P. 1
oto demus

oto demus

|Views: 44|Likes:
Published by Sonja Maric
bla bla bla
bla bla bla

More info:

Categories:Topics, Art & Design
Published by: Sonja Maric on Feb 05, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as RTF, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

02/05/2013

pdf

text

original

Sections

  • 2. Stil
  • 3. Umetnici
  • 4. Rasprostranjenost
  • 5. Italija
  • 6. Francuska

OTO DEMUS - ROMANICKO ZIDNO SLIKARSTVO

SADRZAJ

strana 1. Funkcija 2. Stil 1. Umetnici 2. Rasprostranjenost 3. Italija 4. Francuska 5. Spanija 6. Engleska

2 17 25 29 37 47 56 63

OTO DEMUS - ROMANICKO ZIDNO SLIKARSTVO
1

OPSTI PREGLED FUNKCIJA Funkcija romanickog zidnog slikarstva u sluzbi je religije i na prvi pogled ne razlikuje se mnogo od preromanickog slikarstva. Njen cilj je da na pravilan nacin uputi posmatraca u ono sto on samo delimicno zna i da snaznim slikama predstavi moc i slavu Gospoda i njegove Crkve. Romanicki period se razlikuje od prethodnog upravo vecom paznjom koja je ukazivana prikazu slave Gospodnje. U skulpturi dominantna tema je postala besmrtna slava; ona je srz razvoja bogatog i slozenog sistema koji je tezio univerzalnosti, ali dok je skulptura bivala sve ambicioznija tokom XII v, tematski izbor zidnog slikarstva ostao je relativno ogranicen. Sam format davao je muralima “oficijelniji” karakter sto je, zajedno sa dostojanstvenom strogoscu vizantijskog slikarstva, sprecilo razvoj u osnovi nedisciplinovanih i univerzalistickih elemenata koji su imali tako dubok ucinak na razvoj romanicke skulpture. Od znacaja je to sto Sveti Bernar iz Klervoa, u svojoj strasnoj polemici usmerenoj protiv ukrasavanja crkava i manastira, samo uzgred pominje slikarstvo a svoj glavni napad usmava na skulpturu. On se protivio mastovito obradjenim kapitelima koje bismo mogli da rekonstruisemo na osnovu njegovih reci cak i da nisu do danas sacuvani. On je osudio disciplinovani program zidnog slikarstva zbog sjaja i razmetljivosti. Iste ove kvalifikacije Rupert of Deutz je pravdao teoloskim argumentima. Sve u svemu, teoreticari kao sto su Hugo of Saint - Victor, Rupert, Honorius Augustodunensis a kasnije Siccardus of Clermona, Durandus i Vincent of Beauvais, poklanjali su daleko manje paznje zidnom slikarstvu nego skulpturi i drugim umetnostima i zanatima kojima su se ukrasavale crkve. Stroga monumentalnost romanickog slikarstva, uz male izuzetke, bila je isto toliko udaljena od teoloskih sporova koliko i od emotivne topline nove goticke umetnosti koja se pojavila krajem XII veka. Dominantni element u polihromnoj dekoraciji bilo koje crkve, bio je prikazivanje besmrtne slave Gospodnje. Ovu temu u apsidi video je svako po ulasku u crkvu i na njoj se zadrzao. Na zapadnom zidu nalazila se druga predstava. Izmadju njih, u glavnom brodu, nalazile su se scene koje ilustruju Stari i Novi zavet a rasporedjene su tako da prate ritam koraka pri odlasku. Obicno su bile date u jednom nizu ili na poseban nacin. Kripte su ukrasavane scenama iz zivota svetitelja cije su mosti u njoj pocivale. Ni jedna druga tema nije ugrozila nadmoc ovih, cisto religioznih, scena. Personifikacije etickih alegorija, na primer Vrline i Poroci, cesto su slikane u oruzanoj borbi a scene sa prizorima radova vezanih za godisnje cikluse obicno su prikazivane na mestima od manjeg znacaja, na stubovima lukova, izmedju lukova ili na mozaicnom podu. Sto se tice fantasticnih i nerealnih elemenata, koji su nerazmrsivo upleteni u religioznu tematiku skulpture i iluminiranih inicijala, oni su u zidnom slikarstvu ograniceni na strogo marginalnu zonu ili predstavljeni kao sara na podnozju stuba ili zida. Ova konvencija govori da oni nisu imali ozbiljan znacaj. Jedino se ovde moglo predstaviti groteskno i misteriozno. Na ovom slikarstvu pomesani su romanticni epski svet i ornametalna sara. Ovakvi momenti cesto nemaju znacenja niti veze sa programom ostalog dela crkve. Dekoracija u unutrasnjosti crkve - freske su izuzetno retke na spoljasnjim zidovima - do izvesne mere odgovara razlicitim fazama opste kompozicije. Idealno gledano, ona se javlja u obliku hijeratskog poretka od vrha do dna, od monumentalne grupe figura koje
2

predstavljaju Hrista u slavi ili Maiestas na svodu, preko niza narativnih scena na zidu, do razbacanih pojedinacnih motiva na podnozju stupca. U posebnim slucajevima, program i njegov raspored odredili su funkcija i oblik gradjevine. Dekoracija katedrala razlikovala se od dekoracije kapela, dvoranske crkve od rotondi, trpezarije od odaje za skup kanonika; palatinske crkve i dvospratne privatne kapele imale su snaznu feudalnu karakteristiku. Osim razlika koje se javljaju usled arhitektonskih i funkcionalnih varijacija, romanicko zidno slikarstvo ima toliko raznovrsnih tema da, pored nekoliko izuzetaka u Rimu, juznom Tirolu i Kataloniji, tesko bi se nasle dve gradjevine sa identicnim programom. Romanicko slikarstvo se razlikuje od vizantijskog, u kojem je jedan isti sistem dominirao, uz neznatne varijacije, skoro dva veka, upravo po ovoj, izuzetnoj raznovrsnosti, vecoj na severu i zapadu nego na jugu. U romanickoj umetnosti svakako postoje opste tendencije ali nema cvrstih pravila u razmestaju slikanih dekoracija na gradjevini; nema neprikosnovene topografije cija sema dekoracije daje poseban znacaj svakom delu krstoobrazne crkve sa kupolom u vizantijskom carstvu. Jedino se, manje-vise ustaljeno pravilo moze primeniti na slikarstvo svoda ili polukalote apside. Tu se, bez izuzetaka, slika Hrist u slavi ili Bogorodica sa Hristom okruzena nebeskim dvoranima. Postoje tri osnovna oblika Hrista u slavi; prvi je rimski po poreklu, osobini i mestu nastanka: figura uspravnog Hrista u raju sa svetiteljima i ktitorima crkve. U uzem smislu jedva se moze racunati kao romanicki (primer je slikarstvo otkriveno u Tivoliju). Ono se skoro doslovno nadovezuje na monumentalnu tradiciju VI veka u rimskom Sv. Kozma i Damjanu. U nekoliko slika scena raja se u XII veku pretvara u scenu Vaznesenja sa uspravljenim Hristom ( San Pietro u Toskani, Santa Maria di Trocchio). Romanicka varijanta ove rimske apsidalne kompozicije transponovana u vizuelni recnik drugacijim teoloskim premisama, izgleda da je bila u modi u Milanu u otonskom periodu: njeni lokalni izdanci su San Vincenzo a Gallijano i Negrentino ( San Carlo di Prugiasco ). Osnovni elementi u ovom rano romanickom delu jesu pojava mandorle i nacin na koji povrsina i okvir odredjuju ritmicku raspodelu figuralnog sadrzaja svoda. Isti novi elementi preobrazili su predstavu Hrista na prestolu, poreklom iz vizantijske umetnosti, u romanicku Maiestas Christi. Na predstavi u vizantijskoj apsidi i na italijanskoj apsidalnoj kompoziciji koja je iz nje izvedena i koja predstavlja drugi tip romanickog Maiestas, Hrist uvek sedi na tronu, sam, u pratnji Jovana i Marije ( tada se radi o sceni Deisis ) ili u pratnji andjela. Raspored figura odredjuje samo linija osnove svoda. Ne radi se o kompoziciji na praznoj pozadini vec o projekciji uspravnih figura na neartikulisanoj i neizdiferenciranoj zlatnoj ili plavoj pozadini. Ona se vezuje za snagu kojom zrace centralne figure i ispunjavaju tenzijom praznu pozadinu: mozaik apside Sv. Marka u Veneciji koji je sacuvan u prvobitnom obliku, uprkos prepravkama iz XVI veka, predstavljao je uzor ovome tipu, siroko rasprostranjenom u Italiji. U osnovi, istu vizantijsku apsidalnu kompoziciju ima Sant Angelo in Formis koji je podigao Abbot Desiderius iz Monte Cassino-a. Tipicno zapadni element predstavljaju ulepsane zveri apokalipse na pozadini izdeljenoj trakama u boji. Ali, jos uvek se radi u praznoj pozadini naspram koje uplaseno stoje cetiri zveri. Centralnoj figuri nedostaje formativna snaga (snaga oblika?) kojom ona zraci. Ta pozadina je pusto prostranstvo u koje rimski velum iznad Hristove glave ne moze da unese nikakvu tenziju. Dela kao sto je Sant Angelo zauzimaju prostor izmedju dva sveta: vise ne pripadaju vizantijskom svetu u kojem i dalje traje grcko-rimska tradicija plasticnog tretmana centralnih elemenata na pozadini koja je pre umetnicki nepostojeca nego dvodimenzionalna Ona se ne prilagodjava
3

romanickom sistemu povrsina i planova cime je napustena tehnika poznoantickog iluzionizma. Treci tip apsidalnog Maiestas skoro savrseno je otelovio taj sistem: figura Hrista koji sedi na dugi u mandorli. Ovde nije sporno postavljanje figure u prostorno neodredjenu pozadinu. Umesto toga, tlo, bilo da je krivo, zavojito ili ravno, organizovano je i podeljeno na osnovu spoljasnje konfiguracije kao ravna povrsina a njeni delovi su tako ispunjeni da planovi i linije koje formiraju figure kompozicije, uvek su u vezi sa okvirom. Tako je prvi zadatak romanickog slikara bio da artikulise i podeli ovu povrsinu cak i u provincijskom slikarstvu Saint-Jacque-de-Guerets. Tenzija u romanickom zidnom slikarstvu mogla se pravilno razviti tek kada je povrsina jasno podeljena i geometrijski artikulisana. Ako bi se razlika izmedju vizantijskog i zapadno romanicko zidnog slikarstva morala izraziti jednom recenicom, moglo bi se reci da je u vizantijskoj umetnosti figura postavljena u prazan prostor dok je na zapadu kriva (zavojita, valovita?) povrsina najpre dobila organizovani okvir a potom ispunjena figurama. Italijani su primenili resenje koje se granicilo sa oba nacina. Najznacajnija tretirana tema u romanickom zidnom slikarstvu kao i slikarstvu panela, minijatura, plemenitom metalu i kamenim portalima je Otkrovenje. Predstvljen je Hrist kako sedi na dugi u mandorli a oko njega su cetiri zveri. Cesto se isticala veza izmedju scene Maiestas sa timpanona romanickih portala ( u Kliniju) i apsida. Mada se ovo prenosenje Maiestas iz polukalote apside na ravnu povrsinu timpanona ili antepedijuma moze uspesno obaviti, ipak se gubi jedan vazan umetnicki detalj: precizna krivulja apside, koja je u odsustvu kupole najznacajniji konkavni oblik artikulisane prostorne celine, pruza slikanoj dekoraciji tenziju koja se neminovno gubi pri transferu na ravnu povrsinu. Cak se u izvesnoj meri prenosom na poluoblicasti svod smanjuje tenzija i kohezija - primer je Notre-Dame-la-Grande u Poitiers-u i neke kripte. Traganje za tacnim znacenjem romanickog zidnog slikarstva dalje komplikuje postojanje istocnog hriscanstva u kojem se javljaju srodni prototipovi (mozaik u Hosios David u Solunu, freske u apsidi u Bavitu, i td.). Oni se u teoloskom smislu ne moraju direktno identifikovati kao potpuno razvijen tip liturgijskog Maiestas. Zajednicko za oba tipa su apokalipticka konotacija (Otkrovenje iv, 1-10) i vizionarski ambijent ( Isaija iv, 1-3; lxvi, 1, 15; Jezekilj i, 4-28). Zapad je vremenom napustio vizionarsku crtu. Apokalipticke zveri su dobile knjige i tako simbolicno predstavljaju cetiri jevandjelista. Romanicka apsidalna kompozicija Maiestas ima opste, bezvremeno znacenje kojim se razlikuje od skulpture timpanona. Na njima se, u vecini slucajeva, predstavljaju odredjeni dogadjaji: Strasan sud, Vaznesenje, sv. Trojica - izuzetak predstavlja program u transeptu Saint-Gilles de Montoire. Na jednom, siroko rasprostavljenom tipu iz starije rimske tradicije prikazan je Hrist Maiestas kako predaje kljuceve Petru. U kompoziciju su ukljuceni i drugi apostoli. Ali, u svim verzijama specificnog ili “istorijskog” karaktera dominira predstava Maiestas u besmrtnoj slavi. Pod vizantijskim uticajem razvila se druga znacajna tema romanickih apsida - figura Bogorodice, ali ne uspravni tip, koji je tada bio popularan na obodu vizantijskog carstva ( Kijev) vec Bogorodica na prestolu. Ona je mogla biti prikazana sama, kao u Hosios Lukas i Dafni, ili kako joj se klanjaju andjeli. Drugu varijantu nalazimo u bezbrojnim vizantijskim crkvama od Gruzije do Trsta i Venecije. Romanicka umetnost je i ovde stvorila svoju narocitu verziju sa figurama Maga ( Catalonia, Westphalia ) ili svetim zenama ( Montmorillon). Najznacajnija verzija je Bogorodica Maiestas istog tipa kao Hrist Maiestas - ona se prikazuje na tronu u mandorli, okruzena sa cetiri apokalipticne
4

zveri. Jos nije nadjen teoloski izvor za ovaj neobican tip. On se javlja u francuskoj skulpturi i slikarstvu Akvileje (glavna apsida i kripta katedrale) i u Spaniji (fronton u San Miguel in Excelsis). Kao Hrist u sceni Maiestas, svi ovi tipovi se razlikuju od vizantijskih prototipova i modela po tome sto centralna figura nije postavljena izolovano naspram prazne pozadine, vec je okruzuju drugi motivi i figure (andjeli, Magi, zene svetice, simboli jevandjelista ) a celina je zatvorena u precizan okvir koji u potpunosti ispunjava polukruznu apsidu. Bogorodica kao carica ne slika se pre XIII veka (Westphalia: Soest, Weslarn i td.). Ubrzo su se poklopile teznje i ostvarenja u romanickom zidnom slikarstvu, narocito u zapadnoj i severnoj Evropi. Svi figuralni elementi kompozicije izvedeni su iz prototipova, razvijenih relativno rano u Istocnom carstvu i Rimu. Velicina romanickog slikarstva lezi u apsolutnom ovladavanju kompozicijom, ritmicka tenzija istice materijalno svojstvo povrsine, njegovi se nivoi i slojevi preplicu i zaokruzuju. Ovaj sistem ne pruza iluziju prostora niti ga definise vec nas kroz dva ili tri plana uvodi u ono vanvremensko. Najjednostavniju artikulisanu pozadinu u romanici nalazimo u Italiji, u delima koja su stvorena pod vizantijskim uticajem. U Sant’ Angelo in Formis, tlo ispod rimskog veluma podeljeno je na dva dela. U centralnoj apsidi kapele Castel Appiano, pozadina svoda podeljena je na tri koncentricna prstena ciji je bademasti oblik uslovio spoljasnji okvir polukalote. U apsidi kripte Montemaria, u juznom Tirolu, nalazi se jedan od najkompleksnijih sistema u kojem koncentricni krugovi crvene, zelene oker i plave boje dele ne samo unutrasnjost mandorle nego i spoljasnji prostor izmedju lukova. Velika ekstravangacija u osmisljavanju pozadine odraz je udaljavanja od vizantijskih modela. Slucaj obliznje crkve u Montemaria mozda ne ide u prilog ove tvrdnje zato sto je Montemaria zavrsena nekih dvadesetak godina pre Castel Appiano-a. Zapravo, ova okolnost potvrdjuje pravilo: dekoracija Castel pokazuje uticaje novog vizantijskog talasa koji je dosao iz Venecije a u juzni Tirol stigao tek krajem dvadesetih godina XII veka. Zato je ona vise vizantijska a manje romanicka od ranijih dela u Burgusio. Podela pozadine i mnogostruki okvir veoma su rasprostranjeni u Nemackoj gde su cinili logicnu paralelu spoljasnjoj artikulaciji gradjevina koje su tamo bile mnogo vise romanicke, nego u Italiji. Paralela je bila jos ociglednija tamo gde je spoljasnjost zadrzala svoje prvobitne svetle boje, ali joj je nedostajala vazna, plava boja koja je imala najznacajniju ulogu u dekoraciji apsidalne pozadine. Uokvirena crvenkasto smedjom, zelenom i oker bojom, plava je cesto predstavljala pozadinu i bila najdublji sloj sistema koji je vise uokviren nego sto uokvirava. To pokazuje da je poreklo romanickog sistema u poznoantickom iluzionizmu. U ranohriscanskoj umetnosti, plava boja je imala prednost nad zelenom i zutom u prikazivanju daljine ( dubine?)- primer su mozajici u Santa Maria Maggiore u Rimu. Medjutim, nema cvrstih pravila po kojima se rukovodi artikulacija i kolorit romanickih apsida. Mada je plava boja najcesce koriscena za najdublje segmente, postojale su i druge koloristicke kombinacije a u nekim slucajevima uopste nema pravila. Na primer, u apsidi San Clemente de Tahull (oko 1123 g.) plava, oker i crna rasporedjene su horizontalno, jedna iznad druge sa plavom pozadinom u mandorli, zelenom i crvenom u medaljonima sa predtstavom simbola jevandjelista. Plava pozadina mandorle se jedina pridrzava pravila; preostali deo koloristicke seme je prilicno slobodan i priznaje samo umetnicke zahteve. Ipak je celina prikazana savrsenom logikom i ubedljivo, kako to samo velika umetnicka dela mogu. Ovu logiku ni u kom slucaju ne bi narusili elementi koji, uprkos impresivne ozbiljnosti celine, daju opisu dimenziju mastovitosti cak i
5

Figure slikane u glavnom delu apside i arhiktetura su stvarniji i materijalniji od nebeske sfere svoda. San Silvestro) postavljene su jedna pored druge. arkade postaju glavne komponente bilo da su slikane (Niederzell) ili predstavljene kao niz stvarnih nisa (Keln. narocito u Italiji. ono ne stvara iluziju trodimenzionalnog prostora niti se polukalota svoda tretira kao prostorna celina sto je slucaj u vizantijskoj umetnosti na Siciliji u Monrealu gde ispruzene ruke Svemoguceg ne samo da ispunjavaju krivinu apside vec je i obuhvataju. Soest kasniji su primeri koji anticipiraju buduce tendencije. umetnik se odlucio da postavi svaku sledecu figuru ispod druge a nize delove preklopi donjom ivicom. Slican slucaj nalazimo u apsidi u Berze-laVille. Polukalota apside rezervisana je za besmrtnu slavu Boziju dok su gornji delovi polucilindricnog zida obicno posveceni crkvi: andjelima.Mudre i Lude device ( Castel Appiano). S. Romanicko zidno slikarstvo nikada na ovaj nacin ne koristi mogicnosti trodimenzionalnog prostora mada ne odustaje od slikanja arhitektonskih struktura u donjem delu apside. zauzimaju nizu zonu. Ali. dok u dnu lava i bika sapinju za nogu i rep a njihovi andjeli gestom ih predstavljaju. kao sredstvo artikulacije. stradanje svetitelja. apside se detaljno artikulisu. personifikacija u obliku svetitelja ( Keln. koristi se u nemackim zemljama gde se ponegde javlja u dvostrukom nizu (Niederzell. Pre se radi o prakticnosti:da bi figura stala u lucni umetak. legende.namernog humora. Berze-laVille). najcesce u Italiji ili pod italijanskim uticajem. Nasuprot tome. Medaljoni sa simbolima Marka i Luke i njihovih andjela uklopljeni su u cilindricnu povrsinu. prilike predstavljaju u nizem delu zida posto su u gornjem delu prozori). Gereon. Raspon luka jedne arkade znatno varira u zavisnosti od sirine figura koje uokvirava (San Clemente de Tahull). U vizantijskim i vecini italijanskih gradjevina. Ovo je veoma daleko od vizantijskog gravitas i priblizava se mastovitom srednjovekovnom svetu na zapadnjackim kapitalima. Scene Starog zaveta u severnoj apsidi crkve Sankt Patroklus. pokazu svoju vestinu stvarajuci efekat nekoliko planova od kojih je poslednji sastavljen od traka uobicajenih boja. Dekoracija je cesto izvedena ciglom. figure (Trst) ili scene (Tivoli. u nizovima. Oni se ukrstaju i preplicu sa figurama koje izlaze iz njihovih okvira. Romanicki slikari su mogli da pri koriscenju arkada. svetiteljima. Ova dekoracija ne skodi sistemu planova u celini. Sv. uspravnim figurama ali ima i uradjenih poprsja (Nauders. alegorija . dok je u Spaniji uobicajen samo jedan red nepravilnih arkada. Ma koliko ovo resenje izgledalo neobicno na prvi pogled. s pravom . Umesto toga. Arkada. Simbole jevandjelista prate andjeli (izuzetak je andjeo svetog Mateja ). Mogli su u srednem planu da stvore niz arkada a u prvom planu figure koje iskacu iz svojih arhiktetonskih okvira. ovde se cesto susrecu narativne scene. Gereon) ili apstrakcija: Eklezija (Pedret). apostolima. Svi oni. zanemarene su umetnicke mogucnosti prozora koji bi mogli da ih prekinu: zid predstavlja neutralnu povrsinu koju treba oslikati. Male figure u lucnim umecima sa obe strane mandorle kao da tonu u parapet okvira. malterom ili mermerom. Postoji izvesna veza izmedju skulpture i plasticnih efekata postignutih u apsidi San Clemente koja premasuje uobicajeno preplitanje (uzajamno dejstvo?) planova. Oni pretpostavljaju raskorak izmedju humora i ozbiljnosti.ovde se. nepostojeceg u XII veku. neophodno je umanjiti je. zid apside je neartikulisan i ravan. Berze-la-Ville . u severnoj i zapadnoj Evropi. kupola u Perschen-u). Slicno su i podnozja stubova i nizi delovi zidova potpuno prepusteni stvarnom svetu. izuzetno. Andjeo u gornjem desnom uglu obmotava svoj ogrtac oko orla svetog Jovana i nosi ga pazljivo kao dragocenost. ali se ovo ne moze smatrati primenom perspektive. dok se na severu i zapadu obicno slika trompe-l`oeil kao zavesa sa pravilnim 6 .

jedna ili vise apsida koje u juznom Tirolu cine ikonografsku celinu. Sa svake strane luka obicno je naslikana jedna ili grupa figura okrenutih prema centralnom motivu iznad luka ( Hrist u medaljonu. svetitelja i donatora crkve.naborima. sa andjelom na levom lucnom umetku i Bogorodicom na desnom ( izuzetak je crkva Sv. 7 . U tom kontestu. zatvorenim krugovima sa zoomorfnim motivima uzetim sa persijskih i vizantijskih tkanina (Eoro Claudio). Jos jedan izuzetak predstavlja slikarstvo sa scenama lova i zivotinja u San Baduel de Berlanga (Castile) ono pokriva vise od polovine zida ove neobicne gradjevine. Figure su izvucene iz prikaza proroka. fantasticnim i profanim elementima koji inace imaju znacajnu ulogu u iluminiranim rukopisima i kamenoj plastici. Georg in Oberzell.oni iz kripte katedrale u Akvileji. Reichenau). na primer. 24 starca apokalipse. pre su plod maste umetnika nego ilustracije literarnih dela i razbacani su na zavesama bez ikakvog reda. Dekoraciju poda necemo prikazati u ovoj knjizi. zene vojvode Henrija II. Prikazan je kao groteska sto se moglo naci samo u donjim zonama zidova. opiru se pokusaju teoloskog tumacenja. kosmicki poredak uspostavlja cetiri andjela u uglu koji simbolicno predstavljaju cetiri strane sveta. U Engleskoj. apostola. U seoskoj crkvi Zillis in Grisons. Martina oivicene su sa 48 slika cudovista i morskih nemani. Danskoj i Svedskoj. Kod dvoranskih crkava sa ravnom tavanicom. Ipak. Prihvatanje i odbijanje zrtve. otvaranje i zatvaranje vrata devicama. ali i ona predstavlja integralni deo dekoracije romanickih gradjevina. Tema se odnosi na Strasni sud koji se nalazio na zapadnom zidu a sada je unisten. Figuralna dekoracija. scene iz zivota Hrista i sv. Narativne scene su retke. Medjutim. dovoljno je reci da njene didakticke i eticke teme pozicijom i znacenjem prate scene sa podnozja zidova zaokruzujuci tako celinu programa. prenose crtez na jednostavan nacin i bez ikakvih poteskoca. uokvirene su trijumfalnim lukom ili formiraju nisu u zidu. fantasticni elementi su se prostirali od podnozja zida do drvene tavanice na kojoj se nalazi jedinstveno folklorno slikarstvo. Ove crteze ne mozemo precizno interpretirati .u kripti katedrale u Akvileji. nalik na vez. Strasni sud je cesto prikazan na istocnom zidu. sa tipicno srednjovekovnom kombinacijom upotpunjenosti i jasnoce. Zavese su cesto ukrasene orijentalnim sarama. uradjena je povrsno. Na 105 sacuvanih panela. Delo je u Austriju stiglo preko Teodore. jagnje Bozije. najkarakteristicniji motivi su crtezi figura crvenom olovkom izvedeni u imitaciji veza. mada se u jednoj grupi crkava u Alpima. bajkovita cudovista. Fantasticne scene. nabori na zavesama. ruka Bozija). skoro kao skica. Podnozje stuba je jedino mesto u zidnom slikarstvu u kojem je data sloboda grotesknim. “Rat macaka i miseva” u Purgg-u je takodje neobican posto se ne nalazi u podnozju zida vec je smesten u galeriji koja danas ne postoji i tako je odeljen od preostalog dela zida. Teme. znacajni su pandan Strasnom sudu koji se obicno slika na zapadnom zidu. teme zrtava Kaina i Avelja ili Avrama i Isaka povezuju sa Mudrim i Ludim devicama iz apside ( ili na gornjem zidu broda u Purgg-u) redosledom koji povezuje euharisticke i eshatoloske reminiscencije na rano vizantijsko i ravensko hriscanstvo sa savremenim modelima zrele romanike. On predstavlja vidljivu paralelu Katonyomachia Teodora Prodroma. figure nalik na Atlante. slikarstvo je nastalo pod islamskim uticajem koji se preko profane dekoracije prosirio na eklezijasticku umetnost Spanije. Ponegde se javljaju zajedno . obicno slikane u lucnim umecima ne ukljucuju kako bi se ocekivalo vizantijski tip Blagovesti. obicno sivi i zuti. U ovom slucaju. Prva je koriscena u grcko rimskoj tradiciji dok je druga izricito romanicka.

