ona se vezuje za snagu kojom zrace centralne figure i ispunjavaju tenzijom praznu pozadinu: mozaik apside Sv. Marka u Veneciji koji je sacuvan u prvobitnom obliku, uprkos prepravkama iz XVI veka, predstavljao je uzor ovome tipu, siroko rasprostranjenom u Italiji. U osnovi, istu vizantijsku apsidalnu kompoziciju ima Sant Angelo in Formis koji je podigao Abbot Desiderius iz Monte Cassino-a. Tipicno zapadni element predstavljaju ulepsane zveri apokalipse na pozadini izdeljenoj trakama u boji. Ali, jos uvek se radi u praznoj pozadini naspram koje uplaseno stoje cetiri zveri. Centralnoj figuri nedostaje formativna snaga (snaga oblika?) kojom ona zraci. Ta pozadina je pusto prostranstvo u koje rimski velum iznad Hristove glave ne moze da unese nikakvu tenziju. Dela kao sto je Sant Angelo zauzimaju prostor izmedju dva sveta: vise ne pripadaju vizantijskom svetu u kojem i dalje traje grcko-rimska tradicija plasticnog tretmana centralnih elemenata na pozadini koja je pre umetnicki nepostojeca nego dvodimenzionalna Ona se ne prilagodjava
3

romanickom sistemu povrsina i planova cime je napustena tehnika poznoantickog iluzionizma. Treci tip apsidalnog Maiestas skoro savrseno je otelovio taj sistem: figura Hrista koji sedi na dugi u mandorli. Ovde nije sporno postavljanje figure u prostorno neodredjenu pozadinu. Umesto toga, tlo, bilo da je krivo, zavojito ili ravno, organizovano je i podeljeno na osnovu spoljasnje konfiguracije kao ravna povrsina a njeni delovi su tako ispunjeni da planovi i linije koje formiraju figure kompozicije, uvek su u vezi sa okvirom. Tako je prvi zadatak romanickog slikara bio da artikulise i podeli ovu povrsinu cak i u provincijskom slikarstvu Saint-Jacque-de-Guerets. Tenzija u romanickom zidnom slikarstvu mogla se pravilno razviti tek kada je povrsina jasno podeljena i geometrijski artikulisana. Ako bi se razlika izmedju vizantijskog i zapadno romanicko zidnog slikarstva morala izraziti jednom recenicom, moglo bi se reci da je u vizantijskoj umetnosti figura postavljena u prazan prostor dok je na zapadu kriva (zavojita, valovita?) povrsina najpre dobila organizovani okvir a potom ispunjena figurama. Italijani su primenili resenje koje se granicilo sa oba nacina. Najznacajnija tretirana tema u romanickom zidnom slikarstvu kao i slikarstvu panela, minijatura, plemenitom metalu i kamenim portalima je Otkrovenje. Predstvljen je Hrist kako sedi na dugi u mandorli a oko njega su cetiri zveri. Cesto se isticala veza izmedju scene Maiestas sa timpanona romanickih portala ( u Kliniju) i apsida. Mada se ovo prenosenje Maiestas iz polukalote apside na ravnu povrsinu timpanona ili antepedijuma moze uspesno obaviti, ipak se gubi jedan vazan umetnicki detalj: precizna krivulja apside, koja je u odsustvu kupole najznacajniji konkavni oblik artikulisane prostorne celine, pruza slikanoj dekoraciji tenziju koja se neminovno gubi pri transferu na ravnu povrsinu. Cak se u izvesnoj meri prenosom na poluoblicasti svod smanjuje tenzija i kohezija - primer je Notre-Dame-la-Grande u Poitiers-u i neke kripte. Traganje za tacnim znacenjem romanickog zidnog slikarstva dalje komplikuje postojanje istocnog hriscanstva u kojem se javljaju srodni prototipovi (mozaik u Hosios David u Solunu, freske u apsidi u Bavitu, i td.). Oni se u teoloskom smislu ne moraju direktno identifikovati kao potpuno razvijen tip liturgijskog Maiestas. Zajednicko za oba tipa su apokalipticka konotacija (Otkrovenje iv, 1-10) i vizionarski ambijent ( Isaija iv, 1-3; lxvi, 1, 15; Jezekilj i, 4-28). Zapad je vremenom napustio vizionarsku crtu. Apokalipticke zveri su dobile knjige i tako simbolicno predstavljaju cetiri jevandjelista. Romanicka apsidalna kompozicija Maiestas ima opste, bezvremeno znacenje kojim se razlikuje od skulpture timpanona. Na njima se, u vecini slucajeva, predstavljaju odredjeni dogadjaji: Strasan sud, Vaznesenje, sv. Trojica - izuzetak predstavlja program u transeptu Saint-Gilles de Montoire. Na jednom, siroko rasprostavljenom tipu iz starije rimske tradicije prikazan je Hrist Maiestas kako predaje kljuceve Petru. U kompoziciju su ukljuceni i drugi apostoli. Ali, u svim verzijama specificnog ili “istorijskog” karaktera dominira predstava Maiestas u besmrtnoj slavi. Pod vizantijskim uticajem razvila se druga znacajna tema romanickih apsida - figura Bogorodice, ali ne uspravni tip, koji je tada bio popularan na obodu vizantijskog carstva ( Kijev) vec Bogorodica na prestolu. Ona je mogla biti prikazana sama, kao u Hosios Lukas i Dafni, ili kako joj se klanjaju andjeli. Drugu varijantu nalazimo u bezbrojnim vizantijskim crkvama od Gruzije do Trsta i Venecije. Romanicka umetnost je i ovde stvorila svoju narocitu verziju sa figurama Maga ( Catalonia, Westphalia ) ili svetim zenama ( Montmorillon). Najznacajnija verzija je Bogorodica Maiestas istog tipa kao Hrist Maiestas - ona se prikazuje na tronu u mandorli, okruzena sa cetiri apokalipticne
4

zveri. Jos nije nadjen teoloski izvor za ovaj neobican tip. On se javlja u francuskoj skulpturi i slikarstvu Akvileje (glavna apsida i kripta katedrale) i u Spaniji (fronton u San Miguel in Excelsis). Kao Hrist u sceni Maiestas, svi ovi tipovi se razlikuju od vizantijskih prototipova i modela po tome sto centralna figura nije postavljena izolovano naspram prazne pozadine, vec je okruzuju drugi motivi i figure (andjeli, Magi, zene svetice, simboli jevandjelista ) a celina je zatvorena u precizan okvir koji u potpunosti ispunjava polukruznu apsidu. Bogorodica kao carica ne slika se pre XIII veka (Westphalia: Soest, Weslarn i td.). Ubrzo su se poklopile teznje i ostvarenja u romanickom zidnom slikarstvu, narocito u zapadnoj i severnoj Evropi. Svi figuralni elementi kompozicije izvedeni su iz prototipova, razvijenih relativno rano u Istocnom carstvu i Rimu. Velicina romanickog slikarstva lezi u apsolutnom ovladavanju kompozicijom, ritmicka tenzija istice materijalno svojstvo povrsine, njegovi se nivoi i slojevi preplicu i zaokruzuju. Ovaj sistem ne pruza iluziju prostora niti ga definise vec nas kroz dva ili tri plana uvodi u ono vanvremensko. Najjednostavniju artikulisanu pozadinu u romanici nalazimo u Italiji, u delima koja su stvorena pod vizantijskim uticajem. U Sant’ Angelo in Formis, tlo ispod rimskog veluma podeljeno je na dva dela. U centralnoj apsidi kapele Castel Appiano, pozadina svoda podeljena je na tri koncentricna prstena ciji je bademasti oblik uslovio spoljasnji okvir polukalote. U apsidi kripte Montemaria, u juznom Tirolu, nalazi se jedan od najkompleksnijih sistema u kojem koncentricni krugovi crvene, zelene oker i plave boje dele ne samo unutrasnjost mandorle nego i spoljasnji prostor izmedju lukova. Velika ekstravangacija u osmisljavanju pozadine odraz je udaljavanja od vizantijskih modela. Slucaj obliznje crkve u Montemaria mozda ne ide u prilog ove tvrdnje zato sto je Montemaria zavrsena nekih dvadesetak godina pre Castel Appiano-a. Zapravo, ova okolnost potvrdjuje pravilo: dekoracija Castel pokazuje uticaje novog vizantijskog talasa koji je dosao iz Venecije a u juzni Tirol stigao tek krajem dvadesetih godina XII veka. Zato je ona vise vizantijska a manje romanicka od ranijih dela u Burgusio. Podela pozadine i mnogostruki okvir veoma su rasprostranjeni u Nemackoj gde su cinili logicnu paralelu spoljasnjoj artikulaciji gradjevina koje su tamo bile mnogo vise romanicke, nego u Italiji. Paralela je bila jos ociglednija tamo gde je spoljasnjost zadrzala svoje prvobitne svetle boje, ali joj je nedostajala vazna, plava boja koja je imala najznacajniju ulogu u dekoraciji apsidalne pozadine. Uokvirena crvenkasto smedjom, zelenom i oker bojom, plava je cesto predstavljala pozadinu i bila najdublji sloj sistema koji je vise uokviren nego sto uokvirava. To pokazuje da je poreklo romanickog sistema u poznoantickom iluzionizmu. U ranohriscanskoj umetnosti, plava boja je imala prednost nad zelenom i zutom u prikazivanju daljine ( dubine?)- primer su mozajici u Santa Maria Maggiore u Rimu. Medjutim, nema cvrstih pravila po kojima se rukovodi artikulacija i kolorit romanickih apsida. Mada je plava boja najcesce koriscena za najdublje segmente, postojale su i druge koloristicke kombinacije a u nekim slucajevima uopste nema pravila. Na primer, u apsidi San Clemente de Tahull (oko 1123 g.) plava, oker i crna rasporedjene su horizontalno, jedna iznad druge sa plavom pozadinom u mandorli, zelenom i crvenom u medaljonima sa predtstavom simbola jevandjelista. Plava pozadina mandorle se jedina pridrzava pravila; preostali deo koloristicke seme je prilicno slobodan i priznaje samo umetnicke zahteve. Ipak je celina prikazana savrsenom logikom i ubedljivo, kako to samo velika umetnicka dela mogu. Ovu logiku ni u kom slucaju ne bi narusili elementi koji, uprkos impresivne ozbiljnosti celine, daju opisu dimenziju mastovitosti cak i
5

ali se ovo ne moze smatrati primenom perspektive. izuzetno. Male figure u lucnim umecima sa obe strane mandorle kao da tonu u parapet okvira. dok se na severu i zapadu obicno slika trompe-l`oeil kao zavesa sa pravilnim 6 . ono ne stvara iluziju trodimenzionalnog prostora niti se polukalota svoda tretira kao prostorna celina sto je slucaj u vizantijskoj umetnosti na Siciliji u Monrealu gde ispruzene ruke Svemoguceg ne samo da ispunjavaju krivinu apside vec je i obuhvataju. Svi oni. s pravom . Oni pretpostavljaju raskorak izmedju humora i ozbiljnosti. Ova dekoracija ne skodi sistemu planova u celini. Nasuprot tome. Sv. Simbole jevandjelista prate andjeli (izuzetak je andjeo svetog Mateja ). zauzimaju nizu zonu.namernog humora. Ma koliko ovo resenje izgledalo neobicno na prvi pogled. Berze-laVille). apside se detaljno artikulisu.ovde se. Oni se ukrstaju i preplicu sa figurama koje izlaze iz njihovih okvira. arkade postaju glavne komponente bilo da su slikane (Niederzell) ili predstavljene kao niz stvarnih nisa (Keln. Polukalota apside rezervisana je za besmrtnu slavu Boziju dok su gornji delovi polucilindricnog zida obicno posveceni crkvi: andjelima. u severnoj i zapadnoj Evropi. narocito u Italiji. Ovo je veoma daleko od vizantijskog gravitas i priblizava se mastovitom srednjovekovnom svetu na zapadnjackim kapitalima. kupola u Perschen-u). Slicno su i podnozja stubova i nizi delovi zidova potpuno prepusteni stvarnom svetu. neophodno je umanjiti je. zanemarene su umetnicke mogucnosti prozora koji bi mogli da ih prekinu: zid predstavlja neutralnu povrsinu koju treba oslikati. S. dok u dnu lava i bika sapinju za nogu i rep a njihovi andjeli gestom ih predstavljaju. alegorija . Umesto toga. San Silvestro) postavljene su jedna pored druge. Postoji izvesna veza izmedju skulpture i plasticnih efekata postignutih u apsidi San Clemente koja premasuje uobicajeno preplitanje (uzajamno dejstvo?) planova. Ali. Soest kasniji su primeri koji anticipiraju buduce tendencije. personifikacija u obliku svetitelja ( Keln. figure (Trst) ili scene (Tivoli. koristi se u nemackim zemljama gde se ponegde javlja u dvostrukom nizu (Niederzell. legende. nepostojeceg u XII veku. Figure slikane u glavnom delu apside i arhiktetura su stvarniji i materijalniji od nebeske sfere svoda. najcesce u Italiji ili pod italijanskim uticajem. malterom ili mermerom. Slican slucaj nalazimo u apsidi u Berze-laVille. Gereon) ili apstrakcija: Eklezija (Pedret). Raspon luka jedne arkade znatno varira u zavisnosti od sirine figura koje uokvirava (San Clemente de Tahull). Arkada. kao sredstvo artikulacije. apostolima. Scene Starog zaveta u severnoj apsidi crkve Sankt Patroklus. Medaljoni sa simbolima Marka i Luke i njihovih andjela uklopljeni su u cilindricnu povrsinu. U vizantijskim i vecini italijanskih gradjevina. Andjeo u gornjem desnom uglu obmotava svoj ogrtac oko orla svetog Jovana i nosi ga pazljivo kao dragocenost.Mudre i Lude device ( Castel Appiano). Gereon. prilike predstavljaju u nizem delu zida posto su u gornjem delu prozori). Dekoracija je cesto izvedena ciglom. umetnik se odlucio da postavi svaku sledecu figuru ispod druge a nize delove preklopi donjom ivicom. zid apside je neartikulisan i ravan. Pre se radi o prakticnosti:da bi figura stala u lucni umetak. stradanje svetitelja. pokazu svoju vestinu stvarajuci efekat nekoliko planova od kojih je poslednji sastavljen od traka uobicajenih boja. u nizovima. svetiteljima. ovde se cesto susrecu narativne scene. Romanicki slikari su mogli da pri koriscenju arkada. uspravnim figurama ali ima i uradjenih poprsja (Nauders. Romanicko zidno slikarstvo nikada na ovaj nacin ne koristi mogicnosti trodimenzionalnog prostora mada ne odustaje od slikanja arhitektonskih struktura u donjem delu apside. Berze-la-Ville . dok je u Spaniji uobicajen samo jedan red nepravilnih arkada. Mogli su u srednem planu da stvore niz arkada a u prvom planu figure koje iskacu iz svojih arhiktetonskih okvira.

jedna ili vise apsida koje u juznom Tirolu cine ikonografsku celinu. On predstavlja vidljivu paralelu Katonyomachia Teodora Prodroma. Sa svake strane luka obicno je naslikana jedna ili grupa figura okrenutih prema centralnom motivu iznad luka ( Hrist u medaljonu. uradjena je povrsno. Georg in Oberzell. najkarakteristicniji motivi su crtezi figura crvenom olovkom izvedeni u imitaciji veza. otvaranje i zatvaranje vrata devicama. prenose crtez na jednostavan nacin i bez ikakvih poteskoca.naborima. pre su plod maste umetnika nego ilustracije literarnih dela i razbacani su na zavesama bez ikakvog reda. 24 starca apokalipse. teme zrtava Kaina i Avelja ili Avrama i Isaka povezuju sa Mudrim i Ludim devicama iz apside ( ili na gornjem zidu broda u Purgg-u) redosledom koji povezuje euharisticke i eshatoloske reminiscencije na rano vizantijsko i ravensko hriscanstvo sa savremenim modelima zrele romanike. nabori na zavesama. Podnozje stuba je jedino mesto u zidnom slikarstvu u kojem je data sloboda grotesknim. kosmicki poredak uspostavlja cetiri andjela u uglu koji simbolicno predstavljaju cetiri strane sveta. nalik na vez. U tom kontestu. mada se u jednoj grupi crkava u Alpima. Zavese su cesto ukrasene orijentalnim sarama. Tema se odnosi na Strasni sud koji se nalazio na zapadnom zidu a sada je unisten. Prva je koriscena u grcko rimskoj tradiciji dok je druga izricito romanicka. bajkovita cudovista. zene vojvode Henrija II. Prihvatanje i odbijanje zrtve. Fantasticne scene. Kod dvoranskih crkava sa ravnom tavanicom. Prikazan je kao groteska sto se moglo naci samo u donjim zonama zidova. slikarstvo je nastalo pod islamskim uticajem koji se preko profane dekoracije prosirio na eklezijasticku umetnost Spanije. Teme. U seoskoj crkvi Zillis in Grisons. fantasticnim i profanim elementima koji inace imaju znacajnu ulogu u iluminiranim rukopisima i kamenoj plastici. Figure su izvucene iz prikaza proroka. sa tipicno srednjovekovnom kombinacijom upotpunjenosti i jasnoce. svetitelja i donatora crkve. Martina oivicene su sa 48 slika cudovista i morskih nemani. zatvorenim krugovima sa zoomorfnim motivima uzetim sa persijskih i vizantijskih tkanina (Eoro Claudio). Narativne scene su retke. obicno sivi i zuti. Figuralna dekoracija. Ove crteze ne mozemo precizno interpretirati . Ipak. jagnje Bozije. fantasticni elementi su se prostirali od podnozja zida do drvene tavanice na kojoj se nalazi jedinstveno folklorno slikarstvo. obicno slikane u lucnim umecima ne ukljucuju kako bi se ocekivalo vizantijski tip Blagovesti. opiru se pokusaju teoloskog tumacenja. Medjutim. 7 . U ovom slucaju. U Engleskoj. Jos jedan izuzetak predstavlja slikarstvo sa scenama lova i zivotinja u San Baduel de Berlanga (Castile) ono pokriva vise od polovine zida ove neobicne gradjevine. “Rat macaka i miseva” u Purgg-u je takodje neobican posto se ne nalazi u podnozju zida vec je smesten u galeriji koja danas ne postoji i tako je odeljen od preostalog dela zida.oni iz kripte katedrale u Akvileji. znacajni su pandan Strasnom sudu koji se obicno slika na zapadnom zidu. Ponegde se javljaju zajedno . Strasni sud je cesto prikazan na istocnom zidu. skoro kao skica. Dekoraciju poda necemo prikazati u ovoj knjizi. ruka Bozija). Na 105 sacuvanih panela. na primer. apostola. Delo je u Austriju stiglo preko Teodore. sa andjelom na levom lucnom umetku i Bogorodicom na desnom ( izuzetak je crkva Sv. uokvirene su trijumfalnim lukom ili formiraju nisu u zidu.u kripti katedrale u Akvileji. figure nalik na Atlante. dovoljno je reci da njene didakticke i eticke teme pozicijom i znacenjem prate scene sa podnozja zidova zaokruzujuci tako celinu programa. Reichenau). Danskoj i Svedskoj. scene iz zivota Hrista i sv. ali i ona predstavlja integralni deo dekoracije romanickih gradjevina.

U transeptu su cesto slikani i narativni ciklusi. Strasan sud bi normalno bio prikazan na celom zidu kao mocna opomena isteka vremena vernicima pri izlazu. Oltari u transeptu ponekad su predstavljali ziznu tacku: nekoliko zona fresaka na zidu iznad oltara katedrale u Tournai posveceno je sv. Oni predstavljaju smisljeno ozivljavanje ranohriscanskih sema (narocito u starom Sv. ponekad kao tipoloske paralele. Proroci sa svitkom i svetitelji olicavali su religioznu misao dok je predstava svetog Petra sa episkopima i kraljevima mozda smisljeno izabrana da bi ukazala na politicke aspiracije Crkve. U drugim podrucjima. Maria in Cosmedin u Rimu . kao u minijaturama i bojenom staklu. Burgfelden. Sacuvani primeri. vec i pojedinacne scene. Ali narativne scene iz Starog zaveta na svodu Saint-Savin razvijaju se bez ikakve veze sa povrsnim ciklusom Novog zaveta u zapadnoj galeriji. Glavne povrsine za prikazivanje ovih narativnih ciklusa su gornja zona glavnog broda i bacvasti svod crkve.Preostalo je malo scena Strasnog suda na zapadnom zidu . U romanickim i ranohriscanskim crkvama narativna crta se javlja u glavnom brodu a u manjoj meri. severna Francuska i Engleska. kao na primer Saint-Savin. oblast Rajne. Zanimljiva dekoracija. neobicna za XII vek nalazi se u brodu crkve S. U dekoraciji transepta izgleda da nije postojala konvencija. pojavljuju se scene koje ilustruju covekovo iskupljenje i pocinju Stvaranjem. na kojem je prvobitno bio ulaz). sto je u italijanskim crkvama od 8 . U gradjevinama gde je pogled na njega bio slobodan. Ne moze se reci da je narativni ciklus iz Starog zaveta bio nepoznat severno od Alpa. sa izgubljenim ciklusom St. Teme su uzete iz oba Zaveta. uskladjenost svih ciklusa ogranicena je na Italiju dok u severnoj Evropi srecemo kompleksnije i detaljnije tipoloske programe. U tom delu crkve. Sant’ Angelo in Formis. donja Saksonija (Idensen). ili chorus minor ponekad su ukrasavale (na primer u Prufening-u) naglaseno formalne arhiktetonske kompozicije svecanih figura frontalno postavljenih. Jovana. u bocnim brodovima. gde svod nose stubovi. Sacuvani programi nisu obicni. vise paznje je posveceno izvesnom stepenu simetrije sa svake strane apside (Nepi). na mestu vidnom vernicima.zapadni su imali galeriju otvorenu prema glavnom brodu. ne postavlja se pitanje konfrotacije dva ciklusa kao celine. Jovanu. Mozda je u transeptu bilo vise scena iz Novog zaveta. Razlicite grupe i epizode od kojih se scena sastoji poredjane su horizontalno.epizode iz zivota Karla Velikog postavljene su naspram scena iz ciklusa o Danilu. Petru i prvobitnoj crkvi Sv. One su u osnovi posvecene Hristovom zivotu. Margaret i sv.vecina ih je zrtvovana u kasnijem periodu radi galerije za orgulje. Na njima su ilustrovane scene iz zivota i stradanja svetiteljke i sv. ali cak i da jeste. malo se koji u Italiji mogao meriti obimom i jasnocom. naporedo postojanje scena iz Starog i Novog zaveta nema poseban tipoloski znacaj i takve programe ne smatramo romanickim. cime se naglasava vaznost savremenog momenta. Naprotiv. Postojalo je nekoliko centara u kojima su dominirali kompleksni tipoloski sistemi: Regensburg. Priroda ove seme bila je vise teoretska od drugih dekorisanih delova. smesten izmedju apside i broda. cudima i smrti dok se Hrist u slavi iz apside pojavljuje kao daleka vizija. Naporedo su mogli postojati kao tipovi i antitipovi ne samo celi ciklusi. U zasvodjenim crkvama Francuske istocni i zapadni zidovi bili su izgubljeni za slikare . (na istocnom zidu. bili su slobodno razbacani da mozemo sa pravom pretpostaviti prilicno ravnomeran raspored seme koja je srodna sistemu u glavnom brodu italo-vizantijskih crkava (Torcelo). Uopsteno govoreci. Pavla izvan zidina). Hor. oblast oko Meze ili Maasa. Santa Maria de Tahull (zapadni zid broda). Edmunds Bury i Saint-Savin.

svetitelji. vec doprinose artikulisanju gradjevine.velikog znacaja. Narativne scene su bile od velikog znacaja slikarima. postavljene u prikladan okvir. kao prelazni oblici. Oba zida su se mogla videti u isto vreme sto potvrdjuje crtez fresaka iz broda katedrale Vercelli (XIII v. na desnoj (juznoj ) strani svoda ciklus tekao od istoka prema zapadu u gornjoj zoni a od zapada prema istoku u nizoj zoni. Grubo govoreci. To znaci da je. posmatrac mora da sledi gornju zonu na levoj (severnoj) strani u tri traveja. nailazimo na pojedinacne figure na lucnim umecima. nije smeo da mnogo odvlaci pogled sa oltara vec da.) i na okvirima narativnih scena. Tu se posmatrac okrece i prati gornju zonu juznog zida sve do zapadnog kraja. opet u prva tri traveja. Isto vazi i kada arhitektonski element. Te horizontalne trake ne samo da pruzaju okvir nizu odvojenih scena ili frizu. iz ugla kretanja posmatraca. Prelaz sa jedne prakse na drugu mozda se vidi u razradjenoj semi pruga. kripta Saint-Savin). niz odvojenih slika karakteristican je za Italiju a friz za sever. Ovaj raspored je odgovarao posmatracu koji je od oltarskog prostora isao prema vratima a crtez je morao da docara vizuelni efekat posmatraca koji je okrenut istoku. nekada cak u talasastoj liniji koja se javlja u pozadini francuskih dela s kraja XII i pocetka XIII veka (Chateau-Landon). u gotickoj umetnosti ukrasna sema je u pozadini predstavlja vise pravilo nego izuzetak. suprotno toku ciklusa.primer je motiv meandra ili niz konzola. NohantVicq.). Da bi u celosti i pravilno sagledao ciklus Saint-Savin. Ona je cesto istaknuta plasticno izvedenim motivom (u bojenom reljefu) . Vertikalne trake samo odvajaju scene. Postoje i brojni izuzeci. prilagodjene su obliku unutrasnjeg rama i povrsini koju okruzuju. uradjeni pod vizantijskim uticajem (Sant’ Angelo in Formis) uspesno su resavali ovaj problem. ponovo stize u transept prateci nizu zonu. Narativni ciklusi mogu se pojaviti u dva osnovna kompoziciona oblika: kao niz slika koji je odvojen okvirima ili kontinuirani friz. Nalazimo ih na arhiktetonskim elementima (stubovi u Saint-Savin. Ornamenti u romanickom zidnom slikarstvu su obicno iskljuceni iz stvarnih scena. Nije bilo tesko pratiti scene sa leve strane zida ili sa leve strane bacvastog svoda. Suprotno tome. Ciklus tada prelazi na gornju zonu i nastavlja se u transeptu. Problem je predstavljala desna strana gde su scene isle od istoka ka zapadu. Figure i grupe figura kao i celokupna kompozicija unutrasnjeg dela. Rezultati u Saint-Savin su mnogo manje zadovoljavajuci jer su umetnici menjali pravce u zelji da u potpunosti iskoriste skele dok su jos bile u odredjenom delu broda. Izuzetak predstavlja normanska umetnost u Engleskoj. Na kraju se mora vratiti u treci travej da bi zavrsio ciklus o Mojsiju koji ide od zapada prema istoku nizom zonom severne strane. potom da se vrati do zapadnog zida i prati nizu zonu na istoj strani. sto je samo moguce uzduznim kretanjem broda u oba pravca. Pored narativnog ciklusa. U oba slucaja. Naravno. usmeri posmatraca prema istoku. stubovima i izmedju prozora (proroci. Vizantijski mozaicni ciklus (Monreale) doveo je do savrsenstva tehniku dvosmernog ritma a italijanski ciklusi. horizontalna ivica je znacajnija od vertikalne. obicno zasvodjeni ulaz. kao elementi 9 . Njegov je efekat morao biti harmonican. Brioude i td. Slikar je mogao imati u vidu cinjenicu da ce vernici videti ove scene prolaskom kroz brod i zaustavljenjem pred apsidom. vernicima i donatorima. andjeli). u romanickom slikarstvu raspored elemenata u kompoziciji odredjen je prevashodno oblikom rama. Dok u klasicnoj i vizantijskoj umetnosti figure predstavljaju srz kompozicije. ima ulogu unutrasnjeg rama obuhvatajuci narociti deo kompozicije (Berze. uz ovo setkanje gubi se osecaj pazljivo planiranog i usmerenog ritma. na primer.

imaju sopstveni okvir i uvecavaju strukturu ciklusa kao celine stvarajuci predah i tacke odmora. na kojoj je friz visok dvadesetak inci. kripti i tremova manjih je dimenzija posto je bliza oku. sekundarni okviri od velikog su strukturalnog znacaja na frizovima gde ne postoje jasno definisani spoljasnji okviri koji dele pojedinacne scene. Ovo povezivanje dva slikovna entiteta stvara lazni kontinuitet koji bi. izdvojena slika. Mozemo je opisati kao intimniju ukoliko se ova rec moze sasvim primeniti na romanicko zidno slikarstvo. Na delima manjeg formata. Program je mogao biti iz razlicitih oblasti . Prica tece dalje. Ovde se smenjuju narativne scene. i put na Golgotu. Dekoracija galerija. Sa druge strane. zaticemo tendenciju da se pojedinacne scene stapaju u neprekinuti friz. nije potrebno prekidati zustri tok. osnovni kompozicioni oblik predstavlja pravougaona. Postojala je potpuna sloboda u izboru. da se ostvario. brzu promenu tempa i pulsirajuci ritam. u vezi je sa sledecom slozenom scenom u kojoj su pomocu jedne figure ujedinjeni Ecce Homo. gde je prosirena prica o Suzani. na dvospratnom dvostrukom horu naslikana su dva raja. Ulazi i lukovi na arhiktektonskoj pozadini pruzaju bitan okvir za kristalizaciju pojedinacnih scena koje bi se u suprotnom rasplinule u neprekinutom nizu figura. u Sv. rezultirao frizom. kao sto je tapiserija Bayeux iz oko 1070 g. Na frizu velikog formata potrebni su takvi elementi koji ce prekinuti njegovu velicinu i podariti mu cvrsci oblik. Ona pripada grupi fariseja u Gecimanskom vrtu ali je okrenuta na desnu stranu i ucestvuje u Ecce Homo izgovarajuci rec “Crucifigatur”. Ovo variranje tempa unosi ritam i podelu na stope te otkriva nerazdvojivu epsku formu. Ovi unutrasnji. bez pauze. Izuzetak su predstavljale marioloske i hristoloske scene ( Aquileia). Najznacajnija ocuvana ikonografija s kraja XI veka. zasnovana na 10 . Dekoracija zapadne galerije u katedrali Gurk (XIII vek) ulazi u sferu spekulacija jer spaja zemaljski i nebeski raj sa glorifikacijom Bogorodice i Hrista (u predstavi Solomonovog trona).u Tavant-u izbor tema i formalna obrada su pomalo povrsni i nedovrseni ili u Quedlinburg-u. Izbor i raspored materijala u galerijama nije odredilo cvrsto pravilo. Zanimljivi primeri se javljaju u Francuskoj u Saint-Savin.vece kompozicije u okviru spoljasnjeg rama. Ove freske prikazuju konkretne dogadjaje ali je svaka izabrana zbog opstijeg znacaja. neprekinute obojene trake na kojima se krecu figure kao siluete. U juznoj Italiji ( gde su najjace izrazeni klasicno nasledje i vizantijski uticaj). Saint-Chef i Le Puy (u transeptu dve poslednje crkve). pojavu dvanaestogodisnjeg Hrista u hramu ispred Hristovog cuda isceljenja u sinagogi Kapernauma. Friz je karakteristican za zapadnu i severnu Evropu. nalazi se u zapadnoj galeriji monaske crkve Lambach blizu Salzburg-a. U Tirolskoj crkvi Matrei. scene iz Starog zaveta (Anagni) ili euharisticke i tipoloske teme (Neuenberg-Fulda). cak i onda kada nedostaju vertikalni delovi okvira na gornjim prozorima bazilika. Na primer. cak u Veneciji koja je pihvatila vizantijski uticaj. ruganje Hristu. Brioude. Oni naglasavaju odredjene figure ili grupe. Marku. Arhiktetonska struktura zasvedenih galerija je slozenija od broda. U severnoj Italiji. scena Hristovog hapsenja u Gecimanskom vrtu. prema vrhuncu kod Hastings-a. Kripte su obicno oslikavane scenama iz zivota svetitelja koji su u njima pocivali (Saint-Savin). na starozavetnom ciklusu tavanice broda Saint-Savin. vertikalnim i horizontalnim pravougaonicima razlicitih boja. Neke od ovih skupina tretirane su kao posebne kompozicije. alegorijske grupe i cisto ornamentalni elementi. tok je zaustavljen u mestu staticnim elementima. gde tempo ubrzava horizontalna podela pozadine. Njihov redosled nije odredjen samo hronoloski vec teoloskim znacenjem koje postavlja Irodov apokrifni pokusaj podmicivanja ispred kusanja Hrista. pa je artikulacija njene slikane dekoracije sistematicnija i izrazenija.

