OTO DEMUS - ROMANICKO ZIDNO SLIKARSTVO

SADRZAJ

strana 1. Funkcija 2. Stil 1. Umetnici 2. Rasprostranjenost 3. Italija 4. Francuska 5. Spanija 6. Engleska

2 17 25 29 37 47 56 63

OTO DEMUS - ROMANICKO ZIDNO SLIKARSTVO
1

OPSTI PREGLED FUNKCIJA Funkcija romanickog zidnog slikarstva u sluzbi je religije i na prvi pogled ne razlikuje se mnogo od preromanickog slikarstva. Njen cilj je da na pravilan nacin uputi posmatraca u ono sto on samo delimicno zna i da snaznim slikama predstavi moc i slavu Gospoda i njegove Crkve. Romanicki period se razlikuje od prethodnog upravo vecom paznjom koja je ukazivana prikazu slave Gospodnje. U skulpturi dominantna tema je postala besmrtna slava; ona je srz razvoja bogatog i slozenog sistema koji je tezio univerzalnosti, ali dok je skulptura bivala sve ambicioznija tokom XII v, tematski izbor zidnog slikarstva ostao je relativno ogranicen. Sam format davao je muralima “oficijelniji” karakter sto je, zajedno sa dostojanstvenom strogoscu vizantijskog slikarstva, sprecilo razvoj u osnovi nedisciplinovanih i univerzalistickih elemenata koji su imali tako dubok ucinak na razvoj romanicke skulpture. Od znacaja je to sto Sveti Bernar iz Klervoa, u svojoj strasnoj polemici usmerenoj protiv ukrasavanja crkava i manastira, samo uzgred pominje slikarstvo a svoj glavni napad usmava na skulpturu. On se protivio mastovito obradjenim kapitelima koje bismo mogli da rekonstruisemo na osnovu njegovih reci cak i da nisu do danas sacuvani. On je osudio disciplinovani program zidnog slikarstva zbog sjaja i razmetljivosti. Iste ove kvalifikacije Rupert of Deutz je pravdao teoloskim argumentima. Sve u svemu, teoreticari kao sto su Hugo of Saint - Victor, Rupert, Honorius Augustodunensis a kasnije Siccardus of Clermona, Durandus i Vincent of Beauvais, poklanjali su daleko manje paznje zidnom slikarstvu nego skulpturi i drugim umetnostima i zanatima kojima su se ukrasavale crkve. Stroga monumentalnost romanickog slikarstva, uz male izuzetke, bila je isto toliko udaljena od teoloskih sporova koliko i od emotivne topline nove goticke umetnosti koja se pojavila krajem XII veka. Dominantni element u polihromnoj dekoraciji bilo koje crkve, bio je prikazivanje besmrtne slave Gospodnje. Ovu temu u apsidi video je svako po ulasku u crkvu i na njoj se zadrzao. Na zapadnom zidu nalazila se druga predstava. Izmadju njih, u glavnom brodu, nalazile su se scene koje ilustruju Stari i Novi zavet a rasporedjene su tako da prate ritam koraka pri odlasku. Obicno su bile date u jednom nizu ili na poseban nacin. Kripte su ukrasavane scenama iz zivota svetitelja cije su mosti u njoj pocivale. Ni jedna druga tema nije ugrozila nadmoc ovih, cisto religioznih, scena. Personifikacije etickih alegorija, na primer Vrline i Poroci, cesto su slikane u oruzanoj borbi a scene sa prizorima radova vezanih za godisnje cikluse obicno su prikazivane na mestima od manjeg znacaja, na stubovima lukova, izmedju lukova ili na mozaicnom podu. Sto se tice fantasticnih i nerealnih elemenata, koji su nerazmrsivo upleteni u religioznu tematiku skulpture i iluminiranih inicijala, oni su u zidnom slikarstvu ograniceni na strogo marginalnu zonu ili predstavljeni kao sara na podnozju stuba ili zida. Ova konvencija govori da oni nisu imali ozbiljan znacaj. Jedino se ovde moglo predstaviti groteskno i misteriozno. Na ovom slikarstvu pomesani su romanticni epski svet i ornametalna sara. Ovakvi momenti cesto nemaju znacenja niti veze sa programom ostalog dela crkve. Dekoracija u unutrasnjosti crkve - freske su izuzetno retke na spoljasnjim zidovima - do izvesne mere odgovara razlicitim fazama opste kompozicije. Idealno gledano, ona se javlja u obliku hijeratskog poretka od vrha do dna, od monumentalne grupe figura koje
2

predstavljaju Hrista u slavi ili Maiestas na svodu, preko niza narativnih scena na zidu, do razbacanih pojedinacnih motiva na podnozju stupca. U posebnim slucajevima, program i njegov raspored odredili su funkcija i oblik gradjevine. Dekoracija katedrala razlikovala se od dekoracije kapela, dvoranske crkve od rotondi, trpezarije od odaje za skup kanonika; palatinske crkve i dvospratne privatne kapele imale su snaznu feudalnu karakteristiku. Osim razlika koje se javljaju usled arhitektonskih i funkcionalnih varijacija, romanicko zidno slikarstvo ima toliko raznovrsnih tema da, pored nekoliko izuzetaka u Rimu, juznom Tirolu i Kataloniji, tesko bi se nasle dve gradjevine sa identicnim programom. Romanicko slikarstvo se razlikuje od vizantijskog, u kojem je jedan isti sistem dominirao, uz neznatne varijacije, skoro dva veka, upravo po ovoj, izuzetnoj raznovrsnosti, vecoj na severu i zapadu nego na jugu. U romanickoj umetnosti svakako postoje opste tendencije ali nema cvrstih pravila u razmestaju slikanih dekoracija na gradjevini; nema neprikosnovene topografije cija sema dekoracije daje poseban znacaj svakom delu krstoobrazne crkve sa kupolom u vizantijskom carstvu. Jedino se, manje-vise ustaljeno pravilo moze primeniti na slikarstvo svoda ili polukalote apside. Tu se, bez izuzetaka, slika Hrist u slavi ili Bogorodica sa Hristom okruzena nebeskim dvoranima. Postoje tri osnovna oblika Hrista u slavi; prvi je rimski po poreklu, osobini i mestu nastanka: figura uspravnog Hrista u raju sa svetiteljima i ktitorima crkve. U uzem smislu jedva se moze racunati kao romanicki (primer je slikarstvo otkriveno u Tivoliju). Ono se skoro doslovno nadovezuje na monumentalnu tradiciju VI veka u rimskom Sv. Kozma i Damjanu. U nekoliko slika scena raja se u XII veku pretvara u scenu Vaznesenja sa uspravljenim Hristom ( San Pietro u Toskani, Santa Maria di Trocchio). Romanicka varijanta ove rimske apsidalne kompozicije transponovana u vizuelni recnik drugacijim teoloskim premisama, izgleda da je bila u modi u Milanu u otonskom periodu: njeni lokalni izdanci su San Vincenzo a Gallijano i Negrentino ( San Carlo di Prugiasco ). Osnovni elementi u ovom rano romanickom delu jesu pojava mandorle i nacin na koji povrsina i okvir odredjuju ritmicku raspodelu figuralnog sadrzaja svoda. Isti novi elementi preobrazili su predstavu Hrista na prestolu, poreklom iz vizantijske umetnosti, u romanicku Maiestas Christi. Na predstavi u vizantijskoj apsidi i na italijanskoj apsidalnoj kompoziciji koja je iz nje izvedena i koja predstavlja drugi tip romanickog Maiestas, Hrist uvek sedi na tronu, sam, u pratnji Jovana i Marije ( tada se radi o sceni Deisis ) ili u pratnji andjela. Raspored figura odredjuje samo linija osnove svoda. Ne radi se o kompoziciji na praznoj pozadini vec o projekciji uspravnih figura na neartikulisanoj i neizdiferenciranoj zlatnoj ili plavoj pozadini. Ona se vezuje za snagu kojom zrace centralne figure i ispunjavaju tenzijom praznu pozadinu: mozaik apside Sv. Marka u Veneciji koji je sacuvan u prvobitnom obliku, uprkos prepravkama iz XVI veka, predstavljao je uzor ovome tipu, siroko rasprostranjenom u Italiji. U osnovi, istu vizantijsku apsidalnu kompoziciju ima Sant Angelo in Formis koji je podigao Abbot Desiderius iz Monte Cassino-a. Tipicno zapadni element predstavljaju ulepsane zveri apokalipse na pozadini izdeljenoj trakama u boji. Ali, jos uvek se radi u praznoj pozadini naspram koje uplaseno stoje cetiri zveri. Centralnoj figuri nedostaje formativna snaga (snaga oblika?) kojom ona zraci. Ta pozadina je pusto prostranstvo u koje rimski velum iznad Hristove glave ne moze da unese nikakvu tenziju. Dela kao sto je Sant Angelo zauzimaju prostor izmedju dva sveta: vise ne pripadaju vizantijskom svetu u kojem i dalje traje grcko-rimska tradicija plasticnog tretmana centralnih elemenata na pozadini koja je pre umetnicki nepostojeca nego dvodimenzionalna Ona se ne prilagodjava
3

romanickom sistemu povrsina i planova cime je napustena tehnika poznoantickog iluzionizma. Treci tip apsidalnog Maiestas skoro savrseno je otelovio taj sistem: figura Hrista koji sedi na dugi u mandorli. Ovde nije sporno postavljanje figure u prostorno neodredjenu pozadinu. Umesto toga, tlo, bilo da je krivo, zavojito ili ravno, organizovano je i podeljeno na osnovu spoljasnje konfiguracije kao ravna povrsina a njeni delovi su tako ispunjeni da planovi i linije koje formiraju figure kompozicije, uvek su u vezi sa okvirom. Tako je prvi zadatak romanickog slikara bio da artikulise i podeli ovu povrsinu cak i u provincijskom slikarstvu Saint-Jacque-de-Guerets. Tenzija u romanickom zidnom slikarstvu mogla se pravilno razviti tek kada je povrsina jasno podeljena i geometrijski artikulisana. Ako bi se razlika izmedju vizantijskog i zapadno romanicko zidnog slikarstva morala izraziti jednom recenicom, moglo bi se reci da je u vizantijskoj umetnosti figura postavljena u prazan prostor dok je na zapadu kriva (zavojita, valovita?) povrsina najpre dobila organizovani okvir a potom ispunjena figurama. Italijani su primenili resenje koje se granicilo sa oba nacina. Najznacajnija tretirana tema u romanickom zidnom slikarstvu kao i slikarstvu panela, minijatura, plemenitom metalu i kamenim portalima je Otkrovenje. Predstvljen je Hrist kako sedi na dugi u mandorli a oko njega su cetiri zveri. Cesto se isticala veza izmedju scene Maiestas sa timpanona romanickih portala ( u Kliniju) i apsida. Mada se ovo prenosenje Maiestas iz polukalote apside na ravnu povrsinu timpanona ili antepedijuma moze uspesno obaviti, ipak se gubi jedan vazan umetnicki detalj: precizna krivulja apside, koja je u odsustvu kupole najznacajniji konkavni oblik artikulisane prostorne celine, pruza slikanoj dekoraciji tenziju koja se neminovno gubi pri transferu na ravnu povrsinu. Cak se u izvesnoj meri prenosom na poluoblicasti svod smanjuje tenzija i kohezija - primer je Notre-Dame-la-Grande u Poitiers-u i neke kripte. Traganje za tacnim znacenjem romanickog zidnog slikarstva dalje komplikuje postojanje istocnog hriscanstva u kojem se javljaju srodni prototipovi (mozaik u Hosios David u Solunu, freske u apsidi u Bavitu, i td.). Oni se u teoloskom smislu ne moraju direktno identifikovati kao potpuno razvijen tip liturgijskog Maiestas. Zajednicko za oba tipa su apokalipticka konotacija (Otkrovenje iv, 1-10) i vizionarski ambijent ( Isaija iv, 1-3; lxvi, 1, 15; Jezekilj i, 4-28). Zapad je vremenom napustio vizionarsku crtu. Apokalipticke zveri su dobile knjige i tako simbolicno predstavljaju cetiri jevandjelista. Romanicka apsidalna kompozicija Maiestas ima opste, bezvremeno znacenje kojim se razlikuje od skulpture timpanona. Na njima se, u vecini slucajeva, predstavljaju odredjeni dogadjaji: Strasan sud, Vaznesenje, sv. Trojica - izuzetak predstavlja program u transeptu Saint-Gilles de Montoire. Na jednom, siroko rasprostavljenom tipu iz starije rimske tradicije prikazan je Hrist Maiestas kako predaje kljuceve Petru. U kompoziciju su ukljuceni i drugi apostoli. Ali, u svim verzijama specificnog ili “istorijskog” karaktera dominira predstava Maiestas u besmrtnoj slavi. Pod vizantijskim uticajem razvila se druga znacajna tema romanickih apsida - figura Bogorodice, ali ne uspravni tip, koji je tada bio popularan na obodu vizantijskog carstva ( Kijev) vec Bogorodica na prestolu. Ona je mogla biti prikazana sama, kao u Hosios Lukas i Dafni, ili kako joj se klanjaju andjeli. Drugu varijantu nalazimo u bezbrojnim vizantijskim crkvama od Gruzije do Trsta i Venecije. Romanicka umetnost je i ovde stvorila svoju narocitu verziju sa figurama Maga ( Catalonia, Westphalia ) ili svetim zenama ( Montmorillon). Najznacajnija verzija je Bogorodica Maiestas istog tipa kao Hrist Maiestas - ona se prikazuje na tronu u mandorli, okruzena sa cetiri apokalipticne
4

zveri. Jos nije nadjen teoloski izvor za ovaj neobican tip. On se javlja u francuskoj skulpturi i slikarstvu Akvileje (glavna apsida i kripta katedrale) i u Spaniji (fronton u San Miguel in Excelsis). Kao Hrist u sceni Maiestas, svi ovi tipovi se razlikuju od vizantijskih prototipova i modela po tome sto centralna figura nije postavljena izolovano naspram prazne pozadine, vec je okruzuju drugi motivi i figure (andjeli, Magi, zene svetice, simboli jevandjelista ) a celina je zatvorena u precizan okvir koji u potpunosti ispunjava polukruznu apsidu. Bogorodica kao carica ne slika se pre XIII veka (Westphalia: Soest, Weslarn i td.). Ubrzo su se poklopile teznje i ostvarenja u romanickom zidnom slikarstvu, narocito u zapadnoj i severnoj Evropi. Svi figuralni elementi kompozicije izvedeni su iz prototipova, razvijenih relativno rano u Istocnom carstvu i Rimu. Velicina romanickog slikarstva lezi u apsolutnom ovladavanju kompozicijom, ritmicka tenzija istice materijalno svojstvo povrsine, njegovi se nivoi i slojevi preplicu i zaokruzuju. Ovaj sistem ne pruza iluziju prostora niti ga definise vec nas kroz dva ili tri plana uvodi u ono vanvremensko. Najjednostavniju artikulisanu pozadinu u romanici nalazimo u Italiji, u delima koja su stvorena pod vizantijskim uticajem. U Sant’ Angelo in Formis, tlo ispod rimskog veluma podeljeno je na dva dela. U centralnoj apsidi kapele Castel Appiano, pozadina svoda podeljena je na tri koncentricna prstena ciji je bademasti oblik uslovio spoljasnji okvir polukalote. U apsidi kripte Montemaria, u juznom Tirolu, nalazi se jedan od najkompleksnijih sistema u kojem koncentricni krugovi crvene, zelene oker i plave boje dele ne samo unutrasnjost mandorle nego i spoljasnji prostor izmedju lukova. Velika ekstravangacija u osmisljavanju pozadine odraz je udaljavanja od vizantijskih modela. Slucaj obliznje crkve u Montemaria mozda ne ide u prilog ove tvrdnje zato sto je Montemaria zavrsena nekih dvadesetak godina pre Castel Appiano-a. Zapravo, ova okolnost potvrdjuje pravilo: dekoracija Castel pokazuje uticaje novog vizantijskog talasa koji je dosao iz Venecije a u juzni Tirol stigao tek krajem dvadesetih godina XII veka. Zato je ona vise vizantijska a manje romanicka od ranijih dela u Burgusio. Podela pozadine i mnogostruki okvir veoma su rasprostranjeni u Nemackoj gde su cinili logicnu paralelu spoljasnjoj artikulaciji gradjevina koje su tamo bile mnogo vise romanicke, nego u Italiji. Paralela je bila jos ociglednija tamo gde je spoljasnjost zadrzala svoje prvobitne svetle boje, ali joj je nedostajala vazna, plava boja koja je imala najznacajniju ulogu u dekoraciji apsidalne pozadine. Uokvirena crvenkasto smedjom, zelenom i oker bojom, plava je cesto predstavljala pozadinu i bila najdublji sloj sistema koji je vise uokviren nego sto uokvirava. To pokazuje da je poreklo romanickog sistema u poznoantickom iluzionizmu. U ranohriscanskoj umetnosti, plava boja je imala prednost nad zelenom i zutom u prikazivanju daljine ( dubine?)- primer su mozajici u Santa Maria Maggiore u Rimu. Medjutim, nema cvrstih pravila po kojima se rukovodi artikulacija i kolorit romanickih apsida. Mada je plava boja najcesce koriscena za najdublje segmente, postojale su i druge koloristicke kombinacije a u nekim slucajevima uopste nema pravila. Na primer, u apsidi San Clemente de Tahull (oko 1123 g.) plava, oker i crna rasporedjene su horizontalno, jedna iznad druge sa plavom pozadinom u mandorli, zelenom i crvenom u medaljonima sa predtstavom simbola jevandjelista. Plava pozadina mandorle se jedina pridrzava pravila; preostali deo koloristicke seme je prilicno slobodan i priznaje samo umetnicke zahteve. Ipak je celina prikazana savrsenom logikom i ubedljivo, kako to samo velika umetnicka dela mogu. Ovu logiku ni u kom slucaju ne bi narusili elementi koji, uprkos impresivne ozbiljnosti celine, daju opisu dimenziju mastovitosti cak i
5

Postoji izvesna veza izmedju skulpture i plasticnih efekata postignutih u apsidi San Clemente koja premasuje uobicajeno preplitanje (uzajamno dejstvo?) planova. Medaljoni sa simbolima Marka i Luke i njihovih andjela uklopljeni su u cilindricnu povrsinu. u severnoj i zapadnoj Evropi. ali se ovo ne moze smatrati primenom perspektive. Romanicko zidno slikarstvo nikada na ovaj nacin ne koristi mogicnosti trodimenzionalnog prostora mada ne odustaje od slikanja arhitektonskih struktura u donjem delu apside. Gereon) ili apstrakcija: Eklezija (Pedret). narocito u Italiji. Scene Starog zaveta u severnoj apsidi crkve Sankt Patroklus. Dekoracija je cesto izvedena ciglom. Gereon. ovde se cesto susrecu narativne scene.ovde se. Berze-laVille). malterom ili mermerom. Arkada. Romanicki slikari su mogli da pri koriscenju arkada. Slican slucaj nalazimo u apsidi u Berze-laVille. Ovo je veoma daleko od vizantijskog gravitas i priblizava se mastovitom srednjovekovnom svetu na zapadnjackim kapitalima.namernog humora. U vizantijskim i vecini italijanskih gradjevina. Svi oni. Oni pretpostavljaju raskorak izmedju humora i ozbiljnosti. Oni se ukrstaju i preplicu sa figurama koje izlaze iz njihovih okvira. Mogli su u srednem planu da stvore niz arkada a u prvom planu figure koje iskacu iz svojih arhiktetonskih okvira. dok u dnu lava i bika sapinju za nogu i rep a njihovi andjeli gestom ih predstavljaju. najcesce u Italiji ili pod italijanskim uticajem. Sv. svetiteljima. zanemarene su umetnicke mogucnosti prozora koji bi mogli da ih prekinu: zid predstavlja neutralnu povrsinu koju treba oslikati. dok se na severu i zapadu obicno slika trompe-l`oeil kao zavesa sa pravilnim 6 . umetnik se odlucio da postavi svaku sledecu figuru ispod druge a nize delove preklopi donjom ivicom. Ma koliko ovo resenje izgledalo neobicno na prvi pogled. legende. Polukalota apside rezervisana je za besmrtnu slavu Boziju dok su gornji delovi polucilindricnog zida obicno posveceni crkvi: andjelima. prilike predstavljaju u nizem delu zida posto su u gornjem delu prozori). kupola u Perschen-u). nepostojeceg u XII veku. Soest kasniji su primeri koji anticipiraju buduce tendencije. pokazu svoju vestinu stvarajuci efekat nekoliko planova od kojih je poslednji sastavljen od traka uobicajenih boja.Mudre i Lude device ( Castel Appiano). Pre se radi o prakticnosti:da bi figura stala u lucni umetak. zid apside je neartikulisan i ravan. ono ne stvara iluziju trodimenzionalnog prostora niti se polukalota svoda tretira kao prostorna celina sto je slucaj u vizantijskoj umetnosti na Siciliji u Monrealu gde ispruzene ruke Svemoguceg ne samo da ispunjavaju krivinu apside vec je i obuhvataju. personifikacija u obliku svetitelja ( Keln. Umesto toga. San Silvestro) postavljene su jedna pored druge. dok je u Spaniji uobicajen samo jedan red nepravilnih arkada. izuzetno. stradanje svetitelja. s pravom . Ali. apostolima. kao sredstvo artikulacije. Raspon luka jedne arkade znatno varira u zavisnosti od sirine figura koje uokvirava (San Clemente de Tahull). alegorija . neophodno je umanjiti je. u nizovima. Simbole jevandjelista prate andjeli (izuzetak je andjeo svetog Mateja ). apside se detaljno artikulisu. Ova dekoracija ne skodi sistemu planova u celini. Slicno su i podnozja stubova i nizi delovi zidova potpuno prepusteni stvarnom svetu. Nasuprot tome. Male figure u lucnim umecima sa obe strane mandorle kao da tonu u parapet okvira. Berze-la-Ville . uspravnim figurama ali ima i uradjenih poprsja (Nauders. Figure slikane u glavnom delu apside i arhiktetura su stvarniji i materijalniji od nebeske sfere svoda. S. koristi se u nemackim zemljama gde se ponegde javlja u dvostrukom nizu (Niederzell. zauzimaju nizu zonu. figure (Trst) ili scene (Tivoli. arkade postaju glavne komponente bilo da su slikane (Niederzell) ili predstavljene kao niz stvarnih nisa (Keln. Andjeo u gornjem desnom uglu obmotava svoj ogrtac oko orla svetog Jovana i nosi ga pazljivo kao dragocenost.

u kripti katedrale u Akvileji. na primer. obicno sivi i zuti. On predstavlja vidljivu paralelu Katonyomachia Teodora Prodroma. Teme. Ove crteze ne mozemo precizno interpretirati . Figure su izvucene iz prikaza proroka. Reichenau). nabori na zavesama. jagnje Bozije. svetitelja i donatora crkve. fantasticnim i profanim elementima koji inace imaju znacajnu ulogu u iluminiranim rukopisima i kamenoj plastici. prenose crtez na jednostavan nacin i bez ikakvih poteskoca. scene iz zivota Hrista i sv. Podnozje stuba je jedino mesto u zidnom slikarstvu u kojem je data sloboda grotesknim. “Rat macaka i miseva” u Purgg-u je takodje neobican posto se ne nalazi u podnozju zida vec je smesten u galeriji koja danas ne postoji i tako je odeljen od preostalog dela zida. figure nalik na Atlante. Kod dvoranskih crkava sa ravnom tavanicom. U seoskoj crkvi Zillis in Grisons.oni iz kripte katedrale u Akvileji. Delo je u Austriju stiglo preko Teodore. Tema se odnosi na Strasni sud koji se nalazio na zapadnom zidu a sada je unisten. dovoljno je reci da njene didakticke i eticke teme pozicijom i znacenjem prate scene sa podnozja zidova zaokruzujuci tako celinu programa. zene vojvode Henrija II. Strasni sud je cesto prikazan na istocnom zidu. otvaranje i zatvaranje vrata devicama. apostola. Prva je koriscena u grcko rimskoj tradiciji dok je druga izricito romanicka. sa andjelom na levom lucnom umetku i Bogorodicom na desnom ( izuzetak je crkva Sv. 24 starca apokalipse. ruka Bozija). Fantasticne scene. Narativne scene su retke. znacajni su pandan Strasnom sudu koji se obicno slika na zapadnom zidu.naborima. nalik na vez. opiru se pokusaju teoloskog tumacenja. zatvorenim krugovima sa zoomorfnim motivima uzetim sa persijskih i vizantijskih tkanina (Eoro Claudio). Zavese su cesto ukrasene orijentalnim sarama. mada se u jednoj grupi crkava u Alpima. Prihvatanje i odbijanje zrtve. Medjutim. uokvirene su trijumfalnim lukom ili formiraju nisu u zidu. Jos jedan izuzetak predstavlja slikarstvo sa scenama lova i zivotinja u San Baduel de Berlanga (Castile) ono pokriva vise od polovine zida ove neobicne gradjevine. najkarakteristicniji motivi su crtezi figura crvenom olovkom izvedeni u imitaciji veza. uradjena je povrsno. Dekoraciju poda necemo prikazati u ovoj knjizi. slikarstvo je nastalo pod islamskim uticajem koji se preko profane dekoracije prosirio na eklezijasticku umetnost Spanije. Sa svake strane luka obicno je naslikana jedna ili grupa figura okrenutih prema centralnom motivu iznad luka ( Hrist u medaljonu. fantasticni elementi su se prostirali od podnozja zida do drvene tavanice na kojoj se nalazi jedinstveno folklorno slikarstvo. Na 105 sacuvanih panela. obicno slikane u lucnim umecima ne ukljucuju kako bi se ocekivalo vizantijski tip Blagovesti. Figuralna dekoracija. teme zrtava Kaina i Avelja ili Avrama i Isaka povezuju sa Mudrim i Ludim devicama iz apside ( ili na gornjem zidu broda u Purgg-u) redosledom koji povezuje euharisticke i eshatoloske reminiscencije na rano vizantijsko i ravensko hriscanstvo sa savremenim modelima zrele romanike. Prikazan je kao groteska sto se moglo naci samo u donjim zonama zidova. jedna ili vise apsida koje u juznom Tirolu cine ikonografsku celinu. Ponegde se javljaju zajedno . U ovom slucaju. kosmicki poredak uspostavlja cetiri andjela u uglu koji simbolicno predstavljaju cetiri strane sveta. skoro kao skica. U tom kontestu. ali i ona predstavlja integralni deo dekoracije romanickih gradjevina. sa tipicno srednjovekovnom kombinacijom upotpunjenosti i jasnoce. U Engleskoj. Georg in Oberzell. Danskoj i Svedskoj. bajkovita cudovista. Ipak. pre su plod maste umetnika nego ilustracije literarnih dela i razbacani su na zavesama bez ikakvog reda. 7 . Martina oivicene su sa 48 slika cudovista i morskih nemani.

donja Saksonija (Idensen). neobicna za XII vek nalazi se u brodu crkve S. One su u osnovi posvecene Hristovom zivotu. kao na primer Saint-Savin. Santa Maria de Tahull (zapadni zid broda). U dekoraciji transepta izgleda da nije postojala konvencija. ne postavlja se pitanje konfrotacije dva ciklusa kao celine. U gradjevinama gde je pogled na njega bio slobodan.epizode iz zivota Karla Velikog postavljene su naspram scena iz ciklusa o Danilu. vise paznje je posveceno izvesnom stepenu simetrije sa svake strane apside (Nepi).zapadni su imali galeriju otvorenu prema glavnom brodu. uskladjenost svih ciklusa ogranicena je na Italiju dok u severnoj Evropi srecemo kompleksnije i detaljnije tipoloske programe. Sant’ Angelo in Formis. sa izgubljenim ciklusom St. U transeptu su cesto slikani i narativni ciklusi. vec i pojedinacne scene. Margaret i sv. Priroda ove seme bila je vise teoretska od drugih dekorisanih delova. na mestu vidnom vernicima. sto je u italijanskim crkvama od 8 . U zasvodjenim crkvama Francuske istocni i zapadni zidovi bili su izgubljeni za slikare . pojavljuju se scene koje ilustruju covekovo iskupljenje i pocinju Stvaranjem. Strasan sud bi normalno bio prikazan na celom zidu kao mocna opomena isteka vremena vernicima pri izlazu.Preostalo je malo scena Strasnog suda na zapadnom zidu . Oni predstavljaju smisljeno ozivljavanje ranohriscanskih sema (narocito u starom Sv. Glavne povrsine za prikazivanje ovih narativnih ciklusa su gornja zona glavnog broda i bacvasti svod crkve. Sacuvani programi nisu obicni. Zanimljiva dekoracija. Burgfelden. Petru i prvobitnoj crkvi Sv. Uopsteno govoreci. oblast oko Meze ili Maasa. Ali narativne scene iz Starog zaveta na svodu Saint-Savin razvijaju se bez ikakve veze sa povrsnim ciklusom Novog zaveta u zapadnoj galeriji. Proroci sa svitkom i svetitelji olicavali su religioznu misao dok je predstava svetog Petra sa episkopima i kraljevima mozda smisljeno izabrana da bi ukazala na politicke aspiracije Crkve. smesten izmedju apside i broda. Pavla izvan zidina). Ne moze se reci da je narativni ciklus iz Starog zaveta bio nepoznat severno od Alpa. U tom delu crkve. Naporedo su mogli postojati kao tipovi i antitipovi ne samo celi ciklusi. na kojem je prvobitno bio ulaz). naporedo postojanje scena iz Starog i Novog zaveta nema poseban tipoloski znacaj i takve programe ne smatramo romanickim. Hor. cudima i smrti dok se Hrist u slavi iz apside pojavljuje kao daleka vizija. oblast Rajne. severna Francuska i Engleska. malo se koji u Italiji mogao meriti obimom i jasnocom. Jovanu. Maria in Cosmedin u Rimu . U romanickim i ranohriscanskim crkvama narativna crta se javlja u glavnom brodu a u manjoj meri. Naprotiv. Teme su uzete iz oba Zaveta. gde svod nose stubovi. Razlicite grupe i epizode od kojih se scena sastoji poredjane su horizontalno. U drugim podrucjima. Na njima su ilustrovane scene iz zivota i stradanja svetiteljke i sv. Jovana. Edmunds Bury i Saint-Savin. bili su slobodno razbacani da mozemo sa pravom pretpostaviti prilicno ravnomeran raspored seme koja je srodna sistemu u glavnom brodu italo-vizantijskih crkava (Torcelo). kao u minijaturama i bojenom staklu. u bocnim brodovima. (na istocnom zidu. Oltari u transeptu ponekad su predstavljali ziznu tacku: nekoliko zona fresaka na zidu iznad oltara katedrale u Tournai posveceno je sv. ponekad kao tipoloske paralele. Postojalo je nekoliko centara u kojima su dominirali kompleksni tipoloski sistemi: Regensburg.vecina ih je zrtvovana u kasnijem periodu radi galerije za orgulje. cime se naglasava vaznost savremenog momenta. ali cak i da jeste. ili chorus minor ponekad su ukrasavale (na primer u Prufening-u) naglaseno formalne arhiktetonske kompozicije svecanih figura frontalno postavljenih. Sacuvani primeri. Mozda je u transeptu bilo vise scena iz Novog zaveta.