U romanickim i ranohriscanskim crkvama narativna crta se javlja u glavnom brodu a u manjoj meri. smesten izmedju apside i broda. vec i pojedinacne scene. Mozda je u transeptu bilo vise scena iz Novog zaveta. kao na primer Saint-Savin. neobicna za XII vek nalazi se u brodu crkve S. oblast oko Meze ili Maasa. kao u minijaturama i bojenom staklu. Burgfelden. u bocnim brodovima. Sacuvani programi nisu obicni. Jovanu. Oni predstavljaju smisljeno ozivljavanje ranohriscanskih sema (narocito u starom Sv.epizode iz zivota Karla Velikog postavljene su naspram scena iz ciklusa o Danilu. na mestu vidnom vernicima. Edmunds Bury i Saint-Savin. Sacuvani primeri. Oltari u transeptu ponekad su predstavljali ziznu tacku: nekoliko zona fresaka na zidu iznad oltara katedrale u Tournai posveceno je sv. Na njima su ilustrovane scene iz zivota i stradanja svetiteljke i sv. Uopsteno govoreci. Santa Maria de Tahull (zapadni zid broda). Hor. vise paznje je posveceno izvesnom stepenu simetrije sa svake strane apside (Nepi). Margaret i sv.vecina ih je zrtvovana u kasnijem periodu radi galerije za orgulje. sa izgubljenim ciklusom St.Preostalo je malo scena Strasnog suda na zapadnom zidu . oblast Rajne. Zanimljiva dekoracija. Ne moze se reci da je narativni ciklus iz Starog zaveta bio nepoznat severno od Alpa. Razlicite grupe i epizode od kojih se scena sastoji poredjane su horizontalno. na kojem je prvobitno bio ulaz). Priroda ove seme bila je vise teoretska od drugih dekorisanih delova. Ali narativne scene iz Starog zaveta na svodu Saint-Savin razvijaju se bez ikakve veze sa povrsnim ciklusom Novog zaveta u zapadnoj galeriji. Maria in Cosmedin u Rimu . cime se naglasava vaznost savremenog momenta. U zasvodjenim crkvama Francuske istocni i zapadni zidovi bili su izgubljeni za slikare . U dekoraciji transepta izgleda da nije postojala konvencija. cudima i smrti dok se Hrist u slavi iz apside pojavljuje kao daleka vizija. severna Francuska i Engleska. Postojalo je nekoliko centara u kojima su dominirali kompleksni tipoloski sistemi: Regensburg. malo se koji u Italiji mogao meriti obimom i jasnocom. U transeptu su cesto slikani i narativni ciklusi. ali cak i da jeste. Teme su uzete iz oba Zaveta. ne postavlja se pitanje konfrotacije dva ciklusa kao celine. bili su slobodno razbacani da mozemo sa pravom pretpostaviti prilicno ravnomeran raspored seme koja je srodna sistemu u glavnom brodu italo-vizantijskih crkava (Torcelo). U gradjevinama gde je pogled na njega bio slobodan. (na istocnom zidu. Naprotiv. naporedo postojanje scena iz Starog i Novog zaveta nema poseban tipoloski znacaj i takve programe ne smatramo romanickim.zapadni su imali galeriju otvorenu prema glavnom brodu. U drugim podrucjima. U tom delu crkve. One su u osnovi posvecene Hristovom zivotu. Pavla izvan zidina). sto je u italijanskim crkvama od 8 . Sant’ Angelo in Formis. Naporedo su mogli postojati kao tipovi i antitipovi ne samo celi ciklusi. Strasan sud bi normalno bio prikazan na celom zidu kao mocna opomena isteka vremena vernicima pri izlazu. Glavne povrsine za prikazivanje ovih narativnih ciklusa su gornja zona glavnog broda i bacvasti svod crkve. gde svod nose stubovi. ponekad kao tipoloske paralele. pojavljuju se scene koje ilustruju covekovo iskupljenje i pocinju Stvaranjem. Jovana. uskladjenost svih ciklusa ogranicena je na Italiju dok u severnoj Evropi srecemo kompleksnije i detaljnije tipoloske programe. Proroci sa svitkom i svetitelji olicavali su religioznu misao dok je predstava svetog Petra sa episkopima i kraljevima mozda smisljeno izabrana da bi ukazala na politicke aspiracije Crkve. ili chorus minor ponekad su ukrasavale (na primer u Prufening-u) naglaseno formalne arhiktetonske kompozicije svecanih figura frontalno postavljenih. donja Saksonija (Idensen). Petru i prvobitnoj crkvi Sv.

obicno zasvodjeni ulaz. Grubo govoreci. uradjeni pod vizantijskim uticajem (Sant’ Angelo in Formis) uspesno su resavali ovaj problem. u romanickom slikarstvu raspored elemenata u kompoziciji odredjen je prevashodno oblikom rama.primer je motiv meandra ili niz konzola. svetitelji. ponovo stize u transept prateci nizu zonu. kao elementi 9 . Ona je cesto istaknuta plasticno izvedenim motivom (u bojenom reljefu) .velikog znacaja. Ciklus tada prelazi na gornju zonu i nastavlja se u transeptu. potom da se vrati do zapadnog zida i prati nizu zonu na istoj strani. Isto vazi i kada arhitektonski element. stubovima i izmedju prozora (proroci. To znaci da je. vernicima i donatorima. Na kraju se mora vratiti u treci travej da bi zavrsio ciklus o Mojsiju koji ide od zapada prema istoku nizom zonom severne strane. Narativni ciklusi mogu se pojaviti u dva osnovna kompoziciona oblika: kao niz slika koji je odvojen okvirima ili kontinuirani friz. Dok u klasicnoj i vizantijskoj umetnosti figure predstavljaju srz kompozicije. nailazimo na pojedinacne figure na lucnim umecima. Rezultati u Saint-Savin su mnogo manje zadovoljavajuci jer su umetnici menjali pravce u zelji da u potpunosti iskoriste skele dok su jos bile u odredjenom delu broda. Postoje i brojni izuzeci. Ovaj raspored je odgovarao posmatracu koji je od oltarskog prostora isao prema vratima a crtez je morao da docara vizuelni efekat posmatraca koji je okrenut istoku. Suprotno tome. suprotno toku ciklusa. postavljene u prikladan okvir. Tu se posmatrac okrece i prati gornju zonu juznog zida sve do zapadnog kraja. Nije bilo tesko pratiti scene sa leve strane zida ili sa leve strane bacvastog svoda. Prelaz sa jedne prakse na drugu mozda se vidi u razradjenoj semi pruga. U oba slucaja. nije smeo da mnogo odvlaci pogled sa oltara vec da. prilagodjene su obliku unutrasnjeg rama i povrsini koju okruzuju. Ornamenti u romanickom zidnom slikarstvu su obicno iskljuceni iz stvarnih scena. Vizantijski mozaicni ciklus (Monreale) doveo je do savrsenstva tehniku dvosmernog ritma a italijanski ciklusi. kripta Saint-Savin). opet u prva tri traveja. Naravno. Brioude i td. Izuzetak predstavlja normanska umetnost u Engleskoj. usmeri posmatraca prema istoku. Oba zida su se mogla videti u isto vreme sto potvrdjuje crtez fresaka iz broda katedrale Vercelli (XIII v. nekada cak u talasastoj liniji koja se javlja u pozadini francuskih dela s kraja XII i pocetka XIII veka (Chateau-Landon). sto je samo moguce uzduznim kretanjem broda u oba pravca. Da bi u celosti i pravilno sagledao ciklus Saint-Savin. Njegov je efekat morao biti harmonican. Narativne scene su bile od velikog znacaja slikarima. na primer. na desnoj (juznoj ) strani svoda ciklus tekao od istoka prema zapadu u gornjoj zoni a od zapada prema istoku u nizoj zoni. NohantVicq. Te horizontalne trake ne samo da pruzaju okvir nizu odvojenih scena ili frizu. Vertikalne trake samo odvajaju scene. horizontalna ivica je znacajnija od vertikalne. u gotickoj umetnosti ukrasna sema je u pozadini predstavlja vise pravilo nego izuzetak. ima ulogu unutrasnjeg rama obuhvatajuci narociti deo kompozicije (Berze. kao prelazni oblici. Problem je predstavljala desna strana gde su scene isle od istoka ka zapadu. Pored narativnog ciklusa. posmatrac mora da sledi gornju zonu na levoj (severnoj) strani u tri traveja. iz ugla kretanja posmatraca. andjeli). Slikar je mogao imati u vidu cinjenicu da ce vernici videti ove scene prolaskom kroz brod i zaustavljenjem pred apsidom.) i na okvirima narativnih scena. uz ovo setkanje gubi se osecaj pazljivo planiranog i usmerenog ritma. Nalazimo ih na arhiktetonskim elementima (stubovi u Saint-Savin. Figure i grupe figura kao i celokupna kompozicija unutrasnjeg dela.). vec doprinose artikulisanju gradjevine. niz odvojenih slika karakteristican je za Italiju a friz za sever.

zasnovana na 10 . Prica tece dalje. Ulazi i lukovi na arhiktektonskoj pozadini pruzaju bitan okvir za kristalizaciju pojedinacnih scena koje bi se u suprotnom rasplinule u neprekinutom nizu figura. Sa druge strane.vece kompozicije u okviru spoljasnjeg rama. Program je mogao biti iz razlicitih oblasti . pojavu dvanaestogodisnjeg Hrista u hramu ispred Hristovog cuda isceljenja u sinagogi Kapernauma. kripti i tremova manjih je dimenzija posto je bliza oku. u vezi je sa sledecom slozenom scenom u kojoj su pomocu jedne figure ujedinjeni Ecce Homo. Dekoracija galerija. kao sto je tapiserija Bayeux iz oko 1070 g. Saint-Chef i Le Puy (u transeptu dve poslednje crkve). Na primer. U Tirolskoj crkvi Matrei. Zanimljivi primeri se javljaju u Francuskoj u Saint-Savin. scena Hristovog hapsenja u Gecimanskom vrtu. Ovi unutrasnji. gde tempo ubrzava horizontalna podela pozadine. Oni naglasavaju odredjene figure ili grupe. ruganje Hristu. brzu promenu tempa i pulsirajuci ritam. alegorijske grupe i cisto ornamentalni elementi. cak u Veneciji koja je pihvatila vizantijski uticaj. u Sv. Ovde se smenjuju narativne scene. pa je artikulacija njene slikane dekoracije sistematicnija i izrazenija. da se ostvario. U juznoj Italiji ( gde su najjace izrazeni klasicno nasledje i vizantijski uticaj). nije potrebno prekidati zustri tok. Na delima manjeg formata. Njihov redosled nije odredjen samo hronoloski vec teoloskim znacenjem koje postavlja Irodov apokrifni pokusaj podmicivanja ispred kusanja Hrista. Mozemo je opisati kao intimniju ukoliko se ova rec moze sasvim primeniti na romanicko zidno slikarstvo. osnovni kompozicioni oblik predstavlja pravougaona. Postojala je potpuna sloboda u izboru. Izbor i raspored materijala u galerijama nije odredilo cvrsto pravilo.u Tavant-u izbor tema i formalna obrada su pomalo povrsni i nedovrseni ili u Quedlinburg-u. i put na Golgotu. Ove freske prikazuju konkretne dogadjaje ali je svaka izabrana zbog opstijeg znacaja. bez pauze. vertikalnim i horizontalnim pravougaonicima razlicitih boja. nalazi se u zapadnoj galeriji monaske crkve Lambach blizu Salzburg-a. Marku. scene iz Starog zaveta (Anagni) ili euharisticke i tipoloske teme (Neuenberg-Fulda). zaticemo tendenciju da se pojedinacne scene stapaju u neprekinuti friz. rezultirao frizom. tok je zaustavljen u mestu staticnim elementima. gde je prosirena prica o Suzani. Najznacajnija ocuvana ikonografija s kraja XI veka. prema vrhuncu kod Hastings-a. Dekoracija zapadne galerije u katedrali Gurk (XIII vek) ulazi u sferu spekulacija jer spaja zemaljski i nebeski raj sa glorifikacijom Bogorodice i Hrista (u predstavi Solomonovog trona). Izuzetak su predstavljale marioloske i hristoloske scene ( Aquileia). Ovo variranje tempa unosi ritam i podelu na stope te otkriva nerazdvojivu epsku formu. izdvojena slika. na dvospratnom dvostrukom horu naslikana su dva raja. Friz je karakteristican za zapadnu i severnu Evropu. Ona pripada grupi fariseja u Gecimanskom vrtu ali je okrenuta na desnu stranu i ucestvuje u Ecce Homo izgovarajuci rec “Crucifigatur”. cak i onda kada nedostaju vertikalni delovi okvira na gornjim prozorima bazilika. imaju sopstveni okvir i uvecavaju strukturu ciklusa kao celine stvarajuci predah i tacke odmora. Brioude. na starozavetnom ciklusu tavanice broda Saint-Savin. Neke od ovih skupina tretirane su kao posebne kompozicije. Na frizu velikog formata potrebni su takvi elementi koji ce prekinuti njegovu velicinu i podariti mu cvrsci oblik. sekundarni okviri od velikog su strukturalnog znacaja na frizovima gde ne postoje jasno definisani spoljasnji okviri koji dele pojedinacne scene. neprekinute obojene trake na kojima se krecu figure kao siluete. Kripte su obicno oslikavane scenama iz zivota svetitelja koji su u njima pocivali (Saint-Savin). Ovo povezivanje dva slikovna entiteta stvara lazni kontinuitet koji bi. Arhiktetonska struktura zasvedenih galerija je slozenija od broda. U severnoj Italiji. na kojoj je friz visok dvadesetak inci.

u Worcester-u je unisten ali natpis ili tituli omogucava njegovu rekonstrukciju. U njoj je sahranjen episkop Hartwig II. viii. zidove i stubove koji nose krov pokrivale su razlicite scene iz oba Zaveta. Tim programom domininira teoloska misao dok je alegorijski materijal rasporedjen sistematskim i hijeratskim redom sto je u suprotnosti sa narativnim i instruktivnim programom u crkvama. krstionice koje su dale doprinos razvoju zidne dekoracije u ranohriscanskom i ranosrednjovekovnom periodu. delimicno s toga sto su u tako malom broju sacuvani do danas. nisu imale znacajnu ulogu u romanickoj umetnosti. Druga kategorija rotondi. Ni kapela Saint-Jean du Liget (Chemille-surIndrois) nije sluzila kao krstionica. grobnim kapelama. Dekoracija odaja za skup kanonika nametala je posebne uslove. usla u ciklus kao ilustracija delotvornosti molitve. narocito kapelama palata i zamkova. Radi se o pogrebnim kapelama austrijskog tipa. Najslozenije programe nalazimo u zasvedenim dvoranama.mozda postoji veza sa Strasnim sudom koji je slikan u narteksu vizantijskih crkava (Solun.primer je Panteon de los Reyes in San Isidoro in Leon ili pojedinacne molitvene scene Raspeca u Salles des Morts u Le Puy. Programi 11 . Opsti principi su jos manje uocljivi u dekoraciji tremova i narteksa. Kalkeon). Program slikarstva otkriva Hartwigove licne nade u spasenje i karakteristican je po svojoj dominantnoj eshatoloskoj crti. ukljucujuci tu i 4 konjanika. na nemackom tlu nastaje novi tip kruzne osnove cime se nadoknadjuje smanjeni broj krstionica. dok se u dvoranskim crkvama slikaju jevandjeoski ciklusi . palatinskim (negde dvospratnim) kapelama i monaskim zdanjima: u odajama za okupljanje i trpezarijama. xl-xliv). krstionicama. Do sada smo razmotrili gradjevine longitudinalne osnove u parohijskim i manastirskim zajednicama. U XII v.) sa apostolima i prorocima. Najznacajnija sacuvana iz ove grupe je Allerheiligenkapelle u klausteru regenzburgske katedrale (1160 g. Sastojala se od jedne monumentalne kompozicije na zidu. Najvise su stradale monaske gradjevine a u njima su se nalazili programi najveceg teoloskog i filozofskog znacaja. grof od Ortenburg-a. U drugim grobnim kapelama naslikan je nebeski raj (Perschen) ili covekov pad i iskupljenje (Pisweg). Objasnjen je veci deo ali ne i celokupno romanicko zidno slikarstvo. Ovde nije trebalo voditi racuna o misi laicke kongregacije. poznate kao Karner. nemaju nikakve veze sa cinom krstenja. primer je Hrist u Maiestas-u sa Bogorodicom i apostolima u Lavandieu. ix. Izvanredni program na tremu Saint-Savin nije bio ikonografski jedinstven. Ovde je teolog preko slikara komunicirao sa drugim teolozima i klericima za koje je znao da ce razumeti ne samo temu vec i njeno skriveno znacenje. Dekoracija kupole nije sacuvana ali ostali deo tematski i formalno odrazavaju longitudinalnu semu. loza Jesejeva. Dekoracija udvojene kapele u Schwarzrheindorf-u je ekstremni primer visoko intelektualizovanog programa koji se zasniva na proroku Jezekiji (i-v. razne didakticke scene. Bogata sveobuhvatna kompozicija (sema) krstionice u Parmi (XIII v. narocito u rotondama. scenama iz zivota Jovana Krstitelja i marijanski ciklus. Vecinu ovih kompozicija karakterise slozena forma i koncepcijska struktura. Ali postoje indicije koje govore da bi to moglo biti mesto apokalipticnih ciklusa . na primer. dinasticki elementi (ovde bi bilo neprikladno reci sekularni) imali su znacajnu ulogu u dekoraciji crkava kruzne osnove. U Sigena-i. basne i td.ranohriscanskom modelu. Znatan broj romanicke dekoracije sacuvan je u rotondama.). Panagia. Program se inace bazira na knjizi Maccabees. U mnogim primerima. predstavljaju izuzetak cak i u Italiji a freske u Sain Jean u Poatjeu poticu iz vremena kada gradjevina nije sluzila samo kao krstionica: Vaznesenje i pojedinacne figure.

Primer prvog pozitivnog stava predstavlja resenje izvedeno iz vizantijskog uzora: prsten kupole ispunjen je figurama koje su ili okrenute frontalno posmatracu ili su prikazane iz profila i u pokretu te tako formiraju friz. vestacku kompoziciju u kupoli Schwarzrheindorfa ili Braunweuler-a. mada malo modifikovan pristup imamo u kripti Anagni. ili da ga negira. Nije slucajno ova kompozicija koriscena za slikanje kompleksnijeg. Glavna povrsina za dekoraciju u vecini romanickih rotondi. galerija. S druge strane. trouglasti segmenti krstastog svoda oslikani su medaljonima sa natpisom. Smatram da se neopravdano sumnja u vizantijsko poreklo dekoracije kupole cije autenticne primere nalazimo u Veneciji (narteks Sv. Narocito zanimljivu varijantu imamo kada (kompoziciju) semu vizantijske kupole primenimo na bacvasti svod (pr.). nasuprot uspravnim figurama. Figure su postavljene kao da leze ili padaju umesto da stoje. Marka) i Anagni (kripta). rebrsati ili obicni krstasti svodovi. metafizickog i tesko razumljivog 12 . polukalote. Ukoliko je to tacno. Primer je dekoracija kupole Allerheiligenkapelle u Regensburgu. Narativni friz. Ova vrsta friza. Slikar je mogao pristupiti ovom problemu iz dva dijametralno suprotna pravca: mogao je da istakne funkciju svoda. Slicne medaljone. tesko da mozemo zamisliti dublju promenu koja je proizvela neorgansku. Muthmannsdorf) gde je program vizantijske kompozicije primenjen na krstasto rebrasti svod. U istocnom Mediteranu postoje presedani (Kazanlyk u Bugarskoj) i na periferiji Carstva (Jermenija. predstavljenim kao siluete na tamnoj pozadini (krstionica u Parmi) ili su te figure postavljene u arhitektonski okvir scene Nebeskog Jerusalima (Saint-Chef). Ovde zanemarena logika situacije i naracije kombinuje razumevanje za napregnuti svod i kapacitet okvira. mnogo je redji u kupolama. ali to ne utice na cinjenicu da na istom podrucju nema oslikanih kupola. U Idensen-u visoki kupolasti svod podeljen je u donjem delu neprekinutom trakom koja ide od istoka ka zapadu. kripti. On se. prilagodjene i obogacene dekorativnim viticama srecemo na severu u minijaturama i u slikarstvu Canterbury iz poznijeg perioda ( lucni umeci broda kapele S. nastala je pod direktnim vizantijskim uticajem. kao bacvasti svod. koju nalazimo na zapadu i severu. U samoj Vizantiji. U latinskom delu hriscanskog carstva izuzetak su Italija i Perigord u kojima nije sacuvan ni jedan program kupole. zadrzavajuci vizantijsku formu. Svaki od njih je predstavljao problem za sebe jer se bocni svod mogao tretirati kao zid (sto se tice njegovog oblika). zatim u Petit-Quevilly i Winchester (kapela Guardian Angels). Rani primeri ove kompozicije verovatno su izvedeni iz vizantijskih modela. Rebrasti ili obicni svodovi cesto su tretirani kao kupole sa svecanim frontalnim figurama. a segmenti su na isti nacin ispunjeni scenama. Preterana paznja je posvecena trouglastim segmentima svoda a skoro nikakva realisticnosti scene. Tacno je da na teritoriji bivseg Vizantijskog carstva nije sacuvana crkva sa ovakvim programom iz vremena do XIV v. Perschen) naslikane su prema italovizantijskim uzorima. uradjena pod direktnim uticajem Cappella Palatina u Palermu. Gabriel). Slican. makar u sporednim delovima crkve (recimo na tremovima) a upravo su oni dekorisani na taj nacin. kupolasti svodovi i bacvasti sa lucnim umecima (pandantifima). suptilan i zestok. Schwarzrheindorf. Rezultat je ujedno uzvisen i smesan.su bili na intelektualnom nivou. Ovo resenje sledile su brojne crkve u Italiji (Akvileja) i Engleskoj. neprimerenom za parohijsku crkvu. I druge kupole ove oblasti ( Prufening. Hersfeld). tremova i trpezarija nisu toliko zidovi koliko svodovi i segmenti svodova: kupole. raspored narativnih scena na krstastim svodovima u oblasti Rajne predstavljaju adaptaciju vizantijskog kupolnog programa. Achtmar X v. Prufening. udaljio od njene logike i razgovetnosti. Italo-vizantijski uticaj prisutan je na nemackim i austrijskim dekoracijama (Soest.

na primer Stari zavet. Kupolasti svodovi cak i krstasti rebrasti svodovi tretirani su kao ravne povrsine neizdeljene na segmente. vertikalan zid. Na primer. izvedena je iz paganske uokvirene slike u stuku sa rimskih i akvilejskih svodova. zatim legende o svetiteljima koje su ranije postojale samo u literarnoj formi. Uprkos izvanrednim brojnim detaljima. Ovo slikarstvo je daleko. Najbolje spansko svodno slikarstvo iz druge polovine XII v. Na preostaloj duguljastoj povrsini. sa vrha baldahina polaze arkade. inace pogodna za ravan. Uglovi svakog visokog svoda ispunjeni su ornamentalnim motivima i manjim figurama a kompozicija ide ka unutrasnjosti. Kompozicija Tajne vecere srecom je jedinstvena . figure su postavljene oko rubova tako da im se glave suceljavaju u sredini . Za ovaj period karakteristicna je pojava samo malog broja tema u zidnom slikarstvu. Isto se moze reci za alegorijske teme kao sto je Hrist i presa za 13 . figura Jovana u sceni njegove vizije postavljena je natraske. on je dobro razumeo njihovu funkciju. sukobili su se uticaj ljudi kao sto su opat Suger. Rupert of Deutz i Honorius Augustodunensis. Njihov ocigledno slucajan raspored deluje ljupko u kompoziciji kojoj zbog bizarnog arhitektonskog okvira nedostaje logicno jedinstvo. U odnosu na apokalipticnog Boga. Uprkos tome. Narocita vrsta modela nastala je u oblasti Maas i Rhine. Scene Starog zaveta iz ovog kraja odgovaraju scenama Raspeca i Spasenja (Redemption) ali one ne pripadaju samo polju murala. U Italiji postoji veliki broj dela iz romanickog perioda koji u potpunosti poricu ovu funkciju. Soest). kako od vizantijskih racionalnih kompozicija tako i od iluzionistickog realizma poznoanticke umetnosti.sto kao da preseca baldahin koji uokviruju dve centralne figure a bocno. U poredjenju sa ova dva perioda ili sa nastupajucom gotikom. Novinu narocito predstavljaju alegorije i analogno predstavljanje Knjige proroka Jezekije i njegove vizije unistenog Jerusalima sa izgradnjom novog grada ( u Schwarzrheindorf-u i Hildesheim-u) ili sa Poslanicom Jevrejima. pozajmljeni iz klasicne rimske umetnosti a kompozicija. freske Panteon de los Reyes u Leon-u. U odnosu na novu ikonografiju. do tada nedodirljive knjige. Uprkos tome. Ovo konfuzno gomilanje besmislenih okvira i arhitektonskih elemenata postao je sistem.programa kao sto je Jezekijeva vizija. dok su u zidnom slikarstvu sporadicni (Mons. direktno ili indirektno. Najpre su se pojavile u minijaturi. ovo delo jasno pripada obodu romanickog sveta. Ove scene su obicno smestene u jasno izrazen okvir ciji ornamentalni motivi odaju izvor: svi su. zlatarstvu i povrh svega emalju. romanika nije uvela mnogo novih tema. Regensburg. ktitora Herrad of Landsberg-a sa licnostima kao sto je Bernard iz Clairvaux koji se borio protiv figuralne pretstave. Ilustruju se.primer su Blagovesti pastirima. Moguce da je vecina izgubljena posto je ova tema slikana pre u odajama za okupljanje kanonika monaske uprave nego u crkvama. ono je pandan nelogicnom slikarstvu tavanica koje nalazimo na jugozapadu (rajnska oblast). proizvod su nesposobnosti slikara da racionalno organizuje kompoziciju na segmentima svoda. Zajednicko ovim kompozicijama je da isticu funkcionalni oblik strukture na kojoj su naslikani. povecana produktivnost zidnog slikarstva bila je dovoljna za sirenje repertoara. Vecina se vec razvila ili bar pocela da razvija u vizantijskoj i otonskoj umetnosti. nekoliko svodova kripte u Akvileji i Anagni (katedrala) i jedan u Civate-u oslikani su “normalnim” scenama na nacin koji zanemaruje ili skriva oblik svoda. Drugi delovi tavanice Panteon de los Reyes pruzaju dodatne dokaze o nesposobnosti slikara da kompoziciju logicno prilagodi povrsini zida. Hrist je u Maiestas-u inverzno postavljen prema posmatracu.

S druge strane. U Allerheiligenkapelle u Regensburg-u osnovni koncept je jos apstraktniji i kompleksniji: cine ga pojedinacne uspravne figure bez slikanog arhitektonskog okvira. Izrazito romanicki dekorativni sistem sastoji se samo od figura. Soest). (Gurk. velicanstvena kompozicija Solomonovog prestola originalan je proizvod nemackog zidnog slikarstva. razvijenu u ranogotickoj skulpturi. proroci. sv. Vezu sa ozivljavanjem pseudo-aeropagitske misli u Sen Deniju nalazimo u nacinu na koji su slikani Hrist i Bogorodica u sceni Maiestas: prati ih nebeska vojska (Goslar. poprsjima i medaljonima rasporedjenim jedan iznad ili pored drugog. alegorije vrlina. Sa izuzetkom dva oslikana stuba. centralna tema je (slicno vizantijskim kompozicijama ali sada u daleko konkretnijem obliku) sam Hrist kojeg predskazuju proroci. Regensburg) i monumentalne ilustracije iz Hortus Deliciarum. Oni su jako rano dodavani kako na istoku tako i na zapadu. apostoli u vidu lavova. podrzavaju apostoli. Bogorodica. Horski prostor vizantijskih crkava takodje je dekorisan uspravnim figurama. Schwarzrheindorf) kao i u apsidi Allerheiligenkapelle u Regensburg-u. Tesko da bi i teolozi mogli razumeti ovaj program bez natpisa na scenama ili na svicima u rukama figura. Primere nalazimo u horskom prostoru (Prufening. Ovaj princip je u svojoj osnovi kasnoromanicki. Bressanone). ulazi u iluminacije (Uta Codex) i dekorativnu umetnost velikih dimenzija. Ideju je prvi izrazio literarnim jezikom Petrus Damianus sredinom XI v. Rado slikane teme u romanici su Nebeski Jerusalim sa obiljem figura ( u kvazi . Natpisi identifikuju i prosiruju elemente isticuci njihovu strukturalnu vezu i objasnjavaju celinu. Tako formirana hijeratska celina znacajnija je od pojedinacnih delova. najznacajnija nova ikonografska tema nastala u romanickoj umetnosti. Ova kompozicija cesto zauzima ceo zid. Ona stremi u vis zahvaljujuci ne vertikalnom zidu vec vlastitom arhitektonskom sistemu elemenata i baldahina.vino ili Hrist lovi Levijatana (poreklo je bojeno staklo): o tome svedoce dokument ( S. nemacki slikari kombinuju Hrista i Bogorodicu u sceni Maiestas prikazujuci ih zajedno na istom tronu ili usvajajuci temu Krunisanja Bogorodice. bojenog stakla. bez ikakvog arhitektonskog okvira. Ova sema predstavlja ekstremni slucaj tipican za slozeni ikonografski program koji od XI v. ukljuceni su u slikanu kompoziciju koja ne samo da deli zid na niz segmenata kao ranosrednjovekovni ciklusi u brodu italijanskih bazilika. Loza Jesejeva. Duh. scene i figure na samoj slici ali su 14 . Emmeram. Upotreba tituli (naslova) i stihova kojima se objasnjavaju scene nije romanicki izum. ima sve karakteristike zrele romanike i olicava uzvisenost forme cemu su stremili slikari murala u romanici. a najraniji poznati slikani predlozak potice iz sredine XII v. Omiljena praksa romanike je bila stvaranje konceptualne cak kauzalne veze medju figurama koje mirno stoje jedna pored druge. Na vizantijskom podrucju njihova upotreba je u potpunosti ogranicena na jednostavne nazive. glorifikuju andjeli a personifikuje figura ustolicene Eklezije. propagiraju jevandjelisti. Njen puni potencijal razvijen je u XIII v. Natpisi na rotulusima korisceni su u velikoj meri radi bolje razumljivosti. nego se nezavisno pojavljuju gradeci samodovoljnu piramidalnu strukturu. (Salzburg-Nonnberg). stigla je na zidove i tavanice crkava posredstvom drugog medija.geometrijskim grupama) u arhitektonskom okviru. sastavljena od manjih elemenata. U Prufening-u i nekim drugim crkvama. U zreloj romanici ovim je resenjem izlozen kompleksan teoloski program. Poseban doprinos romanike srednjovekovnoj umetnosti je kompozicija velikih dimenzija. Nadahnuti francuskim uzorima. na jednoj strani oltara programom je predstavljen Strasni sud (izvor je molitva za Sve svete). Oni su bez sumnje predstavljali uzor ali su pojedinacne figure grupisane tek u romanici.