Najslozenije programe nalazimo u zasvedenim dvoranama. Ovde nije trebalo voditi racuna o misi laicke kongregacije. nemaju nikakve veze sa cinom krstenja. U mnogim primerima. usla u ciklus kao ilustracija delotvornosti molitve. nisu imale znacajnu ulogu u romanickoj umetnosti. Objasnjen je veci deo ali ne i celokupno romanicko zidno slikarstvo. krstionice koje su dale doprinos razvoju zidne dekoracije u ranohriscanskom i ranosrednjovekovnom periodu. dok se u dvoranskim crkvama slikaju jevandjeoski ciklusi . Ovde je teolog preko slikara komunicirao sa drugim teolozima i klericima za koje je znao da ce razumeti ne samo temu vec i njeno skriveno znacenje. u Worcester-u je unisten ali natpis ili tituli omogucava njegovu rekonstrukciju. Do sada smo razmotrili gradjevine longitudinalne osnove u parohijskim i manastirskim zajednicama. viii. razne didakticke scene. Dekoracija odaja za skup kanonika nametala je posebne uslove. Tim programom domininira teoloska misao dok je alegorijski materijal rasporedjen sistematskim i hijeratskim redom sto je u suprotnosti sa narativnim i instruktivnim programom u crkvama. xl-xliv). Opsti principi su jos manje uocljivi u dekoraciji tremova i narteksa. dinasticki elementi (ovde bi bilo neprikladno reci sekularni) imali su znacajnu ulogu u dekoraciji crkava kruzne osnove. U njoj je sahranjen episkop Hartwig II.) sa apostolima i prorocima.primer je Panteon de los Reyes in San Isidoro in Leon ili pojedinacne molitvene scene Raspeca u Salles des Morts u Le Puy. U XII v. Vecinu ovih kompozicija karakterise slozena forma i koncepcijska struktura. Najznacajnija sacuvana iz ove grupe je Allerheiligenkapelle u klausteru regenzburgske katedrale (1160 g. narocito u rotondama. ukljucujuci tu i 4 konjanika. Sastojala se od jedne monumentalne kompozicije na zidu. Programi 11 . na primer. Druga kategorija rotondi. Znatan broj romanicke dekoracije sacuvan je u rotondama. palatinskim (negde dvospratnim) kapelama i monaskim zdanjima: u odajama za okupljanje i trpezarijama. grobnim kapelama. grof od Ortenburg-a. U drugim grobnim kapelama naslikan je nebeski raj (Perschen) ili covekov pad i iskupljenje (Pisweg). predstavljaju izuzetak cak i u Italiji a freske u Sain Jean u Poatjeu poticu iz vremena kada gradjevina nije sluzila samo kao krstionica: Vaznesenje i pojedinacne figure. zidove i stubove koji nose krov pokrivale su razlicite scene iz oba Zaveta. Radi se o pogrebnim kapelama austrijskog tipa.mozda postoji veza sa Strasnim sudom koji je slikan u narteksu vizantijskih crkava (Solun. narocito kapelama palata i zamkova. delimicno s toga sto su u tako malom broju sacuvani do danas. U Sigena-i. loza Jesejeva. primer je Hrist u Maiestas-u sa Bogorodicom i apostolima u Lavandieu.ranohriscanskom modelu. Program se inace bazira na knjizi Maccabees. Najvise su stradale monaske gradjevine a u njima su se nalazili programi najveceg teoloskog i filozofskog znacaja. Kalkeon). scenama iz zivota Jovana Krstitelja i marijanski ciklus. na nemackom tlu nastaje novi tip kruzne osnove cime se nadoknadjuje smanjeni broj krstionica. Panagia. Dekoracija udvojene kapele u Schwarzrheindorf-u je ekstremni primer visoko intelektualizovanog programa koji se zasniva na proroku Jezekiji (i-v. Izvanredni program na tremu Saint-Savin nije bio ikonografski jedinstven. Ali postoje indicije koje govore da bi to moglo biti mesto apokalipticnih ciklusa . poznate kao Karner. Dekoracija kupole nije sacuvana ali ostali deo tematski i formalno odrazavaju longitudinalnu semu. krstionicama. Ni kapela Saint-Jean du Liget (Chemille-surIndrois) nije sluzila kao krstionica. basne i td. ix. Program slikarstva otkriva Hartwigove licne nade u spasenje i karakteristican je po svojoj dominantnoj eshatoloskoj crti.). Bogata sveobuhvatna kompozicija (sema) krstionice u Parmi (XIII v.

vestacku kompoziciju u kupoli Schwarzrheindorfa ili Braunweuler-a. koju nalazimo na zapadu i severu. Smatram da se neopravdano sumnja u vizantijsko poreklo dekoracije kupole cije autenticne primere nalazimo u Veneciji (narteks Sv. Rezultat je ujedno uzvisen i smesan. On se. Rebrasti ili obicni svodovi cesto su tretirani kao kupole sa svecanim frontalnim figurama. nastala je pod direktnim vizantijskim uticajem. mnogo je redji u kupolama. a segmenti su na isti nacin ispunjeni scenama. galerija. Preterana paznja je posvecena trouglastim segmentima svoda a skoro nikakva realisticnosti scene. Schwarzrheindorf. kao bacvasti svod. Marka) i Anagni (kripta). trouglasti segmenti krstastog svoda oslikani su medaljonima sa natpisom. suptilan i zestok. Ovo resenje sledile su brojne crkve u Italiji (Akvileja) i Engleskoj. Prufening. Ova vrsta friza. kripti. Italo-vizantijski uticaj prisutan je na nemackim i austrijskim dekoracijama (Soest. Slican. kupolasti svodovi i bacvasti sa lucnim umecima (pandantifima). makar u sporednim delovima crkve (recimo na tremovima) a upravo su oni dekorisani na taj nacin. Muthmannsdorf) gde je program vizantijske kompozicije primenjen na krstasto rebrasti svod. tesko da mozemo zamisliti dublju promenu koja je proizvela neorgansku. mada malo modifikovan pristup imamo u kripti Anagni. Glavna povrsina za dekoraciju u vecini romanickih rotondi. polukalote. U latinskom delu hriscanskog carstva izuzetak su Italija i Perigord u kojima nije sacuvan ni jedan program kupole. Slikar je mogao pristupiti ovom problemu iz dva dijametralno suprotna pravca: mogao je da istakne funkciju svoda.). Narativni friz. U samoj Vizantiji. Achtmar X v. Gabriel). raspored narativnih scena na krstastim svodovima u oblasti Rajne predstavljaju adaptaciju vizantijskog kupolnog programa. Nije slucajno ova kompozicija koriscena za slikanje kompleksnijeg. zadrzavajuci vizantijsku formu. tremova i trpezarija nisu toliko zidovi koliko svodovi i segmenti svodova: kupole. Ukoliko je to tacno.su bili na intelektualnom nivou. Tacno je da na teritoriji bivseg Vizantijskog carstva nije sacuvana crkva sa ovakvim programom iz vremena do XIV v. Narocito zanimljivu varijantu imamo kada (kompoziciju) semu vizantijske kupole primenimo na bacvasti svod (pr. nasuprot uspravnim figurama. uradjena pod direktnim uticajem Cappella Palatina u Palermu. zatim u Petit-Quevilly i Winchester (kapela Guardian Angels). udaljio od njene logike i razgovetnosti. ili da ga negira. neprimerenom za parohijsku crkvu. Primer prvog pozitivnog stava predstavlja resenje izvedeno iz vizantijskog uzora: prsten kupole ispunjen je figurama koje su ili okrenute frontalno posmatracu ili su prikazane iz profila i u pokretu te tako formiraju friz. rebrsati ili obicni krstasti svodovi. Slicne medaljone. metafizickog i tesko razumljivog 12 . Perschen) naslikane su prema italovizantijskim uzorima. Svaki od njih je predstavljao problem za sebe jer se bocni svod mogao tretirati kao zid (sto se tice njegovog oblika). ali to ne utice na cinjenicu da na istom podrucju nema oslikanih kupola. Ovde zanemarena logika situacije i naracije kombinuje razumevanje za napregnuti svod i kapacitet okvira. predstavljenim kao siluete na tamnoj pozadini (krstionica u Parmi) ili su te figure postavljene u arhitektonski okvir scene Nebeskog Jerusalima (Saint-Chef). Hersfeld). U Idensen-u visoki kupolasti svod podeljen je u donjem delu neprekinutom trakom koja ide od istoka ka zapadu. prilagodjene i obogacene dekorativnim viticama srecemo na severu u minijaturama i u slikarstvu Canterbury iz poznijeg perioda ( lucni umeci broda kapele S. Primer je dekoracija kupole Allerheiligenkapelle u Regensburgu. S druge strane. Rani primeri ove kompozicije verovatno su izvedeni iz vizantijskih modela. Figure su postavljene kao da leze ili padaju umesto da stoje. U istocnom Mediteranu postoje presedani (Kazanlyk u Bugarskoj) i na periferiji Carstva (Jermenija. I druge kupole ove oblasti ( Prufening.

ktitora Herrad of Landsberg-a sa licnostima kao sto je Bernard iz Clairvaux koji se borio protiv figuralne pretstave. Ilustruju se. Njihov ocigledno slucajan raspored deluje ljupko u kompoziciji kojoj zbog bizarnog arhitektonskog okvira nedostaje logicno jedinstvo. Vecina se vec razvila ili bar pocela da razvija u vizantijskoj i otonskoj umetnosti. Uglovi svakog visokog svoda ispunjeni su ornamentalnim motivima i manjim figurama a kompozicija ide ka unutrasnjosti. kako od vizantijskih racionalnih kompozicija tako i od iluzionistickog realizma poznoanticke umetnosti. Isto se moze reci za alegorijske teme kao sto je Hrist i presa za 13 . Scene Starog zaveta iz ovog kraja odgovaraju scenama Raspeca i Spasenja (Redemption) ali one ne pripadaju samo polju murala. figura Jovana u sceni njegove vizije postavljena je natraske. Moguce da je vecina izgubljena posto je ova tema slikana pre u odajama za okupljanje kanonika monaske uprave nego u crkvama. Kompozicija Tajne vecere srecom je jedinstvena . Regensburg. Hrist je u Maiestas-u inverzno postavljen prema posmatracu. Drugi delovi tavanice Panteon de los Reyes pruzaju dodatne dokaze o nesposobnosti slikara da kompoziciju logicno prilagodi povrsini zida. freske Panteon de los Reyes u Leon-u. Rupert of Deutz i Honorius Augustodunensis. do tada nedodirljive knjige. ono je pandan nelogicnom slikarstvu tavanica koje nalazimo na jugozapadu (rajnska oblast). Uprkos tome.sto kao da preseca baldahin koji uokviruju dve centralne figure a bocno. on je dobro razumeo njihovu funkciju. ovo delo jasno pripada obodu romanickog sveta. Ove scene su obicno smestene u jasno izrazen okvir ciji ornamentalni motivi odaju izvor: svi su. proizvod su nesposobnosti slikara da racionalno organizuje kompoziciju na segmentima svoda. Soest). vertikalan zid. Najpre su se pojavile u minijaturi. zatim legende o svetiteljima koje su ranije postojale samo u literarnoj formi. Za ovaj period karakteristicna je pojava samo malog broja tema u zidnom slikarstvu. Na primer.programa kao sto je Jezekijeva vizija. Uprkos tome. figure su postavljene oko rubova tako da im se glave suceljavaju u sredini .primer su Blagovesti pastirima. Novinu narocito predstavljaju alegorije i analogno predstavljanje Knjige proroka Jezekije i njegove vizije unistenog Jerusalima sa izgradnjom novog grada ( u Schwarzrheindorf-u i Hildesheim-u) ili sa Poslanicom Jevrejima. povecana produktivnost zidnog slikarstva bila je dovoljna za sirenje repertoara. pozajmljeni iz klasicne rimske umetnosti a kompozicija. Narocita vrsta modela nastala je u oblasti Maas i Rhine. Na preostaloj duguljastoj povrsini. U Italiji postoji veliki broj dela iz romanickog perioda koji u potpunosti poricu ovu funkciju. U odnosu na apokalipticnog Boga. Najbolje spansko svodno slikarstvo iz druge polovine XII v. sa vrha baldahina polaze arkade. Kupolasti svodovi cak i krstasti rebrasti svodovi tretirani su kao ravne povrsine neizdeljene na segmente. na primer Stari zavet. dok su u zidnom slikarstvu sporadicni (Mons. inace pogodna za ravan. izvedena je iz paganske uokvirene slike u stuku sa rimskih i akvilejskih svodova. direktno ili indirektno. Ovo konfuzno gomilanje besmislenih okvira i arhitektonskih elemenata postao je sistem. nekoliko svodova kripte u Akvileji i Anagni (katedrala) i jedan u Civate-u oslikani su “normalnim” scenama na nacin koji zanemaruje ili skriva oblik svoda. Zajednicko ovim kompozicijama je da isticu funkcionalni oblik strukture na kojoj su naslikani. zlatarstvu i povrh svega emalju. Ovo slikarstvo je daleko. romanika nije uvela mnogo novih tema. sukobili su se uticaj ljudi kao sto su opat Suger. Uprkos izvanrednim brojnim detaljima. U poredjenju sa ova dva perioda ili sa nastupajucom gotikom. U odnosu na novu ikonografiju.

Oni su bez sumnje predstavljali uzor ali su pojedinacne figure grupisane tek u romanici. S druge strane. glorifikuju andjeli a personifikuje figura ustolicene Eklezije.vino ili Hrist lovi Levijatana (poreklo je bojeno staklo): o tome svedoce dokument ( S. centralna tema je (slicno vizantijskim kompozicijama ali sada u daleko konkretnijem obliku) sam Hrist kojeg predskazuju proroci. Rado slikane teme u romanici su Nebeski Jerusalim sa obiljem figura ( u kvazi . nego se nezavisno pojavljuju gradeci samodovoljnu piramidalnu strukturu. Schwarzrheindorf) kao i u apsidi Allerheiligenkapelle u Regensburg-u. Bogorodica. na jednoj strani oltara programom je predstavljen Strasni sud (izvor je molitva za Sve svete). apostoli u vidu lavova. Izrazito romanicki dekorativni sistem sastoji se samo od figura. Njen puni potencijal razvijen je u XIII v. Emmeram. Ova kompozicija cesto zauzima ceo zid. bez ikakvog arhitektonskog okvira. Bressanone). ima sve karakteristike zrele romanike i olicava uzvisenost forme cemu su stremili slikari murala u romanici. alegorije vrlina. proroci. Ona stremi u vis zahvaljujuci ne vertikalnom zidu vec vlastitom arhitektonskom sistemu elemenata i baldahina. stigla je na zidove i tavanice crkava posredstvom drugog medija. ukljuceni su u slikanu kompoziciju koja ne samo da deli zid na niz segmenata kao ranosrednjovekovni ciklusi u brodu italijanskih bazilika. Sa izuzetkom dva oslikana stuba. propagiraju jevandjelisti. Ova sema predstavlja ekstremni slucaj tipican za slozeni ikonografski program koji od XI v. Vezu sa ozivljavanjem pseudo-aeropagitske misli u Sen Deniju nalazimo u nacinu na koji su slikani Hrist i Bogorodica u sceni Maiestas: prati ih nebeska vojska (Goslar. sv. a najraniji poznati slikani predlozak potice iz sredine XII v. Omiljena praksa romanike je bila stvaranje konceptualne cak kauzalne veze medju figurama koje mirno stoje jedna pored druge. U Allerheiligenkapelle u Regensburg-u osnovni koncept je jos apstraktniji i kompleksniji: cine ga pojedinacne uspravne figure bez slikanog arhitektonskog okvira. poprsjima i medaljonima rasporedjenim jedan iznad ili pored drugog. Poseban doprinos romanike srednjovekovnoj umetnosti je kompozicija velikih dimenzija. Natpisi identifikuju i prosiruju elemente isticuci njihovu strukturalnu vezu i objasnjavaju celinu. U Prufening-u i nekim drugim crkvama. U zreloj romanici ovim je resenjem izlozen kompleksan teoloski program. Upotreba tituli (naslova) i stihova kojima se objasnjavaju scene nije romanicki izum. Ideju je prvi izrazio literarnim jezikom Petrus Damianus sredinom XI v. sastavljena od manjih elemenata. Tesko da bi i teolozi mogli razumeti ovaj program bez natpisa na scenama ili na svicima u rukama figura. razvijenu u ranogotickoj skulpturi. scene i figure na samoj slici ali su 14 . bojenog stakla. Loza Jesejeva. Duh. Na vizantijskom podrucju njihova upotreba je u potpunosti ogranicena na jednostavne nazive. ulazi u iluminacije (Uta Codex) i dekorativnu umetnost velikih dimenzija. Ovaj princip je u svojoj osnovi kasnoromanicki. Tako formirana hijeratska celina znacajnija je od pojedinacnih delova. nemacki slikari kombinuju Hrista i Bogorodicu u sceni Maiestas prikazujuci ih zajedno na istom tronu ili usvajajuci temu Krunisanja Bogorodice. podrzavaju apostoli. velicanstvena kompozicija Solomonovog prestola originalan je proizvod nemackog zidnog slikarstva. Primere nalazimo u horskom prostoru (Prufening. Nadahnuti francuskim uzorima. Horski prostor vizantijskih crkava takodje je dekorisan uspravnim figurama. Regensburg) i monumentalne ilustracije iz Hortus Deliciarum. najznacajnija nova ikonografska tema nastala u romanickoj umetnosti. (Gurk. (Salzburg-Nonnberg). Oni su jako rano dodavani kako na istoku tako i na zapadu. Natpisi na rotulusima korisceni su u velikoj meri radi bolje razumljivosti. Soest).geometrijskim grupama) u arhitektonskom okviru.

Stil Unutrasnjost romanicke crkve predstavlja jedinstveno umetnicko delo Gesantkunstwerk 15 . U medjuvremenu. Istovremeno sa uvodjenjem svitka. zadrzale dosta od klasicnog realizma u prikazu gestova. Sklonost ka prikazivanju alegorija i proroka izrazena je kompleksnim programima i pojavom novih tema kao sto je Solomonov presto. Ali. Posto su u religioznoj umetnosti figure retko okrenute jedna prema drugoj i retko se izrazavaju gestom. Na ovu novinu vise su uticali vizantijski uzori nego profani. Mada. Duboka osecanja pocela su da se ispoljavaju u XIII v. 2. druga polovina XI v. Nove teme monumentalnog slikarstva pojavile su se tokom veka. u vizantijsku umetnost ulazi svitak u ruci proroka i molitvena tablica u tipu Bogorodice Zastupnice. naprotiv. ako tapiseriju Bayeux prihvatimo kao pouzdani dokaz. a ne svitka. on je zadrzao svoju zivopisnost. One su. Latinske zemlje su. nove koncepcije su zaodenute sjajem stila koji je prolazio kroz svoju poslednju fazu. u francuskoj umetnosti vec dominira rana gotika a u Nemackoj. U romanickoj umetnosti tituli su takodje sluzili kao naslov ispod slika ali veci deo njihovih funkcija prenesen je na svitak koji je povezivao posebne delove kompozicija i “oglasavao” figure (Regensburg). bile teoloski i intelektualno sofisticirane. postupcima i recima figura predstavljali su tekstovi u rukama proroka sa citatima iz njihovih knjiga vezanih za Bogorodicu. narocito u Nemackoj. U prvoj polovini XI v. Jedan takav rani primer javlja se u Rabulinom jevandjelju (VI v. svitak cesto predstavlja jedini nacin komunikacije i objasnjava pokrete figura. metricki doteranu. pojavila se nova religiozna narativna umetnost i dostigla klasicni vrhunac sredinom veka. na severu se menja nacin komponovanja. Nista uticajnija nije bila religiozna drama. Od kraja XI v. najkasnije do sredine IX v. Tek su u zapadnoj umetnosti reci koje izgovaraju licnosti postale pokretaci opisanih dogadjaja. Ovaj proces.) i Rosanskom Codex purpureus na kojem je tekst u ruci figure deo stranice. Religiozno narativno slikarstvo se oporavilo u toku XII v. docarali su te odnose na nov nacin. Ucesnici nekog dogadjaja. romanicki slikar je predstavljao samo aktere. Krajem ikonoklastickog perioda. karakteristicnih za proslost i savremenu Vizantiju. Svitak je zamenio logiku i znanje koji su nestali kada je napusten grcko-rimski sistem ilustracija: umesto da prikaze radnju. Prototip ove tehnike kojom se posmatrac obavestava o namerama. Veca paznja se poklanja dramskom sadrzaju. Za evoluciju tehnike i forme romanicke umetnosti. Krajem toga veka preduzeti su prvi koraci ka novom monumentalizmu. Engleskoj. liseni situacionih odnosa. Skandinaviji. Ovde je upotreba svitka suvisan element u definisanju odnosa medju figurama. sto je bila karakteristika gotike. preko ispisanih svitaka.uskoro prerasli u belesku. doveo je do vece zivosti figura krajem veka. paralelan razvoju u Vizantiji. svitak preuzima ovu funkciju u zidnom slikarstvu Zapada: Nemackoj. novi vizantijski uticaj doneo je izvesni preporod konkretnog realizma i bujne naracije koja je na istoku istrajala do XIII v. bila je period pripreme kada su kasnokarolinska. Krajem XII v. otonska i anglosaksonska umetnost postojale naporedo sa vizantijskom bez ujedinjujucih faktora. njihovi tekstovi su se ogranicili na prorocanstva i molitve i bili su u rukama samo jedne figure. Usled gubitka materijala. narativni smisao postaje jasan i ostavlja dublji utisak. kolekcija ovih natpisa cesto je sluzila kao jedino sredstvo za popunjavanje praznine u srednjovekovnoj istocnoj umetnosti. na profani narativni friz nije uticala dezintegracija slikovnih oblika. izvan ili ispod slike.