na desnoj (juznoj ) strani svoda ciklus tekao od istoka prema zapadu u gornjoj zoni a od zapada prema istoku u nizoj zoni. Figure i grupe figura kao i celokupna kompozicija unutrasnjeg dela. niz odvojenih slika karakteristican je za Italiju a friz za sever. Oba zida su se mogla videti u isto vreme sto potvrdjuje crtez fresaka iz broda katedrale Vercelli (XIII v. Brioude i td. Problem je predstavljala desna strana gde su scene isle od istoka ka zapadu. Narativne scene su bile od velikog znacaja slikarima. Slikar je mogao imati u vidu cinjenicu da ce vernici videti ove scene prolaskom kroz brod i zaustavljenjem pred apsidom. prilagodjene su obliku unutrasnjeg rama i povrsini koju okruzuju. kao elementi 9 . Dok u klasicnoj i vizantijskoj umetnosti figure predstavljaju srz kompozicije. vec doprinose artikulisanju gradjevine. Tu se posmatrac okrece i prati gornju zonu juznog zida sve do zapadnog kraja. Isto vazi i kada arhitektonski element. Nalazimo ih na arhiktetonskim elementima (stubovi u Saint-Savin. Naravno. Nije bilo tesko pratiti scene sa leve strane zida ili sa leve strane bacvastog svoda. Na kraju se mora vratiti u treci travej da bi zavrsio ciklus o Mojsiju koji ide od zapada prema istoku nizom zonom severne strane.velikog znacaja. Prelaz sa jedne prakse na drugu mozda se vidi u razradjenoj semi pruga. sto je samo moguce uzduznim kretanjem broda u oba pravca. kao prelazni oblici. Rezultati u Saint-Savin su mnogo manje zadovoljavajuci jer su umetnici menjali pravce u zelji da u potpunosti iskoriste skele dok su jos bile u odredjenom delu broda. Ciklus tada prelazi na gornju zonu i nastavlja se u transeptu. nije smeo da mnogo odvlaci pogled sa oltara vec da. nailazimo na pojedinacne figure na lucnim umecima. na primer.) i na okvirima narativnih scena. kripta Saint-Savin). svetitelji. posmatrac mora da sledi gornju zonu na levoj (severnoj) strani u tri traveja. Izuzetak predstavlja normanska umetnost u Engleskoj. iz ugla kretanja posmatraca. Njegov je efekat morao biti harmonican. horizontalna ivica je znacajnija od vertikalne.). ima ulogu unutrasnjeg rama obuhvatajuci narociti deo kompozicije (Berze. Vertikalne trake samo odvajaju scene. andjeli). nekada cak u talasastoj liniji koja se javlja u pozadini francuskih dela s kraja XII i pocetka XIII veka (Chateau-Landon). Te horizontalne trake ne samo da pruzaju okvir nizu odvojenih scena ili frizu. Vizantijski mozaicni ciklus (Monreale) doveo je do savrsenstva tehniku dvosmernog ritma a italijanski ciklusi. Grubo govoreci. u romanickom slikarstvu raspored elemenata u kompoziciji odredjen je prevashodno oblikom rama. opet u prva tri traveja. usmeri posmatraca prema istoku. suprotno toku ciklusa. Narativni ciklusi mogu se pojaviti u dva osnovna kompoziciona oblika: kao niz slika koji je odvojen okvirima ili kontinuirani friz. vernicima i donatorima. Ovaj raspored je odgovarao posmatracu koji je od oltarskog prostora isao prema vratima a crtez je morao da docara vizuelni efekat posmatraca koji je okrenut istoku. uradjeni pod vizantijskim uticajem (Sant’ Angelo in Formis) uspesno su resavali ovaj problem. Ornamenti u romanickom zidnom slikarstvu su obicno iskljuceni iz stvarnih scena.primer je motiv meandra ili niz konzola. Suprotno tome. Ona je cesto istaknuta plasticno izvedenim motivom (u bojenom reljefu) . Postoje i brojni izuzeci. u gotickoj umetnosti ukrasna sema je u pozadini predstavlja vise pravilo nego izuzetak. potom da se vrati do zapadnog zida i prati nizu zonu na istoj strani. Da bi u celosti i pravilno sagledao ciklus Saint-Savin. postavljene u prikladan okvir. stubovima i izmedju prozora (proroci. obicno zasvodjeni ulaz. NohantVicq. Pored narativnog ciklusa. ponovo stize u transept prateci nizu zonu. U oba slucaja. uz ovo setkanje gubi se osecaj pazljivo planiranog i usmerenog ritma. To znaci da je.

Neke od ovih skupina tretirane su kao posebne kompozicije. Marku. Arhiktetonska struktura zasvedenih galerija je slozenija od broda. Saint-Chef i Le Puy (u transeptu dve poslednje crkve). vertikalnim i horizontalnim pravougaonicima razlicitih boja. neprekinute obojene trake na kojima se krecu figure kao siluete. sekundarni okviri od velikog su strukturalnog znacaja na frizovima gde ne postoje jasno definisani spoljasnji okviri koji dele pojedinacne scene. osnovni kompozicioni oblik predstavlja pravougaona. Ovo povezivanje dva slikovna entiteta stvara lazni kontinuitet koji bi. cak u Veneciji koja je pihvatila vizantijski uticaj. Sa druge strane. Ovde se smenjuju narativne scene. Na delima manjeg formata. U Tirolskoj crkvi Matrei. kao sto je tapiserija Bayeux iz oko 1070 g. imaju sopstveni okvir i uvecavaju strukturu ciklusa kao celine stvarajuci predah i tacke odmora. Najznacajnija ocuvana ikonografija s kraja XI veka. i put na Golgotu. nalazi se u zapadnoj galeriji monaske crkve Lambach blizu Salzburg-a. u vezi je sa sledecom slozenom scenom u kojoj su pomocu jedne figure ujedinjeni Ecce Homo.u Tavant-u izbor tema i formalna obrada su pomalo povrsni i nedovrseni ili u Quedlinburg-u. zasnovana na 10 . na starozavetnom ciklusu tavanice broda Saint-Savin. Izuzetak su predstavljale marioloske i hristoloske scene ( Aquileia). Na frizu velikog formata potrebni su takvi elementi koji ce prekinuti njegovu velicinu i podariti mu cvrsci oblik. Program je mogao biti iz razlicitih oblasti . Oni naglasavaju odredjene figure ili grupe.vece kompozicije u okviru spoljasnjeg rama. Ona pripada grupi fariseja u Gecimanskom vrtu ali je okrenuta na desnu stranu i ucestvuje u Ecce Homo izgovarajuci rec “Crucifigatur”. U juznoj Italiji ( gde su najjace izrazeni klasicno nasledje i vizantijski uticaj). bez pauze. pojavu dvanaestogodisnjeg Hrista u hramu ispred Hristovog cuda isceljenja u sinagogi Kapernauma. gde je prosirena prica o Suzani. U severnoj Italiji. Brioude. u Sv. nije potrebno prekidati zustri tok. kripti i tremova manjih je dimenzija posto je bliza oku. Ulazi i lukovi na arhiktektonskoj pozadini pruzaju bitan okvir za kristalizaciju pojedinacnih scena koje bi se u suprotnom rasplinule u neprekinutom nizu figura. Ove freske prikazuju konkretne dogadjaje ali je svaka izabrana zbog opstijeg znacaja. brzu promenu tempa i pulsirajuci ritam. prema vrhuncu kod Hastings-a. Friz je karakteristican za zapadnu i severnu Evropu. na dvospratnom dvostrukom horu naslikana su dva raja. Mozemo je opisati kao intimniju ukoliko se ova rec moze sasvim primeniti na romanicko zidno slikarstvo. gde tempo ubrzava horizontalna podela pozadine. na kojoj je friz visok dvadesetak inci. da se ostvario. cak i onda kada nedostaju vertikalni delovi okvira na gornjim prozorima bazilika. zaticemo tendenciju da se pojedinacne scene stapaju u neprekinuti friz. ruganje Hristu. pa je artikulacija njene slikane dekoracije sistematicnija i izrazenija. Izbor i raspored materijala u galerijama nije odredilo cvrsto pravilo. scena Hristovog hapsenja u Gecimanskom vrtu. rezultirao frizom. Ovi unutrasnji. Postojala je potpuna sloboda u izboru. alegorijske grupe i cisto ornamentalni elementi. Njihov redosled nije odredjen samo hronoloski vec teoloskim znacenjem koje postavlja Irodov apokrifni pokusaj podmicivanja ispred kusanja Hrista. Dekoracija zapadne galerije u katedrali Gurk (XIII vek) ulazi u sferu spekulacija jer spaja zemaljski i nebeski raj sa glorifikacijom Bogorodice i Hrista (u predstavi Solomonovog trona). Na primer. Ovo variranje tempa unosi ritam i podelu na stope te otkriva nerazdvojivu epsku formu. tok je zaustavljen u mestu staticnim elementima. Kripte su obicno oslikavane scenama iz zivota svetitelja koji su u njima pocivali (Saint-Savin). izdvojena slika. scene iz Starog zaveta (Anagni) ili euharisticke i tipoloske teme (Neuenberg-Fulda). Zanimljivi primeri se javljaju u Francuskoj u Saint-Savin. Prica tece dalje. Dekoracija galerija.

ix. predstavljaju izuzetak cak i u Italiji a freske u Sain Jean u Poatjeu poticu iz vremena kada gradjevina nije sluzila samo kao krstionica: Vaznesenje i pojedinacne figure. Objasnjen je veci deo ali ne i celokupno romanicko zidno slikarstvo. razne didakticke scene. Ni kapela Saint-Jean du Liget (Chemille-surIndrois) nije sluzila kao krstionica. krstionice koje su dale doprinos razvoju zidne dekoracije u ranohriscanskom i ranosrednjovekovnom periodu. Najslozenije programe nalazimo u zasvedenim dvoranama. palatinskim (negde dvospratnim) kapelama i monaskim zdanjima: u odajama za okupljanje i trpezarijama. viii. Dekoracija odaja za skup kanonika nametala je posebne uslove. dok se u dvoranskim crkvama slikaju jevandjeoski ciklusi . Najvise su stradale monaske gradjevine a u njima su se nalazili programi najveceg teoloskog i filozofskog znacaja.primer je Panteon de los Reyes in San Isidoro in Leon ili pojedinacne molitvene scene Raspeca u Salles des Morts u Le Puy. xl-xliv). usla u ciklus kao ilustracija delotvornosti molitve. narocito kapelama palata i zamkova. Opsti principi su jos manje uocljivi u dekoraciji tremova i narteksa. U drugim grobnim kapelama naslikan je nebeski raj (Perschen) ili covekov pad i iskupljenje (Pisweg). U XII v. Panagia. Do sada smo razmotrili gradjevine longitudinalne osnove u parohijskim i manastirskim zajednicama. U njoj je sahranjen episkop Hartwig II. Tim programom domininira teoloska misao dok je alegorijski materijal rasporedjen sistematskim i hijeratskim redom sto je u suprotnosti sa narativnim i instruktivnim programom u crkvama. Program slikarstva otkriva Hartwigove licne nade u spasenje i karakteristican je po svojoj dominantnoj eshatoloskoj crti. zidove i stubove koji nose krov pokrivale su razlicite scene iz oba Zaveta. Kalkeon). na nemackom tlu nastaje novi tip kruzne osnove cime se nadoknadjuje smanjeni broj krstionica. primer je Hrist u Maiestas-u sa Bogorodicom i apostolima u Lavandieu. narocito u rotondama. grobnim kapelama. nisu imale znacajnu ulogu u romanickoj umetnosti. na primer. Najznacajnija sacuvana iz ove grupe je Allerheiligenkapelle u klausteru regenzburgske katedrale (1160 g.). nemaju nikakve veze sa cinom krstenja. scenama iz zivota Jovana Krstitelja i marijanski ciklus. U mnogim primerima. grof od Ortenburg-a. Ali postoje indicije koje govore da bi to moglo biti mesto apokalipticnih ciklusa . Radi se o pogrebnim kapelama austrijskog tipa. Vecinu ovih kompozicija karakterise slozena forma i koncepcijska struktura. basne i td. Ovde je teolog preko slikara komunicirao sa drugim teolozima i klericima za koje je znao da ce razumeti ne samo temu vec i njeno skriveno znacenje. Dekoracija kupole nije sacuvana ali ostali deo tematski i formalno odrazavaju longitudinalnu semu. Ovde nije trebalo voditi racuna o misi laicke kongregacije. krstionicama. Znatan broj romanicke dekoracije sacuvan je u rotondama.mozda postoji veza sa Strasnim sudom koji je slikan u narteksu vizantijskih crkava (Solun. Programi 11 . Izvanredni program na tremu Saint-Savin nije bio ikonografski jedinstven. loza Jesejeva. Druga kategorija rotondi. Program se inace bazira na knjizi Maccabees.) sa apostolima i prorocima. u Worcester-u je unisten ali natpis ili tituli omogucava njegovu rekonstrukciju. U Sigena-i. ukljucujuci tu i 4 konjanika. Bogata sveobuhvatna kompozicija (sema) krstionice u Parmi (XIII v. Sastojala se od jedne monumentalne kompozicije na zidu.ranohriscanskom modelu. dinasticki elementi (ovde bi bilo neprikladno reci sekularni) imali su znacajnu ulogu u dekoraciji crkava kruzne osnove. delimicno s toga sto su u tako malom broju sacuvani do danas. Dekoracija udvojene kapele u Schwarzrheindorf-u je ekstremni primer visoko intelektualizovanog programa koji se zasniva na proroku Jezekiji (i-v. poznate kao Karner.

predstavljenim kao siluete na tamnoj pozadini (krstionica u Parmi) ili su te figure postavljene u arhitektonski okvir scene Nebeskog Jerusalima (Saint-Chef). suptilan i zestok. S druge strane. Ukoliko je to tacno. prilagodjene i obogacene dekorativnim viticama srecemo na severu u minijaturama i u slikarstvu Canterbury iz poznijeg perioda ( lucni umeci broda kapele S. Preterana paznja je posvecena trouglastim segmentima svoda a skoro nikakva realisticnosti scene. Tacno je da na teritoriji bivseg Vizantijskog carstva nije sacuvana crkva sa ovakvim programom iz vremena do XIV v. Rezultat je ujedno uzvisen i smesan. Primer prvog pozitivnog stava predstavlja resenje izvedeno iz vizantijskog uzora: prsten kupole ispunjen je figurama koje su ili okrenute frontalno posmatracu ili su prikazane iz profila i u pokretu te tako formiraju friz. Gabriel). Rani primeri ove kompozicije verovatno su izvedeni iz vizantijskih modela. udaljio od njene logike i razgovetnosti. U Idensen-u visoki kupolasti svod podeljen je u donjem delu neprekinutom trakom koja ide od istoka ka zapadu. Figure su postavljene kao da leze ili padaju umesto da stoje. neprimerenom za parohijsku crkvu. U samoj Vizantiji. a segmenti su na isti nacin ispunjeni scenama. kripti. tremova i trpezarija nisu toliko zidovi koliko svodovi i segmenti svodova: kupole. zatim u Petit-Quevilly i Winchester (kapela Guardian Angels). Smatram da se neopravdano sumnja u vizantijsko poreklo dekoracije kupole cije autenticne primere nalazimo u Veneciji (narteks Sv. Muthmannsdorf) gde je program vizantijske kompozicije primenjen na krstasto rebrasti svod. Prufening. U latinskom delu hriscanskog carstva izuzetak su Italija i Perigord u kojima nije sacuvan ni jedan program kupole. mada malo modifikovan pristup imamo u kripti Anagni. Ovde zanemarena logika situacije i naracije kombinuje razumevanje za napregnuti svod i kapacitet okvira. Svaki od njih je predstavljao problem za sebe jer se bocni svod mogao tretirati kao zid (sto se tice njegovog oblika). kao bacvasti svod. kupolasti svodovi i bacvasti sa lucnim umecima (pandantifima). Ovo resenje sledile su brojne crkve u Italiji (Akvileja) i Engleskoj. uradjena pod direktnim uticajem Cappella Palatina u Palermu. makar u sporednim delovima crkve (recimo na tremovima) a upravo su oni dekorisani na taj nacin. Hersfeld). Schwarzrheindorf. Rebrasti ili obicni svodovi cesto su tretirani kao kupole sa svecanim frontalnim figurama. trouglasti segmenti krstastog svoda oslikani su medaljonima sa natpisom. Slicne medaljone. koju nalazimo na zapadu i severu. Marka) i Anagni (kripta). Perschen) naslikane su prema italovizantijskim uzorima. tesko da mozemo zamisliti dublju promenu koja je proizvela neorgansku. ili da ga negira. Narocito zanimljivu varijantu imamo kada (kompoziciju) semu vizantijske kupole primenimo na bacvasti svod (pr.su bili na intelektualnom nivou. Italo-vizantijski uticaj prisutan je na nemackim i austrijskim dekoracijama (Soest. nastala je pod direktnim vizantijskim uticajem. I druge kupole ove oblasti ( Prufening. raspored narativnih scena na krstastim svodovima u oblasti Rajne predstavljaju adaptaciju vizantijskog kupolnog programa. polukalote. Achtmar X v. metafizickog i tesko razumljivog 12 . ali to ne utice na cinjenicu da na istom podrucju nema oslikanih kupola. Ova vrsta friza. nasuprot uspravnim figurama.). Primer je dekoracija kupole Allerheiligenkapelle u Regensburgu. zadrzavajuci vizantijsku formu. galerija. U istocnom Mediteranu postoje presedani (Kazanlyk u Bugarskoj) i na periferiji Carstva (Jermenija. Slican. Slikar je mogao pristupiti ovom problemu iz dva dijametralno suprotna pravca: mogao je da istakne funkciju svoda. vestacku kompoziciju u kupoli Schwarzrheindorfa ili Braunweuler-a. rebrsati ili obicni krstasti svodovi. On se. mnogo je redji u kupolama. Nije slucajno ova kompozicija koriscena za slikanje kompleksnijeg. Narativni friz. Glavna povrsina za dekoraciju u vecini romanickih rotondi.

Uglovi svakog visokog svoda ispunjeni su ornamentalnim motivima i manjim figurama a kompozicija ide ka unutrasnjosti. Moguce da je vecina izgubljena posto je ova tema slikana pre u odajama za okupljanje kanonika monaske uprave nego u crkvama. direktno ili indirektno. zlatarstvu i povrh svega emalju. kako od vizantijskih racionalnih kompozicija tako i od iluzionistickog realizma poznoanticke umetnosti. ovo delo jasno pripada obodu romanickog sveta. nekoliko svodova kripte u Akvileji i Anagni (katedrala) i jedan u Civate-u oslikani su “normalnim” scenama na nacin koji zanemaruje ili skriva oblik svoda. U odnosu na apokalipticnog Boga. povecana produktivnost zidnog slikarstva bila je dovoljna za sirenje repertoara. Narocita vrsta modela nastala je u oblasti Maas i Rhine. inace pogodna za ravan. dok su u zidnom slikarstvu sporadicni (Mons. U poredjenju sa ova dva perioda ili sa nastupajucom gotikom.sto kao da preseca baldahin koji uokviruju dve centralne figure a bocno. pozajmljeni iz klasicne rimske umetnosti a kompozicija. U Italiji postoji veliki broj dela iz romanickog perioda koji u potpunosti poricu ovu funkciju. Uprkos tome. figure su postavljene oko rubova tako da im se glave suceljavaju u sredini . Na preostaloj duguljastoj povrsini. Isto se moze reci za alegorijske teme kao sto je Hrist i presa za 13 . Uprkos tome. ktitora Herrad of Landsberg-a sa licnostima kao sto je Bernard iz Clairvaux koji se borio protiv figuralne pretstave. na primer Stari zavet. Regensburg. Njihov ocigledno slucajan raspored deluje ljupko u kompoziciji kojoj zbog bizarnog arhitektonskog okvira nedostaje logicno jedinstvo.programa kao sto je Jezekijeva vizija. Ovo slikarstvo je daleko. sukobili su se uticaj ljudi kao sto su opat Suger. Kompozicija Tajne vecere srecom je jedinstvena .primer su Blagovesti pastirima. Ovo konfuzno gomilanje besmislenih okvira i arhitektonskih elemenata postao je sistem. Drugi delovi tavanice Panteon de los Reyes pruzaju dodatne dokaze o nesposobnosti slikara da kompoziciju logicno prilagodi povrsini zida. romanika nije uvela mnogo novih tema. Novinu narocito predstavljaju alegorije i analogno predstavljanje Knjige proroka Jezekije i njegove vizije unistenog Jerusalima sa izgradnjom novog grada ( u Schwarzrheindorf-u i Hildesheim-u) ili sa Poslanicom Jevrejima. Za ovaj period karakteristicna je pojava samo malog broja tema u zidnom slikarstvu. Ove scene su obicno smestene u jasno izrazen okvir ciji ornamentalni motivi odaju izvor: svi su. do tada nedodirljive knjige. Zajednicko ovim kompozicijama je da isticu funkcionalni oblik strukture na kojoj su naslikani. vertikalan zid. Hrist je u Maiestas-u inverzno postavljen prema posmatracu. proizvod su nesposobnosti slikara da racionalno organizuje kompoziciju na segmentima svoda. ono je pandan nelogicnom slikarstvu tavanica koje nalazimo na jugozapadu (rajnska oblast). sa vrha baldahina polaze arkade. Soest). Uprkos izvanrednim brojnim detaljima. Vecina se vec razvila ili bar pocela da razvija u vizantijskoj i otonskoj umetnosti. on je dobro razumeo njihovu funkciju. Na primer. Rupert of Deutz i Honorius Augustodunensis. Kupolasti svodovi cak i krstasti rebrasti svodovi tretirani su kao ravne povrsine neizdeljene na segmente. Ilustruju se. figura Jovana u sceni njegove vizije postavljena je natraske. zatim legende o svetiteljima koje su ranije postojale samo u literarnoj formi. freske Panteon de los Reyes u Leon-u. Najpre su se pojavile u minijaturi. izvedena je iz paganske uokvirene slike u stuku sa rimskih i akvilejskih svodova. Najbolje spansko svodno slikarstvo iz druge polovine XII v. U odnosu na novu ikonografiju. Scene Starog zaveta iz ovog kraja odgovaraju scenama Raspeca i Spasenja (Redemption) ali one ne pripadaju samo polju murala.

najznacajnija nova ikonografska tema nastala u romanickoj umetnosti. Ova kompozicija cesto zauzima ceo zid. U Allerheiligenkapelle u Regensburg-u osnovni koncept je jos apstraktniji i kompleksniji: cine ga pojedinacne uspravne figure bez slikanog arhitektonskog okvira. scene i figure na samoj slici ali su 14 . Upotreba tituli (naslova) i stihova kojima se objasnjavaju scene nije romanicki izum. sastavljena od manjih elemenata. bez ikakvog arhitektonskog okvira. proroci. Regensburg) i monumentalne ilustracije iz Hortus Deliciarum. Natpisi na rotulusima korisceni su u velikoj meri radi bolje razumljivosti. alegorije vrlina. Izrazito romanicki dekorativni sistem sastoji se samo od figura. (Gurk. Poseban doprinos romanike srednjovekovnoj umetnosti je kompozicija velikih dimenzija. bojenog stakla. Soest). Bogorodica. Tesko da bi i teolozi mogli razumeti ovaj program bez natpisa na scenama ili na svicima u rukama figura. Oni su jako rano dodavani kako na istoku tako i na zapadu.vino ili Hrist lovi Levijatana (poreklo je bojeno staklo): o tome svedoce dokument ( S. sv. podrzavaju apostoli. centralna tema je (slicno vizantijskim kompozicijama ali sada u daleko konkretnijem obliku) sam Hrist kojeg predskazuju proroci. Na vizantijskom podrucju njihova upotreba je u potpunosti ogranicena na jednostavne nazive. ima sve karakteristike zrele romanike i olicava uzvisenost forme cemu su stremili slikari murala u romanici. stigla je na zidove i tavanice crkava posredstvom drugog medija. Ideju je prvi izrazio literarnim jezikom Petrus Damianus sredinom XI v. Primere nalazimo u horskom prostoru (Prufening. Duh. na jednoj strani oltara programom je predstavljen Strasni sud (izvor je molitva za Sve svete). Tako formirana hijeratska celina znacajnija je od pojedinacnih delova. Rado slikane teme u romanici su Nebeski Jerusalim sa obiljem figura ( u kvazi . Oni su bez sumnje predstavljali uzor ali su pojedinacne figure grupisane tek u romanici. razvijenu u ranogotickoj skulpturi. ukljuceni su u slikanu kompoziciju koja ne samo da deli zid na niz segmenata kao ranosrednjovekovni ciklusi u brodu italijanskih bazilika. poprsjima i medaljonima rasporedjenim jedan iznad ili pored drugog. Horski prostor vizantijskih crkava takodje je dekorisan uspravnim figurama. Bressanone). Ova sema predstavlja ekstremni slucaj tipican za slozeni ikonografski program koji od XI v. Loza Jesejeva. S druge strane. Njen puni potencijal razvijen je u XIII v. a najraniji poznati slikani predlozak potice iz sredine XII v. Schwarzrheindorf) kao i u apsidi Allerheiligenkapelle u Regensburg-u. Omiljena praksa romanike je bila stvaranje konceptualne cak kauzalne veze medju figurama koje mirno stoje jedna pored druge. glorifikuju andjeli a personifikuje figura ustolicene Eklezije. Nadahnuti francuskim uzorima. Sa izuzetkom dva oslikana stuba. Emmeram. Vezu sa ozivljavanjem pseudo-aeropagitske misli u Sen Deniju nalazimo u nacinu na koji su slikani Hrist i Bogorodica u sceni Maiestas: prati ih nebeska vojska (Goslar. Ona stremi u vis zahvaljujuci ne vertikalnom zidu vec vlastitom arhitektonskom sistemu elemenata i baldahina. velicanstvena kompozicija Solomonovog prestola originalan je proizvod nemackog zidnog slikarstva.geometrijskim grupama) u arhitektonskom okviru. nemacki slikari kombinuju Hrista i Bogorodicu u sceni Maiestas prikazujuci ih zajedno na istom tronu ili usvajajuci temu Krunisanja Bogorodice. nego se nezavisno pojavljuju gradeci samodovoljnu piramidalnu strukturu. propagiraju jevandjelisti. Natpisi identifikuju i prosiruju elemente isticuci njihovu strukturalnu vezu i objasnjavaju celinu. apostoli u vidu lavova. U zreloj romanici ovim je resenjem izlozen kompleksan teoloski program. U Prufening-u i nekim drugim crkvama. (Salzburg-Nonnberg). ulazi u iluminacije (Uta Codex) i dekorativnu umetnost velikih dimenzija. Ovaj princip je u svojoj osnovi kasnoromanicki.

na severu se menja nacin komponovanja. Krajem ikonoklastickog perioda. naprotiv.uskoro prerasli u belesku. Istovremeno sa uvodjenjem svitka. otonska i anglosaksonska umetnost postojale naporedo sa vizantijskom bez ujedinjujucih faktora. Veca paznja se poklanja dramskom sadrzaju. sto je bila karakteristika gotike. postupcima i recima figura predstavljali su tekstovi u rukama proroka sa citatima iz njihovih knjiga vezanih za Bogorodicu. Sklonost ka prikazivanju alegorija i proroka izrazena je kompleksnim programima i pojavom novih tema kao sto je Solomonov presto. Religiozno narativno slikarstvo se oporavilo u toku XII v. Duboka osecanja pocela su da se ispoljavaju u XIII v. Stil Unutrasnjost romanicke crkve predstavlja jedinstveno umetnicko delo Gesantkunstwerk 15 . preko ispisanih svitaka. svitak cesto predstavlja jedini nacin komunikacije i objasnjava pokrete figura. zadrzale dosta od klasicnog realizma u prikazu gestova. druga polovina XI v. romanicki slikar je predstavljao samo aktere. Prototip ove tehnike kojom se posmatrac obavestava o namerama. novi vizantijski uticaj doneo je izvesni preporod konkretnog realizma i bujne naracije koja je na istoku istrajala do XIII v. 2. izvan ili ispod slike. kolekcija ovih natpisa cesto je sluzila kao jedino sredstvo za popunjavanje praznine u srednjovekovnoj istocnoj umetnosti. Ovaj proces.) i Rosanskom Codex purpureus na kojem je tekst u ruci figure deo stranice. Na ovu novinu vise su uticali vizantijski uzori nego profani. Ali. Posto su u religioznoj umetnosti figure retko okrenute jedna prema drugoj i retko se izrazavaju gestom. Skandinaviji. Mada. liseni situacionih odnosa. bila je period pripreme kada su kasnokarolinska. U prvoj polovini XI v. metricki doteranu. doveo je do vece zivosti figura krajem veka. Tek su u zapadnoj umetnosti reci koje izgovaraju licnosti postale pokretaci opisanih dogadjaja. svitak preuzima ovu funkciju u zidnom slikarstvu Zapada: Nemackoj. pojavila se nova religiozna narativna umetnost i dostigla klasicni vrhunac sredinom veka. Od kraja XI v. Krajem XII v. Latinske zemlje su. Krajem toga veka preduzeti su prvi koraci ka novom monumentalizmu. a ne svitka. narocito u Nemackoj. njihovi tekstovi su se ogranicili na prorocanstva i molitve i bili su u rukama samo jedne figure. Ovde je upotreba svitka suvisan element u definisanju odnosa medju figurama. najkasnije do sredine IX v. U romanickoj umetnosti tituli su takodje sluzili kao naslov ispod slika ali veci deo njihovih funkcija prenesen je na svitak koji je povezivao posebne delove kompozicija i “oglasavao” figure (Regensburg). na profani narativni friz nije uticala dezintegracija slikovnih oblika. u francuskoj umetnosti vec dominira rana gotika a u Nemackoj. Nove teme monumentalnog slikarstva pojavile su se tokom veka. on je zadrzao svoju zivopisnost. karakteristicnih za proslost i savremenu Vizantiju. U medjuvremenu. Jedan takav rani primer javlja se u Rabulinom jevandjelju (VI v. docarali su te odnose na nov nacin. paralelan razvoju u Vizantiji. narativni smisao postaje jasan i ostavlja dublji utisak. Usled gubitka materijala. nove koncepcije su zaodenute sjajem stila koji je prolazio kroz svoju poslednju fazu. u vizantijsku umetnost ulazi svitak u ruci proroka i molitvena tablica u tipu Bogorodice Zastupnice. bile teoloski i intelektualno sofisticirane. Ucesnici nekog dogadjaja. Svitak je zamenio logiku i znanje koji su nestali kada je napusten grcko-rimski sistem ilustracija: umesto da prikaze radnju. Nista uticajnija nije bila religiozna drama. Engleskoj. ako tapiseriju Bayeux prihvatimo kao pouzdani dokaz. Za evoluciju tehnike i forme romanicke umetnosti. One su.