U prvoj polovini XI v. karakteristicnih za proslost i savremenu Vizantiju. bile teoloski i intelektualno sofisticirane. svitak cesto predstavlja jedini nacin komunikacije i objasnjava pokrete figura. Duboka osecanja pocela su da se ispoljavaju u XIII v. druga polovina XI v. U romanickoj umetnosti tituli su takodje sluzili kao naslov ispod slika ali veci deo njihovih funkcija prenesen je na svitak koji je povezivao posebne delove kompozicija i “oglasavao” figure (Regensburg). Nista uticajnija nije bila religiozna drama. Skandinaviji. ako tapiseriju Bayeux prihvatimo kao pouzdani dokaz. paralelan razvoju u Vizantiji. Posto su u religioznoj umetnosti figure retko okrenute jedna prema drugoj i retko se izrazavaju gestom. metricki doteranu. Ovde je upotreba svitka suvisan element u definisanju odnosa medju figurama. pojavila se nova religiozna narativna umetnost i dostigla klasicni vrhunac sredinom veka. bila je period pripreme kada su kasnokarolinska. nove koncepcije su zaodenute sjajem stila koji je prolazio kroz svoju poslednju fazu. docarali su te odnose na nov nacin. Nove teme monumentalnog slikarstva pojavile su se tokom veka. postupcima i recima figura predstavljali su tekstovi u rukama proroka sa citatima iz njihovih knjiga vezanih za Bogorodicu. Ovaj proces. narocito u Nemackoj. Prototip ove tehnike kojom se posmatrac obavestava o namerama.uskoro prerasli u belesku. Latinske zemlje su. svitak preuzima ovu funkciju u zidnom slikarstvu Zapada: Nemackoj. doveo je do vece zivosti figura krajem veka. otonska i anglosaksonska umetnost postojale naporedo sa vizantijskom bez ujedinjujucih faktora. sto je bila karakteristika gotike. Stil Unutrasnjost romanicke crkve predstavlja jedinstveno umetnicko delo Gesantkunstwerk 15 . naprotiv. preko ispisanih svitaka. Svitak je zamenio logiku i znanje koji su nestali kada je napusten grcko-rimski sistem ilustracija: umesto da prikaze radnju. Engleskoj. liseni situacionih odnosa. Krajem ikonoklastickog perioda. on je zadrzao svoju zivopisnost. na severu se menja nacin komponovanja. izvan ili ispod slike. Na ovu novinu vise su uticali vizantijski uzori nego profani. u vizantijsku umetnost ulazi svitak u ruci proroka i molitvena tablica u tipu Bogorodice Zastupnice. zadrzale dosta od klasicnog realizma u prikazu gestova. najkasnije do sredine IX v. novi vizantijski uticaj doneo je izvesni preporod konkretnog realizma i bujne naracije koja je na istoku istrajala do XIII v. Krajem toga veka preduzeti su prvi koraci ka novom monumentalizmu. Mada. Jedan takav rani primer javlja se u Rabulinom jevandjelju (VI v. a ne svitka. One su. Veca paznja se poklanja dramskom sadrzaju. Krajem XII v. 2. Ali. Tek su u zapadnoj umetnosti reci koje izgovaraju licnosti postale pokretaci opisanih dogadjaja. Ucesnici nekog dogadjaja. na profani narativni friz nije uticala dezintegracija slikovnih oblika. Za evoluciju tehnike i forme romanicke umetnosti. romanicki slikar je predstavljao samo aktere.) i Rosanskom Codex purpureus na kojem je tekst u ruci figure deo stranice. Sklonost ka prikazivanju alegorija i proroka izrazena je kompleksnim programima i pojavom novih tema kao sto je Solomonov presto. Istovremeno sa uvodjenjem svitka. kolekcija ovih natpisa cesto je sluzila kao jedino sredstvo za popunjavanje praznine u srednjovekovnoj istocnoj umetnosti. Religiozno narativno slikarstvo se oporavilo u toku XII v. U medjuvremenu. u francuskoj umetnosti vec dominira rana gotika a u Nemackoj. narativni smisao postaje jasan i ostavlja dublji utisak. Od kraja XI v. Usled gubitka materijala. njihovi tekstovi su se ogranicili na prorocanstva i molitve i bili su u rukama samo jedne figure.

U nekim slucajevima. Zuta se retko javlja. Da bi ostavili potpuni utisak. pozadina nije nikada bela cak i ako zid jeste. Na severu Evrope kolorit pojedinacnih slika utkan je u sveobuhvatnu polihromnu semu. Jedinstvo same dekoracije koja ukljucuje tavanicu. To se odnosi cak i na jednostavnije strukture sa belim zidovima i pozadinom koje srecemo narocito u Francusko. Engleska) gde su gusti slojevi zelene. U XII v. prevladale plava. daleko cesca boja pozadine je plava. plave i oker prekrivali stubove. Ne treba zanemariti osnovnu funkciju prozora. u Regensburg-u “andjeo koji se uzdize prema istoku” u istocnoj apsidi male rotonde stoji izmedju dva prozora a iznad simbola sunca. Romanicko zidno slikarstvo se ne sme izdvojiti iz gradjevine kojoj pripada. Makedoniji i Kipru. stupce i delove zidova dok su u XIII v. slikarstvo i prozori zavise jedno od drugog. Tako u Italiji. ukazuju na vizantijski uticaj: istu kombinaciju u pozadini nalazimo na freskama XI. pod rimskovizantijskim uticajem. Pored praznine u ikonografskom programu koja je nastala usled ostecenja stakla i koja se ne moze adekvatno popuniti. Nemackoj. ljubav prema boji narocito je izrazena na severozapadu (Francuska. Normandija. primere imamo u kasnoromanickim delima Nemacke. U ranoromanickom periodu senke su blede ali vremenom postaju znatno tamnije i bogatije. cesto sa zelenim i oker prugama. Dnevno osvetljenje ima vizuelni efekat na zidnu kompoziciju i na njen polozaj u arhitektonskoj strukturi. Italijani su. Ove tri boje. Jos uvek nedovoljno znamo o upotrebi boje na arhitektonskim elementima ili o njenoj ulozi u sveobuhvatnoj dekoraciji. Koloristicki efekat zavisi u velikoj meri od svetlosti koja je prodirala u gradjevinu. onda kada se nastoji oziveti zlatni sjaj mozaika. Crni obrisi nemackog kasnoromanickog zidnog slikarstva izgledali su sasvim drugacije i delikatnije u obojenom chiaroscuro efektu sto je i bila namera. crvena i zlatna. u kasnijem periodu). U donjoj kapeli Schwarzrheindorf-a i na zapadnoj galeriji u Gurk-u. scena Preobrazenja je postavljena u odnosu na prozore tako da je i svetlost ukljucena u kompoziciju: ona je sredstvo izrazavanja teme. na primer Regensburg-u. celokupni karakter dekoracije modifikovala je i transformisala blaga obojena svetlost. kao i zuta pozadina. S druge strane u Italiji. Na severu zid i dekoracija cine homogenu celinu. u istocnoj i juznoj Francuskoj. Svaki pokusaj proucavanja slikarstva mimo njegovog odnosa prema zidu na kojem se nalazi bio bi 16 . da propustaju svetlost.u kojem je najznacajnija bila slikana dekoracija. Austriji i nekim delovima Engleske slozenim okvirom dominira plava pored zelene i crvene. Na jugu. Nekoliko sacuvanih fragmenata romanickog bojenog stakla (u katedrali u Gurku sacuvan je samo jedan primerak) govore o kakvom se gubitku radi. scene ili nizovi scena javljaju se izdvojeno. Danas je gotovo nemoguce rekonstruisati prvobitni efekat koji su postizali obojeno staklo i slikani zid narocito u slucajevima u kojima je kolorit stakla uskladjen ili suprotan zidnom slikarstvu (najcesce u Nemackoj. XII i XIII v u Grckoj. medjusobnim odnosom pojedinacnih kompozicija. Slicno tome. Kolorit je najblistaviji u Spaniji gde se javljaju crvena i crna pozadina kao i zute. ostavljali neobojene trodimenzionalne arhitektonske elemente (stubove. bele i sarene trake. zidove i pod nije postignuto samo koncepcijskim programom vec i formalnim sredstvima: koloritom. struktura. Ali. pridodati zidu. mozemo pretpostaviti. Dok su centralna i zapadna Francuska prednost dale bledoj pozadini. osvetljenjem. Schwarzrheindorf-u i Gurk-u svetlost predstavlja integralni deo celine i nase razumevanje programske koncepcije zavisi od nje. vence) dok je na severu Evrope svaki strukturalni element bio obojen raznim bojama i sarama.

narusila bi se potpuna harmonija. arkade i nise. Sami pejsazi su retkost cak i u Italiji: izuzetak predstavlja Raj u Civate-u i “dolomitski” pejsaz u Grissiano-u. ne samo da imaju svoj osnovni ikonografski znacaj kuca. u spoljasnjem je prikazano zatocenistvo svetitelja). tlo je naznaceno nerealistickom talasastom povrsinom i izbocinama (Nohant-Vicq) ili blago ustalasanim brazdama (Saint-Savin). Tako stvoren enterijer bio je rezultat cisto intelektualne konvencije a ne prava predstava. naslikana gradjevina ili delovi gradjevine najvise vezuju sliku za njenu pozadinu. U predstavama drveca XI i XII v. Blaise zbijene su izmedju plitkih nisa ili na tavanici kripte u Berze-la-Ville. razvile su se forme koje nemaju ni najmanje slicnosti sa prirodom. izgledale kao da pripadaju drugom planu i predstavljale autonomni prostor. okvir je taj koji je najvise vezuje za strukturu gradjevine. Jedini nacin da vizantijski slikar oznaci da se dogadjaj zbio u enterijeru bio je da scenu prikaze izmedju dve kule a iznad postavi zastor koji predstavlja krov. Tako je prostor u kompoziciji podeljen u tri kategorije koje nisu strogo odeljene vec se preplicu. Umesto toga. One su s toga. Tamo gde su bile izolovane kule. Slikana arhitektura u romanickoj umetnosti vraca se preko karolinske i vizantijske umetnosti na klasicne modele i zajednicke su kako zidnom slikarstvu tako i iluminaciji. znacajan faktor predstavljaju jasne relacije figura i arhitektonskih okvira u kojem se nalaze. Arhitektonski elementi i u jednoj i u drugoj. arhitektonski elementi su povezani i zatvaraju luk ili pravougaoni prostor cija je pozadina obojena drugacije od pozadine izvan gradjevine. Cak i pri sintaksickoj (sintetickoj?) primeni ovog zajednickog vokabulara. Organske forme najblize prirodi podsecaju na pecurke dok su ostale vise nalik na 17 . palata. Romanicko zidno slikarstvo retko u potpunosti istrazuje upotrebu prirodnog pejsaza u pozadini. ne podleze trodimenzionalnim zakonima za razliku od pravougaonih (u obliku kutije) prostorija koje nalazimo u klasicnorimskoj i gotickoj umetnosti. izvan italo-vizantijske uticajne sfere (Italija i juzni Tirol). hramova vec odvajaju i naglasavaju delove kompozicije. Gradjevine igraju daleko znacajniju ulogu u romanickom slikarstvu. Odajama je nedostajao samo cetvrti zid. imaju mnogo vise funkcija nego u vizantijskoj umetnosti. (San Clemente u Rimu) kada su na gradjevinama bili vidni tragovi kasnoantickog zidnog slikarstva i na period s kraja XII i pocetka XIII veka u Nemackoj gde velicanstvena arhitektonska pozadina anticipira goticku umetnost. Od svih sastavnih delova jedne slike.primere imamo u kripti Saint-Savin gde neke od figura izlaze iz okvira pa scena izgleda kao da se odvija ispred prostora a ne u njemu. Slikari romanike su je prevazisli. primenjena je sa narocitim zarom na carstvo povrca. On je sastavni deo koloristicke artikulacije samog zida. gornji deo kompozicije dele dva plana. severno od Alpa. Stvarni arhitektonski elementi.nezadovoljavajuci. Izgled figura nije ni na koji nacin umanjen . Ovu nedoslednost vizantijska umetnost je nasledila od grcke umetnosti. Ovaj odnos moze biti jednostavan (scena Blagovesti i Vavedenje Bogorodice u hram u Nohant-Vicq) ili vrlo kompleksan (scene iz zivota i stradanja sv. U pozadini vizantijskog pejsaza obrisi brezuljaka dele povrsinu na sekcije sto nije prihvaceno na Zapadu. Romanicka potreba da gde god je to moguce. Oni su samo u romanici oblikovani i poredjani tako da ne samo oznacavaju enterijer vec ga i predstavljaju.izuzetak se odnosi na period oko 1100 g. romanicko zidno slikarstvo nije razvilo posebne forme . cesto su inkorporirane u kompoziciju ali su jos cesce prisutni kao definicija lokacije ili su tu da daju okvir scene. Okvir nije integralni deo slike cak i kada ga figure povremeno prelaze. konkretno pretvori u apstraktno. Medjutim. Ovu cinjenicu treba uvek imati u vidu. Ona ostaje nisa. U samom okviru.

U poredjenju sa njima. u klinijevskoj umetnosti manje je italovizantijskih elemenata. bila je pod neposrednim vizantijskim uticajem i predstavlja pravu veliku ranoromanicku umetnost Zapada. Dela iz poznog perioda na severu i zapadu (freske Le Liget . Ne radi se o tehnickom neznanju . malih glava . Obicna geografska podela ne postoji: uticaj italijanske i vizantijske umetnosti i poznavanje mediteranskog realizma izvedenog iz klasicne umetnosti. U svetlu ovog fenomena. Figure su ovde najmanje naturalisticke u romanickom slikarstvu. U gestovima ne ucestvuju ruke i sake vec celokupno telo. Takvih dela je najvise u Francuskoj. najdalje se otislo u Spaniji. oni izrazavaju moc pokrete tela. krajem XI v (do 1150 g. klupko ili su prosto izvedene iz geometrijskih motiva. prevagnuo je mediteranski element. Tesko je uopsteno vrednovati stil figura u romanickom zidnom slikarstvu. konfrontiran klasicnim i pre svega vizantijskim formama a s druge na stil romanickog perioda koji je izbegao takvo suceljavanje. izgledaju lako i krhko. njihov duhovni zar i intenzitet. Ovakva odbojnost oblikovala je umetnost Engleske (Hardham) i Skandinavije pre jacanja kontinentalnih uticaja.) a na pocetku ovog perioda. bogato i krepko zidno slikarstvo severozapada. One obicno imaju izduzene udove i male glave. kao kod gluvonemih osoba. bilo da su nage ili odevene. ako ljudsku figuru uzmemo za mikrokosmos toga stila. neizbezna je bar jedna podela . ljudske figure u romanickom slikarstvu gotovo da su naturalisticki prikazane imaju bar tacan broj udova. zvona. krhke. Ali.izrazavaju se gestom kao u otonskoj umetnosti. Njene figure . Medjutim. nastala pod mediteranskim uticajem (primer su ogromne figure u Le Puy). ornamentalnim i bezoblicnim. mada je ona postignuta u izvesnoj meri. Slikana figura ranoromanickog stila na 18 . Gestovi su obuzdani ili unisteni. Chemille-sur-Indrois nisu okrepile novi tokovi) ostavljaju izuzetno nezreo utisak uprkos ostarelom i uvelom izgledu. Imajuci u vidu izuzetke i modifikacije mozemo posmatrati makrokosmos romanickog stila kao pojedinacni entitet.uzrok verovatno lezi u islamskoj averziji prema figuralnoj predstavi koja je preko Mozarapa uticala na hriscansku umetnost Spanije. Njihov delikatni lirizam deluje dirljivo ali je tesko zamisliti da je ova umetnost u opadanju proizvela gotiku. Sa apstraktnim deformacijama. One su orudja i primaoci transcedentalne moci. Granice su se stalno menjale a kao rezultat toga prevladao je mediteranski uticaj. Bilo je naravno i neuspeha . Iako ponekad tesko objasnjivi. Ova umetnost sa korenima u karolinskoj i otonskoj umetnosti.s jedne strane na stil. Pri opisu stila figura u romanickoj umetnosti neophodno je odrediti mesto i vreme: razliciti uticaji postoje na razlicite tokove razvoja. Ovi opisi su u najmanjoj meri kvalifikacije i vaze za ranu i zrelu romaniku ali ne i za kasni period.povijene.na primer. oko 1200 g. lagane. koje nije bilo izlozeno mediteranskom uticaju. vec sudbinom. ne sopstvenom voljom i postupkom. stvorilo je dela (primer je Saint-Savin) koja unutrasnjom velicinom i intenzitetom nadmasuju savremena dela. Ovde lezi fundamentalna razlika u odnosu na otonsku umetnost: romanickim figurama nedostaje nesto od licnog identiteta otonskih figura. cesto se pojavljuje u izolovanim oblastima na severozapadu Evrope. mada ne tako tajnovito. Ali. Ta moc nije proizvod volje pojedinacnih figura vec ona spolja i odozgo dominira i upravlja njima. Kao na skulpturi XII v. mediteranski a pre svega vizantijske elementi su rasadnik ili katalizator novih kretanja na svim poljima romanickog slikarstva. Pojedinacne figure sastoje se od zbira zasebnih delova. svaki deo tela je modelovan posebno te celini nedostaje plasticnost. Pokreti i stavovi su im prenaglaseni a ipak ograniceni.stitove.

Ali. vizantijski uticaj prodro cak do oblasti koje su joj inace bile nedostupne.Zapadu ima nesto osobito i vestacko u sebi. zapravo. Uticaj je verovatno prenela anticka umetnosti koja je zivela u nekim delovima Italije sve do XIII v: akcenti na freskama u Civate-u. vise stara nego nova. Rasclanjivanje tela u otonskoj umetnosti dostiglo je sazetu jasnocu i nastavljeno je do krajnosti. Autenticni stil romanicke umetnosti severa i zapada veoma se razlikuje od drugih tradicija koje su se formirale pod mediteranskim uticajem. Svodjenje oblika na njegove najsitnije delove izvedeno je do najsitnijih detalja. Njihova istancanost jos jednom dokazuje da je tehnika na pocetku XII v. Vizantijski uticaj bio je daleko snazniji. nastavila da proizvodi velicanstvena dela. nabori na odeci podsecaju na lepezu ili na krila insekta. Pecinsko slikarstvo Male Azije stvarno sadrzi oblike koji potsecaju na francuski sematizam ali. Tela se sastoje od brojnih segmenata odvojenih dubokim brazdama. umetnost severozapadne Evrope primila je ovaj podsticaj samo u sferi tehnike i usvojila jedva ista vise od detalja u modelovanju dok su joj ostale strane bitne osobine vizantijskog slikarstva. Ovoj igri linija podredjena je iluzionisticka tehnika akcentovanja: svetla mesta su okruzena plamiccima belih linija koje postepeno iscezavaju. posebno na detaljima. Romanickoj umetnosti zajednicko je: rasclanjenost tela na jasno odredjene delove. Francuski naucnici su pokusali da pokazu da je ova zanimljiva linearna tehnika modelovanja (primer je Saint-Savin) izvedena direktno iz kapadokijskih uzora. moguce je sastaviti obiman katalog linearno predstavljene svetlosti. dalje nije razvijala. podrazavali upravo one vizantijske tehnike koje su negovane u romanici i ucvrstili trend prema 19 . Karakteristicno je da su umetnici. On je bitno uticao na nacin na koji su umetnici rane romanike sagledali i naslikali telo. Pretpostavlja se da je u ranoj fazi. ne postoji ni dokaz o direktnom kulturnom kontaktu sa istokom. primer je Saint-Savin. od koncentricnih krugova. Modelovanje tela u romanickom slikarstvu Zapada ima istu opstu liniju razvoja kao i prikazivanje arhitekture i pokreta. Pokret prekrstene noge vise lici na skok nego na korak. podlozni vizantijskom uticaju. klasicizma i istrajnog iluzionizma u samoj vizantijskoj umetnosti. oblikovanje pomocu planova i linijskog sencenja. kompozicione i dekorativne seme u Anagni zasnovaju se na rimskim uzorima. snopova paralelnih linija do formi koje lice na cvet ili klip kukuruza. To pokazuje da je ova umetnost bila vise zavrsetak nego pocetak. u velikoj meri usvojila isti preterano istancani sistem modelovanja i slikovnog pokreta. veoma stara i bliza svom kraju. U slucaju velikih ciklusa. Ona se. Znacajan dokaz nadmoci slikarstva zapadne umetnosti predstavlja cinjenica da je novonastala umetnicka forma. Neprirodan korak na figurama skulpture u Tuluzi je pod direktnim uticajem slikarstva kao i preterano slozena igra nabora i planova na timpanonu u Moasaku. Modelovanje se ne sastoji od neprekinutih linija i lici na vrstu sencenja pri kojem neke linije ogranicavaju forme a neke su postale deo apstrakcije sto rezultira ornamentom koji nema uticaja na modelaciju. mogla je samo stariti mada je do sredine XII v. romanicka skulptura koja se razvila tek krajem XI i pocetkom XII veka. Druge paralele iste vrste mgu se naci u Istri. osim cinjenice da nema tacne paralele. cisto su klasicni po karakteru kao i ornamentalni motivi u kripti katedrale Anagni. Kako je monaska umetnost kapadokijskog zaledja mogla da ostavi bilo kakav uticaj na francusku umetnost XI i XII v? Pre ce biti da su obe posledica medjusobnih uticaja apstraktnih tendencija (vrlo snaznih kako u vizantijskim provincijama tako i u ranoromanickom slikarstvu).

Njen stil je bio obogacen tehnikom cloisonne ( linearni akcenti. ne toliko pocetkom krstaskih pohoda koliko angazovanjem vizantijskih umetnika (pre svega na mozaicima) u Monte Cassino-u i Veneciji. Oni su osnov novog stila koji se razvio u okviru romanike.linearnim motivima. Ovaj stil je pruzio osnov za bolje razumevanje organske prirode tela i pokreta. On dolazi sa Sicilije preko dvorske mozaicke dekoracije (Palermo. Ona potseca na cloisonne tehniku iz juzne Italije cije linije sencenja podsecaju na zupce ceslja ili se radi o tehnici snaznog linearnog modelovanja koncentricnim oblicima. Prva faza razvoja izrasla je iz asketizma vizantijskog slikarstva XI v. Proces je konacno vodio organskoj (gotickoj) koncepciji tela ali se nije razvio automatski nakon primanja inicijalnog podstreka iz Vizantije. Iz Vizantije su narucivana umetnicka dela. nabori nagovesteni paralelnim potezima). asketski. sacuvani su mozaici koje su vizantijski umetnici postavili u narteks Sv. Marka. U prvoj polovini XII v. Ovaj asketizam je urodio plodom (razlicitim trendovima) u ranoromanickoj umetnosti. od sredine veka. ali u medjuvremenu. a glavne veze. Prvi talas vizantijskog umetnickog uticaja koji je na zapad doneo organsku koncepciju ljudske figure na kojoj se vidi odlucnost karaktera. isticanje prevoja (zglobova) tela artikulise njegovu strukturu a udovi figure u pokretu su ugaoni. Ovaj stil. i uzrokovan je. ne samo u politici i dinastiji vec i umetnosti . Do kraja veka. Skoro istovremeno angazovanje vizantijskih slikara na novoj crkvi u Monte Cassino uvodi dvorsku varijantu vizantijske umetnosti kasnog XI v. cak i na onima koji pasivno pate: krecu se svojom voljom i ne zavise od milosti sudbine. vizantijska koncepcija figure koja se u sustini oslanja na klasicne tradicije. i vizantijska tehnika modelovanja i drapiranja prosirile su se Zapadom. oni su nosili pocasne titule najviseg ranga. paralelno se javlja. sto se tice monumentalnog slikarstva. Njegovi oblici predstavljaju najznacajnija romanicka dela i zacetak gotike. ciji se vokabular stalno menjao. nezavisno od Monte Cassina. Na Zapadu on se prvi put pojavio na mozaicima Monreale i delimicno na 20 .duzdevima je priznat status clana vizantijskog carstva. usvojen na jugu Italije (Sant` Angelo in Formis). ubrzali su taj proces. apsidama u Torcelu. bile su Venecija i Monte Cassino. ranokomninski stil zamenjuje novi talas vizantinizma. u juznu Italiju. naporedo sa odlikama koje su spajale romanicki svet. Njen uticaj je za dugi niz godina bio dominantan faktor od venecijanske kulturne sfere (Concordia) do severnih Alpa (Salzburg. Naziv “stil vlazne draperije” dat je zbog nacina na koji tkanina (naizmenicno pripojeno i komotno) prianja i oblikuje telo. grcki mozaicari prenose novi talas vizantijskog uticaja. uvek bliske veze severnog Jadrana i Vizantije postale su narocito cvrste. Krajem XI v. u Rimu (San Clemente) i Kliniju (Berze-la-Ville). Cak u ovoj ranoj fazi. Lambach). potice s kraja XI v. Obnovljeni kontakti sa vizantijskim formama. kao u Veneciji. Pokret je docaran svesno kontrolisanim upravljanjem udova a ne stavom ili gestom. duple konture istaknute zlatnom bojom. Ali. kasnokomninski dinamicni stil. slikarstvo severne Italije i juzne Nemacke ucvrstilo se na ovom stilu. Oni su osnova stila najveceg majstora kasnog XII v. Oni donose organski stil sa carigradskog dvora u Veneciju i potiskuju prethodni. Cefalu). Nicholas iz Verdun-a u cijem su delu usvojeni novi vizantijski elementi. Na svakoj figuri se zapaza prisustvo licne volje. Engleske i juzne Nemacke (Regensburg). Pod vizantijskim uticajem. Koncizan i prilicno strog klasicizam visokog komninskog stila osetio se do severne Francuske. postojale su razilazenja mediteranskih i nemediteranskih sfera. Te mozaike strogog monaskog stila predstavljaju znatno stariji mozaici Hosios Lukas svojim apstraktnim geometrizmom i proredjenim jednolikim (flat) koloritom.

Ubrzo posle pada Carigrada u cetvrtom krstaskom pohodu. sibana vetrom njihovih pokreta. do krajnosti je sproveden kasnokomninski manirizam. Na Zapadu je ovaj stil pokrenuo klasicizam ranogotickog slikarstva i skulpture koja se prosirila od severa Francuske i Engleske do Spanije (znacajne su freske Sigena. Elementi vizantijskog uticaja koji se mogu pratiti u zapadnoj skulpturi stigli su posredstvom slikarstva. odeca im je uskovitlana. kapela Sv. Temeljito izucavanje vizantijske umetnosti kao naslednice klasicne tradicije pripremilo je Zapad za svoje otkrice klasicne umetniosti. vijugavih (Montmorillon. jednostavni monumentalizam tzv. romanicko zidno slikarstvo razvilo je svoj linijski sistem planova (linijski koncipirane planove) i ambivalentnih nivoa kao direktnu negaciju plasticnosti u vreme kada je ona bila glavni zadatak skuptora. Imajuci ovo u vidu. naslikane pod uticajem kasnokomninske umetnosti. Kako se vizantijska umetnost menjala i razvijala on je predstavljao kompleksno strujanje (upliv). Marka a potom se do kraja veka prosirio. Vizantijska skulptura koja bi posluzila kao model nije postojala a povremeni podsticaji koje su davali slonovaca i zlatarstvo nisu bili dovoljno snazni ni istrajni da bi pomogli zapadnoj skulpturi na putu ka trodimenzionalnoj monumentalnosti. srodnih i savremenih pojava. poput Nicholas-a iz Verduna anticipirali i razvili u sledecem veku. rad engleskih majstora). silovitost.dekoraciji Sv. statican faktor. nije bio konstantan. Uticaj vizantijske umetnosti na romanicko slikarstvo koji se cesto navodi bez drugih kvalifikacija. Rocamadour) i uglastih formi (nemacki cik-cak Zackenstil) dok je u drugim nastupila (klasicisticka) reakcija. Poredjenje slikarstva i skulpture nece pruziti vise od opsteg odnosa stila u datom vremenu i mestu. Efekti ovog otkrica osetili su se ne samo u slikarstvu vec i skulpturi koja nije bila u tolikoj meri izlozena vizantijskom uticaju u XII v. Oko 1200g. Njegov znacaj za razvoj umetnosti Zapada lezi u kontaktu koji je ostvario sa klasicnom grcko-rimskom umetnoscu. Verovatno da nikada necemo ispuniti prazninu u jednoj 21 . ili isprepletena tela docarana paralelnim linijama u burgundskom slikarstvu (Berze-la-Ville) i skulpturi (Klini). Figure u zapadnim kompozicijama. Anselm u Kanterberiju) a na skulpturi Plaimpied i Vienne (Saint-Andre-leBas). na primer. Iz obe oblasti slucajno su sacuvana dela a linija njihovog razvoja je veoma krivudava i razlicita da moramo oprezno postupiti pri tretiranju slicnih formi (ili pri tretiranju formalnih principa) kao paralelniih. ili uskovitlane konture koje ocrtavaju obris udova (slikarstvo severne Francuske i Engleske: jevandjelje Liessies. U ranom periodu narocito se javlja tehnika paralelnog modelovanja. iz oko 1115 g ). Ovaj utisak brzine i zustrog pokreta pojacava modelovanje udova koji izbijaju iz uskovitlane odece (Castel Appiano). Njegova uzburkanost. poprecno usecene linije na skulpturi u Tuluzi. Burry Bible. takodje poreklom iz Carigrada. kompleksno isprepletene forme na savrseni nacin izrazavaju dinamicnu vitalnost u evropskoj umetnosti s kraja XII v. Freske su primer kasnog provincijalnog stila. uglaste (siljate) forme iz bocne apside Saint-Gilles de Montoire ne mozemo smatrati savremenikom timpanona u Moasaku (koji je nesto stariji. U skulpturi postoje neke odlike stila za koje paralelu ne nalazimo u slikarstvu i obratno. Na primer. S druge strane. sto su slikari kasnog XII v. vraca se strogi. ne mozemo ocekivati podudarnost u razvoju dva umetnika. njihova lica su napeta. makedonske renesanse X v. ne pokrecu se vec kovitlaju. Time se namece direktno poredjenje sa slicnim oblicima u francuskom zidnom slikarstvu s kraja veka (glavna apsida Saint Gilles de Montoire ili Nohant-Vicq). deli se put razvoja: u nekim krajevima. na njima kljuca uzbudjenje.