Na severu zid i dekoracija cine homogenu celinu. pridodati zidu. Engleska) gde su gusti slojevi zelene. Danas je gotovo nemoguce rekonstruisati prvobitni efekat koji su postizali obojeno staklo i slikani zid narocito u slucajevima u kojima je kolorit stakla uskladjen ili suprotan zidnom slikarstvu (najcesce u Nemackoj. Na jugu. Koloristicki efekat zavisi u velikoj meri od svetlosti koja je prodirala u gradjevinu. Na severu Evrope kolorit pojedinacnih slika utkan je u sveobuhvatnu polihromnu semu. Makedoniji i Kipru. Jos uvek nedovoljno znamo o upotrebi boje na arhitektonskim elementima ili o njenoj ulozi u sveobuhvatnoj dekoraciji. onda kada se nastoji oziveti zlatni sjaj mozaika. Austriji i nekim delovima Engleske slozenim okvirom dominira plava pored zelene i crvene. medjusobnim odnosom pojedinacnih kompozicija. scena Preobrazenja je postavljena u odnosu na prozore tako da je i svetlost ukljucena u kompoziciju: ona je sredstvo izrazavanja teme. pod rimskovizantijskim uticajem. mozemo pretpostaviti. Ove tri boje. Tako u Italiji. U ranoromanickom periodu senke su blede ali vremenom postaju znatno tamnije i bogatije. zidove i pod nije postignuto samo koncepcijskim programom vec i formalnim sredstvima: koloritom. Italijani su. u Regensburg-u “andjeo koji se uzdize prema istoku” u istocnoj apsidi male rotonde stoji izmedju dva prozora a iznad simbola sunca. XII i XIII v u Grckoj. To se odnosi cak i na jednostavnije strukture sa belim zidovima i pozadinom koje srecemo narocito u Francusko. celokupni karakter dekoracije modifikovala je i transformisala blaga obojena svetlost. bele i sarene trake. U XII v. Ali. scene ili nizovi scena javljaju se izdvojeno. ukazuju na vizantijski uticaj: istu kombinaciju u pozadini nalazimo na freskama XI. Pored praznine u ikonografskom programu koja je nastala usled ostecenja stakla i koja se ne moze adekvatno popuniti. Jedinstvo same dekoracije koja ukljucuje tavanicu. cesto sa zelenim i oker prugama. Nemackoj. crvena i zlatna. vence) dok je na severu Evrope svaki strukturalni element bio obojen raznim bojama i sarama. S druge strane u Italiji. Normandija. Dok su centralna i zapadna Francuska prednost dale bledoj pozadini. Crni obrisi nemackog kasnoromanickog zidnog slikarstva izgledali su sasvim drugacije i delikatnije u obojenom chiaroscuro efektu sto je i bila namera. plave i oker prekrivali stubove. kao i zuta pozadina. Zuta se retko javlja. Dnevno osvetljenje ima vizuelni efekat na zidnu kompoziciju i na njen polozaj u arhitektonskoj strukturi. stupce i delove zidova dok su u XIII v. osvetljenjem. struktura. Kolorit je najblistaviji u Spaniji gde se javljaju crvena i crna pozadina kao i zute. slikarstvo i prozori zavise jedno od drugog. prevladale plava. Romanicko zidno slikarstvo se ne sme izdvojiti iz gradjevine kojoj pripada. Nekoliko sacuvanih fragmenata romanickog bojenog stakla (u katedrali u Gurku sacuvan je samo jedan primerak) govore o kakvom se gubitku radi. u istocnoj i juznoj Francuskoj. da propustaju svetlost. U donjoj kapeli Schwarzrheindorf-a i na zapadnoj galeriji u Gurk-u. na primer Regensburg-u. ostavljali neobojene trodimenzionalne arhitektonske elemente (stubove. Svaki pokusaj proucavanja slikarstva mimo njegovog odnosa prema zidu na kojem se nalazi bio bi 16 . Ne treba zanemariti osnovnu funkciju prozora. primere imamo u kasnoromanickim delima Nemacke. Schwarzrheindorf-u i Gurk-u svetlost predstavlja integralni deo celine i nase razumevanje programske koncepcije zavisi od nje. Da bi ostavili potpuni utisak. ljubav prema boji narocito je izrazena na severozapadu (Francuska. u kasnijem periodu). U nekim slucajevima.u kojem je najznacajnija bila slikana dekoracija. daleko cesca boja pozadine je plava. Slicno tome. pozadina nije nikada bela cak i ako zid jeste.

u spoljasnjem je prikazano zatocenistvo svetitelja). One su s toga. Tako je prostor u kompoziciji podeljen u tri kategorije koje nisu strogo odeljene vec se preplicu. Ovu cinjenicu treba uvek imati u vidu. izvan italo-vizantijske uticajne sfere (Italija i juzni Tirol). Romanicka potreba da gde god je to moguce. tlo je naznaceno nerealistickom talasastom povrsinom i izbocinama (Nohant-Vicq) ili blago ustalasanim brazdama (Saint-Savin). Organske forme najblize prirodi podsecaju na pecurke dok su ostale vise nalik na 17 . arkade i nise. Sami pejsazi su retkost cak i u Italiji: izuzetak predstavlja Raj u Civate-u i “dolomitski” pejsaz u Grissiano-u. Stvarni arhitektonski elementi. ne podleze trodimenzionalnim zakonima za razliku od pravougaonih (u obliku kutije) prostorija koje nalazimo u klasicnorimskoj i gotickoj umetnosti. Izgled figura nije ni na koji nacin umanjen . konkretno pretvori u apstraktno. izgledale kao da pripadaju drugom planu i predstavljale autonomni prostor. cesto su inkorporirane u kompoziciju ali su jos cesce prisutni kao definicija lokacije ili su tu da daju okvir scene. okvir je taj koji je najvise vezuje za strukturu gradjevine. arhitektonski elementi su povezani i zatvaraju luk ili pravougaoni prostor cija je pozadina obojena drugacije od pozadine izvan gradjevine. severno od Alpa. Okvir nije integralni deo slike cak i kada ga figure povremeno prelaze.izuzetak se odnosi na period oko 1100 g. Medjutim. palata. Blaise zbijene su izmedju plitkih nisa ili na tavanici kripte u Berze-la-Ville.primere imamo u kripti Saint-Savin gde neke od figura izlaze iz okvira pa scena izgleda kao da se odvija ispred prostora a ne u njemu. znacajan faktor predstavljaju jasne relacije figura i arhitektonskih okvira u kojem se nalaze. hramova vec odvajaju i naglasavaju delove kompozicije. Slikari romanike su je prevazisli. Odajama je nedostajao samo cetvrti zid. Ovaj odnos moze biti jednostavan (scena Blagovesti i Vavedenje Bogorodice u hram u Nohant-Vicq) ili vrlo kompleksan (scene iz zivota i stradanja sv. U samom okviru. U predstavama drveca XI i XII v. Umesto toga. Ona ostaje nisa. Romanicko zidno slikarstvo retko u potpunosti istrazuje upotrebu prirodnog pejsaza u pozadini. razvile su se forme koje nemaju ni najmanje slicnosti sa prirodom. Jedini nacin da vizantijski slikar oznaci da se dogadjaj zbio u enterijeru bio je da scenu prikaze izmedju dve kule a iznad postavi zastor koji predstavlja krov. Cak i pri sintaksickoj (sintetickoj?) primeni ovog zajednickog vokabulara. narusila bi se potpuna harmonija. Tako stvoren enterijer bio je rezultat cisto intelektualne konvencije a ne prava predstava. naslikana gradjevina ili delovi gradjevine najvise vezuju sliku za njenu pozadinu. romanicko zidno slikarstvo nije razvilo posebne forme . Slikana arhitektura u romanickoj umetnosti vraca se preko karolinske i vizantijske umetnosti na klasicne modele i zajednicke su kako zidnom slikarstvu tako i iluminaciji. gornji deo kompozicije dele dva plana. imaju mnogo vise funkcija nego u vizantijskoj umetnosti. Ovu nedoslednost vizantijska umetnost je nasledila od grcke umetnosti. Tamo gde su bile izolovane kule. Gradjevine igraju daleko znacajniju ulogu u romanickom slikarstvu.nezadovoljavajuci. Arhitektonski elementi i u jednoj i u drugoj. On je sastavni deo koloristicke artikulacije samog zida. U pozadini vizantijskog pejsaza obrisi brezuljaka dele povrsinu na sekcije sto nije prihvaceno na Zapadu. (San Clemente u Rimu) kada su na gradjevinama bili vidni tragovi kasnoantickog zidnog slikarstva i na period s kraja XII i pocetka XIII veka u Nemackoj gde velicanstvena arhitektonska pozadina anticipira goticku umetnost. ne samo da imaju svoj osnovni ikonografski znacaj kuca. primenjena je sa narocitim zarom na carstvo povrca. Od svih sastavnih delova jedne slike. Oni su samo u romanici oblikovani i poredjani tako da ne samo oznacavaju enterijer vec ga i predstavljaju.

oko 1200 g. oni izrazavaju moc pokrete tela. Pojedinacne figure sastoje se od zbira zasebnih delova. Granice su se stalno menjale a kao rezultat toga prevladao je mediteranski uticaj. One obicno imaju izduzene udove i male glave. konfrontiran klasicnim i pre svega vizantijskim formama a s druge na stil romanickog perioda koji je izbegao takvo suceljavanje.uzrok verovatno lezi u islamskoj averziji prema figuralnoj predstavi koja je preko Mozarapa uticala na hriscansku umetnost Spanije. mada je ona postignuta u izvesnoj meri. koje nije bilo izlozeno mediteranskom uticaju. malih glava .) a na pocetku ovog perioda. U poredjenju sa njima. njihov duhovni zar i intenzitet. kao kod gluvonemih osoba. Pri opisu stila figura u romanickoj umetnosti neophodno je odrediti mesto i vreme: razliciti uticaji postoje na razlicite tokove razvoja.izrazavaju se gestom kao u otonskoj umetnosti. bila je pod neposrednim vizantijskim uticajem i predstavlja pravu veliku ranoromanicku umetnost Zapada. Takvih dela je najvise u Francuskoj. Kao na skulpturi XII v. lagane. Tesko je uopsteno vrednovati stil figura u romanickom zidnom slikarstvu. Iako ponekad tesko objasnjivi. Ovakva odbojnost oblikovala je umetnost Engleske (Hardham) i Skandinavije pre jacanja kontinentalnih uticaja. zvona. Pokreti i stavovi su im prenaglaseni a ipak ograniceni.s jedne strane na stil. prevagnuo je mediteranski element. Figure su ovde najmanje naturalisticke u romanickom slikarstvu. klupko ili su prosto izvedene iz geometrijskih motiva. ljudske figure u romanickom slikarstvu gotovo da su naturalisticki prikazane imaju bar tacan broj udova. ornamentalnim i bezoblicnim. bogato i krepko zidno slikarstvo severozapada. Bilo je naravno i neuspeha . Ovde lezi fundamentalna razlika u odnosu na otonsku umetnost: romanickim figurama nedostaje nesto od licnog identiteta otonskih figura. Slikana figura ranoromanickog stila na 18 .na primer. Medjutim. vec sudbinom. u klinijevskoj umetnosti manje je italovizantijskih elemenata. krajem XI v (do 1150 g. Imajuci u vidu izuzetke i modifikacije mozemo posmatrati makrokosmos romanickog stila kao pojedinacni entitet. Chemille-sur-Indrois nisu okrepile novi tokovi) ostavljaju izuzetno nezreo utisak uprkos ostarelom i uvelom izgledu. bilo da su nage ili odevene. Ali. nastala pod mediteranskim uticajem (primer su ogromne figure u Le Puy). cesto se pojavljuje u izolovanim oblastima na severozapadu Evrope. U svetlu ovog fenomena. stvorilo je dela (primer je Saint-Savin) koja unutrasnjom velicinom i intenzitetom nadmasuju savremena dela. Gestovi su obuzdani ili unisteni. ne sopstvenom voljom i postupkom. Ali. Obicna geografska podela ne postoji: uticaj italijanske i vizantijske umetnosti i poznavanje mediteranskog realizma izvedenog iz klasicne umetnosti. krhke. ako ljudsku figuru uzmemo za mikrokosmos toga stila. svaki deo tela je modelovan posebno te celini nedostaje plasticnost. Njihov delikatni lirizam deluje dirljivo ali je tesko zamisliti da je ova umetnost u opadanju proizvela gotiku. neizbezna je bar jedna podela . Ta moc nije proizvod volje pojedinacnih figura vec ona spolja i odozgo dominira i upravlja njima. U gestovima ne ucestvuju ruke i sake vec celokupno telo. mada ne tako tajnovito. Ne radi se o tehnickom neznanju . Ova umetnost sa korenima u karolinskoj i otonskoj umetnosti. Dela iz poznog perioda na severu i zapadu (freske Le Liget . Njene figure .stitove. mediteranski a pre svega vizantijske elementi su rasadnik ili katalizator novih kretanja na svim poljima romanickog slikarstva. najdalje se otislo u Spaniji. One su orudja i primaoci transcedentalne moci. izgledaju lako i krhko. Ovi opisi su u najmanjoj meri kvalifikacije i vaze za ranu i zrelu romaniku ali ne i za kasni period.povijene. Sa apstraktnim deformacijama.

Njihova istancanost jos jednom dokazuje da je tehnika na pocetku XII v. Karakteristicno je da su umetnici. Pretpostavlja se da je u ranoj fazi. Ona se. Pokret prekrstene noge vise lici na skok nego na korak. Pecinsko slikarstvo Male Azije stvarno sadrzi oblike koji potsecaju na francuski sematizam ali. Neprirodan korak na figurama skulpture u Tuluzi je pod direktnim uticajem slikarstva kao i preterano slozena igra nabora i planova na timpanonu u Moasaku. podrazavali upravo one vizantijske tehnike koje su negovane u romanici i ucvrstili trend prema 19 . dalje nije razvijala. U slucaju velikih ciklusa. Modelovanje se ne sastoji od neprekinutih linija i lici na vrstu sencenja pri kojem neke linije ogranicavaju forme a neke su postale deo apstrakcije sto rezultira ornamentom koji nema uticaja na modelaciju. Svodjenje oblika na njegove najsitnije delove izvedeno je do najsitnijih detalja. On je bitno uticao na nacin na koji su umetnici rane romanike sagledali i naslikali telo. ne postoji ni dokaz o direktnom kulturnom kontaktu sa istokom. kompozicione i dekorativne seme u Anagni zasnovaju se na rimskim uzorima. od koncentricnih krugova. podlozni vizantijskom uticaju. oblikovanje pomocu planova i linijskog sencenja. romanicka skulptura koja se razvila tek krajem XI i pocetkom XII veka. vise stara nego nova. osim cinjenice da nema tacne paralele. mogla je samo stariti mada je do sredine XII v. vizantijski uticaj prodro cak do oblasti koje su joj inace bile nedostupne. veoma stara i bliza svom kraju. moguce je sastaviti obiman katalog linearno predstavljene svetlosti. umetnost severozapadne Evrope primila je ovaj podsticaj samo u sferi tehnike i usvojila jedva ista vise od detalja u modelovanju dok su joj ostale strane bitne osobine vizantijskog slikarstva. snopova paralelnih linija do formi koje lice na cvet ili klip kukuruza. nabori na odeci podsecaju na lepezu ili na krila insekta. Ali. cisto su klasicni po karakteru kao i ornamentalni motivi u kripti katedrale Anagni. Druge paralele iste vrste mgu se naci u Istri. Francuski naucnici su pokusali da pokazu da je ova zanimljiva linearna tehnika modelovanja (primer je Saint-Savin) izvedena direktno iz kapadokijskih uzora. Rasclanjivanje tela u otonskoj umetnosti dostiglo je sazetu jasnocu i nastavljeno je do krajnosti. Tela se sastoje od brojnih segmenata odvojenih dubokim brazdama. Romanickoj umetnosti zajednicko je: rasclanjenost tela na jasno odredjene delove.Zapadu ima nesto osobito i vestacko u sebi. Uticaj je verovatno prenela anticka umetnosti koja je zivela u nekim delovima Italije sve do XIII v: akcenti na freskama u Civate-u. primer je Saint-Savin. u velikoj meri usvojila isti preterano istancani sistem modelovanja i slikovnog pokreta. Vizantijski uticaj bio je daleko snazniji. Znacajan dokaz nadmoci slikarstva zapadne umetnosti predstavlja cinjenica da je novonastala umetnicka forma. klasicizma i istrajnog iluzionizma u samoj vizantijskoj umetnosti. Kako je monaska umetnost kapadokijskog zaledja mogla da ostavi bilo kakav uticaj na francusku umetnost XI i XII v? Pre ce biti da su obe posledica medjusobnih uticaja apstraktnih tendencija (vrlo snaznih kako u vizantijskim provincijama tako i u ranoromanickom slikarstvu). zapravo. posebno na detaljima. To pokazuje da je ova umetnost bila vise zavrsetak nego pocetak. Modelovanje tela u romanickom slikarstvu Zapada ima istu opstu liniju razvoja kao i prikazivanje arhitekture i pokreta. Ovoj igri linija podredjena je iluzionisticka tehnika akcentovanja: svetla mesta su okruzena plamiccima belih linija koje postepeno iscezavaju. Autenticni stil romanicke umetnosti severa i zapada veoma se razlikuje od drugih tradicija koje su se formirale pod mediteranskim uticajem. nastavila da proizvodi velicanstvena dela.

i uzrokovan je. a glavne veze. apsidama u Torcelu. oni su nosili pocasne titule najviseg ranga. naporedo sa odlikama koje su spajale romanicki svet. Cak u ovoj ranoj fazi. Na Zapadu on se prvi put pojavio na mozaicima Monreale i delimicno na 20 . Njen stil je bio obogacen tehnikom cloisonne ( linearni akcenti. ciji se vokabular stalno menjao. ne toliko pocetkom krstaskih pohoda koliko angazovanjem vizantijskih umetnika (pre svega na mozaicima) u Monte Cassino-u i Veneciji. postojale su razilazenja mediteranskih i nemediteranskih sfera. vizantijska koncepcija figure koja se u sustini oslanja na klasicne tradicije. Obnovljeni kontakti sa vizantijskim formama. Koncizan i prilicno strog klasicizam visokog komninskog stila osetio se do severne Francuske. Marka. Ovaj stil. Nicholas iz Verdun-a u cijem su delu usvojeni novi vizantijski elementi. kasnokomninski dinamicni stil. u juznu Italiju. Ovaj asketizam je urodio plodom (razlicitim trendovima) u ranoromanickoj umetnosti. uvek bliske veze severnog Jadrana i Vizantije postale su narocito cvrste. ubrzali su taj proces. ranokomninski stil zamenjuje novi talas vizantinizma. Ali. U prvoj polovini XII v. Cefalu). Prva faza razvoja izrasla je iz asketizma vizantijskog slikarstva XI v. ne samo u politici i dinastiji vec i umetnosti . sto se tice monumentalnog slikarstva. asketski. nezavisno od Monte Cassina. Proces je konacno vodio organskoj (gotickoj) koncepciji tela ali se nije razvio automatski nakon primanja inicijalnog podstreka iz Vizantije. Lambach). Oni su osnov novog stila koji se razvio u okviru romanike. Pokret je docaran svesno kontrolisanim upravljanjem udova a ne stavom ili gestom. od sredine veka. grcki mozaicari prenose novi talas vizantijskog uticaja. Ona potseca na cloisonne tehniku iz juzne Italije cije linije sencenja podsecaju na zupce ceslja ili se radi o tehnici snaznog linearnog modelovanja koncentricnim oblicima. sacuvani su mozaici koje su vizantijski umetnici postavili u narteks Sv. bile su Venecija i Monte Cassino. nabori nagovesteni paralelnim potezima).linearnim motivima. Prvi talas vizantijskog umetnickog uticaja koji je na zapad doneo organsku koncepciju ljudske figure na kojoj se vidi odlucnost karaktera. Te mozaike strogog monaskog stila predstavljaju znatno stariji mozaici Hosios Lukas svojim apstraktnim geometrizmom i proredjenim jednolikim (flat) koloritom. Pod vizantijskim uticajem. usvojen na jugu Italije (Sant` Angelo in Formis). i vizantijska tehnika modelovanja i drapiranja prosirile su se Zapadom. potice s kraja XI v. Oni su osnova stila najveceg majstora kasnog XII v. ali u medjuvremenu. Engleske i juzne Nemacke (Regensburg). On dolazi sa Sicilije preko dvorske mozaicke dekoracije (Palermo. Na svakoj figuri se zapaza prisustvo licne volje. Iz Vizantije su narucivana umetnicka dela. duple konture istaknute zlatnom bojom. Krajem XI v. u Rimu (San Clemente) i Kliniju (Berze-la-Ville). Naziv “stil vlazne draperije” dat je zbog nacina na koji tkanina (naizmenicno pripojeno i komotno) prianja i oblikuje telo. Do kraja veka. slikarstvo severne Italije i juzne Nemacke ucvrstilo se na ovom stilu. Njegovi oblici predstavljaju najznacajnija romanicka dela i zacetak gotike. kao u Veneciji. Oni donose organski stil sa carigradskog dvora u Veneciju i potiskuju prethodni. cak i na onima koji pasivno pate: krecu se svojom voljom i ne zavise od milosti sudbine.duzdevima je priznat status clana vizantijskog carstva. isticanje prevoja (zglobova) tela artikulise njegovu strukturu a udovi figure u pokretu su ugaoni. Ovaj stil je pruzio osnov za bolje razumevanje organske prirode tela i pokreta. paralelno se javlja. Njen uticaj je za dugi niz godina bio dominantan faktor od venecijanske kulturne sfere (Concordia) do severnih Alpa (Salzburg. Skoro istovremeno angazovanje vizantijskih slikara na novoj crkvi u Monte Cassino uvodi dvorsku varijantu vizantijske umetnosti kasnog XI v.

ili isprepletena tela docarana paralelnim linijama u burgundskom slikarstvu (Berze-la-Ville) i skulpturi (Klini). Time se namece direktno poredjenje sa slicnim oblicima u francuskom zidnom slikarstvu s kraja veka (glavna apsida Saint Gilles de Montoire ili Nohant-Vicq). S druge strane.dekoraciji Sv. U skulpturi postoje neke odlike stila za koje paralelu ne nalazimo u slikarstvu i obratno. Burry Bible. poprecno usecene linije na skulpturi u Tuluzi. vijugavih (Montmorillon. Marka a potom se do kraja veka prosirio. nije bio konstantan. Anselm u Kanterberiju) a na skulpturi Plaimpied i Vienne (Saint-Andre-leBas). ne pokrecu se vec kovitlaju. Freske su primer kasnog provincijalnog stila. Na Zapadu je ovaj stil pokrenuo klasicizam ranogotickog slikarstva i skulpture koja se prosirila od severa Francuske i Engleske do Spanije (znacajne su freske Sigena. Temeljito izucavanje vizantijske umetnosti kao naslednice klasicne tradicije pripremilo je Zapad za svoje otkrice klasicne umetniosti. rad engleskih majstora). kapela Sv. takodje poreklom iz Carigrada. njihova lica su napeta. makedonske renesanse X v. ne mozemo ocekivati podudarnost u razvoju dva umetnika. Rocamadour) i uglastih formi (nemacki cik-cak Zackenstil) dok je u drugim nastupila (klasicisticka) reakcija. uglaste (siljate) forme iz bocne apside Saint-Gilles de Montoire ne mozemo smatrati savremenikom timpanona u Moasaku (koji je nesto stariji. deli se put razvoja: u nekim krajevima. romanicko zidno slikarstvo razvilo je svoj linijski sistem planova (linijski koncipirane planove) i ambivalentnih nivoa kao direktnu negaciju plasticnosti u vreme kada je ona bila glavni zadatak skuptora. Uticaj vizantijske umetnosti na romanicko slikarstvo koji se cesto navodi bez drugih kvalifikacija. Efekti ovog otkrica osetili su se ne samo u slikarstvu vec i skulpturi koja nije bila u tolikoj meri izlozena vizantijskom uticaju u XII v. Elementi vizantijskog uticaja koji se mogu pratiti u zapadnoj skulpturi stigli su posredstvom slikarstva. Figure u zapadnim kompozicijama. srodnih i savremenih pojava. sibana vetrom njihovih pokreta. Verovatno da nikada necemo ispuniti prazninu u jednoj 21 . Kako se vizantijska umetnost menjala i razvijala on je predstavljao kompleksno strujanje (upliv). silovitost. Ubrzo posle pada Carigrada u cetvrtom krstaskom pohodu. naslikane pod uticajem kasnokomninske umetnosti. Ovaj utisak brzine i zustrog pokreta pojacava modelovanje udova koji izbijaju iz uskovitlane odece (Castel Appiano). Njegov znacaj za razvoj umetnosti Zapada lezi u kontaktu koji je ostvario sa klasicnom grcko-rimskom umetnoscu. jednostavni monumentalizam tzv. sto su slikari kasnog XII v. iz oko 1115 g ). na njima kljuca uzbudjenje. Oko 1200g. do krajnosti je sproveden kasnokomninski manirizam. U ranom periodu narocito se javlja tehnika paralelnog modelovanja. Imajuci ovo u vidu. Njegova uzburkanost. Poredjenje slikarstva i skulpture nece pruziti vise od opsteg odnosa stila u datom vremenu i mestu. na primer. Iz obe oblasti slucajno su sacuvana dela a linija njihovog razvoja je veoma krivudava i razlicita da moramo oprezno postupiti pri tretiranju slicnih formi (ili pri tretiranju formalnih principa) kao paralelniih. odeca im je uskovitlana. ili uskovitlane konture koje ocrtavaju obris udova (slikarstvo severne Francuske i Engleske: jevandjelje Liessies. poput Nicholas-a iz Verduna anticipirali i razvili u sledecem veku. Vizantijska skulptura koja bi posluzila kao model nije postojala a povremeni podsticaji koje su davali slonovaca i zlatarstvo nisu bili dovoljno snazni ni istrajni da bi pomogli zapadnoj skulpturi na putu ka trodimenzionalnoj monumentalnosti. statican faktor. kompleksno isprepletene forme na savrseni nacin izrazavaju dinamicnu vitalnost u evropskoj umetnosti s kraja XII v. vraca se strogi. Na primer.

lat. Pogresno bi bilo pretpostaviti da je svaka varijanta stila u jednom mediju morala biti zastupljena i u drugom. iluminirani ciklusi posluzili su za uzor zidnim ciklusima.) nastupio je tek nakon dekoracije crkve tj. Ne moramo se mnogo baviti pitanjem prioriteta i prednosti. 3. Zlatni vek iluminacije iz Echternach-a (XI v. Pietro F. U Spaniji. murali kapele S. Analiza zidnog slikarstva zahteva posebnu tehniku. freske i rukopisi u Prufening-u nastali su u istom ateljeu u Regensburg-u. Romanicko slikarstvo bogato je stilskim varijantama koje ne zavise od dimenzija i medijuma. Na primer. Slicnost italijanske minijature iz Monte Cassino-a Vita SS. a Ashburnham Pentateuch je posluzio kao izvor za scene iz Starog zaveta u Saint-Julien u Tours-u. Na primer. vremena pape Humbert-a (1028-51). U nekim slucajevima. Anselm (katedrala u Kanterberiju) slicni su iluminacijama Biblije Bury St Edmunds Majstora Huga i konacno. ilustrovane kopije Commentary on Revelation Beatus of Liebana mogle su inspirisati neke apokalipticne cikluse. 13). U Francuskoj. svi slikari romanike bili su 22 . a njih nema mnogo. Daleko znacajna cinjenica je postojanje bliske stilske i ikonografske veze. moguce je razlikovati rad Maestro delle Traslazioni na dekoraciji kripte katedrali Anagni i iluminacijama brevijara Anagni (Vat. okvir i ornament. Cak u XIII v. u Nemackoj. U Engleskoj. 250).umetnosti ugledanjem na drugu. Slicni primeri su verovatno postojali u Salzburgu XI i XII v. Umetnici Ako je verovati sacuvanim dokazima. S. slicna veza postoji izmedju hagiografskih scena u kripti Saint-Savin i minijatura Vie de sainte Radegonde (Poatje Ms. U vecini slucajeva nemoguce je napraviti jasnu razliku izmedju ova dva zanra. Sada se namece pitanje da li je u minijaturnom slikarstvu postojao stil nezavisno od stila murala. Veza zidnog slikarstva i minijatura je bliza. Odgovor je pozitivan kada su u pitanju kompozicija. Postoji mnogo primera u romanickoj umetnosti u kojima su veze posebnih fresko i minijaturnih ciklusa toliko bliske da se oni moraju pripisati istom umetniku ili ateljeu. 2246). Njegov uticaj je bio veliki kako na spansko zidno slikarstvo tako i na minijature. Bibl. pretpostavljamo da su uticaj sirili slikari koji su putovali od mesta do mesta. U knjiznim iluminacijama je svakako bilo vise lokalnih stilova nego u zidnom slikarstvu. U proslosti su naucnici bili skloni da minijaturnom slikarstvu pripisu dominantnu pionirsku ulogu ali danas vecina zastupa suprotno misljenje. 1202) i fresaka iz Saint`Angelo in Formis je tako velika da je slikar morao raditi u istom ateljeu. Ali. Cak i bez postojecih dokaza koji bi to potkrepili. Postoje i drugi primeri gde je taj uticaj bio obrnut (ciklus u minijaturama italijanskih velikih biblija izveden je iz ciklusa rimskih crkava). kao i izmedju dekoracija apside Berze-le-Ville i minijatura klinijevskog Lekcionara (Paris. Nisu ni svi manastirski skriptorijumi dali umetnike koji su radili i murale. Nat. one se mogu naci i na zidnom slikarstvu (primer je Saint-Jacques-des-Guerets). razigrani brokat na udovima sa belim ukrasnim viticama svakako je bio razvijen u minijaturnom slikarstvu severozapadne Francuske i Engleske (jevandjele Liessies i Biblija Lambeth). baldahin Ribas i freske San Pedro de lo Seo de Urgel radio je isti atelje dok je Salla Capitular u Sigena dokazano oslikao engleski minijaturist iz vincesterskog skriptorijuma. Benedicti et Mauri (Vat. Izvesne forme mogu biti pretezne u jednom zanru i potpuno se razviti u okviru njega. Razlika ne postoji u odnosu na modelovanje figura i draperija. lat.

u Engleskoj. Na primer. Umetnici. kao izraz monaskog revolta protiv discipline koja je strozija prema zidnom slikarstvu nego prema minijaturi i skulpturi. u XI v. njegovih pomocnika. Slikar bi. dali su romanickom zidnom slikarstvu internacionalni karakter. Ovaj 23 . Slikari su. Cesta putovanja engleskih slikara. kad god im je bilo moguce.) mogu se vrednovati u odnosu na ranoromanicko slikarstvo u Bavarskoj (Freising). pogresaka i nemarnosti. slicni njima. on je prvi proizvod rane gotike. ali ne uvek tacno: on je mogao biti izveden iz dela kao sto je Pictor in carmine zbirka od 440 rimovanih natpisa koji pokirivaju standardne teme. Prirodno je da se u dokumentima vise pominje angazovanje stranih nego lokalnih majstora . Oto III je pozvao slikara Johanesa iz Italije u Ahen a Vita Gauzelini pominje angazovanje lombardijskog slikara Nivardus-a za Saint-Benoit-sur-Loire. Isti izvor govori da je obliznju crkvu u Saint-Pierre (1026-9 g) oslikao monah Odolricus iz Saint-Julien iz Tours-a. majstora Santa Maria de Tahull (ili Maderuelo-a) iz Tahulla. jos su vise uticala na stilski razvoj. Ne radi se o slucajnosti . Spanija narocito obiluje takvim materijalom sto nam daje mogucnost da pratimo napredak najznacajnijeg slikara prve polovine XII v. Moramo uvek imati u vidu cinjenicu da su slikari mnogo putovali zato sto su. majstora San Clemente de Tahull iz Roda (Hesca). dobijao kao model ne samo program vec i delo drugog umetnika. Slike u gornjem delu hora Sankt Nikolaus u Matrei radili su umetnici iz Padove koji su uticali na rukopisne iluminacije u Alpima i juznoj Nemackoj. blizu Kelna. Tradicija u kojoj je odnegovan umetnik nije jedini faktor koji je uticao na njegovo delo. skloni da povezu dela geografski izolovana. Poput slicnih dela. naslikao je majstor koji je radio i ucio u Tournai-u. Glavni dokaz o aktivnosti putujucih umetnika ne lezi u pisanim dokumentima vec u delima koja nepogresivo nose licni pecat. cija su dela unistena u spanskom gradjanskom ratu. na Kataloniju. ubacivali fantasticne detalje u dekoraciju crkvenih gradjevina a “takvu drskost crkva nije smela da tolerise”. Verovatno je napisan pocetkom XIII v.putujuci umetnici a ne lokalni slikari. U nekim slucajevima verovatno da nikada necemo saznati da li je slikar prikazivao svoje nejasno znanje ili gresio.na primer. Murali iz Maria Worth u Carinthia (XI v. Za svako novo delo pripreman je novi niz tituli u ranoj i zreloj romanici. kao i majstora iz Osormort-a (zanat izucio u Francuskoj) u oblasti Brisela i Gerone. Na isti nacin mozemo pratiti uticaj majstora iz Pedret-a. freska u Vicqu-u opisuje Hrista u pratnji jedne zene i nekoga koga natpis oznacava kao Iroda. Groteske su bile ogranicene na donji deo zida. povremeno. To nije uvek imalo svojih prednosti: nije svaki provincijski slikar. Ekscentricnost u rasporedu i kompoziciji cesto su rezultat neznanja. izricito opisane u predgovoru slikarskog prirucnika. Ovaj znacajan podatak potvrdjuje da su dva slikara. koji su radili daleko od domovine. kako zidnog slikarstva (San Pedro de Arlanza) tako i iluminacija. Dekoraciju apside u Knechtsteden-u. Zanimljivo je da predgovor Pictor in carmine podrazumeva da se umetnik ne mora strogo drzati propisane teme. Francuz i Italijan. Na primer. narocito istoricari umetnosti. On je morao da prihvati uslove koje je diktirao narucilac a koji se cesto nisu odnosili na temu ili na prirodu i strukturu gradjevine i druge okolnosti. verovatno Lombardjanina.slicna saradnja postojala je u Kliniju i sigurno je uticala na razvoj oba umetnika. radeci na istom mestu u isto vreme. pripadnik svetog reda ili ne. izvodjenje programa bi obicno bilo prepusteno slikarima a vise slobode su imali majstori u udaljenim crkvama nego u gradovima. Postavljen bi mu bio program. bio uceni teolog. freske Nohant-Vicqu ne dovode se u vezu sa umetnoscu Berry-ja vec su rad putujuceg umetnika iz Tuluze. To bi mogla biti ilustracija Jevandjelja po Luki. verovatno saradjivali.