U ranoromanickom periodu senke su blede ali vremenom postaju znatno tamnije i bogatije. struktura. mozemo pretpostaviti. u Regensburg-u “andjeo koji se uzdize prema istoku” u istocnoj apsidi male rotonde stoji izmedju dva prozora a iznad simbola sunca. U donjoj kapeli Schwarzrheindorf-a i na zapadnoj galeriji u Gurk-u. Engleska) gde su gusti slojevi zelene. Crni obrisi nemackog kasnoromanickog zidnog slikarstva izgledali su sasvim drugacije i delikatnije u obojenom chiaroscuro efektu sto je i bila namera. scena Preobrazenja je postavljena u odnosu na prozore tako da je i svetlost ukljucena u kompoziciju: ona je sredstvo izrazavanja teme. U nekim slucajevima. osvetljenjem. primere imamo u kasnoromanickim delima Nemacke. Tako u Italiji. Romanicko zidno slikarstvo se ne sme izdvojiti iz gradjevine kojoj pripada. Dnevno osvetljenje ima vizuelni efekat na zidnu kompoziciju i na njen polozaj u arhitektonskoj strukturi. u kasnijem periodu). u istocnoj i juznoj Francuskoj. da propustaju svetlost. Da bi ostavili potpuni utisak. Svaki pokusaj proucavanja slikarstva mimo njegovog odnosa prema zidu na kojem se nalazi bio bi 16 . Ali. kao i zuta pozadina. Ne treba zanemariti osnovnu funkciju prozora. plave i oker prekrivali stubove. bele i sarene trake. cesto sa zelenim i oker prugama. Normandija. Danas je gotovo nemoguce rekonstruisati prvobitni efekat koji su postizali obojeno staklo i slikani zid narocito u slucajevima u kojima je kolorit stakla uskladjen ili suprotan zidnom slikarstvu (najcesce u Nemackoj. onda kada se nastoji oziveti zlatni sjaj mozaika. na primer Regensburg-u. XII i XIII v u Grckoj. pridodati zidu. Slicno tome. daleko cesca boja pozadine je plava. Schwarzrheindorf-u i Gurk-u svetlost predstavlja integralni deo celine i nase razumevanje programske koncepcije zavisi od nje. Ove tri boje. ljubav prema boji narocito je izrazena na severozapadu (Francuska. Dok su centralna i zapadna Francuska prednost dale bledoj pozadini. Jos uvek nedovoljno znamo o upotrebi boje na arhitektonskim elementima ili o njenoj ulozi u sveobuhvatnoj dekoraciji. Austriji i nekim delovima Engleske slozenim okvirom dominira plava pored zelene i crvene. Na severu Evrope kolorit pojedinacnih slika utkan je u sveobuhvatnu polihromnu semu. vence) dok je na severu Evrope svaki strukturalni element bio obojen raznim bojama i sarama. Kolorit je najblistaviji u Spaniji gde se javljaju crvena i crna pozadina kao i zute. Pored praznine u ikonografskom programu koja je nastala usled ostecenja stakla i koja se ne moze adekvatno popuniti. prevladale plava. U XII v. Na jugu. S druge strane u Italiji. Jedinstvo same dekoracije koja ukljucuje tavanicu. ukazuju na vizantijski uticaj: istu kombinaciju u pozadini nalazimo na freskama XI. Italijani su. Na severu zid i dekoracija cine homogenu celinu. zidove i pod nije postignuto samo koncepcijskim programom vec i formalnim sredstvima: koloritom. Nekoliko sacuvanih fragmenata romanickog bojenog stakla (u katedrali u Gurku sacuvan je samo jedan primerak) govore o kakvom se gubitku radi. ostavljali neobojene trodimenzionalne arhitektonske elemente (stubove. medjusobnim odnosom pojedinacnih kompozicija. celokupni karakter dekoracije modifikovala je i transformisala blaga obojena svetlost. Koloristicki efekat zavisi u velikoj meri od svetlosti koja je prodirala u gradjevinu. pod rimskovizantijskim uticajem. Makedoniji i Kipru. pozadina nije nikada bela cak i ako zid jeste.u kojem je najznacajnija bila slikana dekoracija. Zuta se retko javlja. crvena i zlatna. slikarstvo i prozori zavise jedno od drugog. Nemackoj. To se odnosi cak i na jednostavnije strukture sa belim zidovima i pozadinom koje srecemo narocito u Francusko. scene ili nizovi scena javljaju se izdvojeno. stupce i delove zidova dok su u XIII v.

One su s toga. Stvarni arhitektonski elementi. Romanicko zidno slikarstvo retko u potpunosti istrazuje upotrebu prirodnog pejsaza u pozadini. tlo je naznaceno nerealistickom talasastom povrsinom i izbocinama (Nohant-Vicq) ili blago ustalasanim brazdama (Saint-Savin). u spoljasnjem je prikazano zatocenistvo svetitelja). Sami pejsazi su retkost cak i u Italiji: izuzetak predstavlja Raj u Civate-u i “dolomitski” pejsaz u Grissiano-u. Izgled figura nije ni na koji nacin umanjen .primere imamo u kripti Saint-Savin gde neke od figura izlaze iz okvira pa scena izgleda kao da se odvija ispred prostora a ne u njemu. Ovaj odnos moze biti jednostavan (scena Blagovesti i Vavedenje Bogorodice u hram u Nohant-Vicq) ili vrlo kompleksan (scene iz zivota i stradanja sv. severno od Alpa. imaju mnogo vise funkcija nego u vizantijskoj umetnosti. Ovu nedoslednost vizantijska umetnost je nasledila od grcke umetnosti. ne podleze trodimenzionalnim zakonima za razliku od pravougaonih (u obliku kutije) prostorija koje nalazimo u klasicnorimskoj i gotickoj umetnosti. gornji deo kompozicije dele dva plana. arhitektonski elementi su povezani i zatvaraju luk ili pravougaoni prostor cija je pozadina obojena drugacije od pozadine izvan gradjevine. ne samo da imaju svoj osnovni ikonografski znacaj kuca. Okvir nije integralni deo slike cak i kada ga figure povremeno prelaze. razvile su se forme koje nemaju ni najmanje slicnosti sa prirodom. Ovu cinjenicu treba uvek imati u vidu. Od svih sastavnih delova jedne slike. Cak i pri sintaksickoj (sintetickoj?) primeni ovog zajednickog vokabulara. Tako stvoren enterijer bio je rezultat cisto intelektualne konvencije a ne prava predstava. znacajan faktor predstavljaju jasne relacije figura i arhitektonskih okvira u kojem se nalaze. Tamo gde su bile izolovane kule. palata. Medjutim. Slikari romanike su je prevazisli. Jedini nacin da vizantijski slikar oznaci da se dogadjaj zbio u enterijeru bio je da scenu prikaze izmedju dve kule a iznad postavi zastor koji predstavlja krov. Slikana arhitektura u romanickoj umetnosti vraca se preko karolinske i vizantijske umetnosti na klasicne modele i zajednicke su kako zidnom slikarstvu tako i iluminaciji. konkretno pretvori u apstraktno. U predstavama drveca XI i XII v. cesto su inkorporirane u kompoziciju ali su jos cesce prisutni kao definicija lokacije ili su tu da daju okvir scene. izvan italo-vizantijske uticajne sfere (Italija i juzni Tirol). U samom okviru. Organske forme najblize prirodi podsecaju na pecurke dok su ostale vise nalik na 17 . Tako je prostor u kompoziciji podeljen u tri kategorije koje nisu strogo odeljene vec se preplicu.izuzetak se odnosi na period oko 1100 g. naslikana gradjevina ili delovi gradjevine najvise vezuju sliku za njenu pozadinu. (San Clemente u Rimu) kada su na gradjevinama bili vidni tragovi kasnoantickog zidnog slikarstva i na period s kraja XII i pocetka XIII veka u Nemackoj gde velicanstvena arhitektonska pozadina anticipira goticku umetnost. Oni su samo u romanici oblikovani i poredjani tako da ne samo oznacavaju enterijer vec ga i predstavljaju. romanicko zidno slikarstvo nije razvilo posebne forme . okvir je taj koji je najvise vezuje za strukturu gradjevine. narusila bi se potpuna harmonija. izgledale kao da pripadaju drugom planu i predstavljale autonomni prostor. primenjena je sa narocitim zarom na carstvo povrca. Arhitektonski elementi i u jednoj i u drugoj. Blaise zbijene su izmedju plitkih nisa ili na tavanici kripte u Berze-la-Ville. U pozadini vizantijskog pejsaza obrisi brezuljaka dele povrsinu na sekcije sto nije prihvaceno na Zapadu. Odajama je nedostajao samo cetvrti zid. On je sastavni deo koloristicke artikulacije samog zida. hramova vec odvajaju i naglasavaju delove kompozicije. Gradjevine igraju daleko znacajniju ulogu u romanickom slikarstvu. Umesto toga. Ona ostaje nisa. Romanicka potreba da gde god je to moguce.nezadovoljavajuci. arkade i nise.

Njene figure . Bilo je naravno i neuspeha . krhke. zvona. bogato i krepko zidno slikarstvo severozapada. U poredjenju sa njima. Granice su se stalno menjale a kao rezultat toga prevladao je mediteranski uticaj. Tesko je uopsteno vrednovati stil figura u romanickom zidnom slikarstvu. Slikana figura ranoromanickog stila na 18 . lagane. Kao na skulpturi XII v. Pri opisu stila figura u romanickoj umetnosti neophodno je odrediti mesto i vreme: razliciti uticaji postoje na razlicite tokove razvoja.stitove. Ta moc nije proizvod volje pojedinacnih figura vec ona spolja i odozgo dominira i upravlja njima. koje nije bilo izlozeno mediteranskom uticaju. krajem XI v (do 1150 g. Medjutim. ljudske figure u romanickom slikarstvu gotovo da su naturalisticki prikazane imaju bar tacan broj udova. mediteranski a pre svega vizantijske elementi su rasadnik ili katalizator novih kretanja na svim poljima romanickog slikarstva.) a na pocetku ovog perioda. vec sudbinom. Sa apstraktnim deformacijama. oko 1200 g. svaki deo tela je modelovan posebno te celini nedostaje plasticnost. Obicna geografska podela ne postoji: uticaj italijanske i vizantijske umetnosti i poznavanje mediteranskog realizma izvedenog iz klasicne umetnosti. klupko ili su prosto izvedene iz geometrijskih motiva.izrazavaju se gestom kao u otonskoj umetnosti. cesto se pojavljuje u izolovanim oblastima na severozapadu Evrope. u klinijevskoj umetnosti manje je italovizantijskih elemenata. One obicno imaju izduzene udove i male glave. stvorilo je dela (primer je Saint-Savin) koja unutrasnjom velicinom i intenzitetom nadmasuju savremena dela. U gestovima ne ucestvuju ruke i sake vec celokupno telo. Figure su ovde najmanje naturalisticke u romanickom slikarstvu.na primer. bilo da su nage ili odevene. Ova umetnost sa korenima u karolinskoj i otonskoj umetnosti. Ovakva odbojnost oblikovala je umetnost Engleske (Hardham) i Skandinavije pre jacanja kontinentalnih uticaja. Pojedinacne figure sastoje se od zbira zasebnih delova. najdalje se otislo u Spaniji. Chemille-sur-Indrois nisu okrepile novi tokovi) ostavljaju izuzetno nezreo utisak uprkos ostarelom i uvelom izgledu. Dela iz poznog perioda na severu i zapadu (freske Le Liget . nastala pod mediteranskim uticajem (primer su ogromne figure u Le Puy).povijene. ne sopstvenom voljom i postupkom. izgledaju lako i krhko. neizbezna je bar jedna podela . Ali. Gestovi su obuzdani ili unisteni. Takvih dela je najvise u Francuskoj. oni izrazavaju moc pokrete tela. U svetlu ovog fenomena. ornamentalnim i bezoblicnim. Ovde lezi fundamentalna razlika u odnosu na otonsku umetnost: romanickim figurama nedostaje nesto od licnog identiteta otonskih figura. Pokreti i stavovi su im prenaglaseni a ipak ograniceni. mada ne tako tajnovito. ako ljudsku figuru uzmemo za mikrokosmos toga stila. Ali.uzrok verovatno lezi u islamskoj averziji prema figuralnoj predstavi koja je preko Mozarapa uticala na hriscansku umetnost Spanije. Ovi opisi su u najmanjoj meri kvalifikacije i vaze za ranu i zrelu romaniku ali ne i za kasni period.s jedne strane na stil. bila je pod neposrednim vizantijskim uticajem i predstavlja pravu veliku ranoromanicku umetnost Zapada. kao kod gluvonemih osoba. Imajuci u vidu izuzetke i modifikacije mozemo posmatrati makrokosmos romanickog stila kao pojedinacni entitet. mada je ona postignuta u izvesnoj meri. malih glava . konfrontiran klasicnim i pre svega vizantijskim formama a s druge na stil romanickog perioda koji je izbegao takvo suceljavanje. njihov duhovni zar i intenzitet. Ne radi se o tehnickom neznanju . Njihov delikatni lirizam deluje dirljivo ali je tesko zamisliti da je ova umetnost u opadanju proizvela gotiku. Iako ponekad tesko objasnjivi. One su orudja i primaoci transcedentalne moci. prevagnuo je mediteranski element.

On je bitno uticao na nacin na koji su umetnici rane romanike sagledali i naslikali telo. kompozicione i dekorativne seme u Anagni zasnovaju se na rimskim uzorima. ne postoji ni dokaz o direktnom kulturnom kontaktu sa istokom. To pokazuje da je ova umetnost bila vise zavrsetak nego pocetak. vise stara nego nova. Tela se sastoje od brojnih segmenata odvojenih dubokim brazdama. Ona se. Rasclanjivanje tela u otonskoj umetnosti dostiglo je sazetu jasnocu i nastavljeno je do krajnosti. cisto su klasicni po karakteru kao i ornamentalni motivi u kripti katedrale Anagni. zapravo. U slucaju velikih ciklusa. Uticaj je verovatno prenela anticka umetnosti koja je zivela u nekim delovima Italije sve do XIII v: akcenti na freskama u Civate-u. Vizantijski uticaj bio je daleko snazniji. moguce je sastaviti obiman katalog linearno predstavljene svetlosti. oblikovanje pomocu planova i linijskog sencenja. Autenticni stil romanicke umetnosti severa i zapada veoma se razlikuje od drugih tradicija koje su se formirale pod mediteranskim uticajem. Pecinsko slikarstvo Male Azije stvarno sadrzi oblike koji potsecaju na francuski sematizam ali. Ali. Njihova istancanost jos jednom dokazuje da je tehnika na pocetku XII v. Romanickoj umetnosti zajednicko je: rasclanjenost tela na jasno odredjene delove. snopova paralelnih linija do formi koje lice na cvet ili klip kukuruza. od koncentricnih krugova. nabori na odeci podsecaju na lepezu ili na krila insekta. osim cinjenice da nema tacne paralele. Francuski naucnici su pokusali da pokazu da je ova zanimljiva linearna tehnika modelovanja (primer je Saint-Savin) izvedena direktno iz kapadokijskih uzora. klasicizma i istrajnog iluzionizma u samoj vizantijskoj umetnosti. Pokret prekrstene noge vise lici na skok nego na korak. nastavila da proizvodi velicanstvena dela. primer je Saint-Savin. Kako je monaska umetnost kapadokijskog zaledja mogla da ostavi bilo kakav uticaj na francusku umetnost XI i XII v? Pre ce biti da su obe posledica medjusobnih uticaja apstraktnih tendencija (vrlo snaznih kako u vizantijskim provincijama tako i u ranoromanickom slikarstvu). Druge paralele iste vrste mgu se naci u Istri. vizantijski uticaj prodro cak do oblasti koje su joj inace bile nedostupne. dalje nije razvijala. Svodjenje oblika na njegove najsitnije delove izvedeno je do najsitnijih detalja. posebno na detaljima. u velikoj meri usvojila isti preterano istancani sistem modelovanja i slikovnog pokreta. romanicka skulptura koja se razvila tek krajem XI i pocetkom XII veka. Modelovanje se ne sastoji od neprekinutih linija i lici na vrstu sencenja pri kojem neke linije ogranicavaju forme a neke su postale deo apstrakcije sto rezultira ornamentom koji nema uticaja na modelaciju. umetnost severozapadne Evrope primila je ovaj podsticaj samo u sferi tehnike i usvojila jedva ista vise od detalja u modelovanju dok su joj ostale strane bitne osobine vizantijskog slikarstva. Ovoj igri linija podredjena je iluzionisticka tehnika akcentovanja: svetla mesta su okruzena plamiccima belih linija koje postepeno iscezavaju. podrazavali upravo one vizantijske tehnike koje su negovane u romanici i ucvrstili trend prema 19 . podlozni vizantijskom uticaju. mogla je samo stariti mada je do sredine XII v. veoma stara i bliza svom kraju. Znacajan dokaz nadmoci slikarstva zapadne umetnosti predstavlja cinjenica da je novonastala umetnicka forma.Zapadu ima nesto osobito i vestacko u sebi. Neprirodan korak na figurama skulpture u Tuluzi je pod direktnim uticajem slikarstva kao i preterano slozena igra nabora i planova na timpanonu u Moasaku. Karakteristicno je da su umetnici. Pretpostavlja se da je u ranoj fazi. Modelovanje tela u romanickom slikarstvu Zapada ima istu opstu liniju razvoja kao i prikazivanje arhitekture i pokreta.

u juznu Italiju.linearnim motivima. Krajem XI v. kasnokomninski dinamicni stil. Skoro istovremeno angazovanje vizantijskih slikara na novoj crkvi u Monte Cassino uvodi dvorsku varijantu vizantijske umetnosti kasnog XI v. Prvi talas vizantijskog umetnickog uticaja koji je na zapad doneo organsku koncepciju ljudske figure na kojoj se vidi odlucnost karaktera.duzdevima je priznat status clana vizantijskog carstva. grcki mozaicari prenose novi talas vizantijskog uticaja. Cak u ovoj ranoj fazi. naporedo sa odlikama koje su spajale romanicki svet. duple konture istaknute zlatnom bojom. Cefalu). cak i na onima koji pasivno pate: krecu se svojom voljom i ne zavise od milosti sudbine. Ona potseca na cloisonne tehniku iz juzne Italije cije linije sencenja podsecaju na zupce ceslja ili se radi o tehnici snaznog linearnog modelovanja koncentricnim oblicima. ali u medjuvremenu. Ovaj asketizam je urodio plodom (razlicitim trendovima) u ranoromanickoj umetnosti. bile su Venecija i Monte Cassino. i vizantijska tehnika modelovanja i drapiranja prosirile su se Zapadom. isticanje prevoja (zglobova) tela artikulise njegovu strukturu a udovi figure u pokretu su ugaoni. Do kraja veka. postojale su razilazenja mediteranskih i nemediteranskih sfera. paralelno se javlja. apsidama u Torcelu. Marka. Lambach). Ovaj stil je pruzio osnov za bolje razumevanje organske prirode tela i pokreta. ranokomninski stil zamenjuje novi talas vizantinizma. Pokret je docaran svesno kontrolisanim upravljanjem udova a ne stavom ili gestom. uvek bliske veze severnog Jadrana i Vizantije postale su narocito cvrste. Njen stil je bio obogacen tehnikom cloisonne ( linearni akcenti. i uzrokovan je. Njegovi oblici predstavljaju najznacajnija romanicka dela i zacetak gotike. Na svakoj figuri se zapaza prisustvo licne volje. Na Zapadu on se prvi put pojavio na mozaicima Monreale i delimicno na 20 . sacuvani su mozaici koje su vizantijski umetnici postavili u narteks Sv. ubrzali su taj proces. nezavisno od Monte Cassina. od sredine veka. Ali. vizantijska koncepcija figure koja se u sustini oslanja na klasicne tradicije. Iz Vizantije su narucivana umetnicka dela. asketski. u Rimu (San Clemente) i Kliniju (Berze-la-Ville). Oni su osnov novog stila koji se razvio u okviru romanike. On dolazi sa Sicilije preko dvorske mozaicke dekoracije (Palermo. Prva faza razvoja izrasla je iz asketizma vizantijskog slikarstva XI v. slikarstvo severne Italije i juzne Nemacke ucvrstilo se na ovom stilu. Njen uticaj je za dugi niz godina bio dominantan faktor od venecijanske kulturne sfere (Concordia) do severnih Alpa (Salzburg. Ovaj stil. ciji se vokabular stalno menjao. Naziv “stil vlazne draperije” dat je zbog nacina na koji tkanina (naizmenicno pripojeno i komotno) prianja i oblikuje telo. a glavne veze. usvojen na jugu Italije (Sant` Angelo in Formis). Te mozaike strogog monaskog stila predstavljaju znatno stariji mozaici Hosios Lukas svojim apstraktnim geometrizmom i proredjenim jednolikim (flat) koloritom. ne samo u politici i dinastiji vec i umetnosti . Koncizan i prilicno strog klasicizam visokog komninskog stila osetio se do severne Francuske. Proces je konacno vodio organskoj (gotickoj) koncepciji tela ali se nije razvio automatski nakon primanja inicijalnog podstreka iz Vizantije. Oni donose organski stil sa carigradskog dvora u Veneciju i potiskuju prethodni. Nicholas iz Verdun-a u cijem su delu usvojeni novi vizantijski elementi. Pod vizantijskim uticajem. U prvoj polovini XII v. oni su nosili pocasne titule najviseg ranga. sto se tice monumentalnog slikarstva. kao u Veneciji. Obnovljeni kontakti sa vizantijskim formama. ne toliko pocetkom krstaskih pohoda koliko angazovanjem vizantijskih umetnika (pre svega na mozaicima) u Monte Cassino-u i Veneciji. Engleske i juzne Nemacke (Regensburg). nabori nagovesteni paralelnim potezima). potice s kraja XI v. Oni su osnova stila najveceg majstora kasnog XII v.

Burry Bible. Figure u zapadnim kompozicijama.dekoraciji Sv. Verovatno da nikada necemo ispuniti prazninu u jednoj 21 . nije bio konstantan. vraca se strogi. romanicko zidno slikarstvo razvilo je svoj linijski sistem planova (linijski koncipirane planove) i ambivalentnih nivoa kao direktnu negaciju plasticnosti u vreme kada je ona bila glavni zadatak skuptora. Na primer. U ranom periodu narocito se javlja tehnika paralelnog modelovanja. Kako se vizantijska umetnost menjala i razvijala on je predstavljao kompleksno strujanje (upliv). sto su slikari kasnog XII v. odeca im je uskovitlana. kompleksno isprepletene forme na savrseni nacin izrazavaju dinamicnu vitalnost u evropskoj umetnosti s kraja XII v. ili isprepletena tela docarana paralelnim linijama u burgundskom slikarstvu (Berze-la-Ville) i skulpturi (Klini). Njegova uzburkanost. Ovaj utisak brzine i zustrog pokreta pojacava modelovanje udova koji izbijaju iz uskovitlane odece (Castel Appiano). Oko 1200g. Temeljito izucavanje vizantijske umetnosti kao naslednice klasicne tradicije pripremilo je Zapad za svoje otkrice klasicne umetniosti. uglaste (siljate) forme iz bocne apside Saint-Gilles de Montoire ne mozemo smatrati savremenikom timpanona u Moasaku (koji je nesto stariji. rad engleskih majstora). Anselm u Kanterberiju) a na skulpturi Plaimpied i Vienne (Saint-Andre-leBas). srodnih i savremenih pojava. Efekti ovog otkrica osetili su se ne samo u slikarstvu vec i skulpturi koja nije bila u tolikoj meri izlozena vizantijskom uticaju u XII v. U skulpturi postoje neke odlike stila za koje paralelu ne nalazimo u slikarstvu i obratno. poprecno usecene linije na skulpturi u Tuluzi. Njegov znacaj za razvoj umetnosti Zapada lezi u kontaktu koji je ostvario sa klasicnom grcko-rimskom umetnoscu. ne mozemo ocekivati podudarnost u razvoju dva umetnika. ne pokrecu se vec kovitlaju. makedonske renesanse X v. silovitost. vijugavih (Montmorillon. Marka a potom se do kraja veka prosirio. do krajnosti je sproveden kasnokomninski manirizam. na primer. jednostavni monumentalizam tzv. Time se namece direktno poredjenje sa slicnim oblicima u francuskom zidnom slikarstvu s kraja veka (glavna apsida Saint Gilles de Montoire ili Nohant-Vicq). Freske su primer kasnog provincijalnog stila. Rocamadour) i uglastih formi (nemacki cik-cak Zackenstil) dok je u drugim nastupila (klasicisticka) reakcija. iz oko 1115 g ). na njima kljuca uzbudjenje. Uticaj vizantijske umetnosti na romanicko slikarstvo koji se cesto navodi bez drugih kvalifikacija. statican faktor. Poredjenje slikarstva i skulpture nece pruziti vise od opsteg odnosa stila u datom vremenu i mestu. Vizantijska skulptura koja bi posluzila kao model nije postojala a povremeni podsticaji koje su davali slonovaca i zlatarstvo nisu bili dovoljno snazni ni istrajni da bi pomogli zapadnoj skulpturi na putu ka trodimenzionalnoj monumentalnosti. deli se put razvoja: u nekim krajevima. sibana vetrom njihovih pokreta. Elementi vizantijskog uticaja koji se mogu pratiti u zapadnoj skulpturi stigli su posredstvom slikarstva. Ubrzo posle pada Carigrada u cetvrtom krstaskom pohodu. Imajuci ovo u vidu. kapela Sv. poput Nicholas-a iz Verduna anticipirali i razvili u sledecem veku. njihova lica su napeta. naslikane pod uticajem kasnokomninske umetnosti. Na Zapadu je ovaj stil pokrenuo klasicizam ranogotickog slikarstva i skulpture koja se prosirila od severa Francuske i Engleske do Spanije (znacajne su freske Sigena. ili uskovitlane konture koje ocrtavaju obris udova (slikarstvo severne Francuske i Engleske: jevandjelje Liessies. S druge strane. takodje poreklom iz Carigrada. Iz obe oblasti slucajno su sacuvana dela a linija njihovog razvoja je veoma krivudava i razlicita da moramo oprezno postupiti pri tretiranju slicnih formi (ili pri tretiranju formalnih principa) kao paralelniih.