Ali. u Nemackoj. 2246). U Spaniji. Veza zidnog slikarstva i minijatura je bliza. Benedicti et Mauri (Vat. baldahin Ribas i freske San Pedro de lo Seo de Urgel radio je isti atelje dok je Salla Capitular u Sigena dokazano oslikao engleski minijaturist iz vincesterskog skriptorijuma. Umetnici Ako je verovati sacuvanim dokazima. razigrani brokat na udovima sa belim ukrasnim viticama svakako je bio razvijen u minijaturnom slikarstvu severozapadne Francuske i Engleske (jevandjele Liessies i Biblija Lambeth). lat. Pietro F. Analiza zidnog slikarstva zahteva posebnu tehniku. freske i rukopisi u Prufening-u nastali su u istom ateljeu u Regensburg-u. U nekim slucajevima. 250). Cak i bez postojecih dokaza koji bi to potkrepili. U proslosti su naucnici bili skloni da minijaturnom slikarstvu pripisu dominantnu pionirsku ulogu ali danas vecina zastupa suprotno misljenje. Postoji mnogo primera u romanickoj umetnosti u kojima su veze posebnih fresko i minijaturnih ciklusa toliko bliske da se oni moraju pripisati istom umetniku ili ateljeu. 1202) i fresaka iz Saint`Angelo in Formis je tako velika da je slikar morao raditi u istom ateljeu. Njegov uticaj je bio veliki kako na spansko zidno slikarstvo tako i na minijature. Romanicko slikarstvo bogato je stilskim varijantama koje ne zavise od dimenzija i medijuma. Izvesne forme mogu biti pretezne u jednom zanru i potpuno se razviti u okviru njega. Zlatni vek iluminacije iz Echternach-a (XI v. a njih nema mnogo. Razlika ne postoji u odnosu na modelovanje figura i draperija. Slicni primeri su verovatno postojali u Salzburgu XI i XII v. 3. Pogresno bi bilo pretpostaviti da je svaka varijanta stila u jednom mediju morala biti zastupljena i u drugom. lat. svi slikari romanike bili su 22 . moguce je razlikovati rad Maestro delle Traslazioni na dekoraciji kripte katedrali Anagni i iluminacijama brevijara Anagni (Vat. a Ashburnham Pentateuch je posluzio kao izvor za scene iz Starog zaveta u Saint-Julien u Tours-u. one se mogu naci i na zidnom slikarstvu (primer je Saint-Jacques-des-Guerets). U Francuskoj. Anselm (katedrala u Kanterberiju) slicni su iluminacijama Biblije Bury St Edmunds Majstora Huga i konacno. 13). Odgovor je pozitivan kada su u pitanju kompozicija. pretpostavljamo da su uticaj sirili slikari koji su putovali od mesta do mesta. Bibl. Postoje i drugi primeri gde je taj uticaj bio obrnut (ciklus u minijaturama italijanskih velikih biblija izveden je iz ciklusa rimskih crkava). Slicnost italijanske minijature iz Monte Cassino-a Vita SS. Cak u XIII v. vremena pape Humbert-a (1028-51). murali kapele S. Nisu ni svi manastirski skriptorijumi dali umetnike koji su radili i murale. ilustrovane kopije Commentary on Revelation Beatus of Liebana mogle su inspirisati neke apokalipticne cikluse. Na primer. okvir i ornament. U knjiznim iluminacijama je svakako bilo vise lokalnih stilova nego u zidnom slikarstvu. iluminirani ciklusi posluzili su za uzor zidnim ciklusima. U Engleskoj. Ne moramo se mnogo baviti pitanjem prioriteta i prednosti. Nat. U vecini slucajeva nemoguce je napraviti jasnu razliku izmedju ova dva zanra.umetnosti ugledanjem na drugu. kao i izmedju dekoracija apside Berze-le-Ville i minijatura klinijevskog Lekcionara (Paris. Na primer. Daleko znacajna cinjenica je postojanje bliske stilske i ikonografske veze. Sada se namece pitanje da li je u minijaturnom slikarstvu postojao stil nezavisno od stila murala. slicna veza postoji izmedju hagiografskih scena u kripti Saint-Savin i minijatura Vie de sainte Radegonde (Poatje Ms.) nastupio je tek nakon dekoracije crkve tj. S.

naslikao je majstor koji je radio i ucio u Tournai-u. Groteske su bile ogranicene na donji deo zida. verovatno saradjivali. Na primer. izricito opisane u predgovoru slikarskog prirucnika. Slike u gornjem delu hora Sankt Nikolaus u Matrei radili su umetnici iz Padove koji su uticali na rukopisne iluminacije u Alpima i juznoj Nemackoj. ubacivali fantasticne detalje u dekoraciju crkvenih gradjevina a “takvu drskost crkva nije smela da tolerise”. bio uceni teolog.na primer. pogresaka i nemarnosti. Spanija narocito obiluje takvim materijalom sto nam daje mogucnost da pratimo napredak najznacajnijeg slikara prve polovine XII v. u XI v. To bi mogla biti ilustracija Jevandjelja po Luki. kao izraz monaskog revolta protiv discipline koja je strozija prema zidnom slikarstvu nego prema minijaturi i skulpturi. Francuz i Italijan. blizu Kelna. izvodjenje programa bi obicno bilo prepusteno slikarima a vise slobode su imali majstori u udaljenim crkvama nego u gradovima. radeci na istom mestu u isto vreme. Dekoraciju apside u Knechtsteden-u. Murali iz Maria Worth u Carinthia (XI v. u Engleskoj. Prirodno je da se u dokumentima vise pominje angazovanje stranih nego lokalnih majstora . Glavni dokaz o aktivnosti putujucih umetnika ne lezi u pisanim dokumentima vec u delima koja nepogresivo nose licni pecat. on je prvi proizvod rane gotike. dali su romanickom zidnom slikarstvu internacionalni karakter. Zanimljivo je da predgovor Pictor in carmine podrazumeva da se umetnik ne mora strogo drzati propisane teme. Umetnici. dobijao kao model ne samo program vec i delo drugog umetnika. U nekim slucajevima verovatno da nikada necemo saznati da li je slikar prikazivao svoje nejasno znanje ili gresio. kako zidnog slikarstva (San Pedro de Arlanza) tako i iluminacija. Moramo uvek imati u vidu cinjenicu da su slikari mnogo putovali zato sto su. freska u Vicqu-u opisuje Hrista u pratnji jedne zene i nekoga koga natpis oznacava kao Iroda. kao i majstora iz Osormort-a (zanat izucio u Francuskoj) u oblasti Brisela i Gerone. Ovaj znacajan podatak potvrdjuje da su dva slikara. cija su dela unistena u spanskom gradjanskom ratu. Postavljen bi mu bio program. Na isti nacin mozemo pratiti uticaj majstora iz Pedret-a. Slikar bi. Verovatno je napisan pocetkom XIII v. skloni da povezu dela geografski izolovana. To nije uvek imalo svojih prednosti: nije svaki provincijski slikar. na Kataloniju. Ne radi se o slucajnosti . narocito istoricari umetnosti. Slikari su.putujuci umetnici a ne lokalni slikari. Oto III je pozvao slikara Johanesa iz Italije u Ahen a Vita Gauzelini pominje angazovanje lombardijskog slikara Nivardus-a za Saint-Benoit-sur-Loire. Tradicija u kojoj je odnegovan umetnik nije jedini faktor koji je uticao na njegovo delo. koji su radili daleko od domovine. pripadnik svetog reda ili ne.slicna saradnja postojala je u Kliniju i sigurno je uticala na razvoj oba umetnika. majstora San Clemente de Tahull iz Roda (Hesca). jos su vise uticala na stilski razvoj. Na primer. Isti izvor govori da je obliznju crkvu u Saint-Pierre (1026-9 g) oslikao monah Odolricus iz Saint-Julien iz Tours-a. slicni njima. Poput slicnih dela. ali ne uvek tacno: on je mogao biti izveden iz dela kao sto je Pictor in carmine zbirka od 440 rimovanih natpisa koji pokirivaju standardne teme.) mogu se vrednovati u odnosu na ranoromanicko slikarstvo u Bavarskoj (Freising). freske Nohant-Vicqu ne dovode se u vezu sa umetnoscu Berry-ja vec su rad putujuceg umetnika iz Tuluze. Za svako novo delo pripreman je novi niz tituli u ranoj i zreloj romanici. On je morao da prihvati uslove koje je diktirao narucilac a koji se cesto nisu odnosili na temu ili na prirodu i strukturu gradjevine i druge okolnosti. verovatno Lombardjanina. majstora Santa Maria de Tahull (ili Maderuelo-a) iz Tahulla. Ekscentricnost u rasporedu i kompoziciji cesto su rezultat neznanja. Ovaj 23 . njegovih pomocnika. povremeno. Cesta putovanja engleskih slikara. kad god im je bilo moguce.

similie nije predstavljala samo polaznu tacku kao sto priroda predstavlja pejsazisti. ilustrovane su samo jedanput i ponavljana po potrebi u razlicitim slikama. Cak se iste similie koriste za zidove. Oba poticu iz druge polovine XII v. Izvanredan primer pokazuju dve verzije Hranjenja hlebom u Purg-u i Friesach-u austrijskim Alpima. tehnike i tacan raspored scena u crkvi. Uvodno slikanje sastojalo se iz dve faze: konstrukcioni obrisi kompozicija i figura i crtezi detalja koji ispunjavaju skelet. Ako je ovakvo nerazumevanje bilo moguce u relativno ucenoj sredini. Razlika je u okviru . i obe se zasnivaju na istom prirucniku koji je verovatno nastao u Admont-u i Salzburgu. koje su koristili zapadni slikari. uzorke slikanih minijatura. Frontalno postavljene glave uradjene su pomocu koncentricnih krugova. Vizantijski umetnicki prirucnici kompozicija bili su razumljivi i ostali su u upotrebi na Atosu do XIX v. U proslosti se mnogo govorilo o 24 . slicne i gore pogreske mogu se ocekivati na provincijskim delima. U njima su bile pokrivene sve teme vizantijske religiozne umetnosti. prvi korak u izvodjenju bio je prenosenje crteza na zidove: ovaj deo je radjen fresko tehnikom na vlaznom zidu. Posto slikar osmisli program i rasporedi ga na zidove i tavanicu. kopije postojecih kompozicija i prave knjige uzoraka. Kopista ocigledno nije znao kako da sastavi razlicite delove kompozicije. figure i kompozicije su tako organizovane da odgovaraju datom mestu. Ruski prirucnici kasnijeg su datuma ali su izvedeni iz ranijih prototipova. Ovakav metod mogao je dovesti do pogresaka.u Friesach-u. Prirucnici su uglavnom sadrzali skice. Primer je kopija Hortus deliciarum opatice Herrad iz Landsberg-a. Vaznu ulogu je imao oblik okvira. Skoro svi postojeci prirucnici uzoraka nose pecat snaznog vizantijskog uticaja iz zidnog i minijaturnog slikarstva. imaju istu arhitektonsku funkciju i u dve razlicite gradjevine rezultat varira. Stalne komponente. Slikari su za prikazivanje vecinu tema koristili Similia. vec stvarno delo koje je on slikao na zidu. Irod je verovatno pomesan sa Pilatom sto predstavlja slikarev nemar. nedovrsene studije koje je trebalo preneti na zidove. Za romanickog slikara. tela pomocu trouglova a citave kompozicije ( u Burgfelden-u) od nizova krugova i tangenti. ne samo utvrde proporcije udova i crta lica ( na primer. ilustrovana uz pomoc knjige uzora u kojoj je figura Hrista na Maslinovoj gori postavljena na pogresnu stranu u odnosu na apostole pa je ishod bio da se Petar zagledao u nebo umesto da slusa Hrista. njene instrukcije su se odnosile na materijale. Broj figura i njihovi medjusobni odnosi su identicni. figura kao i celih kompozicija. same po sebi. polozaj i znacaj povrsine. nisu predstavljali zbir propisanih pravila i modela kakve su koristili vizantijski slikari niti su licili na ruske prirucnike ljudskih figura. Drugi ilustruju samo promenljive komponente datih scena. duzini lica odgovaraju tri duzine nosa). udova. U poredjenju sa istocnim prirucnicima koji su predstavljali skoro kanonski autoritet. Romanicki konstrukcioni obrisi razlikuju se od vizantijskih po tome sto nastoje da. U bar dva slucaja dokazano je da su zapadni sastavljaci ovih prirucnika svoj materijal uzeli sa vizantijskog mozaika na Siciliji sto znaci da su posetili Siciliju. izabre i pripremi similie. nisu koncepcijski originalne. on predstavlja neutralnu ogranicenu povrsinu slike dok u Purgg-u figure na sve cetiri strane probijaju okvir i tako imaju specificnu ulogu u strukturi plana koji je slozeniji u ovom delu. vec i geometrijske oblike kompozicija i nacin na koji ona treba da ispuni dati okvir. Prirucnici uzoraka. kao sto je figura Hrista u sceni Jevandjelja. korisnih slikaru ali nikako propisanih. Ruski prirucnici ljudskih figura takodje su bile sistematicne slikarske knjige sa detaljima lica. Mada one.tekst se u ovom periodu retko ilustruje u slikarstvu. zapadni su bili licne zbirke slikarevih slucajnih belezaka. Neke od ovih zbirki motiva sadze opise celih scena.

Sa zaljenjem primecujemo gubitak lake. Slikarstvo je retko radjeno pravom fresko tehnikom. U apsidi Berze-la-Ville na nizem delu zida boja je skinuta te smo u mogucnosti da direktno uporedimo preliminarni crtez glave sa obliznjim portretima koji su zadrzali poslednji sloj boje. Romanicko slikarstvo obuhvata mnogo vestina . usled ostecenja 25 . prija pojava ovih preliminarnih crteza. udaljavanja od stroge simetrije i on pokazuje da su simetricne figure slikane s leva na desno. U izradi slike koriscene su razlicite tehnike. Poslednja faza skoro svih romanickih murala bila je izvlacenje kontura crnom ili tamno smedjom bojom. Slikarev senzibilitet je izrazen u ovom spoju pravila i varijacije. karakteristicnim za romaniku. jedan detalj takvog crteza otkriva kako je slikar tri puta pokusavao da dobije pravilnu konturu obraza. rasprava iz XI v. zutom i oker bojom uz obilato slikanje cetkicom. Upotreba (skice) konstrukcijskih obrisa nije novost u romanickoj umetnosti. Zavrsna slika krila je kolebljivost ove vrste. zatim dodavanje tamnih pa svetlih senki linearnim potezima. Modernom oku. Druga funkcija konstrukcione linije koja je prilagodila forme njenom okviru (na ravnom zidu ili nisi) moze se videti na jednoj fresci u Saint Savin gde su jasna trouglasta mesta i preseci. naviknutom da traga za licnim pecatom autora. Samo je desna strana trougla verno kopirana. To je ocigledno na nekim delima na kojima su. Mada oni ne otkrivaju uvek narociti umetnicki talenat. Ovaj proces smisljeno protivreci “slikanim” tendencijama.otonski u Burgfelden-u a karolinski u Naturnou. Lorenca nailazimo na sistem krstastog rostilja cija slozenost namece poredjenje sa Direrovim delom. u Francuskoj. rada sirokim potezima cetkice i nanosa boje u Tavant-u do krajnje prefinjenosti Berze-la-Ville u kojoj je sa samo osam pigmenata postignuto izuzetno bogatstvo boja.) Osnovni crtez je radjen preko konstrukcionog obrisa obicno crvenom. tj. Znacajni izvor informacija o glavnim tehnikama i materijalima je knjiga Teophilus-a Schedula diversarum artium. Jasan primer ove slobode daju polufigure svetitelja u Nonnberg-u: osnovni konstrukcioni oblik bio je jednakostrani trougao u izvodjenju figure. Neki crtezi konstrukcija koji su otkriveni nakon unistenja slika ne pripadaju romanickoj umetnosti vec su znatno starijeg datuma . Boje nisu mesane vec nanosene jedna iznad druge u transparentnim slojevima. Leva strana je slobodno radjena i pokazuje izvesne varijacije u odnosu na konstruktivniju levu polovinu. koja sadrzi izvestan vizantijski materijal. Zajednicko svim muralima je. meke i spontane linije i veoma licnog pecata a potom bolje pogledamo zid i shvatimo da se takva spontanost nije mogla tolerisati na zavrsnom delu: ona bi se snazno sukobila sa formalnim kvalitetima. Berze-la-Ville jos jednom nudi najekstremniji primer tehnicke vestine: u sceni stradanja sv. vise je zastupljena seko tehnika (na ovlazenom zidu na kojem je vec preliminarni crtez) ili tempera cija je osnova neki od brojnih medija a nanosenje je radjeno u slojevima razlicitog rafinmana.od skiciranja.geometrijskoj preciznosti i rigidnosti romanickih crteza konstrukcije. bez obzira na standard i tehnicku vestinu. na sveze malterisanoj povrsini koja ce se toga dana obraditi. ispunjavanje povrsine ravnom bojom. Nije se radilo o prosto mehanickom ponavljanju linija i preliminarnih crteza vec u vecini slucajeva doterivanju tih obrisa. Karakteristicna za ovaj period je narocita ostrina preliminarnih crteza (Nonnberg i Frauenchiemsee XII v. Na primer. Namece nam se pogresan utisak da su preliminarne crteze radili razliciti majstori i u razlicito vreme. Nekada preliminarni crtez jasnije od zavrsnog dela otkriva slabosti slikara. Danas se smatra da se njena funkcija sastojala u tome da se slikaru pruzi smernica i orijentacija od kojih je on po potrebi mogao da skrene.

U nekim delima prefinjenost tehnike vodi krajnjoj izvestacenosti (primer je nemacki Zackenstil iz XIII v) koja se prosirila provincijalnim slikarstvom (Grades ). Religioznim znacajem zatvorila je vernike u mikrokosmos pretvorivsi umetnost u dom Gospodnji. Rasprostranjenost Murali se ubrajaju u naosetljivije i nepostojane umetnicke forme usled prirode zidne povrsine na kojoj su naslikani. To znaci da je postojalo nekoliko hiljada ciklusa fresaka od kojih su sacuvani samo fragmenti nekoliko stotine. Turu. Romanicki slikar pocinje datim formama koje nije sam izmislio i konfrontira ih geometrijskim obrisima. Ta slikana dekoracija uklopljena je u arhitekturu a konstrukcija se smatrala kompletnom tek kada je slikar zavrsio svoj posao. sa malim izuzetkom. Tuluzi izgradjeno je sest novih crkava. Vodeci umetnik radi na pocetku i na kraju procesa. kao u svakom drugom periodu postojao je izvestan broj losih murala . Prakticno ni jedan od sacuvanih ciklusa nije kompletan a u vecini slucajeva ostaci ne dopustaju rekonstrukciju ikonografskog programa. Svakako da postoje dela u koijma zanatstvo ima prevagu nad umetnickom obradom. To je ocito na mnogim nespretnim katalonskim i alpskim muralima i nekim rimskim delima (Santo Quattro Coronati ). u kasnijem periodu usledilo je ozivljavanje. nevestih ili rutinskih. Njegov se cilj u razlicitom periodu menjao: u ranoj i zreloj romanici slikari su tezili izvesnoj geometrijskoj bezlicnosti menjajuci slobodu i vitalnost preliminarnog crteza do granica koje su bile razumljive srednjovekovnom umu. u pripremi preliminarnog crteza i zavrsnoj obradi. prirodno ili namerno unistavanje. Malo se zna o zidnoj dekoraciji profanih gradjevina a sacuvani fragmenti kao sto su 26 . Svaka romanicka crkva. sada vidljive linije preliminarnog crteza i finalne slike. Ukratko receno. Pored velikog broja novoizgradjenih i oslikanih zdanja u XI. Poatjeu. Zavrsni crtez je pripadao najznacajnijoj fazi: njega je izgleda uvek radio glavni slikar i tako ostavljao svoj pecat na delu. On dalje razvija uopstenu formu. postojao je veliki broj starijih gradjevina koje su dekorisane cesto novim slikanim programom. Gubici nisu ravnomerno rasporedjeni . U svom najboljem periodu romanicko slikarstvo je proizvelo dela koja su u potpunosti ispunila njegovu svrhu. Kvalitet dela je u raskoraku koji se javlja izmedju promenljivosti i doslednosti u odnosu na delo. XII i XIII v. izmedju prefinjenosti i prenaglasenosti. realizam i raznovrsnost. One su naporedne ili jedna iznad druge kao u Burgenfelden ili Gurk-u. S druge strane. Gubitku oko 98 % originalnog materijala doprinele su prirodno propadanje. U toku romanickog perioda u svakom gradu. dekorisana je parcijalno. Srednju fazu rade manje-vise vicni majstori. Nekoliko fragmenta sacuvano je u Poatjeu i Turu. daje joj osobenost zaodevajuci je licnim jezikom linija. 4. Tehnika ogranicenih obrisa daje mogucnost prefinjenih varijacija i tako ukazuje na nerazdvojiva stilisticka kretanja toga vremena. redekoracije i konacno neadekvatno izvedene restauracije. Supstrat ne predstavlja poznavanje prirode vec poznavanje umetnosti i ne postoji teznja da se dostigne originalnost u modernom smislu reci.slikane povrsine. Od similie .svetovne gradjevine su vise stradale od crkvenih. Razlika nam cesto daje tacan uvid u kvalitet slikara i obim dorade.prirucnika uzora do prefinjenih obrisa na zavrsenim delima dalek je put.primitivnih.

Religiozno slikarstvo u zajednickim prostorijama manastira i zenskih samostana (trpezarije. Mnoge oblasti su izlozene velikim pljackama . niti barokne poput onih u Italiji i juznoj Nemackoj.Torre San Zeno u Veroni izgledaju neobicno. Dekoracija je sacuvana na gradjevinama manjeg znacaja . Drugi krajevi su nesrazmerno bogatiji romanickim muralima. Zbog urodjenog postovanja prema umetnickim starinama. koje je bilo jako izobliceno. Dodatne popravke u “duhu vremnena” cesto su unosile neopravdane interpolacije a ishod je bio radikalno izneverena umetnicka istina. sada je u relativno dobrom stanju a 27 . Styria i Matrei u istocnom Tirolu. Umetnicki gledano. portreti i legende svetitelja uglavnom su rezultat proizvoljnih okolnosti koje su im omogucile da opstanu. zbornice) skoro da i nije sacuvano. Privatne palate i kapele pri kojima su podizane bile su tako ranjive da je nemoguce steci jasnu sliku programa feudalne.jug i jugozapad Francuske su opustoseni u krstaskom pohodu dok su u periodu reformacija i revolucija stradala mnoga dela u severnoj Evropi.oratorijumi. Slikarstvo bocnih zidova stradalo je usled povecanja prozorskih otvora. narocito Templara i na zidno slikarstvo Outremer-a u Francuskoj. Cak i kada su ti fragmenti uspeli da prezive sve te promene. Izmedju ostalog. Ocigledno mali izbor tema u romanickom zidnom slikarstvu . cak egzoticno. skidanje gornjeg sloja i propadanje naneli su manju stetu od restauracija iz XIX v. njihove romanicke crkve nisu bile goticizirane poput onih u Francuskoj. njihov materijalni oblik verovatno nije prvobitno bio takav. manje je stradalo od ruke dobronamernih vandala nego na primer austrijsko (Karner u Hartberg-u) i mnogo manje od nemackog u kojoj je razorni udar narocito pogodio Rajnsku oblast. (zapadni zid manastirske crkve Nonnberg u Salzburgu). oni nisu dali osnov novom umetnickom razvoju. Santa Croce in Gerusalemme). Neki skorasnji pokusaji da se ukloni gornji sloj slikarstva iz proslog veka i povrati autenticnost bili su uspesni. Ovo svakako ima veze sa cinjenicom da su u kasnijem periodu ogromni barokni oltari smestani u apsidama i zaklanjali romanicku dekoraciju ali je nisu unistili dok je slikarstvo zapadnih zidova stradalo pri otvaranju ogromnih prozora i postavljanju galerije za orgulje. Ne racunajuci kripte. Stari i Novi zavet. religiozne umetnosti. ovo se odnosi i na umetnost viteskog reda. Slicna obrnuta uzrocnost je pri odredjenju koji deo seme treba da opstane. Tako je izgubljena ogromna kompozicija sa predstavom trona Solomonovog iz oko 1150 g. Prvobitna gustina produkcije bila je u suprotnosti sa sansama za opstanak: mesta u kojima je umetnicka delatnost bila najveca. srazmerno veci broj slika je sacuvano u apsidama nego na zapadnim zidovima. u Italiji su ostala netaknuta neka dela koja su u drugim zemljama bila plen restauratora. Njih su potresi svetske istorije zaobisli. kapele dok su stari oblici dekoracije u parohijskim crkvama i katedralama nestali ili zamenjeni novim.Maiestas. Sto je ranije bilo probudjeno “aktivno” interesovanje za romanicke murale. narocito Katalonija i juzni Tirol. vecina sacuvanih dela je inferiornija od izgubljenih. Francusko zidno slikarstvo koje je sredinom XIX v. “otkrio” Merime svojim delom ‘Notice sur les peintures de l`eglise de Saint Savin”. Sacuvano je samo dno koje ukljucuje podnozje stuba i niz stopala i rubove glavne kompozicije. postavljanja predikaonice i izgradnje svodne tavanice ali je dosta murala sacuvano iznad svodova u samom vrhu zidova (kapela pri katedrali u Bressanone. Rim. ciklusi u Purgg-u . Svetlost i atmosferske prilike izbledele su pigmente ili ih unistile. Uz male izuzetke. veci je bio razarajuci efekat. Frauenchiemsee. prva su presla na nove forme i napustila stare a neocekivano veliki broj dela preziveo je zahvaljujuci provincijskoj izolovanosti.

Sacuvana francuska dela pokazuju takvu stilsku raznovrsnost da 28 . poput Tuluze. Fresko tehnika je bila popularna u podrucjima koja su oskudevala u kamenu pogodnom za gradjenje i klesanje (primer su Alpi. Drugi vazan i neophodan uslov za napredak zidnog slikarstva odredjene regije je vladajuci arhitektonski stil. bar u pocetku. U ovim oblastima u izvesnom broju identifikovanih centara razvili su se najuticajniji oblici. normanske opatije. Da bismo stekli sliku o rasporedu romanickog zidnog slikarstva. veliki centri skulpture. potisnuto je u zaostale seoske crkve. zidno slikarstvo je sasvim nestalo iz velikih katedrala u Francuskoj. U Italiji. u podrucjima koja su bila pod klinijevskim redom cvetala je umetnost ali su cisterciti (severno od Autun-a) nerado gledali na figuralno zidno slikarstvo i bojeno staklo. Angulema i Arla. Sa izuzetkom Toskane.na primer. U drugim slucajevima moramo se vratiti na dokumentarne dokaze i dedukciju. glavne grane romanicke umetnosti razvile su se na nemackom govornom podrucju. Jos jednom. raspolazu neznatnom kolicinom. Novara i Civate koji su imali bliske istorijske veze sa Milanom. Koliko nam je sada poznato. odnosno dovoljno naglasena materijalna priroda zida. Saint Aubin u Angers-u. Saint Germain des Pres. postoji u nekoliko mesta (Tur. pre nastanka gotike Saint Denis. Rajnska oblast.uslov je da su materijal i tehnika kojim su umetnici raspolagali odgovarali jedno drugom. najaktivniji centri su Monte Kasino. Priroda i dostupnost materijala i arhitektonskih stilova nisu jedini faktor uticaja na razvoj zidnog slikarstva u odredjenoj oblasti. vecinom na svodu (Petit-Quevilly) dok je pojava velikih otvora u zidu stvorila uslove za razvoj bojenog stakla. u Francuskoj. Verona blizu Milana i verovatno Pijemont koji je preneo milanski uticaj u alpske oblasti. O ugledu Monte Kasina govore freske Sant` Angelo in Formis dok u Milanu nista nije prezivelo pljacke i opsade iz XII i XIII v. Auxerre i La Mans. i mozda Frankonije. Mozda su svedoci znacajnih pomaka u zidnom slikarstvu. Saint Benoit na Loari. Mesta je bilo samo za ornamentalnu i poluornamentalnu dekoraciju. Krajem XII v. Bilo je i sporednih centara koji su delom zavisili od glavnih sredista: Akvileja blizu Venecije. Zbog toga narativno i figuralno zidno slikarstvo nisu napredovali na severu i severozapadu Francuske u drugoj polovini XII v. Arras. Relevantni pisani izvori koji su mozda bili dodatni izvor informacija. Saint Martin u Turu.preliminarni crtezi u Brauweiler-u. u Nemackoj je dominiralo dekoracijom gradjevina manjeg znacaja za dugi period dok u Italiji nikada nije ni istisnuto. sacuvani su igrom slucaja kao i slikarstvo. Ipak je moguce izolovati odredjeni broj kulturnih faktora koji su uticali na sirenje ovog oblika dekoracije. osim uticajnih vizantijskih “kolonija” na Siciliji i u Veneciji. Le Mans. Bavarska). Znacajniju ulogu imala je dominantna religija . Rim i Milano. Jasna koncepcija ovih dela koja su nastala u ovim centrima ili oko njih. Limoges. postojeca umetnicka dela su nepouzdani vodic.linija razdvajanja je paralelna sa Loarom i prolazi kroz Autun. Klini je morao biti jedan od najznacajnijih centara Francuske ali su i drugi uticaji stizali iz opatija Marmoutier. cija je umetnost orijentisana na skulpturu. bar su sacuvani od unistenja. juzna Italija. Tako je najintenzivnija produkcija ogranicena na severnu oblast . Potvrdu da je grad bio znacajan rasadnik nalazimo u dekoraciji Galliano. Poatje i uz manju izvesnost u Angers-u). Ne mozemo reci da je zidno slikarstvo zanemareno u oblastima bogatim dobrim kamenom ali je opravdano pretpostaviti da su u skulpturi stvoreni znacajni pomaci . U Rimu je ostalo dosta materijala koji svedoce o tome. Rim. Poatje. Zidno slikarstvo se nije moglo adekvatno razvijati tamo gde nema ravnih zidnih povrsina ili gde se negira zidna povrsina radi umetnickih ciljeva. o postojecim delima znanja prosirujemo dedukcijom.