nisu predstavljali zbir propisanih pravila i modela kakve su koristili vizantijski slikari niti su licili na ruske prirucnike ljudskih figura. Prirucnici uzoraka. Vaznu ulogu je imao oblik okvira. Skoro svi postojeci prirucnici uzoraka nose pecat snaznog vizantijskog uticaja iz zidnog i minijaturnog slikarstva. ne samo utvrde proporcije udova i crta lica ( na primer. korisnih slikaru ali nikako propisanih. njene instrukcije su se odnosile na materijale. koje su koristili zapadni slikari. nisu koncepcijski originalne. tela pomocu trouglova a citave kompozicije ( u Burgfelden-u) od nizova krugova i tangenti. same po sebi. polozaj i znacaj povrsine. tehnike i tacan raspored scena u crkvi. vec stvarno delo koje je on slikao na zidu. U proslosti se mnogo govorilo o 24 . U poredjenju sa istocnim prirucnicima koji su predstavljali skoro kanonski autoritet. ilustrovana uz pomoc knjige uzora u kojoj je figura Hrista na Maslinovoj gori postavljena na pogresnu stranu u odnosu na apostole pa je ishod bio da se Petar zagledao u nebo umesto da slusa Hrista. Irod je verovatno pomesan sa Pilatom sto predstavlja slikarev nemar. kopije postojecih kompozicija i prave knjige uzoraka. Vizantijski umetnicki prirucnici kompozicija bili su razumljivi i ostali su u upotrebi na Atosu do XIX v. Posto slikar osmisli program i rasporedi ga na zidove i tavanicu. imaju istu arhitektonsku funkciju i u dve razlicite gradjevine rezultat varira. izabre i pripremi similie. Za romanickog slikara. Prirucnici su uglavnom sadrzali skice. Stalne komponente. Cak se iste similie koriste za zidove. Drugi ilustruju samo promenljive komponente datih scena. Izvanredan primer pokazuju dve verzije Hranjenja hlebom u Purg-u i Friesach-u austrijskim Alpima. Razlika je u okviru . Primer je kopija Hortus deliciarum opatice Herrad iz Landsberg-a. Ako je ovakvo nerazumevanje bilo moguce u relativno ucenoj sredini. ilustrovane su samo jedanput i ponavljana po potrebi u razlicitim slikama.u Friesach-u. slicne i gore pogreske mogu se ocekivati na provincijskim delima. Uvodno slikanje sastojalo se iz dve faze: konstrukcioni obrisi kompozicija i figura i crtezi detalja koji ispunjavaju skelet. Broj figura i njihovi medjusobni odnosi su identicni. i obe se zasnivaju na istom prirucniku koji je verovatno nastao u Admont-u i Salzburgu. uzorke slikanih minijatura.tekst se u ovom periodu retko ilustruje u slikarstvu. Ovakav metod mogao je dovesti do pogresaka. figure i kompozicije su tako organizovane da odgovaraju datom mestu. on predstavlja neutralnu ogranicenu povrsinu slike dok u Purgg-u figure na sve cetiri strane probijaju okvir i tako imaju specificnu ulogu u strukturi plana koji je slozeniji u ovom delu. Romanicki konstrukcioni obrisi razlikuju se od vizantijskih po tome sto nastoje da. duzini lica odgovaraju tri duzine nosa). zapadni su bili licne zbirke slikarevih slucajnih belezaka. Oba poticu iz druge polovine XII v. Neke od ovih zbirki motiva sadze opise celih scena. similie nije predstavljala samo polaznu tacku kao sto priroda predstavlja pejsazisti. Ruski prirucnici kasnijeg su datuma ali su izvedeni iz ranijih prototipova. Kopista ocigledno nije znao kako da sastavi razlicite delove kompozicije. udova. kao sto je figura Hrista u sceni Jevandjelja. figura kao i celih kompozicija. Mada one. Slikari su za prikazivanje vecinu tema koristili Similia. U njima su bile pokrivene sve teme vizantijske religiozne umetnosti. vec i geometrijske oblike kompozicija i nacin na koji ona treba da ispuni dati okvir. U bar dva slucaja dokazano je da su zapadni sastavljaci ovih prirucnika svoj materijal uzeli sa vizantijskog mozaika na Siciliji sto znaci da su posetili Siciliju. nedovrsene studije koje je trebalo preneti na zidove. prvi korak u izvodjenju bio je prenosenje crteza na zidove: ovaj deo je radjen fresko tehnikom na vlaznom zidu. Ruski prirucnici ljudskih figura takodje su bile sistematicne slikarske knjige sa detaljima lica. Frontalno postavljene glave uradjene su pomocu koncentricnih krugova.

Sa zaljenjem primecujemo gubitak lake. usled ostecenja 25 . rasprava iz XI v. Neki crtezi konstrukcija koji su otkriveni nakon unistenja slika ne pripadaju romanickoj umetnosti vec su znatno starijeg datuma . To je ocigledno na nekim delima na kojima su. naviknutom da traga za licnim pecatom autora. Druga funkcija konstrukcione linije koja je prilagodila forme njenom okviru (na ravnom zidu ili nisi) moze se videti na jednoj fresci u Saint Savin gde su jasna trouglasta mesta i preseci.od skiciranja. Mada oni ne otkrivaju uvek narociti umetnicki talenat. Slikarstvo je retko radjeno pravom fresko tehnikom. meke i spontane linije i veoma licnog pecata a potom bolje pogledamo zid i shvatimo da se takva spontanost nije mogla tolerisati na zavrsnom delu: ona bi se snazno sukobila sa formalnim kvalitetima. na sveze malterisanoj povrsini koja ce se toga dana obraditi.geometrijskoj preciznosti i rigidnosti romanickih crteza konstrukcije. zutom i oker bojom uz obilato slikanje cetkicom. Na primer. Romanicko slikarstvo obuhvata mnogo vestina . prija pojava ovih preliminarnih crteza. Slikarev senzibilitet je izrazen u ovom spoju pravila i varijacije. Ovaj proces smisljeno protivreci “slikanim” tendencijama. Upotreba (skice) konstrukcijskih obrisa nije novost u romanickoj umetnosti. Danas se smatra da se njena funkcija sastojala u tome da se slikaru pruzi smernica i orijentacija od kojih je on po potrebi mogao da skrene.otonski u Burgfelden-u a karolinski u Naturnou. U apsidi Berze-la-Ville na nizem delu zida boja je skinuta te smo u mogucnosti da direktno uporedimo preliminarni crtez glave sa obliznjim portretima koji su zadrzali poslednji sloj boje. Zavrsna slika krila je kolebljivost ove vrste. Berze-la-Ville jos jednom nudi najekstremniji primer tehnicke vestine: u sceni stradanja sv.) Osnovni crtez je radjen preko konstrukcionog obrisa obicno crvenom. Nije se radilo o prosto mehanickom ponavljanju linija i preliminarnih crteza vec u vecini slucajeva doterivanju tih obrisa. karakteristicnim za romaniku. Poslednja faza skoro svih romanickih murala bila je izvlacenje kontura crnom ili tamno smedjom bojom. Boje nisu mesane vec nanosene jedna iznad druge u transparentnim slojevima. Namece nam se pogresan utisak da su preliminarne crteze radili razliciti majstori i u razlicito vreme. bez obzira na standard i tehnicku vestinu. Lorenca nailazimo na sistem krstastog rostilja cija slozenost namece poredjenje sa Direrovim delom. zatim dodavanje tamnih pa svetlih senki linearnim potezima. U izradi slike koriscene su razlicite tehnike. Nekada preliminarni crtez jasnije od zavrsnog dela otkriva slabosti slikara. vise je zastupljena seko tehnika (na ovlazenom zidu na kojem je vec preliminarni crtez) ili tempera cija je osnova neki od brojnih medija a nanosenje je radjeno u slojevima razlicitog rafinmana. rada sirokim potezima cetkice i nanosa boje u Tavant-u do krajnje prefinjenosti Berze-la-Ville u kojoj je sa samo osam pigmenata postignuto izuzetno bogatstvo boja. Samo je desna strana trougla verno kopirana. koja sadrzi izvestan vizantijski materijal. tj. Modernom oku. u Francuskoj. Leva strana je slobodno radjena i pokazuje izvesne varijacije u odnosu na konstruktivniju levu polovinu. udaljavanja od stroge simetrije i on pokazuje da su simetricne figure slikane s leva na desno. Znacajni izvor informacija o glavnim tehnikama i materijalima je knjiga Teophilus-a Schedula diversarum artium. Jasan primer ove slobode daju polufigure svetitelja u Nonnberg-u: osnovni konstrukcioni oblik bio je jednakostrani trougao u izvodjenju figure. jedan detalj takvog crteza otkriva kako je slikar tri puta pokusavao da dobije pravilnu konturu obraza. Zajednicko svim muralima je. ispunjavanje povrsine ravnom bojom. Karakteristicna za ovaj period je narocita ostrina preliminarnih crteza (Nonnberg i Frauenchiemsee XII v.

Svakako da postoje dela u koijma zanatstvo ima prevagu nad umetnickom obradom. Svaka romanicka crkva. Turu. Nekoliko fragmenta sacuvano je u Poatjeu i Turu. Prakticno ni jedan od sacuvanih ciklusa nije kompletan a u vecini slucajeva ostaci ne dopustaju rekonstrukciju ikonografskog programa.svetovne gradjevine su vise stradale od crkvenih. u pripremi preliminarnog crteza i zavrsnoj obradi. Gubitku oko 98 % originalnog materijala doprinele su prirodno propadanje. XII i XIII v. Njegov se cilj u razlicitom periodu menjao: u ranoj i zreloj romanici slikari su tezili izvesnoj geometrijskoj bezlicnosti menjajuci slobodu i vitalnost preliminarnog crteza do granica koje su bile razumljive srednjovekovnom umu. u kasnijem periodu usledilo je ozivljavanje. realizam i raznovrsnost. Srednju fazu rade manje-vise vicni majstori. Kvalitet dela je u raskoraku koji se javlja izmedju promenljivosti i doslednosti u odnosu na delo. Romanicki slikar pocinje datim formama koje nije sam izmislio i konfrontira ih geometrijskim obrisima. Ukratko receno. Rasprostranjenost Murali se ubrajaju u naosetljivije i nepostojane umetnicke forme usled prirode zidne povrsine na kojoj su naslikani. Od similie . Vodeci umetnik radi na pocetku i na kraju procesa. prirodno ili namerno unistavanje. kao u svakom drugom periodu postojao je izvestan broj losih murala . Religioznim znacajem zatvorila je vernike u mikrokosmos pretvorivsi umetnost u dom Gospodnji. dekorisana je parcijalno. daje joj osobenost zaodevajuci je licnim jezikom linija. Pored velikog broja novoizgradjenih i oslikanih zdanja u XI. Zavrsni crtez je pripadao najznacajnijoj fazi: njega je izgleda uvek radio glavni slikar i tako ostavljao svoj pecat na delu. Poatjeu. redekoracije i konacno neadekvatno izvedene restauracije. Ta slikana dekoracija uklopljena je u arhitekturu a konstrukcija se smatrala kompletnom tek kada je slikar zavrsio svoj posao. Tuluzi izgradjeno je sest novih crkava.prirucnika uzora do prefinjenih obrisa na zavrsenim delima dalek je put. U svom najboljem periodu romanicko slikarstvo je proizvelo dela koja su u potpunosti ispunila njegovu svrhu. 4. Gubici nisu ravnomerno rasporedjeni . U toku romanickog perioda u svakom gradu. Supstrat ne predstavlja poznavanje prirode vec poznavanje umetnosti i ne postoji teznja da se dostigne originalnost u modernom smislu reci. To znaci da je postojalo nekoliko hiljada ciklusa fresaka od kojih su sacuvani samo fragmenti nekoliko stotine. Tehnika ogranicenih obrisa daje mogucnost prefinjenih varijacija i tako ukazuje na nerazdvojiva stilisticka kretanja toga vremena.primitivnih. nevestih ili rutinskih. sada vidljive linije preliminarnog crteza i finalne slike. One su naporedne ili jedna iznad druge kao u Burgenfelden ili Gurk-u. U nekim delima prefinjenost tehnike vodi krajnjoj izvestacenosti (primer je nemacki Zackenstil iz XIII v) koja se prosirila provincijalnim slikarstvom (Grades ). Razlika nam cesto daje tacan uvid u kvalitet slikara i obim dorade. On dalje razvija uopstenu formu.slikane povrsine. sa malim izuzetkom. postojao je veliki broj starijih gradjevina koje su dekorisane cesto novim slikanim programom. S druge strane. To je ocito na mnogim nespretnim katalonskim i alpskim muralima i nekim rimskim delima (Santo Quattro Coronati ). Malo se zna o zidnoj dekoraciji profanih gradjevina a sacuvani fragmenti kao sto su 26 . izmedju prefinjenosti i prenaglasenosti.

srazmerno veci broj slika je sacuvano u apsidama nego na zapadnim zidovima. Privatne palate i kapele pri kojima su podizane bile su tako ranjive da je nemoguce steci jasnu sliku programa feudalne. koje je bilo jako izobliceno. Dodatne popravke u “duhu vremnena” cesto su unosile neopravdane interpolacije a ishod je bio radikalno izneverena umetnicka istina. skidanje gornjeg sloja i propadanje naneli su manju stetu od restauracija iz XIX v. Santa Croce in Gerusalemme). njihove romanicke crkve nisu bile goticizirane poput onih u Francuskoj. ovo se odnosi i na umetnost viteskog reda. Izmedju ostalog. Styria i Matrei u istocnom Tirolu. Stari i Novi zavet.jug i jugozapad Francuske su opustoseni u krstaskom pohodu dok su u periodu reformacija i revolucija stradala mnoga dela u severnoj Evropi. Tako je izgubljena ogromna kompozicija sa predstavom trona Solomonovog iz oko 1150 g. Frauenchiemsee. Drugi krajevi su nesrazmerno bogatiji romanickim muralima. Cak i kada su ti fragmenti uspeli da prezive sve te promene.Maiestas. Ne racunajuci kripte. Sto je ranije bilo probudjeno “aktivno” interesovanje za romanicke murale. njihov materijalni oblik verovatno nije prvobitno bio takav. postavljanja predikaonice i izgradnje svodne tavanice ali je dosta murala sacuvano iznad svodova u samom vrhu zidova (kapela pri katedrali u Bressanone. Slikarstvo bocnih zidova stradalo je usled povecanja prozorskih otvora. ciklusi u Purgg-u . Zbog urodjenog postovanja prema umetnickim starinama. Slicna obrnuta uzrocnost je pri odredjenju koji deo seme treba da opstane. Svetlost i atmosferske prilike izbledele su pigmente ili ih unistile. u Italiji su ostala netaknuta neka dela koja su u drugim zemljama bila plen restauratora. Uz male izuzetke. sada je u relativno dobrom stanju a 27 . narocito Katalonija i juzni Tirol. niti barokne poput onih u Italiji i juznoj Nemackoj. narocito Templara i na zidno slikarstvo Outremer-a u Francuskoj. Religiozno slikarstvo u zajednickim prostorijama manastira i zenskih samostana (trpezarije. Sacuvano je samo dno koje ukljucuje podnozje stuba i niz stopala i rubove glavne kompozicije. Ocigledno mali izbor tema u romanickom zidnom slikarstvu . kapele dok su stari oblici dekoracije u parohijskim crkvama i katedralama nestali ili zamenjeni novim. Njih su potresi svetske istorije zaobisli. Rim. “otkrio” Merime svojim delom ‘Notice sur les peintures de l`eglise de Saint Savin”. manje je stradalo od ruke dobronamernih vandala nego na primer austrijsko (Karner u Hartberg-u) i mnogo manje od nemackog u kojoj je razorni udar narocito pogodio Rajnsku oblast. veci je bio razarajuci efekat. cak egzoticno. oni nisu dali osnov novom umetnickom razvoju. portreti i legende svetitelja uglavnom su rezultat proizvoljnih okolnosti koje su im omogucile da opstanu. prva su presla na nove forme i napustila stare a neocekivano veliki broj dela preziveo je zahvaljujuci provincijskoj izolovanosti. Francusko zidno slikarstvo koje je sredinom XIX v.Torre San Zeno u Veroni izgledaju neobicno. vecina sacuvanih dela je inferiornija od izgubljenih. Umetnicki gledano. Ovo svakako ima veze sa cinjenicom da su u kasnijem periodu ogromni barokni oltari smestani u apsidama i zaklanjali romanicku dekoraciju ali je nisu unistili dok je slikarstvo zapadnih zidova stradalo pri otvaranju ogromnih prozora i postavljanju galerije za orgulje. Mnoge oblasti su izlozene velikim pljackama . Neki skorasnji pokusaji da se ukloni gornji sloj slikarstva iz proslog veka i povrati autenticnost bili su uspesni. Dekoracija je sacuvana na gradjevinama manjeg znacaja . (zapadni zid manastirske crkve Nonnberg u Salzburgu). religiozne umetnosti. Prvobitna gustina produkcije bila je u suprotnosti sa sansama za opstanak: mesta u kojima je umetnicka delatnost bila najveca. zbornice) skoro da i nije sacuvano.oratorijumi.

postoji u nekoliko mesta (Tur. Jos jednom. Znacajniju ulogu imala je dominantna religija . Ne mozemo reci da je zidno slikarstvo zanemareno u oblastima bogatim dobrim kamenom ali je opravdano pretpostaviti da su u skulpturi stvoreni znacajni pomaci . Potvrdu da je grad bio znacajan rasadnik nalazimo u dekoraciji Galliano. Drugi vazan i neophodan uslov za napredak zidnog slikarstva odredjene regije je vladajuci arhitektonski stil. Zidno slikarstvo se nije moglo adekvatno razvijati tamo gde nema ravnih zidnih povrsina ili gde se negira zidna povrsina radi umetnickih ciljeva. o postojecim delima znanja prosirujemo dedukcijom. Klini je morao biti jedan od najznacajnijih centara Francuske ali su i drugi uticaji stizali iz opatija Marmoutier. poput Tuluze. Sacuvana francuska dela pokazuju takvu stilsku raznovrsnost da 28 . Mesta je bilo samo za ornamentalnu i poluornamentalnu dekoraciju.linija razdvajanja je paralelna sa Loarom i prolazi kroz Autun. Angulema i Arla. Tako je najintenzivnija produkcija ogranicena na severnu oblast . najaktivniji centri su Monte Kasino. U drugim slucajevima moramo se vratiti na dokumentarne dokaze i dedukciju. osim uticajnih vizantijskih “kolonija” na Siciliji i u Veneciji. normanske opatije. u Nemackoj je dominiralo dekoracijom gradjevina manjeg znacaja za dugi period dok u Italiji nikada nije ni istisnuto. postojeca umetnicka dela su nepouzdani vodic. Le Mans. potisnuto je u zaostale seoske crkve. cija je umetnost orijentisana na skulpturu.na primer. pre nastanka gotike Saint Denis. O ugledu Monte Kasina govore freske Sant` Angelo in Formis dok u Milanu nista nije prezivelo pljacke i opsade iz XII i XIII v. Poatje i uz manju izvesnost u Angers-u). Ipak je moguce izolovati odredjeni broj kulturnih faktora koji su uticali na sirenje ovog oblika dekoracije. Arras. vecinom na svodu (Petit-Quevilly) dok je pojava velikih otvora u zidu stvorila uslove za razvoj bojenog stakla. Da bismo stekli sliku o rasporedu romanickog zidnog slikarstva. U Rimu je ostalo dosta materijala koji svedoce o tome. Poatje. Rim. Saint Germain des Pres. Rim i Milano. i mozda Frankonije. bar su sacuvani od unistenja. Verona blizu Milana i verovatno Pijemont koji je preneo milanski uticaj u alpske oblasti. U ovim oblastima u izvesnom broju identifikovanih centara razvili su se najuticajniji oblici. Saint Aubin u Angers-u. raspolazu neznatnom kolicinom. Bavarska). u Francuskoj. odnosno dovoljno naglasena materijalna priroda zida. glavne grane romanicke umetnosti razvile su se na nemackom govornom podrucju.uslov je da su materijal i tehnika kojim su umetnici raspolagali odgovarali jedno drugom. U Italiji. Relevantni pisani izvori koji su mozda bili dodatni izvor informacija. Jasna koncepcija ovih dela koja su nastala u ovim centrima ili oko njih. bar u pocetku. Saint Benoit na Loari. Bilo je i sporednih centara koji su delom zavisili od glavnih sredista: Akvileja blizu Venecije.preliminarni crtezi u Brauweiler-u. veliki centri skulpture. u podrucjima koja su bila pod klinijevskim redom cvetala je umetnost ali su cisterciti (severno od Autun-a) nerado gledali na figuralno zidno slikarstvo i bojeno staklo. Zbog toga narativno i figuralno zidno slikarstvo nisu napredovali na severu i severozapadu Francuske u drugoj polovini XII v. Novara i Civate koji su imali bliske istorijske veze sa Milanom. Sa izuzetkom Toskane. Rajnska oblast. Limoges. Koliko nam je sada poznato. Fresko tehnika je bila popularna u podrucjima koja su oskudevala u kamenu pogodnom za gradjenje i klesanje (primer su Alpi. Saint Martin u Turu. zidno slikarstvo je sasvim nestalo iz velikih katedrala u Francuskoj. Priroda i dostupnost materijala i arhitektonskih stilova nisu jedini faktor uticaja na razvoj zidnog slikarstva u odredjenoj oblasti. sacuvani su igrom slucaja kao i slikarstvo. Mozda su svedoci znacajnih pomaka u zidnom slikarstvu. Auxerre i La Mans. Krajem XII v. juzna Italija.

klinijevskih ogranaka u Engleskoj. Nismo u mogucnosti da saznamo da li je veliki svapski manastir Hirsau i njegovi ogranci uticao. Moguce je utvrditi uloge Winchester-a. Dominantni centri bili su. Gurk. glavni centri su verovatno bili Liege. Saint Bertin. On je jedini preziveli primer ove grane “Guelph” umetnosti koja je imala veliki uticaj na umetnost sledece generacije (vreme Henry the Lion-a). Saint Omer. Nema dokaza o ulozi koju je imao manastir Guelph u Weingarten-u gde su nastali neki od sjajnih iluminiranih rukopisa. verovatno veci i od Oviedoa. Friesach. Od samog pocetka je Salzburg dominirao celom Austrijom mada su postojale manje-vise nezavisne skole u Mondsee. Nekoliko fragmenata iz Bamberg-a nisu dovoljni da objasne situaciju u Fankoniji a nista nije bolje u Swabia-i. postojanje skole u Helmarshausen-u bilo bi dovedeno u pitanje i mi ne bismo znali kako je on izgledao. Brunswick-a. Peterborough. proizvela dela od znacaja ali o njima danas nista nije sacuvano (St. Zato se ne moze proceniti znacaj ciklusa iz Idensen-a. Poput Tournai-u. ali su i druga mesta u XII v. Durham. Bury St Edmunds. u gradu Soest-u koji je bio centar Westphalia-e. Worcester i York). Najznacajnije svetiliste jugozapadne Evrope je imalo veliki uticaj na zidno slikarstvo i drugu vrstu umetnosti. iza njega je Minster. On potvrdjuje pretpostavku o postojanju Helmarshausenstila u zidnom slikarstvu Skane (Svedska) sto govori da u radionicama Helmarshausena nisu radili samo zlatari i minijaturisti vec i vesti fresko slikari. Ali ne postoje dokazi o romanickim muralima u severnim delovima Low Countries. Halberstadt-a. Uticaj Salzburga pruzao se do Bressanone i Bolzano 29 . Ripoll-a ili Barselone cije se uloge u razvoju umetnosti Spanije mogu do izvesne mere rekonstruisati. Oblast najintenzivnije delatnosti u Nemackoj koncentrisana je na Rajnu. Frankfurta ili Esena. U Engleskoj se moze pretpostaviti postojanje vise centara nego sto se to moze zakljuciti na osnovu sacuvanih knjiga. U Spaniji problem identifikacije centara i prenosioca umetnickih ideja uvecava gubitak slikarstva u Santiago de Campostela. U Donjoj Saksoniji mozemo pratiti razlicite sfere uticaja koji dolaze iz Hildesheim-a. Ono malo sto je sacuvano iz ranoromanickog perioda u Donjoj Saksoniji i srodnih danskih i svedskih dela XII v. Huy i velike franko-flamanske opatije Saint Amand. prema sacuvanim materijalima. na zidno slikarstvo jugozapadne Nemacke kao sto je uticao na rukopisne iluminacije. Spajera. U Bavarskoj smo na cvrscem tlu: sacuvana dela potvrdjuju nadmoc Regensburga dok je Passau sredinom XII v potpao pod uticaj Salzburga. svojim klinijevskim vezama. u kojem je sacuvano nekoliko dela s kraja XII v. Seckau. unakazeno je preslikavanjima. Stavelot i Floreffe.moramo racunati na postojanje veceg broja rasadnih centara od pomenutog. Ovaj slucaj jasno ilustruje nepouzdanost kalkulacija baziranih na sacuvanom materijalu koji je posluzio za rekonstrukciju: da ciklus u Idensen-u nije sacuvan. Canterbury-ja i Lewes-a. Wormsa i Majnca. Admont. Rajhenau na jezeru Konstanca i Keln ali nismo u stanju da procenimo uloge Strazbura. Erfurt i Fulda takodje su bili znacajni u romanickom periodu i kasnije. Albans. Logicno je pretpostaviti da je oblast Meze proizvela neke od najradikalnijih inovatora u figuralnoj umetnosti i imala odlucujucu ulogu u razvoju zidnog slikarstva Low Countries. Svako novo otkrice nadovezuje se na slozenost problema. Quedlinburg-a i Merseburga. mada preslikanog materijala ima na istoku. Gernrode-a Magdeburg-a. Sacuvani ciklus iz Idensen-a pokazuje vezu sa skolom Helmarshausen. Najvise ocuvanog.