Romanicko slikarstvo bogato je stilskim varijantama koje ne zavise od dimenzija i medijuma. 3. Pietro F. U knjiznim iluminacijama je svakako bilo vise lokalnih stilova nego u zidnom slikarstvu. a njih nema mnogo. Na primer. Umetnici Ako je verovati sacuvanim dokazima. moguce je razlikovati rad Maestro delle Traslazioni na dekoraciji kripte katedrali Anagni i iluminacijama brevijara Anagni (Vat. Cak u XIII v.) nastupio je tek nakon dekoracije crkve tj. freske i rukopisi u Prufening-u nastali su u istom ateljeu u Regensburg-u. ilustrovane kopije Commentary on Revelation Beatus of Liebana mogle su inspirisati neke apokalipticne cikluse. Daleko znacajna cinjenica je postojanje bliske stilske i ikonografske veze. a Ashburnham Pentateuch je posluzio kao izvor za scene iz Starog zaveta u Saint-Julien u Tours-u. U nekim slucajevima. Izvesne forme mogu biti pretezne u jednom zanru i potpuno se razviti u okviru njega. Nisu ni svi manastirski skriptorijumi dali umetnike koji su radili i murale. Ne moramo se mnogo baviti pitanjem prioriteta i prednosti. Veza zidnog slikarstva i minijatura je bliza. U proslosti su naucnici bili skloni da minijaturnom slikarstvu pripisu dominantnu pionirsku ulogu ali danas vecina zastupa suprotno misljenje. Ali. Benedicti et Mauri (Vat. U vecini slucajeva nemoguce je napraviti jasnu razliku izmedju ova dva zanra. 1202) i fresaka iz Saint`Angelo in Formis je tako velika da je slikar morao raditi u istom ateljeu. iluminirani ciklusi posluzili su za uzor zidnim ciklusima. U Francuskoj. svi slikari romanike bili su 22 . Na primer. 13). u Nemackoj. slicna veza postoji izmedju hagiografskih scena u kripti Saint-Savin i minijatura Vie de sainte Radegonde (Poatje Ms. kao i izmedju dekoracija apside Berze-le-Ville i minijatura klinijevskog Lekcionara (Paris. Slicnost italijanske minijature iz Monte Cassino-a Vita SS. razigrani brokat na udovima sa belim ukrasnim viticama svakako je bio razvijen u minijaturnom slikarstvu severozapadne Francuske i Engleske (jevandjele Liessies i Biblija Lambeth). one se mogu naci i na zidnom slikarstvu (primer je Saint-Jacques-des-Guerets). S. Analiza zidnog slikarstva zahteva posebnu tehniku. U Engleskoj. 2246). Nat. Zlatni vek iluminacije iz Echternach-a (XI v. Pogresno bi bilo pretpostaviti da je svaka varijanta stila u jednom mediju morala biti zastupljena i u drugom. okvir i ornament. Odgovor je pozitivan kada su u pitanju kompozicija. murali kapele S. 250). Slicni primeri su verovatno postojali u Salzburgu XI i XII v. Njegov uticaj je bio veliki kako na spansko zidno slikarstvo tako i na minijature. baldahin Ribas i freske San Pedro de lo Seo de Urgel radio je isti atelje dok je Salla Capitular u Sigena dokazano oslikao engleski minijaturist iz vincesterskog skriptorijuma. Postoje i drugi primeri gde je taj uticaj bio obrnut (ciklus u minijaturama italijanskih velikih biblija izveden je iz ciklusa rimskih crkava). pretpostavljamo da su uticaj sirili slikari koji su putovali od mesta do mesta. vremena pape Humbert-a (1028-51). lat. Razlika ne postoji u odnosu na modelovanje figura i draperija. U Spaniji. Sada se namece pitanje da li je u minijaturnom slikarstvu postojao stil nezavisno od stila murala. lat. Cak i bez postojecih dokaza koji bi to potkrepili. Bibl. Postoji mnogo primera u romanickoj umetnosti u kojima su veze posebnih fresko i minijaturnih ciklusa toliko bliske da se oni moraju pripisati istom umetniku ili ateljeu.umetnosti ugledanjem na drugu. Anselm (katedrala u Kanterberiju) slicni su iluminacijama Biblije Bury St Edmunds Majstora Huga i konacno.

Isti izvor govori da je obliznju crkvu u Saint-Pierre (1026-9 g) oslikao monah Odolricus iz Saint-Julien iz Tours-a. skloni da povezu dela geografski izolovana. izvodjenje programa bi obicno bilo prepusteno slikarima a vise slobode su imali majstori u udaljenim crkvama nego u gradovima. Umetnici. Na primer. On je morao da prihvati uslove koje je diktirao narucilac a koji se cesto nisu odnosili na temu ili na prirodu i strukturu gradjevine i druge okolnosti. Postavljen bi mu bio program. Za svako novo delo pripreman je novi niz tituli u ranoj i zreloj romanici. jos su vise uticala na stilski razvoj. Slikari su. pogresaka i nemarnosti. Glavni dokaz o aktivnosti putujucih umetnika ne lezi u pisanim dokumentima vec u delima koja nepogresivo nose licni pecat. Murali iz Maria Worth u Carinthia (XI v. To nije uvek imalo svojih prednosti: nije svaki provincijski slikar. dali su romanickom zidnom slikarstvu internacionalni karakter. u Engleskoj. majstora San Clemente de Tahull iz Roda (Hesca). Groteske su bile ogranicene na donji deo zida. Na isti nacin mozemo pratiti uticaj majstora iz Pedret-a. Dekoraciju apside u Knechtsteden-u. Prirodno je da se u dokumentima vise pominje angazovanje stranih nego lokalnih majstora . Slikar bi. izricito opisane u predgovoru slikarskog prirucnika. Poput slicnih dela. Francuz i Italijan. Spanija narocito obiluje takvim materijalom sto nam daje mogucnost da pratimo napredak najznacajnijeg slikara prve polovine XII v.) mogu se vrednovati u odnosu na ranoromanicko slikarstvo u Bavarskoj (Freising). povremeno. na Kataloniju. Ovaj 23 . kao izraz monaskog revolta protiv discipline koja je strozija prema zidnom slikarstvu nego prema minijaturi i skulpturi. cija su dela unistena u spanskom gradjanskom ratu. freska u Vicqu-u opisuje Hrista u pratnji jedne zene i nekoga koga natpis oznacava kao Iroda. on je prvi proizvod rane gotike. naslikao je majstor koji je radio i ucio u Tournai-u. Tradicija u kojoj je odnegovan umetnik nije jedini faktor koji je uticao na njegovo delo. Cesta putovanja engleskih slikara.slicna saradnja postojala je u Kliniju i sigurno je uticala na razvoj oba umetnika. U nekim slucajevima verovatno da nikada necemo saznati da li je slikar prikazivao svoje nejasno znanje ili gresio. To bi mogla biti ilustracija Jevandjelja po Luki. kao i majstora iz Osormort-a (zanat izucio u Francuskoj) u oblasti Brisela i Gerone. koji su radili daleko od domovine. radeci na istom mestu u isto vreme. Moramo uvek imati u vidu cinjenicu da su slikari mnogo putovali zato sto su.putujuci umetnici a ne lokalni slikari. blizu Kelna. freske Nohant-Vicqu ne dovode se u vezu sa umetnoscu Berry-ja vec su rad putujuceg umetnika iz Tuluze. kad god im je bilo moguce. slicni njima. Oto III je pozvao slikara Johanesa iz Italije u Ahen a Vita Gauzelini pominje angazovanje lombardijskog slikara Nivardus-a za Saint-Benoit-sur-Loire. pripadnik svetog reda ili ne. dobijao kao model ne samo program vec i delo drugog umetnika. njegovih pomocnika.na primer. majstora Santa Maria de Tahull (ili Maderuelo-a) iz Tahulla. Slike u gornjem delu hora Sankt Nikolaus u Matrei radili su umetnici iz Padove koji su uticali na rukopisne iluminacije u Alpima i juznoj Nemackoj. kako zidnog slikarstva (San Pedro de Arlanza) tako i iluminacija. Verovatno je napisan pocetkom XIII v. verovatno Lombardjanina. verovatno saradjivali. narocito istoricari umetnosti. Ovaj znacajan podatak potvrdjuje da su dva slikara. ubacivali fantasticne detalje u dekoraciju crkvenih gradjevina a “takvu drskost crkva nije smela da tolerise”. ali ne uvek tacno: on je mogao biti izveden iz dela kao sto je Pictor in carmine zbirka od 440 rimovanih natpisa koji pokirivaju standardne teme. Zanimljivo je da predgovor Pictor in carmine podrazumeva da se umetnik ne mora strogo drzati propisane teme. u XI v. bio uceni teolog. Ekscentricnost u rasporedu i kompoziciji cesto su rezultat neznanja. Na primer. Ne radi se o slucajnosti .

prvi korak u izvodjenju bio je prenosenje crteza na zidove: ovaj deo je radjen fresko tehnikom na vlaznom zidu. Broj figura i njihovi medjusobni odnosi su identicni. U njima su bile pokrivene sve teme vizantijske religiozne umetnosti. Romanicki konstrukcioni obrisi razlikuju se od vizantijskih po tome sto nastoje da. Ruski prirucnici ljudskih figura takodje su bile sistematicne slikarske knjige sa detaljima lica.u Friesach-u. korisnih slikaru ali nikako propisanih. duzini lica odgovaraju tri duzine nosa). polozaj i znacaj povrsine. Za romanickog slikara. slicne i gore pogreske mogu se ocekivati na provincijskim delima. uzorke slikanih minijatura. Irod je verovatno pomesan sa Pilatom sto predstavlja slikarev nemar. Stalne komponente. Drugi ilustruju samo promenljive komponente datih scena. Frontalno postavljene glave uradjene su pomocu koncentricnih krugova. similie nije predstavljala samo polaznu tacku kao sto priroda predstavlja pejsazisti. U bar dva slucaja dokazano je da su zapadni sastavljaci ovih prirucnika svoj materijal uzeli sa vizantijskog mozaika na Siciliji sto znaci da su posetili Siciliju. Vizantijski umetnicki prirucnici kompozicija bili su razumljivi i ostali su u upotrebi na Atosu do XIX v. figure i kompozicije su tako organizovane da odgovaraju datom mestu. tehnike i tacan raspored scena u crkvi. on predstavlja neutralnu ogranicenu povrsinu slike dok u Purgg-u figure na sve cetiri strane probijaju okvir i tako imaju specificnu ulogu u strukturi plana koji je slozeniji u ovom delu. vec i geometrijske oblike kompozicija i nacin na koji ona treba da ispuni dati okvir. same po sebi. imaju istu arhitektonsku funkciju i u dve razlicite gradjevine rezultat varira. Primer je kopija Hortus deliciarum opatice Herrad iz Landsberg-a. Izvanredan primer pokazuju dve verzije Hranjenja hlebom u Purg-u i Friesach-u austrijskim Alpima. Skoro svi postojeci prirucnici uzoraka nose pecat snaznog vizantijskog uticaja iz zidnog i minijaturnog slikarstva. ilustrovana uz pomoc knjige uzora u kojoj je figura Hrista na Maslinovoj gori postavljena na pogresnu stranu u odnosu na apostole pa je ishod bio da se Petar zagledao u nebo umesto da slusa Hrista. Mada one. vec stvarno delo koje je on slikao na zidu. Razlika je u okviru . ne samo utvrde proporcije udova i crta lica ( na primer. njene instrukcije su se odnosile na materijale. kao sto je figura Hrista u sceni Jevandjelja. Prirucnici su uglavnom sadrzali skice. U poredjenju sa istocnim prirucnicima koji su predstavljali skoro kanonski autoritet. Kopista ocigledno nije znao kako da sastavi razlicite delove kompozicije. kopije postojecih kompozicija i prave knjige uzoraka. Ako je ovakvo nerazumevanje bilo moguce u relativno ucenoj sredini. Cak se iste similie koriste za zidove.tekst se u ovom periodu retko ilustruje u slikarstvu. Ovakav metod mogao je dovesti do pogresaka. Vaznu ulogu je imao oblik okvira. ilustrovane su samo jedanput i ponavljana po potrebi u razlicitim slikama. koje su koristili zapadni slikari. Oba poticu iz druge polovine XII v. nisu predstavljali zbir propisanih pravila i modela kakve su koristili vizantijski slikari niti su licili na ruske prirucnike ljudskih figura. nisu koncepcijski originalne. Prirucnici uzoraka. Posto slikar osmisli program i rasporedi ga na zidove i tavanicu. Uvodno slikanje sastojalo se iz dve faze: konstrukcioni obrisi kompozicija i figura i crtezi detalja koji ispunjavaju skelet. figura kao i celih kompozicija. nedovrsene studije koje je trebalo preneti na zidove. Neke od ovih zbirki motiva sadze opise celih scena. U proslosti se mnogo govorilo o 24 . tela pomocu trouglova a citave kompozicije ( u Burgfelden-u) od nizova krugova i tangenti. zapadni su bili licne zbirke slikarevih slucajnih belezaka. Ruski prirucnici kasnijeg su datuma ali su izvedeni iz ranijih prototipova. Slikari su za prikazivanje vecinu tema koristili Similia. i obe se zasnivaju na istom prirucniku koji je verovatno nastao u Admont-u i Salzburgu. udova. izabre i pripremi similie.

vise je zastupljena seko tehnika (na ovlazenom zidu na kojem je vec preliminarni crtez) ili tempera cija je osnova neki od brojnih medija a nanosenje je radjeno u slojevima razlicitog rafinmana. zutom i oker bojom uz obilato slikanje cetkicom.) Osnovni crtez je radjen preko konstrukcionog obrisa obicno crvenom. Druga funkcija konstrukcione linije koja je prilagodila forme njenom okviru (na ravnom zidu ili nisi) moze se videti na jednoj fresci u Saint Savin gde su jasna trouglasta mesta i preseci. Sa zaljenjem primecujemo gubitak lake. Modernom oku. Boje nisu mesane vec nanosene jedna iznad druge u transparentnim slojevima. karakteristicnim za romaniku. Zajednicko svim muralima je. Leva strana je slobodno radjena i pokazuje izvesne varijacije u odnosu na konstruktivniju levu polovinu. Slikarstvo je retko radjeno pravom fresko tehnikom. Jasan primer ove slobode daju polufigure svetitelja u Nonnberg-u: osnovni konstrukcioni oblik bio je jednakostrani trougao u izvodjenju figure. Mada oni ne otkrivaju uvek narociti umetnicki talenat. u Francuskoj. Karakteristicna za ovaj period je narocita ostrina preliminarnih crteza (Nonnberg i Frauenchiemsee XII v. zatim dodavanje tamnih pa svetlih senki linearnim potezima. Slikarev senzibilitet je izrazen u ovom spoju pravila i varijacije. U izradi slike koriscene su razlicite tehnike. To je ocigledno na nekim delima na kojima su. udaljavanja od stroge simetrije i on pokazuje da su simetricne figure slikane s leva na desno. na sveze malterisanoj povrsini koja ce se toga dana obraditi. Znacajni izvor informacija o glavnim tehnikama i materijalima je knjiga Teophilus-a Schedula diversarum artium. Namece nam se pogresan utisak da su preliminarne crteze radili razliciti majstori i u razlicito vreme. ispunjavanje povrsine ravnom bojom. Upotreba (skice) konstrukcijskih obrisa nije novost u romanickoj umetnosti.od skiciranja. Ovaj proces smisljeno protivreci “slikanim” tendencijama. koja sadrzi izvestan vizantijski materijal. usled ostecenja 25 . Nekada preliminarni crtez jasnije od zavrsnog dela otkriva slabosti slikara. Neki crtezi konstrukcija koji su otkriveni nakon unistenja slika ne pripadaju romanickoj umetnosti vec su znatno starijeg datuma . meke i spontane linije i veoma licnog pecata a potom bolje pogledamo zid i shvatimo da se takva spontanost nije mogla tolerisati na zavrsnom delu: ona bi se snazno sukobila sa formalnim kvalitetima. bez obzira na standard i tehnicku vestinu. U apsidi Berze-la-Ville na nizem delu zida boja je skinuta te smo u mogucnosti da direktno uporedimo preliminarni crtez glave sa obliznjim portretima koji su zadrzali poslednji sloj boje. Danas se smatra da se njena funkcija sastojala u tome da se slikaru pruzi smernica i orijentacija od kojih je on po potrebi mogao da skrene. rasprava iz XI v.geometrijskoj preciznosti i rigidnosti romanickih crteza konstrukcije. tj. Berze-la-Ville jos jednom nudi najekstremniji primer tehnicke vestine: u sceni stradanja sv. Nije se radilo o prosto mehanickom ponavljanju linija i preliminarnih crteza vec u vecini slucajeva doterivanju tih obrisa. naviknutom da traga za licnim pecatom autora. rada sirokim potezima cetkice i nanosa boje u Tavant-u do krajnje prefinjenosti Berze-la-Ville u kojoj je sa samo osam pigmenata postignuto izuzetno bogatstvo boja. Zavrsna slika krila je kolebljivost ove vrste. Samo je desna strana trougla verno kopirana. jedan detalj takvog crteza otkriva kako je slikar tri puta pokusavao da dobije pravilnu konturu obraza. Romanicko slikarstvo obuhvata mnogo vestina . Lorenca nailazimo na sistem krstastog rostilja cija slozenost namece poredjenje sa Direrovim delom.otonski u Burgfelden-u a karolinski u Naturnou. Na primer. Poslednja faza skoro svih romanickih murala bila je izvlacenje kontura crnom ili tamno smedjom bojom. prija pojava ovih preliminarnih crteza.

primitivnih. U svom najboljem periodu romanicko slikarstvo je proizvelo dela koja su u potpunosti ispunila njegovu svrhu. Gubitku oko 98 % originalnog materijala doprinele su prirodno propadanje. u kasnijem periodu usledilo je ozivljavanje. Gubici nisu ravnomerno rasporedjeni . Nekoliko fragmenta sacuvano je u Poatjeu i Turu. S druge strane. Romanicki slikar pocinje datim formama koje nije sam izmislio i konfrontira ih geometrijskim obrisima. sada vidljive linije preliminarnog crteza i finalne slike.prirucnika uzora do prefinjenih obrisa na zavrsenim delima dalek je put. Pored velikog broja novoizgradjenih i oslikanih zdanja u XI. Supstrat ne predstavlja poznavanje prirode vec poznavanje umetnosti i ne postoji teznja da se dostigne originalnost u modernom smislu reci. Od similie . XII i XIII v. u pripremi preliminarnog crteza i zavrsnoj obradi. Malo se zna o zidnoj dekoraciji profanih gradjevina a sacuvani fragmenti kao sto su 26 . Vodeci umetnik radi na pocetku i na kraju procesa. 4. Kvalitet dela je u raskoraku koji se javlja izmedju promenljivosti i doslednosti u odnosu na delo. Svakako da postoje dela u koijma zanatstvo ima prevagu nad umetnickom obradom. Turu. Tuluzi izgradjeno je sest novih crkava. Religioznim znacajem zatvorila je vernike u mikrokosmos pretvorivsi umetnost u dom Gospodnji. Ukratko receno. postojao je veliki broj starijih gradjevina koje su dekorisane cesto novim slikanim programom. redekoracije i konacno neadekvatno izvedene restauracije. Srednju fazu rade manje-vise vicni majstori. U nekim delima prefinjenost tehnike vodi krajnjoj izvestacenosti (primer je nemacki Zackenstil iz XIII v) koja se prosirila provincijalnim slikarstvom (Grades ). Ta slikana dekoracija uklopljena je u arhitekturu a konstrukcija se smatrala kompletnom tek kada je slikar zavrsio svoj posao. Poatjeu. On dalje razvija uopstenu formu. daje joj osobenost zaodevajuci je licnim jezikom linija. dekorisana je parcijalno. kao u svakom drugom periodu postojao je izvestan broj losih murala . Svaka romanicka crkva. Razlika nam cesto daje tacan uvid u kvalitet slikara i obim dorade. Zavrsni crtez je pripadao najznacajnijoj fazi: njega je izgleda uvek radio glavni slikar i tako ostavljao svoj pecat na delu. Tehnika ogranicenih obrisa daje mogucnost prefinjenih varijacija i tako ukazuje na nerazdvojiva stilisticka kretanja toga vremena. Njegov se cilj u razlicitom periodu menjao: u ranoj i zreloj romanici slikari su tezili izvesnoj geometrijskoj bezlicnosti menjajuci slobodu i vitalnost preliminarnog crteza do granica koje su bile razumljive srednjovekovnom umu. To je ocito na mnogim nespretnim katalonskim i alpskim muralima i nekim rimskim delima (Santo Quattro Coronati ). One su naporedne ili jedna iznad druge kao u Burgenfelden ili Gurk-u. realizam i raznovrsnost.svetovne gradjevine su vise stradale od crkvenih. Prakticno ni jedan od sacuvanih ciklusa nije kompletan a u vecini slucajeva ostaci ne dopustaju rekonstrukciju ikonografskog programa. izmedju prefinjenosti i prenaglasenosti. prirodno ili namerno unistavanje.slikane povrsine. Rasprostranjenost Murali se ubrajaju u naosetljivije i nepostojane umetnicke forme usled prirode zidne povrsine na kojoj su naslikani. U toku romanickog perioda u svakom gradu. To znaci da je postojalo nekoliko hiljada ciklusa fresaka od kojih su sacuvani samo fragmenti nekoliko stotine. sa malim izuzetkom. nevestih ili rutinskih.

u Italiji su ostala netaknuta neka dela koja su u drugim zemljama bila plen restauratora. Sacuvano je samo dno koje ukljucuje podnozje stuba i niz stopala i rubove glavne kompozicije. Uz male izuzetke. portreti i legende svetitelja uglavnom su rezultat proizvoljnih okolnosti koje su im omogucile da opstanu. Drugi krajevi su nesrazmerno bogatiji romanickim muralima. zbornice) skoro da i nije sacuvano. prva su presla na nove forme i napustila stare a neocekivano veliki broj dela preziveo je zahvaljujuci provincijskoj izolovanosti. sada je u relativno dobrom stanju a 27 . koje je bilo jako izobliceno. “otkrio” Merime svojim delom ‘Notice sur les peintures de l`eglise de Saint Savin”. Izmedju ostalog. Frauenchiemsee. Styria i Matrei u istocnom Tirolu. Neki skorasnji pokusaji da se ukloni gornji sloj slikarstva iz proslog veka i povrati autenticnost bili su uspesni. manje je stradalo od ruke dobronamernih vandala nego na primer austrijsko (Karner u Hartberg-u) i mnogo manje od nemackog u kojoj je razorni udar narocito pogodio Rajnsku oblast. Njih su potresi svetske istorije zaobisli. njihov materijalni oblik verovatno nije prvobitno bio takav. Ocigledno mali izbor tema u romanickom zidnom slikarstvu .oratorijumi. (zapadni zid manastirske crkve Nonnberg u Salzburgu). ovo se odnosi i na umetnost viteskog reda. Privatne palate i kapele pri kojima su podizane bile su tako ranjive da je nemoguce steci jasnu sliku programa feudalne. Ovo svakako ima veze sa cinjenicom da su u kasnijem periodu ogromni barokni oltari smestani u apsidama i zaklanjali romanicku dekoraciju ali je nisu unistili dok je slikarstvo zapadnih zidova stradalo pri otvaranju ogromnih prozora i postavljanju galerije za orgulje. Dodatne popravke u “duhu vremnena” cesto su unosile neopravdane interpolacije a ishod je bio radikalno izneverena umetnicka istina. skidanje gornjeg sloja i propadanje naneli su manju stetu od restauracija iz XIX v. niti barokne poput onih u Italiji i juznoj Nemackoj. Stari i Novi zavet. Slicna obrnuta uzrocnost je pri odredjenju koji deo seme treba da opstane. veci je bio razarajuci efekat. Prvobitna gustina produkcije bila je u suprotnosti sa sansama za opstanak: mesta u kojima je umetnicka delatnost bila najveca. Ne racunajuci kripte. Svetlost i atmosferske prilike izbledele su pigmente ili ih unistile. cak egzoticno. Sto je ranije bilo probudjeno “aktivno” interesovanje za romanicke murale. Mnoge oblasti su izlozene velikim pljackama . Tako je izgubljena ogromna kompozicija sa predstavom trona Solomonovog iz oko 1150 g. Cak i kada su ti fragmenti uspeli da prezive sve te promene.Maiestas. Dekoracija je sacuvana na gradjevinama manjeg znacaja . Slikarstvo bocnih zidova stradalo je usled povecanja prozorskih otvora. Umetnicki gledano. religiozne umetnosti. ciklusi u Purgg-u . Rim. narocito Katalonija i juzni Tirol. njihove romanicke crkve nisu bile goticizirane poput onih u Francuskoj. narocito Templara i na zidno slikarstvo Outremer-a u Francuskoj. srazmerno veci broj slika je sacuvano u apsidama nego na zapadnim zidovima. Zbog urodjenog postovanja prema umetnickim starinama.Torre San Zeno u Veroni izgledaju neobicno. kapele dok su stari oblici dekoracije u parohijskim crkvama i katedralama nestali ili zamenjeni novim. oni nisu dali osnov novom umetnickom razvoju. vecina sacuvanih dela je inferiornija od izgubljenih. Santa Croce in Gerusalemme). postavljanja predikaonice i izgradnje svodne tavanice ali je dosta murala sacuvano iznad svodova u samom vrhu zidova (kapela pri katedrali u Bressanone.jug i jugozapad Francuske su opustoseni u krstaskom pohodu dok su u periodu reformacija i revolucija stradala mnoga dela u severnoj Evropi. Religiozno slikarstvo u zajednickim prostorijama manastira i zenskih samostana (trpezarije. Francusko zidno slikarstvo koje je sredinom XIX v.

normanske opatije. vecinom na svodu (Petit-Quevilly) dok je pojava velikih otvora u zidu stvorila uslove za razvoj bojenog stakla. postojeca umetnicka dela su nepouzdani vodic. Rim i Milano. Ipak je moguce izolovati odredjeni broj kulturnih faktora koji su uticali na sirenje ovog oblika dekoracije. Zbog toga narativno i figuralno zidno slikarstvo nisu napredovali na severu i severozapadu Francuske u drugoj polovini XII v. postoji u nekoliko mesta (Tur. pre nastanka gotike Saint Denis. Saint Martin u Turu. najaktivniji centri su Monte Kasino. Da bismo stekli sliku o rasporedu romanickog zidnog slikarstva. bar su sacuvani od unistenja. Mozda su svedoci znacajnih pomaka u zidnom slikarstvu. Rim. Novara i Civate koji su imali bliske istorijske veze sa Milanom. bar u pocetku. zidno slikarstvo je sasvim nestalo iz velikih katedrala u Francuskoj. Relevantni pisani izvori koji su mozda bili dodatni izvor informacija.linija razdvajanja je paralelna sa Loarom i prolazi kroz Autun. U drugim slucajevima moramo se vratiti na dokumentarne dokaze i dedukciju. Koliko nam je sada poznato. Poatje.na primer. Verona blizu Milana i verovatno Pijemont koji je preneo milanski uticaj u alpske oblasti. Fresko tehnika je bila popularna u podrucjima koja su oskudevala u kamenu pogodnom za gradjenje i klesanje (primer su Alpi. Sa izuzetkom Toskane. osim uticajnih vizantijskih “kolonija” na Siciliji i u Veneciji. Poatje i uz manju izvesnost u Angers-u). Zidno slikarstvo se nije moglo adekvatno razvijati tamo gde nema ravnih zidnih povrsina ili gde se negira zidna povrsina radi umetnickih ciljeva. Bilo je i sporednih centara koji su delom zavisili od glavnih sredista: Akvileja blizu Venecije. sacuvani su igrom slucaja kao i slikarstvo. o postojecim delima znanja prosirujemo dedukcijom. Saint Germain des Pres. Krajem XII v. juzna Italija.preliminarni crtezi u Brauweiler-u. u Nemackoj je dominiralo dekoracijom gradjevina manjeg znacaja za dugi period dok u Italiji nikada nije ni istisnuto. Potvrdu da je grad bio znacajan rasadnik nalazimo u dekoraciji Galliano. Arras. Jasna koncepcija ovih dela koja su nastala u ovim centrima ili oko njih. odnosno dovoljno naglasena materijalna priroda zida. Saint Benoit na Loari. Mesta je bilo samo za ornamentalnu i poluornamentalnu dekoraciju. glavne grane romanicke umetnosti razvile su se na nemackom govornom podrucju. U ovim oblastima u izvesnom broju identifikovanih centara razvili su se najuticajniji oblici. Bavarska). O ugledu Monte Kasina govore freske Sant` Angelo in Formis dok u Milanu nista nije prezivelo pljacke i opsade iz XII i XIII v. u podrucjima koja su bila pod klinijevskim redom cvetala je umetnost ali su cisterciti (severno od Autun-a) nerado gledali na figuralno zidno slikarstvo i bojeno staklo. Klini je morao biti jedan od najznacajnijih centara Francuske ali su i drugi uticaji stizali iz opatija Marmoutier. U Italiji. veliki centri skulpture. u Francuskoj. Jos jednom. Sacuvana francuska dela pokazuju takvu stilsku raznovrsnost da 28 . Saint Aubin u Angers-u. Limoges. Ne mozemo reci da je zidno slikarstvo zanemareno u oblastima bogatim dobrim kamenom ali je opravdano pretpostaviti da su u skulpturi stvoreni znacajni pomaci . Tako je najintenzivnija produkcija ogranicena na severnu oblast . Priroda i dostupnost materijala i arhitektonskih stilova nisu jedini faktor uticaja na razvoj zidnog slikarstva u odredjenoj oblasti.uslov je da su materijal i tehnika kojim su umetnici raspolagali odgovarali jedno drugom. poput Tuluze. i mozda Frankonije. Angulema i Arla. potisnuto je u zaostale seoske crkve. Znacajniju ulogu imala je dominantna religija . U Rimu je ostalo dosta materijala koji svedoce o tome. cija je umetnost orijentisana na skulpturu. Auxerre i La Mans. Drugi vazan i neophodan uslov za napredak zidnog slikarstva odredjene regije je vladajuci arhitektonski stil. Le Mans. raspolazu neznatnom kolicinom. Rajnska oblast.