Oblast najintenzivnije delatnosti u Nemackoj koncentrisana je na Rajnu. unakazeno je preslikavanjima. Worcester i York). Wormsa i Majnca. postojanje skole u Helmarshausen-u bilo bi dovedeno u pitanje i mi ne bismo znali kako je on izgledao. Uticaj Salzburga pruzao se do Bressanone i Bolzano 29 . Brunswick-a. Quedlinburg-a i Merseburga. Nismo u mogucnosti da saznamo da li je veliki svapski manastir Hirsau i njegovi ogranci uticao. Rajhenau na jezeru Konstanca i Keln ali nismo u stanju da procenimo uloge Strazbura. Ono malo sto je sacuvano iz ranoromanickog perioda u Donjoj Saksoniji i srodnih danskih i svedskih dela XII v. Poput Tournai-u. Saint Omer. Ali ne postoje dokazi o romanickim muralima u severnim delovima Low Countries. U Spaniji problem identifikacije centara i prenosioca umetnickih ideja uvecava gubitak slikarstva u Santiago de Campostela. prema sacuvanim materijalima. Nekoliko fragmenata iz Bamberg-a nisu dovoljni da objasne situaciju u Fankoniji a nista nije bolje u Swabia-i. Stavelot i Floreffe. proizvela dela od znacaja ali o njima danas nista nije sacuvano (St. Halberstadt-a. verovatno veci i od Oviedoa. Spajera. Zato se ne moze proceniti znacaj ciklusa iz Idensen-a. Moguce je utvrditi uloge Winchester-a. ali su i druga mesta u XII v. Erfurt i Fulda takodje su bili znacajni u romanickom periodu i kasnije. U Donjoj Saksoniji mozemo pratiti razlicite sfere uticaja koji dolaze iz Hildesheim-a. On je jedini preziveli primer ove grane “Guelph” umetnosti koja je imala veliki uticaj na umetnost sledece generacije (vreme Henry the Lion-a). Bury St Edmunds. Nema dokaza o ulozi koju je imao manastir Guelph u Weingarten-u gde su nastali neki od sjajnih iluminiranih rukopisa. Admont. Friesach. klinijevskih ogranaka u Engleskoj. glavni centri su verovatno bili Liege. Huy i velike franko-flamanske opatije Saint Amand. Ovaj slucaj jasno ilustruje nepouzdanost kalkulacija baziranih na sacuvanom materijalu koji je posluzio za rekonstrukciju: da ciklus u Idensen-u nije sacuvan. Ripoll-a ili Barselone cije se uloge u razvoju umetnosti Spanije mogu do izvesne mere rekonstruisati. Seckau. Gurk. Albans. na zidno slikarstvo jugozapadne Nemacke kao sto je uticao na rukopisne iluminacije. iza njega je Minster. Od samog pocetka je Salzburg dominirao celom Austrijom mada su postojale manje-vise nezavisne skole u Mondsee. mada preslikanog materijala ima na istoku. U Bavarskoj smo na cvrscem tlu: sacuvana dela potvrdjuju nadmoc Regensburga dok je Passau sredinom XII v potpao pod uticaj Salzburga.moramo racunati na postojanje veceg broja rasadnih centara od pomenutog. svojim klinijevskim vezama. Svako novo otkrice nadovezuje se na slozenost problema. U Engleskoj se moze pretpostaviti postojanje vise centara nego sto se to moze zakljuciti na osnovu sacuvanih knjiga. Najvise ocuvanog. Najznacajnije svetiliste jugozapadne Evrope je imalo veliki uticaj na zidno slikarstvo i drugu vrstu umetnosti. Durham. On potvrdjuje pretpostavku o postojanju Helmarshausenstila u zidnom slikarstvu Skane (Svedska) sto govori da u radionicama Helmarshausena nisu radili samo zlatari i minijaturisti vec i vesti fresko slikari. Gernrode-a Magdeburg-a. Peterborough. Sacuvani ciklus iz Idensen-a pokazuje vezu sa skolom Helmarshausen. Logicno je pretpostaviti da je oblast Meze proizvela neke od najradikalnijih inovatora u figuralnoj umetnosti i imala odlucujucu ulogu u razvoju zidnog slikarstva Low Countries. Dominantni centri bili su. Canterbury-ja i Lewes-a. u kojem je sacuvano nekoliko dela s kraja XII v. Saint Bertin. u gradu Soest-u koji je bio centar Westphalia-e. Frankfurta ili Esena.

S druge strane. U centrima Poatjea. Franko-normansko slikarstvo ima vise zajednickog sa anglo-normanskim nego sa umetnoscu Rusiona.gde je naisao na uticaj Venecije i Akvileje u dolini reke Alto Adige (juzni Tirol) gde su se kombinovali italo-vizantijski i elementi romanike sa severa. Savoja pokazuje afinitete prema italijanskom i francuskom slikarstvu. Proizvoljni ljudski faktor moze da dovede do asimilacije nekoliko razlicitih stilova na jednom mestu i u isto vreme. Na mnogim primerima. Kako napreduju istrazivanja u ovoj oblasti tako se namece veca diferencijacija. Burgundija je usvojila izvestan broj razlicitih stilova stranog porekla. U drugim slucajevima. Rima. nemacka. sadrzi dela razlicitih stilova. stalni priliv novih ideja iz inostranstva dovodi do razvoja osobenog stila . Ove proizvoljne okolnosti vrednije su nam od etnickih i lingvistickih relacija a istorijski lomovi znacajniji od lokalnog 30 . katalizator moze biti jedna licnost. nekoliko do sada priznatih stilova samo je mali deo. francuska. produkcija se moze grupisati prema razlicitim stilovima i skolama: lokalni. veliki ktitor (Deziderije iz Monte Kasina). Ne mozemo reci da su granice lokalnih i regionalnih stilova precizno povucene: rimski slikari radili su u Lazio . regionalne stilove mogli bismo grupisati u vece celine i nazvati ih nacionalnim stilovima kada izraz ne bi bio pogresan. Uzroci ovih kristalizacionih procesa mogu biti vrlo razliciti.u Kampanji (deo Umbrije). rimski stil se sirio u oblasti koje su zadrzale mnogo od svog originalnog karaktera te se ti regionalni stilovi poklapaju sa urbanim stilom. uopseno gledano. Produkcija zapadne Svajcarske je ne samo u geografskom smislu na pola puta izmedju Burgundije i gornje Rajne. Grupisanje radova po njihovoj nepogresivoj air de famille (slicnosti) govori da ih je bar dva puta vise. Ovo se moze objasniti pretpostavkom da su ovu oblast posetili umetnici obuceni u razlicitim centrima i da je svaki doprineo svojim novim stilom. Na kraju. nacionalni stilovi koji su karakteristicni za verske redove ili vezani za pojedine manastire. razlikovati ali tacne granice ne postoje. Neophodno je napraviti neke korekcije na ostecenim slikama radi procene materijala i radi boljeg razumevanja faktora koji su uticali na osnovnu liniju ravoja. dok u dolini Loare postoje dela razlicitih stilova koja se ne mogu podvesti pod “regionalni” stil. Kelna i Salzburga savremena dela su blisko povezana i u duzem vremenskom periodu zapazamo istrajno postojanje stilova da nema sumnje da je postojao lokalni stil ili skola uprkos brojnim putujucim umetnicima. U slucaju Francuske. Rimski stil je najbolji primer jednoobraznog i doslednog stila zasnovanog na dugoj tradiciji kojeg strani uticaji skoro da nisu dotakli. I pored svih praznina. Za kontekst XI. U XII v. ne sa danasnjim “nacionalnim” i lingvistickim granicama. sa dugorocnim efektima ili bez njih (Montoire).primer je Venecija. on je primao uticaje sa svih strana: Milana. ili slikar skromnijih sposobnosti (majstor Pedret-a je stvorio jasan regionalan stil Katalonije). na primer Saint-Gilles de Montoire. Burgundije. stari centri Chur i Rajhenau u Svajcarskoj vise nisu bili dovoljno snazni da bi uticali na zrelu i kasnu romaniku i ni jedan svajcarski centar nije ih dostigao. Svapske. jedna gradjevina. Ikonografska slicnost se javlja kao dodatni faktor tamo gde je propisan isti program ali on nije bio vazniji od tehnickih premisa. XII i XIII v. Slicno juznom Tirolu.postoje potpisi na freskama Saint` Elia di Nepi . italijanska i spanska dela mozemo. mada Grabar veruje da su umetnici koji su radili u Ponce-u poznavali freske Montoire-a a slikari Saint Jacque des Guerets dekoraciju Ponce. U drugim slucajevima. regionalni. Zajednicki stil je nastao usled slicnosti domacih i stranih uticaja. Verone. postojece razlike slucajno se poklapaju sa politickim i dinastickim granicama toga vremena.

imala udela u internacionalnim i interregionalnim kretanjima stilova. potrebno je mnogo vise. tako cesta medju kucama istoga reda. Pitanje je da li je to bio jedini. znacajnu ulogu su imali hodocasnicki putevi. Ipak. Ovde je svakako doslo do mesanja benediktinskog patronatstva i benediktinskog stila. Benediktinski ucenjaci su narocito favorizovali ovu ideju koja se skoro svodi na celovito porodicno stablo romanicke umetnosti ali su je njihovi protivnici odbacili kao deo mita. razlike u datovanju su veoma znacajne: stil Klini II je bio sasvim drugaciji od stila Klini III ali je postojao period kada su oba bila aktuelna. zajednickim svim umetnickim delima koje je proizveo ovaj red. Crkva je. Pre strogih reformi koje je pokrenuo Bernar iz Klervoa. Danas niko ne pripisuje sirenje 31 . Kontinuirani razvoj mogu prekinuti vojne invazije ili migracije slikara: oba faktora bila su internacionalno plodonosni. papstva i Monte Kasina. zvanicni stil Monte Kasina s kraja XI v. nemackog i italo-vizantijskog porekla. On odgovara rukopisu Vita SS. Grabar. Vecinu njih predstavljaju drugorazredna dela nastala pod njihovim uticajem (Lewes. Stil fresaka u Sant` Angelo in Formis stvoren je na primer u Monte Kasinu. od Klinija (mozda samo prolazeci kroz Klini) prema severu do centralne Italije. klinijevski stil je izdanak benediktinskog stila koji vodi poreklo iz Monte Kasina. Ali. manastirima i redovima da su uneli dinamicni element koji je vise od dinastickih i politickih faktora uticao na internacionalizaciju romanicke umetnosti. homogenog benediktinskog stila. takodje. Rivalitet i prateci interes stilski su povezivali manastire a migracija slikara. Za razliku od cistercita. Hirsau. Helmarshausen). Ni Monte Kasino ni Klini nisu mogli da nametnu svoj stil cak ni manastirima ni crkvama iz neposredne okoline. Benedicti et Mauri iz oko 1070. Neki pisci su osporili ovaj previse uproscen prikaz porekla stila i on se prosirio od juga ka severu sa suprotnim smerom kretanja. Ali. Stil Berze-la-Ville bez sumnje je poreklom iz Klinija. Isto pitanje namece nam Klini. delimicno zasnovanoj na bliskoj vezi izmedju Klinija. Oni se nalaze u istom rukopisu. Postojanje ovog uticaja potkrepljuje neopravdanu hipotezu: neki govore o klinijevskom.kontinuiteta. s pravom smatra da on nije bio jedini i glavni stil Klinija. Prema ovoj teoriji. Slucaj je dalje obezvredjen izvesnim nelogicnostima u upotrebi terminologije: stil Monte Kasina je izjednacen sa stilom Kampanje a prisustvo izolovanih elemenata poreklom iz Monte Kasina ili Kampanje a prisustvo elemenata iz Rima i Monte Kasina na drugim mestima smatralo se dokazom postojanja benediktinske umetnosti koja polazi iz Monte Kasina. ne mozemo osporiti ovim institucijama. Ildefonsus De virginitate Sanctae Mariae (cuva se u Palatinskoj biblioteci Parme) pokazuje da su u klinijevskim skriptorijumima mogla postojati dva sasvim razlicita stila. potpuno se razvio u Rimu i odatle prosirio zapadnom i severnom Evropom. benediktinske kuce su se nadmetale u izradi dekoracije svojih crkava. cistercitski manastiri razvili su sopstveni stil. Pojedinacni manastiri su imali uticaja ne toliko na zidno slikarstvo koliko na rukopisno. Kada su u pitanju klinijevski rukopisi. samo su ih pojacala. Njihova bliska povezanost uticala je na sirenje specificnih formi i njihovu asimilaciju u novim sredinama. Obe filozofske skole verovatno su precenile kreativnu moc dva velika manastira i propagandnu aktivnost reda. Izvestan stepen individualnosti javlja se u rukopisnom slikarstvu ali su i izvesni manastiri razvili osoben stil u zidnom slikarstvu. Stil Klini III u potpunosti se razvio kada su nacinjene freske u Berze: one nisu eksperimentalno delo vec proizvod zrelog stila. Jos je manje dokaza o postojanju drugih manastirskih stilova. Ne poricemo snazne umetnicke impulse koji su potekli iz benediktinskih manastira. Pored toga. cak benediktinskom stilu sa nadnacionalnim crtama. za nastanak jasnog.

Tahull. Francusku (Le Puy). od Spanije (Andorrea la Vieja) i Francuske (Rocamadour. Kao da se krajem XII v. Porter svojm teorijom da je romanicka skulptura rasprostanjena duz ovih puteva. Venecija). na primer Krstasi i Krstaske drzave. Kastoria). Nemacki Zackenstil (Keln. Ubrzo je nastupila reakcija na preteranu kompleksnost dinamicnog poznokomninskog i ranoromanickog stila. U vizantijskom slikarstvu oko 1230 g. zemlje. Lazariti i Templari. talas histerije prosirio celom hriscanskom umetnoscu. severnu Italiju (Pavija) i juznu Italiju. Normadije i Engleske otvorile su sirom vrata prodoru sicilijansko-vizantijskih ideja. Na zapadu novi klasicizam predstavljen je muralima San Giovanni in Porta Latina u Rimu. oformljeni radi odbrane Sv. vizantijski umetnici su radili u Monte Kasinu i Veneciji. Dinamika krstaskih pohoda u uzem smislu skrenula je paznju sa uloge koju su imale krstaske drzave u Siriji. Pojedinacna dela ili vise njih duz ovih puteva bila su u prednosti jer su primala i prenosila ikonografske i stilske inovacije. Znacaj nekih od ovih puteva tek treba istraziti kao i onaj sto povezuje velika svetilista Sv. Pre pada Carigrada u ruke Krstasa (IV pohod 1204 g ) nastao je novi. Marku) i juznog Tirola (Castel Appiano). nagomilane isprepletene talasaste linije i prenaglasenost u reljefu i modelovanju. Montmorillon) do Nemacke. u Rusiji (Vladimir) i Srbiji (Studenica). U daljem stilskom razvoju. od Kipra (Lagouderi) do Makedonije (Kubrinovo. (Gurk u Carinthia. Tokom XII v. Poslednjih godina paznja umetnika usmerena je na fascinantne rukopisne iluminacije sa ovog podrucja u kojima su sintetisani elementi Vizantije. Primere nalazimo krajem veka u provinciji. Jermenije i islama. Znacajni kontakti su postojali i pre Prvog krstaskog pohoda u umetnosti grcke populacije juzne Italije a pored toga. Goss u Styria). staticniji stil. Bliske crkvene veze Akvileje i Salzburga doprinele su sirenju (mletacko) veneto-vizantijskih ideja. cije paralele nalazimo u Makedoniji (Prilep). U XII v dinasticke veze izmedju Sicilije. Francuske ideje stigle su putem za Kampostelu (Saint Jacques). najizrazitije paralele nalazimo u skulpturi koja je tada vec nadmocna umetnicka forma. K. narocito Jovanovci. Zanimljivo je pratiti kako mirne i staticne forme iz prve polovine veka postaju zivlje u oba dela hriscanskog sveta a `80-tih i `90-tih godina XII v ova zivost prikazane radnje dostize apsurdnu kompleksnost. Sicilija. Carigrada i Jerusalima. od Sicilije (Monreale) do Venecije (Anastasis u Sv. Leon dok su italijanske i vizantijske prenosili hodocasnici na sever i zapad Evrope iz juzne Italije. u XIII v. Palestini i Kipru. Procena uloge krstasa ogranicena je na zakljucak i pretpostavku vrlo uopstene prirode bez sagledavanja specificnih mesta. zapada (Francuska.ideja samo jednom faktoru kao sto je pre pola veka radio A. dve kulture su dostigle su isti stepen a njihove umetnosti razvijale su se paralelno. Ovim putem mogli su stici vizantijski elementi koje nalazimo na zidnom slikarstvu katedrale Le Puy. Rima. forme koje su ranije bile ravne ili u plitkom reljefu i 32 . Devedesetih godina XII v klatno se pocelo vracati klasicnoj i klasicistickoj jednostavnosti. odnos vizantijske civilizacije i zapada cinilo je vise pojedinacnih faktora. Sankt Gereon). Primere nalazimo sirom Evrope. zustre pokrete. Ali. Do danas se nije pojavilo prihvatljivo delo o zidnom slikarstvu. Istocni Mediteran mogao je biti znacajna pozornica na kojoj su se razmenjivale ideje a znacajnu ulogu imali su razliciti viteski redovi. Mihajla u Normandiji (Mont Saint Michel). pojavio se relativno kasno ali je trajao do kraja XIII v. freske u Sigena-i i Artaiz-u u Spaniji i Lavaudieu u Francuskoj a Quedlinburg-tapiseriji u Nemackoj. Uloga krstasa u razvoju romanickog zidnog slikarstva jos nije adekvatno utvrdjena mada to moze izgledati cudno s obzirom da su se vizantijski elementi u zapadnoj umetnosti zrelog srednjeg veka pripisivani krstasima.

najbolji primer je slikarstvo Mileseve. Tako Italija na neki nacin predstavlja kljuc za razumevanje istocno 33 . pre n. Italija Od pojave helenizma u Italiji (VII v. ni rec “razvoj” nije prikladna. U daljim poglavljima praticemo odvojeno razlicite linije razvoja u oblastima romanicke umetnosti. Na pocetku se nije jasno videlo da ce u kasnijem periodu ovladati trodimenzionalna forma. odnos njegove umetnosti prema sopstvenoj tradiciji i prema vizantijskim importima. Slikari murala su u vecini slucajeva uzimali iz klasicnorimske umetnosti motive za dekoraciju okvira i podnozja zidova. Paralelizam u razvoju i glavnom cilju . arhitektonsku pozadinu i detalje sa kostima. zatim Belgije. Ove dve celine nisu samo velike vec stvaraju ogromne poteskoce u istorijskom izlaganju. neki su obnavljani u razlicitim periodima dok su drugi uzeti iz vizantijske umetnosti.) svaka generacija italijanskih umetnika morala je da se usaglasi sa snaznim klasicnim nasledjem. Siciliju i Veneciju i kontinuitet italo-vizantijskih stilova. Odvajanje ovih celina preseklo bi prikaz ovog razvoja i lisilo ga znacenja. pozni klasicizam ranohriscanskog perioda i klasicizam srednjovekovne vizantijske kulture. Nemacke i austrijskih Alpa. (primer je slikarstvo Perivlepte u Ohridu) odrazilo se na zapadu u Djotovom plasticnom oblikovanju. Radi lakseg pregleda zidno slikarstvo je podeljeno na drzave od Italije. kubisticko isticanje volumena iz oko 1290 g. zadobijale su postepeno plasticnost . bez preciznih geografskih granica. Rani razvoj nije tekao u nekom odredjenom pravcu. izuzetno komplikovan je problem samog Rima. iz vizantijske nacin predstavljanja oblika. juznoj Italiji gde su znacajnu ulogu u razvoju specificnog romanickog stila imali pravoslavni kaludjeri. velikog rezervoara klasicnih oblika. Plasticno oblikovanje kasnijih generacija (primer je zidno slikarstvo Sopocana) ima paralelu na zapadu u zreloj skulpturi Remsa ili Naumburga. Ekvivalent na Zapadu je skulptura u Amijenu.definisane iskljucivo pravim linijama. priroda materijala zahteva razlicitu podelu u dve velike celine. Ova pitanja su vazna i izvan Italije . Ubrzo posle 1300 g. Ovi su elementi razlicitim putem prenoseni srednjovekovnim italijanskim slikarima: neki su potekli iz sredine sa neprekinutom tradicijom.italo-vizantijska umetnost dosegla je u udaljene krajeve severne i zapadne Evrope. Ma koliko kratko da je trajala. Za romaniku antika je imala tri lica: paganski klasicizam antickog Rima. ona je ipak bila faza u razvoju romanike. Tamo je prisutan problem vizantijskih uticaja na Monte Kasino. Jednu celinu predstavlja Mediteran u najsirem smislu reci a druga je zapad i sever. preko Francuske. apstraktne ornamente.nije pitanje “uticaja”: on je rezultat stogodisnjeg umetnickog identiteta. Istok i Zapad zauvek su se razisli. Ovo jedinstvo jedva da je nadzivelo vek. Strogo govoreci.ovladavanje trodimenzionalnom figurom i plasticnom cvrstinom . e. Konacno. 5. Konacno. Uskoro je svaka zemlja uzela ucesce u reaktiviranju antickih oblika koje je zapocelo u mediteranskim oblastima. u severnoj Italiji (Castelseprio). Razlicite okolnosti odrazile su se na glavne probleme u istoriji romanickog slikarstva Italije: pitanje vitalnosti prethodnih vizantijskih stilova usvojenih u Rimu pre pojave romanike. Spanije do Engleske. Razvoj romanicke umetnosti se i nije mogao sagledati kao ciljani napredak sa uocljivim fazama. Iz ranohriscanske umetnosti preuzeli su programe i ikonografiju.

Ovo se ne odnosi na sve figurativne umetnosti vec samo na mozaik. Kalabriji. obratio Vizantiji iz koje je narucio umetnicka dela. pre svega grckim slikarima koji su po obavljenom poslu u Monreale-u (1190) presli u unutrasnjost i putovali juznom Italijom. Freske narteksa Sant Angelo in Formis u Rongolise. Ovaj uticaj je stigao sa dva snazna talasa: prvi je stigao sa mozaika kapele Palatine u Palermu ( posle 1150) a drugi iz katedrale Monreale ( kraj XII v) prostirao se do Regensburga. neki cak do Rima u potrazi za poslom. Basilicata i Kampanji. Pre dolaska Deziderija za opata (1058-86) postojale su bliske veze ovog manastira sa Vizantijom. kao clan delegacije Monte Kasina. Kao ekskluzivna dela grckih slikara oni nemaju mesta u istoriji romanickog zidnog slikarstva a ipak su ostavila na njega najdublji uticaj. Malo znamo o zidnom slikarstvu u normanskom periodu . Mazzara. muslimanska osvajanja (827) prekinula su razvoj vizantijskog slikarstva cije rane primere nalazimo u katakombama i kriptama ali istorijski je bilo neminovno da se Normani. bio je u opadanju posto je dostigao fazu najznacajnijeg slikarskog fenomena ranog srednjeg veka. Izvori uzgred opravdavaju angazovanje vizantijskih majstora time sto su izvesne umetnosti i tehnike na zapadu bile zaboravljene. Ali. Na Siciliji. Crocefisso i Minuto svedoce da je sicilijansko-vizantijski uticaj dominirao u okolini samog Monte Kasina krajem XII v. Ravenosa i Syracusa (San Marziano) u losem su stanju a publikacija o njima nedovoljno. Te iste godine car Konstantin Monomah je dodelio opatiji penziju od dve funte u zlatu a godinu dana pre nego sto je postao opat Deziderije je. sicilijansko-vizantijski uticaj je potisnuo starije stilove murala. Caltanisetta. Vizantijski uticaji su bili jos snazniji u poznom srednjem veku. 34 . Dvadeset godina kasnije Mihajlo VII Duka je (1076) povisio iznos na 26 funte. njegovo zidno slikarstvo nije potpuno obradjeno. Cefalu i Monreale spomenici politickog i kulturnog suparnistva izmedju normanskog kraljevstva i vizantijskog carstva. Postoje jasni savremeni pisani dokazi o pojavi umetnicke renesanse u Monte Kasinu `60-tih i `70-tih godina XI veka i s pravom ocekujemo puni prikaz novog slikarskog stila koji je potekao od benediktinskog reda. U juznoj Italiji u drugoj polovini XII v. onaj iz Monte Kasina. severne Francuske i Engleske. Kompletna drustvena struktura pocivala je na grckim temeljima. arhiepiskopa Salerna. zapocinjuci obnovu manastira. San Filippo di Fragala. boravio u Carigradu. Ranija dela (ostaci u Eboli-ju iz 1156) pokazuju ocigledne tragove sicilijanskog modela (bocni brod kapele Palatina). Drugi stil. pozvao majstore raznih zanata i uputio mlade umetnike u Carigrad na obuku. Nema podataka da je Deziderije angazovao vizantijske slikare za dekoraciju nove crkve.freske u Aderno. Sve ovo potvrdjuju tri odvojena izvora: Chronica Lea iz Ostije. Rajne. Zbog toga su mozaici u Palermu. po osvajanju ostrva nadovezu na prekinutu tradiciju. Ove kontakte nije prekinuo ni rascep Crkve 1054 g. to je grcki provincijalni stil pravoslavnih kaludjera u Apuliji.-u. Meze. Prirodno je da se ucinak ovih velikih ciklusa osetio u ostalom delu Italije zahvaljujuci. Jedan je vec utonuo u folklornu umetnost. Zato ne iznenadjuje sto se Deziderije.romanickog zidnog slikarstva. Historia Normannorum Amatusa ( poznat u francuskom prevodu) i stihovi Alfanusa. Hronicari ne pominju ni zidno i minijaturno slikarstvo. Juzna Italija Juznu Italiju su naselili Grci pre uspona Rimskog carstva.

za razliku od onih u Sant` Angelo in Formis. uprkos pozajmljenog vizantijskog recnika. Izuzetak predstavlja katedrala u Salernu gde su na horskom luku sacuvani fragmenti s kraja XI v (simboli jevandjelista). Deziderije je prosirio i dekorisao crkvu Sant Angelo in Formis blizu Kapue. neki poreklom Grci. To se moze jasno videti na najznacajnijem sacuvanom ciklusu fresaka skole u Monte Kasinu. povezani sa Monte Cassino-m. niti da li je taj stil bio glavni. 1084. jos je jedno polje na kojem se osetio snazan uticaj Deziderijusovih umetnickih inovacija. preko slobodnih adaptacija do stvarno nezavisnih dela kao sto je zivot sv. Vizantijskoj umetnosti su nepoznati vesela naivnost u izrazu i vedre. dekorisanim za Deziderijeva zivota (San Benedett. izvesne koloristicke kombinacije (sencenja plavih povrsina smedjom a zelenih crvenom) i raznovrsni detalji (kostimi. Maurusa iz 1070. Derivacija stila postojala je i u folklornoj umetnosti Abruzzi-ja i u drugoj polovini XIII veka. ucili kod vizantijskih mozaicara koje je angazovao Deziderije. Capua. bez sumnje zapadnjacki i neosporno italijanski. koju karakterise dupla kontura i svetli akcenti u obliku ceslja. obrnuto je koristio modelovanje lica pa su obrazi upali. motiv u vrhu). monumentalnost Pantokratora. Ni jedan mozaik nije sacuvan u Monte Kasinu niti u crkvama. Nisu sve vizantijske crte koje se javljaju u Sant Angelo izvedene samo iz mozaika: podjednako snazan uticaj pripisuje se minijaturnom slikarstvu. U rukopisima nastalim u vreme prepravke opatije mogu se prepoznati razlicite faze asimilacije. U rukopisu koji ilustruje zivot sv. pak. Na primer. angazovao vodece radionice u Campania-i. Ovaj se negrcki mozaicni stil ponovo javlja u kasnijem periodu u Rimu (San Clemente. Slikarstvo u apsidi monumentalno izgleda sto se moze objasniti samo time da su modelovani po vizantijskim mozaicima. Njihov stil je trajao i u XIII veku ali je izgubio svezinu: na freskama koje su naslikane posle 1200 god. Ali. Atina 1087). u apsidi Santa Maria della Libera u Foro Claudio i Santa Maria Maggiore u Pianella detalji na crtezu su grubi i sematizovani. Ono je. Bez obzira na efekte koje su imali na druge mozaike. 35 . Glavni majstor ove dekoracije bio je Italijan a ne Grk. Istu ovu tehniku. sarene boje na plavoj pozadini. potpuno homogen stilski jezik koji je. i sacuvao je svoju osobenost kako u ikonografiji (simboli jevandjelista) tako i u pitanju forme (artikulacija pozadine. ornamentalni motivi). Maurusa i pokazuje slicnost sa novozavetnim scenama u Sant Angelo in Formis. Santa Maria in Trastevere) te izgleda da Deziderijevi grcki mozaici nemaju direktne sledbenike u Italiji. Benedikta i sv. Svi vizantijski elementi iz Sant Angelo prevedeni su na novi. Kriticari su im posvetili malu paznju ali oni ne predstavljaju rad grckih slikara niti odaju snazan vizantijski uticaj. On nije razumeo izvesne vizantijske tehnike modelovanja. ciji je portret u apsidi zavrsen za njegova zivota. Visoki kvalitet fresaka potvrdjuje da je Deziderije. mozemo reci da su grcki mozaici u bazilici Monte Kasino i drugim benediktinskim crkvama u Kampanji uticali na zidno slikarstvo u ovom kraju. Kopiranje i ilustrovanje knjiga koje se od ranih dana vrsi u Monte Kasinu.Medjutim. realno je pretpostaviti da su lokalni italijanski slikari murala. koji dominira inace praznom povrsinom. Ne znamo da li je stil fresaka u Sant` Angelo bio jedini stil koji su proizveli slikari. vizantijska je odlika kao i izvesne tehnike modelovanja u jasno naznacenim planovima. nalazimo u Sant Angelo-u sto otkriva da je slikar murala bio ucenik vizantijskog minijaturiste. inspirisano grckim minijaturama XI v. One se krecu od vernih kopija grckih uzora. usvojena je i razvijena tehnika koncizne naracije kao i cloisonne modelovanje.

koji se u ovom slucaju javlja sa neobicnom slobodom. I konacno. slikarstvo San Clemente otkriva neposredno poznavanje vizantijskih modela. predstavljali manje-vise konstantnu osnovu. Rimski stil je izuzetno postojan. Viktorova vladavina trajala je samo cetiri meseca. u Rimu se nije pojavio novi stil u zidnom slikarstvu do 1100 godine.Rim i centralna Italija Deziderije. inspirisano slikarstvom Monte Cassino-a. Tivoli). odeven u zlatnu haljinu. Rimsko slikarstvo u zrelom srednjem veku je. b) vrlo aktivnih vizantijskih elemenata koji su se povremeno pojavljivali i c) paganskih elemenata antickog Rima ciji osnovni doprinos lezi u dekoraciji i ornomentu kao i kompozicionoj semi mille-fiori. Drugo. Legende o svetom Clement-u i sv. Nista lakse nego pretpostaviti da je umetnicka obnova u Rimu krajem XI veka bila njegovo delo. Ova praksa je dostigla vrhunac u XI veku: suva lakoca fresaka u Sant` Elia di Nepi je tipicna ali je bilo zaobilaznih tendencija u kojima su uticaji vizantijskih umetnickih principa obuzdavali jednolicne paralelne linije. novog i konzervativnog. Upravo ove crte idu u prilog misljenju da je Monte Cassino bio posrednik izmedju Grcke i Rima. Najznacajnije sacuvano delo ovog stila je slikarstvo stare crkve San Clemente koja lezi ispod sadasnje bazilike. koji je sazreo u vreme pape Paskala II. Blago isarane povrsine ( primer su kostimi ) popularne su u Rimskom slikarstvu i cine jednolicni obrazac. ali nekada je obrnuto. ne nalazimo u San Clemente-u cak ni u predstavi Hrista sa svetiteljima i arhandjelima u narativnim scenama. ali ni u 36 . silazi na obojenom oblaku. Te crte su mogle biti izvedene iz zajednickog vizantijskog modela. Alexis-u ispricane su zivo sa istancanoscu karakteristicnom za minijaturno slikarstvo. zastitnik nove umetnosti u Monte Cassino-u postaje 1086 godine papa Viktor III. Slikarstvo Rima je u mnogo pogleda jedno od najsamostalnijih i konzervativnijih procesa srednjovekovne umetnosti. koja prevladava u Sant Angelo-u. od maja do septembra 1086 godine. U stvari. sto ostavlja utisak modelovanja u plitkom reljefu na ravnoj povrsini. San Silvestro. novi stil je samo u opstim crtama bio slican stilu zidnog slikarstva Monte Cassino-a ( koliko nam je poznato na osnovu Sant` Angelo in Formis). proizvod tri faktora: a) ranohriscanskih elemenata kojima se stalno vracalo i koji su krajem XII veka. izmedju ostalog. Oslikana je oko 1100 godine i predstavlja rad najmanje tri slikara koji su pokazali znatnu ujednacenost. zivim konturama i bogato variranim koloritom koji je izveden iz vizantijskih modela. Pored tipicno rimskog linearnog sematizma. kao i sve akademske dogme ni ova nije izdrzala proveru. Monumentalnost vizantijskih mozaika Monte Cassino-a. Njega karakterisu guste paralelne linije tamnih boja na svetloj pozadini. U Rimu su postojale citave enklave vizantijskih umetnika pod zastitom grcke monaske zajednice (Santa Maria Antiqua i San Saba) ili drugih Grka i Sirijaca koji su zauzimali presto svetog Petra krajem VII veka i u drugoj polovini VIII veka. posto se nakon izbora vratio u svoj manastir. Ova tri faktora odredila su prirodu specificno rimskog stila. flankiran palmama (Santi Cosmi e Damiano. Pre svega. minijaturnog a ne monumentalnog slikarstva. U proteklih pola veka ova je primamljiva pretpostavka bila jedna od usvojenih dogmi srednjovekovnih umetnosti. stil sadrzi elemente slikarske tehnike sa sjajnim akcentima. Avaj. Nije samo rec o ikonografiji koja je ostala skoro ne promenjena od VI do XIII veka u kompozicijama kao sto je Spasitelj. Ti uticaji su izmedju VI i IX veka ili kasnije bili prave invazije. Tako je neopravdano smatrati Rimsko zidno slikarstvo za izravnog potomka slikarstva Monte Cassina. u pratnji apostola i Svetitelja.