Slicno juznom Tirolu. nacionalni stilovi koji su karakteristicni za verske redove ili vezani za pojedine manastire. nekoliko do sada priznatih stilova samo je mali deo.u Kampanji (deo Umbrije). na primer Saint-Gilles de Montoire. postojece razlike slucajno se poklapaju sa politickim i dinastickim granicama toga vremena. regionalni. Proizvoljni ljudski faktor moze da dovede do asimilacije nekoliko razlicitih stilova na jednom mestu i u isto vreme. Na mnogim primerima. S druge strane. Franko-normansko slikarstvo ima vise zajednickog sa anglo-normanskim nego sa umetnoscu Rusiona. Rimski stil je najbolji primer jednoobraznog i doslednog stila zasnovanog na dugoj tradiciji kojeg strani uticaji skoro da nisu dotakli. veliki ktitor (Deziderije iz Monte Kasina). regionalne stilove mogli bismo grupisati u vece celine i nazvati ih nacionalnim stilovima kada izraz ne bi bio pogresan. U centrima Poatjea. Burgundija je usvojila izvestan broj razlicitih stilova stranog porekla. U XII v. stalni priliv novih ideja iz inostranstva dovodi do razvoja osobenog stila . I pored svih praznina. Rima. Kako napreduju istrazivanja u ovoj oblasti tako se namece veca diferencijacija. uopseno gledano. italijanska i spanska dela mozemo. stari centri Chur i Rajhenau u Svajcarskoj vise nisu bili dovoljno snazni da bi uticali na zrelu i kasnu romaniku i ni jedan svajcarski centar nije ih dostigao. francuska. Za kontekst XI. Neophodno je napraviti neke korekcije na ostecenim slikama radi procene materijala i radi boljeg razumevanja faktora koji su uticali na osnovnu liniju ravoja. dok u dolini Loare postoje dela razlicitih stilova koja se ne mogu podvesti pod “regionalni” stil. Ikonografska slicnost se javlja kao dodatni faktor tamo gde je propisan isti program ali on nije bio vazniji od tehnickih premisa. Verone. sadrzi dela razlicitih stilova. Savoja pokazuje afinitete prema italijanskom i francuskom slikarstvu. U slucaju Francuske. Na kraju. Ne mozemo reci da su granice lokalnih i regionalnih stilova precizno povucene: rimski slikari radili su u Lazio .postoje potpisi na freskama Saint` Elia di Nepi . Svapske. Kelna i Salzburga savremena dela su blisko povezana i u duzem vremenskom periodu zapazamo istrajno postojanje stilova da nema sumnje da je postojao lokalni stil ili skola uprkos brojnim putujucim umetnicima. Burgundije. Grupisanje radova po njihovoj nepogresivoj air de famille (slicnosti) govori da ih je bar dva puta vise. razlikovati ali tacne granice ne postoje. Zajednicki stil je nastao usled slicnosti domacih i stranih uticaja. mada Grabar veruje da su umetnici koji su radili u Ponce-u poznavali freske Montoire-a a slikari Saint Jacque des Guerets dekoraciju Ponce. jedna gradjevina. Uzroci ovih kristalizacionih procesa mogu biti vrlo razliciti. rimski stil se sirio u oblasti koje su zadrzale mnogo od svog originalnog karaktera te se ti regionalni stilovi poklapaju sa urbanim stilom. U drugim slucajevima.primer je Venecija. Produkcija zapadne Svajcarske je ne samo u geografskom smislu na pola puta izmedju Burgundije i gornje Rajne. ili slikar skromnijih sposobnosti (majstor Pedret-a je stvorio jasan regionalan stil Katalonije). Ovo se moze objasniti pretpostavkom da su ovu oblast posetili umetnici obuceni u razlicitim centrima i da je svaki doprineo svojim novim stilom.gde je naisao na uticaj Venecije i Akvileje u dolini reke Alto Adige (juzni Tirol) gde su se kombinovali italo-vizantijski i elementi romanike sa severa. sa dugorocnim efektima ili bez njih (Montoire). U drugim slucajevima. nemacka. katalizator moze biti jedna licnost. XII i XIII v. Ove proizvoljne okolnosti vrednije su nam od etnickih i lingvistickih relacija a istorijski lomovi znacajniji od lokalnog 30 . produkcija se moze grupisati prema razlicitim stilovima i skolama: lokalni. on je primao uticaje sa svih strana: Milana. ne sa danasnjim “nacionalnim” i lingvistickim granicama.

Danas niko ne pripisuje sirenje 31 . Rivalitet i prateci interes stilski su povezivali manastire a migracija slikara. potrebno je mnogo vise. On odgovara rukopisu Vita SS. Ildefonsus De virginitate Sanctae Mariae (cuva se u Palatinskoj biblioteci Parme) pokazuje da su u klinijevskim skriptorijumima mogla postojati dva sasvim razlicita stila. s pravom smatra da on nije bio jedini i glavni stil Klinija. tako cesta medju kucama istoga reda. samo su ih pojacala. Vecinu njih predstavljaju drugorazredna dela nastala pod njihovim uticajem (Lewes. Obe filozofske skole verovatno su precenile kreativnu moc dva velika manastira i propagandnu aktivnost reda. cistercitski manastiri razvili su sopstveni stil. manastirima i redovima da su uneli dinamicni element koji je vise od dinastickih i politickih faktora uticao na internacionalizaciju romanicke umetnosti. Stil Berze-la-Ville bez sumnje je poreklom iz Klinija. od Klinija (mozda samo prolazeci kroz Klini) prema severu do centralne Italije. Stil Klini III u potpunosti se razvio kada su nacinjene freske u Berze: one nisu eksperimentalno delo vec proizvod zrelog stila. Neki pisci su osporili ovaj previse uproscen prikaz porekla stila i on se prosirio od juga ka severu sa suprotnim smerom kretanja. Ali. Hirsau. Pored toga. Pitanje je da li je to bio jedini. Stil fresaka u Sant` Angelo in Formis stvoren je na primer u Monte Kasinu. Ipak. Pre strogih reformi koje je pokrenuo Bernar iz Klervoa. Jos je manje dokaza o postojanju drugih manastirskih stilova. zajednickim svim umetnickim delima koje je proizveo ovaj red. Oni se nalaze u istom rukopisu. papstva i Monte Kasina. Benediktinski ucenjaci su narocito favorizovali ovu ideju koja se skoro svodi na celovito porodicno stablo romanicke umetnosti ali su je njihovi protivnici odbacili kao deo mita. Kontinuirani razvoj mogu prekinuti vojne invazije ili migracije slikara: oba faktora bila su internacionalno plodonosni. razlike u datovanju su veoma znacajne: stil Klini II je bio sasvim drugaciji od stila Klini III ali je postojao period kada su oba bila aktuelna. Kada su u pitanju klinijevski rukopisi. delimicno zasnovanoj na bliskoj vezi izmedju Klinija. Benedicti et Mauri iz oko 1070. Isto pitanje namece nam Klini. Pojedinacni manastiri su imali uticaja ne toliko na zidno slikarstvo koliko na rukopisno. znacajnu ulogu su imali hodocasnicki putevi. Izvestan stepen individualnosti javlja se u rukopisnom slikarstvu ali su i izvesni manastiri razvili osoben stil u zidnom slikarstvu. takodje. Za razliku od cistercita. zvanicni stil Monte Kasina s kraja XI v. Postojanje ovog uticaja potkrepljuje neopravdanu hipotezu: neki govore o klinijevskom. Ovde je svakako doslo do mesanja benediktinskog patronatstva i benediktinskog stila. Ni Monte Kasino ni Klini nisu mogli da nametnu svoj stil cak ni manastirima ni crkvama iz neposredne okoline. nemackog i italo-vizantijskog porekla. ne mozemo osporiti ovim institucijama. Grabar. Crkva je. benediktinske kuce su se nadmetale u izradi dekoracije svojih crkava.kontinuiteta. homogenog benediktinskog stila. Njihova bliska povezanost uticala je na sirenje specificnih formi i njihovu asimilaciju u novim sredinama. imala udela u internacionalnim i interregionalnim kretanjima stilova. Prema ovoj teoriji. cak benediktinskom stilu sa nadnacionalnim crtama. za nastanak jasnog. Slucaj je dalje obezvredjen izvesnim nelogicnostima u upotrebi terminologije: stil Monte Kasina je izjednacen sa stilom Kampanje a prisustvo izolovanih elemenata poreklom iz Monte Kasina ili Kampanje a prisustvo elemenata iz Rima i Monte Kasina na drugim mestima smatralo se dokazom postojanja benediktinske umetnosti koja polazi iz Monte Kasina. Ali. klinijevski stil je izdanak benediktinskog stila koji vodi poreklo iz Monte Kasina. Helmarshausen). Ne poricemo snazne umetnicke impulse koji su potekli iz benediktinskih manastira. potpuno se razvio u Rimu i odatle prosirio zapadnom i severnom Evropom.

K. Palestini i Kipru. Jermenije i islama. Tokom XII v. Pre pada Carigrada u ruke Krstasa (IV pohod 1204 g ) nastao je novi. Montmorillon) do Nemacke. Dinamika krstaskih pohoda u uzem smislu skrenula je paznju sa uloge koju su imale krstaske drzave u Siriji. (Gurk u Carinthia. talas histerije prosirio celom hriscanskom umetnoscu. Do danas se nije pojavilo prihvatljivo delo o zidnom slikarstvu. nagomilane isprepletene talasaste linije i prenaglasenost u reljefu i modelovanju. u XIII v. pojavio se relativno kasno ali je trajao do kraja XIII v. Istocni Mediteran mogao je biti znacajna pozornica na kojoj su se razmenjivale ideje a znacajnu ulogu imali su razliciti viteski redovi. zustre pokrete. Nemacki Zackenstil (Keln. Devedesetih godina XII v klatno se pocelo vracati klasicnoj i klasicistickoj jednostavnosti. Marku) i juznog Tirola (Castel Appiano). staticniji stil. oformljeni radi odbrane Sv. severnu Italiju (Pavija) i juznu Italiju. od Sicilije (Monreale) do Venecije (Anastasis u Sv. U daljem stilskom razvoju. najizrazitije paralele nalazimo u skulpturi koja je tada vec nadmocna umetnicka forma. od Kipra (Lagouderi) do Makedonije (Kubrinovo. Sicilija. Porter svojm teorijom da je romanicka skulptura rasprostanjena duz ovih puteva. Tahull. Normadije i Engleske otvorile su sirom vrata prodoru sicilijansko-vizantijskih ideja. forme koje su ranije bile ravne ili u plitkom reljefu i 32 . Poslednjih godina paznja umetnika usmerena je na fascinantne rukopisne iluminacije sa ovog podrucja u kojima su sintetisani elementi Vizantije. odnos vizantijske civilizacije i zapada cinilo je vise pojedinacnih faktora. Zanimljivo je pratiti kako mirne i staticne forme iz prve polovine veka postaju zivlje u oba dela hriscanskog sveta a `80-tih i `90-tih godina XII v ova zivost prikazane radnje dostize apsurdnu kompleksnost. Primere nalazimo sirom Evrope. Francuske ideje stigle su putem za Kampostelu (Saint Jacques). Sankt Gereon). zemlje. Znacajni kontakti su postojali i pre Prvog krstaskog pohoda u umetnosti grcke populacije juzne Italije a pored toga. Bliske crkvene veze Akvileje i Salzburga doprinele su sirenju (mletacko) veneto-vizantijskih ideja. od Spanije (Andorrea la Vieja) i Francuske (Rocamadour. Venecija). Znacaj nekih od ovih puteva tek treba istraziti kao i onaj sto povezuje velika svetilista Sv. Na zapadu novi klasicizam predstavljen je muralima San Giovanni in Porta Latina u Rimu. na primer Krstasi i Krstaske drzave. vizantijski umetnici su radili u Monte Kasinu i Veneciji. dve kulture su dostigle su isti stepen a njihove umetnosti razvijale su se paralelno. narocito Jovanovci. u Rusiji (Vladimir) i Srbiji (Studenica). Mihajla u Normandiji (Mont Saint Michel). Francusku (Le Puy). U XII v dinasticke veze izmedju Sicilije. freske u Sigena-i i Artaiz-u u Spaniji i Lavaudieu u Francuskoj a Quedlinburg-tapiseriji u Nemackoj. Kao da se krajem XII v. Pojedinacna dela ili vise njih duz ovih puteva bila su u prednosti jer su primala i prenosila ikonografske i stilske inovacije.ideja samo jednom faktoru kao sto je pre pola veka radio A. U vizantijskom slikarstvu oko 1230 g. Carigrada i Jerusalima. Procena uloge krstasa ogranicena je na zakljucak i pretpostavku vrlo uopstene prirode bez sagledavanja specificnih mesta. Ovim putem mogli su stici vizantijski elementi koje nalazimo na zidnom slikarstvu katedrale Le Puy. Ubrzo je nastupila reakcija na preteranu kompleksnost dinamicnog poznokomninskog i ranoromanickog stila. Ali. zapada (Francuska. cije paralele nalazimo u Makedoniji (Prilep). Rima. Goss u Styria). Primere nalazimo krajem veka u provinciji. Leon dok su italijanske i vizantijske prenosili hodocasnici na sever i zapad Evrope iz juzne Italije. Uloga krstasa u razvoju romanickog zidnog slikarstva jos nije adekvatno utvrdjena mada to moze izgledati cudno s obzirom da su se vizantijski elementi u zapadnoj umetnosti zrelog srednjeg veka pripisivani krstasima. Lazariti i Templari. Kastoria).

apstraktne ornamente. Strogo govoreci. 5. ona je ipak bila faza u razvoju romanike. Razvoj romanicke umetnosti se i nije mogao sagledati kao ciljani napredak sa uocljivim fazama. Spanije do Engleske. kubisticko isticanje volumena iz oko 1290 g. Konacno. Na pocetku se nije jasno videlo da ce u kasnijem periodu ovladati trodimenzionalna forma. zatim Belgije. Razlicite okolnosti odrazile su se na glavne probleme u istoriji romanickog slikarstva Italije: pitanje vitalnosti prethodnih vizantijskih stilova usvojenih u Rimu pre pojave romanike. velikog rezervoara klasicnih oblika. Uskoro je svaka zemlja uzela ucesce u reaktiviranju antickih oblika koje je zapocelo u mediteranskim oblastima. Tamo je prisutan problem vizantijskih uticaja na Monte Kasino. juznoj Italiji gde su znacajnu ulogu u razvoju specificnog romanickog stila imali pravoslavni kaludjeri. preko Francuske. Ma koliko kratko da je trajala. pre n. Nemacke i austrijskih Alpa. Plasticno oblikovanje kasnijih generacija (primer je zidno slikarstvo Sopocana) ima paralelu na zapadu u zreloj skulpturi Remsa ili Naumburga. Paralelizam u razvoju i glavnom cilju . odnos njegove umetnosti prema sopstvenoj tradiciji i prema vizantijskim importima. Ovi su elementi razlicitim putem prenoseni srednjovekovnim italijanskim slikarima: neki su potekli iz sredine sa neprekinutom tradicijom.italo-vizantijska umetnost dosegla je u udaljene krajeve severne i zapadne Evrope. iz vizantijske nacin predstavljanja oblika. Ove dve celine nisu samo velike vec stvaraju ogromne poteskoce u istorijskom izlaganju. Siciliju i Veneciju i kontinuitet italo-vizantijskih stilova.najbolji primer je slikarstvo Mileseve. pozni klasicizam ranohriscanskog perioda i klasicizam srednjovekovne vizantijske kulture. bez preciznih geografskih granica. Ubrzo posle 1300 g.nije pitanje “uticaja”: on je rezultat stogodisnjeg umetnickog identiteta. U daljim poglavljima praticemo odvojeno razlicite linije razvoja u oblastima romanicke umetnosti. Jednu celinu predstavlja Mediteran u najsirem smislu reci a druga je zapad i sever. Za romaniku antika je imala tri lica: paganski klasicizam antickog Rima. Slikari murala su u vecini slucajeva uzimali iz klasicnorimske umetnosti motive za dekoraciju okvira i podnozja zidova. zadobijale su postepeno plasticnost . e. Istok i Zapad zauvek su se razisli. Italija Od pojave helenizma u Italiji (VII v. Iz ranohriscanske umetnosti preuzeli su programe i ikonografiju. izuzetno komplikovan je problem samog Rima.ovladavanje trodimenzionalnom figurom i plasticnom cvrstinom . neki su obnavljani u razlicitim periodima dok su drugi uzeti iz vizantijske umetnosti. Odvajanje ovih celina preseklo bi prikaz ovog razvoja i lisilo ga znacenja.definisane iskljucivo pravim linijama.) svaka generacija italijanskih umetnika morala je da se usaglasi sa snaznim klasicnim nasledjem. Ovo jedinstvo jedva da je nadzivelo vek. (primer je slikarstvo Perivlepte u Ohridu) odrazilo se na zapadu u Djotovom plasticnom oblikovanju. ni rec “razvoj” nije prikladna. arhitektonsku pozadinu i detalje sa kostima. Konacno. Ekvivalent na Zapadu je skulptura u Amijenu. u severnoj Italiji (Castelseprio). Radi lakseg pregleda zidno slikarstvo je podeljeno na drzave od Italije. Ova pitanja su vazna i izvan Italije . Rani razvoj nije tekao u nekom odredjenom pravcu. Tako Italija na neki nacin predstavlja kljuc za razumevanje istocno 33 . priroda materijala zahteva razlicitu podelu u dve velike celine.

bio je u opadanju posto je dostigao fazu najznacajnijeg slikarskog fenomena ranog srednjeg veka. Ove kontakte nije prekinuo ni rascep Crkve 1054 g. Ranija dela (ostaci u Eboli-ju iz 1156) pokazuju ocigledne tragove sicilijanskog modela (bocni brod kapele Palatina). Historia Normannorum Amatusa ( poznat u francuskom prevodu) i stihovi Alfanusa. Basilicata i Kampanji. arhiepiskopa Salerna. Kompletna drustvena struktura pocivala je na grckim temeljima. Nema podataka da je Deziderije angazovao vizantijske slikare za dekoraciju nove crkve. Pre dolaska Deziderija za opata (1058-86) postojale su bliske veze ovog manastira sa Vizantijom. muslimanska osvajanja (827) prekinula su razvoj vizantijskog slikarstva cije rane primere nalazimo u katakombama i kriptama ali istorijski je bilo neminovno da se Normani. Cefalu i Monreale spomenici politickog i kulturnog suparnistva izmedju normanskog kraljevstva i vizantijskog carstva. Dvadeset godina kasnije Mihajlo VII Duka je (1076) povisio iznos na 26 funte. Crocefisso i Minuto svedoce da je sicilijansko-vizantijski uticaj dominirao u okolini samog Monte Kasina krajem XII v. Ali. Kalabriji. severne Francuske i Engleske. Meze.freske u Aderno. Hronicari ne pominju ni zidno i minijaturno slikarstvo. Freske narteksa Sant Angelo in Formis u Rongolise. Juzna Italija Juznu Italiju su naselili Grci pre uspona Rimskog carstva. obratio Vizantiji iz koje je narucio umetnicka dela. Na Siciliji. to je grcki provincijalni stil pravoslavnih kaludjera u Apuliji. pre svega grckim slikarima koji su po obavljenom poslu u Monreale-u (1190) presli u unutrasnjost i putovali juznom Italijom. zapocinjuci obnovu manastira. Zbog toga su mozaici u Palermu. 34 . Kao ekskluzivna dela grckih slikara oni nemaju mesta u istoriji romanickog zidnog slikarstva a ipak su ostavila na njega najdublji uticaj. San Filippo di Fragala. Rajne. njegovo zidno slikarstvo nije potpuno obradjeno. Ravenosa i Syracusa (San Marziano) u losem su stanju a publikacija o njima nedovoljno.-u. Postoje jasni savremeni pisani dokazi o pojavi umetnicke renesanse u Monte Kasinu `60-tih i `70-tih godina XI veka i s pravom ocekujemo puni prikaz novog slikarskog stila koji je potekao od benediktinskog reda. Jedan je vec utonuo u folklornu umetnost. Izvori uzgred opravdavaju angazovanje vizantijskih majstora time sto su izvesne umetnosti i tehnike na zapadu bile zaboravljene. Vizantijski uticaji su bili jos snazniji u poznom srednjem veku. Drugi stil. Te iste godine car Konstantin Monomah je dodelio opatiji penziju od dve funte u zlatu a godinu dana pre nego sto je postao opat Deziderije je. kao clan delegacije Monte Kasina. Mazzara. sicilijansko-vizantijski uticaj je potisnuo starije stilove murala. Ovo se ne odnosi na sve figurativne umetnosti vec samo na mozaik. Prirodno je da se ucinak ovih velikih ciklusa osetio u ostalom delu Italije zahvaljujuci. boravio u Carigradu. neki cak do Rima u potrazi za poslom. U juznoj Italiji u drugoj polovini XII v. po osvajanju ostrva nadovezu na prekinutu tradiciju. Zato ne iznenadjuje sto se Deziderije. onaj iz Monte Kasina. Sve ovo potvrdjuju tri odvojena izvora: Chronica Lea iz Ostije. Ovaj uticaj je stigao sa dva snazna talasa: prvi je stigao sa mozaika kapele Palatine u Palermu ( posle 1150) a drugi iz katedrale Monreale ( kraj XII v) prostirao se do Regensburga. Caltanisetta.romanickog zidnog slikarstva. pozvao majstore raznih zanata i uputio mlade umetnike u Carigrad na obuku. Malo znamo o zidnom slikarstvu u normanskom periodu .

Santa Maria in Trastevere) te izgleda da Deziderijevi grcki mozaici nemaju direktne sledbenike u Italiji. jos je jedno polje na kojem se osetio snazan uticaj Deziderijusovih umetnickih inovacija. 35 . usvojena je i razvijena tehnika koncizne naracije kao i cloisonne modelovanje. To se moze jasno videti na najznacajnijem sacuvanom ciklusu fresaka skole u Monte Kasinu. Glavni majstor ove dekoracije bio je Italijan a ne Grk. niti da li je taj stil bio glavni. Capua. izvesne koloristicke kombinacije (sencenja plavih povrsina smedjom a zelenih crvenom) i raznovrsni detalji (kostimi. Svi vizantijski elementi iz Sant Angelo prevedeni su na novi. One se krecu od vernih kopija grckih uzora. ornamentalni motivi). angazovao vodece radionice u Campania-i. realno je pretpostaviti da su lokalni italijanski slikari murala. Derivacija stila postojala je i u folklornoj umetnosti Abruzzi-ja i u drugoj polovini XIII veka. Ne znamo da li je stil fresaka u Sant` Angelo bio jedini stil koji su proizveli slikari. Bez obzira na efekte koje su imali na druge mozaike. za razliku od onih u Sant` Angelo in Formis.Medjutim. ciji je portret u apsidi zavrsen za njegova zivota. i sacuvao je svoju osobenost kako u ikonografiji (simboli jevandjelista) tako i u pitanju forme (artikulacija pozadine. preko slobodnih adaptacija do stvarno nezavisnih dela kao sto je zivot sv. Atina 1087). Kopiranje i ilustrovanje knjiga koje se od ranih dana vrsi u Monte Kasinu. pak. Izuzetak predstavlja katedrala u Salernu gde su na horskom luku sacuvani fragmenti s kraja XI v (simboli jevandjelista). bez sumnje zapadnjacki i neosporno italijanski. Ali. koju karakterise dupla kontura i svetli akcenti u obliku ceslja. Njihov stil je trajao i u XIII veku ali je izgubio svezinu: na freskama koje su naslikane posle 1200 god. Vizantijskoj umetnosti su nepoznati vesela naivnost u izrazu i vedre. potpuno homogen stilski jezik koji je. Ono je. obrnuto je koristio modelovanje lica pa su obrazi upali. U rukopisu koji ilustruje zivot sv. Istu ovu tehniku. Nisu sve vizantijske crte koje se javljaju u Sant Angelo izvedene samo iz mozaika: podjednako snazan uticaj pripisuje se minijaturnom slikarstvu. Na primer. Slikarstvo u apsidi monumentalno izgleda sto se moze objasniti samo time da su modelovani po vizantijskim mozaicima. Maurusa iz 1070. U rukopisima nastalim u vreme prepravke opatije mogu se prepoznati razlicite faze asimilacije. monumentalnost Pantokratora. On nije razumeo izvesne vizantijske tehnike modelovanja. mozemo reci da su grcki mozaici u bazilici Monte Kasino i drugim benediktinskim crkvama u Kampanji uticali na zidno slikarstvo u ovom kraju. uprkos pozajmljenog vizantijskog recnika. vizantijska je odlika kao i izvesne tehnike modelovanja u jasno naznacenim planovima. Ovaj se negrcki mozaicni stil ponovo javlja u kasnijem periodu u Rimu (San Clemente. ucili kod vizantijskih mozaicara koje je angazovao Deziderije. motiv u vrhu). Deziderije je prosirio i dekorisao crkvu Sant Angelo in Formis blizu Kapue. Ni jedan mozaik nije sacuvan u Monte Kasinu niti u crkvama. dekorisanim za Deziderijeva zivota (San Benedett. Maurusa i pokazuje slicnost sa novozavetnim scenama u Sant Angelo in Formis. Visoki kvalitet fresaka potvrdjuje da je Deziderije. Benedikta i sv. u apsidi Santa Maria della Libera u Foro Claudio i Santa Maria Maggiore u Pianella detalji na crtezu su grubi i sematizovani. nalazimo u Sant Angelo-u sto otkriva da je slikar murala bio ucenik vizantijskog minijaturiste. povezani sa Monte Cassino-m. koji dominira inace praznom povrsinom. neki poreklom Grci. inspirisano grckim minijaturama XI v. 1084. sarene boje na plavoj pozadini. Kriticari su im posvetili malu paznju ali oni ne predstavljaju rad grckih slikara niti odaju snazan vizantijski uticaj.

Blago isarane povrsine ( primer su kostimi ) popularne su u Rimskom slikarstvu i cine jednolicni obrazac. San Silvestro. U proteklih pola veka ova je primamljiva pretpostavka bila jedna od usvojenih dogmi srednjovekovnih umetnosti. koji se u ovom slucaju javlja sa neobicnom slobodom. b) vrlo aktivnih vizantijskih elemenata koji su se povremeno pojavljivali i c) paganskih elemenata antickog Rima ciji osnovni doprinos lezi u dekoraciji i ornomentu kao i kompozicionoj semi mille-fiori. od maja do septembra 1086 godine. ali nekada je obrnuto. Drugo. Rimski stil je izuzetno postojan. Ti uticaji su izmedju VI i IX veka ili kasnije bili prave invazije. Njega karakterisu guste paralelne linije tamnih boja na svetloj pozadini. silazi na obojenom oblaku. novog i konzervativnog. Tako je neopravdano smatrati Rimsko zidno slikarstvo za izravnog potomka slikarstva Monte Cassina. odeven u zlatnu haljinu. Legende o svetom Clement-u i sv. Najznacajnije sacuvano delo ovog stila je slikarstvo stare crkve San Clemente koja lezi ispod sadasnje bazilike. stil sadrzi elemente slikarske tehnike sa sjajnim akcentima. zastitnik nove umetnosti u Monte Cassino-u postaje 1086 godine papa Viktor III. Te crte su mogle biti izvedene iz zajednickog vizantijskog modela. izmedju ostalog. Pre svega. kao i sve akademske dogme ni ova nije izdrzala proveru. slikarstvo San Clemente otkriva neposredno poznavanje vizantijskih modela. posto se nakon izbora vratio u svoj manastir. Monumentalnost vizantijskih mozaika Monte Cassino-a. Avaj. u pratnji apostola i Svetitelja. U Rimu su postojale citave enklave vizantijskih umetnika pod zastitom grcke monaske zajednice (Santa Maria Antiqua i San Saba) ili drugih Grka i Sirijaca koji su zauzimali presto svetog Petra krajem VII veka i u drugoj polovini VIII veka. U stvari. ne nalazimo u San Clemente-u cak ni u predstavi Hrista sa svetiteljima i arhandjelima u narativnim scenama. u Rimu se nije pojavio novi stil u zidnom slikarstvu do 1100 godine. koja prevladava u Sant Angelo-u. novi stil je samo u opstim crtama bio slican stilu zidnog slikarstva Monte Cassino-a ( koliko nam je poznato na osnovu Sant` Angelo in Formis). Alexis-u ispricane su zivo sa istancanoscu karakteristicnom za minijaturno slikarstvo. zivim konturama i bogato variranim koloritom koji je izveden iz vizantijskih modela. koji je sazreo u vreme pape Paskala II. Tivoli). Nije samo rec o ikonografiji koja je ostala skoro ne promenjena od VI do XIII veka u kompozicijama kao sto je Spasitelj. Slikarstvo Rima je u mnogo pogleda jedno od najsamostalnijih i konzervativnijih procesa srednjovekovne umetnosti. Rimsko slikarstvo u zrelom srednjem veku je. Oslikana je oko 1100 godine i predstavlja rad najmanje tri slikara koji su pokazali znatnu ujednacenost. Ova praksa je dostigla vrhunac u XI veku: suva lakoca fresaka u Sant` Elia di Nepi je tipicna ali je bilo zaobilaznih tendencija u kojima su uticaji vizantijskih umetnickih principa obuzdavali jednolicne paralelne linije. Nista lakse nego pretpostaviti da je umetnicka obnova u Rimu krajem XI veka bila njegovo delo. Viktorova vladavina trajala je samo cetiri meseca. predstavljali manje-vise konstantnu osnovu. Pored tipicno rimskog linearnog sematizma. Ova tri faktora odredila su prirodu specificno rimskog stila. minijaturnog a ne monumentalnog slikarstva. ali ni u 36 . Upravo ove crte idu u prilog misljenju da je Monte Cassino bio posrednik izmedju Grcke i Rima. sto ostavlja utisak modelovanja u plitkom reljefu na ravnoj povrsini.Rim i centralna Italija Deziderije. proizvod tri faktora: a) ranohriscanskih elemenata kojima se stalno vracalo i koji su krajem XII veka. flankiran palmama (Santi Cosmi e Damiano. I konacno. inspirisano slikarstvom Monte Cassino-a.