Nekoliko fragmenata iz Bamberg-a nisu dovoljni da objasne situaciju u Fankoniji a nista nije bolje u Swabia-i. Ripoll-a ili Barselone cije se uloge u razvoju umetnosti Spanije mogu do izvesne mere rekonstruisati. klinijevskih ogranaka u Engleskoj. glavni centri su verovatno bili Liege. Saint Bertin. Ono malo sto je sacuvano iz ranoromanickog perioda u Donjoj Saksoniji i srodnih danskih i svedskih dela XII v. Poput Tournai-u.moramo racunati na postojanje veceg broja rasadnih centara od pomenutog. Quedlinburg-a i Merseburga. Frankfurta ili Esena. Worcester i York). Peterborough. Zato se ne moze proceniti znacaj ciklusa iz Idensen-a. Uticaj Salzburga pruzao se do Bressanone i Bolzano 29 . U Engleskoj se moze pretpostaviti postojanje vise centara nego sto se to moze zakljuciti na osnovu sacuvanih knjiga. Oblast najintenzivnije delatnosti u Nemackoj koncentrisana je na Rajnu. Canterbury-ja i Lewes-a. svojim klinijevskim vezama. Erfurt i Fulda takodje su bili znacajni u romanickom periodu i kasnije. unakazeno je preslikavanjima. U Donjoj Saksoniji mozemo pratiti razlicite sfere uticaja koji dolaze iz Hildesheim-a. On je jedini preziveli primer ove grane “Guelph” umetnosti koja je imala veliki uticaj na umetnost sledece generacije (vreme Henry the Lion-a). ali su i druga mesta u XII v. Logicno je pretpostaviti da je oblast Meze proizvela neke od najradikalnijih inovatora u figuralnoj umetnosti i imala odlucujucu ulogu u razvoju zidnog slikarstva Low Countries. Huy i velike franko-flamanske opatije Saint Amand. Ali ne postoje dokazi o romanickim muralima u severnim delovima Low Countries. Dominantni centri bili su. Najvise ocuvanog. postojanje skole u Helmarshausen-u bilo bi dovedeno u pitanje i mi ne bismo znali kako je on izgledao. Sacuvani ciklus iz Idensen-a pokazuje vezu sa skolom Helmarshausen. Gurk. Saint Omer. Svako novo otkrice nadovezuje se na slozenost problema. Od samog pocetka je Salzburg dominirao celom Austrijom mada su postojale manje-vise nezavisne skole u Mondsee. u kojem je sacuvano nekoliko dela s kraja XII v. Albans. Wormsa i Majnca. Rajhenau na jezeru Konstanca i Keln ali nismo u stanju da procenimo uloge Strazbura. u gradu Soest-u koji je bio centar Westphalia-e. Nema dokaza o ulozi koju je imao manastir Guelph u Weingarten-u gde su nastali neki od sjajnih iluminiranih rukopisa. Seckau. prema sacuvanim materijalima. Friesach. On potvrdjuje pretpostavku o postojanju Helmarshausenstila u zidnom slikarstvu Skane (Svedska) sto govori da u radionicama Helmarshausena nisu radili samo zlatari i minijaturisti vec i vesti fresko slikari. U Bavarskoj smo na cvrscem tlu: sacuvana dela potvrdjuju nadmoc Regensburga dok je Passau sredinom XII v potpao pod uticaj Salzburga. U Spaniji problem identifikacije centara i prenosioca umetnickih ideja uvecava gubitak slikarstva u Santiago de Campostela. proizvela dela od znacaja ali o njima danas nista nije sacuvano (St. na zidno slikarstvo jugozapadne Nemacke kao sto je uticao na rukopisne iluminacije. Durham. verovatno veci i od Oviedoa. iza njega je Minster. Gernrode-a Magdeburg-a. Bury St Edmunds. Stavelot i Floreffe. Brunswick-a. Najznacajnije svetiliste jugozapadne Evrope je imalo veliki uticaj na zidno slikarstvo i drugu vrstu umetnosti. mada preslikanog materijala ima na istoku. Ovaj slucaj jasno ilustruje nepouzdanost kalkulacija baziranih na sacuvanom materijalu koji je posluzio za rekonstrukciju: da ciklus u Idensen-u nije sacuvan. Halberstadt-a. Moguce je utvrditi uloge Winchester-a. Nismo u mogucnosti da saznamo da li je veliki svapski manastir Hirsau i njegovi ogranci uticao. Spajera. Admont.

Rimski stil je najbolji primer jednoobraznog i doslednog stila zasnovanog na dugoj tradiciji kojeg strani uticaji skoro da nisu dotakli. Zajednicki stil je nastao usled slicnosti domacih i stranih uticaja. Verone. Savoja pokazuje afinitete prema italijanskom i francuskom slikarstvu. regionalni. razlikovati ali tacne granice ne postoje. U centrima Poatjea. ne sa danasnjim “nacionalnim” i lingvistickim granicama. Neophodno je napraviti neke korekcije na ostecenim slikama radi procene materijala i radi boljeg razumevanja faktora koji su uticali na osnovnu liniju ravoja. nemacka. Ne mozemo reci da su granice lokalnih i regionalnih stilova precizno povucene: rimski slikari radili su u Lazio . Za kontekst XI. katalizator moze biti jedna licnost. Burgundija je usvojila izvestan broj razlicitih stilova stranog porekla. Produkcija zapadne Svajcarske je ne samo u geografskom smislu na pola puta izmedju Burgundije i gornje Rajne. U XII v. U slucaju Francuske. mada Grabar veruje da su umetnici koji su radili u Ponce-u poznavali freske Montoire-a a slikari Saint Jacque des Guerets dekoraciju Ponce. U drugim slucajevima. regionalne stilove mogli bismo grupisati u vece celine i nazvati ih nacionalnim stilovima kada izraz ne bi bio pogresan. nekoliko do sada priznatih stilova samo je mali deo. Ovo se moze objasniti pretpostavkom da su ovu oblast posetili umetnici obuceni u razlicitim centrima i da je svaki doprineo svojim novim stilom. produkcija se moze grupisati prema razlicitim stilovima i skolama: lokalni.u Kampanji (deo Umbrije). Rima. rimski stil se sirio u oblasti koje su zadrzale mnogo od svog originalnog karaktera te se ti regionalni stilovi poklapaju sa urbanim stilom. ili slikar skromnijih sposobnosti (majstor Pedret-a je stvorio jasan regionalan stil Katalonije). Proizvoljni ljudski faktor moze da dovede do asimilacije nekoliko razlicitih stilova na jednom mestu i u isto vreme. Slicno juznom Tirolu. Na kraju. S druge strane. sadrzi dela razlicitih stilova. jedna gradjevina. Burgundije. nacionalni stilovi koji su karakteristicni za verske redove ili vezani za pojedine manastire. U drugim slucajevima.gde je naisao na uticaj Venecije i Akvileje u dolini reke Alto Adige (juzni Tirol) gde su se kombinovali italo-vizantijski i elementi romanike sa severa. Ove proizvoljne okolnosti vrednije su nam od etnickih i lingvistickih relacija a istorijski lomovi znacajniji od lokalnog 30 . postojece razlike slucajno se poklapaju sa politickim i dinastickim granicama toga vremena. Ikonografska slicnost se javlja kao dodatni faktor tamo gde je propisan isti program ali on nije bio vazniji od tehnickih premisa. stari centri Chur i Rajhenau u Svajcarskoj vise nisu bili dovoljno snazni da bi uticali na zrelu i kasnu romaniku i ni jedan svajcarski centar nije ih dostigao. Kelna i Salzburga savremena dela su blisko povezana i u duzem vremenskom periodu zapazamo istrajno postojanje stilova da nema sumnje da je postojao lokalni stil ili skola uprkos brojnim putujucim umetnicima. Franko-normansko slikarstvo ima vise zajednickog sa anglo-normanskim nego sa umetnoscu Rusiona. stalni priliv novih ideja iz inostranstva dovodi do razvoja osobenog stila . Svapske. veliki ktitor (Deziderije iz Monte Kasina). na primer Saint-Gilles de Montoire. I pored svih praznina. Grupisanje radova po njihovoj nepogresivoj air de famille (slicnosti) govori da ih je bar dva puta vise. sa dugorocnim efektima ili bez njih (Montoire). Kako napreduju istrazivanja u ovoj oblasti tako se namece veca diferencijacija. Uzroci ovih kristalizacionih procesa mogu biti vrlo razliciti. italijanska i spanska dela mozemo. on je primao uticaje sa svih strana: Milana. XII i XIII v.primer je Venecija. francuska.postoje potpisi na freskama Saint` Elia di Nepi . dok u dolini Loare postoje dela razlicitih stilova koja se ne mogu podvesti pod “regionalni” stil. Na mnogim primerima. uopseno gledano.

Njihova bliska povezanost uticala je na sirenje specificnih formi i njihovu asimilaciju u novim sredinama. Ildefonsus De virginitate Sanctae Mariae (cuva se u Palatinskoj biblioteci Parme) pokazuje da su u klinijevskim skriptorijumima mogla postojati dva sasvim razlicita stila. homogenog benediktinskog stila. Ni Monte Kasino ni Klini nisu mogli da nametnu svoj stil cak ni manastirima ni crkvama iz neposredne okoline. imala udela u internacionalnim i interregionalnim kretanjima stilova. papstva i Monte Kasina. Oni se nalaze u istom rukopisu. Za razliku od cistercita. benediktinske kuce su se nadmetale u izradi dekoracije svojih crkava. Benediktinski ucenjaci su narocito favorizovali ovu ideju koja se skoro svodi na celovito porodicno stablo romanicke umetnosti ali su je njihovi protivnici odbacili kao deo mita. Ali. Danas niko ne pripisuje sirenje 31 . nemackog i italo-vizantijskog porekla. Rivalitet i prateci interes stilski su povezivali manastire a migracija slikara. delimicno zasnovanoj na bliskoj vezi izmedju Klinija. cak benediktinskom stilu sa nadnacionalnim crtama. Grabar. samo su ih pojacala. manastirima i redovima da su uneli dinamicni element koji je vise od dinastickih i politickih faktora uticao na internacionalizaciju romanicke umetnosti. Slucaj je dalje obezvredjen izvesnim nelogicnostima u upotrebi terminologije: stil Monte Kasina je izjednacen sa stilom Kampanje a prisustvo izolovanih elemenata poreklom iz Monte Kasina ili Kampanje a prisustvo elemenata iz Rima i Monte Kasina na drugim mestima smatralo se dokazom postojanja benediktinske umetnosti koja polazi iz Monte Kasina. Benedicti et Mauri iz oko 1070. Kontinuirani razvoj mogu prekinuti vojne invazije ili migracije slikara: oba faktora bila su internacionalno plodonosni. tako cesta medju kucama istoga reda. Izvestan stepen individualnosti javlja se u rukopisnom slikarstvu ali su i izvesni manastiri razvili osoben stil u zidnom slikarstvu. Helmarshausen). Postojanje ovog uticaja potkrepljuje neopravdanu hipotezu: neki govore o klinijevskom. znacajnu ulogu su imali hodocasnicki putevi. potrebno je mnogo vise. Ipak. ne mozemo osporiti ovim institucijama. potpuno se razvio u Rimu i odatle prosirio zapadnom i severnom Evropom. od Klinija (mozda samo prolazeci kroz Klini) prema severu do centralne Italije. Isto pitanje namece nam Klini. zajednickim svim umetnickim delima koje je proizveo ovaj red. Ne poricemo snazne umetnicke impulse koji su potekli iz benediktinskih manastira. Pre strogih reformi koje je pokrenuo Bernar iz Klervoa. On odgovara rukopisu Vita SS. cistercitski manastiri razvili su sopstveni stil. klinijevski stil je izdanak benediktinskog stila koji vodi poreklo iz Monte Kasina. za nastanak jasnog. zvanicni stil Monte Kasina s kraja XI v. Jos je manje dokaza o postojanju drugih manastirskih stilova. Pored toga. Stil fresaka u Sant` Angelo in Formis stvoren je na primer u Monte Kasinu. razlike u datovanju su veoma znacajne: stil Klini II je bio sasvim drugaciji od stila Klini III ali je postojao period kada su oba bila aktuelna. Hirsau. Vecinu njih predstavljaju drugorazredna dela nastala pod njihovim uticajem (Lewes. Stil Klini III u potpunosti se razvio kada su nacinjene freske u Berze: one nisu eksperimentalno delo vec proizvod zrelog stila.kontinuiteta. Ali. Prema ovoj teoriji. Stil Berze-la-Ville bez sumnje je poreklom iz Klinija. Crkva je. takodje. Obe filozofske skole verovatno su precenile kreativnu moc dva velika manastira i propagandnu aktivnost reda. Kada su u pitanju klinijevski rukopisi. Neki pisci su osporili ovaj previse uproscen prikaz porekla stila i on se prosirio od juga ka severu sa suprotnim smerom kretanja. Ovde je svakako doslo do mesanja benediktinskog patronatstva i benediktinskog stila. Pojedinacni manastiri su imali uticaja ne toliko na zidno slikarstvo koliko na rukopisno. Pitanje je da li je to bio jedini. s pravom smatra da on nije bio jedini i glavni stil Klinija.

Francuske ideje stigle su putem za Kampostelu (Saint Jacques). Normadije i Engleske otvorile su sirom vrata prodoru sicilijansko-vizantijskih ideja. Pojedinacna dela ili vise njih duz ovih puteva bila su u prednosti jer su primala i prenosila ikonografske i stilske inovacije. Carigrada i Jerusalima. Venecija). Mihajla u Normandiji (Mont Saint Michel). severnu Italiju (Pavija) i juznu Italiju. Goss u Styria). Uloga krstasa u razvoju romanickog zidnog slikarstva jos nije adekvatno utvrdjena mada to moze izgledati cudno s obzirom da su se vizantijski elementi u zapadnoj umetnosti zrelog srednjeg veka pripisivani krstasima. vizantijski umetnici su radili u Monte Kasinu i Veneciji. nagomilane isprepletene talasaste linije i prenaglasenost u reljefu i modelovanju. od Spanije (Andorrea la Vieja) i Francuske (Rocamadour. Ubrzo je nastupila reakcija na preteranu kompleksnost dinamicnog poznokomninskog i ranoromanickog stila. Jermenije i islama. Kao da se krajem XII v. Lazariti i Templari. Rima. Marku) i juznog Tirola (Castel Appiano). Francusku (Le Puy). Ali. Procena uloge krstasa ogranicena je na zakljucak i pretpostavku vrlo uopstene prirode bez sagledavanja specificnih mesta. Montmorillon) do Nemacke. freske u Sigena-i i Artaiz-u u Spaniji i Lavaudieu u Francuskoj a Quedlinburg-tapiseriji u Nemackoj. Sicilija. (Gurk u Carinthia. u XIII v.ideja samo jednom faktoru kao sto je pre pola veka radio A. Nemacki Zackenstil (Keln. forme koje su ranije bile ravne ili u plitkom reljefu i 32 . K. Tahull. Kastoria). Zanimljivo je pratiti kako mirne i staticne forme iz prve polovine veka postaju zivlje u oba dela hriscanskog sveta a `80-tih i `90-tih godina XII v ova zivost prikazane radnje dostize apsurdnu kompleksnost. dve kulture su dostigle su isti stepen a njihove umetnosti razvijale su se paralelno. odnos vizantijske civilizacije i zapada cinilo je vise pojedinacnih faktora. U daljem stilskom razvoju. Na zapadu novi klasicizam predstavljen je muralima San Giovanni in Porta Latina u Rimu. u Rusiji (Vladimir) i Srbiji (Studenica). zustre pokrete. Sankt Gereon). Leon dok su italijanske i vizantijske prenosili hodocasnici na sever i zapad Evrope iz juzne Italije. Istocni Mediteran mogao je biti znacajna pozornica na kojoj su se razmenjivale ideje a znacajnu ulogu imali su razliciti viteski redovi. U vizantijskom slikarstvu oko 1230 g. Palestini i Kipru. Primere nalazimo sirom Evrope. pojavio se relativno kasno ali je trajao do kraja XIII v. Ovim putem mogli su stici vizantijski elementi koje nalazimo na zidnom slikarstvu katedrale Le Puy. od Sicilije (Monreale) do Venecije (Anastasis u Sv. Dinamika krstaskih pohoda u uzem smislu skrenula je paznju sa uloge koju su imale krstaske drzave u Siriji. Tokom XII v. najizrazitije paralele nalazimo u skulpturi koja je tada vec nadmocna umetnicka forma. zemlje. Poslednjih godina paznja umetnika usmerena je na fascinantne rukopisne iluminacije sa ovog podrucja u kojima su sintetisani elementi Vizantije. talas histerije prosirio celom hriscanskom umetnoscu. staticniji stil. Porter svojm teorijom da je romanicka skulptura rasprostanjena duz ovih puteva. od Kipra (Lagouderi) do Makedonije (Kubrinovo. zapada (Francuska. Pre pada Carigrada u ruke Krstasa (IV pohod 1204 g ) nastao je novi. Bliske crkvene veze Akvileje i Salzburga doprinele su sirenju (mletacko) veneto-vizantijskih ideja. Do danas se nije pojavilo prihvatljivo delo o zidnom slikarstvu. Znacajni kontakti su postojali i pre Prvog krstaskog pohoda u umetnosti grcke populacije juzne Italije a pored toga. U XII v dinasticke veze izmedju Sicilije. na primer Krstasi i Krstaske drzave. narocito Jovanovci. Primere nalazimo krajem veka u provinciji. oformljeni radi odbrane Sv. Devedesetih godina XII v klatno se pocelo vracati klasicnoj i klasicistickoj jednostavnosti. Znacaj nekih od ovih puteva tek treba istraziti kao i onaj sto povezuje velika svetilista Sv. cije paralele nalazimo u Makedoniji (Prilep).

Uskoro je svaka zemlja uzela ucesce u reaktiviranju antickih oblika koje je zapocelo u mediteranskim oblastima. pre n.ovladavanje trodimenzionalnom figurom i plasticnom cvrstinom . Jednu celinu predstavlja Mediteran u najsirem smislu reci a druga je zapad i sever. 5. Italija Od pojave helenizma u Italiji (VII v. Tako Italija na neki nacin predstavlja kljuc za razumevanje istocno 33 . Slikari murala su u vecini slucajeva uzimali iz klasicnorimske umetnosti motive za dekoraciju okvira i podnozja zidova. bez preciznih geografskih granica. Istok i Zapad zauvek su se razisli. Siciliju i Veneciju i kontinuitet italo-vizantijskih stilova. Ovo jedinstvo jedva da je nadzivelo vek. Ova pitanja su vazna i izvan Italije .definisane iskljucivo pravim linijama. (primer je slikarstvo Perivlepte u Ohridu) odrazilo se na zapadu u Djotovom plasticnom oblikovanju. izuzetno komplikovan je problem samog Rima. Ubrzo posle 1300 g. Konacno. Ove dve celine nisu samo velike vec stvaraju ogromne poteskoce u istorijskom izlaganju. Odvajanje ovih celina preseklo bi prikaz ovog razvoja i lisilo ga znacenja. Strogo govoreci. juznoj Italiji gde su znacajnu ulogu u razvoju specificnog romanickog stila imali pravoslavni kaludjeri. odnos njegove umetnosti prema sopstvenoj tradiciji i prema vizantijskim importima. U daljim poglavljima praticemo odvojeno razlicite linije razvoja u oblastima romanicke umetnosti. Paralelizam u razvoju i glavnom cilju . Razvoj romanicke umetnosti se i nije mogao sagledati kao ciljani napredak sa uocljivim fazama. zatim Belgije. apstraktne ornamente. priroda materijala zahteva razlicitu podelu u dve velike celine. Na pocetku se nije jasno videlo da ce u kasnijem periodu ovladati trodimenzionalna forma. Tamo je prisutan problem vizantijskih uticaja na Monte Kasino. Za romaniku antika je imala tri lica: paganski klasicizam antickog Rima. kubisticko isticanje volumena iz oko 1290 g.italo-vizantijska umetnost dosegla je u udaljene krajeve severne i zapadne Evrope. Rani razvoj nije tekao u nekom odredjenom pravcu. iz vizantijske nacin predstavljanja oblika. arhitektonsku pozadinu i detalje sa kostima. preko Francuske. e.najbolji primer je slikarstvo Mileseve. Iz ranohriscanske umetnosti preuzeli su programe i ikonografiju. Nemacke i austrijskih Alpa.) svaka generacija italijanskih umetnika morala je da se usaglasi sa snaznim klasicnim nasledjem. ona je ipak bila faza u razvoju romanike. Ovi su elementi razlicitim putem prenoseni srednjovekovnim italijanskim slikarima: neki su potekli iz sredine sa neprekinutom tradicijom. Spanije do Engleske. Radi lakseg pregleda zidno slikarstvo je podeljeno na drzave od Italije. zadobijale su postepeno plasticnost . Plasticno oblikovanje kasnijih generacija (primer je zidno slikarstvo Sopocana) ima paralelu na zapadu u zreloj skulpturi Remsa ili Naumburga. Ma koliko kratko da je trajala. Razlicite okolnosti odrazile su se na glavne probleme u istoriji romanickog slikarstva Italije: pitanje vitalnosti prethodnih vizantijskih stilova usvojenih u Rimu pre pojave romanike. u severnoj Italiji (Castelseprio). Konacno. ni rec “razvoj” nije prikladna. velikog rezervoara klasicnih oblika.nije pitanje “uticaja”: on je rezultat stogodisnjeg umetnickog identiteta. Ekvivalent na Zapadu je skulptura u Amijenu. neki su obnavljani u razlicitim periodima dok su drugi uzeti iz vizantijske umetnosti. pozni klasicizam ranohriscanskog perioda i klasicizam srednjovekovne vizantijske kulture.

Ranija dela (ostaci u Eboli-ju iz 1156) pokazuju ocigledne tragove sicilijanskog modela (bocni brod kapele Palatina). Postoje jasni savremeni pisani dokazi o pojavi umetnicke renesanse u Monte Kasinu `60-tih i `70-tih godina XI veka i s pravom ocekujemo puni prikaz novog slikarskog stila koji je potekao od benediktinskog reda. Zato ne iznenadjuje sto se Deziderije. Drugi stil. Ravenosa i Syracusa (San Marziano) u losem su stanju a publikacija o njima nedovoljno. Malo znamo o zidnom slikarstvu u normanskom periodu . Cefalu i Monreale spomenici politickog i kulturnog suparnistva izmedju normanskog kraljevstva i vizantijskog carstva. sicilijansko-vizantijski uticaj je potisnuo starije stilove murala. severne Francuske i Engleske. Kalabriji. pre svega grckim slikarima koji su po obavljenom poslu u Monreale-u (1190) presli u unutrasnjost i putovali juznom Italijom. Prirodno je da se ucinak ovih velikih ciklusa osetio u ostalom delu Italije zahvaljujuci. po osvajanju ostrva nadovezu na prekinutu tradiciju. neki cak do Rima u potrazi za poslom. zapocinjuci obnovu manastira. pozvao majstore raznih zanata i uputio mlade umetnike u Carigrad na obuku. Ovaj uticaj je stigao sa dva snazna talasa: prvi je stigao sa mozaika kapele Palatine u Palermu ( posle 1150) a drugi iz katedrale Monreale ( kraj XII v) prostirao se do Regensburga. Ove kontakte nije prekinuo ni rascep Crkve 1054 g. bio je u opadanju posto je dostigao fazu najznacajnijeg slikarskog fenomena ranog srednjeg veka. Jedan je vec utonuo u folklornu umetnost. Kompletna drustvena struktura pocivala je na grckim temeljima. Historia Normannorum Amatusa ( poznat u francuskom prevodu) i stihovi Alfanusa. Te iste godine car Konstantin Monomah je dodelio opatiji penziju od dve funte u zlatu a godinu dana pre nego sto je postao opat Deziderije je. Crocefisso i Minuto svedoce da je sicilijansko-vizantijski uticaj dominirao u okolini samog Monte Kasina krajem XII v. Juzna Italija Juznu Italiju su naselili Grci pre uspona Rimskog carstva. Meze. muslimanska osvajanja (827) prekinula su razvoj vizantijskog slikarstva cije rane primere nalazimo u katakombama i kriptama ali istorijski je bilo neminovno da se Normani. arhiepiskopa Salerna. njegovo zidno slikarstvo nije potpuno obradjeno. Vizantijski uticaji su bili jos snazniji u poznom srednjem veku. obratio Vizantiji iz koje je narucio umetnicka dela. onaj iz Monte Kasina. Pre dolaska Deziderija za opata (1058-86) postojale su bliske veze ovog manastira sa Vizantijom. boravio u Carigradu.romanickog zidnog slikarstva. Na Siciliji. Ali. Ovo se ne odnosi na sve figurativne umetnosti vec samo na mozaik. Kao ekskluzivna dela grckih slikara oni nemaju mesta u istoriji romanickog zidnog slikarstva a ipak su ostavila na njega najdublji uticaj. San Filippo di Fragala. Mazzara. Rajne. Zbog toga su mozaici u Palermu. Basilicata i Kampanji. Sve ovo potvrdjuju tri odvojena izvora: Chronica Lea iz Ostije. Caltanisetta. Freske narteksa Sant Angelo in Formis u Rongolise. kao clan delegacije Monte Kasina. Dvadeset godina kasnije Mihajlo VII Duka je (1076) povisio iznos na 26 funte. Nema podataka da je Deziderije angazovao vizantijske slikare za dekoraciju nove crkve. Izvori uzgred opravdavaju angazovanje vizantijskih majstora time sto su izvesne umetnosti i tehnike na zapadu bile zaboravljene. U juznoj Italiji u drugoj polovini XII v. Hronicari ne pominju ni zidno i minijaturno slikarstvo.-u. 34 .freske u Aderno. to je grcki provincijalni stil pravoslavnih kaludjera u Apuliji.

35 . Izuzetak predstavlja katedrala u Salernu gde su na horskom luku sacuvani fragmenti s kraja XI v (simboli jevandjelista). Istu ovu tehniku. Maurusa i pokazuje slicnost sa novozavetnim scenama u Sant Angelo in Formis. potpuno homogen stilski jezik koji je. bez sumnje zapadnjacki i neosporno italijanski. Svi vizantijski elementi iz Sant Angelo prevedeni su na novi. Derivacija stila postojala je i u folklornoj umetnosti Abruzzi-ja i u drugoj polovini XIII veka. Kriticari su im posvetili malu paznju ali oni ne predstavljaju rad grckih slikara niti odaju snazan vizantijski uticaj. jos je jedno polje na kojem se osetio snazan uticaj Deziderijusovih umetnickih inovacija. u apsidi Santa Maria della Libera u Foro Claudio i Santa Maria Maggiore u Pianella detalji na crtezu su grubi i sematizovani. povezani sa Monte Cassino-m. Capua. usvojena je i razvijena tehnika koncizne naracije kao i cloisonne modelovanje. angazovao vodece radionice u Campania-i. U rukopisu koji ilustruje zivot sv. realno je pretpostaviti da su lokalni italijanski slikari murala. monumentalnost Pantokratora. Slikarstvo u apsidi monumentalno izgleda sto se moze objasniti samo time da su modelovani po vizantijskim mozaicima. Ovaj se negrcki mozaicni stil ponovo javlja u kasnijem periodu u Rimu (San Clemente. Ali. uprkos pozajmljenog vizantijskog recnika. On nije razumeo izvesne vizantijske tehnike modelovanja. Na primer. za razliku od onih u Sant` Angelo in Formis. nalazimo u Sant Angelo-u sto otkriva da je slikar murala bio ucenik vizantijskog minijaturiste. koji dominira inace praznom povrsinom. preko slobodnih adaptacija do stvarno nezavisnih dela kao sto je zivot sv. Vizantijskoj umetnosti su nepoznati vesela naivnost u izrazu i vedre. ornamentalni motivi). sarene boje na plavoj pozadini. Ni jedan mozaik nije sacuvan u Monte Kasinu niti u crkvama. U rukopisima nastalim u vreme prepravke opatije mogu se prepoznati razlicite faze asimilacije. ciji je portret u apsidi zavrsen za njegova zivota. Santa Maria in Trastevere) te izgleda da Deziderijevi grcki mozaici nemaju direktne sledbenike u Italiji. 1084.Medjutim. koju karakterise dupla kontura i svetli akcenti u obliku ceslja. obrnuto je koristio modelovanje lica pa su obrazi upali. Visoki kvalitet fresaka potvrdjuje da je Deziderije. Kopiranje i ilustrovanje knjiga koje se od ranih dana vrsi u Monte Kasinu. Glavni majstor ove dekoracije bio je Italijan a ne Grk. vizantijska je odlika kao i izvesne tehnike modelovanja u jasno naznacenim planovima. niti da li je taj stil bio glavni. ucili kod vizantijskih mozaicara koje je angazovao Deziderije. Deziderije je prosirio i dekorisao crkvu Sant Angelo in Formis blizu Kapue. Ne znamo da li je stil fresaka u Sant` Angelo bio jedini stil koji su proizveli slikari. motiv u vrhu). One se krecu od vernih kopija grckih uzora. pak. Benedikta i sv. inspirisano grckim minijaturama XI v. Ono je. To se moze jasno videti na najznacajnijem sacuvanom ciklusu fresaka skole u Monte Kasinu. Njihov stil je trajao i u XIII veku ali je izgubio svezinu: na freskama koje su naslikane posle 1200 god. izvesne koloristicke kombinacije (sencenja plavih povrsina smedjom a zelenih crvenom) i raznovrsni detalji (kostimi. Nisu sve vizantijske crte koje se javljaju u Sant Angelo izvedene samo iz mozaika: podjednako snazan uticaj pripisuje se minijaturnom slikarstvu. mozemo reci da su grcki mozaici u bazilici Monte Kasino i drugim benediktinskim crkvama u Kampanji uticali na zidno slikarstvo u ovom kraju. i sacuvao je svoju osobenost kako u ikonografiji (simboli jevandjelista) tako i u pitanju forme (artikulacija pozadine. Atina 1087). neki poreklom Grci. Bez obzira na efekte koje su imali na druge mozaike. dekorisanim za Deziderijeva zivota (San Benedett. Maurusa iz 1070.

kao i sve akademske dogme ni ova nije izdrzala proveru. Njega karakterisu guste paralelne linije tamnih boja na svetloj pozadini. novog i konzervativnog. Najznacajnije sacuvano delo ovog stila je slikarstvo stare crkve San Clemente koja lezi ispod sadasnje bazilike. silazi na obojenom oblaku. Drugo. sto ostavlja utisak modelovanja u plitkom reljefu na ravnoj povrsini. odeven u zlatnu haljinu. proizvod tri faktora: a) ranohriscanskih elemenata kojima se stalno vracalo i koji su krajem XII veka. Avaj. b) vrlo aktivnih vizantijskih elemenata koji su se povremeno pojavljivali i c) paganskih elemenata antickog Rima ciji osnovni doprinos lezi u dekoraciji i ornomentu kao i kompozicionoj semi mille-fiori. Nista lakse nego pretpostaviti da je umetnicka obnova u Rimu krajem XI veka bila njegovo delo. zastitnik nove umetnosti u Monte Cassino-u postaje 1086 godine papa Viktor III. Ova tri faktora odredila su prirodu specificno rimskog stila. U proteklih pola veka ova je primamljiva pretpostavka bila jedna od usvojenih dogmi srednjovekovnih umetnosti. ali ni u 36 . Viktorova vladavina trajala je samo cetiri meseca. posto se nakon izbora vratio u svoj manastir. Tako je neopravdano smatrati Rimsko zidno slikarstvo za izravnog potomka slikarstva Monte Cassina. Slikarstvo Rima je u mnogo pogleda jedno od najsamostalnijih i konzervativnijih procesa srednjovekovne umetnosti. u Rimu se nije pojavio novi stil u zidnom slikarstvu do 1100 godine. I konacno. Tivoli). Rimski stil je izuzetno postojan. ne nalazimo u San Clemente-u cak ni u predstavi Hrista sa svetiteljima i arhandjelima u narativnim scenama. U stvari. koji se u ovom slucaju javlja sa neobicnom slobodom. Blago isarane povrsine ( primer su kostimi ) popularne su u Rimskom slikarstvu i cine jednolicni obrazac. Monumentalnost vizantijskih mozaika Monte Cassino-a. Ova praksa je dostigla vrhunac u XI veku: suva lakoca fresaka u Sant` Elia di Nepi je tipicna ali je bilo zaobilaznih tendencija u kojima su uticaji vizantijskih umetnickih principa obuzdavali jednolicne paralelne linije. predstavljali manje-vise konstantnu osnovu. izmedju ostalog. Pored tipicno rimskog linearnog sematizma. Upravo ove crte idu u prilog misljenju da je Monte Cassino bio posrednik izmedju Grcke i Rima. flankiran palmama (Santi Cosmi e Damiano. stil sadrzi elemente slikarske tehnike sa sjajnim akcentima. Oslikana je oko 1100 godine i predstavlja rad najmanje tri slikara koji su pokazali znatnu ujednacenost. u pratnji apostola i Svetitelja. zivim konturama i bogato variranim koloritom koji je izveden iz vizantijskih modela. Alexis-u ispricane su zivo sa istancanoscu karakteristicnom za minijaturno slikarstvo.Rim i centralna Italija Deziderije. novi stil je samo u opstim crtama bio slican stilu zidnog slikarstva Monte Cassino-a ( koliko nam je poznato na osnovu Sant` Angelo in Formis). Ti uticaji su izmedju VI i IX veka ili kasnije bili prave invazije. Rimsko slikarstvo u zrelom srednjem veku je. Nije samo rec o ikonografiji koja je ostala skoro ne promenjena od VI do XIII veka u kompozicijama kao sto je Spasitelj. Legende o svetom Clement-u i sv. San Silvestro. koja prevladava u Sant Angelo-u. slikarstvo San Clemente otkriva neposredno poznavanje vizantijskih modela. koji je sazreo u vreme pape Paskala II. Te crte su mogle biti izvedene iz zajednickog vizantijskog modela. U Rimu su postojale citave enklave vizantijskih umetnika pod zastitom grcke monaske zajednice (Santa Maria Antiqua i San Saba) ili drugih Grka i Sirijaca koji su zauzimali presto svetog Petra krajem VII veka i u drugoj polovini VIII veka. Pre svega. od maja do septembra 1086 godine. inspirisano slikarstvom Monte Cassino-a. minijaturnog a ne monumentalnog slikarstva. ali nekada je obrnuto.