Njih ne pokrecu radnje i dogadjaji u kojima ucestvuju. razigran kolorit uglavnom bledo zelene. Najblize paralele mogu se sresti u minijaturama skriptorijuma Santa Cecilia in Trastevere u Rimu ciji uticaj prethodi novom stilu minijaturnog slikarstva Monte Cassino-a. Nedavno restaurisane freske Santa Maria in Cosmedin od posebnog su interesa zbog svoje teme. Likovi i figure na rimskim muralima od XI . romanicka “ celijska” struktura figure. Tamo gde se 37 .podnozju zida. Njihovi okviri sadrze vise klasicnih ornamenata i posebno ljupko deluju sicusni puti u belom na plavoj pozadini. ovo pokazuje kako je na Rim relativno malo uticala vizantijska umetnost ciju su ekspresivnost tako revnosno podrazavali i cak isticali slikari Sant` Angelo in Formis. Jedan od trojice slikara ciji stil prepoznajemo na oskudnim ostacima dekoracije u Santa Croce in Gerusaleme sigurno je ucio u skoli koja je bila upoznata sa najnovijim vizantijskim delima. ali interpretacija ide drugim pravcem tako da umesto jednog kontinuiranog imamo dva paralelna stila. velika sloboda sa kojom se crtaju detalji. Njih prati mnostvo tradicionalno rimskih karakteristika: ikonografskih (uspravna figura Hrista u apsidi). oker i crvene. Ovaj stil se odrazio na rad trojice slikara u Nepi. Sudeci po slikarstvu San Clemente-a. bele. Groteskna scena na soklu (Sissinius epizoda) parodira scenu Misa St Clemente-a koja je iznad nje i smatra se tipicno rimskom crtom. rimski slikar pokazuje da je upoznat sa dostignucima izvan Italije. Oni predstavljaju lokalnu rimsku umetnost koja nista ne duguje stranim uticajima .izuzetak su nekoliko tehnika modelovanja preuzetih sa vizantijskih minijatura. Na apsidi. sfericne vaze lice na neke u Sant` Angelo). na okvire slika na dekoraciju u podnozju zidova. u oratorijumu Santa Pudenziana i u nesto kasnijoj dekoraciji Santa Maria in Cosmedin. Glavni slikar San Pietro ocigledno je putovao i imao koristi od susreta sa ne-rimskim stilovima.neki od dekorativnih motiva poreklom su iz juzne Italije ( na primer. Bledi odraz te velicine ipak nalazimo u fragmentima ciklusa rasprostranjenog u nekoliko odaja Lateranske palate. On pokazuje i zivost. Ali ni jedno od nabrojanih dela ne mozemo nazvati cisto rimskim. Vise od svega drugog. Stil se ubrzo vratio na jednolicni stereotipni linearizam (paralelne linije) ciji su temelji postavljeni pre nego sto je ovaj izuzetan ciklus naslikan. karakteristicnu za evropsko zidno slikarstvo toga doba. Ni jedno postojace delo ovog perioda u Rimu ne moze da se meri sa elegancijom dekoracije u San Clemente-u. plave. Zanimljivo je i karakteristicno za ovaj period u Rimu da povratak klasici nije bio povratak njenoj produhovljenosti. Nove kvalitete u rimskom slikarstvu predstavljaju smeli siroki pokreti i gestovi andjela u sceni Vaznesenja (glavna apsida). rimski stil se u jednom pogledu radikalno razlikuje od onoga u Monte Cassino-u . Ona je takodje ostavila svoj trag na same kompozicije nacinom predstavljanja scene u otvorima nalik na pozornicu u arhiktetonskoj pozadini koja je izvedena iz pozorisne kulise (scenae frons) Terencija i Seneke i u samom grupisanju figura ( pojedinci i grupe se pojavljuju na vratima kao hor). Ova ‘renesansa’ je u principu ogranicena na ornomentalne motive. Postoje i drugi znaci da je novi duh uskomesao Rim.XIII veka su lepi ali bezizrazajni.on je oko 1100 godine ponovo otkrio umetnost antickog Rima koja je dugi niz godina bila zapostavljena ali sacuvana. U nekoliko preostalih scena ciklusa Santa Cecilija in Trastevere. Na dekoraciji crkve San Pietro u Toskani razlikuje se rad tri rimska majstora. Situacija se menja sredinom XII veka. Vizantijski uzori rimskih skriptorijuma su slicni onima iz Monte Cassino-a. fizionomije (ovalna lica andjela golubijeg oka i mladi apostoli su rimski stereotip) i ornamenti . po prvi put u svom radu.

Tridesetih godina XIII veka. Umbrija. Glavni slikar San Silvestro je nezvanicni pokretac poslednje romanicke skole rimskog slikarstva. Petra i Pavla izvan zidina. predvodjeni Maestro Ornatista koji je ostavio dela u Rimu i okolini.splet ovih okolnosti je dostigao vrhunac u delima rimskih slikara Rusuti. sa kojim je mozda vec radio u Tivoliju. Rimski uticaj prostirao se na sever cak do Pize: freske iz XIII veka u San Pietro a Grado prilagodile su se ikonografskoj tradiciji starog Sv. Trag se uspostavlja krajem XII veka u crkvi San Giovanni a Porta Latina. Oni su postali izvor pokreta opisanog kao renesansa ranohriscanske umetnosti. Ovo nije dovoljno za rekonstrukciju izgleda zidnog slikarstva u Toskani. Ocigledno da je sredinom XIII veka gusto tkano tkivo rimskog slikarstva pocelo da se razvodnjava da bi krajem veka bilo zahvaceno gotickim pokretom u isto vreme kada se novi talas vizantijskog uticaja infiltrirao u grad . I tehnika i kolorit su vizantijskog porekla. u delima rimskih slikara iz Ferentillo. Ferentillo. Rim je bio izlozen novom talasu vizantijskog uticaja sa Sicilije koji su verovatno preneli slikari po zavrsenom poslu u Monreale. Slikar svakako nije bio Rimljanin ali je mogao biti iz Venecije. Umetnost Spoleta. javlja se ponovo skoro jednu generaciju kasnije kao glavni majstor grupe koja je oslikala tavanicu kripte katedrale u Anagni visoko dekorativnom ali difuznom stilu. Skoro u istom periodu. Lucca (San Ponziano) i Pisa. a ono malo sacuvanih mozaika (Santa Francesca Romana) pripada sasvim razlicitoj tradiciji. blisko je povezana sa rimskom tradicijom (stilom Santi Giovanni e Paolo su izmedju Tivilo i Anagni-ja). Rim je dominirao zidnim slikarstvom u severnim pokrajinama. Znacajna dela obicno su radili rimski majstori.njegove kolege zadovoljavaju rimskim linearnim stilom ili u najboljem slucaju celijskim stilom majstora toskanskog Vaznesenja. Ne znamo da li je ostavio utisak na svog mladjeg savremenika u Rimu posto skoro ni jedan mural nije sacuvan iz naredne dve-tri decenije. Sve je verovatno preslikano u XIV i XV veku brojnim scenama ili mozda nikada nije izaslo iz senke panelnog slikarstva koje je glavna umetnicka forma srednjovekovne Toskane. i Marcellina. on primenjuje smele nagle akcente i koristi slobodnu. Sudeci po freskama u Nepi.) razlicito se datuje: neki smatraju da je slikarstvo nastalo cak 1175 g. koriste juzno italijanske i druge elemente cije poreklo nije utvrdjeno. U Toskani je ostalo malo fragmenata: u Pistoia. u slucajevima gde se ne drzi grube lokalne tradicije. slikarski skoro iluzionisticku tehniku i kolorit razlicit od svega do tada vidjenog u Rimu u kojem se smedje nijanse prelivaju u plave. sjajnom koloritu i tehnici modelovanja na dekoraciji apside u San Silvestro u Tivoliju koja je radjena u pravoj rimskoj tradiciji. Posledice ovog novog stila pratimo u monumentalnoj kompoziciji. Njegovi saradnici. sredinom XII veka ili nesto kasnije. jedan od njegovih ucenika. osvecene 1116 g. dela slikara iz Lucca i Bologna a ono sto lici na ostatke pizanske umetnosti na Sardiniji ( freske u apsidi crkve Saccargia. zelene i ljubicaste boje. Torriti i Cavallini. Stavovi su se opet promenili: ova generacija slikara vraca se ikonografiji i stilu ranohriscanskih uzora medju kojima su najznacajniji starozavetni i novozavetni ciklusi bazilika starog Sv. Ovi ciklusi su uzivali kanonski autoritet s obzirom na starost i znacaj gradjevina koje su ukrasavali. Petra i Pavla izvan zidina. Fascinantno je pratiti kako ovaj drugi majstor Traslazioni napusta sicilijanski monumentalizam svoga ucitelja i vraca se osnovnim izvorima rimskog slikarstva: kompozicionim i dekorativnim formama klasicne umetnosti i rutinskom stilu poreklom iz minijaturnog slikarstva u kojem je vizantijski manirizam ostao povrsan. 38 . Toskani.

kada je za arhiepiskopa Milana postavljen Arnolfo de Capitani. U svakom slucaju. Ticino Pijemont. mozda je poreklom iz Milana. Marka u Veneciji i San Giusto u Trstu) c) i konacno. Postojala su dva glavna centra romanskog slikarstva u severnoj Italiji: Milano orijentisan ka severu i zapadu i Venecija okrenuta skoro iskljucivo istoku. Ideje su tekle u oba pravca sa juga na sever . Italije i Burgundije nisu bile hermeticno zatvorene. tesko sticemo zadovoljavajucu sliku njegovog pravog razvoja. cini velicanstvena scena Hrista u slavi izmedju dva arhandjela i proroka Jeremije i Jezekija. Kompozicija se zasniva na milanskom modelu koji je bio poznat u Ticino i zapadnoj Svajcarskoj. Glavni slikar u Civate nadmasio je svoje savremenike scenom velike apokalipticke vizije nebeskog Jerusalima i borbe Mihajla sa azdajom. zajedno sa slikarstvom Sant` Angelo in Formis. kasnije milanski arhiepiskop je 250 godina nakon sto su grcki slikari zavrsili svoj posao u Castelseprio. Posto je sacuvano zidno slikarstvo Toskane i Emilia-e tako retko i udaljeno. On je mogao stici i preko Pize ili neke od luka na Jadranu. sa najsavremenijim principima romanicke kompozicije (rat andjela u velikoj luneti. Jedino sacuvano znacajno delo.Johannes Italus. Berze-la-Ville. Dekoraciju apside nove crkve oslikane u vreme njenog osvecenja 1007 godine. u nekim pojedinacnim primerima njihovi uticaji su se preklapali.Situacija u Emilia-i je podjednako problematicna. na severu i zapadu. morala igrati vaznu ulogu u XIII veku. Saint Savin i Lambach-a. Ariberto da Intimiano. freske iz Parme nemaju nikakve veze sa Rimom. narocito ne u otonsko vreme.svi su elementi i figure u stuku ujednaceno spojeni a da se nije narusilo jedinstvo celokupne seme. svrstava se u red najvecih dela ranoromanskog zidnog slikarstva. kao posrednok izmedju Italije i istocnog Mediterana. koji je radio u Rajnskoj oblasti. Savoy postoji slikarstvo koje je poteklo iz iste radionice. U Aime. Sicilijom ili Venezijom. obnovio crkvu u San Vincenzo a Gallliano. Slikarstvo Civate se nalazi severno od Milana nedaleko od jezera Como. 39 . grcki slikari su se u ranom periodu probili u Lombardiji . U krstionici katedrale Novara nedavno je otkriven jos jedan znacajni ciklus. Dekoracija. Granice Nemacke. Cak sta vise. dekoracija krstionice u Parmi potice iz XIII veka i tako je usamljeno da se usled svojih izrazito vizantijskih osobina smatra delom balkanskih putujucih slikara. naslikana 1095 godine. San Clemente de Tahull. Zivi pokreti i izrazi koje nalazimo kako u apsidi tako i u narativnim scenama u drugim delovima crkve podsecaju na otonsku umetnost: izmedju Milana i Reichenau postojala je ziva umetnicka razmena. Izmedju San Vincezo a Galliano i narednog znacajnog primera sacuvanog milanskog zidnog slikarstva u San Pietro al Monte blizu Civate postoji praznina od oko 90 godina. italijansko je po karakteru a romanicko po vremenu nastanka. Glavna postojeca dela milanske skole zidnog slikarstva mogu se naci izvan grada.Santa Maria in Castelseprio dekorisao je slikar iz Carigrada u VII ili VIII veku. Ovaj stil je mozda stigao u Parmu preko Djenove koja je. Medjutim. Slicnost sa otonskom ekspresijom kombinuje se sa: a) ostacima iluzionizma klasicnog rimskog slikarstva (na primer trakasti ornament u sceni raja) b) novom vizantijskom tehnikom modelovanja (neke od sara na draperiji skoro su identicne onima u apsidi Sv. Milano i podrucje njegovog uticaja : Lombardija. raspored scene na tavanici) .

Akvileja je pod Poppo-m zatrazila pomoc od germanskih careva a Grado se oslanja na Veneciju. ali su sacuvani crtezi fresaka na pergamentu. umetnicki gledano.Tehnika i stil dekoracije u San Pietro al Monte verovatno predstavljaju stil koji je postojao u Milanu krajem XI veka. Snazno i ne vrlo ugladjeno slikarstvo Santi Pietro ed Orso in Aosta potice iz sredine XI veka. Da li je to slucajnost ili postoji stvarna veza izmedju Sant` Ilario i San Clemente de Tahull? Usled nedostatka dokaza nemamo odgovor na pitanje da li izvor ovog ekspresivnog stila treba potraziti u Pijemontu ili Kataloniji. Sukob istoka i zapada na ovom malom podrucju od velikog je znacaja za istoriju umetnosti. Novate. zapadnjacki. freske u Sant` Ilario u Revello-u su recite i krajnje egzoticne a njihova naglasena stilizacija podeca na katalonsko delo. blizu Pule koja je bila pod uticajem Venecije. uradjenih tom prilikom.freske iz Revello-a nemaju veze sa Milanom . Akvilejski patrijarh je dobio venecijansku palatu pre toga a umetnost Akvileje je krajem veka potpala pod venecijanski uticaj. medjutim. Zahvaljujuci ovoj okolnosti sticemo predstavu kako je izgledala njihova ikonografija i kompozicija dok se o stilu moze govoriti na osnovu hagiografskih fresaka crkve na nekropoli San Michele at Oleggio. Sorengo). koje je ponovo buknulo za vreme patrijarha Poppo Akvilejskog (1031 g). San Giorgio in Como) ali o njima ne bi bilo moguce doneti zakljucke da u Pijemontu nije sacuvan veci broj dela. Nesporazum izmedju papa tokom XII veka su izgladjeni i potpisan je ugovor 1170g. Uprkos tome sto su sacuvane u fragmentima. Program i izrazito provincijski stil slikarstva u apsidi katedrale u Akvileji (1031g) u svojoj biti su italijanski dok je Maiestas u Santa Fosca. Sto se tice Venecije. gde skoro nista nije sacuvano. fragmenti zidnog slikarstva u San Quintino u Spigno Monferrato blizu Alessandria bez sumnje pripadaju Milanskoj skoli. Akvileja nije uspela da se odupre dominaciji Venecije. njome je dominirao vizantijski uticaj mada mu nikada nije potpuno podlegla kao Sicilija koja je postala. i ponovo se pojavio kako u Civate (San Calocero) tako i provincijskim derivacijama Ticino (Negrentino. Drugi razlog predstavlja razvoj romanicke umetnosti u venecijanskom zalivu koji je odrzavao vezu sa severom i zapadom. Dekoracija katedrale u Vercelli (XI vek) unistena je u XIII veku pri njenoj obnovi. kao i cela Istra. koja pokazuje izvesnu slicnost kompozicije. Sacuvano je samo nekoliko fragmenata iz ovog perioda (u samom Milanu. 40 . Jedno je sigurno . predgradje Carigrada. blizu Novare. ili negde izmedju u juznoj Francuskoj. Na kraju krajeva. Ratovi su omeli ozbiljan razvoj u Lombardiji i unistili dela. Trag fresaka iz Civate nalazimo u kapeli Sant` Eldrado u Novalesa cije narativno slikarstvo spada medju najekscentricnije dela celokupne romanicke umetnosti. Jedan od razloga lezi u tome sto je Ravena svojom dugom vizantijskom tradicijom uticala na ceo region severnog Jadrana ali nije popunila umetnicku prazninu koja je postojala na Siciliji. Veneto Politicko i kulturno jedinstvo koje je nadmocna Venecija nametnula severoistoku Italije bilo je relativno novo u XII veku: do tada je ovaj region bio podeljen rivalstvom Akvileje i Grado. Mora se. S druge strane. dopustiti i izvesna regionalna razlika. Izdanak koji se prepoznaje nizovima belih tackica i crtica na osencenim delovima draperja. Stilom i datumom nastanka negde su izmedju Galliano i Civate. narocito tokom vladavine Frederick-a Barbarossa (1152-90). urodio je plodom cak u Kataloniji u delu majstora Pedret-a i njegovoj skoli.

Hermagoras i figure svetitelja. Romanici pripadaju saradnici ovog umetnika koji su naslikali legende o Marku. uglavnom klasicnorimske i ranohriscanske umetnosti kojom je Akvileja obilovala. Ni u Trentu nista znacajno nije ostalo te je jedina studija moguca u Alto Adige (juzni Tirol). Verona je bila jedan od kljucnih posrednika izmedju Venecije i severa ali u samom gradu prakticno nista nije sacuvano iz tog kriticnog perioda. gde se u savremenim vizantijskim crkvama predstavlja Bogorodica na prestolu. pazljivo koriscenje mnogobrojne naslage pigmenata dale su razlicite efekte. Marka. fragmenti crkve su iz XIII veka a fragmenti sekularnog slikarstva u kuli. ne samo Verone i doline reke Adidje vec i na podrucje istocnih Alpa. Marka ocigledno pokazuje ovaj spoj. U bivsoj opatiji San Zeno. Kao rezultat spoja vizantijskog i kasnoromanickog manirizma. crte figura su vise zapadnjacke a pokreti manje prirodni. ostri akcenti su nanoseni bez prelaznog modelovanja. njih su radili Grci koje je pozvala Venecija da ozive umetnicku formu koja vec generacijama nije upraznjavana na zapadu. Njihovi akcenti nisu toliko iluzionisticki kao apstraktne sare. Dekoracija krstionice u Concodria Saggiteria. Nedavno otkriveno Vaznesenje iz krstionice sv. visuljak) sa romanickim elementima. svojim stilom nije nista vise vizantijska od slikarstva u Salzburgu koje je vrlo blisko umetnosti Veneta. Stil ovih mozaika je u svakom pogledu vizantijski. Slicne lagane i tecne ilustracije legendi mogu se naci i izvan Veneta. oni su stigli u Veneciju i nastavili da dolaze dugi niz godina. katedrale u Trstu. veoma su retke u Venetu . Vizantijska umetnost je” obradjena” u Veneciji. beli i roze osnovni premaz. sada se javlja figura Hrista inspirisana zapadnjackim Maiestas. tremu i glavnoj apsidi sv. polusenke su tople. kao sto su mozaici Torcello-a. su tako neobicni po izlozenoj temi i formi da je svako poredjenje nemoguce. Lav i vasilisk pod Hristovim nogama u kapeli San Giusto trscanske katedrale izvedeni su iz karolinskog modela. U drugoj polovini XII veka. Dekoracija Santi Nazaro e Celso je preromanicka. njeni oblici su transformisani do granice koja je Zapadu razumljivija od komplesnog grckog originala. 41 . U vreme kada su drugi umetnici odlazili u Monte Cassino. Marku i murali u kripti akvilejske katedrale. pod vizantijskm uticajem pojavio se stil koji je bio zivlji zbog upotrebe linearnosti i iluzionistickih akcenata. vidi se na bezbroj primera: pozajmljene su citave skupine figura iz venecijanskih kompozicija kao i pojedinacne figure iz starijih mozaika San Giusto u Trstu . U glavnoj apsidi sv. Marka. venecijanski mozaici su ubrzo prevazisli ropsko podrazavanje venecijanskih modela i razvili sopstveni stil sa snaznim romanickim odlikama. naslikana krajem XI veka kada je vizantijski uticaj u Veneciji bio na vrhuncu.oni cak u programu imaju neke zapadne crte: kompozicija u svodu juzne apside u Torcello-u vraca se na modele iz Ravene stare 500 godina. Sjajan primer su i mozaici sa predstavom stradanja u sv. Vizantijski umetnici su drzali monopol na polju mozaika ali sa zidnim slikarstvom je bilo drugacije pa se romanicki stil brze razvijao. izvedenim iz minijaturnog slikarstva.Ciste vizantijske forme. koji je tada dominirao mozaickom umetnoscu. “Tapiserija” na podnozju zida je cisto zapadnjacka. Uticaj venecijanskih mozaicara i grckih muralista na glavnog umetnika Akvileje. U ornamentu se kombinuju vizantijski (traka na mozaiku. pojavili su se skoro histericni pokreti i izrazi lica. skoro bez i jedne vizantijske crte. iz istog perioda . siloviti pokreti figura. plava boja je dobila smedji.hladni. Mesovito poreklo venecijanskog slikarstva nije ni u kom slucaju sprecilo razvoj snaznog individualnog stila koji je odmah bio elegantan i fleksibilan i prosirio svoj uticaj na siroko podrucje. Uprkos tome. Fragmenti u Vicenza i Riva San Vitale takodje nisu od pomoci pri utvrdjivanju uticaja veneto-vizantijske umetnosti na oblast Verone.

Na istocnom zidu iznad su prikazani apostoli . samo po sebi vec ekstremno. Atelje koji je radio Castel Appiano oslikao je i murale u Santa Margarita in Lana koji je jos uvek pokriven ostecenim slojem slikarstva iz XIX veka. Istorija venecijanskog uticaja u alpskom podrucju ne zavrsava se ovde. Mada nisu poznata kasnija dela ove radionice.a u pocetku postoji tendencija da se prenaglase zglobovi ispod uskovitlane odece. Padova je u 42 . u dekoraciji horskog prostora u San Giovanni u Tubre uzburkani linearni manirizam povlaci se pred oblim fluidnim stilom crteza reljefa koji je u XIII veku preovladao. U kapeli Castel Appiano blizu Bolzano-a jos su istaknutije naglasene forme u veneto-vizantijskom maniru. uprkos tome sto formalni jezik pokazuje nervozni drhtaj kasno romanickog manirizma. u dekoraciji kapele postoji dosta severnih elemenata: ornamenti poda. Slikarstvo drvene tavanice u Sankt Martin u Zillis-u. na primer u Grissiano-u. ciklus Mustair sadrzi i neke italijanske odlike. bili su snazniji. Uprkos tome sto ovaj stil sadrzi usamljene vizantijske crte (tipovi fizionomija) slikar nije direktno poznavao italijansku umetnost. Njoj ne pripada ni pozadina artikulisana arkadama i razlicito obojenim delovima. Za ovaj stil je karakteristicno da tezi grotesknom sto vidimo u cudovistima na podnozju zida u San Jacopo u Termeno-u ali i na apostolima u apsidi iste crkve (vrlo slicne su freske San Bartolomeo). prikazano je figurama kao sto je andjeo u Blagovestima. ekstremna skracenja u sceni u kojoj kralj na konju prolazi kroz kapiju palate i moderna haljina ludih devica poticu sa severozapada. lica imaju levantinske crte . trake i sema krljusti i fleur-de-lis poticu sa severa a smele forme. Vizantijskoj i italijanskoj praksi ne pripada ni blistavi kolorit u kojem se istice nekoliko nijansi bledo zelene i bledo plave boje. Iako su severozapadni uticaji. sedi na tronu u glavnoj apsidi. Ali. Gall-a u Grisons u IX veku. Ovde sencenje paralelnim linijama stvara prirodniju vrstu reljefa nego u Castel Appiano.bademaste oci. Oni pokazuju upornost starih tradicija. Program takodje ima vizantijske karakteristike: Bogorodica. Jos jednom se poreklo inovacija moze naci u venecijanskim mozaicima. kao sto je Irodov dvorski stav prekrstenih nogu.Alto Adidje (juzni Tirol) Najranije zidno slikarstvo juznog Tirola su ciklusi iz karolinskog perioda u Naturno i Mals i oni ukazuju pre na snazne uticaje iz severnih i zapadnih centara nego iz Venecije.sve ovo je moglo biti radjeno po venecijanskim modelima. On se snazno oseca u minijaturnom slikarstvu Padove u trecoj cetvrtini XIII veka. povijen nos . iz 1160 godine. U isto vreme. Njegove teske haljine uskovitlanih nabora vuce brzina pokreta koji je naglasen belim akcentima i sfericnim spojevima. ciji je program radjen u duhu karolinskih predaka. Rana dekoracija u juznom Tirolu koju oznacavamo kao romanicku. slican spoj italo-vizantijskih i severno-romanickih elemenata nalazimo na nekoliko drugih ciklusa iz XIII veka u juznom Tirolu. dekoracija na svodu kripte Santa Maria Burgusio (1160-70) takodje je delo putujuceg slikara sa severozapada. meandri. pokazuje nadmoc severnog slikarstva nad italijanskim. okruzena andjelima. koji su stizali iz St. Ni jedan od ovih ranih murala ne pripada glavnom toku razvoja. S druge strane. Na romanickim freskama apside u Mustair. Snazan lokalni akcenat ovog jezika pokusava cak da docara neuverljivo ali nepogresivo lokalni Dolomitski pejzaz u kojem Avram i Isak idu ka mestu zrtvovanja. akantusi. najkarakteristicnija ilustracija kasnoromanickog preterivanja sa venecijanskim oblicima. Umetnik iz Burgusio ostavio je snazan utisak na sledecu generaciju slikara iz okoline ali je njegov stil trajao do pocetka XIII veka akumulirajuci sve vise veneto-vizantijskih odlika.