Postoje i drugi znaci da je novi duh uskomesao Rim. Jedan od trojice slikara ciji stil prepoznajemo na oskudnim ostacima dekoracije u Santa Croce in Gerusaleme sigurno je ucio u skoli koja je bila upoznata sa najnovijim vizantijskim delima. Sudeci po slikarstvu San Clemente-a. Vise od svega drugog. razigran kolorit uglavnom bledo zelene.neki od dekorativnih motiva poreklom su iz juzne Italije ( na primer. Likovi i figure na rimskim muralima od XI . Vizantijski uzori rimskih skriptorijuma su slicni onima iz Monte Cassino-a. Nedavno restaurisane freske Santa Maria in Cosmedin od posebnog su interesa zbog svoje teme.izuzetak su nekoliko tehnika modelovanja preuzetih sa vizantijskih minijatura.XIII veka su lepi ali bezizrazajni.on je oko 1100 godine ponovo otkrio umetnost antickog Rima koja je dugi niz godina bila zapostavljena ali sacuvana. Nove kvalitete u rimskom slikarstvu predstavljaju smeli siroki pokreti i gestovi andjela u sceni Vaznesenja (glavna apsida). Njih prati mnostvo tradicionalno rimskih karakteristika: ikonografskih (uspravna figura Hrista u apsidi). ovo pokazuje kako je na Rim relativno malo uticala vizantijska umetnost ciju su ekspresivnost tako revnosno podrazavali i cak isticali slikari Sant` Angelo in Formis. sfericne vaze lice na neke u Sant` Angelo). oker i crvene. Stil se ubrzo vratio na jednolicni stereotipni linearizam (paralelne linije) ciji su temelji postavljeni pre nego sto je ovaj izuzetan ciklus naslikan. rimski slikar pokazuje da je upoznat sa dostignucima izvan Italije. bele. Situacija se menja sredinom XII veka. Groteskna scena na soklu (Sissinius epizoda) parodira scenu Misa St Clemente-a koja je iznad nje i smatra se tipicno rimskom crtom. karakteristicnu za evropsko zidno slikarstvo toga doba. Bledi odraz te velicine ipak nalazimo u fragmentima ciklusa rasprostranjenog u nekoliko odaja Lateranske palate. Tamo gde se 37 . Ni jedno postojace delo ovog perioda u Rimu ne moze da se meri sa elegancijom dekoracije u San Clemente-u. U nekoliko preostalih scena ciklusa Santa Cecilija in Trastevere. velika sloboda sa kojom se crtaju detalji. Ali ni jedno od nabrojanih dela ne mozemo nazvati cisto rimskim. Na dekoraciji crkve San Pietro u Toskani razlikuje se rad tri rimska majstora. ali interpretacija ide drugim pravcem tako da umesto jednog kontinuiranog imamo dva paralelna stila. Zanimljivo je i karakteristicno za ovaj period u Rimu da povratak klasici nije bio povratak njenoj produhovljenosti. Najblize paralele mogu se sresti u minijaturama skriptorijuma Santa Cecilia in Trastevere u Rimu ciji uticaj prethodi novom stilu minijaturnog slikarstva Monte Cassino-a. na okvire slika na dekoraciju u podnozju zidova. plave. Ovaj stil se odrazio na rad trojice slikara u Nepi. romanicka “ celijska” struktura figure. u oratorijumu Santa Pudenziana i u nesto kasnijoj dekoraciji Santa Maria in Cosmedin. Njihovi okviri sadrze vise klasicnih ornamenata i posebno ljupko deluju sicusni puti u belom na plavoj pozadini. Njih ne pokrecu radnje i dogadjaji u kojima ucestvuju. Na apsidi. rimski stil se u jednom pogledu radikalno razlikuje od onoga u Monte Cassino-u . Ona je takodje ostavila svoj trag na same kompozicije nacinom predstavljanja scene u otvorima nalik na pozornicu u arhiktetonskoj pozadini koja je izvedena iz pozorisne kulise (scenae frons) Terencija i Seneke i u samom grupisanju figura ( pojedinci i grupe se pojavljuju na vratima kao hor). Ova ‘renesansa’ je u principu ogranicena na ornomentalne motive. po prvi put u svom radu. Glavni slikar San Pietro ocigledno je putovao i imao koristi od susreta sa ne-rimskim stilovima. On pokazuje i zivost. Oni predstavljaju lokalnu rimsku umetnost koja nista ne duguje stranim uticajima .podnozju zida. fizionomije (ovalna lica andjela golubijeg oka i mladi apostoli su rimski stereotip) i ornamenti .

Oni su postali izvor pokreta opisanog kao renesansa ranohriscanske umetnosti. osvecene 1116 g. Njegovi saradnici. Petra i Pavla izvan zidina. sa kojim je mozda vec radio u Tivoliju. Ferentillo. Slikar svakako nije bio Rimljanin ali je mogao biti iz Venecije. a ono malo sacuvanih mozaika (Santa Francesca Romana) pripada sasvim razlicitoj tradiciji. dela slikara iz Lucca i Bologna a ono sto lici na ostatke pizanske umetnosti na Sardiniji ( freske u apsidi crkve Saccargia. Lucca (San Ponziano) i Pisa. Fascinantno je pratiti kako ovaj drugi majstor Traslazioni napusta sicilijanski monumentalizam svoga ucitelja i vraca se osnovnim izvorima rimskog slikarstva: kompozicionim i dekorativnim formama klasicne umetnosti i rutinskom stilu poreklom iz minijaturnog slikarstva u kojem je vizantijski manirizam ostao povrsan. zelene i ljubicaste boje. Rim je bio izlozen novom talasu vizantijskog uticaja sa Sicilije koji su verovatno preneli slikari po zavrsenom poslu u Monreale. u delima rimskih slikara iz Ferentillo. Trag se uspostavlja krajem XII veka u crkvi San Giovanni a Porta Latina. Tridesetih godina XIII veka. sjajnom koloritu i tehnici modelovanja na dekoraciji apside u San Silvestro u Tivoliju koja je radjena u pravoj rimskoj tradiciji. Rimski uticaj prostirao se na sever cak do Pize: freske iz XIII veka u San Pietro a Grado prilagodile su se ikonografskoj tradiciji starog Sv. Umetnost Spoleta. Sudeci po freskama u Nepi. on primenjuje smele nagle akcente i koristi slobodnu. javlja se ponovo skoro jednu generaciju kasnije kao glavni majstor grupe koja je oslikala tavanicu kripte katedrale u Anagni visoko dekorativnom ali difuznom stilu. Znacajna dela obicno su radili rimski majstori. Torriti i Cavallini. koriste juzno italijanske i druge elemente cije poreklo nije utvrdjeno. Ovo nije dovoljno za rekonstrukciju izgleda zidnog slikarstva u Toskani. Sve je verovatno preslikano u XIV i XV veku brojnim scenama ili mozda nikada nije izaslo iz senke panelnog slikarstva koje je glavna umetnicka forma srednjovekovne Toskane. Petra i Pavla izvan zidina. blisko je povezana sa rimskom tradicijom (stilom Santi Giovanni e Paolo su izmedju Tivilo i Anagni-ja). Toskani. Rim je dominirao zidnim slikarstvom u severnim pokrajinama. sredinom XII veka ili nesto kasnije.njegove kolege zadovoljavaju rimskim linearnim stilom ili u najboljem slucaju celijskim stilom majstora toskanskog Vaznesenja. predvodjeni Maestro Ornatista koji je ostavio dela u Rimu i okolini. Stavovi su se opet promenili: ova generacija slikara vraca se ikonografiji i stilu ranohriscanskih uzora medju kojima su najznacajniji starozavetni i novozavetni ciklusi bazilika starog Sv. Ocigledno da je sredinom XIII veka gusto tkano tkivo rimskog slikarstva pocelo da se razvodnjava da bi krajem veka bilo zahvaceno gotickim pokretom u isto vreme kada se novi talas vizantijskog uticaja infiltrirao u grad .) razlicito se datuje: neki smatraju da je slikarstvo nastalo cak 1175 g. slikarski skoro iluzionisticku tehniku i kolorit razlicit od svega do tada vidjenog u Rimu u kojem se smedje nijanse prelivaju u plave. i Marcellina. Umbrija. u slucajevima gde se ne drzi grube lokalne tradicije. I tehnika i kolorit su vizantijskog porekla. Skoro u istom periodu. Glavni slikar San Silvestro je nezvanicni pokretac poslednje romanicke skole rimskog slikarstva.splet ovih okolnosti je dostigao vrhunac u delima rimskih slikara Rusuti. Ovi ciklusi su uzivali kanonski autoritet s obzirom na starost i znacaj gradjevina koje su ukrasavali. jedan od njegovih ucenika. U Toskani je ostalo malo fragmenata: u Pistoia. Posledice ovog novog stila pratimo u monumentalnoj kompoziciji. Ne znamo da li je ostavio utisak na svog mladjeg savremenika u Rimu posto skoro ni jedan mural nije sacuvan iz naredne dve-tri decenije. 38 .

mozda je poreklom iz Milana. Italije i Burgundije nisu bile hermeticno zatvorene. freske iz Parme nemaju nikakve veze sa Rimom. koji je radio u Rajnskoj oblasti. tesko sticemo zadovoljavajucu sliku njegovog pravog razvoja. Ticino Pijemont. grcki slikari su se u ranom periodu probili u Lombardiji . svrstava se u red najvecih dela ranoromanskog zidnog slikarstva. kasnije milanski arhiepiskop je 250 godina nakon sto su grcki slikari zavrsili svoj posao u Castelseprio.svi su elementi i figure u stuku ujednaceno spojeni a da se nije narusilo jedinstvo celokupne seme. Dekoraciju apside nove crkve oslikane u vreme njenog osvecenja 1007 godine. narocito ne u otonsko vreme.Santa Maria in Castelseprio dekorisao je slikar iz Carigrada u VII ili VIII veku. cini velicanstvena scena Hrista u slavi izmedju dva arhandjela i proroka Jeremije i Jezekija. Dekoracija. Medjutim. U Aime. Slicnost sa otonskom ekspresijom kombinuje se sa: a) ostacima iluzionizma klasicnog rimskog slikarstva (na primer trakasti ornament u sceni raja) b) novom vizantijskom tehnikom modelovanja (neke od sara na draperiji skoro su identicne onima u apsidi Sv.Situacija u Emilia-i je podjednako problematicna. On je mogao stici i preko Pize ili neke od luka na Jadranu. Postojala su dva glavna centra romanskog slikarstva u severnoj Italiji: Milano orijentisan ka severu i zapadu i Venecija okrenuta skoro iskljucivo istoku. Slikarstvo Civate se nalazi severno od Milana nedaleko od jezera Como. Zivi pokreti i izrazi koje nalazimo kako u apsidi tako i u narativnim scenama u drugim delovima crkve podsecaju na otonsku umetnost: izmedju Milana i Reichenau postojala je ziva umetnicka razmena. kada je za arhiepiskopa Milana postavljen Arnolfo de Capitani. dekoracija krstionice u Parmi potice iz XIII veka i tako je usamljeno da se usled svojih izrazito vizantijskih osobina smatra delom balkanskih putujucih slikara. Sicilijom ili Venezijom. Izmedju San Vincezo a Galliano i narednog znacajnog primera sacuvanog milanskog zidnog slikarstva u San Pietro al Monte blizu Civate postoji praznina od oko 90 godina. 39 . Milano i podrucje njegovog uticaja : Lombardija. Savoy postoji slikarstvo koje je poteklo iz iste radionice. Posto je sacuvano zidno slikarstvo Toskane i Emilia-e tako retko i udaljeno. Jedino sacuvano znacajno delo. Glavna postojeca dela milanske skole zidnog slikarstva mogu se naci izvan grada. raspored scene na tavanici) . Ariberto da Intimiano. Glavni slikar u Civate nadmasio je svoje savremenike scenom velike apokalipticke vizije nebeskog Jerusalima i borbe Mihajla sa azdajom. U krstionici katedrale Novara nedavno je otkriven jos jedan znacajni ciklus. San Clemente de Tahull.Johannes Italus. Ovaj stil je mozda stigao u Parmu preko Djenove koja je. sa najsavremenijim principima romanicke kompozicije (rat andjela u velikoj luneti. u nekim pojedinacnim primerima njihovi uticaji su se preklapali. morala igrati vaznu ulogu u XIII veku. Kompozicija se zasniva na milanskom modelu koji je bio poznat u Ticino i zapadnoj Svajcarskoj. italijansko je po karakteru a romanicko po vremenu nastanka. kao posrednok izmedju Italije i istocnog Mediterana. Ideje su tekle u oba pravca sa juga na sever . Cak sta vise. U svakom slucaju. obnovio crkvu u San Vincenzo a Gallliano. Saint Savin i Lambach-a. naslikana 1095 godine. Granice Nemacke. zajedno sa slikarstvom Sant` Angelo in Formis. Marka u Veneciji i San Giusto u Trstu) c) i konacno. na severu i zapadu. Berze-la-Ville.

Veneto Politicko i kulturno jedinstvo koje je nadmocna Venecija nametnula severoistoku Italije bilo je relativno novo u XII veku: do tada je ovaj region bio podeljen rivalstvom Akvileje i Grado. njome je dominirao vizantijski uticaj mada mu nikada nije potpuno podlegla kao Sicilija koja je postala. Stilom i datumom nastanka negde su izmedju Galliano i Civate. Sto se tice Venecije. Nesporazum izmedju papa tokom XII veka su izgladjeni i potpisan je ugovor 1170g.freske iz Revello-a nemaju veze sa Milanom . Jedno je sigurno . Mora se. predgradje Carigrada.Tehnika i stil dekoracije u San Pietro al Monte verovatno predstavljaju stil koji je postojao u Milanu krajem XI veka. Da li je to slucajnost ili postoji stvarna veza izmedju Sant` Ilario i San Clemente de Tahull? Usled nedostatka dokaza nemamo odgovor na pitanje da li izvor ovog ekspresivnog stila treba potraziti u Pijemontu ili Kataloniji. San Giorgio in Como) ali o njima ne bi bilo moguce doneti zakljucke da u Pijemontu nije sacuvan veci broj dela. medjutim. uradjenih tom prilikom. koja pokazuje izvesnu slicnost kompozicije. Sukob istoka i zapada na ovom malom podrucju od velikog je znacaja za istoriju umetnosti. Drugi razlog predstavlja razvoj romanicke umetnosti u venecijanskom zalivu koji je odrzavao vezu sa severom i zapadom. umetnicki gledano. blizu Novare. narocito tokom vladavine Frederick-a Barbarossa (1152-90). urodio je plodom cak u Kataloniji u delu majstora Pedret-a i njegovoj skoli. i ponovo se pojavio kako u Civate (San Calocero) tako i provincijskim derivacijama Ticino (Negrentino. ali su sacuvani crtezi fresaka na pergamentu. Novate. ili negde izmedju u juznoj Francuskoj. Dekoracija katedrale u Vercelli (XI vek) unistena je u XIII veku pri njenoj obnovi. 40 . Zahvaljujuci ovoj okolnosti sticemo predstavu kako je izgledala njihova ikonografija i kompozicija dok se o stilu moze govoriti na osnovu hagiografskih fresaka crkve na nekropoli San Michele at Oleggio. dopustiti i izvesna regionalna razlika. zapadnjacki. Akvilejski patrijarh je dobio venecijansku palatu pre toga a umetnost Akvileje je krajem veka potpala pod venecijanski uticaj. Sorengo). koje je ponovo buknulo za vreme patrijarha Poppo Akvilejskog (1031 g). Jedan od razloga lezi u tome sto je Ravena svojom dugom vizantijskom tradicijom uticala na ceo region severnog Jadrana ali nije popunila umetnicku prazninu koja je postojala na Siciliji. Snazno i ne vrlo ugladjeno slikarstvo Santi Pietro ed Orso in Aosta potice iz sredine XI veka. Akvileja nije uspela da se odupre dominaciji Venecije. Akvileja je pod Poppo-m zatrazila pomoc od germanskih careva a Grado se oslanja na Veneciju. freske u Sant` Ilario u Revello-u su recite i krajnje egzoticne a njihova naglasena stilizacija podeca na katalonsko delo. Na kraju krajeva. S druge strane. Izdanak koji se prepoznaje nizovima belih tackica i crtica na osencenim delovima draperja. Program i izrazito provincijski stil slikarstva u apsidi katedrale u Akvileji (1031g) u svojoj biti su italijanski dok je Maiestas u Santa Fosca. fragmenti zidnog slikarstva u San Quintino u Spigno Monferrato blizu Alessandria bez sumnje pripadaju Milanskoj skoli. Trag fresaka iz Civate nalazimo u kapeli Sant` Eldrado u Novalesa cije narativno slikarstvo spada medju najekscentricnije dela celokupne romanicke umetnosti. Ratovi su omeli ozbiljan razvoj u Lombardiji i unistili dela. gde skoro nista nije sacuvano. Uprkos tome sto su sacuvane u fragmentima. kao i cela Istra. blizu Pule koja je bila pod uticajem Venecije. Sacuvano je samo nekoliko fragmenata iz ovog perioda (u samom Milanu.

Vizantijska umetnost je” obradjena” u Veneciji. polusenke su tople. Uticaj venecijanskih mozaicara i grckih muralista na glavnog umetnika Akvileje. visuljak) sa romanickim elementima. Nedavno otkriveno Vaznesenje iz krstionice sv.Ciste vizantijske forme. Sjajan primer su i mozaici sa predstavom stradanja u sv. Dekoracija Santi Nazaro e Celso je preromanicka. siloviti pokreti figura. pod vizantijskm uticajem pojavio se stil koji je bio zivlji zbog upotrebe linearnosti i iluzionistickih akcenata. “Tapiserija” na podnozju zida je cisto zapadnjacka. fragmenti crkve su iz XIII veka a fragmenti sekularnog slikarstva u kuli. U glavnoj apsidi sv. oni su stigli u Veneciju i nastavili da dolaze dugi niz godina. 41 . naslikana krajem XI veka kada je vizantijski uticaj u Veneciji bio na vrhuncu. tremu i glavnoj apsidi sv.hladni. Lav i vasilisk pod Hristovim nogama u kapeli San Giusto trscanske katedrale izvedeni su iz karolinskog modela. beli i roze osnovni premaz. Marka. vidi se na bezbroj primera: pozajmljene su citave skupine figura iz venecijanskih kompozicija kao i pojedinacne figure iz starijih mozaika San Giusto u Trstu . U ornamentu se kombinuju vizantijski (traka na mozaiku. plava boja je dobila smedji. Verona je bila jedan od kljucnih posrednika izmedju Venecije i severa ali u samom gradu prakticno nista nije sacuvano iz tog kriticnog perioda. su tako neobicni po izlozenoj temi i formi da je svako poredjenje nemoguce. izvedenim iz minijaturnog slikarstva. Fragmenti u Vicenza i Riva San Vitale takodje nisu od pomoci pri utvrdjivanju uticaja veneto-vizantijske umetnosti na oblast Verone. pojavili su se skoro histericni pokreti i izrazi lica. crte figura su vise zapadnjacke a pokreti manje prirodni. Romanici pripadaju saradnici ovog umetnika koji su naslikali legende o Marku. kao sto su mozaici Torcello-a. pazljivo koriscenje mnogobrojne naslage pigmenata dale su razlicite efekte. gde se u savremenim vizantijskim crkvama predstavlja Bogorodica na prestolu.oni cak u programu imaju neke zapadne crte: kompozicija u svodu juzne apside u Torcello-u vraca se na modele iz Ravene stare 500 godina. Vizantijski umetnici su drzali monopol na polju mozaika ali sa zidnim slikarstvom je bilo drugacije pa se romanicki stil brze razvijao. ne samo Verone i doline reke Adidje vec i na podrucje istocnih Alpa. Slicne lagane i tecne ilustracije legendi mogu se naci i izvan Veneta. Mesovito poreklo venecijanskog slikarstva nije ni u kom slucaju sprecilo razvoj snaznog individualnog stila koji je odmah bio elegantan i fleksibilan i prosirio svoj uticaj na siroko podrucje. venecijanski mozaici su ubrzo prevazisli ropsko podrazavanje venecijanskih modela i razvili sopstveni stil sa snaznim romanickim odlikama. Ni u Trentu nista znacajno nije ostalo te je jedina studija moguca u Alto Adige (juzni Tirol). U drugoj polovini XII veka. uglavnom klasicnorimske i ranohriscanske umetnosti kojom je Akvileja obilovala. Marka. Stil ovih mozaika je u svakom pogledu vizantijski. U vreme kada su drugi umetnici odlazili u Monte Cassino. Marku i murali u kripti akvilejske katedrale. njih su radili Grci koje je pozvala Venecija da ozive umetnicku formu koja vec generacijama nije upraznjavana na zapadu. Uprkos tome. svojim stilom nije nista vise vizantijska od slikarstva u Salzburgu koje je vrlo blisko umetnosti Veneta. njeni oblici su transformisani do granice koja je Zapadu razumljivija od komplesnog grckog originala. katedrale u Trstu. U bivsoj opatiji San Zeno. Dekoracija krstionice u Concodria Saggiteria. Njihovi akcenti nisu toliko iluzionisticki kao apstraktne sare. Kao rezultat spoja vizantijskog i kasnoromanickog manirizma. Marka ocigledno pokazuje ovaj spoj. iz istog perioda . ostri akcenti su nanoseni bez prelaznog modelovanja. koji je tada dominirao mozaickom umetnoscu. skoro bez i jedne vizantijske crte. veoma su retke u Venetu . Hermagoras i figure svetitelja. sada se javlja figura Hrista inspirisana zapadnjackim Maiestas.

On se snazno oseca u minijaturnom slikarstvu Padove u trecoj cetvrtini XIII veka. Uprkos tome sto ovaj stil sadrzi usamljene vizantijske crte (tipovi fizionomija) slikar nije direktno poznavao italijansku umetnost. Na istocnom zidu iznad su prikazani apostoli . meandri. lica imaju levantinske crte . samo po sebi vec ekstremno. Istorija venecijanskog uticaja u alpskom podrucju ne zavrsava se ovde. Padova je u 42 . uprkos tome sto formalni jezik pokazuje nervozni drhtaj kasno romanickog manirizma. slican spoj italo-vizantijskih i severno-romanickih elemenata nalazimo na nekoliko drugih ciklusa iz XIII veka u juznom Tirolu. akantusi. prikazano je figurama kao sto je andjeo u Blagovestima. Njegove teske haljine uskovitlanih nabora vuce brzina pokreta koji je naglasen belim akcentima i sfericnim spojevima. Atelje koji je radio Castel Appiano oslikao je i murale u Santa Margarita in Lana koji je jos uvek pokriven ostecenim slojem slikarstva iz XIX veka. Oni pokazuju upornost starih tradicija. povijen nos . Jos jednom se poreklo inovacija moze naci u venecijanskim mozaicima. Slikarstvo drvene tavanice u Sankt Martin u Zillis-u. Ni jedan od ovih ranih murala ne pripada glavnom toku razvoja. Njoj ne pripada ni pozadina artikulisana arkadama i razlicito obojenim delovima.a u pocetku postoji tendencija da se prenaglase zglobovi ispod uskovitlane odece. trake i sema krljusti i fleur-de-lis poticu sa severa a smele forme. ciji je program radjen u duhu karolinskih predaka. ekstremna skracenja u sceni u kojoj kralj na konju prolazi kroz kapiju palate i moderna haljina ludih devica poticu sa severozapada. S druge strane. Umetnik iz Burgusio ostavio je snazan utisak na sledecu generaciju slikara iz okoline ali je njegov stil trajao do pocetka XIII veka akumulirajuci sve vise veneto-vizantijskih odlika. bili su snazniji. u dekoraciji kapele postoji dosta severnih elemenata: ornamenti poda. pokazuje nadmoc severnog slikarstva nad italijanskim. iz 1160 godine. Ali. koji su stizali iz St.Alto Adidje (juzni Tirol) Najranije zidno slikarstvo juznog Tirola su ciklusi iz karolinskog perioda u Naturno i Mals i oni ukazuju pre na snazne uticaje iz severnih i zapadnih centara nego iz Venecije. Ovde sencenje paralelnim linijama stvara prirodniju vrstu reljefa nego u Castel Appiano. U kapeli Castel Appiano blizu Bolzano-a jos su istaknutije naglasene forme u veneto-vizantijskom maniru. Gall-a u Grisons u IX veku. na primer u Grissiano-u. okruzena andjelima. Iako su severozapadni uticaji. najkarakteristicnija ilustracija kasnoromanickog preterivanja sa venecijanskim oblicima. dekoracija na svodu kripte Santa Maria Burgusio (1160-70) takodje je delo putujuceg slikara sa severozapada. U isto vreme. Program takodje ima vizantijske karakteristike: Bogorodica. Vizantijskoj i italijanskoj praksi ne pripada ni blistavi kolorit u kojem se istice nekoliko nijansi bledo zelene i bledo plave boje. Snazan lokalni akcenat ovog jezika pokusava cak da docara neuverljivo ali nepogresivo lokalni Dolomitski pejzaz u kojem Avram i Isak idu ka mestu zrtvovanja. Za ovaj stil je karakteristicno da tezi grotesknom sto vidimo u cudovistima na podnozju zida u San Jacopo u Termeno-u ali i na apostolima u apsidi iste crkve (vrlo slicne su freske San Bartolomeo).bademaste oci. Rana dekoracija u juznom Tirolu koju oznacavamo kao romanicku. ciklus Mustair sadrzi i neke italijanske odlike. kao sto je Irodov dvorski stav prekrstenih nogu. u dekoraciji horskog prostora u San Giovanni u Tubre uzburkani linearni manirizam povlaci se pred oblim fluidnim stilom crteza reljefa koji je u XIII veku preovladao. Na romanickim freskama apside u Mustair.sve ovo je moglo biti radjeno po venecijanskim modelima. Mada nisu poznata kasnija dela ove radionice. sedi na tronu u glavnoj apsidi.

slikarstvo Burgundije i jugoistocne Francuske na plavoj pozadini koje je bilo pod uticajem Monte Cassino-a. u kripti iste crkve postoji ciklus na tamnoj pozadini. Ali je uskoro postalo jasno da je ova podela odvise kruta i jednostavna te je dopunjena sa cetiri glavne grupe: 1. Slikarstvo istocnih Pirineja u kojima su preovladali uticaji iz Katalonije Ovaj slozeniji sistem ipak ne objasnjava postojanje velikog broja raznovrsnih oblika. gde je naslikao nebeski raj na tavanici a svetitelje na tri zida gornjeg dela hora. Francuska Najveca dostignuca romanickog zidnog slikarstva u Francuskoj su rana dela s kraja XI i pocetka XII v. pod upravom francuske krune. Samo jedna od cetiri grupe je stilski 43 . Minijaturista iz Padove angazovan je za crkvu Sankt Nikolaus at Matrei u istocnom Tirolu. u Overnji i Poatjeu nailazimo na slikarstvo kako na svetloj tako i tamnoj osnovi: najpoznatiji ciklus na svetloj pozadini nalazi se u Saint Savin-u. Francuski naucnici govore o opadanju koje nastaje oko 1150 g. takodje na tamnoj osnovi i pod vizantijskim uticajem. Slikarstvo mnogobrojnih crkava ostavlja lazni utisak da je na svetloj osnovi zato sto se prvobitni tamnoplavi pigment okrunio i izbledeo. Zatim. 3. U kasnijim delima oseca se izvesna stagnacija ili prvi znaci razvodnjavanja koji su vodili gotici i konacnoj eliminaciji samih zidova. samo bez ikakvih veza sa Monte Casinom i Klinijem.umetnickom smislu bila veneto-vizantijski satelit. obicno plavoj pozadini. Ovo je stroga procena ukoliko se ne odnosi samo na centralnu oblast. nacionalnoj umetnosti Francuske a da je drugo nastalo pod italijanskim ili vizantijskim uticajem. regionalne karakteristike i strani uticaji. Sledeci je bio pokusaj da se geografski definisu ove dve grupe tako sto je prva smestena u basen Loare (centralna Francuska) a druga na jug i istok u Burgundiju i Overnju. Sklonost ka sistematicnosti navela je francuske naucnike da izmisle razlicite nacine klasifikacije materijala ali se jos uvek nije pojavio zadovoljavajuci sistem. Najraniji nacin deli slikarstvo prema koloritu i tehnikama u dve glavne grupe: jedna je obuhvatala slikarstvo neuglacane (grube) finalne obrade na svetloj pozadini a druga slikarstvo glatke. 6. poreklom iz lokalne tradicije koja je kontinuirano postojala od kasnorimskog perioda. U ovim oblastima kolicina sacuvanog materijala je tako mala da bi se francuska misljenja mogla opovrgnuti. Ali. Na primer. sjajne povrsine na tamnoj. Smatra se da prvo pripada autohtonoj. On takodje ne pravi razliku izmedju aspekata koji se moraju tretirati zasebno: tehnike. Drugi su slikari te iste godine putovali dalje na sever do skriptorijuma u Alpima gde su iluminirali veci broj rukopisa. na severne teritorije koje su pripadale flamanskim grofovima. Ona se ne odnosi na: Normandiju i provincije koje je dobio engleski kralj Henri II brakom sa Eleonor -om Akvitanskom 1152 g. na juzne regije koje su pripojene Spanskoj marki i konacno na kraljevstvo Aragona. forme. Prva originalna grupa sa sedistem u Turu obuhvata slikarstvo neuglacane (grube) finalne obrade na svetloj pozadini (fond clair). 2. U nekoliko preostalih fragmenata iz XIII veka sacuvani su murali radjeni pod italo-vizantijskim uticajem. 4. na Burgundiju koja je presla u ruke germanskog cara kao posledica jos jednog dinastickog braka. Slikarstvo u Velay i Basse-Auvergne.