XIII veka su lepi ali bezizrazajni. rimski stil se u jednom pogledu radikalno razlikuje od onoga u Monte Cassino-u . On pokazuje i zivost. bele. Ova ‘renesansa’ je u principu ogranicena na ornomentalne motive. razigran kolorit uglavnom bledo zelene. u oratorijumu Santa Pudenziana i u nesto kasnijoj dekoraciji Santa Maria in Cosmedin. Oni predstavljaju lokalnu rimsku umetnost koja nista ne duguje stranim uticajima . Bledi odraz te velicine ipak nalazimo u fragmentima ciklusa rasprostranjenog u nekoliko odaja Lateranske palate. Postoje i drugi znaci da je novi duh uskomesao Rim. romanicka “ celijska” struktura figure. sfericne vaze lice na neke u Sant` Angelo). Ni jedno postojace delo ovog perioda u Rimu ne moze da se meri sa elegancijom dekoracije u San Clemente-u. fizionomije (ovalna lica andjela golubijeg oka i mladi apostoli su rimski stereotip) i ornamenti . Njihovi okviri sadrze vise klasicnih ornamenata i posebno ljupko deluju sicusni puti u belom na plavoj pozadini. Vise od svega drugog. Ona je takodje ostavila svoj trag na same kompozicije nacinom predstavljanja scene u otvorima nalik na pozornicu u arhiktetonskoj pozadini koja je izvedena iz pozorisne kulise (scenae frons) Terencija i Seneke i u samom grupisanju figura ( pojedinci i grupe se pojavljuju na vratima kao hor). Likovi i figure na rimskim muralima od XI . Vizantijski uzori rimskih skriptorijuma su slicni onima iz Monte Cassino-a. Nedavno restaurisane freske Santa Maria in Cosmedin od posebnog su interesa zbog svoje teme. rimski slikar pokazuje da je upoznat sa dostignucima izvan Italije. Sudeci po slikarstvu San Clemente-a. Na apsidi. U nekoliko preostalih scena ciklusa Santa Cecilija in Trastevere. ovo pokazuje kako je na Rim relativno malo uticala vizantijska umetnost ciju su ekspresivnost tako revnosno podrazavali i cak isticali slikari Sant` Angelo in Formis. Stil se ubrzo vratio na jednolicni stereotipni linearizam (paralelne linije) ciji su temelji postavljeni pre nego sto je ovaj izuzetan ciklus naslikan. Njih ne pokrecu radnje i dogadjaji u kojima ucestvuju. oker i crvene.izuzetak su nekoliko tehnika modelovanja preuzetih sa vizantijskih minijatura. Na dekoraciji crkve San Pietro u Toskani razlikuje se rad tri rimska majstora.podnozju zida. Najblize paralele mogu se sresti u minijaturama skriptorijuma Santa Cecilia in Trastevere u Rimu ciji uticaj prethodi novom stilu minijaturnog slikarstva Monte Cassino-a. Zanimljivo je i karakteristicno za ovaj period u Rimu da povratak klasici nije bio povratak njenoj produhovljenosti. Nove kvalitete u rimskom slikarstvu predstavljaju smeli siroki pokreti i gestovi andjela u sceni Vaznesenja (glavna apsida). velika sloboda sa kojom se crtaju detalji. Njih prati mnostvo tradicionalno rimskih karakteristika: ikonografskih (uspravna figura Hrista u apsidi). Glavni slikar San Pietro ocigledno je putovao i imao koristi od susreta sa ne-rimskim stilovima. ali interpretacija ide drugim pravcem tako da umesto jednog kontinuiranog imamo dva paralelna stila. plave. Situacija se menja sredinom XII veka. karakteristicnu za evropsko zidno slikarstvo toga doba. na okvire slika na dekoraciju u podnozju zidova.on je oko 1100 godine ponovo otkrio umetnost antickog Rima koja je dugi niz godina bila zapostavljena ali sacuvana. po prvi put u svom radu.neki od dekorativnih motiva poreklom su iz juzne Italije ( na primer. Ovaj stil se odrazio na rad trojice slikara u Nepi. Ali ni jedno od nabrojanih dela ne mozemo nazvati cisto rimskim. Groteskna scena na soklu (Sissinius epizoda) parodira scenu Misa St Clemente-a koja je iznad nje i smatra se tipicno rimskom crtom. Jedan od trojice slikara ciji stil prepoznajemo na oskudnim ostacima dekoracije u Santa Croce in Gerusaleme sigurno je ucio u skoli koja je bila upoznata sa najnovijim vizantijskim delima. Tamo gde se 37 .

Skoro u istom periodu. javlja se ponovo skoro jednu generaciju kasnije kao glavni majstor grupe koja je oslikala tavanicu kripte katedrale u Anagni visoko dekorativnom ali difuznom stilu. Umetnost Spoleta. Rimski uticaj prostirao se na sever cak do Pize: freske iz XIII veka u San Pietro a Grado prilagodile su se ikonografskoj tradiciji starog Sv. U Toskani je ostalo malo fragmenata: u Pistoia. predvodjeni Maestro Ornatista koji je ostavio dela u Rimu i okolini. zelene i ljubicaste boje. Oni su postali izvor pokreta opisanog kao renesansa ranohriscanske umetnosti. Rim je bio izlozen novom talasu vizantijskog uticaja sa Sicilije koji su verovatno preneli slikari po zavrsenom poslu u Monreale. 38 . Torriti i Cavallini. Ovi ciklusi su uzivali kanonski autoritet s obzirom na starost i znacaj gradjevina koje su ukrasavali. Fascinantno je pratiti kako ovaj drugi majstor Traslazioni napusta sicilijanski monumentalizam svoga ucitelja i vraca se osnovnim izvorima rimskog slikarstva: kompozicionim i dekorativnim formama klasicne umetnosti i rutinskom stilu poreklom iz minijaturnog slikarstva u kojem je vizantijski manirizam ostao povrsan.njegove kolege zadovoljavaju rimskim linearnim stilom ili u najboljem slucaju celijskim stilom majstora toskanskog Vaznesenja. a ono malo sacuvanih mozaika (Santa Francesca Romana) pripada sasvim razlicitoj tradiciji. Slikar svakako nije bio Rimljanin ali je mogao biti iz Venecije. I tehnika i kolorit su vizantijskog porekla. sjajnom koloritu i tehnici modelovanja na dekoraciji apside u San Silvestro u Tivoliju koja je radjena u pravoj rimskoj tradiciji. Ferentillo. sredinom XII veka ili nesto kasnije. Umbrija. Sve je verovatno preslikano u XIV i XV veku brojnim scenama ili mozda nikada nije izaslo iz senke panelnog slikarstva koje je glavna umetnicka forma srednjovekovne Toskane. Znacajna dela obicno su radili rimski majstori. i Marcellina. Trag se uspostavlja krajem XII veka u crkvi San Giovanni a Porta Latina. Toskani. Rim je dominirao zidnim slikarstvom u severnim pokrajinama. osvecene 1116 g. blisko je povezana sa rimskom tradicijom (stilom Santi Giovanni e Paolo su izmedju Tivilo i Anagni-ja). koriste juzno italijanske i druge elemente cije poreklo nije utvrdjeno. Posledice ovog novog stila pratimo u monumentalnoj kompoziciji. on primenjuje smele nagle akcente i koristi slobodnu. Ovo nije dovoljno za rekonstrukciju izgleda zidnog slikarstva u Toskani. Petra i Pavla izvan zidina. Njegovi saradnici. Tridesetih godina XIII veka. dela slikara iz Lucca i Bologna a ono sto lici na ostatke pizanske umetnosti na Sardiniji ( freske u apsidi crkve Saccargia.splet ovih okolnosti je dostigao vrhunac u delima rimskih slikara Rusuti. Glavni slikar San Silvestro je nezvanicni pokretac poslednje romanicke skole rimskog slikarstva. slikarski skoro iluzionisticku tehniku i kolorit razlicit od svega do tada vidjenog u Rimu u kojem se smedje nijanse prelivaju u plave. Sudeci po freskama u Nepi. jedan od njegovih ucenika. Ocigledno da je sredinom XIII veka gusto tkano tkivo rimskog slikarstva pocelo da se razvodnjava da bi krajem veka bilo zahvaceno gotickim pokretom u isto vreme kada se novi talas vizantijskog uticaja infiltrirao u grad . Stavovi su se opet promenili: ova generacija slikara vraca se ikonografiji i stilu ranohriscanskih uzora medju kojima su najznacajniji starozavetni i novozavetni ciklusi bazilika starog Sv. u delima rimskih slikara iz Ferentillo. u slucajevima gde se ne drzi grube lokalne tradicije. sa kojim je mozda vec radio u Tivoliju. Ne znamo da li je ostavio utisak na svog mladjeg savremenika u Rimu posto skoro ni jedan mural nije sacuvan iz naredne dve-tri decenije.) razlicito se datuje: neki smatraju da je slikarstvo nastalo cak 1175 g. Lucca (San Ponziano) i Pisa. Petra i Pavla izvan zidina.

tesko sticemo zadovoljavajucu sliku njegovog pravog razvoja. Cak sta vise. narocito ne u otonsko vreme. San Clemente de Tahull. kao posrednok izmedju Italije i istocnog Mediterana. Medjutim. Milano i podrucje njegovog uticaja : Lombardija. Slicnost sa otonskom ekspresijom kombinuje se sa: a) ostacima iluzionizma klasicnog rimskog slikarstva (na primer trakasti ornament u sceni raja) b) novom vizantijskom tehnikom modelovanja (neke od sara na draperiji skoro su identicne onima u apsidi Sv. U krstionici katedrale Novara nedavno je otkriven jos jedan znacajni ciklus. mozda je poreklom iz Milana. Posto je sacuvano zidno slikarstvo Toskane i Emilia-e tako retko i udaljeno. Dekoracija. On je mogao stici i preko Pize ili neke od luka na Jadranu. dekoracija krstionice u Parmi potice iz XIII veka i tako je usamljeno da se usled svojih izrazito vizantijskih osobina smatra delom balkanskih putujucih slikara. Kompozicija se zasniva na milanskom modelu koji je bio poznat u Ticino i zapadnoj Svajcarskoj. Ticino Pijemont. Glavni slikar u Civate nadmasio je svoje savremenike scenom velike apokalipticke vizije nebeskog Jerusalima i borbe Mihajla sa azdajom. italijansko je po karakteru a romanicko po vremenu nastanka. Izmedju San Vincezo a Galliano i narednog znacajnog primera sacuvanog milanskog zidnog slikarstva u San Pietro al Monte blizu Civate postoji praznina od oko 90 godina. Glavna postojeca dela milanske skole zidnog slikarstva mogu se naci izvan grada. Italije i Burgundije nisu bile hermeticno zatvorene. kasnije milanski arhiepiskop je 250 godina nakon sto su grcki slikari zavrsili svoj posao u Castelseprio. Savoy postoji slikarstvo koje je poteklo iz iste radionice.Johannes Italus. Berze-la-Ville. naslikana 1095 godine. Postojala su dva glavna centra romanskog slikarstva u severnoj Italiji: Milano orijentisan ka severu i zapadu i Venecija okrenuta skoro iskljucivo istoku. Marka u Veneciji i San Giusto u Trstu) c) i konacno. morala igrati vaznu ulogu u XIII veku. zajedno sa slikarstvom Sant` Angelo in Formis. Saint Savin i Lambach-a. svrstava se u red najvecih dela ranoromanskog zidnog slikarstva. Jedino sacuvano znacajno delo. U svakom slucaju. 39 . koji je radio u Rajnskoj oblasti. cini velicanstvena scena Hrista u slavi izmedju dva arhandjela i proroka Jeremije i Jezekija. Granice Nemacke. freske iz Parme nemaju nikakve veze sa Rimom.Santa Maria in Castelseprio dekorisao je slikar iz Carigrada u VII ili VIII veku. Ideje su tekle u oba pravca sa juga na sever . grcki slikari su se u ranom periodu probili u Lombardiji . kada je za arhiepiskopa Milana postavljen Arnolfo de Capitani. u nekim pojedinacnim primerima njihovi uticaji su se preklapali. obnovio crkvu u San Vincenzo a Gallliano. Dekoraciju apside nove crkve oslikane u vreme njenog osvecenja 1007 godine.svi su elementi i figure u stuku ujednaceno spojeni a da se nije narusilo jedinstvo celokupne seme.Situacija u Emilia-i je podjednako problematicna. na severu i zapadu. U Aime. Ariberto da Intimiano. Slikarstvo Civate se nalazi severno od Milana nedaleko od jezera Como. Ovaj stil je mozda stigao u Parmu preko Djenove koja je. sa najsavremenijim principima romanicke kompozicije (rat andjela u velikoj luneti. Zivi pokreti i izrazi koje nalazimo kako u apsidi tako i u narativnim scenama u drugim delovima crkve podsecaju na otonsku umetnost: izmedju Milana i Reichenau postojala je ziva umetnicka razmena. raspored scene na tavanici) . Sicilijom ili Venezijom.

Nesporazum izmedju papa tokom XII veka su izgladjeni i potpisan je ugovor 1170g. ili negde izmedju u juznoj Francuskoj. blizu Pule koja je bila pod uticajem Venecije. Veneto Politicko i kulturno jedinstvo koje je nadmocna Venecija nametnula severoistoku Italije bilo je relativno novo u XII veku: do tada je ovaj region bio podeljen rivalstvom Akvileje i Grado. kao i cela Istra. Sukob istoka i zapada na ovom malom podrucju od velikog je znacaja za istoriju umetnosti. medjutim. Jedno je sigurno . njome je dominirao vizantijski uticaj mada mu nikada nije potpuno podlegla kao Sicilija koja je postala. 40 . Uprkos tome sto su sacuvane u fragmentima. Mora se. Ratovi su omeli ozbiljan razvoj u Lombardiji i unistili dela. predgradje Carigrada. fragmenti zidnog slikarstva u San Quintino u Spigno Monferrato blizu Alessandria bez sumnje pripadaju Milanskoj skoli. koja pokazuje izvesnu slicnost kompozicije. freske u Sant` Ilario u Revello-u su recite i krajnje egzoticne a njihova naglasena stilizacija podeca na katalonsko delo. Drugi razlog predstavlja razvoj romanicke umetnosti u venecijanskom zalivu koji je odrzavao vezu sa severom i zapadom. gde skoro nista nije sacuvano. Akvileja je pod Poppo-m zatrazila pomoc od germanskih careva a Grado se oslanja na Veneciju. Sto se tice Venecije. ali su sacuvani crtezi fresaka na pergamentu. Dekoracija katedrale u Vercelli (XI vek) unistena je u XIII veku pri njenoj obnovi. dopustiti i izvesna regionalna razlika. Trag fresaka iz Civate nalazimo u kapeli Sant` Eldrado u Novalesa cije narativno slikarstvo spada medju najekscentricnije dela celokupne romanicke umetnosti. narocito tokom vladavine Frederick-a Barbarossa (1152-90). San Giorgio in Como) ali o njima ne bi bilo moguce doneti zakljucke da u Pijemontu nije sacuvan veci broj dela. i ponovo se pojavio kako u Civate (San Calocero) tako i provincijskim derivacijama Ticino (Negrentino. zapadnjacki. Sorengo). S druge strane. Snazno i ne vrlo ugladjeno slikarstvo Santi Pietro ed Orso in Aosta potice iz sredine XI veka. Na kraju krajeva. Zahvaljujuci ovoj okolnosti sticemo predstavu kako je izgledala njihova ikonografija i kompozicija dok se o stilu moze govoriti na osnovu hagiografskih fresaka crkve na nekropoli San Michele at Oleggio. Sacuvano je samo nekoliko fragmenata iz ovog perioda (u samom Milanu. umetnicki gledano. blizu Novare. koje je ponovo buknulo za vreme patrijarha Poppo Akvilejskog (1031 g). Akvileja nije uspela da se odupre dominaciji Venecije. uradjenih tom prilikom. Jedan od razloga lezi u tome sto je Ravena svojom dugom vizantijskom tradicijom uticala na ceo region severnog Jadrana ali nije popunila umetnicku prazninu koja je postojala na Siciliji. Akvilejski patrijarh je dobio venecijansku palatu pre toga a umetnost Akvileje je krajem veka potpala pod venecijanski uticaj. Izdanak koji se prepoznaje nizovima belih tackica i crtica na osencenim delovima draperja. Da li je to slucajnost ili postoji stvarna veza izmedju Sant` Ilario i San Clemente de Tahull? Usled nedostatka dokaza nemamo odgovor na pitanje da li izvor ovog ekspresivnog stila treba potraziti u Pijemontu ili Kataloniji. Program i izrazito provincijski stil slikarstva u apsidi katedrale u Akvileji (1031g) u svojoj biti su italijanski dok je Maiestas u Santa Fosca. Novate. urodio je plodom cak u Kataloniji u delu majstora Pedret-a i njegovoj skoli.freske iz Revello-a nemaju veze sa Milanom .Tehnika i stil dekoracije u San Pietro al Monte verovatno predstavljaju stil koji je postojao u Milanu krajem XI veka. Stilom i datumom nastanka negde su izmedju Galliano i Civate.

Nedavno otkriveno Vaznesenje iz krstionice sv. Ni u Trentu nista znacajno nije ostalo te je jedina studija moguca u Alto Adige (juzni Tirol). venecijanski mozaici su ubrzo prevazisli ropsko podrazavanje venecijanskih modela i razvili sopstveni stil sa snaznim romanickim odlikama. tremu i glavnoj apsidi sv. pod vizantijskm uticajem pojavio se stil koji je bio zivlji zbog upotrebe linearnosti i iluzionistickih akcenata. skoro bez i jedne vizantijske crte. U ornamentu se kombinuju vizantijski (traka na mozaiku. Njihovi akcenti nisu toliko iluzionisticki kao apstraktne sare. beli i roze osnovni premaz. uglavnom klasicnorimske i ranohriscanske umetnosti kojom je Akvileja obilovala. Vizantijska umetnost je” obradjena” u Veneciji. crte figura su vise zapadnjacke a pokreti manje prirodni. vidi se na bezbroj primera: pozajmljene su citave skupine figura iz venecijanskih kompozicija kao i pojedinacne figure iz starijih mozaika San Giusto u Trstu . plava boja je dobila smedji. ostri akcenti su nanoseni bez prelaznog modelovanja. Uprkos tome. oni su stigli u Veneciju i nastavili da dolaze dugi niz godina.Ciste vizantijske forme. koji je tada dominirao mozaickom umetnoscu. Dekoracija Santi Nazaro e Celso je preromanicka. Uticaj venecijanskih mozaicara i grckih muralista na glavnog umetnika Akvileje. kao sto su mozaici Torcello-a. izvedenim iz minijaturnog slikarstva.hladni. U vreme kada su drugi umetnici odlazili u Monte Cassino. svojim stilom nije nista vise vizantijska od slikarstva u Salzburgu koje je vrlo blisko umetnosti Veneta. katedrale u Trstu. njih su radili Grci koje je pozvala Venecija da ozive umetnicku formu koja vec generacijama nije upraznjavana na zapadu. Slicne lagane i tecne ilustracije legendi mogu se naci i izvan Veneta. Marka ocigledno pokazuje ovaj spoj. veoma su retke u Venetu . su tako neobicni po izlozenoj temi i formi da je svako poredjenje nemoguce. Kao rezultat spoja vizantijskog i kasnoromanickog manirizma. pojavili su se skoro histericni pokreti i izrazi lica. Dekoracija krstionice u Concodria Saggiteria. Marka. Mesovito poreklo venecijanskog slikarstva nije ni u kom slucaju sprecilo razvoj snaznog individualnog stila koji je odmah bio elegantan i fleksibilan i prosirio svoj uticaj na siroko podrucje. U glavnoj apsidi sv. U bivsoj opatiji San Zeno. Marka. 41 . Romanici pripadaju saradnici ovog umetnika koji su naslikali legende o Marku. Vizantijski umetnici su drzali monopol na polju mozaika ali sa zidnim slikarstvom je bilo drugacije pa se romanicki stil brze razvijao. pazljivo koriscenje mnogobrojne naslage pigmenata dale su razlicite efekte. visuljak) sa romanickim elementima. Verona je bila jedan od kljucnih posrednika izmedju Venecije i severa ali u samom gradu prakticno nista nije sacuvano iz tog kriticnog perioda. Stil ovih mozaika je u svakom pogledu vizantijski. fragmenti crkve su iz XIII veka a fragmenti sekularnog slikarstva u kuli. Fragmenti u Vicenza i Riva San Vitale takodje nisu od pomoci pri utvrdjivanju uticaja veneto-vizantijske umetnosti na oblast Verone. naslikana krajem XI veka kada je vizantijski uticaj u Veneciji bio na vrhuncu. njeni oblici su transformisani do granice koja je Zapadu razumljivija od komplesnog grckog originala. iz istog perioda . Marku i murali u kripti akvilejske katedrale. “Tapiserija” na podnozju zida je cisto zapadnjacka. Hermagoras i figure svetitelja. polusenke su tople. U drugoj polovini XII veka. Sjajan primer su i mozaici sa predstavom stradanja u sv.oni cak u programu imaju neke zapadne crte: kompozicija u svodu juzne apside u Torcello-u vraca se na modele iz Ravene stare 500 godina. Lav i vasilisk pod Hristovim nogama u kapeli San Giusto trscanske katedrale izvedeni su iz karolinskog modela. ne samo Verone i doline reke Adidje vec i na podrucje istocnih Alpa. gde se u savremenim vizantijskim crkvama predstavlja Bogorodica na prestolu. sada se javlja figura Hrista inspirisana zapadnjackim Maiestas. siloviti pokreti figura.

U isto vreme.sve ovo je moglo biti radjeno po venecijanskim modelima. Padova je u 42 . slican spoj italo-vizantijskih i severno-romanickih elemenata nalazimo na nekoliko drugih ciklusa iz XIII veka u juznom Tirolu. Umetnik iz Burgusio ostavio je snazan utisak na sledecu generaciju slikara iz okoline ali je njegov stil trajao do pocetka XIII veka akumulirajuci sve vise veneto-vizantijskih odlika. bili su snazniji. koji su stizali iz St.Alto Adidje (juzni Tirol) Najranije zidno slikarstvo juznog Tirola su ciklusi iz karolinskog perioda u Naturno i Mals i oni ukazuju pre na snazne uticaje iz severnih i zapadnih centara nego iz Venecije. Oni pokazuju upornost starih tradicija. okruzena andjelima. trake i sema krljusti i fleur-de-lis poticu sa severa a smele forme. Rana dekoracija u juznom Tirolu koju oznacavamo kao romanicku. Za ovaj stil je karakteristicno da tezi grotesknom sto vidimo u cudovistima na podnozju zida u San Jacopo u Termeno-u ali i na apostolima u apsidi iste crkve (vrlo slicne su freske San Bartolomeo). pokazuje nadmoc severnog slikarstva nad italijanskim. U kapeli Castel Appiano blizu Bolzano-a jos su istaknutije naglasene forme u veneto-vizantijskom maniru. Istorija venecijanskog uticaja u alpskom podrucju ne zavrsava se ovde. S druge strane. lica imaju levantinske crte .a u pocetku postoji tendencija da se prenaglase zglobovi ispod uskovitlane odece. iz 1160 godine. Jos jednom se poreklo inovacija moze naci u venecijanskim mozaicima. ciji je program radjen u duhu karolinskih predaka. Uprkos tome sto ovaj stil sadrzi usamljene vizantijske crte (tipovi fizionomija) slikar nije direktno poznavao italijansku umetnost. On se snazno oseca u minijaturnom slikarstvu Padove u trecoj cetvrtini XIII veka. prikazano je figurama kao sto je andjeo u Blagovestima. ekstremna skracenja u sceni u kojoj kralj na konju prolazi kroz kapiju palate i moderna haljina ludih devica poticu sa severozapada. Gall-a u Grisons u IX veku. na primer u Grissiano-u. Iako su severozapadni uticaji. Na romanickim freskama apside u Mustair. samo po sebi vec ekstremno. Ali. Vizantijskoj i italijanskoj praksi ne pripada ni blistavi kolorit u kojem se istice nekoliko nijansi bledo zelene i bledo plave boje. dekoracija na svodu kripte Santa Maria Burgusio (1160-70) takodje je delo putujuceg slikara sa severozapada. Snazan lokalni akcenat ovog jezika pokusava cak da docara neuverljivo ali nepogresivo lokalni Dolomitski pejzaz u kojem Avram i Isak idu ka mestu zrtvovanja. ciklus Mustair sadrzi i neke italijanske odlike. Na istocnom zidu iznad su prikazani apostoli . u dekoraciji kapele postoji dosta severnih elemenata: ornamenti poda. povijen nos . Njegove teske haljine uskovitlanih nabora vuce brzina pokreta koji je naglasen belim akcentima i sfericnim spojevima. Ni jedan od ovih ranih murala ne pripada glavnom toku razvoja. akantusi. uprkos tome sto formalni jezik pokazuje nervozni drhtaj kasno romanickog manirizma. Ovde sencenje paralelnim linijama stvara prirodniju vrstu reljefa nego u Castel Appiano.bademaste oci. sedi na tronu u glavnoj apsidi. Program takodje ima vizantijske karakteristike: Bogorodica. Njoj ne pripada ni pozadina artikulisana arkadama i razlicito obojenim delovima. Atelje koji je radio Castel Appiano oslikao je i murale u Santa Margarita in Lana koji je jos uvek pokriven ostecenim slojem slikarstva iz XIX veka. meandri. kao sto je Irodov dvorski stav prekrstenih nogu. najkarakteristicnija ilustracija kasnoromanickog preterivanja sa venecijanskim oblicima. Mada nisu poznata kasnija dela ove radionice. u dekoraciji horskog prostora u San Giovanni u Tubre uzburkani linearni manirizam povlaci se pred oblim fluidnim stilom crteza reljefa koji je u XIII veku preovladao. Slikarstvo drvene tavanice u Sankt Martin u Zillis-u.