Na primer. gde je naslikao nebeski raj na tavanici a svetitelje na tri zida gornjeg dela hora. na Burgundiju koja je presla u ruke germanskog cara kao posledica jos jednog dinastickog braka. sjajne povrsine na tamnoj. slikarstvo Burgundije i jugoistocne Francuske na plavoj pozadini koje je bilo pod uticajem Monte Cassino-a. pod upravom francuske krune. 2. Sledeci je bio pokusaj da se geografski definisu ove dve grupe tako sto je prva smestena u basen Loare (centralna Francuska) a druga na jug i istok u Burgundiju i Overnju. U ovim oblastima kolicina sacuvanog materijala je tako mala da bi se francuska misljenja mogla opovrgnuti. poreklom iz lokalne tradicije koja je kontinuirano postojala od kasnorimskog perioda. samo bez ikakvih veza sa Monte Casinom i Klinijem. Zatim. takodje na tamnoj osnovi i pod vizantijskim uticajem. Ali je uskoro postalo jasno da je ova podela odvise kruta i jednostavna te je dopunjena sa cetiri glavne grupe: 1. Najraniji nacin deli slikarstvo prema koloritu i tehnikama u dve glavne grupe: jedna je obuhvatala slikarstvo neuglacane (grube) finalne obrade na svetloj pozadini a druga slikarstvo glatke. na juzne regije koje su pripojene Spanskoj marki i konacno na kraljevstvo Aragona. Samo jedna od cetiri grupe je stilski 43 . Minijaturista iz Padove angazovan je za crkvu Sankt Nikolaus at Matrei u istocnom Tirolu. Sklonost ka sistematicnosti navela je francuske naucnike da izmisle razlicite nacine klasifikacije materijala ali se jos uvek nije pojavio zadovoljavajuci sistem. U kasnijim delima oseca se izvesna stagnacija ili prvi znaci razvodnjavanja koji su vodili gotici i konacnoj eliminaciji samih zidova. Drugi su slikari te iste godine putovali dalje na sever do skriptorijuma u Alpima gde su iluminirali veci broj rukopisa. Ovo je stroga procena ukoliko se ne odnosi samo na centralnu oblast.umetnickom smislu bila veneto-vizantijski satelit. u kripti iste crkve postoji ciklus na tamnoj pozadini. regionalne karakteristike i strani uticaji. obicno plavoj pozadini. 4. Francuska Najveca dostignuca romanickog zidnog slikarstva u Francuskoj su rana dela s kraja XI i pocetka XII v. na severne teritorije koje su pripadale flamanskim grofovima. Slikarstvo u Velay i Basse-Auvergne. Slikarstvo istocnih Pirineja u kojima su preovladali uticaji iz Katalonije Ovaj slozeniji sistem ipak ne objasnjava postojanje velikog broja raznovrsnih oblika. U nekoliko preostalih fragmenata iz XIII veka sacuvani su murali radjeni pod italo-vizantijskim uticajem. On takodje ne pravi razliku izmedju aspekata koji se moraju tretirati zasebno: tehnike. Francuski naucnici govore o opadanju koje nastaje oko 1150 g. Ona se ne odnosi na: Normandiju i provincije koje je dobio engleski kralj Henri II brakom sa Eleonor -om Akvitanskom 1152 g. 6. Slikarstvo mnogobrojnih crkava ostavlja lazni utisak da je na svetloj osnovi zato sto se prvobitni tamnoplavi pigment okrunio i izbledeo. Ali. 3. Smatra se da prvo pripada autohtonoj. nacionalnoj umetnosti Francuske a da je drugo nastalo pod italijanskim ili vizantijskim uticajem. Prva originalna grupa sa sedistem u Turu obuhvata slikarstvo neuglacane (grube) finalne obrade na svetloj pozadini (fond clair). u Overnji i Poatjeu nailazimo na slikarstvo kako na svetloj tako i tamnoj osnovi: najpoznatiji ciklus na svetloj pozadini nalazi se u Saint Savin-u. forme.

Ali se ona ne moze racunati kao francuska. To se odnosi ne samo na kompozicije u kamenu koje predstavljaju grube ali ambiciozno uradjene figure i narativne scene naslikane na tribinama transepta u XI v. ne iz Monte Casina vec iz Campania-e i Apulije gde se asketsko vizantijsko slikarstvo takmicilo sa narodnim. Sacuvano je samo jedno delo na kojem mozemo prouciti njen ucinak. gde su sacuvani najbrojniji primeri. obogaceno uticajima koji su stizali iz okolnih oblasti (Maine. Uloga italovizantijske umetnosti bila je drugacija u Burgundiji. Putujuci izmedju svetilista posvecenih sv. Pre se stice utisak da je. vec takodje na slikarstvo iz XIII v u apsidalnoj nisi transepta. na tremu i u Salle des morts (pogrebnoj kapeli). Dekoracija apside je tehnikom. Potpuni pregled romanickog slikarstva u Francuskoj je nemoguc zato sto su sacuvana dela u fragmentima. vrsi se podela po geografskim oblastima.slikarstvo u istocnim Pirinejima. Stil prvobitnog slikarstva svakako je proistekao iz juzne Italije. Ne iznenadjuju nas vizantijski i italijanski elementi u onim delovima danasnje Francuske koji su blizu italijanske granice ili mediteranskih luka. (Ulazak u Jerusalim) pokazuje srodnost sa kasnoromanickim slikarstvom severno od Loare i nije karakteristican za Burgundiju i stil apside. Djenova je kumovala tremu. Verovatno je upotrebu juznoitalijanskog modela podstaklo to sto je mala kapela posvecena St Michael-u. ali ono ne cini homogenu grupu. S druge strane. hodocasnici su prenosili ideje i oblike. naslikano mnogo kasnije (oko 1200). Mada ociglednih uzora za kasnije slikarstvo u Le Puy nema. Tradicije starogrckih kolonija zivele su i hranile se umetnoscu pravoslavnih kaludjera koji su tamo ziveli. Stil odgovara stilu ateljea koji je radio murale krstionice u Parmi. Upravo ova slicnost potvrdjuje teoriju o stvarnom 44 . oni su verovatno bili pre italijanski nego vizantijski. Taj stil je stigao u samo srce Francuske rekom Ronom i putevima kojim su isli kaludjeri sv. On se javlja u Clermont-Ferrand-u cak u XIII v. Slicnost je posledica geografske lokacije. Ali. koloritom. pojacane postojanjem hodocasnickih puteva. Mihajla. Do sada pomenuto slikarstvo karakterisu vizantijske forme i kolorit a do izvesne granice i ikonografija. Jedina stilska paralela se moze naci u iluminiranom lekcionaru iz Klinija s kraja XI i pocetka XII v. formom i stilom jedinstvena ne samo u Francuskio vec u celokupnoj romanici. mora se smatrati najznacajnijom. Stil fresaka zapadne galerije Saint-Julien u Brioude vodi poreklo iz istog izvora iz kojeg i slikasrtvo u Le Puy. Ovde se ne radi o skoli. Radi se o dekoraciji kapele Chateau des Moines u Berze la Ville na kojoj razlikujemo dva stila: stil fragmenta u brodu kasnog XII v. Nivernais. Le Puy i juznoj Italiji. Ona sadrzi raznovrsnost stilova koja iskljucuje uniformnost. naslikan je tada najnovijim stilom a zasnivao se na aktuelnim trendovima u vizantijskoj umetnosti s pocetka XII v. do sada nije otkriven ni jedan primer direktnog importa iz vizantijskog carstva. Ostala dela pripadaju drugoj tradiciji (Gourdon ) ili su iz gotickog perioda (Tournus). iz razlicitih izvora bio nametnut domacim formama sa promenljivim intenzitetom. nje se necemo doslovno pridrzavati u onim slucajevima gde postoji stvarna veza izmedju dela koja su udaljena jedna od drugih. slicno delima lokalnih skola u Turu i Poatjeu. sada izgubljeni vizantijski materijal. ikonografijom. Ali. Centralna oblast. Maiestas u kapeli obliznjeg Lavaudieu. Arhandjelu Mihajlu u Normandiji. Vizantijski uticaj je mozda drugim putem stigao u Savoy: freske iz Aime cija je ikonografija uzeta sa sicilijanskih modela (Monreale?) verovatno su radili putujuci slikari.homogena . Limousin) i cak Akvitanije. u razlicitim periodima. Venecija Salle des morts: zlatne tackice oko velikog Raspeca u Salle des morts svedoce da je izvor umetnicke inspiracije bio mozaik. U odsustvu zadovoljavajuceg kriterijuma. Slikarstvo u ovom podrucju je.

Ne mozemo 45 .mreza paralelnih linija na telu . Verovatno je neko vreme postojao na zapadu posto se primecuje izvestan manirizam. Molitveni zanos apostola blizi je karolinskoj i otonskoj umetnosti ili bolje reci klasicnom nacinu na koji je figura prikazana u karolinskoj i otonskoj umetnosti.jastuk na osloncu koji je neodredjeno dekorisan. Petra sa svitkom u prisustvu apostola i manjih svetitelja moze se tumaciti kao traditio legis ili kao cin osnivanja Klinija 910 godine. Figure Dedicus u sceni stradanja sv. Uskovitlane linije na udovima. Izvesne paralele nalazimo na freskama sa otonskim elementima u Saint Chef u obliznjoj provinciji Dauphine. na primer udvojen motiv kruske na prevoju udova i cik-cak sara na nekim porubima. kao na karolinskoj minijaturi. Ona se ne javlja vise nigde u Francuskoj. dodatih zbog dekorativnog efekta. sedi u sredini polukalote na necemu sto ne predstavlja tron iz italovizantijske Maiestas niti dugu iz severnih apsida. Rec je o varijanti vizantijskog stila koji se ranije javio u klasicnoj umetnosti i koji je poznat kao stil “vlazne odece”. Lorencija (ili St. Mada najsistaknutiji stilski elementi u Berze-u .postojanju veze izmedju slikarstva u apsidi Berze i samog Klinija: Berze je nedaleko od Klinija i njemu je pripadao. na primer.neki svetitelji u nizu. Takvi elementi pokazuju da su uticaji sa severa imali ulogu u razvoju stila Berze. Slabosti u prikazivanju Hrista govore o mogucem izvoru stila: minijaturno slikarstvo. jos su impresivnije od mirnih figura u svodu. On svakako nije nastao u Kliniju niti je direktno preuzet iz Italijanskog modela. pokret i likovanje. dostojanstvena figura Hrista. Pokusaj da se skracenjem donjeg dela tela leve strane postigne trodimenzionalni efekat nije ovde uspeo kao kod figura u pokretu u sceni Stradanja. nabore u obliku slova V i uklanja amorfne naslage boje.predstavlja majefikasniju tehniku u savremenom romanickom slikarstvu. ali i energiju. noge Deciusa ili bedra egzekutora sv. ni rimski ni iz Campania-e. Berze predstavlja za izgubljenu dekoraciju Klinija ono sto je znacio Sant Angelo in Formis za Monte Cassino. Analiza kolorita i tehnike otkriva slicnu kompleksnu mesavinu. kruskasta i trouglasta ostrvca cije forme odredjuju polozaj volumionozne odece. Temeljna studija Fernanda Mercier-a pokazuje jedinstven polozaj ovog slikarstva. prikazani u donjoj zoni. vec neobicnu kombinaciju obe . Ovaj sistem izbegava sematske oblike i skupine oblika. Uzor su minijature mozda cak iz samog Klinija. Predstavljeni tipovi nisu ni rimski ni vizantijski. Vincent-a). Direktni dokazi o vezi sa zidnim slikarstvom Rima ne postoje. narocito karolinsko Ada skole i minijarture iz Monte Cassino. Nekoliko motiva upucuje na slicnost sa Rimom . Predstava sv. naslikana u ogromnim razmerama. pripadaju istocnoj crkvi kao i ruka Gospodnja sa vencem iznad Hristove glave. Ova tehnika se koristi u Berze-u na dinamicniji. Istancane ukrstene svetle i tamne poteze (pr. Ova kompozicija apside u Berze-u nema paralele u celoj Italiji. Blaise) ili modelovanje kose ne nalazimo ni u vizantijskom ni u italovizantijskom slikarstvu. Kompozicija na svodu apside u Berze-u mogla je biti ista kao u Kliniju. Figure u scenama stradanja ciji pokreti prelaze okvir i produbljuju planove radnji. kompleksniji i slobodniji nacin. usamljeni sredisnji delovi plasticno docarane tenzije. Ali. Umetnik iz Berze vrlo je vesto prikazao stanje i okolnosti: mir i velicinu. nervoznog stava i carskog gesta je realisticna i pokazuje vece tehnicko umece nego frontalna figura Hrista na kojem je nejasan odnos izmedju levog bedra i kovcega. ni u kom slucaju ne mozemo pretpostaviti da sacuvane freske predstavljaju stil kojim je dekorisan osnovni manastir. Stroga. Samo se na fragmentima iz Klinija uocava veza pigmenta i poteza cetke. Mnogobrojni nanosi boje poreklom su iz vizantijske prakse ali i ovde imamo elemente koji nisu cisto vizantijski.

Freske se ne mogu dovesti u vezu ni sa jednim poznatim slikarstvom u Burgundiji. Razlicito se i tumaci. (Vie de sainte Radegonde) kojima je srodno fresko slikarstvo kripte. Izmedju krakova krsta nalaze se cetiri medaljona sa andelima. Zidno slikarstvo u Poitiers-u je mastovitije i snaznije a svojim karakteristicnim oblicima predstavlja vecu sinkretizaciju od slikarstva u Tours-u. Severozapadno od Klinija. figura Hrista na konju stoji bez okvira. Ako stvarno potice iz vremena izgradnje kule (sredina XI v). 46 . Datira se razlicito. bela. Ravne. u osnovi apokalipticna karakteristika. Dominantni stil kasnog XI v.odbaciti mogucnost uticaja minijaturnog slikasrtva na stil bar jednog slikarstva iz Klinija. Partheny-le-Vieux). naslikane u vreme osvecenja crkve 1084 g.od pocetka XII do pocetka XIII v. Saint Hilaire (narocito narativne scene u apsidi kapele ) i Saint Jean. crvena. u kripti katedrale u Auxerre postoji jedno izuzetno delo koje se do sada opiralo pokusajima klasifikacije. U samom Tours-u razlikujemo dva potpuno razlicita stila. u Burgundiji. Kolorit je ekonomican: oker. ciklus jevandjelja u Saint-Pierre-le-Eglises. fluidne linije. Hijeraticna i nezna figura svetog Florentius-a iz Tour Charlemagne of Saint Martin zapanjujuce je visokog kvaliteta. Vecina postojeceg romanickog zidnog slikarstva u Francuskoj koncentrisano je u srednjem i donjem toku Loare. Brittany i Champagne. Jedino njihovi oreoli i krila narusavaju preciznu geometrijsku podelu a sloboda sa kojom Hrist lebdi u centru je neobicna. Poitou. stilove iz Touraine. Preciznije datovanje moze se postici u svetlu razvoja umetnosti u oblasti Loare. a uticaji su dosezali do Akvitanije. gotovo goticka ljupkost Hristovog lika ne daje nam za pravo da freske dovedemo u vezu sa dekoracijom kripte iz vremena opata Humbaud (1087-1114) koji pominju izvori. ocigledno je bio sasvim razlicit. Slikarstvo koje je sacuvano na jednom svodu verovatno je bilo deo obimnog programa. Stil apsidalne dekoracije u Berze-u nije bio jedini stil murala kojim su radili umetnici Klinija. Blesois i Berry. ne mozemo pratiti razvoj stila. onaj iz Saint Martina i Saint Julien. Po freskama u brodu samog Berze-a zakljucujemo da je u Kliniju u drugoj polovini XII v postojao stil razlicitog porekla. Za razliku od problema sa kojima se susrecemo kod folklornog slikarstva arhaicnog stila. Poitou nije moguce jasnu razlikovati. Anjou. onda ona potvrdjuje pretpostavku koju iznose dokazi da je Tours kolevka romanickog slikarstva u regionu Loare. Njime dominira veliki krst ukrasen draguljima koji ne predstavlja samo sredstvo artikulisanja povrsine. Neosporna je njena. Saint Savin pokazuje slicnost sa minijaturama Poitiers. takodje na konju. koncizna plasticnost. ali se mora posmatrati u kontekstu favorizovanja figure konjanika u religioznim kompozicijama monumentalnih razmera ( krstionica u Poitiers. Slikarstvo 72 ciklusa ne odlikuje niti se oni mogu grupisati po lokalitetu. na primer. On predstavlja osnovu stilskog modi glavnih dela Poitevin murala i fresaka Saint Savin. Ovo je srce autenticnog francuskog slikarstva koji nisu dotakli italijanski i vizantijski uticaji i odredjeni su kao jedna grupa za koju je karakteristicna svetla pozadina. u Touraine. Posto nisu sacuvani materijalni dokazi iz prethodna dva veka. Naspram ove strogo geometrijske forme. bledo siva i plava. Kategorizacija nije zadovoljila mnoge naucnike. i sa stilom zidnog slikarstva koje se moze rekonstruisati na osnovu fragmenata crkava Notre-Dame-la-Grande. Minijature su uticale na zivopis Monte Cassino-a i kasnije Canterbury-ja. Na siru okolinu uticao je nadahnutiji stil dekoracije Saint Julien. Anjou. Ucinjen je neuverljiv pokusaj da se utvrdi direktna veza izmedju romanickog zidnog slikarstva i karolinske minijature u Touraine.

Dignitet i slicna neodlucnost odisu duhom koji je u osnovi kasnokarolinski. transept i hor. Razlike u poreklu. U svakom delu dekoracije. Galerijom dominiraju Poitevian elementi dok su freske na tremu slicne fragmentima u Saint Julien u Tours-u. Bibl. zajedno sa Angers stilom imao uticaja na dekoraciju Saint Savin sur Gattempe. cak arhaicnog dela. ima tako upadljive zajednicke osobine koje iskljucuju prekid u radu. 1390) i freske u Chateau-Gontier. On je kruci i sematicniji od stila u Tours i Poitiers ali je. na kosi i bradi). Pored velikog stepena slicnosti u sekundarnim elementima ( ornamentu.5 m. tavanica broda. povijenih ledja. Ali Deschamps i Thibout su skrenuli paznju na cinjenicu da celokupno slikarstvo. Angers. Grabar je naglasio da se neobican raspored starozavetnih scena na tavanici broda moze jedino objasniti pretpostavkom da su slikari tesko pratili zidare i koristili njihove skele prema svodu. figure stoje. Razlikom u datovanju ne moze se objasniti utisak koji Saint Savin ostavlja. ugao i razdaljina sa koje se gledaju scene takodje su znacajni faktori. posto se dekoracija nekih delova crkve veoma razlikuje. Ni kontrast izmedju Saint Savin i Berze la Ville nije nista veci. Po zavrsetku ovog veceg dela oslikana je kripta i konacno trem. postoji opsta ujednacenost u artikulisanju tela. Sacuvana dekoracija se moze svrstati u cetiri celine: na zapadnoj galeriji. Nju nije dotakao ni novi fizicki realizam i tehnika modelovanja “vlazne draperje” ali jeste novi nacin crtanja likova. Ovo govori o vrlo brzom poslu.oba pokazuju karakteristike sva tri umetnicka centra: Tours. gde se razlikuje rad cetiri slikara. Ali razlike su daleko manje znacajne od ujednacenosti stila. a slikari su birani prema vestini koja odgovara uslovima. umnozavanje planova. dok je jedan slikar bez icije pomoci radio kriptu i trem. Izvestan napredak moze se pratiti od galerije gde su forme ukocene i krute do fluidnog ritma na tremu. Svetlost i senke predstavljeni su u Saint Savin onako kako su se slikale freske u San Vincenzo i 47 . isticuci da je oslikavanje crkve trajalo dugo. zvonak i harmonican kolorit vizantijske i italo-vizantijske umetnosti kasnog XI v. obliku slova. Cak sta vise. kao marionete koje se ljuljaju na koncu opustenih kolena. vestini i temperamentu slikara samo su delimicno uticale na formalne razlike: format. Slikarstvo koje se gleda sa nize visine radili su minijaturisti iz skriptorijuma Sainte Radegonde u Poitiers-u dok su brod i zapadnu galeriju slikari umetnici koji su se bolje iskazali na monumentalnim razmerama. predstavljaju minijature (Vie de saint Aubin. On je oslikan pre nego sto su skele iznesene napolje. Poteskocu stvara pripisivanje stila iz Saint-Savin skolama u Tours-u. arhitektonskim elementima detaljima na kostimima.Treci lokalni stil donjeg toka Loare. nat. u odnosu tela i odece koja je cesto kao pescani sat suzena na kolenima a otvara se spolja. Glavni razlog lezi u italo-vizantijskom talasu koji je prosao Berze-om ali nije uticao na umetnost donjeg toka Loare. To je utisak starijeg. Poitiers. Svod kripte je u najvecoj tacki visok 2. bez obzira na razlike. Svaki od ovih delova radila je druga grupa slikara da bi se posao sto pre zavrsio. brodu. Najveca grupa radila je na najvecoj povrsini. peti deo ali je u njemu malo sacuvanih fragmenata da bismo zakljucili da pripada slikarstvu glavnog broda. Paris. Neki pisci su pokusali da objasne stilske razlike koje postoje u dekoraciji Saint Savin-a. To nas navodi da priznamo postojanje razlicitih varijanata stila. Brod i galerija su najmanje jedinstveni sto se tice dekoracije . Poitiers-u i Angersu. hodaju i gestikuliraju na isti nacin. Hor je predstavljao poseban. Redosled oslikavanja je bio sledeci: zapadna galerija. tavanici broda. skoro sto godina. lat. u Angers-u. one putuju prekrstenih nogu i obicnim ljudskim pokretima iskazuju zurbu i neizvesnost ali u sebi poseduju dignitet saznanja da su deo Bozijeg plana. tremu i kripti.

Oba su iz doline Loare. pokazao se istrajnim i razgranatim -stigao je u Berry gde freske iz kasnijeg perioda u Chalivoy-Milon pokazuju nepogresivu slicnost sa Saint Savin-om. Problem predstavlja datovanje fresaka a ne njihovo geografsko ili nacionalno poreklo. Celokupna kompozicija pokrece se preciznoscu astronomskog sata. Kripta je oslikana lagano. skoro brzopotezno mestimicno sa zivoscu koja je na granici genijalnosti. koja je nekada pripadala opatiji u Mormoutier-u. Mala kapela u Montoire takodje sadrzi slikarstvo drugacijeg stila. Ograniceni izbor boja (crvena. otonskog porekla koji je kasnije usvojen i ozivljen. verovatno putujuci umetnik iz Katalonije. iz Akvitanije ili Gaskonje pomislicemo da je umetnost Gaskonje bila isto toliko nadmena . suvi kao od slame. zabrinuta cela ostrih povijenih noseva i malih skoro kruznih ustiju. govore da je slikar. mnoga naslikana iz profila. Nedavno otkriveno slikarstvo u gornjem 48 . Tourangeau-Poitevin-ski stil. Mnoge autore je zavelo skiciranje te su ih svrstali u sredinu XI v dok je druge ikonografija navela na zakljucak da se radi o kraju XII veka. radio u granicama provincijskog stila. primaknutih i siroko otvorenih ociju kao u zaprepascenju. produzio je odmah po zavrsetku da radi na Chateau-Gontier. Oluja je prosla slikarstvom pretvorivsi svaki treptaj vode u talas razdiruci odecu figura u lepezaste nabore. Jedan od slikara koji je radio u brodu crkve Saint Savin. radila je podjednako snazna umetnicka licnost. zuta. verovatno poreklom iz Angers-a. Montoire. jedan je severno od Loare. U medjuvremenu. Nastaju novi centri. Skoro sva lica su identicna. kombinuje kraljevsku uzdrzanost centralne figure sa blagozvucnom gipkoscu dopadljivih obrisa i delikatnih oblika andjela iz pratnje i simbola jevandjelista . Kruti trouglasti nabori i cik-cak rubovi draperija. severno od Poiters-a. Danas je ovaj stil predstavljen samo jednim delom: freskama u Arienes i starija dekoracija u Ponce. crna ) samo naglasava karakter dela koje nam nista ne govori o poreklu stila ili slikara.Galliano pocetkom XI v: forme su apstraktne i dekadentne veoma udaljene od iluzionizma. On prozima cak i duplu mandoru izvesnim kruznim pokretom. Preovladava utisak starog stila. Izrazi su isti . necemo se ogresiti o ovog slikara ako ga svrstamo u provincijalne umetnike.napeti i nestrpljivi. Freske su verovatno naslikane pre1140 g. Njihova je umetnost u svojoj osnovi zapadnjacka. Ikonografija fresaka zanimljiva je koliko i njihova izrada. Razlicite grupe slikara koje su radile u Saint Savin nisu bile orijentisane na umetnost Italije ili istoka. Elemente ovoga stila nalazimo i u Vendomois-u. od druge cetvrtine XII v teku novi procesi. verovatno izgradjene u prvoj polovini XII v. Dve predstave Hrista na prestolu u bocnim apsidama nisu iz kasnijeg vremena kao sto se verovalo vec pripadaju drugoj tradiciji. Le Mans ili Vendome. Slikar je verovatno dosao sa juga. Izvesna sklonost prema sporednim figura na primer prozor sa Bogorodicom katedrali Le Mans govori o novom ritmu koji je razvijen u Maine. formiran u XI veku. ali samo u minijaturnom slikarstvu. bela. snazne individualnosti.ali je poznavao i Poitevin-sko slikarstvo: nacin na koji je uradjena arhitektonska pozadina u sceni Tajne vecere tipican je za kompoziciju u Vie de sainte Radegonde. Ali freske su usamljeni primeri a ne znacajne faze u procesu razvoja. Slikarstva u Primellesu i Palluau su naslednici ovoga stila koji je vec tada degradirao do nivoa folklorne umetnosti. Kriptu Saint Nicolas u Tavant-u. Masivna figura Hrista u predstavi Maiestas u istocnoj apsidi male krstoobrazne kapele Saint Gilles. Glavno delo koje pripada ovom stilu vodi poreklo iz ovih tradicija i nalazi se u blizini ova dva grada u dolini male Loare gde se kasnije razvija ovaj stil.

iako su postale zamorne i trome. Najznacajnije slikarstvo ove grupe su bez sumnje freske Saint Aignan u Brinay. dekoracija kruzne kapele Saint-Jean-duLiget u Chemille-sur-Indrois donosi malo novina u poredjenju sa slikarstvom druge cetvrtine XII v. Ovo skretanje u dekorativnost je karakteristika samo jedne grane zidnog slikarstva u centralnoj Francuskoj: na drugim mestima zastarevanje romanickog stila ima direktan. Gilles u juznoj kapeli kripte blizu Saint-Aignan-sur-Cher. izraz. draperje su vise stilizovane i raznovrsne. jevandjeljski ciklus. Ovo moze delimicno objasniti postojanje slikarstva cije osobine vise ukazuju na druge umetnicke forme: emalj. gotickim. minijature cak tapiserija. Pravilne. valovitih ivica zabacenih rukava govori da su freske nastale sredinom XII veka . Za figure je koriscen smeo kolorit u finim prelazima (zelene u zutu. Ni jedan nije visokog kvaliteta i moraju se smatrati rustickim odrazom umetnosti ciji su urbani oblici izgubljeni. Usled ceste promene dimenzija. On pripada visokoj romanici svojom zreloscu. Pokreti ovde samo delimicno podsecaju na Vicq. tipicnu za Saint Savin i tapiseriju Bayeux.horu crkve. Figure nisu vise zrtve transcendentalne volje. Orleannais. Na prvi pogled. To nam govori da poreklo treba traziti u Anjou.sto potvrdjuju i drugi faktori. figure postaju vitkije. razlicite komponente dekorativnih sema izgledaju nepovezano. Najzanimljivija medju ovim kasnim delima je dekoracija hora Saint Jacques des Guerets (ima ravnu tavanicu). Mada jos uvek siroki. Vecina dela stvorena u ovom novom pokretu nalazi se severno od Loare. koji obicno nalazimo u apsidi. Krajem XII veka francusko zidno slikarstvo su radikalno promenile nove snage koje bi se u svim drugim zemljama smatrale kasnoromanskim ali ih francuski naucnici ne nazivaju tako vec. upucuje u drugu cetvrtinu XII veka. vec ogromno Raspece kao njegovu ravnotezu. odvojeno jedna od druge. Promena se ne ogranicava samo na spoljasnjost. Majstor je naslikao na neravnom istocnom zidu ne samo Maiestas. ciji ugladjeni primitivizam podseca na Art Nouveau. Prikaz ustalasalih zavesa. Ono pripada freskama koje nalazimo cak u Berry-ju i severnoj Burgundije: primer je usamljena predstava Hrista i andjela na konju na svodu kripte katedrale u Auxerre iz sredine XII veka. gestovi odmereniji. deo Strasnog suda i epizode iz zivota St James i sv Nikole. To navodi na kasnije datovanje . Najveci broj postojecih ciklusa je iz doline Loare. ovladanom tehnikom cak i izvesnom dozom rafinmana. bojeno staklo. Sujeta je zamenila posvecenost a dvorska elegancija velicanstvenost.sam kraj veka . dopadljive pruge u boji daju dekorativnu pozadinu na kojoj raspored figura gradi zanimljivu koloristicku siluetu. moze se reci posteniji. Pojedinacne kompozicije su izgubile tacan osecaj monumentalnosti koji karakterise zrelu romaniku. forme postepeno arhaicne i maniristicke .primer su freske koje ilustruju zivot St. Galski duh (esprit gaulois) je prenaglasen skoro do karikature . s pravom. Berry-ju. Maine. oni su dostojanstveniji i svecaniji. koje su radili isti majstori ali sa vise truda. Veliku epsku naraciju. ljupkost i neznost nepoznatu zreloj romanici. Oni govore o nestajanju umetnicke originalnosti i prelasku murala na nivo zanata. crvene u smedju i plavu). Scene iz jevandjelja u Le Liget-u pokazuju zasicenost visokoromanickog stila. Ako pazljivo pogledamo otkrivamo da. oslikane posle 1150 g. Na freskama u Ebreuil-u (Bourbonnais). ali je u Brinay kvalitet bolji a formalni recnik ugladjeniji. Mozda ih nije ni bilo posto je prednost u umetnosti presla sa zidnog slikarstva na bojeno staklo. vec se primecuje prelaz ka gotici. U kasnijoj fazi razvoja ovog stila. Radili su ih isti majstori na sta ukazuje srodnost sa dekoracijom apside u Tavant-u. zamenjuju ilustracije epizoda. One 49 . njih pokrece sopstvena volja. forme su dobile spokojni kvalitet.

crvenog zutog i malo plavog je tipicno severnjacki kao i ranogoticke vitke elegantne haljine. Brout Verney i Malay. L`Ecluse (La Clusa).se krecu kao siluete na bledoj pozadini. vreme Philip Augustus (11801223). Podjednako bogat kolorit ima jedino sacuvano romanicko zidno slikarstvo u Quercy iz oko 1200 god. stavovi i gestovi Bogorodice) ali stil nije vizantijski i ima presedane i daleke paralele u Thevet-Saint-Martin. Na srazmerno maloj povrsini u dolini istocnih Pirineja sacuvano je pravo bogatstvo ranoromanicke 50 . Couddes i Souday. delimicno gradiranjem kolorita a delimicno jednostavnim svetlim i tamnim linijama. sacuvana u udaljenim seoskim crkvama i nisu tipicna za zidno slikarstvo provincije koja je bila najbogatija u umetnickom pogledu u Francuskoj. Spanija Spanija zauzima posebno mesto u istoriji romanickog zidnog slikarstva. Fragment iz nise ambulatorijuma u Saint-Sernin u Tuluzi. Plasticnost cvrstih formi. Modelovanje draperja je postignuto kao na emalju. glavnog umetnickog centra Langedoka. Kolorit sa puno zelenog. Zato je nejasna uloga koju je severna Francuska imala u razvoju romanickog zidnog slikarstva. Slikar je upotrebio vizantijske ikonografske modele (presto. Prvobitno su naslikane bogatim tamnim koloritom na tamno plavoj osnovi. cini jedine sacuvane romanicke freske iz ove oblasti. Fragmenti Raspeca u Saint-Andre-des Eaux (Cote du Nord).postoje izvesne paralele sa skulpturom Auvergnant a nekoliko detalja upucuje na pirinejsko slikarstvo. Stil fresaka iz Rocamadour je u osnovi juznjacki . Saint-Junien. U ovom kasnom delu podjednako su izbalansirani prirodnost i rafiniranost. Jedno o dglavnih dela iz pirinejske oblasti je dekoracija juzne apside u kapeli Saint Jean Baptiste u Saint Plancard. Freske iz apside kripte u Montmorillon s pocetka XIII veka. u Saint-Martin-de-Fenouillar. jedinim sacuvanim freskama u celoj Brittany. ovo su gruba i primitivna dela. Iz istog perioda ali druge radionice su freske iz Lavardin-a. kolorit i ugladjenost koja podseca na minijature govore da je umetnik poznavao slikarstvo centralne Francuske. One su u direktnoj vezi sa provincijskim freskama iz Vieux Pouzauges. daleko nadmasuju savremena dela. Slikarstvo u Saint-Marie-de-Anglais kasnijeg je datuma i grublje a ono u Petit Quevilly svakako je radio engleski slikar. Izbirljiva tehnika skulptoralno uradjenih ispupcenja (cabochons) podseca na Limousin ali stil nema nikakvih veza sa Limoges. Ono verovatno potice iz druge cetvrtine XII veka. Jedino zajednicko ovim delima su: obilje uglova i krivih linija pripada istoj kasnoromanickoj fazi (manirizam) kao i ljupka ustalasalost Montmorillon i vrlo razlicito ispoljeni isti opsti trendovi toga vremena. Na zalost. Katalonski uticaj dominantan je u Roussillon-u. Situacija je ista u juznim oblastima. U kapeli Saint Michael hodocasnickog centra Rocamadour prikazane su scene Blagovesti i Sretenje dve Marije. One pokazuju nadahnuti stil s pocetka XIII veka u svojoj najsvetlijoj rokoko formi i delikatnom prozimanju talasastih linija. Sorede i drugim mestima. To je u osnovi folklorno slikarstvo i vec pokazuje odlike svojstvene katalonskim delima kao sto su Osormort i Bellcaire. ranijeg su datuma u odnosu na dekoraciju Montmorillon i primitivnije su. Slikar verovatno nije bio poreklom iz severne Francuske posto u severnoj i severozapadnoj Francuskoj gotovo da nema zidnog slikarstva. izbalansiranost masa tela.

drvetu. u dolinama Bohi (Bohi. Na jugozapadu je najgusca koncentracija fresaka. Ginestarre) i Balira (La Seo de Urgel. Santa Coloma). Nikada joj nije sasvim pripadala ali nikada nije bila ni sasvim nezavisna. druga u Barseloni i ukljucuje Tarrasa. Postoji vrlo malo kriterijuma za datovanje spanskog zidnog slikarstva i ni jedan nije savrsen. Ovde je srce katalonskog zidnog slikarstva. Barbara i Polina-u. Freske iz Tarassa51 . S druge strane. Skoro celokupno zidno slikarstvo Spanije koncentrisano je u najsevernijem delu poluostrva sto je posledica istorijskih okolnosti. ukljucuje Sescorts i Osormorta. U Kataloniji je evidentno postojao visoki stepen produktivnosti. Tahull). Po mom misljenju. ovo ne objasnjava zasto je veci deo slikarstva koncentrisan na krajnjem severoistoku. Prelomni period ranog XII v tice se interpretacije datuma osvecenja San Clemente de Tahull (1123) i nedoumice . Vecina ovih dela preneta je u mali broj muzeja.umetnosti. vecina postojecih dela su skromna dostignuca malih crkava u kojima se nalaze. Pored fresaka tu nalazimo slikarstvo panela (baldahini frontali) i skulpturu u kamenu. Santa Maria de Mur. Veliki broj fresaka na tako maloj povrsini od ogromne je pomoci u istrazivanju lokalnih afiniteta i skola i cak dopusta da sa sigurnoscu pripisemo neka dela pojedincima.da li su freske naslikane ranije ili kasnije. Grabar je smatrao uzaludnim napor da se iz slabijih dela izdvoji rad pojedinih umetnika. Sorpe. medju njima je vrlo malo velikih slikara. Noguera Pallaresa (Estahon. Tomasa Beketa koji je te godine kanonizovan. Geografska podela nije potpuno zadovoljavajuca posto su nekada dva-tri slikara radila zajedno izvesno vreme a zatim posli odvojenim putevima. do izvesne mere. Medjutim. od severa do juga. Panteon de los Reyes u Leon-u i Sala Capitular u Sigeni. severoistok i jug. Datum odgovara.on je uradjen u istoj tehnici i boji kao i dekoracija apside i odgovara fazi razvoja koje je slikarstvo dostiglo u Evropi oko 1120 g. Postoje i usamljena dela od kojih je San Quirce de Perdet veoma znacajno i ne pripada ni jednoj regiji. slikar iz Santa Maria de Tahull (tek) kasnije otisao u Kastilju. posto prikazuje stradanje sv. Esterri. drugom points d`appui. Ali. U Aragonu i Navari nalazi se po jedno delo iz XII v a vrlo malo iz XIII v. nema razloga sumnjati u natpis koji belezi datum osvecenja . Krajem XII v u Kataloniji su mu posveceni oltari. Orcau. Sto se tice zidnog slikarstva. Dokazi idu u prilog sve tri mogucnosti. Kataloniju mozemo podeliti u tri glavne regije: severozapad. Toledo ima nekoliko dela iz XIII v a Leon samo jedan ciklus iz XIIv. Sredinom XI v. njihov medjusobni uticaj i zato je ne smemo zapostaviti cak i kada u nekoliko slucajeva mozemo pratiti aktivnost jednog slikara na dva polja zidnom i panelnom slikarstvu. Burgal. Juzna apsida Santa Maria de Tarrasa je oslikana posle 1173 g. Tako se sa izuzetkom nekoliko vrhunskih dela. Engolasters. u Kataloniji. u izvesnom pogledu ta slika je nepotpuna. metalu i slonovaci. Ovako nepravilan razmestaj postojecih dela posledica je slucajnosti. nase izucavanje zidnog slikarstva u Spaniji zasniva na produkciji u provinciji koja je oduvek stajala izdvojeno od Spanije. Sacuvano slikarstvo na jugu se moze svrstati u dve celine. Deo severne regije danas pripada Francuskoj. Argollel. jedna sa centrom u Vich i Ripoll-u. Trojica najvecih su: majstori apsida San Clemente de Tahull. Mada oni daju sliku razvoja umetnosti jedne zemlje. samo u Rajnskoj oblasti i delimicno u Rimu imamo prilike da proucimo stil i razvoj srednjovekovnih slikara. ponovno osvajanje teritorija koje su bile pod Mavarima. U Kastilji postoje dva dela koja su radili putujuci katalonski slikari i mnogo vise dela koja su radili aragonski slikari. Slikar iz San Clemente de Tahull mozda je poreklom iz Aragona dok je njegov pomocnik. pocinje Rekonkvista.

Medjutim. Tokom XII v. te osobine se mogu opisati kao razvodnjavanje klasicnih oblika u slabom vokabularu. Na njoj se nalaze portreti ktitora Ferdinanda II i njegove zene Urraca.zabelezeno je da je izvesni “Aly. islamska zabrana je prekrsena u dva slucaja. Jacob Burckhardt je za ovu umetnost. Slikarstvo Campdevanol-a. Spansko slikasrtvo s kraja XI v. ovde nisu relevantne. u zamku Cugat del Valles blizu Barselone 1157 g. po imenu Mecelmos. Tako veliki broj razlicitih uticaja je morao stvoriti veoma raznovrsnu umetnost. Prva i treca Ferdinandova zena zvale su se Urraca sto nam govori da je slikarstvo nastalo izmedju 1167 i 1175 ili izmedju 1181 i 1188 g. Provanse i Akvitanije prenosili su hodocasnici u Campostela-u. Ona je velicanstveni spomenik karolinske renesanse u zemlji koja se od samog pocetka opirala reprezentativnom slikarstvu u crkvama. Konacno.e su sigurno iz tog perioda. u osnovi linearnih oblika. a drugi. Krajem XII v. U ranim komentarima knjige Otkrovenja dominira teznja ka ornamentu i stilizaciji u strogom smislu. i imaju vizigotske stilske osobiine. kolorit je snazan i bogat. Minijaturno slikarstvo poprimilo je romanicke odlike od samog pocetka. apstraktnih oblika ali bez figura) koje je ozivela karolinska umetnost. Ovaj otpor su ojacali vizantijski ikonoklazam i blizina islama. Stil slikarstva Tarrasa u potpunosti je drugaciji od dekoracije San Julian de los Prados (Santullano) u Ovijedu iz druge cetvrtine IX v. u nekom drugom kontekstu. Drugo. i sastoji se od klasicnih dekorativnih elemenata (arhitektonskih motiva. Islamska zabrana figuralne umetnosti ima snazan i odlucujuci uticaj na spansko zidno slikarstvo. Istancanost u oblikovanju figura u suprotnosti je sa neugladjenom dekoracijom i nedostatkom forme u 52 . predstavlja mesavinu rimske. Kuce i palate ukrasavane su slikama zivotinja i scenama iz lova. U ovoj dekoraciji sve je jasno. Savremeni izvori pokazuju da su odabrane teme blisko povezane sa kasnijom spanskom umetnoscu. karolinske i arapske umetnosti. u praksi. dekoracija apside u Santa Maria i San Miguel i retabli u San Pedro koji su iz druge polovine IX v. Prvo. Njihov stil je tesko kategorizovati i svakako nije vizigotski u istorijskom smislu. od kojeg su sacuvane samo kopije. u persijskoj tradiciji postojala je sekularna umetnost. saracene y pictore” radio u Barseloni 1109 g. Ova tri primera pomazu nam da odredimo faze u romanickom zidnom slikarstvu Spanije. mozemo odrediti priblizan datum dekoracije svoda Panteon de los Reyes u Leon-u. Malo vise nam mogu pomoci freske iz Tarrasa-e. One pripadaju poslednjoj fazi zrele romanike dok su stroge (asketske) freske iz Tahull starije bar za 50 godina. vise nego murala. jedan Englez je imao ogroman uticaj na ceo narastaj slikara u Aragonu i Kastilji. Ova hriscanska mozarapska umetnost poznata nam je samo indirektno. po uticaju koji je imala na romanicko slikarstvo minijaturna. Islamski slikari su radili na severu . rekao da je usla u svoje drugo detinjstvo. ali bez svesno kultivisanih povrsina. Od svih ovih uticaja najarhaicnije je vizigotsko nasledje. francuske uticaje iz Langedoka. vizigotske. Nista od njihovih dela nije sacuvano ali scene iz lova i prikaz zivotinja u San Baudel de Berlanga (Castile) daju sliku o tome kako su izgledale sekularne freske. “Saracenska” sekularna umetnost uticala je na hriscansku umetnost severa. Ono je izlozeno uticajima iz Lombardije i juzne Italije a sa italijanskim modelima stigli su vizantijski elementi. Ako je ovo tacno. Njen uticaj na umetnost hriscanskog severa bio bi manji da je ta zabrana bila potpuna i apsolutna i da je reprezentativno slikarstvo bilo sasvim prognano iz Kordovskog kalifata i Mavarske drzave. hriscanima je bilo je dopusteno da na svojoj teritoriji oslikavaju crkve.

To se zapaza na slikarstvu Esterri de Cardos. Ove karakteristike su znatno razblazene u najranijim freskama San Quirce de Pedret u kojima se vise nego na drugim delima oseca mozarapski uticaj. Njegova jedina. nastupila bi reakcija prema mozarapskom nasledju. nalik na zareze i tackice cije su posledice jagodicaste i pupoljaste formacije. Ni jedno od njihovih dela nije sacuvano. Izuzetak predstavlja drugi sloj slikarstva San Quirce de Pedret. Ovaj slikar je dekorisao bocne apside crkve San Clemente de Tahull. najslabiji u umetnickom smislu. mozarapski uticaj ogleda se u sabijenim i iskrivljenim figurama neprirodnih gestova i stidljivih izraza lica. 1080-90). Spansko figuralno slikarstvo bi se utopilo u poluapstraktni sistem hijeroglifa da je Spanija ostala odsecena od sveta.figura Ecclesia na prestolu poreklom je iz juzne Italije ali je glavni izvor bila Lombardija. Mur. Zanimljivo je da je ciklus Pedret. ciji je portret sacuvan. Inace. Velike slicnosti ukazuju da su nastale u istom ateljeu a razlike se normalno javljaju pri zajednickom radu. Neki autori smatraju da je ktitor.tipovima. Neki likovi. Freske iz Burgal-a pokazuju brizljivu izradu mozda zato sto je narudzbina neke plemicke porodice. Ostao je neosetljiv na stil velikog franko-hispanskog majstora San Clemente koji je dekorisao glavnu apsidu. vec i stilskim crtama . najraniji i najoriginalniji u ovoj skupini dela radjenih pod italijanskim uticajem. bila grofica Lucia de Pallars (fl. na primer konjanik apokalipse ili Pokolju vitlejemske dece. Slikarstvo San Juan de Bohi verovatno potice sa pocetka XII v i skoro da je vec romanicko. ne samo po ikonografskim karakteristikama kao sto su dva andjela i natpis peticius i postulacius na predstavi Maiestas. Spanija nije bila odsecena a Katalonija je uvek bila spermna da primi nove ideje. Engolasters. Dekoracije apsida Santa Maria de Esterri d`Aneu. Cak i u ovom razblazenom obliku. 53 . prvo dosli lombardski slikari u Spaniju a za njima i lombardski neimari. San Juan de Tredos (sada se cuva u Njujorku) i San Pedro de Burgal pripisuju se majstoru Pedreta. narocitim tehnikama koje umanjuju ili pojacavaju sencenje draperija nizom tamno-svetlih tackica. Zakljucujemo da su u XI v. brojnim prelomljenim potezima. Mozarapski element je stalni faktor u razvoju brojnih lokalnih stilova a ponekad u vezi sa vizigotskom tendencijom ka razblazenim i labavijim formama. Argolell. paralelnim sa konturama (kojima se prethodno modelovalo) ili kombinacijom bledih poteza.i konacno. Najraniji strani uticaji na ibersko slikarstvo i arhitekturu dosli su iz zapadne Italije. modelovanju. cak i kasnijoj dekoraciji juzne apside Santa Maria de Tarrasa (1180 g ). mozarapski uticaj istrajao je tokom XII v. One su iste kao u Lombardiji: neke se javljaju pocetkom XI v. cisto mozarapska karakteristika je smeli neprirodni kolorit snaznih kontrasta i nesklada. draperijama. Stilski su veoma bliski San Pietro al Monte i ovo delo. Njega ne treba dovoditi u vezu sa majstorom koji je radio Santa Maria de Tahull.preromanickom slikarstvu Tarrase. mogli su nastati pod direktnim uticajem lombardskog stila (andjeo na svodu San Pietro). jedan od najranijih primera lombardskog stila. Ovo se vidi. u slikarstvu San Vincenzo e Galliano a vecina krajem veka u dekoraciji San Pietro al Monte blizu Civate i u delima naslikanim pod njegovim uticajem. Sve ove osobine vidimo u Kataloniji na delima koja su slikali ucenici skole majstora Perdet-a. Njega nisu istisnuli ni francuski ni italijanski uticaji. na primer na freskama Orcau. On je najsnaznije prisutan (posle Bohi) u radu majstora Strasnog suda crkve Santa Maria de Tahull. Nekoliko ikonografskih elemenata . ornamentima . Kada bi pocinjao da slabi prvi podstrek novog lokalnog stila. i predstavljao cisto spanski element romanickog slikarstva koji se iz Spanije prosirio preko Pirineja u juznu Francusku. Medjutim.

Kolena njegovog Hrista slobodno iskacu iz obrisa figure. opat Barbastre. Spanski naucnici su nazvali njegov stil “franko-vizantijskim” ali u dekoraciji San Clemente ne nalazimo vizantijske elemente. Isarana povrsina koja daje dvodimenzionalnost figuri u Sorpe nije organski povezana. Njegov stil nije svojim poreklom katalonski vec aragonski. Narocito su identicne strukture i lica dve figure Hrista. Slikar je vise obuzet strukturom nego dekorativnom teksturom koja je bila najvaznija majstoru Sorpe. Njegov je stil blizak stilu Majstora Santa Maria de Tahull koji se programom nadovezuje na skolu Pedret. primetan u delima pomocnika majstora Pedret-a. Konacna degeneracija stila stize u vidu nejasnih. Nizovi tackica na odeci koji su tu da istaknu reljef. talasaste draperije 54 . S druge strane. osnovne iberske i lombardske elemente ozivela je energija krivih linija i plasticnost zaogrnute odece . Likovi koji su bili prazni ali lepi u delima samog majstora. slikar koji je radio San Pedro de Sorpe i kapelu Castillode Orcau bio je bolji ali ornamentalno obradjena povrsina ukazuje na postepeno vracanje antifiguralnim tendencijama mozarapske umetnosti. osvetio San Clemente i verovatno preporucio slikare. Predstave Bogorodice na prestolu sa Hristomdetetom u Tahull-u i Sorpe-u imaju mnogo zajednickog. povijenim telima. Ramon. postao je izrazajniji kada se mozarapski uticaj ustalio u delima njegovih nastavljaca. Moasaka i Sen Zila: dramaticna ekspresija. posto je ubrzo nazadovao.Podredjenost lombardskih elemenata spanskom stilu. Mada iz ovog perioda nisu sacuvane freske u Tuluzi. tesko je razluciti vreme nastanka razlicitih faza. U Santa Maria de Tahull. Poravnane plitke forme pokrivene su bogatom semom malih ornamentalnih linija. dinamicni pokreti. i pokazuje osobine koje jasno razlikuju Bogorodicu i Hriste iz Santa Maria od iste u San Pedro de Sorpe. takodje su se pretvorili u stilizovanu dekoraciju. Izvor ovog dinamicnog elementa u stilu Majstora Santa Maria de Tahull je ocigledan: uticaj majstora San Clemente. U tehnickom pogledu. Stil koji su stvorili majstor Pedret-a i njegovi sledbenici postojao je do druge polovine XII v. sada su postali tmurni i izgubili su nesto od svoje humanosti. Veca izrazajnost u Santa Maria Virgin (uporedjena sa figurom u Sorpe) takodje potice od majstora San Clemente-a. Izuzetak predstavlja delo majstora San Pedro de Sorpe koje se moze datovati sa relativnom sigurnoscu. Grabar ih je povezao sa freskama Revello u Pijemontu koje su odjek izgubljenih murala Provanse. U Argolell-u stil je postao rustican. njihova umetnost se oseca u ovom spanskom slikarstvu. stilske teznje koje se osecaju u San Clemente realizovane su vrlo jasno i smelo na skulpturi Tuluze. Fragmenti njegovog rada sacuvani su u manastiru Roda de Isabena (Huesca). ziveo je u tom manastiru. prevoji i ivice odece padaju kao da su zahvaceni silovitim pokretom. Proporcije i obline udova nesto su prenaglaseni a delovi tela su zatvoreni kontinuiranom linijom modelovanja. plasticno definisane forme i uzburkana igra nabora i prevoja. telo je postavljeno u produbljenu pozadinu (reljef). ali. mada Madona iz Tahull-a ostavlja utisak plasticne obrade. San Pedro je dekorisan ubrzo posle Santa Maria ( osvecena 1123). Njegov sjajni Maiestas u apsidi San Clemente pouzdano se datira u 1123 g. ekscentricnih narodnih slikara koji su dekorisali crkve u Cardos i Estahon-u. Dve kompozicije se razlikuju u osnovnoj konstrukciji i mnogim detaljima (reckava ivica Marijine kapuljace i duboki trouglasti nabori haljine koja pada izmedju njenih kolena). Modelacija vise ne istice volumen ili cak reljef. Langedoku ili Provansi. najveceg spanskog slikara romanike koji je istovremeno radio u Tahull-u.ona uvodi dinamicnost kao dijametralni pandan sematizovanoj kompoziciji Sorpe. Sve u svemu. Ova bogata ornamentika u suprotnosti je sa nedisciplinovanim. francuske komponente su evidentnije.

cija se snazna licnost oseca u delu. narocito u delu majstora Santa Maria de Tahull u Capilla de la Vera Cruz u Maderuelo u Kastilji koja je gotovo u celosti sacuvana. preko Tolosana vodili iz Italije kroz Alpe. ali ima i karakteristike drugih zanata. Ovo se objasnjava polozajem episkopije Urgel . nisu reprezentativne i nadahnuto slikarstvo kasnog XII v u crkvi Andorra de Vieja su samo usamljeni primeri. Pirineji nisu predstavljali prepreku politickim kontaktima koji su obnavljani dinastickim i crkvenim vezama. a bilo ih je cetiri. Njegove figure su cak obojene mozarapskom melanholijom. U samoj pokrajini Barseloni sacuvani su kasniji radovi. . umetnost Rosellona na krajnjem severoistoku je sacuvana u delima inferiornijeg kvaliteta. I pored svih francuskih osobina. poprecnom modelovanju. stavovi i pokreti figura podsecaju na Chateau-Gontier i Saint-Savin. Vodio je atelje u kojem su nastali paneli. Francuske uticaje prepoznajemo u slikarstvu minijatura kasnog XI v. Pelayo de Leon (1059) i kutija sv. Francuski uticaji na katalonsku umetnost se nisu iscrpeli sa Tahull i Urgel-om. U blizini Vich i Ripolla sacuvana su brojna dela . Primera franko-hispanskog stila ima mnogo. Barijera nije postojala posto su veliki hodocasnicki putevi. Slikarstvo majstora San Clemente nije uticalo samo na slikara Santa Maria de Tahull (poznatog i kao slikar Maderuelo). Isidore. Na zalost.uskovitlanih rubova. Njegov uticaj prepoznajemo u dekoraciji San Miguel d`Engolasters koju je naslikao predstavnik skole Pedret (Majstor Santa Coloma). Millan de la Cogolla (1053-67) kao i na feljefu u metalu: kutija sv.znatna sinteza postoji na delima u metalu (Arca Santa u Ovijedu iz 1075 g ). Freske Fenouillar s kraja XI v. preko Sen Zila. Langedoka. Apostoli na prestolu severnog i zapadnog zida nadahnuti su emaljom. Osnovna draz drugih identifikovanih dela ovog slikara iz Kastilje (narativne scene San Baudel de Berlanga) lezi u njihovom dekorativnom efektu. On se cak moze pratiti na freskama apside Santa Maria de Mur. Romanicka strogost je umeksana 55 . francuski uticaji su vidni u juznom delu Katalonije. ovekovecenim u Don Kihotu. Sredinom XII v. Sinteza francuskih i spanskih elemenata nije prvo stigla sa freskama San Clemente-a stil je odvise homogen za tako nesto. Tuluze i Puerto de Somport do neposredne blizine slikarske radionice u Huesca. Njegovo delo otkriva spansku sklonost da narusi konvencionalne forme. Slikar. uskovitlanoj odeci. Baldahin Ribas mu je verovatno jedino delo a njegova formalna terminologija uticace na frontale Hix i La Seo de Urgel. Jovana Krstitelja i sv. Kompozicije na frizu San Saturnino de Osormort i San Martin del Brull kao i fragmenti pogrebne kapele San Juan de Bellcaire imaju prethodnike kasnijeg datuma u Poitou: tipovi fizionomija. Porodicne veze gospodara Tahulla i Maderuelo objasnice angazovanost ovog katalonskog slikara u Kastilji gde njegovom delu nedostaje korektivni uticaj majstora iz San Clemente-a. Pedro de Seo de Urgel na linearnom potezu. Ova terminologija nije nastala u XII v. Nije tesko pronaci nacin na koji su ovi francuski uticaji stigli.nalazi se na jednom od glavnih puteva preko Pirineja. Ova vrlo prijatna sema (koncepcija) ukljucenjem peticius i postulacius andjela delimicno lici na tradiciju Pedret. Ovo je verovatno rezultat uticaja mozarapskog i saracenskog slikara koji je uradio zivotinje na nizem delu zida. bio je savremenik majstora San Clemente-a. sklonost prema grotesknom i tragicnom. majstor San Clemente-a je nesumnjivo bio Spanac.njene tragove nalazimo na slonovaci XI v: kutija sa relikvijama sv. Leon iz 1063 g. Na sacuvanom zidnom slikarstvu nema ni traga prethodnog razvoja .na fasadi Santa Maria de Ripoll replicirane su u reljefu slikane kompozicije iz unutrasnjosti crkve.

Nju je radio isti slikar koji je radio i panele . Na primer. bukolika svezina. narandzastom i roze dok se druge stedljivo primenjuju (plava. Ali. Eklekticni slikar Polina. pastoralna scena zanosne naivnosti i osobenosti. Njegov klasican stil blizak je kapitelima istocne strane severnog transepta stare katedrale u Lerida. Ni jedno delo nema toliko spanskih odlika. mozda ne slucajno posto je kao grobno mesto dinastije bio uvazavan. Prelaz sa romanike na gotiku je nastao u kasnijim delima plodne skole majstora iz Sigena-e (Capilla de los Quinones u crkvi San Isidoro. Uskovitlani nabori odece slicni su Brinay i Saint Aignan-sur-Cher a detalji kao sto je oblik zvezda na mandorli Maiestas-a ima prethodnika u Francuskoj (Saint-Savin). Ovaj stil mozemo razumeti samo u kontekstu engleskog slikarstva.majstor Espinelvas. mnogi naucnici pripisuju majstoru Sigena-e. ne drugi. ktitor je identifikovan kao Ferdinand rex prvi. stvari stoje drugacije sa Sigena-om: dekoracija Sala Capitula je delo stranog majstora. Kolorit je uzdrzan. Leon). Detalji svakako podsecaju na engleske zveri. u apsidi San Saturnino de Artajona i u kapeli San Pedro de Olite i Artaiz rad su spanskog slikara koji je bio engleski djak. Analogija pomaze da odredimo vreme nastanka dekoracije Panteon de los Reyes (izmedju 1165 -1200 i pocetkom 1170 g.i ublazena u dekoraciji apside Santa Maria de Tarrasa. nisu u pravu posto na freskama ima mnogo spanskih crta. Ipak je ovo delo spansko i duhom i formom. kosmarna arhitektonska pozadina). Petra i Pavla u Capilla San Miguel u Camara Santa u Oviedu ili statue dovratka u Portico de la Gloria u Campostela. kako dobrih (snazna. u poslednjoj deceniji XII v. Najznacajnije delo zrele romanike na zapadu Spanije je slikarstvo Panteon de los Reyes u Leone-u. vise je goticki i provincijalni. efekti se postizu tonskim kontrastima. naslikane posle 1170 g. Freske u Leonu danas su usamljeni primer bez prethodnika ili sledbenika. (ali jos uvek to nije gotika). Uprkos zaostalosti. Teski i stupnjeviti nabori koji padaju sa ramena cetiri apokalipticne zveri (predstavljeni kao andjeli) verno oslikavaju bogate nabore na odeci spanske skulpture s kraja XII v. Ni stil ni program nisu spanski. Stavovi uspravnih figura lice na umetnost Poitevin (Poatjea) kasnog XI v (apostol u Saint Jean-u). Njihov izmenjeni stil. Francuski uticaju postoje u motivima i tehnikama.). Njihov stil predstavlja preradjeni sicilijansko-vizantijski (monrealski period) na nacin vincesterskog minijaturnog slikarstva. najvaznijem ciklusu iz oko 1200 g. Najpoznatije delo je slikarstvo tavanice sa predstavom Blagovesti pastirima. Ornamenti (vitice nalik na preplet) i fizionomije (na zanimljiv nacin izveden prevoj nosa) podsecaju na italo-vizantijsko slikarstvo. kome je francusko slikarstvo bilo uzor. Engleski su cak detalji ilustracija i ornamenti. Slikari su verovatno mnogo putovali. Freske bozanskih zveri iz zgrade kanonika San Pedro de Arlanza u Kastilji. S druge strane. radio je u Valles-u. zvonki kolorit ) tako i losih (nebrizljivo artikulisan prostor. Ali. Njoj odgovara neorganizovana kompozicija sa rastrkanim figuram. Prema tome. Ne postoje ni ranija dela koja bi ukazala na dekoraciju Sala Capitular u zenskom samostanu Sigena (Huesca). ne bojom: siva i lila se koriste naporedo sa oker. Na njemu je vidan francuski uticaj te neki istrazivaci smatraju da se radi o delu putujuceg francuskog slikara. podignuta ruka Hrista u sceni Maiestas viri iz rukava ciji oblik podseca na francuski emalj i freske iz Montoire (mada u Francuskoj potezi nisu tako smeli). neosmisljena kompozicija. Razlog su velika razaranja koja je samo Panteon uspeo da izbegne. Sintezom vizantijskih i severnih elemenata ovaj stil je anticipirao gotiku i pustio duboke korene u Spaniji. zelena). engleskog minijaturiste iz Winchester-a. Majstor Barbara vec pripada ranom XIII v. freske iz crkve u Sigena-i . 56 . Primer su figure apostola.

spansko romanicko slikarstvo u osnovi je goticko od pocetka XIII v. San Cristo de la Luz) gde na provincijskim formama nalazimo italo-vizantijske elemente. spansko zidno slikarstvo vec je u opadanju. Do 1200 g. To se odnosi kako na pozno slikarstvo Katalonije (Puigreig. Engleska 57 . Barcelona) tako i Toleda (San Roman.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->