na tremu i u Salle des morts (pogrebnoj kapeli). Radi se o dekoraciji kapele Chateau des Moines u Berze la Ville na kojoj razlikujemo dva stila: stil fragmenta u brodu kasnog XII v. Mada ociglednih uzora za kasnije slikarstvo u Le Puy nema. Potpuni pregled romanickog slikarstva u Francuskoj je nemoguc zato sto su sacuvana dela u fragmentima. do sada nije otkriven ni jedan primer direktnog importa iz vizantijskog carstva. Ali. Slikarstvo u ovom podrucju je. On se javlja u Clermont-Ferrand-u cak u XIII v. Maiestas u kapeli obliznjeg Lavaudieu. ikonografijom. mora se smatrati najznacajnijom. pojacane postojanjem hodocasnickih puteva. vec takodje na slikarstvo iz XIII v u apsidalnoj nisi transepta.homogena . Ovde se ne radi o skoli. Jedina stilska paralela se moze naci u iluminiranom lekcionaru iz Klinija s kraja XI i pocetka XII v. Putujuci izmedju svetilista posvecenih sv. naslikano mnogo kasnije (oko 1200). oni su verovatno bili pre italijanski nego vizantijski. Verovatno je upotrebu juznoitalijanskog modela podstaklo to sto je mala kapela posvecena St Michael-u. U odsustvu zadovoljavajuceg kriterijuma. hodocasnici su prenosili ideje i oblike. Stil odgovara stilu ateljea koji je radio murale krstionice u Parmi. Nivernais. sada izgubljeni vizantijski materijal. Ostala dela pripadaju drugoj tradiciji (Gourdon ) ili su iz gotickog perioda (Tournus). Mihajla. Uloga italovizantijske umetnosti bila je drugacija u Burgundiji. Ona sadrzi raznovrsnost stilova koja iskljucuje uniformnost. S druge strane. Stil fresaka zapadne galerije Saint-Julien u Brioude vodi poreklo iz istog izvora iz kojeg i slikasrtvo u Le Puy. Slicnost je posledica geografske lokacije. Stil prvobitnog slikarstva svakako je proistekao iz juzne Italije. To se odnosi ne samo na kompozicije u kamenu koje predstavljaju grube ali ambiciozno uradjene figure i narativne scene naslikane na tribinama transepta u XI v. Vizantijski uticaj je mozda drugim putem stigao u Savoy: freske iz Aime cija je ikonografija uzeta sa sicilijanskih modela (Monreale?) verovatno su radili putujuci slikari. Do sada pomenuto slikarstvo karakterisu vizantijske forme i kolorit a do izvesne granice i ikonografija. Le Puy i juznoj Italiji. (Ulazak u Jerusalim) pokazuje srodnost sa kasnoromanickim slikarstvom severno od Loare i nije karakteristican za Burgundiju i stil apside. Venecija Salle des morts: zlatne tackice oko velikog Raspeca u Salle des morts svedoce da je izvor umetnicke inspiracije bio mozaik. Arhandjelu Mihajlu u Normandiji. u razlicitim periodima. Dekoracija apside je tehnikom. Pre se stice utisak da je. Sacuvano je samo jedno delo na kojem mozemo prouciti njen ucinak. formom i stilom jedinstvena ne samo u Francuskio vec u celokupnoj romanici. slicno delima lokalnih skola u Turu i Poatjeu. koloritom. nje se necemo doslovno pridrzavati u onim slucajevima gde postoji stvarna veza izmedju dela koja su udaljena jedna od drugih. Taj stil je stigao u samo srce Francuske rekom Ronom i putevima kojim su isli kaludjeri sv.slikarstvo u istocnim Pirinejima. naslikan je tada najnovijim stilom a zasnivao se na aktuelnim trendovima u vizantijskoj umetnosti s pocetka XII v. obogaceno uticajima koji su stizali iz okolnih oblasti (Maine. Ali se ona ne moze racunati kao francuska. Centralna oblast. Tradicije starogrckih kolonija zivele su i hranile se umetnoscu pravoslavnih kaludjera koji su tamo ziveli. Djenova je kumovala tremu. ali ono ne cini homogenu grupu. gde su sacuvani najbrojniji primeri. Upravo ova slicnost potvrdjuje teoriju o stvarnom 44 . iz razlicitih izvora bio nametnut domacim formama sa promenljivim intenzitetom. Limousin) i cak Akvitanije. vrsi se podela po geografskim oblastima. Ne iznenadjuju nas vizantijski i italijanski elementi u onim delovima danasnje Francuske koji su blizu italijanske granice ili mediteranskih luka. ne iz Monte Casina vec iz Campania-e i Apulije gde se asketsko vizantijsko slikarstvo takmicilo sa narodnim. Ali.

Ova tehnika se koristi u Berze-u na dinamicniji.mreza paralelnih linija na telu . Uzor su minijature mozda cak iz samog Klinija. Ona se ne javlja vise nigde u Francuskoj. Vincent-a). Petra sa svitkom u prisustvu apostola i manjih svetitelja moze se tumaciti kao traditio legis ili kao cin osnivanja Klinija 910 godine. Ova kompozicija apside u Berze-u nema paralele u celoj Italiji. Istancane ukrstene svetle i tamne poteze (pr. Rec je o varijanti vizantijskog stila koji se ranije javio u klasicnoj umetnosti i koji je poznat kao stil “vlazne odece”. pripadaju istocnoj crkvi kao i ruka Gospodnja sa vencem iznad Hristove glave. jos su impresivnije od mirnih figura u svodu. kruskasta i trouglasta ostrvca cije forme odredjuju polozaj volumionozne odece. On svakako nije nastao u Kliniju niti je direktno preuzet iz Italijanskog modela. Direktni dokazi o vezi sa zidnim slikarstvom Rima ne postoje. na primer udvojen motiv kruske na prevoju udova i cik-cak sara na nekim porubima. Mnogobrojni nanosi boje poreklom su iz vizantijske prakse ali i ovde imamo elemente koji nisu cisto vizantijski. Pokusaj da se skracenjem donjeg dela tela leve strane postigne trodimenzionalni efekat nije ovde uspeo kao kod figura u pokretu u sceni Stradanja. Figure u scenama stradanja ciji pokreti prelaze okvir i produbljuju planove radnji. prikazani u donjoj zoni. Izvesne paralele nalazimo na freskama sa otonskim elementima u Saint Chef u obliznjoj provinciji Dauphine. dodatih zbog dekorativnog efekta. ni u kom slucaju ne mozemo pretpostaviti da sacuvane freske predstavljaju stil kojim je dekorisan osnovni manastir. Analiza kolorita i tehnike otkriva slicnu kompleksnu mesavinu. Stroga.neki svetitelji u nizu. kompleksniji i slobodniji nacin.predstavlja majefikasniju tehniku u savremenom romanickom slikarstvu. Umetnik iz Berze vrlo je vesto prikazao stanje i okolnosti: mir i velicinu. pokret i likovanje.postojanju veze izmedju slikarstva u apsidi Berze i samog Klinija: Berze je nedaleko od Klinija i njemu je pripadao. Uskovitlane linije na udovima. dostojanstvena figura Hrista. noge Deciusa ili bedra egzekutora sv. Predstava sv. usamljeni sredisnji delovi plasticno docarane tenzije. Verovatno je neko vreme postojao na zapadu posto se primecuje izvestan manirizam. sedi u sredini polukalote na necemu sto ne predstavlja tron iz italovizantijske Maiestas niti dugu iz severnih apsida. nervoznog stava i carskog gesta je realisticna i pokazuje vece tehnicko umece nego frontalna figura Hrista na kojem je nejasan odnos izmedju levog bedra i kovcega. Takvi elementi pokazuju da su uticaji sa severa imali ulogu u razvoju stila Berze. Slabosti u prikazivanju Hrista govore o mogucem izvoru stila: minijaturno slikarstvo. kao na karolinskoj minijaturi. naslikana u ogromnim razmerama. Predstavljeni tipovi nisu ni rimski ni vizantijski. Molitveni zanos apostola blizi je karolinskoj i otonskoj umetnosti ili bolje reci klasicnom nacinu na koji je figura prikazana u karolinskoj i otonskoj umetnosti. nabore u obliku slova V i uklanja amorfne naslage boje. Ali. ali i energiju.jastuk na osloncu koji je neodredjeno dekorisan. Mada najsistaknutiji stilski elementi u Berze-u . Figure Dedicus u sceni stradanja sv. ni rimski ni iz Campania-e. narocito karolinsko Ada skole i minijarture iz Monte Cassino. Ovaj sistem izbegava sematske oblike i skupine oblika. Kompozicija na svodu apside u Berze-u mogla je biti ista kao u Kliniju. Ne mozemo 45 . Blaise) ili modelovanje kose ne nalazimo ni u vizantijskom ni u italovizantijskom slikarstvu. Samo se na fragmentima iz Klinija uocava veza pigmenta i poteza cetke. Berze predstavlja za izgubljenu dekoraciju Klinija ono sto je znacio Sant Angelo in Formis za Monte Cassino. Nekoliko motiva upucuje na slicnost sa Rimom . na primer. Temeljna studija Fernanda Mercier-a pokazuje jedinstven polozaj ovog slikarstva. vec neobicnu kombinaciju obe . Lorencija (ili St.

U samom Tours-u razlikujemo dva potpuno razlicita stila. Severozapadno od Klinija. Freske se ne mogu dovesti u vezu ni sa jednim poznatim slikarstvom u Burgundiji. ocigledno je bio sasvim razlicit. onaj iz Saint Martina i Saint Julien. bledo siva i plava. Hijeraticna i nezna figura svetog Florentius-a iz Tour Charlemagne of Saint Martin zapanjujuce je visokog kvaliteta. Brittany i Champagne. Na siru okolinu uticao je nadahnutiji stil dekoracije Saint Julien. Blesois i Berry. Kolorit je ekonomican: oker. crvena. i sa stilom zidnog slikarstva koje se moze rekonstruisati na osnovu fragmenata crkava Notre-Dame-la-Grande. Ovo je srce autenticnog francuskog slikarstva koji nisu dotakli italijanski i vizantijski uticaji i odredjeni su kao jedna grupa za koju je karakteristicna svetla pozadina. Ako stvarno potice iz vremena izgradnje kule (sredina XI v). Ucinjen je neuverljiv pokusaj da se utvrdi direktna veza izmedju romanickog zidnog slikarstva i karolinske minijature u Touraine. Saint Savin pokazuje slicnost sa minijaturama Poitiers.odbaciti mogucnost uticaja minijaturnog slikasrtva na stil bar jednog slikarstva iz Klinija. figura Hrista na konju stoji bez okvira. Po freskama u brodu samog Berze-a zakljucujemo da je u Kliniju u drugoj polovini XII v postojao stil razlicitog porekla. Datira se razlicito. Partheny-le-Vieux). bela. u Touraine. Naspram ove strogo geometrijske forme. stilove iz Touraine. onda ona potvrdjuje pretpostavku koju iznose dokazi da je Tours kolevka romanickog slikarstva u regionu Loare. u osnovi apokalipticna karakteristika. Poitou. ali se mora posmatrati u kontekstu favorizovanja figure konjanika u religioznim kompozicijama monumentalnih razmera ( krstionica u Poitiers. Minijature su uticale na zivopis Monte Cassino-a i kasnije Canterbury-ja. Stil apsidalne dekoracije u Berze-u nije bio jedini stil murala kojim su radili umetnici Klinija. naslikane u vreme osvecenja crkve 1084 g. ne mozemo pratiti razvoj stila. koncizna plasticnost. Razlicito se i tumaci. a uticaji su dosezali do Akvitanije. Anjou. Poitou nije moguce jasnu razlikovati. Ravne. Za razliku od problema sa kojima se susrecemo kod folklornog slikarstva arhaicnog stila. Anjou. na primer. Zidno slikarstvo u Poitiers-u je mastovitije i snaznije a svojim karakteristicnim oblicima predstavlja vecu sinkretizaciju od slikarstva u Tours-u. On predstavlja osnovu stilskog modi glavnih dela Poitevin murala i fresaka Saint Savin. 46 .od pocetka XII do pocetka XIII v. Neosporna je njena. fluidne linije. Preciznije datovanje moze se postici u svetlu razvoja umetnosti u oblasti Loare. Izmedju krakova krsta nalaze se cetiri medaljona sa andelima. gotovo goticka ljupkost Hristovog lika ne daje nam za pravo da freske dovedemo u vezu sa dekoracijom kripte iz vremena opata Humbaud (1087-1114) koji pominju izvori. Kategorizacija nije zadovoljila mnoge naucnike. Slikarstvo 72 ciklusa ne odlikuje niti se oni mogu grupisati po lokalitetu. Slikarstvo koje je sacuvano na jednom svodu verovatno je bilo deo obimnog programa. (Vie de sainte Radegonde) kojima je srodno fresko slikarstvo kripte. Posto nisu sacuvani materijalni dokazi iz prethodna dva veka. u Burgundiji. ciklus jevandjelja u Saint-Pierre-le-Eglises. Njime dominira veliki krst ukrasen draguljima koji ne predstavlja samo sredstvo artikulisanja povrsine. Dominantni stil kasnog XI v. Saint Hilaire (narocito narativne scene u apsidi kapele ) i Saint Jean. takodje na konju. u kripti katedrale u Auxerre postoji jedno izuzetno delo koje se do sada opiralo pokusajima klasifikacije. Vecina postojeceg romanickog zidnog slikarstva u Francuskoj koncentrisano je u srednjem i donjem toku Loare. Jedino njihovi oreoli i krila narusavaju preciznu geometrijsku podelu a sloboda sa kojom Hrist lebdi u centru je neobicna.

peti deo ali je u njemu malo sacuvanih fragmenata da bismo zakljucili da pripada slikarstvu glavnog broda. one putuju prekrstenih nogu i obicnim ljudskim pokretima iskazuju zurbu i neizvesnost ali u sebi poseduju dignitet saznanja da su deo Bozijeg plana. bez obzira na razlike. umnozavanje planova. Poitiers-u i Angersu. Razlike u poreklu. Poitiers. vestini i temperamentu slikara samo su delimicno uticale na formalne razlike: format. Slikarstvo koje se gleda sa nize visine radili su minijaturisti iz skriptorijuma Sainte Radegonde u Poitiers-u dok su brod i zapadnu galeriju slikari umetnici koji su se bolje iskazali na monumentalnim razmerama. tremu i kripti. To nas navodi da priznamo postojanje razlicitih varijanata stila. Po zavrsetku ovog veceg dela oslikana je kripta i konacno trem. Nju nije dotakao ni novi fizicki realizam i tehnika modelovanja “vlazne draperje” ali jeste novi nacin crtanja likova. Izvestan napredak moze se pratiti od galerije gde su forme ukocene i krute do fluidnog ritma na tremu. Najveca grupa radila je na najvecoj povrsini. isticuci da je oslikavanje crkve trajalo dugo. Svaki od ovih delova radila je druga grupa slikara da bi se posao sto pre zavrsio. u odnosu tela i odece koja je cesto kao pescani sat suzena na kolenima a otvara se spolja. Galerijom dominiraju Poitevian elementi dok su freske na tremu slicne fragmentima u Saint Julien u Tours-u. Dignitet i slicna neodlucnost odisu duhom koji je u osnovi kasnokarolinski. zvonak i harmonican kolorit vizantijske i italo-vizantijske umetnosti kasnog XI v. arhitektonskim elementima detaljima na kostimima. On je oslikan pre nego sto su skele iznesene napolje. obliku slova. Cak sta vise. Angers. Brod i galerija su najmanje jedinstveni sto se tice dekoracije . Redosled oslikavanja je bio sledeci: zapadna galerija.Treci lokalni stil donjeg toka Loare. gde se razlikuje rad cetiri slikara. nat. Pored velikog stepena slicnosti u sekundarnim elementima ( ornamentu. Ali Deschamps i Thibout su skrenuli paznju na cinjenicu da celokupno slikarstvo. Ali razlike su daleko manje znacajne od ujednacenosti stila. lat. hodaju i gestikuliraju na isti nacin. Razlikom u datovanju ne moze se objasniti utisak koji Saint Savin ostavlja. u Angers-u. ima tako upadljive zajednicke osobine koje iskljucuju prekid u radu. dok je jedan slikar bez icije pomoci radio kriptu i trem. Paris. transept i hor. On je kruci i sematicniji od stila u Tours i Poitiers ali je. Svod kripte je u najvecoj tacki visok 2. cak arhaicnog dela. predstavljaju minijature (Vie de saint Aubin. Svetlost i senke predstavljeni su u Saint Savin onako kako su se slikale freske u San Vincenzo i 47 . Sacuvana dekoracija se moze svrstati u cetiri celine: na zapadnoj galeriji. Hor je predstavljao poseban. Neki pisci su pokusali da objasne stilske razlike koje postoje u dekoraciji Saint Savin-a. skoro sto godina. Bibl. U svakom delu dekoracije. tavanica broda. To je utisak starijeg. tavanici broda. na kosi i bradi).oba pokazuju karakteristike sva tri umetnicka centra: Tours. figure stoje. kao marionete koje se ljuljaju na koncu opustenih kolena. brodu. ugao i razdaljina sa koje se gledaju scene takodje su znacajni faktori. povijenih ledja. posto se dekoracija nekih delova crkve veoma razlikuje.5 m. a slikari su birani prema vestini koja odgovara uslovima. Ovo govori o vrlo brzom poslu. Poteskocu stvara pripisivanje stila iz Saint-Savin skolama u Tours-u. 1390) i freske u Chateau-Gontier. Grabar je naglasio da se neobican raspored starozavetnih scena na tavanici broda moze jedino objasniti pretpostavkom da su slikari tesko pratili zidare i koristili njihove skele prema svodu. postoji opsta ujednacenost u artikulisanju tela. Glavni razlog lezi u italo-vizantijskom talasu koji je prosao Berze-om ali nije uticao na umetnost donjeg toka Loare. zajedno sa Angers stilom imao uticaja na dekoraciju Saint Savin sur Gattempe. Ni kontrast izmedju Saint Savin i Berze la Ville nije nista veci.

severno od Poiters-a. Preovladava utisak starog stila. od druge cetvrtine XII v teku novi procesi. radio u granicama provincijskog stila. govore da je slikar. Oba su iz doline Loare. Razlicite grupe slikara koje su radile u Saint Savin nisu bile orijentisane na umetnost Italije ili istoka. Dve predstave Hrista na prestolu u bocnim apsidama nisu iz kasnijeg vremena kao sto se verovalo vec pripadaju drugoj tradiciji. kombinuje kraljevsku uzdrzanost centralne figure sa blagozvucnom gipkoscu dopadljivih obrisa i delikatnih oblika andjela iz pratnje i simbola jevandjelista . mnoga naslikana iz profila. ali samo u minijaturnom slikarstvu. iz Akvitanije ili Gaskonje pomislicemo da je umetnost Gaskonje bila isto toliko nadmena . Problem predstavlja datovanje fresaka a ne njihovo geografsko ili nacionalno poreklo. crna ) samo naglasava karakter dela koje nam nista ne govori o poreklu stila ili slikara. U medjuvremenu. zuta. skoro brzopotezno mestimicno sa zivoscu koja je na granici genijalnosti. Mala kapela u Montoire takodje sadrzi slikarstvo drugacijeg stila. Kruti trouglasti nabori i cik-cak rubovi draperija. Izrazi su isti . Njihova je umetnost u svojoj osnovi zapadnjacka. snazne individualnosti. Jedan od slikara koji je radio u brodu crkve Saint Savin. Skoro sva lica su identicna. Masivna figura Hrista u predstavi Maiestas u istocnoj apsidi male krstoobrazne kapele Saint Gilles. Kripta je oslikana lagano. On prozima cak i duplu mandoru izvesnim kruznim pokretom. formiran u XI veku. otonskog porekla koji je kasnije usvojen i ozivljen. Mnoge autore je zavelo skiciranje te su ih svrstali u sredinu XI v dok je druge ikonografija navela na zakljucak da se radi o kraju XII veka. Slikar je verovatno dosao sa juga. verovatno putujuci umetnik iz Katalonije. Izvesna sklonost prema sporednim figura na primer prozor sa Bogorodicom katedrali Le Mans govori o novom ritmu koji je razvijen u Maine. bela. Slikarstva u Primellesu i Palluau su naslednici ovoga stila koji je vec tada degradirao do nivoa folklorne umetnosti. Nedavno otkriveno slikarstvo u gornjem 48 . zabrinuta cela ostrih povijenih noseva i malih skoro kruznih ustiju. jedan je severno od Loare. Celokupna kompozicija pokrece se preciznoscu astronomskog sata. Nastaju novi centri. Le Mans ili Vendome. Danas je ovaj stil predstavljen samo jednim delom: freskama u Arienes i starija dekoracija u Ponce. primaknutih i siroko otvorenih ociju kao u zaprepascenju. Oluja je prosla slikarstvom pretvorivsi svaki treptaj vode u talas razdiruci odecu figura u lepezaste nabore. Freske su verovatno naslikane pre1140 g.napeti i nestrpljivi. suvi kao od slame. pokazao se istrajnim i razgranatim -stigao je u Berry gde freske iz kasnijeg perioda u Chalivoy-Milon pokazuju nepogresivu slicnost sa Saint Savin-om. verovatno poreklom iz Angers-a. Kriptu Saint Nicolas u Tavant-u. radila je podjednako snazna umetnicka licnost. koja je nekada pripadala opatiji u Mormoutier-u. produzio je odmah po zavrsetku da radi na Chateau-Gontier. Glavno delo koje pripada ovom stilu vodi poreklo iz ovih tradicija i nalazi se u blizini ova dva grada u dolini male Loare gde se kasnije razvija ovaj stil. Tourangeau-Poitevin-ski stil.Galliano pocetkom XI v: forme su apstraktne i dekadentne veoma udaljene od iluzionizma. Ograniceni izbor boja (crvena. necemo se ogresiti o ovog slikara ako ga svrstamo u provincijalne umetnike. Elemente ovoga stila nalazimo i u Vendomois-u. verovatno izgradjene u prvoj polovini XII v. Ali freske su usamljeni primeri a ne znacajne faze u procesu razvoja.ali je poznavao i Poitevin-sko slikarstvo: nacin na koji je uradjena arhitektonska pozadina u sceni Tajne vecere tipican je za kompoziciju u Vie de sainte Radegonde. Ikonografija fresaka zanimljiva je koliko i njihova izrada. Montoire.

Figure nisu vise zrtve transcendentalne volje. oni su dostojanstveniji i svecaniji. vec se primecuje prelaz ka gotici. dekoracija kruzne kapele Saint-Jean-duLiget u Chemille-sur-Indrois donosi malo novina u poredjenju sa slikarstvom druge cetvrtine XII v. Scene iz jevandjelja u Le Liget-u pokazuju zasicenost visokoromanickog stila. ovladanom tehnikom cak i izvesnom dozom rafinmana. Radili su ih isti majstori na sta ukazuje srodnost sa dekoracijom apside u Tavant-u. One 49 . Ono pripada freskama koje nalazimo cak u Berry-ju i severnoj Burgundije: primer je usamljena predstava Hrista i andjela na konju na svodu kripte katedrale u Auxerre iz sredine XII veka. gotickim. Mozda ih nije ni bilo posto je prednost u umetnosti presla sa zidnog slikarstva na bojeno staklo. Ni jedan nije visokog kvaliteta i moraju se smatrati rustickim odrazom umetnosti ciji su urbani oblici izgubljeni. U kasnijoj fazi razvoja ovog stila. dopadljive pruge u boji daju dekorativnu pozadinu na kojoj raspored figura gradi zanimljivu koloristicku siluetu. forme postepeno arhaicne i maniristicke . iako su postale zamorne i trome. Pravilne. minijature cak tapiserija. To nam govori da poreklo treba traziti u Anjou. Gilles u juznoj kapeli kripte blizu Saint-Aignan-sur-Cher. Za figure je koriscen smeo kolorit u finim prelazima (zelene u zutu. Na prvi pogled. Mada jos uvek siroki. Orleannais. Majstor je naslikao na neravnom istocnom zidu ne samo Maiestas. gestovi odmereniji. Maine. Galski duh (esprit gaulois) je prenaglasen skoro do karikature . jevandjeljski ciklus. valovitih ivica zabacenih rukava govori da su freske nastale sredinom XII veka . bojeno staklo. Krajem XII veka francusko zidno slikarstvo su radikalno promenile nove snage koje bi se u svim drugim zemljama smatrale kasnoromanskim ali ih francuski naucnici ne nazivaju tako vec.sam kraj veka . izraz.sto potvrdjuju i drugi faktori. deo Strasnog suda i epizode iz zivota St James i sv Nikole. Ovo skretanje u dekorativnost je karakteristika samo jedne grane zidnog slikarstva u centralnoj Francuskoj: na drugim mestima zastarevanje romanickog stila ima direktan. upucuje u drugu cetvrtinu XII veka. Najzanimljivija medju ovim kasnim delima je dekoracija hora Saint Jacques des Guerets (ima ravnu tavanicu). zamenjuju ilustracije epizoda. ciji ugladjeni primitivizam podseca na Art Nouveau. Oni govore o nestajanju umetnicke originalnosti i prelasku murala na nivo zanata. Na freskama u Ebreuil-u (Bourbonnais).horu crkve. Pojedinacne kompozicije su izgubile tacan osecaj monumentalnosti koji karakterise zrelu romaniku. crvene u smedju i plavu). ali je u Brinay kvalitet bolji a formalni recnik ugladjeniji.primer su freske koje ilustruju zivot St. Vecina dela stvorena u ovom novom pokretu nalazi se severno od Loare. Najveci broj postojecih ciklusa je iz doline Loare. Usled ceste promene dimenzija. draperje su vise stilizovane i raznovrsne. s pravom. forme su dobile spokojni kvalitet. Ovo moze delimicno objasniti postojanje slikarstva cije osobine vise ukazuju na druge umetnicke forme: emalj. Sujeta je zamenila posvecenost a dvorska elegancija velicanstvenost. tipicnu za Saint Savin i tapiseriju Bayeux. njih pokrece sopstvena volja. figure postaju vitkije. Promena se ne ogranicava samo na spoljasnjost. razlicite komponente dekorativnih sema izgledaju nepovezano. ljupkost i neznost nepoznatu zreloj romanici. Najznacajnije slikarstvo ove grupe su bez sumnje freske Saint Aignan u Brinay. vec ogromno Raspece kao njegovu ravnotezu. koji obicno nalazimo u apsidi. Prikaz ustalasalih zavesa. koje su radili isti majstori ali sa vise truda. odvojeno jedna od druge. Ako pazljivo pogledamo otkrivamo da. Veliku epsku naraciju. moze se reci posteniji. Berry-ju. oslikane posle 1150 g. On pripada visokoj romanici svojom zreloscu. To navodi na kasnije datovanje . Pokreti ovde samo delimicno podsecaju na Vicq.

cini jedine sacuvane romanicke freske iz ove oblasti. Sorede i drugim mestima. One pokazuju nadahnuti stil s pocetka XIII veka u svojoj najsvetlijoj rokoko formi i delikatnom prozimanju talasastih linija. vreme Philip Augustus (11801223). Podjednako bogat kolorit ima jedino sacuvano romanicko zidno slikarstvo u Quercy iz oko 1200 god. delimicno gradiranjem kolorita a delimicno jednostavnim svetlim i tamnim linijama. Na srazmerno maloj povrsini u dolini istocnih Pirineja sacuvano je pravo bogatstvo ranoromanicke 50 . Brout Verney i Malay. Slikar verovatno nije bio poreklom iz severne Francuske posto u severnoj i severozapadnoj Francuskoj gotovo da nema zidnog slikarstva. u Saint-Martin-de-Fenouillar. Izbirljiva tehnika skulptoralno uradjenih ispupcenja (cabochons) podseca na Limousin ali stil nema nikakvih veza sa Limoges. Slikar je upotrebio vizantijske ikonografske modele (presto.postoje izvesne paralele sa skulpturom Auvergnant a nekoliko detalja upucuje na pirinejsko slikarstvo.se krecu kao siluete na bledoj pozadini. Ono verovatno potice iz druge cetvrtine XII veka. Iz istog perioda ali druge radionice su freske iz Lavardin-a. Na zalost. Stil fresaka iz Rocamadour je u osnovi juznjacki . kolorit i ugladjenost koja podseca na minijature govore da je umetnik poznavao slikarstvo centralne Francuske. Katalonski uticaj dominantan je u Roussillon-u. Situacija je ista u juznim oblastima. Plasticnost cvrstih formi. L`Ecluse (La Clusa). Fragment iz nise ambulatorijuma u Saint-Sernin u Tuluzi. Saint-Junien. daleko nadmasuju savremena dela. Modelovanje draperja je postignuto kao na emalju. Zato je nejasna uloga koju je severna Francuska imala u razvoju romanickog zidnog slikarstva. stavovi i gestovi Bogorodice) ali stil nije vizantijski i ima presedane i daleke paralele u Thevet-Saint-Martin. Jedino zajednicko ovim delima su: obilje uglova i krivih linija pripada istoj kasnoromanickoj fazi (manirizam) kao i ljupka ustalasalost Montmorillon i vrlo razlicito ispoljeni isti opsti trendovi toga vremena. crvenog zutog i malo plavog je tipicno severnjacki kao i ranogoticke vitke elegantne haljine. Couddes i Souday. One su u direktnoj vezi sa provincijskim freskama iz Vieux Pouzauges. Prvobitno su naslikane bogatim tamnim koloritom na tamno plavoj osnovi. Spanija Spanija zauzima posebno mesto u istoriji romanickog zidnog slikarstva. Freske iz apside kripte u Montmorillon s pocetka XIII veka. Jedno o dglavnih dela iz pirinejske oblasti je dekoracija juzne apside u kapeli Saint Jean Baptiste u Saint Plancard. Kolorit sa puno zelenog. sacuvana u udaljenim seoskim crkvama i nisu tipicna za zidno slikarstvo provincije koja je bila najbogatija u umetnickom pogledu u Francuskoj. To je u osnovi folklorno slikarstvo i vec pokazuje odlike svojstvene katalonskim delima kao sto su Osormort i Bellcaire. glavnog umetnickog centra Langedoka. U ovom kasnom delu podjednako su izbalansirani prirodnost i rafiniranost. ranijeg su datuma u odnosu na dekoraciju Montmorillon i primitivnije su. izbalansiranost masa tela. Slikarstvo u Saint-Marie-de-Anglais kasnijeg je datuma i grublje a ono u Petit Quevilly svakako je radio engleski slikar. ovo su gruba i primitivna dela. jedinim sacuvanim freskama u celoj Brittany. U kapeli Saint Michael hodocasnickog centra Rocamadour prikazane su scene Blagovesti i Sretenje dve Marije. Fragmenti Raspeca u Saint-Andre-des Eaux (Cote du Nord).