gde je naslikao nebeski raj na tavanici a svetitelje na tri zida gornjeg dela hora. na Burgundiju koja je presla u ruke germanskog cara kao posledica jos jednog dinastickog braka. samo bez ikakvih veza sa Monte Casinom i Klinijem. Prva originalna grupa sa sedistem u Turu obuhvata slikarstvo neuglacane (grube) finalne obrade na svetloj pozadini (fond clair). Samo jedna od cetiri grupe je stilski 43 . slikarstvo Burgundije i jugoistocne Francuske na plavoj pozadini koje je bilo pod uticajem Monte Cassino-a. Francuska Najveca dostignuca romanickog zidnog slikarstva u Francuskoj su rana dela s kraja XI i pocetka XII v. Najraniji nacin deli slikarstvo prema koloritu i tehnikama u dve glavne grupe: jedna je obuhvatala slikarstvo neuglacane (grube) finalne obrade na svetloj pozadini a druga slikarstvo glatke. Drugi su slikari te iste godine putovali dalje na sever do skriptorijuma u Alpima gde su iluminirali veci broj rukopisa. poreklom iz lokalne tradicije koja je kontinuirano postojala od kasnorimskog perioda. Francuski naucnici govore o opadanju koje nastaje oko 1150 g. 3. u Overnji i Poatjeu nailazimo na slikarstvo kako na svetloj tako i tamnoj osnovi: najpoznatiji ciklus na svetloj pozadini nalazi se u Saint Savin-u. Ali je uskoro postalo jasno da je ova podela odvise kruta i jednostavna te je dopunjena sa cetiri glavne grupe: 1. na severne teritorije koje su pripadale flamanskim grofovima. Ali. na juzne regije koje su pripojene Spanskoj marki i konacno na kraljevstvo Aragona. regionalne karakteristike i strani uticaji. 2. U nekoliko preostalih fragmenata iz XIII veka sacuvani su murali radjeni pod italo-vizantijskim uticajem. u kripti iste crkve postoji ciklus na tamnoj pozadini. pod upravom francuske krune. Slikarstvo mnogobrojnih crkava ostavlja lazni utisak da je na svetloj osnovi zato sto se prvobitni tamnoplavi pigment okrunio i izbledeo. sjajne povrsine na tamnoj. 4. U ovim oblastima kolicina sacuvanog materijala je tako mala da bi se francuska misljenja mogla opovrgnuti. Smatra se da prvo pripada autohtonoj. Ovo je stroga procena ukoliko se ne odnosi samo na centralnu oblast. Zatim. forme. Slikarstvo u Velay i Basse-Auvergne. 6. Minijaturista iz Padove angazovan je za crkvu Sankt Nikolaus at Matrei u istocnom Tirolu. On takodje ne pravi razliku izmedju aspekata koji se moraju tretirati zasebno: tehnike. Na primer. Sklonost ka sistematicnosti navela je francuske naucnike da izmisle razlicite nacine klasifikacije materijala ali se jos uvek nije pojavio zadovoljavajuci sistem. Ona se ne odnosi na: Normandiju i provincije koje je dobio engleski kralj Henri II brakom sa Eleonor -om Akvitanskom 1152 g. obicno plavoj pozadini. Slikarstvo istocnih Pirineja u kojima su preovladali uticaji iz Katalonije Ovaj slozeniji sistem ipak ne objasnjava postojanje velikog broja raznovrsnih oblika.umetnickom smislu bila veneto-vizantijski satelit. U kasnijim delima oseca se izvesna stagnacija ili prvi znaci razvodnjavanja koji su vodili gotici i konacnoj eliminaciji samih zidova. takodje na tamnoj osnovi i pod vizantijskim uticajem. Sledeci je bio pokusaj da se geografski definisu ove dve grupe tako sto je prva smestena u basen Loare (centralna Francuska) a druga na jug i istok u Burgundiju i Overnju. nacionalnoj umetnosti Francuske a da je drugo nastalo pod italijanskim ili vizantijskim uticajem.

naslikano mnogo kasnije (oko 1200). Do sada pomenuto slikarstvo karakterisu vizantijske forme i kolorit a do izvesne granice i ikonografija. gde su sacuvani najbrojniji primeri. Stil fresaka zapadne galerije Saint-Julien u Brioude vodi poreklo iz istog izvora iz kojeg i slikasrtvo u Le Puy. (Ulazak u Jerusalim) pokazuje srodnost sa kasnoromanickim slikarstvom severno od Loare i nije karakteristican za Burgundiju i stil apside. ne iz Monte Casina vec iz Campania-e i Apulije gde se asketsko vizantijsko slikarstvo takmicilo sa narodnim. ikonografijom. Uloga italovizantijske umetnosti bila je drugacija u Burgundiji. pojacane postojanjem hodocasnickih puteva. S druge strane. U odsustvu zadovoljavajuceg kriterijuma. na tremu i u Salle des morts (pogrebnoj kapeli). sada izgubljeni vizantijski materijal. u razlicitim periodima. koloritom. Nivernais. Stil odgovara stilu ateljea koji je radio murale krstionice u Parmi. Le Puy i juznoj Italiji. Ali se ona ne moze racunati kao francuska. On se javlja u Clermont-Ferrand-u cak u XIII v. mora se smatrati najznacajnijom. Potpuni pregled romanickog slikarstva u Francuskoj je nemoguc zato sto su sacuvana dela u fragmentima. Stil prvobitnog slikarstva svakako je proistekao iz juzne Italije. Mada ociglednih uzora za kasnije slikarstvo u Le Puy nema. iz razlicitih izvora bio nametnut domacim formama sa promenljivim intenzitetom. Ali. Mihajla. Ovde se ne radi o skoli. Limousin) i cak Akvitanije. Maiestas u kapeli obliznjeg Lavaudieu. Upravo ova slicnost potvrdjuje teoriju o stvarnom 44 . Djenova je kumovala tremu. Tradicije starogrckih kolonija zivele su i hranile se umetnoscu pravoslavnih kaludjera koji su tamo ziveli. obogaceno uticajima koji su stizali iz okolnih oblasti (Maine. do sada nije otkriven ni jedan primer direktnog importa iz vizantijskog carstva. vrsi se podela po geografskim oblastima. Slikarstvo u ovom podrucju je. hodocasnici su prenosili ideje i oblike. Taj stil je stigao u samo srce Francuske rekom Ronom i putevima kojim su isli kaludjeri sv. formom i stilom jedinstvena ne samo u Francuskio vec u celokupnoj romanici.slikarstvo u istocnim Pirinejima. Venecija Salle des morts: zlatne tackice oko velikog Raspeca u Salle des morts svedoce da je izvor umetnicke inspiracije bio mozaik.homogena . Slicnost je posledica geografske lokacije. Vizantijski uticaj je mozda drugim putem stigao u Savoy: freske iz Aime cija je ikonografija uzeta sa sicilijanskih modela (Monreale?) verovatno su radili putujuci slikari. ali ono ne cini homogenu grupu. Ne iznenadjuju nas vizantijski i italijanski elementi u onim delovima danasnje Francuske koji su blizu italijanske granice ili mediteranskih luka. vec takodje na slikarstvo iz XIII v u apsidalnoj nisi transepta. Dekoracija apside je tehnikom. oni su verovatno bili pre italijanski nego vizantijski. Verovatno je upotrebu juznoitalijanskog modela podstaklo to sto je mala kapela posvecena St Michael-u. Putujuci izmedju svetilista posvecenih sv. Jedina stilska paralela se moze naci u iluminiranom lekcionaru iz Klinija s kraja XI i pocetka XII v. Ona sadrzi raznovrsnost stilova koja iskljucuje uniformnost. Pre se stice utisak da je. To se odnosi ne samo na kompozicije u kamenu koje predstavljaju grube ali ambiciozno uradjene figure i narativne scene naslikane na tribinama transepta u XI v. Sacuvano je samo jedno delo na kojem mozemo prouciti njen ucinak. Centralna oblast. naslikan je tada najnovijim stilom a zasnivao se na aktuelnim trendovima u vizantijskoj umetnosti s pocetka XII v. Arhandjelu Mihajlu u Normandiji. slicno delima lokalnih skola u Turu i Poatjeu. nje se necemo doslovno pridrzavati u onim slucajevima gde postoji stvarna veza izmedju dela koja su udaljena jedna od drugih. Ali. Ostala dela pripadaju drugoj tradiciji (Gourdon ) ili su iz gotickog perioda (Tournus). Radi se o dekoraciji kapele Chateau des Moines u Berze la Ville na kojoj razlikujemo dva stila: stil fragmenta u brodu kasnog XII v.

Ali. ali i energiju. Predstava sv. Stroga. Figure u scenama stradanja ciji pokreti prelaze okvir i produbljuju planove radnji. Istancane ukrstene svetle i tamne poteze (pr. Takvi elementi pokazuju da su uticaji sa severa imali ulogu u razvoju stila Berze. Predstavljeni tipovi nisu ni rimski ni vizantijski. Ona se ne javlja vise nigde u Francuskoj. Ovaj sistem izbegava sematske oblike i skupine oblika. Kompozicija na svodu apside u Berze-u mogla je biti ista kao u Kliniju. Slabosti u prikazivanju Hrista govore o mogucem izvoru stila: minijaturno slikarstvo. Vincent-a). Direktni dokazi o vezi sa zidnim slikarstvom Rima ne postoje. Figure Dedicus u sceni stradanja sv.predstavlja majefikasniju tehniku u savremenom romanickom slikarstvu. naslikana u ogromnim razmerama. Mada najsistaknutiji stilski elementi u Berze-u . Molitveni zanos apostola blizi je karolinskoj i otonskoj umetnosti ili bolje reci klasicnom nacinu na koji je figura prikazana u karolinskoj i otonskoj umetnosti.jastuk na osloncu koji je neodredjeno dekorisan. kompleksniji i slobodniji nacin. Rec je o varijanti vizantijskog stila koji se ranije javio u klasicnoj umetnosti i koji je poznat kao stil “vlazne odece”.mreza paralelnih linija na telu . na primer udvojen motiv kruske na prevoju udova i cik-cak sara na nekim porubima. Uzor su minijature mozda cak iz samog Klinija. usamljeni sredisnji delovi plasticno docarane tenzije. narocito karolinsko Ada skole i minijarture iz Monte Cassino. pripadaju istocnoj crkvi kao i ruka Gospodnja sa vencem iznad Hristove glave. ni u kom slucaju ne mozemo pretpostaviti da sacuvane freske predstavljaju stil kojim je dekorisan osnovni manastir. Analiza kolorita i tehnike otkriva slicnu kompleksnu mesavinu.postojanju veze izmedju slikarstva u apsidi Berze i samog Klinija: Berze je nedaleko od Klinija i njemu je pripadao. kruskasta i trouglasta ostrvca cije forme odredjuju polozaj volumionozne odece. Mnogobrojni nanosi boje poreklom su iz vizantijske prakse ali i ovde imamo elemente koji nisu cisto vizantijski. Lorencija (ili St. Umetnik iz Berze vrlo je vesto prikazao stanje i okolnosti: mir i velicinu. dodatih zbog dekorativnog efekta. jos su impresivnije od mirnih figura u svodu. kao na karolinskoj minijaturi. Uskovitlane linije na udovima.neki svetitelji u nizu. Nekoliko motiva upucuje na slicnost sa Rimom . nervoznog stava i carskog gesta je realisticna i pokazuje vece tehnicko umece nego frontalna figura Hrista na kojem je nejasan odnos izmedju levog bedra i kovcega. Samo se na fragmentima iz Klinija uocava veza pigmenta i poteza cetke. Blaise) ili modelovanje kose ne nalazimo ni u vizantijskom ni u italovizantijskom slikarstvu. Ova kompozicija apside u Berze-u nema paralele u celoj Italiji. nabore u obliku slova V i uklanja amorfne naslage boje. Petra sa svitkom u prisustvu apostola i manjih svetitelja moze se tumaciti kao traditio legis ili kao cin osnivanja Klinija 910 godine. noge Deciusa ili bedra egzekutora sv. vec neobicnu kombinaciju obe . Temeljna studija Fernanda Mercier-a pokazuje jedinstven polozaj ovog slikarstva. dostojanstvena figura Hrista. ni rimski ni iz Campania-e. Berze predstavlja za izgubljenu dekoraciju Klinija ono sto je znacio Sant Angelo in Formis za Monte Cassino. Ova tehnika se koristi u Berze-u na dinamicniji. na primer. Pokusaj da se skracenjem donjeg dela tela leve strane postigne trodimenzionalni efekat nije ovde uspeo kao kod figura u pokretu u sceni Stradanja. prikazani u donjoj zoni. Ne mozemo 45 . On svakako nije nastao u Kliniju niti je direktno preuzet iz Italijanskog modela. pokret i likovanje. Verovatno je neko vreme postojao na zapadu posto se primecuje izvestan manirizam. Izvesne paralele nalazimo na freskama sa otonskim elementima u Saint Chef u obliznjoj provinciji Dauphine. sedi u sredini polukalote na necemu sto ne predstavlja tron iz italovizantijske Maiestas niti dugu iz severnih apsida.

onaj iz Saint Martina i Saint Julien. Anjou. Slikarstvo koje je sacuvano na jednom svodu verovatno je bilo deo obimnog programa. (Vie de sainte Radegonde) kojima je srodno fresko slikarstvo kripte. Zidno slikarstvo u Poitiers-u je mastovitije i snaznije a svojim karakteristicnim oblicima predstavlja vecu sinkretizaciju od slikarstva u Tours-u. Stil apsidalne dekoracije u Berze-u nije bio jedini stil murala kojim su radili umetnici Klinija. gotovo goticka ljupkost Hristovog lika ne daje nam za pravo da freske dovedemo u vezu sa dekoracijom kripte iz vremena opata Humbaud (1087-1114) koji pominju izvori. u kripti katedrale u Auxerre postoji jedno izuzetno delo koje se do sada opiralo pokusajima klasifikacije. Jedino njihovi oreoli i krila narusavaju preciznu geometrijsku podelu a sloboda sa kojom Hrist lebdi u centru je neobicna. naslikane u vreme osvecenja crkve 1084 g. i sa stilom zidnog slikarstva koje se moze rekonstruisati na osnovu fragmenata crkava Notre-Dame-la-Grande. ocigledno je bio sasvim razlicit. koncizna plasticnost.odbaciti mogucnost uticaja minijaturnog slikasrtva na stil bar jednog slikarstva iz Klinija.od pocetka XII do pocetka XIII v. bela. Poitou nije moguce jasnu razlikovati. crvena. Severozapadno od Klinija. u osnovi apokalipticna karakteristika. Izmedju krakova krsta nalaze se cetiri medaljona sa andelima. na primer. ciklus jevandjelja u Saint-Pierre-le-Eglises. stilove iz Touraine. Na siru okolinu uticao je nadahnutiji stil dekoracije Saint Julien. ne mozemo pratiti razvoj stila. Ravne. Partheny-le-Vieux). Ako stvarno potice iz vremena izgradnje kule (sredina XI v). Brittany i Champagne. u Touraine. Po freskama u brodu samog Berze-a zakljucujemo da je u Kliniju u drugoj polovini XII v postojao stil razlicitog porekla. u Burgundiji. Freske se ne mogu dovesti u vezu ni sa jednim poznatim slikarstvom u Burgundiji. a uticaji su dosezali do Akvitanije. Hijeraticna i nezna figura svetog Florentius-a iz Tour Charlemagne of Saint Martin zapanjujuce je visokog kvaliteta. 46 . Naspram ove strogo geometrijske forme. Razlicito se i tumaci. Minijature su uticale na zivopis Monte Cassino-a i kasnije Canterbury-ja. onda ona potvrdjuje pretpostavku koju iznose dokazi da je Tours kolevka romanickog slikarstva u regionu Loare. fluidne linije. Kolorit je ekonomican: oker. Dominantni stil kasnog XI v. Neosporna je njena. Poitou. Posto nisu sacuvani materijalni dokazi iz prethodna dva veka. figura Hrista na konju stoji bez okvira. Za razliku od problema sa kojima se susrecemo kod folklornog slikarstva arhaicnog stila. Datira se razlicito. Anjou. Kategorizacija nije zadovoljila mnoge naucnike. U samom Tours-u razlikujemo dva potpuno razlicita stila. Blesois i Berry. Slikarstvo 72 ciklusa ne odlikuje niti se oni mogu grupisati po lokalitetu. Saint Hilaire (narocito narativne scene u apsidi kapele ) i Saint Jean. Ucinjen je neuverljiv pokusaj da se utvrdi direktna veza izmedju romanickog zidnog slikarstva i karolinske minijature u Touraine. Saint Savin pokazuje slicnost sa minijaturama Poitiers. On predstavlja osnovu stilskog modi glavnih dela Poitevin murala i fresaka Saint Savin. Vecina postojeceg romanickog zidnog slikarstva u Francuskoj koncentrisano je u srednjem i donjem toku Loare. Njime dominira veliki krst ukrasen draguljima koji ne predstavlja samo sredstvo artikulisanja povrsine. ali se mora posmatrati u kontekstu favorizovanja figure konjanika u religioznim kompozicijama monumentalnih razmera ( krstionica u Poitiers. bledo siva i plava. Ovo je srce autenticnog francuskog slikarstva koji nisu dotakli italijanski i vizantijski uticaji i odredjeni su kao jedna grupa za koju je karakteristicna svetla pozadina. takodje na konju. Preciznije datovanje moze se postici u svetlu razvoja umetnosti u oblasti Loare.

arhitektonskim elementima detaljima na kostimima. hodaju i gestikuliraju na isti nacin. tavanica broda. Slikarstvo koje se gleda sa nize visine radili su minijaturisti iz skriptorijuma Sainte Radegonde u Poitiers-u dok su brod i zapadnu galeriju slikari umetnici koji su se bolje iskazali na monumentalnim razmerama. skoro sto godina. zvonak i harmonican kolorit vizantijske i italo-vizantijske umetnosti kasnog XI v. On je oslikan pre nego sto su skele iznesene napolje. Hor je predstavljao poseban. Galerijom dominiraju Poitevian elementi dok su freske na tremu slicne fragmentima u Saint Julien u Tours-u. u Angers-u. Poteskocu stvara pripisivanje stila iz Saint-Savin skolama u Tours-u. na kosi i bradi). Izvestan napredak moze se pratiti od galerije gde su forme ukocene i krute do fluidnog ritma na tremu. Glavni razlog lezi u italo-vizantijskom talasu koji je prosao Berze-om ali nije uticao na umetnost donjeg toka Loare. Sacuvana dekoracija se moze svrstati u cetiri celine: na zapadnoj galeriji. On je kruci i sematicniji od stila u Tours i Poitiers ali je. Dignitet i slicna neodlucnost odisu duhom koji je u osnovi kasnokarolinski. transept i hor. cak arhaicnog dela. Svetlost i senke predstavljeni su u Saint Savin onako kako su se slikale freske u San Vincenzo i 47 . Neki pisci su pokusali da objasne stilske razlike koje postoje u dekoraciji Saint Savin-a. gde se razlikuje rad cetiri slikara. ugao i razdaljina sa koje se gledaju scene takodje su znacajni faktori. obliku slova. Ovo govori o vrlo brzom poslu. Svaki od ovih delova radila je druga grupa slikara da bi se posao sto pre zavrsio. Po zavrsetku ovog veceg dela oslikana je kripta i konacno trem.Treci lokalni stil donjeg toka Loare. umnozavanje planova. Nju nije dotakao ni novi fizicki realizam i tehnika modelovanja “vlazne draperje” ali jeste novi nacin crtanja likova. Najveca grupa radila je na najvecoj povrsini. Razlikom u datovanju ne moze se objasniti utisak koji Saint Savin ostavlja. tremu i kripti. peti deo ali je u njemu malo sacuvanih fragmenata da bismo zakljucili da pripada slikarstvu glavnog broda. dok je jedan slikar bez icije pomoci radio kriptu i trem. To nas navodi da priznamo postojanje razlicitih varijanata stila.5 m. Brod i galerija su najmanje jedinstveni sto se tice dekoracije . Angers. bez obzira na razlike. kao marionete koje se ljuljaju na koncu opustenih kolena. Paris. 1390) i freske u Chateau-Gontier. Ni kontrast izmedju Saint Savin i Berze la Ville nije nista veci. Bibl. Redosled oslikavanja je bio sledeci: zapadna galerija. lat. zajedno sa Angers stilom imao uticaja na dekoraciju Saint Savin sur Gattempe. isticuci da je oslikavanje crkve trajalo dugo. ima tako upadljive zajednicke osobine koje iskljucuju prekid u radu. postoji opsta ujednacenost u artikulisanju tela. Cak sta vise. figure stoje. Ali Deschamps i Thibout su skrenuli paznju na cinjenicu da celokupno slikarstvo. Grabar je naglasio da se neobican raspored starozavetnih scena na tavanici broda moze jedino objasniti pretpostavkom da su slikari tesko pratili zidare i koristili njihove skele prema svodu. posto se dekoracija nekih delova crkve veoma razlikuje. nat.oba pokazuju karakteristike sva tri umetnicka centra: Tours. To je utisak starijeg. predstavljaju minijature (Vie de saint Aubin. Pored velikog stepena slicnosti u sekundarnim elementima ( ornamentu. povijenih ledja. Svod kripte je u najvecoj tacki visok 2. brodu. Poitiers-u i Angersu. a slikari su birani prema vestini koja odgovara uslovima. Poitiers. one putuju prekrstenih nogu i obicnim ljudskim pokretima iskazuju zurbu i neizvesnost ali u sebi poseduju dignitet saznanja da su deo Bozijeg plana. Razlike u poreklu. u odnosu tela i odece koja je cesto kao pescani sat suzena na kolenima a otvara se spolja. vestini i temperamentu slikara samo su delimicno uticale na formalne razlike: format. tavanici broda. Ali razlike su daleko manje znacajne od ujednacenosti stila. U svakom delu dekoracije.

Glavno delo koje pripada ovom stilu vodi poreklo iz ovih tradicija i nalazi se u blizini ova dva grada u dolini male Loare gde se kasnije razvija ovaj stil. Skoro sva lica su identicna. Mnoge autore je zavelo skiciranje te su ih svrstali u sredinu XI v dok je druge ikonografija navela na zakljucak da se radi o kraju XII veka. primaknutih i siroko otvorenih ociju kao u zaprepascenju. koja je nekada pripadala opatiji u Mormoutier-u. radio u granicama provincijskog stila. jedan je severno od Loare. formiran u XI veku. pokazao se istrajnim i razgranatim -stigao je u Berry gde freske iz kasnijeg perioda u Chalivoy-Milon pokazuju nepogresivu slicnost sa Saint Savin-om. crna ) samo naglasava karakter dela koje nam nista ne govori o poreklu stila ili slikara. mnoga naslikana iz profila. necemo se ogresiti o ovog slikara ako ga svrstamo u provincijalne umetnike.napeti i nestrpljivi. verovatno poreklom iz Angers-a. Dve predstave Hrista na prestolu u bocnim apsidama nisu iz kasnijeg vremena kao sto se verovalo vec pripadaju drugoj tradiciji. Mala kapela u Montoire takodje sadrzi slikarstvo drugacijeg stila. bela. Izvesna sklonost prema sporednim figura na primer prozor sa Bogorodicom katedrali Le Mans govori o novom ritmu koji je razvijen u Maine. Nastaju novi centri. otonskog porekla koji je kasnije usvojen i ozivljen. Kriptu Saint Nicolas u Tavant-u. Oluja je prosla slikarstvom pretvorivsi svaki treptaj vode u talas razdiruci odecu figura u lepezaste nabore. snazne individualnosti. Oba su iz doline Loare. Ograniceni izbor boja (crvena. skoro brzopotezno mestimicno sa zivoscu koja je na granici genijalnosti. U medjuvremenu. Tourangeau-Poitevin-ski stil. zuta. severno od Poiters-a. Kripta je oslikana lagano. verovatno izgradjene u prvoj polovini XII v.Galliano pocetkom XI v: forme su apstraktne i dekadentne veoma udaljene od iluzionizma. radila je podjednako snazna umetnicka licnost. Izrazi su isti . Nedavno otkriveno slikarstvo u gornjem 48 . ali samo u minijaturnom slikarstvu. Celokupna kompozicija pokrece se preciznoscu astronomskog sata. Le Mans ili Vendome. Jedan od slikara koji je radio u brodu crkve Saint Savin. Razlicite grupe slikara koje su radile u Saint Savin nisu bile orijentisane na umetnost Italije ili istoka. On prozima cak i duplu mandoru izvesnim kruznim pokretom. Slikarstva u Primellesu i Palluau su naslednici ovoga stila koji je vec tada degradirao do nivoa folklorne umetnosti. Problem predstavlja datovanje fresaka a ne njihovo geografsko ili nacionalno poreklo. Freske su verovatno naslikane pre1140 g. Preovladava utisak starog stila. Danas je ovaj stil predstavljen samo jednim delom: freskama u Arienes i starija dekoracija u Ponce. Njihova je umetnost u svojoj osnovi zapadnjacka. produzio je odmah po zavrsetku da radi na Chateau-Gontier.ali je poznavao i Poitevin-sko slikarstvo: nacin na koji je uradjena arhitektonska pozadina u sceni Tajne vecere tipican je za kompoziciju u Vie de sainte Radegonde. Slikar je verovatno dosao sa juga. Ali freske su usamljeni primeri a ne znacajne faze u procesu razvoja. od druge cetvrtine XII v teku novi procesi. govore da je slikar. Masivna figura Hrista u predstavi Maiestas u istocnoj apsidi male krstoobrazne kapele Saint Gilles. Montoire. iz Akvitanije ili Gaskonje pomislicemo da je umetnost Gaskonje bila isto toliko nadmena . suvi kao od slame. kombinuje kraljevsku uzdrzanost centralne figure sa blagozvucnom gipkoscu dopadljivih obrisa i delikatnih oblika andjela iz pratnje i simbola jevandjelista . Kruti trouglasti nabori i cik-cak rubovi draperija. Ikonografija fresaka zanimljiva je koliko i njihova izrada. Elemente ovoga stila nalazimo i u Vendomois-u. verovatno putujuci umetnik iz Katalonije. zabrinuta cela ostrih povijenih noseva i malih skoro kruznih ustiju.

Najzanimljivija medju ovim kasnim delima je dekoracija hora Saint Jacques des Guerets (ima ravnu tavanicu). Radili su ih isti majstori na sta ukazuje srodnost sa dekoracijom apside u Tavant-u. Na prvi pogled. Najveci broj postojecih ciklusa je iz doline Loare. Figure nisu vise zrtve transcendentalne volje. oni su dostojanstveniji i svecaniji. Na freskama u Ebreuil-u (Bourbonnais). tipicnu za Saint Savin i tapiseriju Bayeux. razlicite komponente dekorativnih sema izgledaju nepovezano.sto potvrdjuju i drugi faktori. iako su postale zamorne i trome. koje su radili isti majstori ali sa vise truda. Usled ceste promene dimenzija. Majstor je naslikao na neravnom istocnom zidu ne samo Maiestas. ali je u Brinay kvalitet bolji a formalni recnik ugladjeniji. forme postepeno arhaicne i maniristicke . draperje su vise stilizovane i raznovrsne. Galski duh (esprit gaulois) je prenaglasen skoro do karikature . Oni govore o nestajanju umetnicke originalnosti i prelasku murala na nivo zanata. deo Strasnog suda i epizode iz zivota St James i sv Nikole. crvene u smedju i plavu). Pojedinacne kompozicije su izgubile tacan osecaj monumentalnosti koji karakterise zrelu romaniku.horu crkve. upucuje u drugu cetvrtinu XII veka. Krajem XII veka francusko zidno slikarstvo su radikalno promenile nove snage koje bi se u svim drugim zemljama smatrale kasnoromanskim ali ih francuski naucnici ne nazivaju tako vec. Scene iz jevandjelja u Le Liget-u pokazuju zasicenost visokoromanickog stila. Gilles u juznoj kapeli kripte blizu Saint-Aignan-sur-Cher. Veliku epsku naraciju.sam kraj veka . Berry-ju. figure postaju vitkije. Maine. Mada jos uvek siroki. njih pokrece sopstvena volja. ljupkost i neznost nepoznatu zreloj romanici. Ako pazljivo pogledamo otkrivamo da. izraz. Pokreti ovde samo delimicno podsecaju na Vicq. Promena se ne ogranicava samo na spoljasnjost. Prikaz ustalasalih zavesa. Mozda ih nije ni bilo posto je prednost u umetnosti presla sa zidnog slikarstva na bojeno staklo. oslikane posle 1150 g. One 49 . odvojeno jedna od druge.primer su freske koje ilustruju zivot St. Sujeta je zamenila posvecenost a dvorska elegancija velicanstvenost. To navodi na kasnije datovanje . moze se reci posteniji. vec ogromno Raspece kao njegovu ravnotezu. vec se primecuje prelaz ka gotici. Pravilne. U kasnijoj fazi razvoja ovog stila. Vecina dela stvorena u ovom novom pokretu nalazi se severno od Loare. forme su dobile spokojni kvalitet. To nam govori da poreklo treba traziti u Anjou. ovladanom tehnikom cak i izvesnom dozom rafinmana. Najznacajnije slikarstvo ove grupe su bez sumnje freske Saint Aignan u Brinay. valovitih ivica zabacenih rukava govori da su freske nastale sredinom XII veka . ciji ugladjeni primitivizam podseca na Art Nouveau. zamenjuju ilustracije epizoda. On pripada visokoj romanici svojom zreloscu. minijature cak tapiserija. Orleannais. koji obicno nalazimo u apsidi. Za figure je koriscen smeo kolorit u finim prelazima (zelene u zutu. gestovi odmereniji. Ono pripada freskama koje nalazimo cak u Berry-ju i severnoj Burgundije: primer je usamljena predstava Hrista i andjela na konju na svodu kripte katedrale u Auxerre iz sredine XII veka. jevandjeljski ciklus. bojeno staklo. Ovo skretanje u dekorativnost je karakteristika samo jedne grane zidnog slikarstva u centralnoj Francuskoj: na drugim mestima zastarevanje romanickog stila ima direktan. gotickim. Ovo moze delimicno objasniti postojanje slikarstva cije osobine vise ukazuju na druge umetnicke forme: emalj. dekoracija kruzne kapele Saint-Jean-duLiget u Chemille-sur-Indrois donosi malo novina u poredjenju sa slikarstvom druge cetvrtine XII v. s pravom. dopadljive pruge u boji daju dekorativnu pozadinu na kojoj raspored figura gradi zanimljivu koloristicku siluetu. Ni jedan nije visokog kvaliteta i moraju se smatrati rustickim odrazom umetnosti ciji su urbani oblici izgubljeni.

sacuvana u udaljenim seoskim crkvama i nisu tipicna za zidno slikarstvo provincije koja je bila najbogatija u umetnickom pogledu u Francuskoj. Freske iz apside kripte u Montmorillon s pocetka XIII veka. One pokazuju nadahnuti stil s pocetka XIII veka u svojoj najsvetlijoj rokoko formi i delikatnom prozimanju talasastih linija. Spanija Spanija zauzima posebno mesto u istoriji romanickog zidnog slikarstva. U kapeli Saint Michael hodocasnickog centra Rocamadour prikazane su scene Blagovesti i Sretenje dve Marije. Modelovanje draperja je postignuto kao na emalju. Couddes i Souday. crvenog zutog i malo plavog je tipicno severnjacki kao i ranogoticke vitke elegantne haljine.postoje izvesne paralele sa skulpturom Auvergnant a nekoliko detalja upucuje na pirinejsko slikarstvo. Slikarstvo u Saint-Marie-de-Anglais kasnijeg je datuma i grublje a ono u Petit Quevilly svakako je radio engleski slikar. Brout Verney i Malay. daleko nadmasuju savremena dela. Podjednako bogat kolorit ima jedino sacuvano romanicko zidno slikarstvo u Quercy iz oko 1200 god. delimicno gradiranjem kolorita a delimicno jednostavnim svetlim i tamnim linijama. To je u osnovi folklorno slikarstvo i vec pokazuje odlike svojstvene katalonskim delima kao sto su Osormort i Bellcaire. ranijeg su datuma u odnosu na dekoraciju Montmorillon i primitivnije su. stavovi i gestovi Bogorodice) ali stil nije vizantijski i ima presedane i daleke paralele u Thevet-Saint-Martin. U ovom kasnom delu podjednako su izbalansirani prirodnost i rafiniranost. Fragment iz nise ambulatorijuma u Saint-Sernin u Tuluzi. kolorit i ugladjenost koja podseca na minijature govore da je umetnik poznavao slikarstvo centralne Francuske. ovo su gruba i primitivna dela. izbalansiranost masa tela. Zato je nejasna uloga koju je severna Francuska imala u razvoju romanickog zidnog slikarstva. Saint-Junien. Na srazmerno maloj povrsini u dolini istocnih Pirineja sacuvano je pravo bogatstvo ranoromanicke 50 . glavnog umetnickog centra Langedoka. Stil fresaka iz Rocamadour je u osnovi juznjacki . cini jedine sacuvane romanicke freske iz ove oblasti. vreme Philip Augustus (11801223). Fragmenti Raspeca u Saint-Andre-des Eaux (Cote du Nord). Na zalost. Kolorit sa puno zelenog. Jedno o dglavnih dela iz pirinejske oblasti je dekoracija juzne apside u kapeli Saint Jean Baptiste u Saint Plancard. u Saint-Martin-de-Fenouillar. Jedino zajednicko ovim delima su: obilje uglova i krivih linija pripada istoj kasnoromanickoj fazi (manirizam) kao i ljupka ustalasalost Montmorillon i vrlo razlicito ispoljeni isti opsti trendovi toga vremena. Iz istog perioda ali druge radionice su freske iz Lavardin-a. Ono verovatno potice iz druge cetvrtine XII veka. Slikar je upotrebio vizantijske ikonografske modele (presto. One su u direktnoj vezi sa provincijskim freskama iz Vieux Pouzauges. Situacija je ista u juznim oblastima. Prvobitno su naslikane bogatim tamnim koloritom na tamno plavoj osnovi. Katalonski uticaj dominantan je u Roussillon-u. Izbirljiva tehnika skulptoralno uradjenih ispupcenja (cabochons) podseca na Limousin ali stil nema nikakvih veza sa Limoges.se krecu kao siluete na bledoj pozadini. L`Ecluse (La Clusa). jedinim sacuvanim freskama u celoj Brittany. Plasticnost cvrstih formi. Slikar verovatno nije bio poreklom iz severne Francuske posto u severnoj i severozapadnoj Francuskoj gotovo da nema zidnog slikarstva. Sorede i drugim mestima.

Panteon de los Reyes u Leon-u i Sala Capitular u Sigeni. Po mom misljenju. samo u Rajnskoj oblasti i delimicno u Rimu imamo prilike da proucimo stil i razvoj srednjovekovnih slikara. jedna sa centrom u Vich i Ripoll-u. ponovno osvajanje teritorija koje su bile pod Mavarima. nase izucavanje zidnog slikarstva u Spaniji zasniva na produkciji u provinciji koja je oduvek stajala izdvojeno od Spanije. Sacuvano slikarstvo na jugu se moze svrstati u dve celine. Ginestarre) i Balira (La Seo de Urgel.on je uradjen u istoj tehnici i boji kao i dekoracija apside i odgovara fazi razvoja koje je slikarstvo dostiglo u Evropi oko 1120 g. Skoro celokupno zidno slikarstvo Spanije koncentrisano je u najsevernijem delu poluostrva sto je posledica istorijskih okolnosti. Pored fresaka tu nalazimo slikarstvo panela (baldahini frontali) i skulpturu u kamenu. njihov medjusobni uticaj i zato je ne smemo zapostaviti cak i kada u nekoliko slucajeva mozemo pratiti aktivnost jednog slikara na dva polja zidnom i panelnom slikarstvu. Santa Maria de Mur. Veliki broj fresaka na tako maloj povrsini od ogromne je pomoci u istrazivanju lokalnih afiniteta i skola i cak dopusta da sa sigurnoscu pripisemo neka dela pojedincima. Esterri. Tahull). Prelomni period ranog XII v tice se interpretacije datuma osvecenja San Clemente de Tahull (1123) i nedoumice . Juzna apsida Santa Maria de Tarrasa je oslikana posle 1173 g. U Aragonu i Navari nalazi se po jedno delo iz XII v a vrlo malo iz XIII v. Slikar iz San Clemente de Tahull mozda je poreklom iz Aragona dok je njegov pomocnik. u Kataloniji.da li su freske naslikane ranije ili kasnije. Ovako nepravilan razmestaj postojecih dela posledica je slucajnosti. posto prikazuje stradanje sv. Na jugozapadu je najgusca koncentracija fresaka. Kataloniju mozemo podeliti u tri glavne regije: severozapad. Ovde je srce katalonskog zidnog slikarstva. Sto se tice zidnog slikarstva. drugom points d`appui. Datum odgovara. Ali. do izvesne mere. nema razloga sumnjati u natpis koji belezi datum osvecenja . slikar iz Santa Maria de Tahull (tek) kasnije otisao u Kastilju. Tomasa Beketa koji je te godine kanonizovan. Barbara i Polina-u. Noguera Pallaresa (Estahon. Medjutim. Postoje i usamljena dela od kojih je San Quirce de Perdet veoma znacajno i ne pripada ni jednoj regiji. Deo severne regije danas pripada Francuskoj. severoistok i jug. drvetu. druga u Barseloni i ukljucuje Tarrasa. Sorpe. U Kastilji postoje dva dela koja su radili putujuci katalonski slikari i mnogo vise dela koja su radili aragonski slikari. Sredinom XI v. Dokazi idu u prilog sve tri mogucnosti. Santa Coloma). Burgal. pocinje Rekonkvista. Krajem XII v u Kataloniji su mu posveceni oltari. Mada oni daju sliku razvoja umetnosti jedne zemlje. Geografska podela nije potpuno zadovoljavajuca posto su nekada dva-tri slikara radila zajedno izvesno vreme a zatim posli odvojenim putevima. Orcau. u izvesnom pogledu ta slika je nepotpuna. Tako se sa izuzetkom nekoliko vrhunskih dela. Freske iz Tarassa51 . Toledo ima nekoliko dela iz XIII v a Leon samo jedan ciklus iz XIIv. Nikada joj nije sasvim pripadala ali nikada nije bila ni sasvim nezavisna. od severa do juga. U Kataloniji je evidentno postojao visoki stepen produktivnosti. metalu i slonovaci.umetnosti. Grabar je smatrao uzaludnim napor da se iz slabijih dela izdvoji rad pojedinih umetnika. medju njima je vrlo malo velikih slikara. ukljucuje Sescorts i Osormorta. Postoji vrlo malo kriterijuma za datovanje spanskog zidnog slikarstva i ni jedan nije savrsen. Trojica najvecih su: majstori apsida San Clemente de Tahull. ovo ne objasnjava zasto je veci deo slikarstva koncentrisan na krajnjem severoistoku. S druge strane. u dolinama Bohi (Bohi. Argollel. Engolasters. Vecina ovih dela preneta je u mali broj muzeja. vecina postojecih dela su skromna dostignuca malih crkava u kojima se nalaze.

Ova hriscanska mozarapska umetnost poznata nam je samo indirektno. islamska zabrana je prekrsena u dva slucaja. saracene y pictore” radio u Barseloni 1109 g. Provanse i Akvitanije prenosili su hodocasnici u Campostela-u. mozemo odrediti priblizan datum dekoracije svoda Panteon de los Reyes u Leon-u. rekao da je usla u svoje drugo detinjstvo. u persijskoj tradiciji postojala je sekularna umetnost. “Saracenska” sekularna umetnost uticala je na hriscansku umetnost severa. apstraktnih oblika ali bez figura) koje je ozivela karolinska umetnost. Ono je izlozeno uticajima iz Lombardije i juzne Italije a sa italijanskim modelima stigli su vizantijski elementi. Tokom XII v. Krajem XII v. Tako veliki broj razlicitih uticaja je morao stvoriti veoma raznovrsnu umetnost. vizigotske.zabelezeno je da je izvesni “Aly. Malo vise nam mogu pomoci freske iz Tarrasa-e. u nekom drugom kontekstu. jedan Englez je imao ogroman uticaj na ceo narastaj slikara u Aragonu i Kastilji. u osnovi linearnih oblika. Njen uticaj na umetnost hriscanskog severa bio bi manji da je ta zabrana bila potpuna i apsolutna i da je reprezentativno slikarstvo bilo sasvim prognano iz Kordovskog kalifata i Mavarske drzave. ali bez svesno kultivisanih povrsina. Ovaj otpor su ojacali vizantijski ikonoklazam i blizina islama. Medjutim. Islamski slikari su radili na severu . Slikarstvo Campdevanol-a. u zamku Cugat del Valles blizu Barselone 1157 g. hriscanima je bilo je dopusteno da na svojoj teritoriji oslikavaju crkve.e su sigurno iz tog perioda. One pripadaju poslednjoj fazi zrele romanike dok su stroge (asketske) freske iz Tahull starije bar za 50 godina. Od svih ovih uticaja najarhaicnije je vizigotsko nasledje. Prva i treca Ferdinandova zena zvale su se Urraca sto nam govori da je slikarstvo nastalo izmedju 1167 i 1175 ili izmedju 1181 i 1188 g. U ranim komentarima knjige Otkrovenja dominira teznja ka ornamentu i stilizaciji u strogom smislu. ovde nisu relevantne. Ako je ovo tacno. Drugo. U ovoj dekoraciji sve je jasno. Jacob Burckhardt je za ovu umetnost. Istancanost u oblikovanju figura u suprotnosti je sa neugladjenom dekoracijom i nedostatkom forme u 52 . od kojeg su sacuvane samo kopije. Prvo. Savremeni izvori pokazuju da su odabrane teme blisko povezane sa kasnijom spanskom umetnoscu. Nista od njihovih dela nije sacuvano ali scene iz lova i prikaz zivotinja u San Baudel de Berlanga (Castile) daju sliku o tome kako su izgledale sekularne freske. u praksi. predstavlja mesavinu rimske. i imaju vizigotske stilske osobiine. Islamska zabrana figuralne umetnosti ima snazan i odlucujuci uticaj na spansko zidno slikarstvo. dekoracija apside u Santa Maria i San Miguel i retabli u San Pedro koji su iz druge polovine IX v. te osobine se mogu opisati kao razvodnjavanje klasicnih oblika u slabom vokabularu. Ona je velicanstveni spomenik karolinske renesanse u zemlji koja se od samog pocetka opirala reprezentativnom slikarstvu u crkvama. Kuce i palate ukrasavane su slikama zivotinja i scenama iz lova. kolorit je snazan i bogat. karolinske i arapske umetnosti. po imenu Mecelmos. a drugi. Na njoj se nalaze portreti ktitora Ferdinanda II i njegove zene Urraca. Spansko slikasrtvo s kraja XI v. Njihov stil je tesko kategorizovati i svakako nije vizigotski u istorijskom smislu. vise nego murala. i sastoji se od klasicnih dekorativnih elemenata (arhitektonskih motiva. Minijaturno slikarstvo poprimilo je romanicke odlike od samog pocetka. francuske uticaje iz Langedoka. po uticaju koji je imala na romanicko slikarstvo minijaturna. Konacno. Stil slikarstva Tarrasa u potpunosti je drugaciji od dekoracije San Julian de los Prados (Santullano) u Ovijedu iz druge cetvrtine IX v. Ova tri primera pomazu nam da odredimo faze u romanickom zidnom slikarstvu Spanije.

Ni jedno od njihovih dela nije sacuvano. Medjutim. jedan od najranijih primera lombardskog stila. narocitim tehnikama koje umanjuju ili pojacavaju sencenje draperija nizom tamno-svetlih tackica. Dekoracije apsida Santa Maria de Esterri d`Aneu. Zanimljivo je da je ciklus Pedret. cak i kasnijoj dekoraciji juzne apside Santa Maria de Tarrasa (1180 g ). Neki likovi. Ostao je neosetljiv na stil velikog franko-hispanskog majstora San Clemente koji je dekorisao glavnu apsidu. San Juan de Tredos (sada se cuva u Njujorku) i San Pedro de Burgal pripisuju se majstoru Pedreta. ne samo po ikonografskim karakteristikama kao sto su dva andjela i natpis peticius i postulacius na predstavi Maiestas.tipovima. One su iste kao u Lombardiji: neke se javljaju pocetkom XI v. On je najsnaznije prisutan (posle Bohi) u radu majstora Strasnog suda crkve Santa Maria de Tahull. Inace. vec i stilskim crtama . cisto mozarapska karakteristika je smeli neprirodni kolorit snaznih kontrasta i nesklada. draperijama. modelovanju. i predstavljao cisto spanski element romanickog slikarstva koji se iz Spanije prosirio preko Pirineja u juznu Francusku. najslabiji u umetnickom smislu. Zakljucujemo da su u XI v. 53 . na primer konjanik apokalipse ili Pokolju vitlejemske dece. ciji je portret sacuvan.preromanickom slikarstvu Tarrase. najraniji i najoriginalniji u ovoj skupini dela radjenih pod italijanskim uticajem. Njega ne treba dovoditi u vezu sa majstorom koji je radio Santa Maria de Tahull. Slikarstvo San Juan de Bohi verovatno potice sa pocetka XII v i skoro da je vec romanicko. na primer na freskama Orcau. Najraniji strani uticaji na ibersko slikarstvo i arhitekturu dosli su iz zapadne Italije.figura Ecclesia na prestolu poreklom je iz juzne Italije ali je glavni izvor bila Lombardija. Cak i u ovom razblazenom obliku. Njega nisu istisnuli ni francuski ni italijanski uticaji. Spansko figuralno slikarstvo bi se utopilo u poluapstraktni sistem hijeroglifa da je Spanija ostala odsecena od sveta. Stilski su veoma bliski San Pietro al Monte i ovo delo.i konacno. Izuzetak predstavlja drugi sloj slikarstva San Quirce de Pedret. brojnim prelomljenim potezima. ornamentima . Mozarapski element je stalni faktor u razvoju brojnih lokalnih stilova a ponekad u vezi sa vizigotskom tendencijom ka razblazenim i labavijim formama. Argolell. nalik na zareze i tackice cije su posledice jagodicaste i pupoljaste formacije. bila grofica Lucia de Pallars (fl. Engolasters. Ove karakteristike su znatno razblazene u najranijim freskama San Quirce de Pedret u kojima se vise nego na drugim delima oseca mozarapski uticaj. Spanija nije bila odsecena a Katalonija je uvek bila spermna da primi nove ideje. Freske iz Burgal-a pokazuju brizljivu izradu mozda zato sto je narudzbina neke plemicke porodice. To se zapaza na slikarstvu Esterri de Cardos. Kada bi pocinjao da slabi prvi podstrek novog lokalnog stila. Nekoliko ikonografskih elemenata . Mur. Velike slicnosti ukazuju da su nastale u istom ateljeu a razlike se normalno javljaju pri zajednickom radu. Njegova jedina. 1080-90). paralelnim sa konturama (kojima se prethodno modelovalo) ili kombinacijom bledih poteza. mozarapski uticaj ogleda se u sabijenim i iskrivljenim figurama neprirodnih gestova i stidljivih izraza lica. Sve ove osobine vidimo u Kataloniji na delima koja su slikali ucenici skole majstora Perdet-a. nastupila bi reakcija prema mozarapskom nasledju. mogli su nastati pod direktnim uticajem lombardskog stila (andjeo na svodu San Pietro). prvo dosli lombardski slikari u Spaniju a za njima i lombardski neimari. u slikarstvu San Vincenzo e Galliano a vecina krajem veka u dekoraciji San Pietro al Monte blizu Civate i u delima naslikanim pod njegovim uticajem. mozarapski uticaj istrajao je tokom XII v. Ovo se vidi. Ovaj slikar je dekorisao bocne apside crkve San Clemente de Tahull. Neki autori smatraju da je ktitor.

Njegov stil nije svojim poreklom katalonski vec aragonski. Spanski naucnici su nazvali njegov stil “franko-vizantijskim” ali u dekoraciji San Clemente ne nalazimo vizantijske elemente. Proporcije i obline udova nesto su prenaglaseni a delovi tela su zatvoreni kontinuiranom linijom modelovanja. dinamicni pokreti. najveceg spanskog slikara romanike koji je istovremeno radio u Tahull-u. Dve kompozicije se razlikuju u osnovnoj konstrukciji i mnogim detaljima (reckava ivica Marijine kapuljace i duboki trouglasti nabori haljine koja pada izmedju njenih kolena). ziveo je u tom manastiru. slikar koji je radio San Pedro de Sorpe i kapelu Castillode Orcau bio je bolji ali ornamentalno obradjena povrsina ukazuje na postepeno vracanje antifiguralnim tendencijama mozarapske umetnosti. Mada iz ovog perioda nisu sacuvane freske u Tuluzi. mada Madona iz Tahull-a ostavlja utisak plasticne obrade. stilske teznje koje se osecaju u San Clemente realizovane su vrlo jasno i smelo na skulpturi Tuluze. ali. opat Barbastre.ona uvodi dinamicnost kao dijametralni pandan sematizovanoj kompoziciji Sorpe. Likovi koji su bili prazni ali lepi u delima samog majstora. U tehnickom pogledu. Izuzetak predstavlja delo majstora San Pedro de Sorpe koje se moze datovati sa relativnom sigurnoscu. tesko je razluciti vreme nastanka razlicitih faza. Moasaka i Sen Zila: dramaticna ekspresija. Ramon. Narocito su identicne strukture i lica dve figure Hrista. Konacna degeneracija stila stize u vidu nejasnih. ekscentricnih narodnih slikara koji su dekorisali crkve u Cardos i Estahon-u. osnovne iberske i lombardske elemente ozivela je energija krivih linija i plasticnost zaogrnute odece . takodje su se pretvorili u stilizovanu dekoraciju. Kolena njegovog Hrista slobodno iskacu iz obrisa figure. plasticno definisane forme i uzburkana igra nabora i prevoja. primetan u delima pomocnika majstora Pedret-a. Izvor ovog dinamicnog elementa u stilu Majstora Santa Maria de Tahull je ocigledan: uticaj majstora San Clemente. Njegov je stil blizak stilu Majstora Santa Maria de Tahull koji se programom nadovezuje na skolu Pedret. francuske komponente su evidentnije.Podredjenost lombardskih elemenata spanskom stilu. S druge strane. osvetio San Clemente i verovatno preporucio slikare. Modelacija vise ne istice volumen ili cak reljef. Ova bogata ornamentika u suprotnosti je sa nedisciplinovanim. Slikar je vise obuzet strukturom nego dekorativnom teksturom koja je bila najvaznija majstoru Sorpe. sada su postali tmurni i izgubili su nesto od svoje humanosti. Predstave Bogorodice na prestolu sa Hristomdetetom u Tahull-u i Sorpe-u imaju mnogo zajednickog. posto je ubrzo nazadovao. Stil koji su stvorili majstor Pedret-a i njegovi sledbenici postojao je do druge polovine XII v. U Santa Maria de Tahull. Sve u svemu. povijenim telima. San Pedro je dekorisan ubrzo posle Santa Maria ( osvecena 1123). Veca izrazajnost u Santa Maria Virgin (uporedjena sa figurom u Sorpe) takodje potice od majstora San Clemente-a. Poravnane plitke forme pokrivene su bogatom semom malih ornamentalnih linija. postao je izrazajniji kada se mozarapski uticaj ustalio u delima njegovih nastavljaca. Nizovi tackica na odeci koji su tu da istaknu reljef. prevoji i ivice odece padaju kao da su zahvaceni silovitim pokretom. Fragmenti njegovog rada sacuvani su u manastiru Roda de Isabena (Huesca). Isarana povrsina koja daje dvodimenzionalnost figuri u Sorpe nije organski povezana. njihova umetnost se oseca u ovom spanskom slikarstvu. Langedoku ili Provansi. U Argolell-u stil je postao rustican. i pokazuje osobine koje jasno razlikuju Bogorodicu i Hriste iz Santa Maria od iste u San Pedro de Sorpe. Njegov sjajni Maiestas u apsidi San Clemente pouzdano se datira u 1123 g. telo je postavljeno u produbljenu pozadinu (reljef). talasaste draperije 54 . Grabar ih je povezao sa freskama Revello u Pijemontu koje su odjek izgubljenih murala Provanse.

Sredinom XII v. Baldahin Ribas mu je verovatno jedino delo a njegova formalna terminologija uticace na frontale Hix i La Seo de Urgel.nalazi se na jednom od glavnih puteva preko Pirineja. Pelayo de Leon (1059) i kutija sv. nisu reprezentativne i nadahnuto slikarstvo kasnog XII v u crkvi Andorra de Vieja su samo usamljeni primeri. ovekovecenim u Don Kihotu. Tuluze i Puerto de Somport do neposredne blizine slikarske radionice u Huesca. Barijera nije postojala posto su veliki hodocasnicki putevi. a bilo ih je cetiri. Primera franko-hispanskog stila ima mnogo. Na zalost. . majstor San Clemente-a je nesumnjivo bio Spanac. Langedoka. Vodio je atelje u kojem su nastali paneli.znatna sinteza postoji na delima u metalu (Arca Santa u Ovijedu iz 1075 g ). On se cak moze pratiti na freskama apside Santa Maria de Mur. umetnost Rosellona na krajnjem severoistoku je sacuvana u delima inferiornijeg kvaliteta. Leon iz 1063 g. Osnovna draz drugih identifikovanih dela ovog slikara iz Kastilje (narativne scene San Baudel de Berlanga) lezi u njihovom dekorativnom efektu. Kompozicije na frizu San Saturnino de Osormort i San Martin del Brull kao i fragmenti pogrebne kapele San Juan de Bellcaire imaju prethodnike kasnijeg datuma u Poitou: tipovi fizionomija. Jovana Krstitelja i sv. Ovo se objasnjava polozajem episkopije Urgel . sklonost prema grotesknom i tragicnom. uskovitlanoj odeci. poprecnom modelovanju. Apostoli na prestolu severnog i zapadnog zida nadahnuti su emaljom. Francuski uticaji na katalonsku umetnost se nisu iscrpeli sa Tahull i Urgel-om. ali ima i karakteristike drugih zanata. cija se snazna licnost oseca u delu. Millan de la Cogolla (1053-67) kao i na feljefu u metalu: kutija sv. Ova terminologija nije nastala u XII v. Sinteza francuskih i spanskih elemenata nije prvo stigla sa freskama San Clemente-a stil je odvise homogen za tako nesto. Njegove figure su cak obojene mozarapskom melanholijom.uskovitlanih rubova. stavovi i pokreti figura podsecaju na Chateau-Gontier i Saint-Savin. Na sacuvanom zidnom slikarstvu nema ni traga prethodnog razvoja . narocito u delu majstora Santa Maria de Tahull u Capilla de la Vera Cruz u Maderuelo u Kastilji koja je gotovo u celosti sacuvana. Njegov uticaj prepoznajemo u dekoraciji San Miguel d`Engolasters koju je naslikao predstavnik skole Pedret (Majstor Santa Coloma). Slikar. Pedro de Seo de Urgel na linearnom potezu. bio je savremenik majstora San Clemente-a. preko Tolosana vodili iz Italije kroz Alpe. Ova vrlo prijatna sema (koncepcija) ukljucenjem peticius i postulacius andjela delimicno lici na tradiciju Pedret. U blizini Vich i Ripolla sacuvana su brojna dela .na fasadi Santa Maria de Ripoll replicirane su u reljefu slikane kompozicije iz unutrasnjosti crkve. I pored svih francuskih osobina. U samoj pokrajini Barseloni sacuvani su kasniji radovi. Slikarstvo majstora San Clemente nije uticalo samo na slikara Santa Maria de Tahull (poznatog i kao slikar Maderuelo). Nije tesko pronaci nacin na koji su ovi francuski uticaji stigli. francuski uticaji su vidni u juznom delu Katalonije. Freske Fenouillar s kraja XI v. preko Sen Zila. Njegovo delo otkriva spansku sklonost da narusi konvencionalne forme. Pirineji nisu predstavljali prepreku politickim kontaktima koji su obnavljani dinastickim i crkvenim vezama. Isidore.njene tragove nalazimo na slonovaci XI v: kutija sa relikvijama sv. Ovo je verovatno rezultat uticaja mozarapskog i saracenskog slikara koji je uradio zivotinje na nizem delu zida. Porodicne veze gospodara Tahulla i Maderuelo objasnice angazovanost ovog katalonskog slikara u Kastilji gde njegovom delu nedostaje korektivni uticaj majstora iz San Clemente-a. Romanicka strogost je umeksana 55 . Francuske uticaje prepoznajemo u slikarstvu minijatura kasnog XI v.

Njihov izmenjeni stil. Majstor Barbara vec pripada ranom XIII v. radio je u Valles-u. Eklekticni slikar Polina. u poslednjoj deceniji XII v. Detalji svakako podsecaju na engleske zveri. mnogi naucnici pripisuju majstoru Sigena-e.i ublazena u dekoraciji apside Santa Maria de Tarrasa. Najpoznatije delo je slikarstvo tavanice sa predstavom Blagovesti pastirima. naslikane posle 1170 g. bukolika svezina. Ovaj stil mozemo razumeti samo u kontekstu engleskog slikarstva. Leon). Razlog su velika razaranja koja je samo Panteon uspeo da izbegne. Najznacajnije delo zrele romanike na zapadu Spanije je slikarstvo Panteon de los Reyes u Leone-u. pastoralna scena zanosne naivnosti i osobenosti. mozda ne slucajno posto je kao grobno mesto dinastije bio uvazavan. Freske u Leonu danas su usamljeni primer bez prethodnika ili sledbenika. Francuski uticaju postoje u motivima i tehnikama. podignuta ruka Hrista u sceni Maiestas viri iz rukava ciji oblik podseca na francuski emalj i freske iz Montoire (mada u Francuskoj potezi nisu tako smeli). Ne postoje ni ranija dela koja bi ukazala na dekoraciju Sala Capitular u zenskom samostanu Sigena (Huesca). Primer su figure apostola. Njegov klasican stil blizak je kapitelima istocne strane severnog transepta stare katedrale u Lerida. Njoj odgovara neorganizovana kompozicija sa rastrkanim figuram. 56 . u apsidi San Saturnino de Artajona i u kapeli San Pedro de Olite i Artaiz rad su spanskog slikara koji je bio engleski djak. Slikari su verovatno mnogo putovali. kako dobrih (snazna. Uprkos zaostalosti. Ni stil ni program nisu spanski. narandzastom i roze dok se druge stedljivo primenjuju (plava. Ali. vise je goticki i provincijalni. Prelaz sa romanike na gotiku je nastao u kasnijim delima plodne skole majstora iz Sigena-e (Capilla de los Quinones u crkvi San Isidoro. stvari stoje drugacije sa Sigena-om: dekoracija Sala Capitula je delo stranog majstora. Freske bozanskih zveri iz zgrade kanonika San Pedro de Arlanza u Kastilji. Ipak je ovo delo spansko i duhom i formom. Njihov stil predstavlja preradjeni sicilijansko-vizantijski (monrealski period) na nacin vincesterskog minijaturnog slikarstva. ne drugi. Kolorit je uzdrzan. Engleski su cak detalji ilustracija i ornamenti. kome je francusko slikarstvo bilo uzor. nisu u pravu posto na freskama ima mnogo spanskih crta.). Petra i Pavla u Capilla San Miguel u Camara Santa u Oviedu ili statue dovratka u Portico de la Gloria u Campostela. neosmisljena kompozicija. ne bojom: siva i lila se koriste naporedo sa oker. Ali. najvaznijem ciklusu iz oko 1200 g. Ni jedno delo nema toliko spanskih odlika. (ali jos uvek to nije gotika). Prema tome. engleskog minijaturiste iz Winchester-a. zvonki kolorit ) tako i losih (nebrizljivo artikulisan prostor. Stavovi uspravnih figura lice na umetnost Poitevin (Poatjea) kasnog XI v (apostol u Saint Jean-u). Sintezom vizantijskih i severnih elemenata ovaj stil je anticipirao gotiku i pustio duboke korene u Spaniji. Uskovitlani nabori odece slicni su Brinay i Saint Aignan-sur-Cher a detalji kao sto je oblik zvezda na mandorli Maiestas-a ima prethodnika u Francuskoj (Saint-Savin). kosmarna arhitektonska pozadina).majstor Espinelvas. Nju je radio isti slikar koji je radio i panele . Na primer. Na njemu je vidan francuski uticaj te neki istrazivaci smatraju da se radi o delu putujuceg francuskog slikara. Analogija pomaze da odredimo vreme nastanka dekoracije Panteon de los Reyes (izmedju 1165 -1200 i pocetkom 1170 g. Teski i stupnjeviti nabori koji padaju sa ramena cetiri apokalipticne zveri (predstavljeni kao andjeli) verno oslikavaju bogate nabore na odeci spanske skulpture s kraja XII v. zelena). Ornamenti (vitice nalik na preplet) i fizionomije (na zanimljiv nacin izveden prevoj nosa) podsecaju na italo-vizantijsko slikarstvo. freske iz crkve u Sigena-i . S druge strane. ktitor je identifikovan kao Ferdinand rex prvi. efekti se postizu tonskim kontrastima.

Barcelona) tako i Toleda (San Roman. To se odnosi kako na pozno slikarstvo Katalonije (Puigreig.spansko romanicko slikarstvo u osnovi je goticko od pocetka XIII v. spansko zidno slikarstvo vec je u opadanju. San Cristo de la Luz) gde na provincijskim formama nalazimo italo-vizantijske elemente. Engleska 57 . Do 1200 g.