Veliki broj fresaka na tako maloj povrsini od ogromne je pomoci u istrazivanju lokalnih afiniteta i skola i cak dopusta da sa sigurnoscu pripisemo neka dela pojedincima.da li su freske naslikane ranije ili kasnije. Sto se tice zidnog slikarstva. Argollel. Slikar iz San Clemente de Tahull mozda je poreklom iz Aragona dok je njegov pomocnik. Sredinom XI v. u dolinama Bohi (Bohi. Ginestarre) i Balira (La Seo de Urgel. Po mom misljenju. jedna sa centrom u Vich i Ripoll-u. U Kataloniji je evidentno postojao visoki stepen produktivnosti. Datum odgovara. Skoro celokupno zidno slikarstvo Spanije koncentrisano je u najsevernijem delu poluostrva sto je posledica istorijskih okolnosti. Juzna apsida Santa Maria de Tarrasa je oslikana posle 1173 g.umetnosti. Prelomni period ranog XII v tice se interpretacije datuma osvecenja San Clemente de Tahull (1123) i nedoumice . Trojica najvecih su: majstori apsida San Clemente de Tahull. Tahull). Tomasa Beketa koji je te godine kanonizovan. Ovde je srce katalonskog zidnog slikarstva. Santa Maria de Mur. Geografska podela nije potpuno zadovoljavajuca posto su nekada dva-tri slikara radila zajedno izvesno vreme a zatim posli odvojenim putevima. Mada oni daju sliku razvoja umetnosti jedne zemlje. ponovno osvajanje teritorija koje su bile pod Mavarima. Panteon de los Reyes u Leon-u i Sala Capitular u Sigeni. Sorpe. Deo severne regije danas pripada Francuskoj. njihov medjusobni uticaj i zato je ne smemo zapostaviti cak i kada u nekoliko slucajeva mozemo pratiti aktivnost jednog slikara na dva polja zidnom i panelnom slikarstvu. Barbara i Polina-u. Burgal. pocinje Rekonkvista. medju njima je vrlo malo velikih slikara. severoistok i jug. metalu i slonovaci. U Kastilji postoje dva dela koja su radili putujuci katalonski slikari i mnogo vise dela koja su radili aragonski slikari. Kataloniju mozemo podeliti u tri glavne regije: severozapad. slikar iz Santa Maria de Tahull (tek) kasnije otisao u Kastilju. Orcau. Nikada joj nije sasvim pripadala ali nikada nije bila ni sasvim nezavisna. Medjutim. Pored fresaka tu nalazimo slikarstvo panela (baldahini frontali) i skulpturu u kamenu. u Kataloniji. drvetu. Ovako nepravilan razmestaj postojecih dela posledica je slucajnosti. S druge strane. samo u Rajnskoj oblasti i delimicno u Rimu imamo prilike da proucimo stil i razvoj srednjovekovnih slikara. U Aragonu i Navari nalazi se po jedno delo iz XII v a vrlo malo iz XIII v. Vecina ovih dela preneta je u mali broj muzeja. do izvesne mere. Noguera Pallaresa (Estahon. posto prikazuje stradanje sv. od severa do juga. ovo ne objasnjava zasto je veci deo slikarstva koncentrisan na krajnjem severoistoku. Esterri. Na jugozapadu je najgusca koncentracija fresaka.on je uradjen u istoj tehnici i boji kao i dekoracija apside i odgovara fazi razvoja koje je slikarstvo dostiglo u Evropi oko 1120 g. ukljucuje Sescorts i Osormorta. Engolasters. Dokazi idu u prilog sve tri mogucnosti. nase izucavanje zidnog slikarstva u Spaniji zasniva na produkciji u provinciji koja je oduvek stajala izdvojeno od Spanije. Freske iz Tarassa51 . nema razloga sumnjati u natpis koji belezi datum osvecenja . u izvesnom pogledu ta slika je nepotpuna. Santa Coloma). druga u Barseloni i ukljucuje Tarrasa. Toledo ima nekoliko dela iz XIII v a Leon samo jedan ciklus iz XIIv. Ali. vecina postojecih dela su skromna dostignuca malih crkava u kojima se nalaze. drugom points d`appui. Krajem XII v u Kataloniji su mu posveceni oltari. Tako se sa izuzetkom nekoliko vrhunskih dela. Sacuvano slikarstvo na jugu se moze svrstati u dve celine. Postoji vrlo malo kriterijuma za datovanje spanskog zidnog slikarstva i ni jedan nije savrsen. Postoje i usamljena dela od kojih je San Quirce de Perdet veoma znacajno i ne pripada ni jednoj regiji. Grabar je smatrao uzaludnim napor da se iz slabijih dela izdvoji rad pojedinih umetnika.

Prva i treca Ferdinandova zena zvale su se Urraca sto nam govori da je slikarstvo nastalo izmedju 1167 i 1175 ili izmedju 1181 i 1188 g. u persijskoj tradiciji postojala je sekularna umetnost. i sastoji se od klasicnih dekorativnih elemenata (arhitektonskih motiva. vise nego murala. Ako je ovo tacno. francuske uticaje iz Langedoka. saracene y pictore” radio u Barseloni 1109 g. apstraktnih oblika ali bez figura) koje je ozivela karolinska umetnost. po uticaju koji je imala na romanicko slikarstvo minijaturna. Medjutim. Istancanost u oblikovanju figura u suprotnosti je sa neugladjenom dekoracijom i nedostatkom forme u 52 .zabelezeno je da je izvesni “Aly. hriscanima je bilo je dopusteno da na svojoj teritoriji oslikavaju crkve. Ovaj otpor su ojacali vizantijski ikonoklazam i blizina islama. dekoracija apside u Santa Maria i San Miguel i retabli u San Pedro koji su iz druge polovine IX v. i imaju vizigotske stilske osobiine.e su sigurno iz tog perioda. ovde nisu relevantne. karolinske i arapske umetnosti. Jacob Burckhardt je za ovu umetnost. One pripadaju poslednjoj fazi zrele romanike dok su stroge (asketske) freske iz Tahull starije bar za 50 godina. a drugi. U ranim komentarima knjige Otkrovenja dominira teznja ka ornamentu i stilizaciji u strogom smislu. Njihov stil je tesko kategorizovati i svakako nije vizigotski u istorijskom smislu. Drugo. Provanse i Akvitanije prenosili su hodocasnici u Campostela-u. u osnovi linearnih oblika. mozemo odrediti priblizan datum dekoracije svoda Panteon de los Reyes u Leon-u. Spansko slikasrtvo s kraja XI v. kolorit je snazan i bogat. Savremeni izvori pokazuju da su odabrane teme blisko povezane sa kasnijom spanskom umetnoscu. Tako veliki broj razlicitih uticaja je morao stvoriti veoma raznovrsnu umetnost. te osobine se mogu opisati kao razvodnjavanje klasicnih oblika u slabom vokabularu. u nekom drugom kontekstu. Konacno. Prvo. Minijaturno slikarstvo poprimilo je romanicke odlike od samog pocetka. Ova tri primera pomazu nam da odredimo faze u romanickom zidnom slikarstvu Spanije. vizigotske. islamska zabrana je prekrsena u dva slucaja. predstavlja mesavinu rimske. Stil slikarstva Tarrasa u potpunosti je drugaciji od dekoracije San Julian de los Prados (Santullano) u Ovijedu iz druge cetvrtine IX v. rekao da je usla u svoje drugo detinjstvo. Kuce i palate ukrasavane su slikama zivotinja i scenama iz lova. Malo vise nam mogu pomoci freske iz Tarrasa-e. u praksi. Ono je izlozeno uticajima iz Lombardije i juzne Italije a sa italijanskim modelima stigli su vizantijski elementi. Tokom XII v. U ovoj dekoraciji sve je jasno. jedan Englez je imao ogroman uticaj na ceo narastaj slikara u Aragonu i Kastilji. Ona je velicanstveni spomenik karolinske renesanse u zemlji koja se od samog pocetka opirala reprezentativnom slikarstvu u crkvama. Nista od njihovih dela nije sacuvano ali scene iz lova i prikaz zivotinja u San Baudel de Berlanga (Castile) daju sliku o tome kako su izgledale sekularne freske. u zamku Cugat del Valles blizu Barselone 1157 g. Od svih ovih uticaja najarhaicnije je vizigotsko nasledje. Njen uticaj na umetnost hriscanskog severa bio bi manji da je ta zabrana bila potpuna i apsolutna i da je reprezentativno slikarstvo bilo sasvim prognano iz Kordovskog kalifata i Mavarske drzave. Slikarstvo Campdevanol-a. “Saracenska” sekularna umetnost uticala je na hriscansku umetnost severa. Krajem XII v. Islamska zabrana figuralne umetnosti ima snazan i odlucujuci uticaj na spansko zidno slikarstvo. Ova hriscanska mozarapska umetnost poznata nam je samo indirektno. Islamski slikari su radili na severu . po imenu Mecelmos. od kojeg su sacuvane samo kopije. ali bez svesno kultivisanih povrsina. Na njoj se nalaze portreti ktitora Ferdinanda II i njegove zene Urraca.

Medjutim. na primer konjanik apokalipse ili Pokolju vitlejemske dece. Cak i u ovom razblazenom obliku. Argolell. cisto mozarapska karakteristika je smeli neprirodni kolorit snaznih kontrasta i nesklada. ciji je portret sacuvan. Izuzetak predstavlja drugi sloj slikarstva San Quirce de Pedret. Najraniji strani uticaji na ibersko slikarstvo i arhitekturu dosli su iz zapadne Italije. modelovanju. cak i kasnijoj dekoraciji juzne apside Santa Maria de Tarrasa (1180 g ). i predstavljao cisto spanski element romanickog slikarstva koji se iz Spanije prosirio preko Pirineja u juznu Francusku. Mur.i konacno. na primer na freskama Orcau.tipovima. prvo dosli lombardski slikari u Spaniju a za njima i lombardski neimari. Ni jedno od njihovih dela nije sacuvano. Njega ne treba dovoditi u vezu sa majstorom koji je radio Santa Maria de Tahull. draperijama. mogli su nastati pod direktnim uticajem lombardskog stila (andjeo na svodu San Pietro). mozarapski uticaj ogleda se u sabijenim i iskrivljenim figurama neprirodnih gestova i stidljivih izraza lica. Mozarapski element je stalni faktor u razvoju brojnih lokalnih stilova a ponekad u vezi sa vizigotskom tendencijom ka razblazenim i labavijim formama. Ovo se vidi. ne samo po ikonografskim karakteristikama kao sto su dva andjela i natpis peticius i postulacius na predstavi Maiestas. Neki likovi. One su iste kao u Lombardiji: neke se javljaju pocetkom XI v. narocitim tehnikama koje umanjuju ili pojacavaju sencenje draperija nizom tamno-svetlih tackica. Ove karakteristike su znatno razblazene u najranijim freskama San Quirce de Pedret u kojima se vise nego na drugim delima oseca mozarapski uticaj. Dekoracije apsida Santa Maria de Esterri d`Aneu. San Juan de Tredos (sada se cuva u Njujorku) i San Pedro de Burgal pripisuju se majstoru Pedreta. nalik na zareze i tackice cije su posledice jagodicaste i pupoljaste formacije. ornamentima . Zakljucujemo da su u XI v. 53 . bila grofica Lucia de Pallars (fl. nastupila bi reakcija prema mozarapskom nasledju. Slikarstvo San Juan de Bohi verovatno potice sa pocetka XII v i skoro da je vec romanicko.figura Ecclesia na prestolu poreklom je iz juzne Italije ali je glavni izvor bila Lombardija. Inace. Spanija nije bila odsecena a Katalonija je uvek bila spermna da primi nove ideje. On je najsnaznije prisutan (posle Bohi) u radu majstora Strasnog suda crkve Santa Maria de Tahull. najraniji i najoriginalniji u ovoj skupini dela radjenih pod italijanskim uticajem. Spansko figuralno slikarstvo bi se utopilo u poluapstraktni sistem hijeroglifa da je Spanija ostala odsecena od sveta. vec i stilskim crtama . Ostao je neosetljiv na stil velikog franko-hispanskog majstora San Clemente koji je dekorisao glavnu apsidu. jedan od najranijih primera lombardskog stila. paralelnim sa konturama (kojima se prethodno modelovalo) ili kombinacijom bledih poteza. 1080-90). u slikarstvu San Vincenzo e Galliano a vecina krajem veka u dekoraciji San Pietro al Monte blizu Civate i u delima naslikanim pod njegovim uticajem. Freske iz Burgal-a pokazuju brizljivu izradu mozda zato sto je narudzbina neke plemicke porodice.preromanickom slikarstvu Tarrase. Ovaj slikar je dekorisao bocne apside crkve San Clemente de Tahull. To se zapaza na slikarstvu Esterri de Cardos. Njegova jedina. Zanimljivo je da je ciklus Pedret. Engolasters. Velike slicnosti ukazuju da su nastale u istom ateljeu a razlike se normalno javljaju pri zajednickom radu. mozarapski uticaj istrajao je tokom XII v. Kada bi pocinjao da slabi prvi podstrek novog lokalnog stila. Nekoliko ikonografskih elemenata . najslabiji u umetnickom smislu. Sve ove osobine vidimo u Kataloniji na delima koja su slikali ucenici skole majstora Perdet-a. Stilski su veoma bliski San Pietro al Monte i ovo delo. Njega nisu istisnuli ni francuski ni italijanski uticaji. Neki autori smatraju da je ktitor. brojnim prelomljenim potezima.

U Argolell-u stil je postao rustican. mada Madona iz Tahull-a ostavlja utisak plasticne obrade.Podredjenost lombardskih elemenata spanskom stilu. postao je izrazajniji kada se mozarapski uticaj ustalio u delima njegovih nastavljaca. plasticno definisane forme i uzburkana igra nabora i prevoja. Njegov sjajni Maiestas u apsidi San Clemente pouzdano se datira u 1123 g. Spanski naucnici su nazvali njegov stil “franko-vizantijskim” ali u dekoraciji San Clemente ne nalazimo vizantijske elemente. Proporcije i obline udova nesto su prenaglaseni a delovi tela su zatvoreni kontinuiranom linijom modelovanja. Ova bogata ornamentika u suprotnosti je sa nedisciplinovanim. Narocito su identicne strukture i lica dve figure Hrista. tesko je razluciti vreme nastanka razlicitih faza. Fragmenti njegovog rada sacuvani su u manastiru Roda de Isabena (Huesca). opat Barbastre. Konacna degeneracija stila stize u vidu nejasnih. osvetio San Clemente i verovatno preporucio slikare. Predstave Bogorodice na prestolu sa Hristomdetetom u Tahull-u i Sorpe-u imaju mnogo zajednickog. Dve kompozicije se razlikuju u osnovnoj konstrukciji i mnogim detaljima (reckava ivica Marijine kapuljace i duboki trouglasti nabori haljine koja pada izmedju njenih kolena). njihova umetnost se oseca u ovom spanskom slikarstvu. posto je ubrzo nazadovao. stilske teznje koje se osecaju u San Clemente realizovane su vrlo jasno i smelo na skulpturi Tuluze. Mada iz ovog perioda nisu sacuvane freske u Tuluzi. Grabar ih je povezao sa freskama Revello u Pijemontu koje su odjek izgubljenih murala Provanse. Ramon. sada su postali tmurni i izgubili su nesto od svoje humanosti. talasaste draperije 54 . Nizovi tackica na odeci koji su tu da istaknu reljef. Slikar je vise obuzet strukturom nego dekorativnom teksturom koja je bila najvaznija majstoru Sorpe. Izuzetak predstavlja delo majstora San Pedro de Sorpe koje se moze datovati sa relativnom sigurnoscu. ziveo je u tom manastiru. S druge strane. U Santa Maria de Tahull. povijenim telima. Isarana povrsina koja daje dvodimenzionalnost figuri u Sorpe nije organski povezana. Poravnane plitke forme pokrivene su bogatom semom malih ornamentalnih linija. najveceg spanskog slikara romanike koji je istovremeno radio u Tahull-u. dinamicni pokreti. San Pedro je dekorisan ubrzo posle Santa Maria ( osvecena 1123). Kolena njegovog Hrista slobodno iskacu iz obrisa figure. Stil koji su stvorili majstor Pedret-a i njegovi sledbenici postojao je do druge polovine XII v. slikar koji je radio San Pedro de Sorpe i kapelu Castillode Orcau bio je bolji ali ornamentalno obradjena povrsina ukazuje na postepeno vracanje antifiguralnim tendencijama mozarapske umetnosti. Sve u svemu. Modelacija vise ne istice volumen ili cak reljef. francuske komponente su evidentnije. i pokazuje osobine koje jasno razlikuju Bogorodicu i Hriste iz Santa Maria od iste u San Pedro de Sorpe. Njegov stil nije svojim poreklom katalonski vec aragonski. Veca izrazajnost u Santa Maria Virgin (uporedjena sa figurom u Sorpe) takodje potice od majstora San Clemente-a. ekscentricnih narodnih slikara koji su dekorisali crkve u Cardos i Estahon-u. U tehnickom pogledu. Izvor ovog dinamicnog elementa u stilu Majstora Santa Maria de Tahull je ocigledan: uticaj majstora San Clemente. Moasaka i Sen Zila: dramaticna ekspresija. osnovne iberske i lombardske elemente ozivela je energija krivih linija i plasticnost zaogrnute odece . Likovi koji su bili prazni ali lepi u delima samog majstora.ona uvodi dinamicnost kao dijametralni pandan sematizovanoj kompoziciji Sorpe. Njegov je stil blizak stilu Majstora Santa Maria de Tahull koji se programom nadovezuje na skolu Pedret. prevoji i ivice odece padaju kao da su zahvaceni silovitim pokretom. ali. Langedoku ili Provansi. telo je postavljeno u produbljenu pozadinu (reljef). primetan u delima pomocnika majstora Pedret-a. takodje su se pretvorili u stilizovanu dekoraciju.

Kompozicije na frizu San Saturnino de Osormort i San Martin del Brull kao i fragmenti pogrebne kapele San Juan de Bellcaire imaju prethodnike kasnijeg datuma u Poitou: tipovi fizionomija. ali ima i karakteristike drugih zanata. Slikarstvo majstora San Clemente nije uticalo samo na slikara Santa Maria de Tahull (poznatog i kao slikar Maderuelo). bio je savremenik majstora San Clemente-a. Primera franko-hispanskog stila ima mnogo. narocito u delu majstora Santa Maria de Tahull u Capilla de la Vera Cruz u Maderuelo u Kastilji koja je gotovo u celosti sacuvana. Sinteza francuskih i spanskih elemenata nije prvo stigla sa freskama San Clemente-a stil je odvise homogen za tako nesto. Isidore. Francuske uticaje prepoznajemo u slikarstvu minijatura kasnog XI v. Pedro de Seo de Urgel na linearnom potezu. Leon iz 1063 g.uskovitlanih rubova.njene tragove nalazimo na slonovaci XI v: kutija sa relikvijama sv. stavovi i pokreti figura podsecaju na Chateau-Gontier i Saint-Savin. majstor San Clemente-a je nesumnjivo bio Spanac. francuski uticaji su vidni u juznom delu Katalonije. Millan de la Cogolla (1053-67) kao i na feljefu u metalu: kutija sv. Tuluze i Puerto de Somport do neposredne blizine slikarske radionice u Huesca. Nije tesko pronaci nacin na koji su ovi francuski uticaji stigli. a bilo ih je cetiri. uskovitlanoj odeci. Freske Fenouillar s kraja XI v. Pelayo de Leon (1059) i kutija sv. Porodicne veze gospodara Tahulla i Maderuelo objasnice angazovanost ovog katalonskog slikara u Kastilji gde njegovom delu nedostaje korektivni uticaj majstora iz San Clemente-a. cija se snazna licnost oseca u delu. Langedoka. umetnost Rosellona na krajnjem severoistoku je sacuvana u delima inferiornijeg kvaliteta. Barijera nije postojala posto su veliki hodocasnicki putevi. On se cak moze pratiti na freskama apside Santa Maria de Mur. Jovana Krstitelja i sv. Njegove figure su cak obojene mozarapskom melanholijom. sklonost prema grotesknom i tragicnom. Na zalost.na fasadi Santa Maria de Ripoll replicirane su u reljefu slikane kompozicije iz unutrasnjosti crkve. U blizini Vich i Ripolla sacuvana su brojna dela . Romanicka strogost je umeksana 55 . Ovo se objasnjava polozajem episkopije Urgel . Njegovo delo otkriva spansku sklonost da narusi konvencionalne forme. preko Sen Zila. Njegov uticaj prepoznajemo u dekoraciji San Miguel d`Engolasters koju je naslikao predstavnik skole Pedret (Majstor Santa Coloma). U samoj pokrajini Barseloni sacuvani su kasniji radovi. ovekovecenim u Don Kihotu. preko Tolosana vodili iz Italije kroz Alpe. Ovo je verovatno rezultat uticaja mozarapskog i saracenskog slikara koji je uradio zivotinje na nizem delu zida. Pirineji nisu predstavljali prepreku politickim kontaktima koji su obnavljani dinastickim i crkvenim vezama. . Sredinom XII v. Vodio je atelje u kojem su nastali paneli. nisu reprezentativne i nadahnuto slikarstvo kasnog XII v u crkvi Andorra de Vieja su samo usamljeni primeri. Slikar.znatna sinteza postoji na delima u metalu (Arca Santa u Ovijedu iz 1075 g ). Na sacuvanom zidnom slikarstvu nema ni traga prethodnog razvoja .nalazi se na jednom od glavnih puteva preko Pirineja. Apostoli na prestolu severnog i zapadnog zida nadahnuti su emaljom. Ova vrlo prijatna sema (koncepcija) ukljucenjem peticius i postulacius andjela delimicno lici na tradiciju Pedret. poprecnom modelovanju. I pored svih francuskih osobina. Baldahin Ribas mu je verovatno jedino delo a njegova formalna terminologija uticace na frontale Hix i La Seo de Urgel. Ova terminologija nije nastala u XII v. Francuski uticaji na katalonsku umetnost se nisu iscrpeli sa Tahull i Urgel-om. Osnovna draz drugih identifikovanih dela ovog slikara iz Kastilje (narativne scene San Baudel de Berlanga) lezi u njihovom dekorativnom efektu.

zvonki kolorit ) tako i losih (nebrizljivo artikulisan prostor. S druge strane. Engleski su cak detalji ilustracija i ornamenti. Razlog su velika razaranja koja je samo Panteon uspeo da izbegne. kome je francusko slikarstvo bilo uzor. Francuski uticaju postoje u motivima i tehnikama. Na primer. Petra i Pavla u Capilla San Miguel u Camara Santa u Oviedu ili statue dovratka u Portico de la Gloria u Campostela. naslikane posle 1170 g. freske iz crkve u Sigena-i . efekti se postizu tonskim kontrastima. Na njemu je vidan francuski uticaj te neki istrazivaci smatraju da se radi o delu putujuceg francuskog slikara. Freske bozanskih zveri iz zgrade kanonika San Pedro de Arlanza u Kastilji.majstor Espinelvas. Njihov stil predstavlja preradjeni sicilijansko-vizantijski (monrealski period) na nacin vincesterskog minijaturnog slikarstva. Ni jedno delo nema toliko spanskih odlika. Uskovitlani nabori odece slicni su Brinay i Saint Aignan-sur-Cher a detalji kao sto je oblik zvezda na mandorli Maiestas-a ima prethodnika u Francuskoj (Saint-Savin). Sintezom vizantijskih i severnih elemenata ovaj stil je anticipirao gotiku i pustio duboke korene u Spaniji. Teski i stupnjeviti nabori koji padaju sa ramena cetiri apokalipticne zveri (predstavljeni kao andjeli) verno oslikavaju bogate nabore na odeci spanske skulpture s kraja XII v. Eklekticni slikar Polina. Majstor Barbara vec pripada ranom XIII v. Uprkos zaostalosti. Najznacajnije delo zrele romanike na zapadu Spanije je slikarstvo Panteon de los Reyes u Leone-u. ktitor je identifikovan kao Ferdinand rex prvi. Njegov klasican stil blizak je kapitelima istocne strane severnog transepta stare katedrale u Lerida. Njihov izmenjeni stil. Prema tome. Ali. ne bojom: siva i lila se koriste naporedo sa oker. radio je u Valles-u.). Primer su figure apostola. Detalji svakako podsecaju na engleske zveri. u apsidi San Saturnino de Artajona i u kapeli San Pedro de Olite i Artaiz rad su spanskog slikara koji je bio engleski djak. Analogija pomaze da odredimo vreme nastanka dekoracije Panteon de los Reyes (izmedju 1165 -1200 i pocetkom 1170 g. Freske u Leonu danas su usamljeni primer bez prethodnika ili sledbenika. podignuta ruka Hrista u sceni Maiestas viri iz rukava ciji oblik podseca na francuski emalj i freske iz Montoire (mada u Francuskoj potezi nisu tako smeli). vise je goticki i provincijalni. 56 . Leon). Stavovi uspravnih figura lice na umetnost Poitevin (Poatjea) kasnog XI v (apostol u Saint Jean-u). u poslednjoj deceniji XII v. Najpoznatije delo je slikarstvo tavanice sa predstavom Blagovesti pastirima. ne drugi. pastoralna scena zanosne naivnosti i osobenosti. Kolorit je uzdrzan. najvaznijem ciklusu iz oko 1200 g. mnogi naucnici pripisuju majstoru Sigena-e. Njoj odgovara neorganizovana kompozicija sa rastrkanim figuram. Ornamenti (vitice nalik na preplet) i fizionomije (na zanimljiv nacin izveden prevoj nosa) podsecaju na italo-vizantijsko slikarstvo. Ni stil ni program nisu spanski. kosmarna arhitektonska pozadina). stvari stoje drugacije sa Sigena-om: dekoracija Sala Capitula je delo stranog majstora.i ublazena u dekoraciji apside Santa Maria de Tarrasa. Slikari su verovatno mnogo putovali. Ovaj stil mozemo razumeti samo u kontekstu engleskog slikarstva. mozda ne slucajno posto je kao grobno mesto dinastije bio uvazavan. kako dobrih (snazna. neosmisljena kompozicija. (ali jos uvek to nije gotika). Ne postoje ni ranija dela koja bi ukazala na dekoraciju Sala Capitular u zenskom samostanu Sigena (Huesca). nisu u pravu posto na freskama ima mnogo spanskih crta. zelena). bukolika svezina. narandzastom i roze dok se druge stedljivo primenjuju (plava. Prelaz sa romanike na gotiku je nastao u kasnijim delima plodne skole majstora iz Sigena-e (Capilla de los Quinones u crkvi San Isidoro. Ali. engleskog minijaturiste iz Winchester-a. Nju je radio isti slikar koji je radio i panele . Ipak je ovo delo spansko i duhom i formom.

San Cristo de la Luz) gde na provincijskim formama nalazimo italo-vizantijske elemente. Engleska 57 . Do 1200 g. To se odnosi kako na pozno slikarstvo Katalonije (Puigreig.spansko romanicko slikarstvo u osnovi je goticko od pocetka XIII v. spansko zidno slikarstvo vec je u opadanju. Barcelona) tako i Toleda (San Roman.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful