Osnovi Bioprocesnog Inzenjerstva

UNIVERZITET U NIU
Tehnoloki fakultet Leskovac

OSNOVI BIOPROCESNOG INENJERSTVA

Josip Baras, Vlada Veljkovi, Stevan Popov,
Dragan Povrenovi, Miodrag Lazi, Branislav Zlatkovi

Leskovac 2009.

Izdava:
UNIVERZITET U NIU,
Tehnoloki fakultet Leskovac

Za izdavaa:
Dr Ivana Bankovi-Ili

Recenzenti:
Prof. dr Slobodan Gaea, Tehnoloki fakultet Novi Sad
Prof. dr Miomir Niki, Poljoprivredni fakultet, Beograd

Grafika priprema:
MD PROFY, Beograd

Tira:
100

Izdavanje publikacije pomoglo:
Ministartsvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije

________________________________

CIP
,

60 ( 0.034.2 )
OSNOVI bioprocesnog inenjerstva
[ Elektronski izvor] Josip Baras... [ et al..]
.- Leskovac: Tehnoloki fakultet, 2009
(Beograd: MD profy). 1 elektronski optiki
disk (CD-ROM): tekst; 12 cm

Nasl. sa naslovnog ekrana. Tira 100.
Registar. Bibliografija: str. 445-447.

ISBN 978-86-82367-68-0
a)
COBISS.SR- ID 168216076
________________________________
i
SADRAJ

SPISAK SIMBOLA....................................................................................................................................... I
1. UVOD U BIOTEHNOLOGIJU I BIOPROCESNO INENJERSTVO................................................. 1
1.1. DEFINICIJA BIOTEHNOLOGIJU I BIOPROCESNO INENJERSTVO........................ 1
1.2. TOKOVI RAZVOJA BIOTEHNOLOGIJE............................................................................ 5
1.3. RAZVOJ BIOPROCESA I BIOPROCESNE TEHNIKE...................................................... 5
1.4. OBLASTI DELOVANJA I ZNAAJNIJI PROIZVODI BIOTEHNOLOGIJE................. 5
1.4.1. Proizvodnja hrane .................................................................................................................. 9
1.4.2. Proizvodnja farmaceutika ...................................................................................................... 10
1.4.3. Proizvodnja agrohemikalija ................................................................................................... 11
1.4.4. Proizvodnja hemikalija .......................................................................................................... 11
1.5. OBIM BIOTEHNOLOKE PROIZVODNJE DANAS.......................................................... 13
1.6. STRUKTURA BIOTEHNOLOKOG PROCESA................................................................. 14
2. BIOLOKI KATALIZATORI................................................................................................................... 19
2.1. MIKROORGANIZMI ............................................................................................................... 19
2.1.1. Izolacija i oplemenjivanje proizvodnih mikroorganizama..................................................... 19
2.1.2. Uslovi u ivotnoj sredini i aktivnost mikroorganizama ......................................................... 23
2.1.3. Energetski metabolizam mikroorganizama............................................................................ 23
2.1.4. Tipovi ishrane mikroorganizama ........................................................................................... 25
2.1.5. Taksonomija, nomenklatura i klasifikacija mikroorganizama ............................................... 28
2.2. BILJNE I ANIMALNE ELIJE I TKIVA.............................................................................. 30
2.2.1. Animalne elije i tkiva........................................................................................................... 31
2.2.2. Biljne elije i tkiva................................................................................................................. 33
ii
2.3. ENZIMI....................................................................................................................................... 38
2.4. IMOBILIZACIJA BIOLOKIH KATALIZATORA............................................................. 41
2.4.1. Pasivna imobilizacija ............................................................................................................. 42
2.4.2.Aktivna imobilizacija.............................................................................................................. 42
2.5. UVANJE ISTIH KULTURA............................................................................................... 45
2.6. ZBIRKE BIOLOKIH KATALIZATORA............................................................................. 46
2.7. INOKULUM............................................................................................................................... 47
3. INENJERSKI ASPEKTI BIOPROCESA.............................................................................................. 49
3.1. KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA................................................................................... 50
3.1.1. Kinetika jednostavnih enzimkkih reakcija bez inhibicije ...................................................... 50
3.1.2. Kinetika jednostavnih enzimkkih reakcija sa inhibicijom ..................................................... 55
3.1.3. Grafiki prikaz kinetikih modela enzimskih reakcija........................................................... 59
3.1.4. Integrisani oblici kinetikih modela enzimskih reakcija........................................................ 62
3.2. KINETIKA MIKROBIOLOKIH PROCESA....................................................................... 69
3.2.1. Kinetika rasta mikroorganizama u diskontinuanim bioreaktorima ........................................ 69
3.2.2. Metodi merenja rasta ............................................................................................................. 74
3.2.3. Kinetiki modeli rasta mikroorganizama............................................................................... 79
3.2.4. Maseni bilansi pri diskontinualnom rastu mikroorganizama ................................................. 86
3.2.5. Kinetika troenja supstrata..................................................................................................... 90
3.2.6. Kinetika nastajanja proizvoda................................................................................................ 91
3.2.7. Uticaj okoline na brzinu rasta mikroorganizama ................................................................... 94
3.3. KINETIKA RASTA MIKROORGANIZAMA U KONTINUALNIM I
POLUKONTINUALNIM BIOREAKTORIMA....................................................................................... 99
3.3.1. Sistemi za izvoenje kontinualnih mikrobiolokih procesa................................................... 102
3.3.2. Idealni protoni bioreaktori sa meanjem.............................................................................. 106
iii

3.3.3. Primena hemostata za odreivanje kinetikih parametara rasta............................................. 109
3.3.4. Idealni protoni bioreaktori sa klipnim proticanjem (cevni bioreaktor) ................................ 118
3.3.5. Selekcija mikroorganizama pri kontinualnom rastu............................................................... 123
3.3.6. Mutacije mikroorganizama pri kontinualnom rastu............................................................... 125
3.3.7. Sinteza proizvoda u kontinualnim uslovima rasta mikroorganizama..................................... 126
3.3.8. Idealni polukontinualni bioreaktori........................................................................................ 126
3.3.9. Poreenje idealnih bioreaktora .............................................................................................. 129
3.4. REGULACIJA METABOLIZMA .......................................................................................... 131
3.4.1. Produkcija metabolizma ........................................................................................................ 133
3.4.2. Regulacija biosinteze primarnih i sekundarnih metabolita .................................................... 134
3.5. STEHIOMETRIJA BIOPROCESA......................................................................................... 135
3.5.1. Maseni bilans rasta biomase .................................................................................................. 136
3.5.2. Koeficijent prenosa biomase.................................................................................................. 137
3.6. TERMODINAMIKA BIOPROCESA..................................................................................... 141
3.6.1. Zakoni termodinamike........................................................................................................... 142
3.6.2. Gibsova energija .................................................................................................................... 142
3.6.3. Zakoni termodinamike primenjeni na bioprocese.................................................................. 144
3.6.4. Stepen reakcije....................................................................................................................... 146
3.6.5. Izraunavanje toplote bioprocesa........................................................................................... 146
4. BIOREAKTORI ........................................................................................................................................ 149
4.1. BIOREAKTORI ZA IZVOENJE MIKROBIOLOKIH PROCESA................................ 150
4.1.1. Bioreaktori za submerzno gajenje mikroorganizama............................................................. 150
4.1.2. Povrinski bioreaktori ............................................................................................................ 157
4.1.3. Bioreaktori sa vrstom i poluvrstom hranljivom podlogom................................................. 158
4.1.4. Bioreaktor sa imobilisanim elijama...................................................................................... 158
iv

4.2. BIOREAKTORI ZA IZVOENJE BIOPROCESA POMOU ANIMALNIH
ELIJA,
TKIVA I ORGANA .......................................................................................................................... 159
4.2.1. Bioreaktori za submerzno gajenje animalnih elija ............................................................... 161
4.2.2. Bioreaktor sa imobilisanim animalnim elijama................................................................... 165
4.2.3. Bioreaktor sa fluidizovanim slojem....................................................................................... 168
4.2.4. Bioreaktor sa upljim vlaknima ............................................................................................. 168
4.2.5. Bioreaktor sa pakovanim slojem............................................................................................ 169
4.3. BIOREAKTORI ZA IZVOENJE BIOPROCESA POMOU BILJNIH ELIJA........... 169
4.4. ENZIMSKI BIOREAKTORI.................................................................................................... 174
4.5. POREENJE BIOREAKTORA .............................................................................................. 175
4.6. IZBOR BIOREAKTORA.......................................................................................................... 177
4.6.1. Uticaj prirode proizvodnog mikroorganizma......................................................................... 177
4.6.2. Uticaj osobina hranljive podloge ........................................................................................... 177
4.6.3. Uticaj parametara procesa...................................................................................................... 179
4.6.4. Problemi pri izboru bioreaktora............................................................................................. 179
5. FENOMENI PRENOSA U BIOPROCESNOM INENJERSTVU....................................................... 181
5.1. PRENOS KOLIINE KRETANJA.......................................................................................... 181
5.1.1. Reoloko ponaanje fluida ..................................................................................................... 182
5.1.2. Prenos koliine kretanja meanjem........................................................................................ 185
5.1.3. Izbor mealice........................................................................................................................ 186
5.1.4. Uticaj mehanikih sila na mikroorganizme ........................................................................... 187
5.1.5. Izraunavanje vremena I snage meanja................................................................................ 188
5.2. PRENOS TOPLOTE U BIOREAKTORIMA......................................................................... 195
5.2.1. Jednaina bilansa toplote ....................................................................................................... 196
v
5.2.2. Odreivanje ukupnog koeficijenta prenosa toplote................................................................ 197
5.3. PRENOS MASE U BIOREAKTORIMA................................................................................. 200
5.3.1. Meufazni prenos mase kiseonika......................................................................................... 202
5.3.2. Osnovi teorije meufaznog prenosa mase ............................................................................. 203
5.3.3. Brzina meufaznog prenosa mase ......................................................................................... 204
5.3.4. Teorija izotropne turbulencije................................................................................................ 205
5.3.5. Faktori koji odreuju brzinu prenosa mase kiseonika............................................................ 208
6. PRIPREMNA FAZA U BIOTEHNOLOKOJ PROIZVODNJI ............................................................ 225
6.1. PRIPREMA VODE ZA POTREBE BIOTEHNOLOKE PROIZVODNJE....................... 225
6.1.1. Osobine voda ......................................................................................................................... 225
6.1.2. Vrste voda.............................................................................................................................. 226
6.1.3. Sastav prirodnih voda ............................................................................................................ 227
6.1.4. Zagaivanje prirodnih voda ................................................................................................... 228
6.1.5. Klasifikacija prirodnih voda prema kvalitetu......................................................................... 228
6.1.6. Korienje voda ..................................................................................................................... 230
6.1.7. Pregled postupka za pripremu(obradu)vode .......................................................................... 230
6.1.8. Postupci pripreme vode za industrijske potrebe..................................................................... 232
6.1.9. Postupci za uklanjanje neponeljnih supstanci iz vode.......................................................... 241
6.1.10. Priprema vode za prenos toplote.......................................................................................... 248
6.2. INDUSTRIJSKE HRANLJIVE PODLOGE........................................................................... 251
6.2.1. Vrste hranljivih podloga ........................................................................................................ 251
6.2.2. Supstrati za hranljive podloge................................................................................................ 252
6.2.3. Definicija sastava hranljive podloge..................................................................................... 258
6.2.4. Priprema industrijskih hranljivih podloga.............................................................................. 260
6.3. STERILIZACIJA U BIOTEHNOLOGIJI .............................................................................. 261
vi

6.3.1. Postupci, mehanizam i kinetika sterilizacije .......................................................................... 262
6.3.2. Sterilizacija hranljivih podloga toplotom............................................................................... 264
6.3.3. Diskontinualna (arna) sterilizacija toplotom....................................................................... 269
6.3.4. Kontinualna sterilizacija toplotom......................................................................................... 278
6.3.5. Sterilizacija hranljive podloge filtracijom.............................................................................. 286
6.3.6. Sterilizacija vazduha.............................................................................................................. 288
6.3.7. Drugi naini sterilizacije vazduha.......................................................................................... 295
6.3.8. Srerilizacija bioreaktora......................................................................................................... 296
6.3.9. Aseptino zasejavanje bioreaktora......................................................................................... 297
6.4. PRIPREMA INOKULUMA PROIZVODNIH ORGANIZAMA .......................................... 298
6.4.1. Postupci pripreme inokuluma ................................................................................................ 298
7. IZVOENJE BIOPROCESA................................................................................................................... 303
7.1. TEHNIKE IZVOENJA BIOPROCESA................................................................................ 303
7.2. PRAENJE BIOPROCESA..................................................................................................... 304
7.2.1. Analitiki metodi za praenje bioprocesa .............................................................................. 305
7.2.2. Voenje dokumentacije o praenju bioprocesa...................................................................... 306
7.2.3. Merni instrumenti .................................................................................................................. 307
7.2.4. Merenja u biotehnologiji........................................................................................................ 308
7.3. BIOSENZORI............................................................................................................................. 317
7.3.1. Komponente biosenzora ........................................................................................................ 318
7.4. KONTROLA I REGULACIJA BIOPROCES.......................................................................... 325
7.4.1. Kompjuterizovani kontrolni sistem........................................................................................ 327
8. ZAVRNA FAZA U BIOTEHNOLOKOJ PROIZVODNJI.................................................................. 333
8.1. IZDVAJANJE NERASTVORNIH PROIZVODA.................................................................. 336
8.1.1. Filtracija................................................................................................................................. 336
vii

8.1.2. Centrifugisanje....................................................................................................................... 340
8.1.3. Koagulacija i flokulacija........................................................................................................ 343
8.1.4. Destilacija .............................................................................................................................. 344
8.2. DEZINTEGRACIJA MIKROBNIH ELIJA......................................................................... 344
8.3. IZDVAJANJE RASTVORENIH PROIZVODA..................................................................... 347
8.3.1. Ekstrakcija ............................................................................................................................. 347
8.3.2. Precipitacija ........................................................................................................................... 350
8.3.3. Adsorpcija.............................................................................................................................. 352
8.3.4. Hromatografija....................................................................................................................... 357
8.3.5. Membranska separacija.......................................................................................................... 359
8.3.6. Dijaliza................................................................................................................................... 362
8.4. PREIAVANJE PROIZVODA........................................................................................... 363
8.5. KONCENTRISANJE PROIZVODA ....................................................................................... 364
8.6. SUENJE PROIZVODA........................................................................................................... 364
8.7. LIOFILIZACIJA........................................................................................................................ 373
8.8. MLEVENJE................................................................................................................................ 375
8.9. UMEAVANJE PRAKASTIH PROIZVODA...................................................................... 376
9. RAZVOJ BIOPROCESA.......................................................................................................................... 377
9.1. POVEANJE RAZMERA BIOPROCESA............................................................................. 377
9.1.1. Metodi poveanja razmera bioreaktora.................................................................................. 379
9.1.2. Promena inteziteta aeracije poveanjem razmera bioreaktora ............................................... 384
9.1.3. Ogranienja odravanja geometrijske slinosti...................................................................... 385
9.2. MODELOVANJE BIOPROCESA........................................................................................... 386
9.3. KONTROLA BIOPROCESA................................................................................................... 388
9.4. SIMULACIJA BIOPROCESA................................................................................................. 389
viii

9.5. OPTIMIZACIJA BIOPROCESA............................................................................................. 390
9.5.1. Integralni pristup optimizaciji u bioprocesnom inenjerstvu................................................. 391
10. INENJERSKI ASPEKTI ZATITE IVOTNE SREDINE I
ODRIVOG RAZVOJA U BIOTEHNOLOGIJI........................................................................................ 393
10.1. OPTI ASPEKTI ZATITE IVOTNE SREDINE I ODRIVOG RAZVOJA................ 393
10.1.1. Pojam odrivog razvoja ....................................................................................................... 393
10.1.2. Pravne norme i standardi u oblasti odrivog razvoja ........................................................... 394
10.2. PROCESNE TEHNOLOGIJE KAO ZAGAIVAI ZIVOTNE SREDINE..................... 395
10.3. MESTO BIOTEHNOLOGIJE KAO ZAGAIVAA IVOTNE SREDINE ................... 397
10.4. PRINCIPI POVEZIVANJA PROCESNIH TEHNOLOGIJA U ZATVORENE
PROIZVODNE SISTEME............................................................................................................... 398
10.5. UTEDA ENERGIJE U BIOTEHNOLOGIJI...................................................................... 401
10.5.1. Alternativni izvori obnovljive energije................................................................................ 401
10.5.2. Uvoenje termiki racionalnijih tehnolokih reenja u biotehnologiji................................. 402
10.6. OTPADNE VODE U BIOTEHNOLOGIJI I NJIHOVO PREIAVANJE................... 404
10.6.1. Karakteristike otpadnih voda ............................................................................................... 404
10.6.2. Naini preiavanja otpadnih voda .................................................................................... 404
10.6.3. Karakterizacija otpadnih voda za potrebe projektovanja postrojenja za preiavanje ....... 405
10.6.4. Smanjenje koliine i stepena zagaenosti otpadnih voda .................................................... 408
10.7. POSTUPCI PREIAVANJA OTPADNIH VODA.......................................................... 409
10.7.1. Sistemi za preiavanje otpadnih voda............................................................................... 411
10.8. BIOLOKO PREIAVANJE OTPADNIH VODA......................................................... 415
10.8.1. Bioloke karakteristike otpadnih voda................................................................................. 415
10.8.2. Bioloki postupci preiavanja otpadnih voda .................................................................. 415
10.8.3. Aerobni procesi preiavanja ............................................................................................. 417
ix

10.9. ANAEROBNI POSTUPCI OBRADE .................................................................................... 428
10.9.1. Mehanizam biolikog delovanja .......................................................................................... 428
10.10. MEMBRANSKI PROCESI................................................................................................... 436
10.11. DEZINFEKCIJA EFLUENTA............................................................................................. 436

INDEKS POJMOVA ........................................................................................................................ 439
LITERATURA.................................................................................................................................. 445

I
SPISAK SIMBOLA
a, b, c ... koeficijenti u polinomu, kriterijalnim jednainama, empirijskim formulama itd.
a specifina povrina estica u pogai, m
A Arhenius-ova konstanta, h
-1

A povrina, m
2

A povrina poprenog preseka cevi, m
2

B konstanta u jednaini 3.100
BM koliina produkovane biomase, kg/d
Bo Bodenstein-ov broj, 1
c masa vrste faze izdvojena po zapremini profiltrirane tenosti, kgm
-3

c koncentracija rastvorenog kiseonika u masi tenosti, kg m
-3

c* koncentracija kiseonika u zasienom rastvoru, kgm
-3

c
i
koncentracija rastvorenog kiseonika na granici faza, kg m
-3

c
p
specifina toplota fermentacione tenosti, rasladnog ili grejnog fluida itd., Jkg
-1
K
-1
c
p
specifina toplota rashladnog fluida, Jkg
-1
K
-1

c
p
specifina toplota medijuma za hlaenje, Jkg
-1
K
-1

c* koncentracija rastvorenog kiseonika koja je u ravnotei sa parcijalnim pritiskom kiseonika u gasnoj
fazi, kgm
-3

D brzina razblaivanja, h
-1
D koeficijent molekulske difuzije, m
2
h
-1

Da Damkeler-ov broj, 1
D
i
prenik mealice, m
D
L
koeficijent molekulske difuzije, m
2
s
-1
D
m
brzina razblaivanja pri kojoj se ostvaruje maksimalna proizvodnost bioreaktora, h
-1

D
t
prenik suda bioreaktora, m
D
w
kritina brzina razblaivanja, m
d prenik cevi, m
d
f
prenik filtra, m
E koncentracija slobodnog enzima, kgm
-3

E
0
koncentracija enzima na poetku, kgm
-3

ES koncentracija enzim-supstrat kompleksa, kgm
-3

E
a
energija aktivacije za rast, odumiranje itd., Jmol
-1
E
s
energija aktivacije za razgradnju kljune komponente hranljive podloge, Jmol
-1
F vuna sila, N
f
c
konverzioni faktor
f
c
korekcioni faktor, 1
G starost mulja, kg/(kg/dan)
AG promena Gibsove energije, Jmol
-1
AG
0
standardna promena Gibsove energije, Jmol
-1
g
i
parcijalna molarna Gibsova energija i -te komponente, Jmol
-1

H
i
rastojanje izmeu mealica, m
H
L
visina tenosti u sudu, m
II OSNOVI BIOPROCESNOG INENJERSTVA
AH promena entalpije, Jmol
-1
h koeficijent prenosa toplote, Wm
-2
K
-1

h
i
parcijalna molarna entalpija, m
2
h
-2

i eksponent u odgovarajuim jednainama
j eksponent u odgovarajuim jednainama
K konverzija supstrata, kgkg
-1
K ukupni koeficijent prenosa toplote, Wm
-2
K
-1

K
i
konstanta inhibicije, kgm
-3
K
l
ukupni koeficijent prenosa mase, ms
-1
K
L
ukupni koeficijent prenosa mase kiseonika (izraen u jedinicama koje odgovaraju tenoj fazi), mh
-1

K
m
Mihaelis-Mentenova konstanta, kgm
-3
K
p
konstanta inhibicije proizvodom, kgm
-3
K
s
konstanta zasienja supstratom (Monod-va), kgm
-3
K
s
konstanta disocijacije kompleksa enzim supstrat
K
v
zapreminski koeficijent prenosa mase, s
-1
K
v
faktor oblika estica u filtracionoj pogai, 1
k konstanta proporcionalnosti
k konstanta brzine odumiranja, odnosno inaktivacije mikroorganizama, h
-1
k faktor konzistencije, Pa s
n

k
f
toplotna provodljivost fluida, Wm
-1
K
-1

k
G
koeficijent prenosa mase kiseonika sa strane gasa, mh
-1

k
L
koeficijent prenosa mase kiseonika sa strane tenosti, mh
-1

k
l
a zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika, m
3
h
-1

L duina cevnog bioreaktora, filtra za sterilizaciju vazduha, m
L
k
kritina duina kolone, m
L
90
debljina filtra koji izdvaja 90% estica, m
l duina bioreaktora, m
l karakteristina dimenzija sistema (prenik bioreaktora ili prenik cevi), m
l
i
veliina intermedijarnih vrtloga, m
M molska masa kiseonika, supstrata, enzima itd., gmol
-1

M
c
ukupna masa u filtracionoj pogai, kg
MLSS suspendovane materije aktivnog mulja, kgm
-3

m specifina potronja supstrata za odravanje ivota elija mikroorganizama, kgkg
-1

w
m potronja rashladnog fluida, kg
h-1

N broj mikroorganizama u hranljivoj podlozi, m.o. m
-3

N
o
poetni broj mikroorganizama, 1
N broj unitenih elija nakon vremena t, 1
N
A
broj teorijskih podova, 1
N
a
aeracioni broj, 1
N
f
broj estica koje naputaju filtar, 1
N
i
broj obrtaja mealice, o/min
N
O2
fluks mase kiseonika kroz graninu povrinu, kg h
-1

N
p
faktor snage meanja, 1
n indeks toka, 1
p
i
parcijalni pritisak kiseonika na granici faza, Pa
P koncentracija proizvoda, kgm
-3

P spoljna snaga meanja, W
SPISAK SIMBOLA III
P
0
koncentracija proizvoda na poetku bioprocesa, kgm
-3
P
opt
hidraulino optereenje, m
3
m
-2
dan
-1

P
r
proizvodnost bioreaktora, kgm
-3
h
-1
AP pad pritiska kroz filtar, Pa
p parcijalni pritisak kiseonika u gasnoj fazi, Pa
Q toplota razmenjena izmeu sistema i okoline, J
Q srednja dnevna masa zagaenih voda, m
3
dan
-1

Q ulazni protok vode, m
3
h
-1

Q
a
brzina razvijanja toplote zbog aeracije, J
Q
F
brzina oslobaanja toplote zbog mikrobnog rasta, J
Q
e
protok efluenta, m
3
h
-1

Q
izl
zapreminski protok fluida na izlazu, m
3
s
-1
Q
i
brzina kojom se toplota gubi isparavanjem, J
Q
iz
zapreminski protok na izlazu iz bioreaktora, m
3
h
-1

Q
k
brzina kojom se toplota gubi u okolinu, J
Q
m
brzina razvijanja toplote zbog mehanikog meanja, J
Q
0
protok fermentacione tenosti, m
3
s
-1
Q
r
protok reciklata, m
3
h
-1
Q
r
razmenjena toplota koju odnosi rashladni fluid, J
Q
ul
zapreminski protok fluida na ulazu, m
3
s
-1

Q
v
zapreminski protok vazduha, m
3
s
-1

Q
w
kritini protok fermentacione tenosti, m
3
s
-1

AQ
0
razlika osetne toplote fermentacione tenosti na izlazu i hranljive podloge na ulazu, J
AQ
v
razlika toplota vazduha na izlazu i ulazu iz bioreaktora, J
q
p
specifina brzina stvaranja proizvoda, kgkg
-1
h
-1

q
s
specifina brzina troenja supstrata, kgkg
-1
h
-1

R recirkulacioni odnos
R gasna konstanta, Jmol
-1
K
-1
R masa osloboenih proteina, kg
R
m
maksimalna masa proteina koja se moe osloboditi, kg
R
m
specifina otpornost filtracionog medijuma, mkg
-1

RAS masa suspendovanih materija recirkulisanog mulja, kg
r opti izraz za brzinu reakcije, molm
-3
h
-1
r
p
brzina nastajanja proizvoda, kgm
-3
h
-1
r
s
brzina troenja supstrata, kgm
-3
h
-1

r
x
brzina rasta mikroorganizama, kgm
-3
h
-1

S koncentracija limitirajueg supstrata; termolabilne komponente u podlozi, kgm
-3

Sc Schmidt-ov broj (
L
L L
D
= )
Sh Sherwood-ov broj (
L b
L
k d
D
= )
S
izl
koncentracija limitirajueg supstrata na izlazu, kgm
-3

S
0
koncentracija limitirajueg supstrata na poetku procesa, kgm
-3

S
r
koncentracija supstrata u reciklatu, kgm
-3

S
t
koncentracija limitirajueg supstrata na kraju procesa, kgm
-3

S
ul
koncentracija limitirajueg supstrata na ulazu, kgm
-3

AS promena entropije, Jmol
-1
K
-1
IV OSNOVI BIOPROCESNOG INENJERSTVA
SS
e
suspendovane materije u efluentu otpadne vode, kg
SS
w
suspendovane materije otpadnog mulja, kg
s kompresibilnost pogae (jednaka je 0 za vrste nekompresibilne medijume), 1
s
i
parcijalna molarna entropija, kgm
2
K
-1
h
-2
mol
-1

T apsolutna temperatura; temperatura, K, C
T apsolutna temperatura, K
T
0
poetna temperatura podloge, K
T
f
srednja temperatura hranljive podloge, K
T
g
temperatura medijuma za zagrevanje, K
T
h
temperatura medijuma za hlaenje, K
T
iz
izlazna temeratura rashladnog fluida,
o
C
T
r
srednja temperatura rashladnog fluida, K
T
sl
srednja logaritamska temperaturna razlika, K
T
ul
ulazna temeratura rashladnog fluida,
o
C
t vreme, s, h
t
1
, t
2
vremena u odgovarajuim jednainama, s, h
c
t cirkulaciono vreme, h
t
g
generaciono vreme, s, h
t
D
decimalno vreme odumiranja mikroorganizama, s, h
t
d
vreme udvostruenja mase mikroorganizama, s, h
m
t vreme meanja, h
U optereenje bioreaktora, kgkg
-1
h
-1
AU promena unutranje energije izmeu krajnjeg i poetnog stanja sistema, kgm
2
h
-2

u
i
brzina intermedijarnih vrtloga, mh
-1

u
max
maksimalna brzina fluida koji struji oko cevi, mh
-1

V zapremina, m
3

V
gasa
koliina produkovanog gasa, m
3

V
L
radna zapremina bioreaktora; zapremina fermentacione tenosti, m
3
v brzina enzimske reakcije, kgm
-3
h
-1
v
b
brzina dizanja gasnih mehura, ms
-1
v
m
maksimalna brzina enzimske reakcije, kgm
-3
h
-1
v
s
brzina troenja supstrata u enzimskim reakcijama, kgm
-3
h
-1
W rad koji obavlja sistem, J
WAS masa suspendovanih materija otpadnog mulja, kg
We
b
Weber-ov broj ( We
b
b
d
t
o
= )
X koncentracija biomase mikroorganizama, kgm
-3
X
0
koncentracija biomase mikroorganizama na poetku rasta, kgm
-3
X
r
koncentracija biomase mikroorganizama u reciklatu, kgm
-3

X
t
koncentracija biomase mikroorganizama na kraju rasta, kgm
-3

X
izl
koncentracija biomase mikroorganizama na izlazu, kgm
-3

X
sr
srednja koncentracija biomase mikroorganizama, kgm
-3

X
ul
koncentracija biomase mikroorganizama na ulazu, kgm
-3

x eksponent u odgovarajuim jednainama
Y prinos, kgkg
-1
Y
X/S
prinos biomase po jedinici utroenog kiseonika, kgkg
-1

Y
P/S
prinos proizvoda po jedinici utroenog supstrata, kgkg
-1

SPISAK SIMBOLA V
Y
P/X
prinos proizvoda po jedinici biomase, kgkg
-1

Y
X/S
prinos bimase po jedinici utroenog supstrata, kgkg
-1

(Y
X/R
)
R
prinos biomase po jedinici utroenog supstrata za rast elija, kgkg
-1
Y
kJ
prinos biomase u odnosu na ukupnu raspoloivu energiju, kgJ
-1

Y
X/ATP
prinos biomase u odnosu na ATP, kgmol
-1

Y
ob
uoeni prinos mulja, kgkg
-1

Z
i
valenca (naelektrisanje) jona, 1

Grki simboli
o specifina otpornost filtracione pogae, mkg
-1

| koeficijent toplotnog irenja fluida, K
-1

| stepen koncentrisanja biomase, 1
|
i,j
koeficijent selektivnosti, 1
V kriterijum sterilizacije ili del-faktor, 1
c poroznost pogae, 1
u koeficijent aktivnosti utroka supstrata, 1
brzina smicanja, h
-1

kriterijum kvaliteta hranljive podloge, 1
konstanta (najee manja od 1), 1
specifina brzina rasta mikroorganizama, h
-1
viskozitet fluida, Pam
a tzv. prividni viskozitet fluida, Pam
d
specifina brzina odumiranja mikroorganizama, h
-1

m
maksimalna specifina brzina rasta mikroorganizama, h
-1

N
specifina brzina rasta mikroorganizama u odnosu na broj mikroorganizama, h
-1

v eksponent u empirijskim jednainama
v brzina strujanja fluida, m/s
v broj jona nastalih iz svakog rastvorenog molekula, 1
u hidrauliko vreme zadravanja, h
u
c
srednje vreme zadravanja elija, dan
gustina fluida, kg/m
3

o povrinski napon, Nm
-1

t vreme boravka, h
t napon smicanja, kgm
-1
h
-2

t
0
poetni napon smicanja, Pa
t
st
starost biomase, h
t
w
kritino vreme boravka, h
E efekat centrifuge ili E faktor, 1

1
1. UVOD U BIOTEHNOLOGIJU I BIOPROCESNO
INENJERSTVO
1.1. DEFINICIJA BIOTEHNOLOGIJE I BIOPROCESNOG INENJERSTVA
Pod pojmom biotehnologija, u najirem smislu, podrazumevaju se procesi primenjene biolo-
gije. U uem smislu, biotehnologija podrazumeva primenu biolokih sistema i bioprocesa u indus-
trijskoj proizvodnji.
Evropska federacija biotehnologa je 1962. godine definisala biotehnologiju kao integralnu
primenu biohemije, mikrobiologije i inenjerskih znanja u cilju korienja mikroorganizama, kul-
tura biljnih i ivotinjskih elija i tkiva ili njihovih delova u industrijskoj proizvodnji. Ova defini-
cija oigledno implicira izrazitu multidisciplinarnost biotehnologije kao nauke i struke. Primena
biolokih procesa u industrijskoj proizvodnji zahteva veoma sloene postupke i sloenu tehnolo-
ku opremu, radi ostvarenja specifinih proizvodnih uslova (na primer: sterilnost, aerobnost ili
anaerobnost i dr.), zatim sloenu kontrolu i upravljanje procesima itd. Specifinost uslova prois-
tie iz injenice da su akteri u bioprocesima ive elije organizama ili njihovi delovi koji su veoma
osetljivi na uslove okoline.
Multidisciplinarnost biotehnologije i biohemijskog inenjerstva je ematski prikazana na slici
1.1. Oigledno je da biotehnolog i bioprocesni inenjer mora da poseduju veoma opseno znanje,
kako radi direktnog delovanja u izvoenju industrijskih biolokih procesa, tako i radi uspene ko-
munikacije sa dodirnim naukama i strukama.
Biohemijsko inenjerstvo mnogi definiu na isti nain kao i biotehnologiju i moe se postavi-
ti pitanje da li je to adekvatno. Danas se u biotehnologiju ukljuuju i oblasti koje nisu industrijsko
korienje biolokih sistema i procesa, poput stoarstva ili poljoprivrede. Nasuprot tome, biohe-
mijsko ienjerstvo se ne definie tako iroko. Ono se, u osnovi, moe definisati kao primena ine-
njerskih znanja u uoj oblasti biotehnologije, tj. industrijskoj proizvodnji zasnovanoj na primeni
biolokih katalizatora, kao to su: mikroorganizmi, animalne i biljne elije, kulture tkiva i organa i
elijski delovi.
Nazivi biotehnologija i biohemijsko inenjerstvo, kao i njihove definicije, davno su uvedeni.
Zbog intenzivnog razvoja i irine delovanja u tim oblastima, ovi nazivi zahtevaju preciznije defini-
sanje. Na primer, kako pod navedene definicije uklopiti novije termine, koji se odnose na delat-
nost inenjera u biotehnologiji, kao to su: bioinenjerstvo, bioloko inenjerstvo, biomedicinsko
inenjerstvo, biomolekularno inenjerstvo i genetiko inenjerstvo. Zbog toga je daleko adekvat-
nije ove termine objasniti oblau primene nego jedinstvenom definicijom.
2 OSNOVI BIOPROCESNOG INENJERSTVA
Bioprocesno inenjerstvo. Da bi se napravila vea distinkcija u odnosu na hemijsko inenjer-
stvo, umesto termina biohemijsko inenjerstvo u poslednje vreme se sve vie koristi termin biopro-
cesno ininjerstvo, ak i za udbenike koji su namenjeni biotehnolozima. Ovim se eli istai da bio-
hemijsko inenjerstvo mora reiti niz sofisticiranih inenjerskih problema u izvoenju bioprocesa
koji ne optereuju hemijsko inenjerstvo. Pre svega, tu je sutinska razlika izmeu procesa sa ue-
em ivih aktera (bioprocesi) i procesa sa neivom materijom (hemijski procesi). Tu su, takoe,
specifinosti u projektovanju opreme, razvoju senzora, algoritmima vezanih za kontrolu elijskog
metabolizma (molekularni nivo) i proizvodnim strategijama. Pri tome, intenzivan razvoj u oblasti
determinacije kompletne sekvence gena pojedinih biolokih vrsta daje novu dimenziju i sloene
razvojne zadatke u dizajniranju bioprocesa, koje e reavati bioprocesno inenjerstvo.

Slika 1.1 ematski prikaz multidisciplinarnosti biotehnologije i bioprocesnog
inenjerstva
Bioinenjerstvo je irok pojam, koji u sebe ukljuuje i medicinske i agrarne sisteme, uz poz-
navanje i elektro-, mainskog, hemijskog, ekolokog inenjerstva, kao i drugih oblasti u specifi-
nim sluajevima.
Prehrambeno inenjerstvo je slino bioinenjerstvu, s tim to se odnosi na sisteme za proiz-
vodnju hrane.
1. UVOD U BIOTEHNOLOGIJU I BIOPROCESNO INENJERSTVO 3
Bioloko inenjerstvo je, takoe, slino bioinenjerstvu, ali se ovaj naziv odnosi na biljne i
animalne sisteme.
Biohemijsko inenjerstvo je primena principa hemijskog inenjerstva na sisteme koji koriste
bioloke katalizatore u cilju industrijske proizvodnje. Ono se ponegde deli na bioreakciono ine-
njerstvo i bioseparacione procese.
Biomedicinsko inenjerstvo je, u sutini, veoma razliito od biohemijskog inenjerstva, ali ih
direktno povezuju kulture animalnih elija i tkiva.
Biomolekularno inenjerstvo je domen biohemijskog inenjerstva fokusiran na molekularni
nivo.
1

Genetsko inenjerstvo predstavlja laboratorijsku tehniku manipulacije genima i sa inenjer-
stvom, u sutini, nema dodirnih taaka. Ovaj naziv je nastao u vreme intenzivnog razvoja i znaaj-
nih investiranja u hemijsko inenjerstvo posle drugog svetskog rata, da bi istraivanja u oblasti
manipulacije genima bila finansijski podrana. Iako nije adekvatan, ovaj naziv je i danas u upotre-
bi. Ispravan naziv za ovu oblast nauke bio bi tehnika rekombinantne DNK, koji se sve ee koris-
ti u naunoj i strunoj literaturi.
1.2. TOKOVI RAZVOJA BIOTEHNOLOGIJE
Iako je biotehnologija mlada nauka i struka, ne treba se iznenaditi kada biotehnolozi tvrde da
su prve proizvodne tehnologije, koje je ovek razvio, bile zapravo biotehnologije. Za tu tvrdnju
ima dosta osnova. Jo iz stare Fenikije (4 milenijum pre Hrista) postoje zapisi o proizvodnji piva,
sa opisom tehnologije i zakonskih odredbi vezanih za proizvodnju i distribuciju piva. Nita manje
nisu stari ni podaci o toj proizvodnji naeni u egipatskim piramidama u obliku slikovitog prikaza
postupka proizvodnje. Iz istog vremena potiu i podaci o proizvodnji hleba. Njegovi komadi nae-
ni su u egipatskim priramidama izgraenim pre 5 milenijuma. I u proizvodnji hleba ovek je nes-
vesno koristio kvasce, da bi dobio proizvod boljih organoleptikih osobina. I drugi narodi irom
sveta vekovima su razvijali proizvodnju vina, piva, sireta i drugih proizvoda nastalih delovanjem
mikroorganizama, poput hleba, jogurta, ukiseljenog povra itd. Svi ti fermentacioni procesi
proizvodnje razvijani su iskustveno, bez naunog pristupa, pa se nije ni znalo da u njima glavnu
ulogu igraju mikroorganizmi.
Nije mogue postaviti precizna razmea u razvoju biotehnologije. Postoje periodi koji karak-
teriu kljuna saznanja, prvo u oblasti mikrobiologije, a zatim i u drugim prirodnim naukama i in-
enjerskim disciplinama, na osnovu kojih se moe omeiti pet karakteristinih etapa razvoja bio-
tehnologije (tabela 1.1).
Prvom etapom u razvoju biotehnologije smatra se vreme pre otkria da su mikroorganizmi
uzronici fermentacionih procesa (vreme nesvesnog korienja mikroorganizama za izvoenje
bioprocesa). Otkrie mikroskopa omoguilo je Leeuwenhoek-u (1684. godine) da dokae postoja-

1
Definicija National Institute of Health, SAD.
nje golim okom nevidljivih organizama, nazvanih mikroorganizmima. Tek nakon toga, pretposta-
vilo se da oni igraju znaajnu ulogu u do tada poznatim fermentacijama.
Druga etapa razvoja biotehnologije poinje 1875. godine, kada je Louis Pasteur potvrdio
ranije pretpostavke da su kvasci uzronici alkoholnog vrenja. Od tada se mikroorganizmi svesno
koriste u proizvodnji. Tada se jo uvek nije znala tetna uloga tetnih mikroorganizama, koji su se
razvijali uporedo sa korisnim mikroorganizmima u proizvodnim bioprocesima izvoenim u
nesterilnim uslovima.
Tabela 1.1. Etape razvoja biotehnologije
I. Etapa pre Pastera
(do 1865)
Fermentisana pia i hrana
II. Etapa posle
posle Pastera
(1865-1940)
Organski rastvarai, organske kiseline, obrada otpadnih voda
III. Etapa
antibiotika (1940-
1960)
Penicilin, antibiotici irokog spektra, virusne vakcine
IV. Etapa posle
antibiotika (1960-
1975)
Aminokiseline, proteini jednoelijskih organizama (SCP), enzimi, imobilisani
enzimi i mikrobne elije, metanizacija otpada, etanol kao gorivo (gasohol)
V. Etapa nove
biotehnologije
(1975-...)
Genetiko inenjerstvo, tehnologija hibridoma (1974), monoklonska antitela
(1975), monoklonski dijagnostiki testovi (1980), humani insulin (1982),
humani interferon (1983), nekrozni faktor rasta, imunobioloki regulatori,
interleukin, virusne vakcine, hormoni, serum albumini, insekticidi, kompletne
elije, kulture tkiva i organa itd.

Trea etapa razvoja biotehnologije poinje uvoenjem principa antiseptinosti u hirurgiji
(Robert Lister, 1867. godine), koji su ubrzo preneti i u fermentacione procese, a zatim uvoenjem
metoda prouavanja bakterija u istim kulturama (Robert Koch, 1881. godine) i tehnike izolacije
istih kultura. To je omoguilo izolaciju potentnijih proizvodnih sojeva mikroorganizama iz
prirodnih stanita za biotehnoloku proizvodnju. Nakon toga, broj industrijskih proizvoda naglo je
porastao, a proizvodnja penicilina (Alexsander Fleming, 1929. godine) predstavlja kamen temeljac
razvoja biotehnologije, hemijskog i biohemijskog inenjerstva.
etvrta etapa razvoja biotehnologije okarakterisana je razvojem tehnike dobijanja mutanata i
selekcije oplemenjenih proizvodnih sojeva mikroorganizama kao i uvoenjem imobilisanih
biolokih katalizatora.
Peta etapa razvoja biotehnologije poinje od 1975. godine, uvoenjem tehnike rekombinan-
tne DNK u oplemenjivanju postojeih i dobijanju novih, potentnijih biolokih vrsta za biotehno-
loku proizvodnju. Ova etapa esto se naziva nova biotehnologija. Sazrela je svest da pred biteh-
nologijom stoje nesluene mogunosti razvoja i reavanja goruih problema u proivodnji lekova,
hrane, hemikalija, energenata itd. Intenzivan razvoj nove biotehnologije snano je podran prin-
cipima odrivog razvoja i zatite ivotne sredine.
1.3. RAZVOJ BIOPROCESA I BIOPROCESNE TEHNIKE
Uspean razvoj biotehnologije podstaknut je razvojem biologije, pre svega mikrobiologije,
zatim mikrobioloke i analitike tehnike, upoznavanjem fiziologije i metablizma elije i procesnog
inenjerstva. Znaajna otkria tokom razvoja biotehnologije data su hronoloki u tabeli 1.2, dok
tabela 1.3 prikazuje bitnije etape u razvoju znaajnijih karakteristika bioprocesa. I pored
kontinualnog razvoja kroz nekoliko vekova, pravi razvoj bioprocesa i procesne tehnike usledio je
tokom drugog svetskog rata, kao rezultat potrebe da se intezivno razvije proizvodnja penicilina, a
zatim i streptomicina, kao esencijalno vanih lekova za leenje tuberkuloze, kao i razvoja naftne
industrije u cilju proizvodnje energenata i prekursora za hemijsku industriju. Taj krupan zadatak je
izvrilo hemijsko inenjerstvo iz koga je, uvoenjem biolokih principa, proisteklo i razvilo se
biohemijsko inenjerstvo.
1.4. OBLASTI DELOVANJA I ZNAAJNIJI PROIZVODI BIOTEHNOLOGIJE
Biotehnologija je ula u sve najbitnije oblasti materijalne proizvodnje od egzistencijalnog
znaaja za oveka, kao to se moe videti iz tabela 1.4 do i 1.7. Pre svega, to je proizvodnja hrane,
lekova, hemikalija i energenata, iako su specijalizovane biotehnologije nale primenu u oblastima:
medicine, agrara, elektronike, metalurgije, zatite ivotne sredine, remedijacije zagaenog zem-
ljita itd.
Tabela 1.2. Znaajniji datumi u razvoju mikrobiologije i biotehnologije
Godina Istraiva Otkrie
1684
Antoni van Leewenhoek Bakterije
1798
Edward Jenner Vakcine protiv boginja
1958
Louis Pasteur Mleno kiselinska fermentacija
1860
Louis Pasteur Uloga kvasca u alkoholnoj fermentaciji
1867
Robert Lister Principi antiseptinosti u hirurgiji
1881
Robert Koch Metod prouavanja u istim kulturama
1882
Robert Koch Uzronik tuberkuloze
1884
Robert Koch Kohovi postulati
1884
Christian Gram Bojenje po Gramu
1889
Martinus Beijerinck Koncept virusa
1892
D. I. Ivanovski Virusi
1901
Martinus Beijerinck Metode oplemenjivanja kultura
1901
Katl Landsteiner Krvne grupe ljudi

Tabela 1.2. Znaajniji datumi u razvoju mikrobiologije i biotehnologije (nastavak)
Godina Istraiva Otkrie
1908
Paul Ehrlich Hemoterapeutski agensi
1915
Proizvodnja pekarskog kvasca
1915/16
Proizvodnja acetona i butanola
1915/16
Proizvodnja glicerola
1920
Proizvodnja limunske kiseline
1928
Frederick Griffith Transformacije pneumokoka
1929
Alexsander Fleming Penicilin
1944
Ostwald Avery, Colin McLeod,
Maclin McCarty
DNK je genetski materijal
1944
Sherman Waksman Streptomicin
1946
Edvard Tatum, Joshua Lederberg Konjugacija bakterija
1951
Barbara McCarty Transpozon
1953
James Watson, Francis Crick,
Rosalin Franklin
Struktura DNK
1959
Arthur Pardee, Francois Jacob,
Jacque Monod
Genetske regulacije represorskim proteinima
1959
Rodney Porter Struktura imunoglobulina
1959
F. Macfarlane Burnet Teorija klonske selekcije
1960
Francois Jacob, David Perrin,
Carmon Sanches, Jacque Monod
Koncept operona
1960
RosalinYalow, Solomon Bernson Razvoj radioimunoloke analize RIA
1966
Marshall Nirenberg, Gobin Koharn Genetski kod
1967
Thomas Brock Rast bakterija u kljualim vodama
1969
Howard Temin, David Baltimore,
Renato Dulbexco
Retrovirusi reverzne transkripcije
1969
Thomas Brock, Hudason Freeye Izolacija Thermus aquticus, izvora Taq DNK polimeraze
1970
Hamilton Smit Specifinost dejstva restrikcionih enzima
1975
Georges Kohler, Cesar Milstein Monoklonarna antitela
1976
Susumu Tonegawa Rearaniranje gena za imunoglobuline
1977
Carl Woease George Fox Arhaea
1977
Fred Sanger, Steven Niklen, Alan
Coulson
Metod sekvencioniranja DNK
1981
Stanley Prusiner Karakterizacija priona
1982
Karl Stetter Izolacija prvog prokariota sa optimalnom temperaturom
viom od 100
o
C
1983
Luc Montagnier HIV, uzronik SIDE
1988
Kary Mullis Lanane reakcije polimerizacije (PCR)
1995
Craig Venter, Hamilton Smith Kompletno sekvencioniran bakterijski genom
1999
Institut za genetska istraivanja Senkvencionirano preko 100 mikrobnih genoma
2002
Sekvencioniran genom oveka

Tabela 1.3. Razvoj znaajnijih karakteristika bioprocesa
Karakteriastika Pre 1900 Do 1940 Nakon 1940 Nakon 1960 Nakon 1980
Bioreaktor Drveni <6 m
3

Bakarni

elik <20 m
3

Aeracija i
Meanje
Aseptini
uslovi
Sa mlaznicom
pod pritiskom
Sa nosaima
biokatalizatora,
fluidizovani i
fontanski sloj
Kontrola
procesa
Termometri i
razmenjivai
toplote
Off-line (pH i
temperatura)
Steriliue
elektrode (pH
i kiseonik)
On-line
Raunari
Biosenzori
Bioipovi
Reim rada arni Poluprotoni Kontinualni Kontinualni s
recirkulacijom

Sve vrste
Korienje
poluindustrijskih
postrojenja
Ne Ne Da Da Da
Selekcija
biolokih
katalizatora
isti soj
kvasca tek
1896.
isti sojevi

Mutacije i
selekcija
Genetske
manipulacije
Transplatacija
gena, trans-
gene biljke i
ivotinje
Tabela 1.4. Znaajniji proizvodi dobijeni mikrobnom biosintezom i oblast njihove
primene
Proizvod Oblast primene
Fermentisana hrana:
Jogurt, kefir, sir, bioloki konzervisane namirnice
Prehrambena industrija
Mikrobna biomasa:
Pekarski kvasac, krmni kvasac, jednoelijski
proteini (SCP)
Prehrambena industrija, proizvodnja stone
hrane
Etanol:
Alkoholna pia, intermedijar u hemijskoj sintezi,
rastvara, energent (gasohol)
Industrija alkoholnih pia, hemijska industrija,
naftna industrija
Rastvarai:
Aceton, butanol
Hemijska industrija

Organske kiseline:
Limunska, mlena, siretna, glukonska
Prehrambena i hemijska indudustrija

Antibiotici:
Penicilin, streptomicin, tetraciklin
Farmaceutska industrija
Polisaharidi:
Ugljenohidratni polimeri, pululan, ksantan
Prehrambena i farmaceutska industrija
Aminokiseline:
Glutaminska kiselina, lizin
Prehrambena i farmaceutska industrija
Enzimi:
Amilaze, proteaze, lipaze
Prehrambena industrija i biotehnologija
Tabela 1.4. Znaajniji proizvodi dobijeni mikrobnom biosintezom i oblast njihove
primene (nastavak)
Proizvod Oblast primene
Fizioloki aktivne supstance:
Vitamini, hormoni, vakcine,alkaloidi, insekticidi
Farmaceutska industrija
Izluivanje ruda Metalurgija
Obrada otpadnih voda i vrstog otpada Zatita ivotne sredine
Tabela 1.5. Primeri industrijski znaajnih primarnih metabolita
Metabolit Mikroorganizam Primena
Glutamat Corinebacterium glutaminicum
Brevibacterium sp.
Dodatak hrani (pojaava ukusa)
Lizin, treonin Corinebacterium glutaminicum
Brevibacterium flavum
Dodatak hrani
Etanol Saccharomyces cerevisiae
Zymomonas mobilis
Clostridium thermocellum
Alkoholna pia, rastvara, energent (gasohol)
Siretna kiselina Acetobacter sp. Zain, konzervans, intermedijar u hemijskoj
sintezi
Limunska kiselina Aspergillus niger
Candida sp.
Zain, farmaceutska sirovina
Mlena kiselina Lactobacillus sp. Dodatak hrani, konzervans
Vitamin B
12
Propionibacterium shermanii Dodatak hrani, lek
Vitamin B
2
Eremothecium ashbyii
Ashbyii gossypii
Dodatak hrani, lek
Tabela 1.6. Primeri proizvodnih mikroorganizama i biotransformacija
Supstrat i mikroorganizam Proces biotransformacije
STEROIDI
Rhizopus nigricans
Archrobacter simplex

Hidroksilacija progesterona
Dehidrogenacija hidrokortizona
ATIBIOTICI
Escherichia coli
Alcaligenes faecalis
Kluyvera citrophilia

Deacilacija benzilpenicilina (dobijanje 6-APK)
Acilacija 6-APK
Acilacija 7-APK
UGLJENI HIDRATI
Acetobacter suboxidans
Acetobacter xylinum
Aspergillus flavus
Torulopsis sp.
Bacillus coagulans
Saccharomyces cerevisiae

Oksidacija glicerola u dihidroksiaceton
Oksidacija sorbitola u sorbozu
Oksidacija glukoze u koji kiselinu
Redukcija manoze u manitol
Izomerizacija glukoze u fruktozu
Konverzija glukoze u etanol

Tabela 1.6. Primeri proizvodnih mikroorganizama i biotransformacija (nastavak)
Supstrat i mikroorganizam Proces biotransformacije
ZAGAIVAI
Pseudomonas putida
Nocardia reastricta
Flavobacrerium sp.

Degradacija aromatinih jedinjenja
Tabela 1.7. Znaajniji proizvodi dobijeni pomou kulture biljnih i animalnih elija
Kultura Vrsta proizvoda Proizvodi
Farmaceutici Ajmalicin, atropin, kampotothecin, diosquenin, digitoksin, L-
dopa, hipercium, hiosciamin, morfin, fototoksin, sangranin,
skopolamin, ubihinon-10, vakcine, vincristin, vinbalastin
Prehrambene boje Antocianini, betacianin, safron, ikonin
Arome Vanila, jagoda, grejp, beli luk, crni luk
Mirisne supstance Jasmin, limun, mint, rua, sandalovina, vetiver
Zaslaivai Mirakulin, momelin, steviozid, taumatin
Biljne elije
Hemikalije za
poljoprivredu
Aleopatske hemikalije, azodirathtin, nerifolin, hipertrin,
rotenon, salanin, tiofen
Imunobioloke
supstance
Monoklonarna antitela, interleukini, limfokini Animalne elije
Ostali proizvodi Virusne vakcine, antigeni, hormoni, enzimi, insekticidi,
faktori rasta, individualne elije, tkiva, organi
1.4.1. Proizvodnja hrane
Klasina proizvodnja hrane na bazi poljoprivrede i stoarstva doivela je pravu tzv. zelenu
revoluciju okarakterisanu usavrenim tehnologijama ratarenja, selekcijom rodnijeg i na klimatske
uslove otpornijeg bilja, selekcijom i naprednijim nainom uzgoja stoke, upotrebom mineralnih
ubriva i zatitnih sredstava (insekticida i hebricida), skoro potpunom mehanizacijom, uvoenjem
genetski modifikovanih i transgenih vrsta itd. Zelena revolucija je dala velike rezultate, ali nije
reila osnovni problem savremenog oveanstva: kako obezbediti dovoljne koliine bioloki vred-
ne hrane za stanovnitvo koje je u stalnom porastu.
U tenji za to veom proizvodnjom, uvedeno je intenzivno ratarenje koje zahteva veliku mi-
neralizaciju zemljita (unoenje tekih metala preko mineralnog ubriva) i veliku potronju zatit-
nih sredstava. Ovo je dovelo do dramatinih poremeaja bioloke ravnotee u zemljitu, sa poste-
penim opadanjem rodnosti i smanjivanjem kvaliteta proizvoda.
U cilju dobijanja organoleptiki to kvalitetnijih i za uvanje to stabilnijih proizvoda, u in-
dustrijskoj preradi se poljoprivredni proizvodi podvrgavaju brojnim procesima i operacijama. Ovo
je imalo za posledicu razlaganje bioloki vrednih, a nedovoljno stabilnih supstanci. Kao rezultat,
proizvedena hrana nema bioloku vrednost da oveka podmiri svim neophodnim sastojcima, a po-
sebno se iskazuje manjak bioloki aktivnih supstanci, zatitnika zdravlja. Ta pojava je okarakteri-
sana kao skrivena glad, od koje pati stanovnitvo ne samo nerazvijenih, ve i visoko razvijenih
zemalja. To je nametnulo potrebu da se u hranu moraju dodavati nedostajue bioloki aktivne
komponente (vitamini, antioksidansi, aminokiseline, mikroelementi itd.). U proizvodnji ovih pri-
rodnih dodataka hrani, centralno mesto zauzima biotehnologija, sa proizvodnjom vitamina i ami-
nokiselina, proteina i antioksidanasa.
Jo jedan od bitnih problema u ishrani svetskog stanovnitva je manjak bioloki vrednih
belanevina u odnosu na ugljenohidratnu hranu biljnog porekla, iz ega proistie veliki debalans u
ishrani. Biljni proteini ne poseduju pun spektar esencijalnih aminokiselina (cistin, cistein, treonin,
lizin) i taj manjak se mora kompenzovati belanevinama ivotinjskog porekla. Proizvodnja mesa
domaih ivotinja ima visoku cenu, pa stanovnitvo u nerazvijenim zemljama nije u mogunosti
da finansijski obezbedi potrebne koliine. Biotehnologija prua reenje ovog problema proizvod-
njom mikrobnih proteina (proteini jednoelijskih organizama) koji u svojoj biomasi sadre vie od
50 % punovrednih belanevina. Znaaj mogunosi biotehnoloke proizvodnje proteina jednoelij-
skih organizama moe se sagledati iz sledee analize:
Pri tovu goveda: od 500 kg biomase, mogue je postii prinos od 500 g mesa/dan u kome je
sadrano 100 g belanevina;
Pri gajenju soje: iz 500 kg biomase dobija se prinos 37 kg belanevina/dan;
Pri gajenju mikroorganizama (kvasaca, nekih plesni i bakterija): iz 500 kg biomase dobija se
prinos od 45 tona belanevina/dan.
Razlog ovako visokom prinosu belanevina pri gajenju mikroorganizama je velika mikrobio-
loka efikasnost u konverziji hrane i kratko vreme umnoavanja (vreme generisanja), to se vidi iz
sledeih podataka:
Bakterije za 24 asa mogu metabolizovati 30 40 puta veu koliinu hrane od vlastite mase;
Od jedne elije, ija masa iznosi oko 0,02 mg, posle 16 asova formira se oko 1 mg biomase,
a posle 24 asa formira se oko 1 kg;
Pri gajenju kvasaca u biolokom reaktoru, na svaki m
3
korisne zapremine reaktora, u opti-
malnim uslovima, dobije se 3 kg biomase u toku 1 asa.
Mikrobna biomasa dobijena biotehnolokim postupcima u proseku sadri oko 50 % belane-
vina pune bioloke vrednosti i moe se koristiti u ishrani ljudi i stoke. Bitno je to se u ovoj
proizvodnji, kao sirovina, koristi ugljenohidratna biomasa uzgajanih biljaka sa visokim sadrajem
skroba ili inulina, ali i otpadni proizvodi prehrambene industrije.
1.4.2. Proizvodnja farmaceutika
Korienjem, selekcijom i genetskim poboljavanjem mikroorganizama, biljnih i animalnih
elija, tkiva i njihovih delova biotehnologija je ve dala nemerljiv doprinos farmaceutskoj
industriji i medicini. Time su stvoreni uslovi za ostvarenje veitog ovekovog sna: skoro potpune
imunizacije, usporavanja, ako ne i zaustavljanja procesa starenja, kao i poboljavanja fizikog i
umnog potencijala. Dosadanji rezultati pokazuju da e se daljim razvojem biotehnologije ostvariti
jo jedan san oveka: dobijanje tkiva i ljudskih organa, to e dati nove nesluene mogunosti.
Ve postignuto poznavanje ljudskog genoma, a budue utvrivanje lokacije gena omoguie pra-
vovremeno utvrivanje genskih anomalija i njihovo ispravljanje.
1.4.3. Proizvodnja agrohemikalija
Intenzivno ratarstvo i stoarstvo zahtevaju upotrebu velikih koliina mineralnih ubriva, bio-
lokih stimulativnih i zatitnih agenasa nazvanih agrohemikalijama, koji dugom upotrebom zaga-
uju zemljite i hranu. Zbog toga se u agraru i stoarstvu formira specifina spirala hazarda: sve
vee potrebe za hranom zahtevaju sve vee potrebe za agrohemikalijama, to ima za posledicu
stalno poveanje zagaenja koje ove hemikalije izazivaju. Jo je dramatinija injenica da tetoi-
ne i korovi vremenom postaju otporni na koriene hemikalije, pa se moraju proizvoditi nove,
koje su po delovanju efikasnije, ali i toksinija za oveka.
Poto agrohemikalije ne deluju strogo selektivno na biljne tetoine i korove, ve i na biljke
koje se tite, genetskim manipulacijama formirane su biljne vrste otporne na odreene agrohemi-
kalije. Dobijaju se i transgene vrste biljaka i ivotinja sa veom otpornou na uslove okoline i de-
lovanje agrohemikalija. Za sada nema dokaza da takve biljke i ivotinje konzumirane od strane
oveka nee u perspektivi iskazati tetna dejstva, kao, na primer, mutacije. Otpor njihovom kori-
enju u svetu je veoma velik, a u pojedinim zemljama postoje zabrane njihovog korienja.
I u reavanju ovog veoma ozbiljnog problema biotehnologija ve daje znaajne rezultate.
Proizvodnjom biolokih insekticida i pesticida spirala hazarda se za sada moe znaajno usporiti, a
u budunosti i potpuno izbei. U proizvodnji biolokih ubriva, koja su najbolja zamena za mine-
ralna, ve sada su razvijeni biotehnoloki postupci kompostiranja i metanizacije organskog otpada.
1.4.4. Proizvodnja hemikalija
Najvei deo organske hemijske industrije je baziran na fosilnoj sirovinskoj bazi (nafta i
zemni gas, a u manjoj meri ugalj), koja je iscrpljiva i kojoj cena permanentno raste. Zbog toga je u
svetu poslednjih decenija pokrenuta intenzivna aktivnost za prelazak sa neobnovljivih na stalno
obnovljive prirodne resurse, to moe najuspenije ostvariti biotehnologija.
U dosadanjem toku razvoja, biotehnolokim putem proizvode se brojne hemikalije: organ-
ske kiseline, ratvarai i alkoholi. Ova vrsta proizvoda nastaje biosintezom pomou mikroorganiza-
ma, i to kao primarni ili sekundarni metaboliti (tabela 1.8) ili se dobijaju postupcima biotransfor-
macije (tabela 1.9).
Kao sirovinska baza za proizvodnju hemikalija koriste se, pre svega, sporedni i otpadni pro-
izvodi prehrambene industrije, koji su bogati ugljenim hidratima ili celulozom, ostaci u preradi dr-
veta (lignoceluloza) i pojedini sastojci nafte (visokomolekularni parafini). Znaajna sirovinska ba-
za su vikovi i havarisanih itarica i poljoprivredne kulture niskih agrotehnikih zahteva (sirak,
topinambur). Najvea sirovinska baza za ovu vrstu proizvodnje su stalno obnovljiva ligno-
celulozna biomasa, koja se dobija kao otpad u poljoprivredi (itna slama, kukuruzovina, zeleno
bilje), otpad drvne industrije i plantano gajena biomasa visokorodnih stabala.
Bitno je naglasiti da su hemikalije dobijene biotehnolokim putem intermedijari u hemijskoj
sintezi, tj. sirovine za tu industriju. Na taj nain, biotehnologija ini ranije nedostajui most izme-
u hemijske industrije i poljoprivrede, to i jednoj i drugoj grani daje velike razvojne mogunosti.
Ovaj most je od posebnog znaaja za zemlje sa dobrom poljoprivrednom osnovom i tradicijom,
kakva je i naa zemlja. Dobar primer za tu vrstu spoja je biotehnoloka proizvodnja na bazi kuku-
ruza sa korienjem tih proizvoda u hemijskoj sintezi, to je prikazano na slici 1.2. Treba imati na
umu da je ovo samo primer, a broj mostova koji se mogu formirati izmeu poljoprivrede i hemij-
ske industrije je ve danas veoma velik. Jedna od mogunosti koja se odnosi na biotehnoloku
proizvodnju etanola i njegovog korienja u hemijskoj industriji opisana je u poglavlju 7.
Tabela 1.8 Primeri biosinteze industrijski znaajnih hemikalija
Metabolit Mikroorganizam Primena
Etanol Saccharomyces cerevisiae
Zimomonas mobilis
Clostridium thermocellum
Alkoholna pia, rastvara, energent (gasohol)
Siretna kiselina Acetobacter sp. Zain, konzervans, intermedijar u hemijskoj
sintezi
Aceton i butanol Clostridium acetobutylicum Rastvara, sirovina za polimere
Limunska kiselina Aspergillus niger
Candida sp.
Zain, farmaceutska sirovina
Itakonska kiselina Aspergillus terreus
Aspergilus itaconicus
Sirovina za vetaka vlakna i smole
Fumarna kiselina Rhizopium arrhizus
Rhizopium nigricans
Sirovina za plastine mase
Tabela 1.9. Znaajniji proizvodi dobijeni biotransformacijom
Polazni supstrat (jedinjenje) Proizvod
Etanol
Propanol
Izopropanol
Glicerol
2,3-Butadiol
Manitol
Sorbitol
Glukoza
Glukonska kiselina
Glukonska kiselina
D-fenilalanin
Maleinska kiselina
Kortizon
Siretna kiselina
Propionska kiselina
Aceton
Dihiroksiaceton
Acetoin
Fruktoza
Sorboza
Glukonska kiselina
5-Ketoglukonska kiselina
2-Ketoglukonska kiselina
L-Fenilalanin
Fumarna kiselina
Prednison

Slika 1.2 ematski prikaz veze izmeu biosinteze i hemijske sinteze

1.5. OBIM BIOTEHNOLOKE PROIZVODNJE DANAS
Vrednost proizvoda dobijenih od nafte i zemnog gasa tokom 2000. godine je bila jednaka
vrednosti proizvoda biotehnologije. U buduem periodu e ta vrednost biti svakako u korist bio-
tehnologije pa ne iznenauje da su najrazvijenije zemlje dananjice najvie sredstava uloile up-
ravo u razvoj biotehnologije. Podaci o obimu izvoza najrazvijenijih zemalja sveta u 2002. godini,
koji su dati na slici 1.3, pokazuju da vodee mesto po izvozu imaju upravo one zemlje u kojima je
najrazvijenija biotehnoloka proizvodnja. Povrina zemlje i broj stanovnika nisu limitirajui fakto-
ri, ve je to samo koliina znanja koja se ulae u proizvodnju uopte. Na primer, Holandija i Bel-
gija su po broju stanovnika sline naoj zemlji (u milionima: Holandija 15, Belgija 10 i Srbija 9), a
po povrini su znatno manje (u hiljadama km
2
priblino: Holandija 40, Belgija 30 a Srbija 100).
Ovo pokazuje da naa zemlja ima veliku perspektivu u oblasti razvoja biotehnoloke proizvodnje.
Taj stav snano podrava injenica da naa zemlja ima ogromne poljoprivredne potencijale i da
razvojem biotehnoloke proizvodnje moe ostvariti vrste mostove razvoja hemijske industrije na
stalno obnovljivoj sirovinskoj bazi. Razvoj nae zemlje na ovoj osnovi bio bi u potpunosti u
kontekstu principa odrivog razvoja, to je imperativni zahtev budunosti.

Slika 1.3 Podaci o vrednosti izvoza najrazvijenijih zemalja u 2002. godini
1.6. STRUKTURA BIOTEHNOLOKOG PROCESA
Pod pojmom bioproces podrazumeva se, u principu, hemijska reakcija katalizovana biolo-
kim katalizatorom. Pojedinani bioprocesi se mogu funkcionalno i strogo sinhronizovano povezi-
vati u sloene sisteme. Najsloeniji sistem meusobno povezanih bioprocesa na naoj planeti, koji
je prirodno nastao, rezultirao je u formiranju ivih bia. Iako je taj sistem baziran na mnogobroj-
nim pojedinanim bioproceima, zbog ureenog i sinhronizovanog delovanja, on se iskazuje kao
jedinstven bioproces.
Za korienje bioprocesa u industrijskoj proizvodnji, tj. biotehnologiji postoje dve mo-
gunosti (slika 1.4), i to korienje:
pojedinanih bioprocesa sa enzimima kao katalizatorima i
bioprocesa u sloenim sistemima sa mikrobnim, animalnim ili biljnim elijma.
Posmatrano sa inenjerskog aspekta, vidljivo je da se:
prostor u kome se odvija bioproces moe posmatrati kao reaktor, koji se, poto je proces
katalizovan biolokim katalizatorima, naziva se bioreaktor;
kod enzimske katalize supstrat transformie u proizvod bez sporednih proizvoda, jer je
katalizator strogo specifian;
kod katalize elijama, pored glavnog, nastaje i sporedni proizvod, jer elije deluju kao
sloeni sistemi u kojima se odvija bezbroj bioprocesa nazvanih metabolizam.
Enzimski katalizovan bioproces u bioreaktoru je analogan hemijski katalizovanom procesu u
hemijskom reaktoru, s tim to je prvi strogo selektivan i daje jedan proizvod, zbog ega je njegova
industrijska realizacija jednostavnija (na primer, izostaje izdvajanje eljenog proizvoda od spo-
rednih itd.).

Slika 1.4 ematski prikaz osnovne strukture naina delovanja bioprocesa
katalizovanih enzimima (A) i elijama (B)
Bioproces katalizovan elijama, zbog delovanja mnogobrojnih procesa u metabolizmu elije,
znatno je sloeniji od enzimski katalizovanog bioprocesa. Sloenost delovanja elija se jo vie
uslonjava injenicom da one nikada ne deluju samostalno, ve u okviru populacije. To znai da
bioprocesi katalizovani elijama funkcioniu na vie nivoa. Da bi elija normalno funkcionisala,
svi ti nivoi moraju biti meusobno povezani i sinhronizovani. Bez obzira na svu sloenost katalize
elijama, mogu se naznaiti tri bitna nivoa funkcionisanja:
Molekulski nivo u koji spadaju: metabolike reakcije sa regulacijom i kontrolom i genetska
regulacija;
elijski(mikroskopski) nivo u koji spadaju: transport supstrata i metabolita, kompleksna
biohemijska mrea, organi i organele, morfoloka diferencijacija i elijski ciklusi;
Nivo populacije (makroskopski nivo) u koji spadaju: odnos zapremina/povrina, starost
populacije, stabilnost selekcionisanih i rekombiniranih populacija, mono kultura ili meana kultura
i odnosi u populaciji.
Sva tri nivoa delovanja odigravaju se u ivotnom prostoru elije. U primeru na slici 1.4b taj
ivotni prostor je bioreaktor.
Ako se proces katalizovan elijama u bioreaktoru eli preneti u industrijsku proizvodnju,
neophodno je uspostaviti jo jedan nivo delovanja, tj. nivo proizvodnje u koji spadaju:
faza pripreme za proizvodni bioproces;
faza izvoenja bioprocesa;
zavrna faze izdvajanja i preiavanja proizvoda;
postupci zatite ivotne sredine.
Na ovaj nain je definisana osnovna struktura svakog biotehnolokog postupka zasnovanog
na bioprocesima koji su katalizovani elijama, kao to je prikazano na slikama 1.5 i 1.6.
Pripremna faza u biotehnolokoj proizvodnji ukljuuje:
pripremu hranljive podloge,
pripremu biolokog katalizatora (starter kulture),
sterilizaciju i uvanje hranljive podloge i
sterilizaciju postrojenja, vazduha i dodataka u bioproces.

Slika 1.5 Opta ema biotehnolokog postupka
Faza izvoenja biotehnolokog procesa ukljuuje izvoenje biotehnolokog procesa u
bioreaktoru sa kontrolom i uprvljanjem bioprocesom.
Zavrna faza u biotehnolokoj proizvodnji ukljuuje:
obradu finalne fermentacione tenosti,
izolaciju proizvoda,
preiavanje proizvoda,
zavrnu obradu proizvoda (stabilizacija, pakovanje i uvanje) i
postupke zatite ivotne sredine.

Slika 1.6 ematski prikaz jednog hipotetikog biotehnolokog postupka
Svaka od navedenih faza biotehnoloke proizvodnje bitno utie na uspenost biotehnolokog
postupka, koja se meri kvalitetom proizvoda i produktivnou. Pogreke u bilo kojoj od njih mogu
imati za posledicu, ne samo umanjenje kvaliteta proizvoda i produktivnosti, ve i potpuno skreta-
nje procesa u neeljenom pravcu. Izbor proizvodnog ogranizma i sastav hranljive podloge, odr-
avanje zahtevanih tehnolokih parametara procesa, uspena izolacija i preiavanje proizvoda sa
njegovom zavrnom obradom, kao i odravanje sterilnih uslova, zahtevaju visok stepen obue-
nosti, vetina i savesnosti radnika ukljuenih u svim fazama proizvodnje. U skladu sa principima
odrivog razvoja, svaka proizvodnja mora ukljuiti principe zatite ivotne sredine, ne samo radi
izbegavanja sukoba sa zakonodavstvom i ozbiljnim kaznama koje slede ako se principi zatite ne
potuju, ve pre svega radi ouvanja prirode i perspektive opstanka na planeti.


19
2. BIOLOKI KATALIZATORI
Pod biolokim katalizatorima podrazumevaju se bioloke vrste i njihovi proizvodi ili delovi
koji imaju sposobnost konverzije supstrata (sirovine ) u korisne proizvode. U biotehnolokoj pro-
izvodnji koriste se dve grupe biolokih katalizatora:
mikrobne, animalne i biljne elije i tkiva i
enzimi.
2.1. MIKROORGANIZMI
Reenica mikroorganizmi su veoma mali, ali im je mo veoma velika na pravi nain
iskazuje potrebu da se toj biolokoj vrsti posveti najvea mogua panja. Brojni su oni koji veruju
da su mikroorganizmi iskljuivo uzronici bolesti, kvarenja hrane i drugih tetnih pojava, a malo
je onih koji znaju da se sposobnost mikroorganizama da sintetizuju i transformiu pojedine sup-
stance koristi za dobijanje korisnih proizvoda, kao to su farmaceutici, hemikalije i energenti.
Zbog toga se mikroorganizmi mogu svrstati u tetne (patogene) i korisne. U ovom tekstu panja je
prvenstveno posveena korisnim mikroorganizima.
Broj opte korisnih mikroorganizama nije veliki, a jo ih je manje korisnih za industrijsku
proizvodnju. Zato je, meu brojnim nekorisnim, pa i tetnim mikroorganizmima, potrebno identi-
fikovati korisne, zatim ih izdvojiti iz prirodnih stanita (izolovati), izuiti njihova svojstva i odre-
diti uslove za njihovo optimalno gajenje radi korienja u industrijskoj proizvodnji. Dalji korak je
da se oplemene (poboljaju) njihova prirodna svojstva, koja su korisna za proizvodnju, primenom
razliitih tehnika.
Meu mikroorganizmima ima onih koji mogu iveti u uslovima slinim za ivot oveka ali i
onih koji mogu egzistirati u ekstremno nepovoljnim uslovima za ivot. Ovakve mikrobioloke vr-
ste nazivaju se ekstremofili i imaju znaajnu ulogu u novoj biotehnologiji, na primer u izluivanju
metala iz siromanih ruda, desulfurizaciji uglja itd.
2.1.1. Taksonomija, nomenklatura i klasifikacija mikroorganizama
S obzirom na veoma veliki broj i raznovrsnost mikroorganizama, postoje znaajni problemi u
njihovoj klasifikaciji. Taksonomija organizuje i sumira saznanja o razliitim biolokim vrstama.
Iako nije bliska inenjerima, ona je od velikog znaaja u komunikaciji meu biotehnolozima i
naunicima koji izuavaju ivi svet.
Nomenklatura utvruje aktuelno imenovanje mikroorganizama latinskim jezikom. Rod je
grupa srodnih mikroorganizama, a vrsta ukljuuje mikroorganizme koji su esencijalno slini. Na
primer, kod bakterije Escherichia coli, prvi deo imena oznaava rod, a drugi deo vrstu. Vrsta uk-
ljuuje vie mikroorganizama veoma slinih karakteristika, s tim to svaki od njih poseduje speci-
fine osobine koje su sa odreenog stanovita, posebno primene, veoma bitne i nazivaju se sojevi.
Sojevi u okviru vrste se oznaavaju dodatnim slovima i brojevima, na primer, Escherichia coli
K12.
Klasifikacija. Ne postoji opta saglasnost u klasifikaciji mikroorganizama, koja je za sada
arbitralna. Saglasnost postoji u podeli mikroorganizama prema grai elija u dva velika tipa:
eukariote i prokariote. Ova dva tipa mikroorganizama se meusobno razlikuju po prisustvu ili
odsustvu membrana oko elija i po genetskoj informaciji. Prokariotske elije imaju jednostavnu
strukturu sa jednim hromozomom (molekul DNK), a nemaju nukleusnu membranu i organele, kao
to su mitohondrije i endoplazmatini retikulum. Eukariotske elije su mnogo sloenije elijske
grae. One sadre vei broj hromozoma u nukleusu, koji ima membranu, mitohondrije,
endoplazmatini retikulum, golgi aparat i vie razliitih organela.
Skorija saznanja o biolokom svetu jo su vie iskomplikovala situaciju. Danas se polazi od
stava da je od zajednikog pra-pretka razvoj tekao u tri pravca:
arhaebakterije (metanogene, halofilne, termoacidofilne),
eubakterije (veina bakteija) i
eukariote (biljke, ivotinje, protisti: alge, fungi, protozoe).
Osnovne karakteristike.biolokih vrsta date su u tabeli 2.1. i 2.2.
Tabela 2.1. Do sada utvrena elijska suborganizacija eukariota, prokariota. i arhaea
bakterija
Grupa
elijska
struktura
Karakteristike Vrste u grupi
Eukariote Eukariotska Vieelijska, ekstenzivna
diferencijacija elija i tkiva
Jednoelijska, koenocitina ili
micelijalna, diferencijacija tkiva mala
ili bez
Biljke (semenjae,
paprat, mahovine)
ivotinje (vertebrate,
nevertebrate)
Protisti (alge, gljive,
protozoe)
Eubakterije Prokariotska Metabolizam slian eukariotama Veina bakterija
Arhaea bakterije Prokariotska Specifian metabolizam Metanogeni, halofili,
termoacidofili

Arhaebakterije su po izgledu sline eubakterijama, ali se bitno razlikuju na molekularnom
nivou po emu su slinije eukariotskim vrstama. Ova vrsta bakterija ivi u ekstremnom okruenju
koje podsea na uslove ranog perioda razvoja planete po emu su i dobile naziv. Mnoge od njih su
znaajne u biotehnologiji, na primer metanogene bakterije (proizvodnja biogasa) i sumpor
redukujue vrste (izluivanje metala). Neke od njih produkuju veoma stabilne bioloke kataliza-
tore enzime.
2. BIOLOKI KATALIZATORI 21
Eubakterije se razvrstavaju u vie razliitih grupa. Jedan od naina razlikovanja meu vrsta-
ma je poznato bojenje po Gram-u (bojenje kristal violetom pod odreenim uslovima) na gram po-
zitivne (boje se u purpurno) i gram negativne (ostaju neobojene). Sposobnost bojenja gram pozi-
tivnih vrsta omoguena je postojanjem spoljanje membrane od peptidoglukana koji prima boju,
dok gram negativne vrste tu membranu nemaju. Neke bakterije se ne mogu razvrstavati po Gram-
u, jer nemaju elijski zid, kao, na primer, Mycoplasma koja izaziva pneumoniju, a moe izazvati i
kontaminaciju u bioreaktorima za animalne elije.
Tabela 2.2. Uporedni prikaz osobina prokariota i eukariota
Katakteristike Prokarioti Eukarioti
Genom
Broj DNA molekula
DNA u organelama
DNA kao hromozom
Nukleusna membrana
Mitotika i meiotika deoba
nukleusa

Organele
Mitohondrije
Endeoplazmatini retikulum
Golgi aparat
Fotoasintetski aparat
Flagele

Spore
Vrsta
Otpornost na toplotu

Jedan
Nema
Nema
Nema

Ima

Nema
Nema
Nema
Hromozomi
Proteini jednostavne strukture

Endospore
Visoka

Vie od jednog
Ima
Ima
Ima

Ima

Ima
Ima
Ima
Hloroplast
Kompleksna struktura sa
mikrotubulama

Endo- i egzo spore
Niska

Neke eubakterije imaju sposobnost fotosinteze. Na primer, Cyanobacteria (nazvana plavo
zelena alga) sadri hlorofil i transformie CO
2
u eere. Za razliku od prave fotosinteze, neoksige-
ne fotosintetike bakterije (ljubiaste i zelene bakterije) sadre pigment bakteriohlorofil, ne razla-
u vodu i ne produkuju kiseonik.
Pojedine eubakterije su od velikog znaaja za biotehnoloku proizvodnju. Na primer, neke
vrste aktinomiceta (Actinomycetes), koje su morfoloki sline plesnima (eukariote), jer formiraju
micelijum, dobri su producenti proteaza i amilaza, a neke su producenti antibiotika, amilaza, celu-
laza, polisaharida ili polipeptida (za proizvodnju kapsula).
Eukariote ukljuuju biljne i ivotinjske elije, kvasce i gljive (fungi ), alge i protozoe. Sadre
pravi nukleus i vei broj organela unutar elije. elije eukariota su i do deset puta vee od prokari-
ota, na primer, kod biljaka oko 20 m, ivotinja oko 10 m i kvasaca 5 m. Struktura elijskog zi-
da i membrane je slina prokariotima. Bitna razlika je to eukarioti u citoplazmatinoj membrani
sadre sterole koji uvruju strukturu membrane i daju joj veu elastinost. U pogledu strukture
elijskog zida meu eukariotima postoje znaajne razlike. Neke vrste u elijskom zidu sadre pep-
tido-glukanski sloj, a neke vrste ukljuuju polisaharide i celulozu (na primer, alge).
Gljive su veoma rasprostranjene u prirodi, a spadaju u heterotrofe. Najvanije grupe su kvas-
ci i plesni.
Kvasci su veoma znaajna grupa mikroorganizama u biotehnolokoj proizvodnji. Najvie se
koristi fakultativna vrsta Saccharomyces cerevisiae. U anaerobnim uslovima oni se koriste za pro-
izvodnju etanola i pia (vino, pivo, vone rakije), a u aerobnim uslovima za proizvodnju pekar-
skog kvasca. elije kvasaca su pojedinane, pod odreenim uslovima se povezuju u lani miceli-
jum, oblik im je sferan, ovalan ili cilindrian. Malih su dimenzija 5 do 10 m.
Plesni su, kao i kvasci, od velikog znaaja za biotehnoloku proizvodnju, na primer limunske
kiseline (Aspergillus niger) i mnogih antibiotika, kao to je penicilin (Penicillium chrysogenum).
Imaju micelarnu, esto veoma razgranatu strukturu. Filamentozne forme imaju veliinu 5 20 m.
Mogu rasti suspendovani u tenom supstratu (submerzno) i na povrini supstrata (imerzno). Kada
rastu submerzno, esto formiraju elijske agregate i pelete. Ova osobina moe uticati na prenos
mase nutrijenata i kiseonika do elija unutar agregata. Formiranje peleta moe imati pozitivnu
stranu za njihovo gajenje u bioreaktorima jer smanjuju viskozitet tenog supstrata, to doprinosi
poveanju brzine prenosa mase i spreava kidanje micela usled meanja.
Alge su, u principu, jednoelijski organizmi, iako ima i vieelijskih, koje ive u morskoj
vodi. Tipina veliina elija je 10 30 m. Sve alge sadre pigment hloroplast, koji omoguava
fotosintezu i daje im zelenu boju. Za biotehnoloku proizvodnju znaajne alge su: Chlorella, Spi-
rullina, Scenedesmus i Dunaliella, koje se koriste u tretmanu odreenih vrsta otpadnih voda uz pa-
ralelnu proizvodnju proteina jednoelijskih organizama. Mnogi elirajui materijali, na primer
agar i alginska kiselina, dobijaju se iz morskih algi. Neke alge sadre silicijum u elijskom zidu
(diatomeji), pa se njihove naslage koriste kao pomoni filtracioni materijali u prehrambenoj indus-
triji i biotehnologiji.
Protozoe su uglavnom pokretni jednoelijski organizmi relativno velikih dimenzija
(1 50m). Razvrstavaju se u grupe na osnovu naina kretanja. Ameba se pokree tako to cito-
plazma izduivanjem formira lano stopalo, koje za sobom povlai ostatak elije. Flagelate se po-
kreu pomou flagela. Ovde spada Trypanosomes izaziva mnogih bolesti kod ljudi. Ciliate se
kreu pomou cilija. Nepokretna vrsta Sporozoa je ljudski i ivotinjski parazit. Protozoe su izazi-
vai malarije i dizenterije, ali sa znaajnom ulogom u biolokim postupcima za preiavanje
otpadnih voda. Hranei se mikroorganizmima i suspendovanim organskim zagaenjem, protozoe
redukuju koliinu biolokog mulja i pomau u dobijanju bistrijeg efluenta.
Viruse mnogi oznaavaju kao supstance sa znacima ivota, jer nemaju sposobnost samore-
produkcije. Zbog toga se ne mogu svrstati ni u jednu od navedenih kategorija. Oni su obligatni pa-
raziti koji se reprodukuju, zavisno od vrste, u tkivima biljaka, ivotinja i elijama bakterija. Virusi
koji se reprodukuju u bakterijama nazivaju se bakteriofagi. Poto nemaju sposobnost da akumuli-
raju ili oslobaaju energiju, neaktivni su van elija domaina. Oni nemaju elijsku strukturu i sadr-
aj. Sadre DNK (DNK virusi) ili RNK (RNK virusi) kao genetski materijal. Po sposobnosti da
mogu prenositi genetski materijal i preko RNK, virusi se razlikuju od ostalih elijskih vrsta. U ve-
ini sluajeva genetski materijal virusa prekriven je proteinskim slojem nazvanim kapsid. Poto su
virusi uzronici mnogih obolenja, od posebnog je znaaja proizvodnja antiviralnih agenasa. Viru-
si su veoma znaajni za biotehnologiju, bilo sa apekta njihove tetnosti (infekcija proizvodnih
bakterija u pogonu) ili korisnosti (proizvodnja vakcina ili viralnih kapsida).
2.1.2. Tipovi ishrane mikroorganizama
Prema vrsti izvora osnovnog biogenog elementa ugljenika, mikrorganizmi se dele na
autotrofe i heterotrofe.
Autotrofi (gr. autos sam, trophe hrana) kao izvor ugljenika koriste CO
2
i karbonate, a
kao izvor azota neorganska (amonijak, nitrate ili azot iz vazduha azotofiksacija) ili jednostavna
organska jedinjenja, na primer ureu. Iz ovih prostih jedinjenja oni mogu sintetizovati sve organske
komponente svoje biomase. Ovde spadaju alge, cijanobakterije i jo neke bakterijske vrste.
Heterotrofi (gr. heteros razliit) kao izvor ugljenika koriste organska jedinjenja: ugljene
hidrate, belanevine i aminokiseline, alkohole, organske kiseline, ugljovodonike itd. Oni, takoe,
koriste azot iz organskih jedinjenja, najee iz aminokiselina i belanevina. Mnogi mikroorganiz-
mi, koji su heterotrofi u odnosu na ugljenik, mogu biti autotrofi u odnosu na azot.
Heterotrofi se dele na: saprofite, koji koriste neivu organsku supstancu, i parazite, koji
koriste proizvode metabolizma domaina (obligatni paraziti) ili su, alternativno, zavisno od
uslova, i saprofiti (fakutativni paraziti).
2.1.3. Energetski metabolizam mikroorganizama
Prema vrsti izvora energije mikrorganizmi se dele na fototrofe i hemotrofe.
Fototrofi (alge, cijanobakterije i sumporne purpurne i zelene bakterije) koriste energiju sun-
eve svetlosti. Ovde spadaju fotoautotrofi koji akumuliraju energiju suneve svetlosti u obliku vi-
sokoenergetskog jedinjenja ATP (adenozintrifosfat) iz kojeg se energija koristi u endergoninim
reakcijama anabolizma. Zelene biljke, alge i cijanobakterije koriste CO
2
kao donor ugljenika, a
vodu kao donor elektrona. U procesu fotolize oslobaa se kiseonik. Ovaj proces se naziva fotosin-
teza. Slino, purpurne i zelene sumporne bakterije koriste CO
2
kao izvor ugljenika, a H
2
S kao
donor elektrona, dok se, kao proizvodi, oslobaaju sumporna jedinjenja razliitog stepena oksida-
cije. Ovaj proces se naziva fotoredukcija. Rast fotolitotrofa zavisi od neorganskog davaoca elek-
trona, a fotoorganotrofa od organskog davaoca elektrona.
Fototrofi su izuzetno vani u optem ciklusu ishrane u prirodi, jer su osnovna karika prenosa
suneve energije u ivi svet i omoguavaju kruenje biogenih elemenata, posebno ugljenika i kise-
onika. Sva slobodna energija kojom raspolae ivi svet direktno ili indirektno potie od sunca.
Takoe, sav kiseonik u vazduhu potie iz fotolize vode, koju su obavili ovi organizmi. Pojava ovih
organizama pre oko 2 milijarde godina omoguila je razvoj aeroba, pa i pojavu oveka na planeti.
Hemotrofi (najvei broj bakterija, protozoe i plesni) koriste energiju biohemijskih, kataboli-
kih procesa. Oni se dele na hemolitotrofe i hemoheterotrofe.
Hemolitotrofi sintetizuju organska jedinjenja koristei energiju iz procesa oksidacije neor-
ganskih jedinjenja. Ovde spadaju nitrifikujue bakterije, koje su od posebnog znaaja za kruenje
azota u prirodi i preiavanje otpadnih voda zagaenih neorganskim azotnim jedinjenjima. Dva
roda bakterija Nitrosomonas i Nitrobacter obezbeuju energiju oksidacijom amonijaka i nitrita
prema jednainama, respektivno:

3 2 2 2
NH +3O 2HNO +2H O+557 kJ

2 2 3
2HNO +O 2HNO +146 kJ
Stepen iskorienja energije od strane nitrifikujuih bakterija je veoma mali, u oksidaciji
amonijaka do nitrita 5% a u oksidaciji nitrita do nitrata 7%. Rezultat je veoma mala brzina rasta
ovih bakterija, pa proces nitrifikacije traje veoma dugo.
U hemotrofe spadaju i bezbojne sumporne bakterije, koje vre oksidaciju H
2
S prema jedna-
ini:

2 2 2
H S+O =2H O+2S+272 kJ
Nastali sumpor se akumulira u citoplazmi u obliku granula i u nedostatku H
2
S koristi se
prema jednaini:

2 2 2 4
2S+3O +6H O=2H SO +992 kJ
Gvoevite bakterije kao izvor enegije koriste oksidaciju fero-jona prema jednaini:
( )
3 2 2 2
3
2FeCO +O +6H O=4Fe OH +4CO +167 kJ
Hemoheterotrofi obuhvataju veliki broj mikroorganizama koji energiju obezbeuju oksidaci-
jom sloenih organskih jedinjenja. Ovakav nain obezbeenja energije obino se naziva disanje,
koje se deli na aerobno, anaerobno i fakultativno.
Kod aerobnog disanja je molekularni kiseonik krajnji akceptor elektrona i vodonika u reak-
cijama katabolizma. Najvei broj mikroorganizama pripada ovakvim vrstama. Krajnji akceptori
elektrona i vodonika kod anaerobnog disanja su jedinjenja azota (nitriti i nitrati), sumpora (sulfati)
ili ugljenika (CO
2
). Fakultativno disanje je poseban oblik disanja hemoheterotrofnih mikroorgani-
zama, koje se odvija u odsustvu kiseonika. Pojedine vrste koriste ovaj oblik disanja kao alternati-
vu, tj. u prisustvu kiseonika koriste aerobno disanje, a u odsustvu kiseonika anaerobno disanje
(fermentaciju). Ovde spadaju fakultativni anaerobi. Tipian primer su pojedine vrste kvasaca, koje
se u prisustvu kiseonika uspeno razmnoavaju, a bez prisustva kiseonika izazivaju alkoholno,
metansko, mlenokiselo, propionsko ili drugo vrenje. Kranji akceptor elektrona i vodonika je neko
organsko jedinjenje.
Kada se u okolini ne nalazi dovoljno hrane za rast i razmnoavanje mikroorganizama, tj. u
odsustvu egzogenog supstrata (hrane), elije, da bi opstale, prelaze na endogeni metabolizam, tj.
korienje endogenog supstrata. Endogeni supstrati su rezervne supstance, koje je elija akumuli-
rala u uslovima dovoljnih koliina egzogene hrane. Zavisno od vrste mikroorganizama, to su: poli-
saharidi (skrob, glikogen), lipidi, sumpor i fosfor. Nakon iscrpljenja rezerve hrane, elije odumiru.
Ovaj proces se naziva autoliza. Osloboeni konstituenti njihove biomase slue preivelim elija-
ma kao hrana. Autoliza se nastavlja sve do samounitenja kulture. Ovaj prirodni proces je u veini
biotehnolokih procesa tetan, ali se koristi u biolokom preiavanju otpadnih voda kao jedna od
mogunosti stabilizacije biolokih muljeva.
2.1.4. Uslovi u ivotnoj sredini i aktivnost mikroorganizama
Ukupna aktivnost mikroorganizama, ukljuujui njihov opstanak, direktno zavisi od uslova u
okruenju, a posebno u neposrednoj ivotnoj sredini (okolini). Iz okolne (spoljne) sredine mikro-
organizmi uzimaju potrebna jedinjenja za sintezu elijskih komponenti i generisanje energije neo-
phodne za biohemijske procese. Mnogi fiziki (temperatura, pH, aktivnost vode, turbulencija, pri-
tisak) i hemijski (koncentracija kiseonika, prisustvo toksika) faktori ivotne sredine mogu stimuli-
sati ili u potpunosti onemoguiti ivotnu aktivnost mikroorganizama. Takoe, mikroorganizmi,
svojom aktivnou, mogu znatno da utiu na okolnu sredinu, na primer, da menjaju sastav i fizi-
ke osobine okolne sredine. Jednom reju, izmeu mikroorganizma i okolne sredine postoji bliska,
uzajamna veza od koje, u sluaju industrijskih mikroorganizama, u velikoj meri zavisi njihova
produktivnost, a i ekonominost biotehnolokog procesa.
Hemijski faktori ivotne sredine (okoline)
Vrsta i koncentracija nutrijenata. Pod nutrijentima se podrazumevaju proste i sloene
organske i neorganske supstance, koje su neophodne za rast i razmnoavanje mikroorganizama.
Nutrijenti se dele na:
izvore biogenih elemenata,
izvore oligo- i mikroelemenata i
biotike.
Biogeni elementi (makroelementi) su esencijalni (neophodni) elementi koji ulaze u sastav
biomase. Sledeih pet su najbitniji: C, H, O, N i P, jer ulaze u sastav osnovnih jedinjenja ivih e-
lija. Veina mikroorganizama koristi C, H i O iz istog organskog izvora, a N i P iz organskih ili
mineralnih supstanci. Pored organskih supstanci bitan izvor H i O je voda. Organske supstance,
koje su izvor biogenih elemenata (ugljeni hidrati, belanevine, lipidi), imaju dvostruku ulogu: one
su.ujedno izvor C, H, i O i energije.
Pored prisustva, veoma je bitan i meusobni kvantitativni odnos izvora biogenih elemenata.
Taj odnos je odreen hemijskim sastavom mikrobne biomase. Priblian odnos tri kljuna biogena
elemenata u mikrobnoj masi je C : N : P = 50 : 7 : 1. Svaki poremeaj tog odnosa u raspoloivoj
hrani ima za posledicu poremeaj u rastu i razmnoavanju mikroorganizama. Zakonom minimu-
ma odreena je minimalna potrebna koliina svakog biogenog elementa u odnosu na ostale bioge-
ne elemente. To znai da e ako je jedan od biogenih elemenata u manjku prema drugima, procesi
biosinteze prestati kada se taj biogeni element utroi. Takav supstrat se naziva limitirajuim. Gaje-
nje elija u uslovima limitirajueg supstrata koristi se u biotehnologiji za indukciju proizvodnje
metabolita.
Oligoelemente ini vea grupa elemenata: K, Ca, Mg, S i Fe, koji ulaze u sastav mikrobne
biomase, ali u koliini koja je znatno manja od koliine biogenih elemenata.
Mikroelementi su najraznovrsnija grupa elemenata, koji se uglavnom obezbeuju iz mineral-
nih supstanci. Smatra se da veina metalnih jona ulazi u sastav ivih organizama. Oni uglavnom
ulaze u sastav enzima, pa im je, i pored uea u vrlo malim koliinama, uloga veoma znaajna.
Njihov deficit spreava aktivnost i sintezu enzima, to remeti metabolizam elija.
Kontrola i regulacija pH je od velike vanosti za postizanje optimalne proizvodnosti u mno-
gim bioprocesima. Tokom rasta, mikroorganizmi razliito koriste pojedine hranljive komponente,
a istovremeno izluuju metabolite. Zavisno od vrste zaostalih komponenti u hranljivoj podlozi i
vrste nastalih metabolita (na primer, organske kiseline), pH vrednost podloge se moe znaajno
menjati. U cilju korekcije pH vrednosti bazna sredina se neutralie kiselinom, a kisela sredina ba-
zom. Drugi, esto korien nain, je da se hranljivoj podlozi dodaju jedinjenja koja slue kao
puferi. Najznaajniji puferi su fosfati, koji istovremeno slue i kao izvor fosfora. U izvesnom
broju sluajeva, izbalansiranom smeom izvora ugljenika i azota, moe se odravati odreena pH
vrednost hranljive podloge, jer proteini, peptidi i aminokiseline imaju puferski kapacitet.
Fiziki faktori ivotne sredine
Hranljiva podloga. Sastav hranljive podloge (izvori biogenih, makro- i mikro-elemenata,
energetski izvori, pomoni faktori rasta) je od esencijalnog znaaja za opstanak mikroorganizama
u ivotnoj sredini. Opis hranljivih podloga dat je u poglavlju 3.2.
Kiseonik. Kod aerobnih mikrorganizama smanjenje koncentracije rastvorenog kiseonika u
vodi ima za posledicu smanjenje njihove aktivnosti, a odsustvo kiseonika izaziva prestanak aktiv-
nosti i odumiranje. Donja granica koncentracije kiseonika u hranljivoj podlozi za aerobne bakteri-
je je u oblasti 5 10% od zasienja vode kiseonikom (tj. 0,4 do 0,8 mg O
2
/dm
3
na 20 C). Narav-
no, vrednost 0,8 mg O
2
/ dm
3
je povoljnija, jer postojea rezerva spreava brz ulazak sistema u ana-
erobno stanje. Iz toga sledi zahtev da se u aerobnim biotehnolokim postupcima vri to bolja
aeracija ili oksigenacija, to podrazumeva unoenje vazduha ili istog kiseonika u hranljivu pod-
logu. Kako je koncentracija kiseonika oko pet puta manja u vazduhu u odnosu na ist kiseonik,
sledi da e pogonska sila prenosa mase kiseonika biti vea iz atmosfere istog kiseonika nego iz
vazduha. To je razlog to se u velikim bioreaktorima (na primer, u biolokom preiavanju ot-
padnih voda) umesto vazduha koristi ist kiseonik ili njegova smea sa vazduhom.
Aktivnost vode. Voda ini 80-90% mase mikrorganizama. U njoj se odvijaju sve metabolike
reakcije u ivoj eliji. Samo rastvorene hranjive supstance mogu biti transportovane u eliju i iz
elije u okolnu sredinu. Voda je istovremeno katalizator brojnih reakcija, reaktant u procesima
hidrolize itd. Potreba mikroorganizama za vodom, kvantitavno se izraava kao aktivnost vode (a
v
)
pomou sledeeg izraza:
ln
55, 5
V
v m f
a

= (2.1)
gde je: v broj jona nastalih iz svakog rastvorenog molekula, m molarnost rastvora i.. f - molarni
osmotski koeficijent.
Aktivnost iste vode je jednaka jedinici. Rastvaranjem supstanci u vodi smanjuje se njena
aktivnost. Mikroorganizmi mogu rasti u vodenoj sredini u kojoj se vrednost aktivnosti vode nalazi
u opsegu od 0,65 do 0,99. Bakterije zahtevaju visoku vrednost aktivnosti vode (0,93 do 0,99), neki
vii oblici mikrorganizama (kvasci ili plesni) podnose nie vrednosti (0,80 do 0,91), a neki
osmofilni mikrorganizmi znatno nie (ak do 0,3).
Temperatura. Rast mikroorganizama i formiranje proizvoda njihovog metabolizma su rezul-
tat niza biohemijskih reakcija zavisnih od temperature u eliji. Poto elije mikroorganizama ne-
maju sposobnost samoregulacije temperature, elijska temperatura direktno zavisi od temperature
okoline. Prema vrednosti potrebne temperature za njihov optimalan rast, mikrooganizmi se dele
na:
psihrofilne (optimalna temperaturna oblast 0 do 25 C)
mezofilne (15 do 45 C)
termofilne (45 do 65 C)
Svaka mikrobioloka vrsta ima minimalnu, optimalnu i maksimalnu temperaturu rasta, pa je
raspon temperature za rast i intenzivne aktivnosti ui od navedenih granica. Veina mikroorgani-
zama optimalno raste izmeu 20 i 30 C.
Biosinteza proizvoda metabolizma je, takoe, zavisna od temperature na slian nain kao i
rast elija, s tim to optimalne temperature ne moraju biti iste. Uticaj temperature na biosintezu
proizvoda treba posmatrati ne samo sa aspekta brzine biosinteze ve i sa aspekta konverzije sup-
strata u proizvod ili stepena iskorienja supstrata. Sa poveanjem temperature poveava se ener-
gija aktivacije poeljnih, ali i nepoeljnih biohemijskih reakcija, tako da zbirni efekat na prinos
proizvoda i iskorienost supstrata moe biti negativan.
Treba imati na umu da temperatura utie i na druge aspekte rasta mikrooganizama: iskorie-
nje pojedinih nutrijenata, konverziju supstrata u mikrobnu biomasu i metabolite itd. Takoe, tem-
peratura ima znaajan uticaj na brzinu difuzije u bilokim reaktorima.
Koncentracija vodoninih jona pH. Vodonini joni imaju znaajan uticaj na konformaciju
(prostornu strukturu) enzima i na tok biohemijskih reakcija koje oni katalizuju. Mikroorganizmi su
najaktivniji u oblasti optimalnih vrednosti pH za delovanje kljunih enzima. Postoje minimalne i
maksimalne vrednosti pH pri kojima je jo mogu opstanak mikroorganizama. Krive koje prikazu-
ju zavisnost aktivnosti (rasta) mikroorganizama od pH vrednosti po obliku su sline krivama za-
visnosti rasta od temperature (slika 2.1). Neki mikroorganizmi imaju optimum pH izmeu 1 i 2
(acidofili), drugi iznad 9 (alkalofili), dok je za veinu optimalna neutralna oblast od 6 do 8
(neutrofili). Citoplazmatina membrana je relativno nepropusna za H
+
i OH
-
jone, tako da se pH
vrednost u citoplazmi manje menja nego u okolini. Zbog toga, mikroorganizmi bolje podnose pro-
mene pH nego promene temperature.
Pritisak. Veina mikroorganizama ima dobar rast i aktivnost na normalnom atmosferskom
pritisku. Veina mikroorganizama ne moe da raste na pritisku veem od 500 bar, a pritisci od 100
500 bar obino spreavaju rast mikroorganizama. Poveani pritisak izaziva produenje takozva-
ne lag faze rasta i usporava deobu elija.
Mehanika delovanja. Otpornost elija razliitih mikrobiolokih vrsta na mehaniko delova-
nje iz spoljne sredine (na primer, smicanje u biolokim reaktorima) je razliita. U principu, ova ot-
pornost nije velika, pa predstavlja jedan od problema u bioreaktorskoj tehnici.
Antipenuavci. Penuanje esto prati bioprocese, naroito ako hranljiva podloga sadri siro-
vine bogate proteinima. Penuanje izaziva velike probleme (izlivanje iz biolokog reaktora, ome-
tanje prenosa mase i toplote), koji mogu uticati na stabilnost procesa biosinteze. Da bi se suzbilo
nastajanje pene tokom procesa, potrebno je dodavati jedinjenja (tzv. antipenuavce), koja, smanje-
njem povrinskog napona tenosti, onemoguavaju formiranje pene. Za tu svrhu se koriste: alko-
holi, estri, masne kiseline, silikoni, sulfonati itd.
2.1.5. Izolacija i oplemenjivanje proizvodnih mikroorganizama
Mikroorganizmi koji se koriste kao bioloki katalizatori u biotehnolokoj proizvodnji
nazivaju se proizvodni mikroorganizmi. Da bi biotehnoloki proces bio uspean, proizvodni soj
odabrane mikrobioloke vrste mora ispuniti sledee uslove:
da je ista kultura bez stranih mikroorganizama i/ili faga,
da se moe dugo uvati kao ista kultura pod to jednostavnijim uslovima,
da soj nije patogen, kao i da prozvodi biosinteze nisu toksini,
da ima visoku reproduktivnu vitalnost,
da se odlikuje visokom genetskom stabilnou,
da se pomou mutagenih agenasa ili tehnikom rekombinantne DNK moe oplemeniti, tj. da
mu se prirodna, za biotehnologiju korisna svojstva, mogu poboljati,
da to bre ulazi u eksponencijalnu fazu razmnoavanja i fazu produkcije eljenog
proizvoda (metabolita),
poeljno je da ima sposobnost samozatite od infektivnih mikroorganizama,
da se moe gajiti na to jeftinijim i to pristupanijim sirovinama,
da se uslovi gajenja u industrijskim razmerama mogu to lake ostvariti (na primer, da je
temperatura gajenja to via, a pH to nii),
da ima visoku produktivnost eljenog proizvoda, a to manju produkciju sporednih
metabolita i
da se eljeni proizvod biosinteze moe lako izolovati iz podloge.
Mikrobioloke vrste koje ispunjavaju sve navedene uslove ne postoje u prirodi. Neke od
mikrobiolokih vrsta u manjoj ili veoj meri ispunjavaju ove uslove, pa ih je potrebno izolovati iz
njihovih prirodnih stanita.
Izolacija proizvodnih mikroorganizama
Mikroorganizmi naseljavaju razliita prirodna stanita (zemljite, vodu, vazduh, biljni i ivo-
tinjski materijal organskog karaktera) u kojima nalaze potrebnu hranu za rast i razmnoavanje.
Prirodna stanita se meusobno razlikuju po uslovima za opstanak biolokih vrsta. Priroda stanita
je prvi pokazatelj o vrsti mikroorganizama koja se iz tog stanita mogu izolovati. Na primer, za
proizvodnju vina i rakija korisne mikroorganizme je mogue izolovati iz plodova voa, za mle-
no-kiselo vrenje iz turije i kiselog kupusa itd.
Izolacija mikroorganizama se obavlja na sledei nain:
metodom iscrpljivanja,
metodom uzastopnog razreenja,
primenom selektivnih podloga,
primenom specifinih uslova gajenja i
metodom mikromanipulacije.
Ovi postupci su opte poznati i iroko primenjeni u mikrobiolokim laboratorijama. Pomou
prva etiri postupka su iz prirodnih stanita izolovani sojevi proizvodnih mikrorganizama koji se
primenjuju u klasinim biotehnologijama. Metod mikromanipulacije je novijeg datuma i razvijen
je poto su razvijeni mikromanipulatori (mikroskopi velikog uveanja i ureaji za izdvajanje elje-
ne mikrobioloke jedinke).
Tehnike oplemenjivanja mikroorganizama
Razvoj biotehnoloke proizvodnje prvenstveno je zavisio od raspoloivih proizvodnih
organizama. Stalna tenja da se dobiju to kvalitetniji sojevi inicirala je razvoj postupaka za
poboljanje (oplemenjivanje) proizvodnih sojeva u cilju ispunjenja to veeg broja biotehnolokih
zahteva. Prvi razvijeni postupci oplemenjivanja bili su izazivanje mutacija, tj. dobijanje mutanata
sa oplemenjenim svojstvima. Danas su opte prihvaene tehnike rekombinantne DNK.
Sve tehnike oplemenjivanja bazirane su na osnovnom biolokom principu prenosa genetskih
informacija sa jedinke na jedinku u okviru vrste, to se moe prikazati sledeom opte prihvae-
nom relacijom:

PROTEIN NK DNK DNK
e prevodjenj a translacij je prepisivan ija transkripc udvajanje a replikacij

) ( ) ( ) (

Nukleinske kiseline (DNK i RNK) su nosioci naslednih informacija, a proteini (enzimi,
strukturni, regulatorski, zatitni, transportni i dr.) su realizatori informacija. Prema tome, ako se
izmeni genetska informacija spoljanjim delovanjem na DNK, potomstvo e dobiti nova svojstva.
Ako su ova svojstva pozitivna sa aspekta biotehnologije ili uopte, potomstvo e predstavljajti
oplemenjeni soj.
Mutacije mikroorganizama. Najstarija tehnika oplemenjivanja koristila je mutagena sredstva
koja su izazivala promene na genima u molekulu DNK (promene vrste nukleotida i/ili redosleda
povezivanja nukleotida u genima). Kao mutageni agensi koriene su toksine supstance, UV zra-
enje i jonizujua zraenja. Poto se promene u strukturi gena, koje su izazivane na ovaj nain
nisu mogle usmeravati, kao proizvod delovanja na odreenu mikrobioloku vrstu dobijani su: po-
zitivni ili korisni (mutanti oplemenjenih osobina), negativni ili tetni (sa nekorisnom, pa i tetnom
mutacijom) i utljivi (mutanti bez ekspresije izazvane promene) mutanti. Iz ove smee potrebno je
izolovati pozitivne, oplemenjene mutante. S obzirom na ogroman broj mutanata, raznih karakteris-
tika, izolacija oplemenjih je zametan posao. Obino su ovako oplemenjeni sojevi vremenom gubili
steena svojstva i postajali nekorisni. To je razlog to se danas ova tehnika praktino ne koristi.
Tehnike rekombinantne DNK. Razvoj ovih tehnika zadnjih decenja dao je biotehnologiji
neslueni razvojni impuls. Zahvaljujui oplemenjenim sojevima razliitih biolokih vrsta (mikrob-
nih, animalnih i biljnih) dobijeni su bioloki katalizatori koji biotehnoloku proizvodnju dovode u
paralelu sa hemijskom, a u mnogim sluajevima joj daju znaajnu prednost. Tehnike rekombinant-
ne DNK ne pruaju samo velike mogunosti oplemenjivanja u okviru jedne vrste i dobijanje neo-
graniene koliine istovetnih elija (klonovi), ve pruaju mogunost ukrtanja gena, ne samo
srodnih, ve i udaljenih biolokih vrsta.
2.2. BILJNE I ANIMALNE ELIJE I TKIVA
Biljne i animalne elije, kao i ostale eukariotske vrste, imaju sloenu grau, koja ukljuuje
nukleus i brojne organele. Ove dve vrste elija meusobno se razlikuju po grai elijskog zida.
elijski zid biljaka je sastavljen od celuloznih vlakana cementiranih pektinom, to mu daje veli-
ku vrstinu. Animalne elije nemaju elijski zid, ve samo citoplazmatinu membranu, zbog ega
su neotporne na spoljanja mehanika delovanja i teko ih je gajiti u klasinim bioreaktorima.
Skica izgleda mikrobne, animalne i biljne elije data je na slici 2.1.

Slika 2.1 Skica strukture a) mikrobne, b) biljne i c) animalne
2.2.1. Animalne elije i tkiva
Animalne elije se koriste kao veoma znaajni bioloki katalizatori u biotehnologiji jer mogu
proizvesti veliki broj veoma znaajnih terapeutskih proteina. Sigurno je da e se oblast njihove
primene u biotehnologiji sve vie poveavati. U tome e veliku ulogu imati tehnika rekombinatne
DNK, koja e omoguiti uveanje produktivnosti (oplemenjivanje) nativnih elija. Najznaajniji
biotehnoloki proizvodi dobijeni pomou animalnih elija su: monoklonarna antitela, imunobiore-
gulatori (interferon, limfokini, interleukin, ilijski plazmogeni regulatori), virusne vakcine, hormo-
ni, enzimi, insekticidi, pojedinane elije i tkiva (polusintetska kona i kotana tkiva). Ovoj grani
biotehnologije predstoji ogroman razvoj u budunosti.
Animalne elije su tipini eukarioti. Sfernog su ili elipsoidnog oblika, veliine 10 30 m.
Okruuje ih tanka plazmina membrana sastavljena od proteina, lipida i ugljenih hidrata, a elijski
zid ne poseduju. Na membrani nekih elja formiraju se specifine zone nazvane mikrofile, koje
poveavaju povrinu dodira sa okolinom i time poveavaju transport materijala. Povrina animal-
nih elija je negativno naelektrisana zbog ega pokazuje afinitet za vezivanje na pozitivno naelek-
trisane povrine, na primer, sefadeks ili kolagen. Ova osobina se koristi u tehnici imobilizacije ani-
malnih elija. Mnoge animalne elije poseduju specifine povrinske receptore kojima se vezuju
za ligande nosaa. Neke animalne elije nemaju tenju vezivanja za nosae i uspeno mogu rasti u
suspendovanoj kulturi. Animalne elije imaju citoskeleton koga ine tri vrste proteinskih filame-
nata (aktin filament, intermedijarni filamenti i mikrotubule) pomou kojih se kontroliu mehani-
ka otpornost, oblik, kretanje i deoba elija. elijska deoba i kretanje se kontroliu polimerizacijom
ili depolimerizacijom mikrotubula. Zahvaljujui tom mehanizmu kontrole rasta i umnoavanja
animalnih elija, antikancerogeno delovanje nekih lekova zasnovano je na spreavanju depolime-
rizacije mikrotubula to zaustavlja deobu elija.
Sastav nutrijenata u podlozi za gajenje animalnih elija bitno se razlikuje od sastava podloga
za gajenje ostalih elija. U podlozi treba da se nalazi glukoza, glutamin, esencijalne i neesencijalne
aminokiseline, serum (konjski ili telei) i mineralne soli. Animalne elije glukozu i glutamin ko-
riste kao izvor energije i prekursor za sintezu konstituenta biomase preko glikolize, pentozo-fos-
fatnog puta i ciklusa trikarbonskih kiselina, dok se u respiratornom lancu oslobaa energija koja se
akumulira u obliku adenozintrifosfata (ATP). Takoe, animalne elije mogu sintetizovati glukozu
iz piruvata putem glukoneogeneze. Meuproizvodi metabolizma, mlena kiselina i amonijum jon,
toksini su za eliju u veoj koncentraciji, prvenstveno zbog uticaja na pH elijske citoplazme.
Za dobijanje animalnih elija kao polazni materijal koriste se tkiva odreenih organa ivoti-
nja, na primer, bubrega ili plua. Za propagaciju animalnih elija uzima se eksplant (komadii
tkiva). Sve dok eksplant zadrava svoju strukturu i funkciju, govori se o kulturi tkiva ili organa.
Ako se izvri dezintegracija tkiva enzimima (na primer, tripsinom), hemijskom razgradnjom helat-
nim agensima (na primer, EDTA) ili mehanikim usitnjavanjem, govori se o kulturi animalnih
elija. Zasejavanjem elija u definisanu hranljivu podlogu dobija se primarna kultura (primarna
linija) koja, za razliku od biljnih elija, ne formira agregate ve na zidovima staklenog suda formi-
ra tanak sloj. Pojedinane elije primarne linije se oslobaaju iz formiranog sloja pomou proteo-
liznog enzima tripsina.
U sledeoj fazi gajenja dobijaju se elije sekundarne kulture (sekundarna linija). O soju ani-
malnih elija moe se govoriti ako se selekcijom ili kloniranjem dobiju elije sa definisanim i
stabilnim osobina. Alteracijom, elijska linija moe postati kontinualna i gajiti se uslovno neogra-
nieno. Kada i kako elijska linija prelazi u kontinualnu za sada nije mogue tano utvrditi ali je
kao kriterijum usvojeno sedmostruko subgajenje u intervalima od tri dana. Alteracija kulture moe
se izvriti unoenjem stranog genetskog materijala (transformacija).
Mnoge elije sekundarne kulture mogu se adaptirati za rast u suspendovanoj kulturi. Animal-
ne elije koje zahtevaju nosa za razvoj nazivaju se elije zavisne od nosaa. Suprotno njima, ne-
ke animalne elije mogu rasti u suspendovanoj kulturi; one se nazivaju elije nezavisne od nosaa.
Mnoge diferencirane animalne elije (na primer, ljudski fibroplasti WI-38 i MRC-5, koji se
koristi za dobijanje humanih vakcina) jesu mortalne ili netransformisane, jer se mogu deliti ogra-
nien broj puta (na primer, 30 deoba kod fibrolpasta MRC-5). Ovaj fenomen nije dovoljno izuen.
Za razliku od njih, elije koje se mogu dugorono deliti nazvaju se kontinualne, nemortalne elije
ili transformisane elije. elije kancera su prirodno transformisane, ali nije sigurno da su sve
transformisane elije kancerogene.
Izmeu netransformisanih i transformisanih elija postoje bitne razlike. Prve se uspeno dele
u suspendovanoj kulturi, dok je za druge potrebna prethodna adaptacija, to je od posebnog znaa-
ja za biotehnoloku proizvodnju u industrijskim razmerama. Bitan fenomen kod animalnih elija
je kontaktna inhibicija, zbog koje netransformisane elije na nosau formiraju samo dvodimenzio-
nalni tanak sloj, jer se deoba elija inhibira kada povrina jedne elije doe u kontakt sa drugom.
Suprotno tome, transformisane elije su neosetljive na dodir sa drugim elijama, pa mogu rasti i u
suspendovanoj kulturi.
Zahvaljujui povoljnim svojstima za gajenje i produkciju, elije pojedinih insekata, riba i ba-
cilo-virusi su znaajne za biotehnologiju. Tako su, na primer, bacilo-virusi, koji inficiraju insekte,
idealan vektor za genetsko inenjerstvo, a nisu patogeni za oveka.
Kultura hibridoma je znaajna kategorija animalnih elija za biotehnologiju. Hibridoma (hi-
bridne) elije dobijaju se pomou limfocita (elije krvi koje formiraju antitela) sa kancerogenim
melanoma elijama. Normalni limfociti su mortalni, rastu polako i produkuju antitela. Kada se iz-
vri njihova fuzija sa melanoma elijama, oni postaju nemortalni i kontinualno produkuju antitela.
Korienjem specifinih monoklonarnih (nastalih iz jedne elije) hibridoma elije, mogue je do-
biti antitela za specifine antigene.
Za dobijanje hibridoma elija, ivotinje se imuniziraju razliitim antigenima. Kao reakcija na
antigene, ivotinje produkuju antitela. elije koje produkuju antitela (na primer, B limfociti slezi-
ne) izoluju se i fuzioniu sa elijama tumora. Dobijene hibridne elije poseduju veliku produkciju
specifinih antitela protiv imunogenih agenasa.
Uslovi gajenja animalnih elija
Animalne elije se kultiviu u hranljivim podlogama specifinog sastava. Optimalna tempe-
ratura za razvoj varira u oblasti od 25 do 35 C zavisno od vrste, a pH vrednost se odrava pribli-
no 7,3 pomou pufera, najee karbonatnog. Vreme udvostruenja im je 10 50 h, a tipina
vrednost je 20 h. Zahtev za kiseonikom iznosi 0,06 do 0,2 mol O
2
/h po eliji, to je manje od mik-
robnih i biljnih (oko 10 puta) elija. Tipina koncentracija elija u suspendovanoj kulturi iznosi
0,1 do 1 g/dm
3
(5
.
10
5
5
.
10
6
elija/cm
3
), to je 10 do 50 puta vie nego kod monoslojne kulture na
nosau. Suspendovana kultura 5 x 10
6
elija/dm
3
zahteva 0,1 do 0,6 mmol O
2
/dm
3.
h. Za obezbee-
nje ove koliine kiseonika, koristi se aeracija vazduhom obogaenim sa 5 % CO
2
,

koji kompenzuje
njegovu asimilaciju od strane elija, ime se karbonatni pufer odrava aktivnim. U biolokim
reaktorima potrebno je ostvariti zadovoljavajui prenos mase kiseonika (vrednost
L
k a reda 5 do
25 h
-1
za koncentracuju suspendovanih elija 10
6
/cm
3
). Pri tome se mora uzeti u obzir injenica da
su animalne elije neotporne na mehanika delovanja. U laboratorijskim uslovima koriste se
stakleni sudovi uvreni na tresilici, stakleni sudovi sa magnetnom mealicom ili tave sa tankim
slojem hranljive podloge (2 do 5 cm). U industrijskim uslovima koriste se bioloki reaktori
posebnih konstrukcija, a u hranljivu podlogu se dodaju protektori mehanikog delovanja. Na
mehaniko delovanje otpornije su imobilisane animalne elije od suspendovanih elija.
Kinetika rasta animalnih elija slina je kinetici rasta mikrobnih elija. Lag faza je relativno
kratka, maksimum rasta se postie u toku 3 do 5 dana, nakon ega broj elija naglo opada kao po-
sledica toksinog delovanja metabolita, mlene kiseline i amonijaka. Opadanju broja elija dopri-
nosi njihova liza, koja je prouzrokovana meanjem u bioreaktoru.
2.2.2. Biljne elije i tkiva
U Zapadnom svetu proizvodi se vie od 25 % farmaceutskih preparata na bazi biljaka, dok je
na Istoku taj procenat znatno vei.
Biljke su znaajan izvor razliitih hemikalija, poznatih kao fitohemikalije, sa najraznovrsni-
jom primenom, na primer, kao lekovite supstance, pesticidi, mirisi, fine hemikalije itd. Ove sup-
stance se tradicionalno ekstrahuju iz itave biljke ili njenih delova pogodnim rastvaraem, a zatim
izoluju i preiavaju do trinog kvaliteta. Kod komercijalne proizvodnje, ovaj pristup podrazu-
meva plantano gajenje biljne vrste sa velikom produktivnou. Mnoge od navedenih supstanci se
mogu dobiti hemijskom sintezom, koja je pouzdanija i jeftinija od tradicionalnog postupka do-
bijanja biohemikalija.
Pored lekovitih supstanci, biljke proizvode: prehrambene boje, arome, zaine, zaslaivae i
dr. Ti proizvodi imaju sloen hemijski sastav i naelno nisu proteinskog karaktera. Dobijaju se
ekstrakcijom iz plodova, kore, lia ili korena biljaka. Veina ekstrahovanih supstanci se koriste
kao proizvodi, bez hemijske transformacije, a neke se koriste kao prekursori za hemijske sinteze
za dobijanje polusintetskih proizvoda.
Klasina proizvodnja zahteva plantano gajenje biljaka, to je povezano sa nizom problema,
kao to su: karakteristike podneblja, nekontrolisani uslovi, dug period vegetacije, napadi tetoina
itd. Pojedine biljke se mogu gajiti na otvorenom prostoru samo u odreenim klimatskim uslovima.
Poslednjih 40-tak godina kulture biljnih tkiva predstavljaju alternativni izvor fitohemikalija,
koji moe biti opravdan ako se odreena biljka teko gaji, ako ima dugaak period gajenja ili daje
mali prinos eljene supstance ili kad hemijska sinteza eljene supstance nije izvrena ili njeno iz-
vrenje prate tehniki problemi, a cena proizvoda je vrlo visoka (vea od 1000 US$/kg). Osim to-
ga to se kulturama biljnih tkiva dobijaju biohemikalije pod kontrolisanim uslovima, nezavisno od
geografskih i klimatskih faktora, u mnogim sluajevima, pomou njih se ostvaruju vei prinosi
proizvoda nego plantanim gajenjem. Uporedne vrednosti prinosa nekih jedinjenja dobijenih po-
mou biljaka i kulture biljnih elija date su u tabeli 2.3. Njihova primena je ograniena sporim
rastom i genetikom nestabilnou biljnih elija, loom kontrolom diferencijacije elija i nemo-
gunou odravanja fotoautotrofnog rasta. Kulturama biljnih elija mogu se dobiti proizvodi
kojih nema u prirodi. Tome treba dodati mogunost dobijanja i korienja transgenih biljnih elija
i tkiva sa velikim potencijalom za proizvodnju niza novih proizvoda, nekarakteristinih za biljni
svet, na primer vakcina.
Tabela 2.3. Uporedne vrednosti prinosa nekih jedinjenja dobijenih pomou biljaka i
kulture biljnih elija
Prinos, mg/g
ss

Proizvod Biljna vrsta
elijska kultura Biljka
Antrahinon Morianda citrifolia 0,19 0,02 (koren)
Ajmalicin, serpentin Catharanthus roseus 13 2,6
Diostenin Dioscorea deltoidea 26 20 (krtola)
Saponin Panax ginseng 3,8 3-33
Nikotin Nicotina tabacum 30-40 20-50
Ubihinon Nicotina tabacum 0,5 16 (list)
Teabin Papaver bracteatum 130 1.400 (koren)

Naalost, genetika i fiziologija biljaka su, za sada, znatno manje izuene kod ivotinja i mik-
roorganizama. Zbog toga, tehnika rekombinantne DNK jo nije dala rezultate koji bi mogli biti
preneti u industrijsku proizvodnju. Za sada se pokazalo da je ekonomski i tehnoloki opravdanije
pomou biljaka proizvoditi specifine intermedijare, a zatim iz njih hemijskom sintezom dobijati
konane proizvode. Dobar primer za to je polusintetska proizvodnja antikancerogenog agensa
paclitaxela (taksola), koji se dobija hemijskom sintezom iz prekursora ekstrahovanog iz kore
stabla Taxus brevifolia. Pre ovoga, Paclitaxel se odobijao ekstrakcijom iz biljke, ali je za dobijanje
potrebne koliine za leenje jednog pacijenta bilo potrebno celo stablo staro 10 godina.
Karakteristike kulture biljnih elija
elije viih biljaka ne postoje prirodno izolovane, ve su deo organizovane stukture itave
biljke. Deoba elija normalno nije praena razdvajanjem nastalih elija, ve one ostaju u kontaktu
sa susednim elijama, koji doputa direktnu indirektnu hemijsku komunikaciju izmeu njih, preko
protoplazmine veze i gradijenata koncentracije hormona i elektrinog potencijala. U suspenziji
individualnih elija ove hemijske komunikacije se uglavnom prekidaju, tako da elije nastale deo-
bom ne imitiraju morfoloki tip elija od kojih su nastale. ta vie, est je sluaj da ponovljeno
subgajenje jedne elijske linije vodi odabiru bre-rastuih elija. Ovi odreeni morfoloki tipovi
elija su vezani sa modelima ekspresije gena, koji nisu, verovatno, oni koji su vezani sa produkci-
jom metabolita. Na osnovu ove injenice, kod industrijskog gajenja biljnih elija, esto je sastav
tene podloge u fazi produkcije metabolita drugaiji nego u fazi rasta elija, da bi se elije odrale
u biosintetski aktivnom stanju, bez aktivnog rasta.
Agregacija biljni elija u suspenziji je uobiajena pojava, koja zavisi od elijske linije, staros-
ti kulture i uslova gajenja. Promena oblika rasta se moe desiti pri poveanju razmera bioreaktora,
to ukazuje na znaaj identifikovanja morfololokog oblika u aktuelnim uslovima rasta i sa
starou kulture.
Individualne biljne elije su sfernog do cilindrinog oblika, karakteristine dimenzije 10 do
100 m. One imaju tanke zidove, jer se elijski materijal koji gradi zid elije (polisaharidi i gliko-
proteini) izluuje u tenu podlogu. U odsustvu razdvajanja posle deobe, grade se agregati sa oko
stotinak elija, veliine do nekoliko milimetara. Zbog veliine i tankih zidova, biljne elije su
sklone mehanikom oteenju dejstvom smicajnih sila i turbulentnih vrtloga, kao i sudarima sa
pokretnim i nepokretnim delovima bioreaktora. Na drugoj strani, njihova brzina taloenja je rela-
tivno velika, to ubrzava njihovo odvajanje od tene podloge.
Agregacija, interakcija agregata, morfoloki oblik agregata i individualnih elija, velike
koncentracije elija (i do 70 g/dm
3
raunato na suvu masu) i sekrecija polimera imaju za posledicu
veliki prividni viskozitet tene podloge. Veina suspenzija biljnih elija pokazuje vremenski neza-
visne nenjutnovske osobine, i to: osobine pseudoplastinog (sa indeksom toka najee 0,5 do 0,8)
ili Bingamovog plastinog fluida.
Spor rast, koji uslovljava male brzine potronje hranljivih komponenti i produkcije metaboli-
ta, je karakteristika kultura biljnih elija, koja ne zavisi od veliine bioreaktorskog sistema. Veina
hranljivih komponenata neophodnih za rast i metaboliku aktivnost su dobro rastvorne u vodi (sa
izuzetkom kiseonika).
Veliki problem koji se sree pri industrijskom gajenju biljnih elija je kontaminacija. Gljivi-
ce, bakterije, kvasci i insekti mogu izazvati kontaminaciju koja znai gubitak i tene podloge i
biljnih elija. Uzrok kontaminaciji je nepravilno manipulisanje bioreaktorom. Da bi se smanjio ri-
zik od kontaminacije, preporuuje se stalna kontrola biljne kulture na kontaminante.
Biljne elije mogu biti veoma velike (10 100 m). Rastu veoma sporo (vreme udvostrue-
nja im je izmeu 20 i 100 h). Rast im nije fotosintetian i zahtevaju ugljenohidratni izvor energije
i ugljenika. Tipina vrednost respiracionog koeficijenta im je 0,5 mmol O
2
/g/h. Mogu se gajiti u
veoma gustoj suspenziji, tako da elije zauzimaju i vie od 70% zapremine bioreaktora. Zbog toga
je, bez obzira na malu vrednost koeficijenta respiracije, u biorekatoru potrebno postii veliku brzi-
nu prenosa mase kiseonika. Biljne elije su karakteristine po velikom sadraju vode (90 95%)
koja je smetena u centralnoj vakuoli. Biljne elije mogu formirati mnoge supstance koje izluuju
u vakuolu. Neke od ovih supstanci su sekundarni metaboliti, koji su od interesa za biotehnoloku
proizvodnju, ali njihova lokacija predstavlja jedan od problema za biotehnoloku proizvodnju.
Meu znaajnim osobinama biljnih elija je posedovanje brojnih mehanizama za odbranu,
koji se aktiviraju napadom najee toksina plesni, bakterija ili virusa na eliju. Aktivaciju tih me-
hanizama mogu izazavati odreene organske i neorganske supstance. Te supstance se nazivaju ak-
tivatori. U funkciji odbrane elija produkuje odreenu vrstu sekundarnih metabolita. Ova mogu-
nost indukovanja sinteze sekundarnih metabolita od velikog je znaaja za biotehnoloku proizvod-
nju. Delovanjem aktivatora odbrambenih mehanizama na suspenziju biljnih elija u biolokom
reaktoru moe se postii poveana produkcija eljenog metabolita.
Za razliku od mikrobnih elija, biljne elije imaju sposobnost diferencijacije i organizacije
izdvojenih nediferenciranih elija u odreenim uslovima. To omoguava da se iz njih regenerie
cela biljka. Ova sposobnost se naziva totipotencija i veoma je bitna sa aspekta biotehnologije, jer
je osnova za mikropropagaciju biljaka i produkciju sekundarnih metabolita.
Dobijanje kultura biljnih tkiva
Sa terminom kulture biljnih tkiva podrazumeva se gajenje in vitro bilo kog segmenta biljke
elije, tkiva ili organa. Otuda, mogue je razlikovati pet tipova kultura biljnih tkiva:
kulture biljaka (podizanje biljaka iz semena),
kulture biljnih embriona (izolovani embrioni),
kulture biljnih organa (izolovani biljni organi),
kulture biljnih tkiva ili kalusa (kulture eksplantata) i
kulture biljnih elija ili suspenzijske kulture (individualne elije ili agregati elija
suspendovani u tenoj podlozi).
Jedinstveni postupak koji se primenjuje kod velikog broja razliitih biljaka za dobijanje kul-
ture biljnih elija i tkiva prikazan je ematski na slici 2.2. Biljne elije se dobijaju preko kalusa,
koji se moe formirati iz bilo kog dela biljke koji sadri elije u deobi. Iseci (eksplanti).biljaka ili
sterilne semenke se nanose na podlogu sa agarom za razvijanje kalusa. Podloga treba da sadri nu-
trijente i hormonske supstance za ubrzanje rasta kalusa. Kalus se razvija na mestu ozlede ili prese-
ka. Dobijeni kalus nema organizovanu strukturu i sastavljen je od smee dediferenciranih elija.

Slika 2.2 ematski prikaz opteg postupka za dobijanje kulture biljnih elija i tkiva
(kalusa)
Od izbora inicijalnog tkiva zavise karakteristike kalusa. Iz kalusa se mogu dobiti suspendo-
vane biljne elije ili organi biljne kulture (koren, izdanak lastar). Za dobijanje elija ili tkiva sa
poveanom produkcijom odreene supstance izbor treba da bude biljka koja poseduje sposobnost
te produkcije. Naelno, kulture tkiva i suspendovane elije se dobijaju u mraku. Osvetljavanjem,
posebno kulture koja nema izraenu sposobnost autotrofnog rasta, mogu se inicitati specifini
sintetski putevi.
Za dobijanje suspendovane kulture iz kalusa, komadii kalusa se stavljaju u hranljivu
podlogu. Tipini uslovi su mrak, temperatura 27 C, pH 5,5 i slabo meanje. Dobijene suspendo-
vane elije se repliciraju u istoj podlozi. Nakon dve do tri nedelje, dobijene elije se prenose u
sveu podlogu u kojoj se postie velika koncentracija elija, uz obavezno formiranje agregata. Ag-
regati se odvajaju i koriste za sledei ciklus propagacije elija. elije u suspenziji mogu se u speci-
finim uslovima dovesti u stanje diferencijacije i organizacije tako da se mogu dobiti embrioni,
korenje i klice.
Tipina podloga za gajenje biljnih elija i tkiva sadri ugljenohidratni izvor energije, organ-
ske nutrijente, vitamine i regulatore rasta hormone (citokinini, giberelini, auksini ili biljni hor-
mon etilen, koga produkuje sama kultura).
U biljnom svetu izuzetno je vana komunikacija meu elijama. U celoj biljci elije komuni-
ciraju preko sitnih pora nazvanih plasmodesmata kroz koje se razmenjuju mali molekuli iz cito-
plazme jedne elije u drugu. U elijskim agregatima elije komuniciraju preko plazmodelmata ili
difuzijom specifinih supstanci. Na primer, elije produkuju etilen, koji deluje kao hormon.
U velikima agregatima nastaju gradijenti koncentracija etilena i nutrijenata (kiseonik, hormo-
ni), to ima za posledicu razliitost uslova rasta elija. Zbog toga, iako elije potiu iz tkiva jedne
biljne vrste (genotipa), one se mogu ponaati kao meana elijska kultura. Ne postoji opti put da
se nediferencirane elije diferenciraju u pravcu sinteze eljenog jedinjenja. Nain indukcije elje-
ne diferencijacije esto se otkriva empirijski.
Kulture biljnih organa
Pored biljnih elija i kalusa, za biotehnoloku proizvodnju su znaajne i kulture biljnih orga-
na (koren, ponici klice, somatski embrioni), jer mogu produkovati zadovoljavajue koliine me-
tabolita. Njihova primena u biotehnolokoj proizvodnji prua brojne pogodnosti. U poreenju sa
kalusom i suspendovanim elijama, kulture biljnih organa imaju veu genetsku stabilnost i veu
produktivnost eljenog proizvoda (posebno kod kulture korena), a oblik u kome se nalaze
(samoimobilizacija) obezbeuje optimalniju smeu elijskih tipova itd. Od posebne je koristi
injenica da se na kulturu biljnih organa moe delovati aktivatorima i/ili prekursorima sinteze
eljenog proizvoda to omoguava poveanje produktivnosti kulture.
Meu nedostacima kultura biljnih organa najbitnije su mala specifina brzina rasta i problemi
konstrukcije bioreaktora za njihovo gajenje. Tako je, na primer, kod gajenja kulture korena veliki
problem njihova tenja da stvaraju isprepletene formacije unutar kojih je otean prenos mase, pa
se formiraju zone mikroklime, koje utiu na fiziologiju i biohemiju kulture.
Poseban problem je gajenje klica (ponika). Za neke kulture klica potrebna je dnevna svetlost,
dok kulture korena uspeno rastu u mraku. Kulture klica mogu biti miksotrofine, tj. zahtevaju
eksterni izvor ugljenih hidrata i uslove za fotosintezu sa potrebom kontrole duine ekspozicije
svetlosti. Izlaganje svetlosti je neophodno da bi neke kulture produkovale enzime koji imaju
esencijalnu ulogu u sintezi sekundarnih metabolita. Potreba izlaganju svetlosti kulture klica je
jedan od problema u bioreaktorskoj tehnici. Problem je i to to se pojedine kulture klica ne mogu
kontinualno gajiti u suspendovanoj kulturi.
Generalno posmatrano, primena kulture biljnih elija, kalusa i organa u biotehnologiji nema
obim koji zasluuje. Neka primenjena reenja dala su znaajan pomak u korienju ove vrste
biolokih katalizatora. Spor rast i injenica da sinteza nekih sekundarnih metabolita ne tee u fazi
rasta reena je primenom dvofaznog postupka kod koga se u prvoj fazi optimizuju uslovi za rast
elija, odnosno kulture, a u drugoj fazi se optimizuju uslovi za sintezu metabolita. Dokazano je da
se suspendovana kultura moe gajiti slino submerznom gajenju mikroorganizama. Veliku ansu u
daljoj primeni ovoj vrsti biolokih katalizatora daje tehnika imobilizacije.
2.3. ENZIMI
Enzimi su prvi put izolovani u istom obliku 1928. godine, od kada broj poznatih enzima
raste. Danas je njihov broj vei od 2000. To su proteini sa molskom masom od 15.000 pa ak i do
milion (tabela 2.4).
Tabela 2.4. Molske mase nekih enzima
Podjedinice
Enzim
Klasifikacioni
broj enzima (E.C. broj)
Molska
masa
Broj
Molska
masa
Ribonukleaze 2.7.7.16 13.700 - -
Tripsin 3.4.4.4 23.800 - -
- Amilaze 3.2.1.1 50.000 2 25.000
Alkohol-dehidrogenaze
(kvasac)
1.1.1.1 150.000 4 37.000
Aldolaze (kvasac) 4.1.2.13 80.000 2 40.000
Katalaze 1.11.1.6 232.000 4 57.000
RNA - polimeraze
(Azotobacter)
2.7.7.6 782.000 2 391.000

Enzimi su bioloki katalizatori koji katalizuju hemijske reakcije metabolizma svih biolokih
vrsta. Po delovanju su veoma slini hemijskim katalizatorima, ali su u odnosu na njih u
ambijentalnim uslovima znatno efikasniji i specifiniji. Sutina njihovog katalitikog delovanja je
smanjenje slobodne energije aktivacije hemijskih reakcija. Na primer, na 20 C, aktivaciona
energija razlaganja vodonikperoksida iznosi:
u odustsvu katalizatora 75,4 kJ/mol,
u prisustvu hemijskog katalizatora (koloidna platina) 54,4 kJ/mol i
u prisustvu enzimskog katalizatora 33,5 kJ/mol.
Pri tome, smanjenje energije aktivacije za male vrednosti ima veliki efekat poveanja brzine
reakcije, koje je u ovom sluaju reda 10
8
.
Hemijska priroda enzima
Enzimi koji se sastoje od jednog polipeptidnog lanca (to je rei sluaj) nazivaju se monome-
rni enzimi, dok se oni sa dva ili vie polipeptidnih lanaca (podjedinice) nazivaju oligomerni enzi-
mi. Sloeni enzimski kompleksi proteina (oligomeri) se uglavnom izoluju u obliku svojih podjedi-
nica, koje mogu da se razlikuju meusobno po molskim masama i sastavu aminokiselina. U nekim
sluajevima, enzimi u elijama se grupiu i obrazuju multipleks, koji katalizuje specifine reakcije
i najee se veoma teko izoluje iz elije u aktivnom obliku.
Enzim je u aktivnom stanju kada dolazi do spajanja izmeu proteinskog dela i nekog kofak-
tora (metalni jon ili organski molekul koenzim") tj. kada se obrazuje aktivni kompleks. Od
metalnih jona, u enzimskim kompleksima kao kofaktori uestvuju najee: Zn
2+
,

Mg
2+
, Mn
2+
,
Fe
2+
ili Fe
3+
, Cu
2+
, K
+
, Na
+
,

a od organskih molekula NAD, FAD, CoA, ATP itd. Svi katalizatori
gube svoju aktivnost tokom uestvovanja u reakcijama transformisanja hemijskih reaktanata u raz-
liite proizvode, s tim to je to izraenije kod enzima.
Za enzim koji katalizuje odreenu hemijsku reakciju karakteristini su hemijski sastav i kon-
formacija. Postoje i enzimi koji katalizuju istu reakciju, a drugaijeg su hemijskog sastava. Takvi
enzimi se nazivaju izoenzimi. Veina enzima katalitiki deluje individualno, ali postoje i enzimski
kompleksi koji katalizuju kompleksne hemijske reakcije.
Nazivi enzima se izvode iz naziva hemijskog jedinjenja na koje deluju ili naziva reakcije
koju katalizuju, uz sufiks -aza. Hemijsko jedinjenje ije reagovanje enzim katalizuje naziva se
supstrat.
1
Meunarodna organizacija za enzime (EIUB) je 1961. godine uvela klasifikaciju enzi-
ma, dodelila broj (kod) svakom enzimu, tj. E.C. broj.
2
Prvi broj predstavlja osnovnu klasu enzima.
Podela enzima po osnovnim klasama je data u tabeli 2.5. Svaki enzim, koji je otkriven pre 1961.
godine, ima trivijalno ime i ime po klasifikaciji Komisije EIUB, to ponekad moe da dovede do
zabune pri upotrebi razliitih imena.
Podela enzima se vri preme tipu reakcija koje katalizuju.(tabela 2.5).
Katalitika sposobnost enzima vezana je za njihovu hemijsku grau i prostornu orijentaciju
molekula, koja se naziva konformacija. Konformacija enzima se formira zahvaljujui primarnoj,
sekundarnoj, tercijalnoj i kvaternernoj strukturi. Primarnu strukturu ini visokomolekularni
peptidni niz, tj. veliki broj aminokiselina povezan peptidnom vezom. Peptidni niz se specifino
orijentie u prostoru formirajui prvo sekundarnu, zatim tercijernu i na kraju kvaternernu
strukturu. Prostorna struktura se stabilizuje pomou vodoninih mostova, jonskih veza i van der
Waals-ovih sila. Od svih struktura najstabilnija je primarna, jer je ine prave hemijske (peptidne)
veze. Sve ostale veze u konformaciji su nedovoljno stabilne i relativno se lako raskidaju nepovolj-
nim faktorima okoline. Zbog toga, enzimi imaju optimalnu katalitiku efikasnost u uslovima opti-
malne temperature, pH vrednosti, koncentracije jona, posebno tekih metala. Iz toga sledi da pos-
toje fiziki i hemijski inhibitori enzimske katalize.

1
U mikrobiolokoj praksi i biotehnologiji pod pojmom supstrat esto se podrazumeva i sloena hranljiva
podloga za gajenje mikroorganizama.
2
Enzyme Commission Number.
Tabela 2.5 Klasifikacija enzima prema Komisiji za enzime
Klasa
Klasifikacioni
broj (E.C.)
Katalizovana reakcija
Oksido-reduktaze 1. Oksido-redukcija
1.1.
1.2.
1.3.
1.4.
1.5.
1.6
Transferaze 2. Prenos funkcionalnih grupa
2.1. Jedna grupa jedinjenja ugljenika
2.2. Aldehidna i keto grupa
2.3. Acil grupa
2.4. Glikozna grupa
Hidrolaze 3. Reakcije hidrolize
3.1. Estri
3.2. Glikozidna veza
3.3
3.4. Peptidna veza
3.5. Druge C N veze
Liaze 4. Dodavanje ili izuzimanje grupa kod jedinjenja sa
dvostrukim vezama
4.1.
4.2.
4.3.
Izomeraze 5. Reakcije izomerizacije
5.1. Recemaze
Ligaze (sintetaze) 6. Obrazovanje veze (spajanje dva jedinjenja) sa ATP
6.1.
6.2.
6.3.
6.4.

Mehanizam enzimskog delovanja nije, za sada, u potpunosti izuen i u osnovi se objanjava
modelom klju u bravu (slika 2.3). Naime, enzim (E) i supstrat (S) prvo formiraju kompleks
(ES) tako to se supstrat vee za aktivni centar enzima. To vezivanje se ostvaruje pomou relativ-
no slabih veza (van der Waals sile, vodonini mostovi, jonske veze). Formiranje ovog kompleksa
ima za posledicu sniavanje energije aktivacije date hemijske reakcije nakon ega se kompleks
raspada na produkt (P) uz oslobaanje enzima za dalju katalizu.
Kinetika enzimski katalizovanih re-
akcija od posebnog je znaaja sa inenjer-
skog aspekta, jer slui kao osnova za
projektovanje procesa. Kinetika enzimski
katalizovanih reakcija opisana je u
poglavlju 3.1. Enzimi koji su stalno pri-
sutni u elijama nazivaju se konstitutivni
enzimi. Pojedine vrste elija, u uslovima
postojanja specifinih supstrata u ivotnoj
sredini, sintetizuju nekonstitutivne enzi-
me, da bi mogle koristiti i te supstance.

Slika 2.3 ematski prikaz enzimske
katalize po modelu klju u bravu
Ovi enzimi se nazivaju induktivni enzimi. Najvei broj enzima deluju unutar elije i oni se
nazivaju intraelijski enzimi. Da bi mogla iskoristiti supstrate sloene grae koji se ne mogu
asimilovati, tj. koji ne mogu proi kroz elijski zid i membranu, pojedine vrste mogu izluivati u
okolnu sredinu hidrolaze, tj. enzime koji razlau sloene supstrate najee do monomera, koji se
mogu asimilovati. Ovi enzimi se nazivaju ekstraelijski enzimi.
Da bi se mogli koristiti ekstraelijski, in vitro, u bireaktorima za enzimske procese (enzimski
reaktori), intraelijske enzime treba izdvojiti iz elija, a ekstraelijske ekstrahovati iz sredine u
koju su izlueni.
Primena enzimskih procesa
Primena enzima u biotehnologiji za proiozvodnju velikog boja hemikalija intenzivno se
razvija, jer prua niz prednosti u odnosu na hemijsku sintezu, kao to su: velika efikasnost,
potpuna reakciona selektivnost bez nastajanja sporednih proizvoda i praktino ambijentalni uslovi
izvoenja. Reakcije se izvode sa istim supstratima te, poto nema sporednih proizvoda reakcije,
izolovanje i preiavanje su jednostavniji. Broj korisnih enzimskih sinteza i transformacija je
veoma velik i stalno se poveava, tako da one sve vie potiskuju hemijsku sisntezu. Tome je
najvie doprineo intenzivan razvoj biotehnoloke proizvodnje enzima. Danas na tritu postoji
veliki broj enzima, koji se nabavljaju se u tenom ili spraenom obliku, najee pripremljenom za
upotrebu.
U biotehnolokoj proizvodnji, enzimi, kao i mikrobne, animalne i biljne elije, mogu se pri-
meniti na dva naina:
suspendovani u rastvoru supstrata ili
imobilisani.
2.4. IMOBILIZACIJA BIOLOKIH KATALIZATORA
Pod imobilizacijom biolokih katalizatora podrazumeva se postupak kojim se oni, fizikim
ili hemijskim putem, vezuju za povrinu nosaa ili se zarobljavaju unutar strukture nosaa.
Razvoj tehnike imobilizacije biolokih katalizatora dao je biotehnolokoj proizvodnji snaan raz-
vojni impuls i doveo do pojednostavljenja biotehnolokih postupaka. Osnovne prednosti imobili-
zacije su:
poveana koncentracija katalizatora,
eliminacija skupog postupka recirkulacije katalizatora,
zatita elija od oteenja silama smicanja usled meanja,
poveanje genetske stabilnosti mikrobnih, animalnih i biljnih elija,
izvoenje kontinualnih procesa bez opasnosti od ispiranja katalizatora,
vea uniformnost procesnih parametara u biohemijskim reaktorima,
vea zapreminska produktivnost biohemijskih reaktora zbog mogue primene veeg proto-
ka i vee koncentracije supstrata.
U primeni imobilisanih biolokih katalizatora postoje problemi, kao to su:
eljeni proizvod mora biti izluen iz elije u okolnu sredinu,
neuniformnost u bioreaktoru zbog neadekvatnog meanja,
razaranje strukture nosaa imobilisanih elija zbog izdvajanje gasa (na primer CO
2
) i dr.
Imobilizacija moe biti pasivna i aktivna.
2.4.1. Pasivna imobilizacija
Pasivna imobilizacija je prirodna pojava povezana sa sposobnou pojedinih mikroorganiza-
ma i nekih animalnih elija da se veu za povrinu vrstog nosaa u vodenoj sredini. Ona se mani-
festuje vieslojnim rastom elija na povrini vrstog nosaa. U prirodi to je nain opstanka mikro-
biolokih vrsta u tekuim vodama, a u biotehnologiji se koristi u biolokim sistemima za pre-
iavanje otpadnih voda i za pojedine fermentacione procese.
Ovaj nain imobilizacije moe biti od znaaja za biotehnoloku proizvodnju, jer uslovi limi-
tirajue difuzije nutrijenata i kiseonika u biofilmu bitno utiu na fiziologiju mikrobiolokih vrsta,
to se moe iskoristiti za dobijanje korisnih metabolita. Za ovu vrstu proizvodnje treba izvriti
selekciju proizvodnih mikroorganizama i razviti pogodne bioreaktore.
2.4.2. Aktivna imobilizacija
Pod aktivnom imobilizacijom biolokih katalizatora podrazumevaju se specifini postupci za
njihovo vezivanje za posebno pripremljene nosae, nezavisno od toga da li oni imaju prirodnu
sklonost za imobilizaciju. Iako se postupci imobilizacije pojedinih biolokih katalizatora (elija i
enzima) mogu razlikovati u detaljima, sve ih je mogue svrstati u tri osnovne grupe (slika 2.4):
smetanje unutar matrice nosaa,
adsorpcija na nosau,
smetanje iza membrane (barijere) i
samoagregacija elija.

Slika 2.4. ematski prikaz osnovnih naina imobilizacije elija i enzima
Smetanje unutar matrice nosaa. Kao nosai, najee se koriste polisaharidi (alginati,
agar, skrob, pektin) ili proteinske supstance (kolagen, elatin). Radi imobilizacije, suspenzija eli-
ja ili enzima mea se sa rastvorom nosaa. Dobijena smea se disperguje u kapljice (matrica gela),
postupcima prikazanim na slici 2.5 ili emulgovanjem. Kapljice se, zatim, podvrgavaju postupku
ovravanja, dodatkom pogodnog agensa. Formirane kapljice, u koje je zarobljen bioloki katali-
zator, moraju biti dovoljno porozne, da bi se kroz njih nesmetano odvijao prenos mase (difuzija).
Prednost ovog postupka je velika koncentracija biolokog katalizatora po jedinici mase nosaa, a
nedostatak je nedovoljna mehanika otpornost estica i problemi prenosa mase u dublje slojeve
matrice nosaa. Zbog jednostavnosti izvoenja i visoke koncentracije biolokog katalizatora u
nosau, ovaj postupak imobilizacije se u praksi najee primenjuje.
Adsorpcija na nosau. Ovim postupkom se ne postie visoka stabilnost imobilisanog bio-
lokog katalizatora, ali je zbog toga manji problem prenosa mase u bioreaktoru. Razlog tome je
to se katalizator adsorbuje na povrinu nosaa i za njega vezuje slabim van der Waals-ovim sila-
ma, vodoninim mostovima i jonskim vezama. Zbog slabe povezanosti tokom primene, deo kata-
lizatora se spira sa nosaa, to smanjuje efikasnost bioprocesa po jedinici mase nosaa. Spiranju
katalizatora moe doprineti i promena uslova u bioreaktoru koji utiu na vezu nosa katalizator
(pH, temperatura, smicanje usled meanja). Pozitivno je to to se nosa moe regenerisati.

Slika 2.5. ematski prikaz postupaka za dobijanje estica imobilisanog
biokatalizatora
Za ovu vrstu imobilizacije koriste se nosai sa malim porama, koji ne omoguavaju penetra-
ciju katalizatora u njegovu unutranjost, i nosai sa dovoljno velikim porama u koje katalizator
moe penetrirati. Po prirodi, nosai su neorganskog (metali, oksidi metala, staklo, stklena vlakna,
diatomejske zemlje i zeoliti, sinterovani porozni materijali, keramika itd.) i organskog (celuloza i
njeni derivati, pamuna vlakna, drvne strugotine, jonoizmenjivake smole, elatin, agar, dekstran
itd.) karaktera.
Smetanje iza barijere. Ova vrsta imobilizacije se izvodi na dva naina: 1) mikroinkapsulaci-
jom, kod koje je katalizator suspendovan u sfernoj mikrokapsuli, koja je omotana polupropus-
tljivom membranom, ili 2) smetanjem biolokog katalizatora unutar sfernog matriksa sintetikih
membrana ili vezivanjem za unutranju stranu nosaa, koji imaju oblik cevi ili ploa. Mikro-
inkapsulacija je sloena tehnika dobijanja imobilisanih biolokih katalizatora, koja je prvobitno
razvijena za potrebe medicine, ali se danas intenzivno razvija u biotehnolokoj proizvodnji za
dobijanje visokovrednih biolokih materijala imobilizacijom animalnih i biljnih elija (monoklo-
narna antitela, humani interleukin, alfa- i beta- interferon, bioinsekticidi, itd.).
Fiksiranje na polupropusnim membranama. Ova tehnika fiksiranja biolokih katalizatora
na polupropustljive membrane prua ansu primeni bioreaktora u kojima e se, na membrani sa
imobilisanim katalizatorom, odvijati biosintetski proces. Zahvaljujui selektivnoj propustljivosti
membrane, kroz nju e na suprotnu stranu prolaziti metabolit. Ovo je tip hibridnog bioreaktora u
kome su povezane faze biosinteze i separacije proizvoda. U ovim reaktorima mogue je ostvariti
veu biosintezu metabolita, bez inhibicije metabolikog puta povratnom spregom.
Samoagregacija elija. Ovo je prirodni oblik imobilizacije, koji poseduju odreene vrste
mikroorganizama, kod koje se elije meusobno povezuju slabim vezama. Zbog slabe povezanosti
elija, agregati se lako raspadaju. Za odravanje elijskih agregata, u bireaktorima su potrebni
strogo kontrolisani uslovi, a posebno kontrola sile smicanja. Zbog nestabilnosti, ova vrsta
imobilizacije se ree primenjuje. Specifian oblik samoagregacije je, na primer, formiranje pele-
ta kod plesni.
Bioreaktori za imobilisane bioloke katalizatore. Kako je ranije navedeno, jedan od najzna-
ajnijih problema u korienju imobilisanih biolokih katalizatora u industrijskim razmerama je
prenos mase i toplote, kao i sile smicanja u bioreaktorima. Specifine konstrukcije bioreaktora za
ovu namenu opisane su u poglavlju 4.
2.5. UVANJE ISTIH KULTURA
Bez obzira na koji nain su dobijeni sojevi proizvodnih mikroorganizama, izolacijom ili op-
lemenjivanjem, jedan od znaajnih problema je kako sauvati njihova svojstva u to duem vre-
menskom periodu, po mogunosti za stalno. Tokom uvanja, kod mikroorganizama moe doi do
znaajnih promena, pa i do gubitka oplemenjenih svojstava. Do tih promena moe doi ako su e-
lije ivotno aktivne, kad je mogue polno ili vegetativno razmnoavanje koje moe dovesti do no-
vih genskih kombinacija. Te promene mogu biti stimulisane nepovoljnim uslovima ivotne sre-
dine. to je vreme uvanja due i brzina umnoavanja vea (vreme generacije krae), mogunost
promene svojstava soja je vea.
Da ne doe do promena, iste kulture proizvodnih mikroorganizama treba uvati u uslovima
koji obezbeuju:
visok stepen preivljavanja,
zatitu od delovanja mutagenih agenasa i
zatitu od kontakta sa drugim (infektivnim) mikroorganizmima.
Oigledno je da je za dugotrajno uvanje proizvodnih sojeva imperativno usporiti ili, ako je
mogue, potpuno spreiti proces umnoavanja. Evidentno je da je to najlake postii kod
sporogenih vrsta. Njih treba dovesti u stanje sporulacije, nastale spore odvojiti i uvati ih u
uslovima sniene temperatrure bez mogunosti apsorpcije vlage, obino u zatopljenim epruvetama
smetenim u hladnjak.
Za uvanje nesporogenih vrsta razvijen je vei broj postupaka. Najee se primenjuju:
uvanje u hranljivim podlogama na niskim temperaturama,
zamrzavanje kultura i uvanje na niskim temperaturama i
suenje elija proizvodnih sojeva.
uvanje u hranljivim podlogama (tenim ili sa agarom) na niskoj temperaturi (u hladnjaku
na oko 5 C) koristi se za kratkotrajno uvanje, obino u pogonskim laboratorijama. Dugotrajnije
uvanje na ovaj nain nije pouzdano.
U anabiotiko stanje nesporogene vrste najlake se mogu dovesti oduzimanjem vode sue-
njem ili zamrzavanjem.
Postupak suenja sublimacijom tj. liofilizacijom. Potpuno oduzimnje vode iz elija u princi-
pu dovodi do njihovog odumiranja. Zbog toga suenje mora da se izvri kontrolisano, tako da se
ne oduzme konstitutivna voda. Razvijeno je vie postupaka suenja, a najpouzdanije je suenje
sublimacijom (liofilizacijom). Tena kultura u epruveti, kojoj su dodati protektori (glicerin, obrano
mleko, dimetilsulfoksin DMSO), prvo se zamrzne na temperaturu 60 C, a zatim se u vakuumu
(oko 4 Pa) voda otpari sublimacijom. Liofilizovana kultura se uva u hladnjaku u zatvorenoj epru-
veti sa silikagelom. Pre upotrebe liofilizovana kultura se aktivira u tenoj hranljivoj podlozi opti-
malnog sastava i u optimalnim uslovima.
Postupak zamrzavanja. Kod ovog postupka, tena kultura se zatapa u epruvete, koje se
ohlade do oko 40 C, a zatim uvaju u tenom azotu (192 C). Hlaenje se mora obaviti polako.
Brzina zamrzavanja ne sme biti vea od sniavanja temperature 2 C/min, da bi se spreilo
nastajanje krupnih kristala vode koji mogu razoriti strukturu elija.
2.6. ZBIRKE BIOLOKIH KATALIZATORA
U pogonskim uslovima jedino je prihvatljiv postupak uvanja kultura proizvodnih organiza-
ma u hranljivim podlogama na snienoj temperaturi. Dugotrajno uvanje se primenjuje u specijali-
zovanim laboratorijama i institucijama.
Da bi se sauvali vredni proizvodni sojevi mikrobnih, animalnih i biljnih elija, formirane su
zbirke, tzv. banke referentnih i proizvodnih kultura elija. eljene kulture biolokih katalizatora
mogu se kupiti od tih banaka po ceni koja zavisi od vrste i kvaliteta soja i u principu je velika.
Najvanije zbirke proizvodnih sojeva su:
American Type Collection (ATCC, Rokvil, SAD),
Northhern Regional Research Center (NRRL, Peoria, SAD),
Kolekcija sojeva mikroorganizama, Institut za mikrobiologiju Akademije nauka (Rusija,
Moskva),
National Collection of Type Culture (NCTC, London, Velika Britanija),
Deutsches Sammlung von Microorganismen (DSM, Getingen, Nemaka),
Collection Nationale de Cultures de Microrganismes (Pariz, Francuska),
Central Bureau vor Schimmelcultures (SCB, Bern, vajcarska) i
Culture Collection of Institute for Fermentation (Osaka, Japan).
2.7. INOKULUM
Pod inokulumom ili starter kulturama podrazumevaju se polazne kulture proizvodnih organi-
zama kojima se zasejavaju (inokuliu) bioreaktori u biotehnolokoj proizvodnji. Pojam starter kul-
ture koriste bioinenjeri u argonu. Inokulum je, pre svega, ista kultura proizvodnog organizama.
Pod istom kulturom se podrazumeva kultura koja je razvijena iz jedne polazne elije proizvodnog
organizama. Treba se podsetiti da postoji ista monokultura i ista meana kultura. istu
monokulturu ine samo elije jednog odabranog soja proizvodnog organizma, a istu meanu
kulturu ine elije vie sojeva proizvodnih organizama udruenih radi postizanja odreenih efeka-
ta. U sluaju iste meane kulture, rei ista kultura oznaavaju da se u smei nalaze samo elije
odabranih sojeva proizvodnih organizama, a ne i neeljeni, infektivni organizmi. Za pripremu is-
tih meanih kultura potrebno je poznavati meusoban odnos biolokih vrsta u ivotnoj sredini.
Ako se nau u istoj ivotnoj sredini, prisutne bioloke vrste ne deluju nezavisno. Meu njima
se uspostavljaju simbiotiki ili antagonistiki odnosi.
Simbioza predstavlja oblik zajednikog ivljenja dve ili vie razliitih biolokih vrsta u istoj
sredini, a bioloka posledica je korist za svaku vrstu. Na primer, metabolit jedne bioloke vrste,
ije nagomilavanje moe biti tetno za producenta (inhibicija povratnom spregom), druge bioloke
vrste koriste kao hranjljivi supstrat ili bios. U biotehnolokoj praksi, simbioza se koristi kad se
udruivanjem vie mikrobiolokih vrsta postie bolja bioloka aktivnost proizvodnog soja. Dobar
primer za simbiotiko delovanje velikog broja biolokih vrsta (veina su mikroorganizmi) su
bioloki postupci preiavanja otpadnih voda.
Antagonizam je po delovanju suprotan simbiozi. U ovom sluaju, dve ili vie biolokih vrsta
deluju suprotno jedna drugoj u tenji da iz sredine potisnu konkurenciju za hranom. Jedan od obli-
ka antagonistikog delovanja je produkcija antibiotika od strane jedne vrste, radi usporavanja ili
potpunog spreavanja rasta drugih vrsta.
Proizvodnja inokuluma. Koliina inokuluma koju treba pripremiti mora da zadovolji potre-
be zasejavanja (inokulacije) odreene zapremine hranljive podloge u jednom ili vie bioreaktora.
Kad je inokulum ista monokultura, koncentracija elija, zavisno od vrste bioprocesa, obino se
kree izmeu 10
6
i 10
12
elija/cm
3
. Inokulum se, u principu, proizvodi u pogonu, a znatno ree se
preuzima iz drugih pogona sa identinom proizvodnjom, jer je u toj manipulaciji teko ouvati
njegovu sterilnost i proizvodnu stabilnost. U postupku umnoavanja broja elija inokuluma najpre
se u pogonskoj laboratoriji proizvodi laboratorijska ista kultura, a zatim u pogonu pogonska is-
ta kultura. Postupak njihove proizvodnje opisan je u poglavlju 6.4.


49
3. INENJERSKI ASPEKTI BIOPROCESA
Kinetika, termodinamika, zajedno sa stehiometrijom bioprocesa predstavljaju osnovu
reakcionog inenjerstva. Kinetika prouava hemijske reakcije s aspekta njihove brzine i faktora
koji na nju utiu. Stehiometrija se bavi kvantitativnim sastavom hemijskih jedinjenja i konverzi-
jom reaktanata u proizvode u hemijskim reakcijama. Termodinamika se, pak, bavi transforma-
cijama energije i omoguuje da se doe do podataka o toploti reakcije. Termodinamika, stehio-
metrijska i kinetika analiza bioprocesa zasniva se na razmatranju izmene mase i energije izmeu
ivog organizma i njegove okoline. U tom kontekstu iva elija se posmatra kao hemijski reaktor
koji vri razmenu energije u obliku hemijskih jedinjenja i toplote.
Bioproces predstavlja proces u kome se organska sirovina (supstrat) prevodi u proizvod
delovanjem ivih elija mikroorganizama ili viih organizama ili enzima
1
.
Enzimski bioprocesi se mogu prikazati pomou jednaine:

E
S P (3.1)
a bioproces pomou ivih elija sa:

X
S P (3.2)
gde je S supstrat (organska supstanca), P proizvod, E enzim i X iva elija.
Osnovna razlika izmeu ova dva bioprocesa je u tome to enzim deluje na supstrat tokom
nastajanja proizvoda i ne poveava mu se koliina, dok se u drugom sluaju ive elije
reprodukuju i poveava im se koncentracija tokom izvoenja bioprocesa.
Izuavanje kinetike bioprocesa je znaajno da bi se razumelo na koji nain se on odvija. Kad
se govori uopteno o kinetici bioprocesa, onda se razlikuje:
makrokinetika (na nivou elija, tj. bioreaktora) i
mikrokinetika (na nivou molekula, tj. procesa koji se odvijaju unutar elija).
Bioprocesno inenjerstvo razmatra uglavnom makrokinetiku, tj. zbirne dogaaje koji se
odigravaju u bioreaktoru, kao rezultat delovanja biokatalizatora. Makrokinetika se moe odnositi
na nestacionarne procese, ije se promenljive menjaju sa vremenom, i stacionarne procese, ije
se promenljive ne menjaju sa vremenom, tj. kontinualne procese. Diskontinualni (arni) procesi
su, po svojoj prirodi, nestacionarni, dok kontinualni procesi mogu biti stacionarni. U diskontinual-

1
esto se u znaenju bioproces koristi termin fermentacija, koja se striktno odnosi na alkoholnu
fermentaciju. Pod ovim terminom mogu se podrazumevati jednostavne i kompleksne bioloke procese
koji se dele u dve osnovne grupe: (1) oni koji se odvijaju pomou mikroorganizama (kvasci, bakterije,
plesni, alge itd.) ili elija tkiva viih organizama i (2) procesi koji se odigravaju pomou enzima
(hemijska jedinjenja kompleksnog sastava) koji su dobijeni mikrobiolokim putem.
nim procesima koriste se diskontinualni (arni) bioreaktori, a u kontinualnim protoni bioreak-
tori. U kintekim analizama se, najee, koriste modeli idealnih bioreaktora.
Idealni diskontinualni (arni) bioreaktor se odlikuje idealnim meanjem reakcione smee,
to ima za posledicu homogen sastav i uniformnu temperaturu reakcione smee. U ovaj bioreaktor
ne dovode se reaktanti, niti se odvodi reakciona smea.
Osnovni tipovi idealnih protonih reaktora su bioreaktor sa potpunim meanjem i cevni bio-
reaktor. Model prvog bioreaktora zasniva se na pretpostavci o proticanju sa perfektnim meanjem,
koja podrazumeva: idealno meanje reakcione smee, nepromenljivu zapreminu reakcione smee
(tj. jednakost brzine priticanja i isticanja reakcione smee), homogen sastav i uniformnu tempera-
turu reakcione smee i identinost sastava reakcione smee u bioreaktoru i reakcione smee koja
istie iz njega. Model drugog bioreaktora odlikuje se klipnim proticanjem, koje znai da ne postoji
promena aksijalne brzine po poprenom preseku (tj. ne postoji povratno meanje).
Kinetika bioprocesa se najee prouava u diskontinualnim bioreaktorima, ali zbog toga nije
mogue pratiti promene u elijama, tj. na molekulskom nivou (mikrokinetika). Kinetiki paramet-
ri, koji se odreuju na ovaj nain, imaju svoju vrednost za projektovanje industrijskih bioreaktora,
koji rade diskontinualno, pa ak i kontinualno.
3.1. KINETIKA ENZIMSKIH REAKCIJA.
3.1.1.Kinetika jednostavnih enzimskih reakcija bez inhibicije
Predmet analize je brzina nastajanja proizvoda P iz supstrata S u reakciji katalizovanoj
nekim enzimom E , saglasno jednaini (3.1). Brzina ove reakcije v u arnom bioreaktoru
definie se kao brzina nestajanja supstrata ili brzina nastajanja proizvoda pomou sledee
jednaine:

dS dP
v
dt dt
= - = (3.3)
Reakcija (3.1) odvija se u nekoliko koraka, po mehanizmu korak po korak. Za enzimske
reakcije je predloen jednostavan mehanizam, poznat kao model Michaelis-Menten-a, u obliku:
(3.4)
Po predloenom modelu enzim gradi sa supstratom kompleks enzim supstrat ES u
povratnoj reakciji, a zatim u nepovratnoj reakciji iz kompleksa ES nastaju proizvod i slobodni
enzim. Ako je poetna koncentracija supstrata
0
S mnogo vea od poetne koncentracije enzima
E
0
, onda je brzina nastajanja proizvoda data izrazom:
3. INENJERSKI ASPEKTI BIOPROCESA 51

[ ]
2
dS dP
v k ES
dt dt
= - = = (3.5)
Brzina nastajanja kompleksa ES je:
( )[ ]
1 1 2
( ) d ES
k S E k k ES
dt

= + (3.6)
a brzina nestajanja supstrata:
[ ]
1 1
dS
k S E k ES
dt

= (3.7)
Ukupna koncentracija enzima u svakom trenutku tokom odvijanja reakcije je:

[ ]
0
E E ES = + (3.8)
Jednaine (3.5), (3.6) i (3.7) su simultane diferencijalne jednaine koje se, uz poetne uslove:
0 t = ,
0
(0) S S = , (0) 0 P = i
[ ]
0
0 ES = (3.9)
mogu reiti na raunaru. Reenjem ovih jednaina, uz pretpostavku da je
1 1 2
k k k

,
dobijaju se
profili koncentracija enzima, supstrata, kompleksa ES i proizvoda, koji su prikazani na slici 3.1.
Analizom slike 3.1 moe se zakljuiti da vai aproksimacija:

[ ]
0
d ES
dt
= (3.10)
Ova aproksimacija ne vai samo za kratak poetni period odvijanja enzimske reakcije i poznata je
u literaturi kao kvazi stacionarna aproksimacija. Ona vai jedino pod uslovom da je
0 0
S E >> .
Kad se uzme u obzir jednaina (3.10) onda jednaina (3.6) postaje:
( )[ ]
1 1 2
( )
0
d ES
k S E k k ES
dt

= = + (3.11)
odakle se dobija:
[ ]
1 2
1
1 k k
E ES
k S
+
=

(3.12)
Zamenom jednaine (3.12) u jednaini (3.8) dobija se:
[ ]
1 2
0
1
1
1
k k
E ES
k S
+
= +

(3.13)
Ako se kolinik tri konstante u jednaini (3.13) oznai sa
m
K , onda je:

1 2 1 2
1 1 1
m
k k k k
K
k k k
- -
+
= = + (3.14)
odnosno:

2
1
m s
k
K K
k
= + (3.15)
gde je: K
m
- Michaelis-Menten-ova konstanta, a
1 1 s
K k k
-
= - konstanta disocijacije kompleksa
enzim supstrat. Ako je
2 1
k k << , onda je
m s
K K = .
Kad se jednaina (3.13) rei po
[ ]
ES dobija se:

[ ]
0
1
1
m
E
ES
K
S
=
+
(3.16)
Zamenom jednaine (3.16) u jednainu (3.5) dobija se jednaina za brzinu enzimske reakcije
u obliku:

2 0
m
k E S dP
v
dt K S

= =
+
(3.17)

Slika 3.1 Promena koncentracija
enzima, supstrata, kompleksa ES
i proizvoda sa vremenom uz
pretpostavku da je k
1
k
-1
k
2

odnosno:

m
m
S
v v
K S
=
+
(3.18)
gde je:
2 0 m
v k E = maksimalna brzina enzimske reakcije. Jednaina (3.18) je poznata u literaturi
kao Michaelis-Menten-ov kinetiki model za odvijanje enzimskih reakcija.
Ako se u jednainu (3.18) stavi da je 2
m
v v = , dobija se da je
m
K S = . Prema tome, K
m
je
ona koncentracija supstrata pri kojoj je brzina odvijanja enzimske reakcije jednaka polovini
maksimalne brzine. Vrednosti za K
m
su obrnuto proporcionalne hemijskom afinitetu enzima
prema supstratu. Manje vrednosti za K
m
govore da se enzimska reakcija odvija bre. U tabeli 3.1
su date neke vrednosti za (K
m
).

Tabela 3.1 Vrednosti K
m
za neke enzime
Enzim Supstrat
m
K

(mol/dm
3
)
Maltaza Maltoza 10
-1

Saharaza Saharoza 10
-2

Fosfataza Gliceroza 10
-3

Laktat-dehidrogenaza Piruvat 10
-4

Jednaina (3.18) je nelinearna, a na slici 3.2 prikazana je funkcionalna zavisnost brzine
reakcije od koncentracije supstrata.

Slika 3.2 Grafiki prikaz Michaelis-Menten-ovog kinetikog modela

Iz jednaine (3.12) dobija se jednaina:

[ ] enzim vezan u kompleksu
enzimu slobodnomstanju
m
ES S
E K
= = (3.19)
Na osnovu jednaine (3.19) i slike (3.2) mogu se izvesti sledei zakljuci:
kad je
m
S K = , onda je polovina enzima vezana, a polovina slobodna (
[ ]
ES E = ),
kad je
m
S K >> , enzim je veim delom vezan u kompleksu i
kad je
m
S K << , enzim je uglavnom u slobodnom obliku.
Generalno uzevi, eliminacija koncentracije intermedijernog kompleksa ES po pretpostavlje-
nom mehanizmu delovanja enzima, jednaina (3.4), moe se izvesti na nekoliko naina:

I 1. [ ] ES 0, enzim je uglavnom u slobodnom obliku, tj. (
0
E E = ) i
2.
[ ]
ES > 0, vei deo enzima je u vezanom obliku, tj.
[ ]
0
E E ES = + E
0
= E + (ES);
II 3. Koristei se konceptom odvijanja reakcije "korak po korak", tj. da ukupnu brzinu
odreuje najsporija reakcija, a da su sve druge u ravnotei, tj.:

[ ]
1
1
ES
k
K
S E k
= =
(3.20)
Ovaj koncept se koristi u heterogenoj katalizi.
III 4. U stacionarnom stanju vai jednaina

[ ]
0
d ES
dt
= (3.21)
odakle sledi da je
[ ]
ES const = . Ovaj koncept izvoenja jednaine za brzinu reakcije se koristi u
homogenoj katalizi.
Kad se uzmu u obzir prva i trea pretpostavka, onda se dobija:

1 2
0
1
k k
v S E
k
= (3.22)
dok se prvom i etvrtom pretpostavkom dobija sledea jednaina za brzinu reakcije:

1 2
0
1 2
k k
v S E
k k
=
+
(3.23)
Jednainu za brzinu reakcije ne daju reakcije nultog i prvog reda u odnosu na supstrat.
Uzimanjem u obzir druge i tree pretpostavke, jednaina za brzinu reakcije postaje:

2 0
1
1
k S E
v
k
S
k

=
+
(3.24)
odnosno druge i etvrte pretpostavke:

2 0
1 2
1
k S E
v
k k
S
k

=
+
+
(3. 25)
Jednaine (3.24) i (3.25), poznate kao Michaelis-Menten-ova i Briggs-Haldane-ova, dobro se
slau sa eksperimentalnim podacima, to znai da se enzimski katalizovane reakcije verovatno od-
vijaju po pretpostavljenom mehanizmu. Jednaina (3.24) se danas najee koristi za praktina iz-
raunavanja.
3.1.2. Kinetika enzimskih reakcija sa inhibicijom
Kada je, pored supstrata, u reakcionom sistemu prisutna neka druga supstanca, recimo, I ,
onda najee dolazi do sporijeg odigravanja osnovne reakcije u kojoj nastaje eljeni proizvod.
Supstanca I se naziva inhibitor osnovne enzimske reakcije. Postoje razliiti mehanizmi inhibici-
je, a oni se najee svode na dva osnovna, i to: nepovratna (konkurentna) i povratna (nekonku-
rentna) inhibicija. Inhibitor nepovratne inhibicije obrazuje stabilne komplekse sa enzimom i
najee se ne moe vratiti u aktivno stanje. Primeri za ovakve inhibitore su: teki metali, olovo,
iva, kadmijum i sl., ili kompleksirajua jedinjenja, na primer, cijanidi. Povratna inhibicija se
karakterie konstantom ravnotee K
i
, koja pokazuje afinitet inhibitora prema enzimu. Specijalan
sluaj je inhibicija supstratom, koja se javlja kad je supstrat prisutan u velikoj koncentraciji.
Kod konkurentne inhibicije supstrat i inhibitor stvaraju intermedijerne komplekse ES i EI na
istom aktivnom centru enzima, kako je to ematski prikazano na slici 3.3a. Nekonkurentna
inhibicija se deava kad supstrat i inhibitor ne stvaraju intermedijerne komplekse na istom aktiv-
nom centru enzima, ali se osnovna reakcija usporava zbog sterinih i drugih smetnji (slika 3.3b).

a) b)
Slika 3.3 ematski prikaz a) konkurentne i b) nekonkurentne inhibicije
Prouavanje mehanizma inhibicije je jedan od osnovnih naina da se utvrdi delovanje
lekova, ali i da se razviju novi. U novije doba je usvojen sledei koncept razvoja novih lekova:
izuavanje bolesti sa biohemijskog aspekta i
sinteza hemijskih jedinjenja koja e suzbiti (inaktivirati) delovanje osnovnog enzima u
biohemijskoj reakciji.

Konkurentna ili nepovratna inhibicija
Konkurentna (nepovratna) inhibicija, kad supstrat i inhibitor napadaju isti aktivni centar
enzima, moe se prikazati modelom:


(3.26)

U ovom sluaju radi se, u stvari, o dve paralelne reakcije u kojima se formiraju eljeni P i
sporedni (neeljeni) proizvod
i
P

(3.27)

Konstanta inhibicije
i
K se definie pomou jednaine:

i
i
i
k
K
k
-
= (3.28)
Ako se koncentracije kompleksa ES i EI oznae sa x i y, onda je ukupna koncentracija
enzima u bilo kom trenutku:

0
E E x y = + + (3.29)
a brzina nastajanja eljenog proizvoda:

2
dP
v k x
dt
= = (3.30)
Uzimajui u obzir pretpostavku, koja je data jednainom (3.21), dobija se:

[ ]
1 1 2
0 ( )
d ES dx
k SE k k x
dt dt
-
= = = - + (3.31a)

[ ]
0
i i
d EI
dy
k IE k y
dt dt

= = = (3.31b)
Na kraju, moe se pretpostaviti da vai:

0
I I y = + ili
0
I I

0
I y >> ili 0
i
i
k
k
(3.32)

0 0
I E >>
Kombinacijom jednaina (3.29) do (3. 32) i eliminisanjem E, x i y dobija se:

2 0
m
m
m m
m
i
k SE S
v v
K
K S N K I
K S I
K
= =
+ +
+ +
(3.33)
gde je:
i
i
k
N
k
-
= i
1 2
1
m
k k
K
k
-
+
= .
Jednaina (3.33) moe da se napie u obliku:

2 0
(1 )
1
m
m
m
i
k SE S
v v
K NI S
I
K S
K
= =
+ +
+ +

(3. 34)
Jednaina (3.34) proizilazi iz Michaelis-Menten-ove jednaine bez inhibicije, jednaina (3.18),
ako se K
m
zameni sa (1 )
m
K N I + .
Nekonkurentna ili povratna inhibicija
Nekonkurentna (povratna) inhibicija, kad supstrat i inhibitor ne napadaju isti aktivni centar
enzima, moe se prikazati sledeim mehanizmom:

(3.35)

Prikazani mehanizam se moe opisati sledeim jednainama:

(3.36)

Brzina nastajanja proizvoda je definisana jednainom (3.30). Uzimajui u obzir pretpostavku
definisanu jednainom (3.21) za intermedijere
[ ]
ES ,
[ ]
EI i
[ ]
ESI dobijaju se izrazi:

1 4 1 2 3
0 ( )
dx
k SE k z k k x k Ix
dt

= = + +
0
i i
dy
k IE k y
dt
-
= = - (3. 37)

3 4
0
dz
k Ix k z
dt
= = -
Ukupna koncentracija enzima (E
0
) u svakom trenutku je:

0
E E x y z = + + + (3.38)
Ako pretpostavimo da vai:

0 0
I E >> i
0 0
S E >> (3.39)
onda se, eliminisanjem E, x, y i z iz jednaina (3.37) do (3.39,) dobija izraz za brzinu enzimske
reakcije sa nekonkurentnom inhibicijom:

( )
2 0
1
m
m m
m
i
k SE S
v v
K S N K I L S I
I
K S
K
= =
+ + +
+ +

(3.40)
gde je:
i
i
k
N
k
-
= ,
1 2
1
m
k k
K
k
-
+
= i
3
4
k
L
k
= .
Jednaina (3.40) moe da se napie u obliku:

2
0
1
1
1
m
k
E S
LI
v
NI
K S
LI

+
=
+
+

+

(3.41)
Jednaina (3.41) proizilazi iz Michaelis-Menten-ove jednaine bez inhibicije, jednaina
(3.18), ako se K
m
zameni sa
1
1
NI
LI
+

+

, a k
2
sa
2
1
k
LI

+

.
Inhibicija supstratom
U nekim sluajevima, kad je koncentracija supstrata suvie velika, dolazi do ometanja spaja-
nja na aktivnom centru enzima i smanjenja brzine reakcije. Jednostavni mehanizam ove inhibicije
je:

(3.42)

Brzina nastajanja proizvoda je definisana jednainom (3.30), pa se, uzimajui u obzir
pretpostavku definisanu jednainom (3.21) za intermedijere
[ ]
ES i
[ ]
ESS , dobija:

1 4 1 2 3
0 ( )
dx
k SE k y k k x k Sx
dt
-
= = + - + -

3 4
0
dy
k Sx k y
dt
= = - (3.43)
Ukupna koncentracija enzima u bilo kom trenutku je:

0
E E x y = + + (3.44)
Kombinovanjem jednaina (3.30) sa jednainama (3.43) i (3.44), mogu se eliminisati E, x i y,
tako da se dobija jednaina za brzinu reakcije u obliku:

2 0
2 2 m
m
m
s
k SE S
v v
S K S N S
K S
K
= =
+ +
+ +
(3.45)
gde je:
3
4
1
s
k
N
k K
= = . Konstanta N govori o intenzitetu inhibicije, tako da njena visoka vrednost
govori da se radi o reakciji sa izraenom inhibicijom supstratom.
3.1.3. GRAFIKI PRIKAZ KINETIKIH MODELA ENZIMSKIH REAKCIJA
Osnovni kinetiki parametri Michaelis-Menten-ovog modela, jednaina (3.18), jesu K
m
i v
m
.
Sa slike 3.2 se vidi da je v
m
asimptota ove jednaine, tj. kada S i
m
v v , kao i da je
m
K S = za 2
m
v v = . Jednaina (3.18) nije pogodna za precizno grafiko odreivanje njenih kine-
tikih parametara. Zbog toga se razni modifikovani oblici ove jednaine koriste za precizno odre-
ivanje K
m
i v
m
na osnovu eksperimentalnih podataka kinetikih ispitivanja koji su dobijeni u dis-
kontinualnim ili kontinualnim bioreaktorima. Poto postoji jednostavna veza izmeu brzine nasta-
janja proizvoda v i brzine nestajanja supstrata ( )
S
v - u diskontinualnom bioreaktoru u obliku:
( )
s
dP dS
v v
dt dt
= - = = - (3.46)
onda je relativno lako pratiti tok reakcije merenjem koncentracije supstrata.
Reakcije bez inhibicije
Jednaina (3.18) se lako linearizuje u jedan od sledeih oblika:

1 1 1
m
m m
K
v v S v

= +

(3.47)

1
m
m m
K S
S
v v v

= +

(3.48)

m m
v
v K v
S
= - + (3.49)
koje su poznate kao Lineweaver-Burk-ova, Hanes-ova i Eadie-Hofste-ova jednaina, respektivno.
U odgovarajuim koordinatama, ove jednaine su prave linije, kao to je prikazano na slici (3.4).

Slika 3.4 Grafiki prikaz Michaelis-Menten-ove jednaine bez inhibicije

U praksi se najee koriste koordinate (1 v , 1 S ) i ( v , v S ). Eksperimentalni kinetiki po-
daci se prikazuju na jedan od navedenih naina, pa se iz odseaka na ordinati ili apscisi i nagiba
pravih linija izraunavaju
m
K i
m
v . Kod dileme koje od koordinata koristiti, korisne su sledee
preporuke:
irok opseg koncentracije supstrata, od visokih do veoma niskih, u sluaju Lineweaver-
Burk-ovih koordinata esto izaziva odstupanje taaka od prave linije, pa je tada bolje koristiti
Eadie-Hofste-ove koordinate.
Ako postoji veliko rasipanje podataka, onda e Lineweaver-Burk-ove koordinate dati ma-
nje rasipanje od Eadie-Hofste-ovih koordinata.
Kada postoji inhibicija, onda Eadie-Hofste-ove koordinate daju otrije razlike u mehaniz-
mima odvijanja reakcija.
Moe se zakljuiti da je, izuzev u sluaju velikog rasipanja podataka, bolje koristiti Eadie-
Hofste-ove koordinate, iako ima i suprotnih miljenja.
Reakcije sa inhibicijom
Jednaine za brzinu reakcije sa inhibicijom, koje su, takoe, nelinearne, mogu da se lineari-
zuju i prikau u nekim od karakteristinih koordinata. Za ove reakcije se najee koriste
Lineweaver-Burk-ove koordinate (1 v , 1 S ).
Linearizovani oblik jednaine za brzinu reakcije sa konkurentnom inhibicijom u Lineweaver-
Burk-ovim koordinatama je:

1 1 1
1
m
i m m
K I
v K v S v

= + +

(3.50)
Ova prava je parametarska u odnosu na koncentraciju inhibitora. Sve ove prave imaju zajed-
niku taku na ordinati, tj. kada je 1 0 S = , onda je 1
m
v v = , pa se tako i prepoznaje ovaj tip inhi-
bicije.
Nagib prave 1
m
i m
K I
K v

+

raste sa porastom koncentracije inhibitora, kao i odseak na aps-
cisi
1 1
1
m
i
I
K
K
-
+
. Korienjem odseaka na ordinati 1
m
v , nagiba prave i odseka na apscisi mo-
gue je jednoznano odrediti sva tri kinetika parametra jednaine brzine reakcije sa ovim tipom
inhibicije, tj. K
m
, v
m
i K
i
.

Kod nekonkurentne inhibicije, linearizovani oblik jednaine za brzinu reakcije u Lineweaver-
Burk-ovim koordinatama je:

1 1 1
1 1
m
i m i m
K I I
v K v S K v

= + + +

(3.51)
Ako se u jednainu (3.51), koja je takoe parametarska u odnosu na koncentraciju inhibitora,
stavi da je 1 0 v = , dobija se:

1 1
m
S K
= - (3.52)
Sve prave jednaine (3.51) u odnosu na parametar I se seku na apscisi, pa se tako i prepozna-
ju reakcije sa nekonkurentnom inhibicijom. I u ovom sluaju se iz odseaka na apscisi i ordinati,
odnosno nagiba prave jednoznano odreuju K
m
, v
m
i K
i
. Na slici 3.5 su prikazana sva tri tipa
inhibicije u Lineweaver-Burk-ovim koordinatama.

Slika 3.5 Grafiki prikaz enzimskih reakcija sa inhibicijom u Lineweaver-Burk-
ovim koordinatama
3.1.4. Integrisani oblici kinetikih modela enzimskih reakcija
Diskontinualni i cevni bioreaktor
Polazei od jednaine (3.46), jednaina (3.18) postaje:
=( )
s m
m
dS S
v v
dt K S
- = - =
+

koja moe da se rei uz granine uslove:

za 0 t = ,
0
(0) S S = ,
0
(0) E E = i (0) 0 P =
za t t = , ( )
t
S t S = ,
0
( ) E t E = i ( )
t
P t P = (3.54)
Razdvajanjem promenjivih i integrisanjem u postavljenim granicama, dobija se:

0
0
t
S t
m
m
S
K S
v dt dS
S
+
=

(3.55)
Kada se rei jednaina (3.55), dobija se integrisani oblik Michaelis Menten-ove jednaine
za reakciju bez inhibicije u obliku:

0
0
( ) ln
m t m
t
S
v t S S K
S
= - + (3.56)
ili kao izraz koji se ee koristi u reaktorskom inenjerstvu:

0
2 0 0
( ) ln
t m
t
S
k E t S S K
S
= - + (3.57)
Jednaine (3.56) ili (3.57) slue za izraunavanje:
duine trajanja enzimske reakcije u diskontinualnom ili kontaktnom vremenu u cevnom bio-
reaktoru za zadatu krajnju koncentraciju supstrata, odnosno
stepena konverzije supstrata, koja se definie jednainom:

0
0 0
100 1 100
t t
S S S
K
S S

= =

(3.58)
tj. stepena konverzije supstrata za zadatu duinu trajanja enzimske reakcije bez inhibicije.
Na slici 3.6 je dat grafiki prikaz promene koncentracije supstrata sa vremenom. Kao to je
ve reeno, ovaj oblik jednaine nije pogodan za odreivanje K
m
i v
m
, nego se jednaina (3.57)
prevodi u oblik:

0
2 0
0 0
ln ln
t
m
t t
S S t
K k E
S S
S S
= +

(3.59)
Jednaina (3.59) je prava linija sa odsekom na ordinati
m
K - i nagibom k
2
ili
2 0
k E , a prika-
zana je na slici 3.7.


Slika 3.6 Promena koncentracije supstrata (S) sa vremenom

Slika 3.7 Grafiki prikaz jednaine (3.59)
Protoni bioreaktor sa meanjem
U protonom bioreaktoru sa meanjem odvija se reakcija bez inhibicije, koja se opisuje sa
Michaelis Menten-ovim kinetikim modelom (slika 3.8).
Slika 3.8 Protoni bioreaktor sa
meanjem

Bilans mase supstrata za bioreaktor daje:

0 0 0
( ) 0
s
S Q SQ v V - - - = (3.60)
Ako se zapreminsko (kontaktno) vreme bioreaktora definie kao odnos zapremine i zapre-
minskog protoka reakcione smee:

0
V
Q
= (3.61)
onda iz bilansa mase supstrata sledi:

0 0
2 0
( )( )
( )
m
s
S S S S K S
v k E S
+
= =

(3.62)
odnosno:

0
2 0
( )( )
m
S S K S
k E
S
+
= (3.63)
Poto jednaina (3.62) nije pogodna za odreivanje
m
K i
m
v , ona se tranformie u linearizo-
vani oblik:

0
2
0
m
E S
S K k
S S

= +

(3.64)
Grafiki prikaz jednaine (3.64) je dat na slici 3.9.

Slika 3.9 Grafiki prikaz jednaine 3.64
Reakcije sa inhibicijom
Integrisani oblik kinetike jednaine za konkurentnu inhibiciju u diskontinualnom bioreakto-
ru je dat pomou jednaine:

0
0
1 ( ) 1 ln
m
m t m
i i t
K S A
v t S S K
K K S

= + +

(3.65)
Slino kao jednaina (3.65), dobija se integrisani oblik kinetike jednaine za nekonkurentnu
inhibiciju koja se odigrava u diskontinualnom bioreaktoru:

2 2
0 0
0
1 ( ) 1 ln
2
m t
m t m
i i i t
A K S S S A
v t S S K
K K K S

= + + +

(3.66)
U jednainama (3.65) i (3.66) je
0 0 t t
A S P S P = + = + . Ako se ove reakcije izvode u cevnom
bioreaktoru, jednaine (3.65) i (3.66) vae, s tim to t oznaava zapreminsko vreme. Preureene
jednaine (3.65) i (3.66) u pogodnim koordinatama (slino kao jednaina 3.59) su prikazane na
slici 3.10., pri emu su veliine N i L, definisane u jednainama (3.33), odnosno (3.40).

Slika 3.10 Grafiki prikaz jednaina (3.65) i (3.66) za reakcije sa konkurentnom i
nekonkurentnom inhibicijom
Za protoni bioreaktor sa meanjem, kinetike jednaine za reakcije sa konkurentnom i
nekonkurentnom inhibicijom prikazane na slici 3.11.

Slika 3.11 Kinetike jednaine za reakcije sa konkurentnom i nekonkurentnom
inhibicijom u ptoronom bioreaktoru sa meanjem
Kinetike jednaine za reakcije sa konkurentnom i nekonkurentnom inhibicijom mogu da se
prikau u Eadie-Hofste-ovim koordinatama, kako je to prikazano na slici 3.12.

Slika 3.12 Kinetike jednaine za reakcije sa konkurentnom i nekonkurentnom
inhibicijom u ptoronom bioreaktoru sa meanjem prikazane Eadie-Hofste-ovim
koordinatama
Integrisani oblik kinetike jednaine za reakcije inhibirane supstratom u diskontinualnom
bioreaktoru, jednaina (3.45), prikazan je na slici 3.13.

Slika 3.13 Grafiki prikaz integrisanog oblika kinetike jednaine za reakcije
inhibirane supstratom u diskontinualnom bioreaktoru
3.2. KINETIKA MIKROBIOLOKIH PROCESA
U bioprocesima, gde su biokatalizatori ive elije mikroorganizama, odigravaju se istovre-
meno i meusobno povezano rast, razmnoavanje, troenje supstrata i sinteza primarnih i sekun-
darnih metabolita. Kinetika ovih procesa prouava brzine rasta elija mikroorganizama, troenja
limitirajueg supstrata iz hranljive podloge i sinteze metabolita, kao i uticaj faktora okoline na
njih. Jasno je da se mikrobioloki procesi sastoje, u principu, od dva meusobno veoma zavisna
sistema, i to:
ive elije mikroorganizama i
okolne sredine, gde se odvijaju svi navedeni procesi.
Komponente hranljive podloge (nutrienti, supstrati) se prenose iz okolne sredine u eliju, a
razliiti proizvodi metabolizma i viak energije iz elije u okolinu. Ako se eli da se u potpunosti
opiu sve pojave koje se deavaju izmeu elija, okoline i bioreaktora, onda bi matematiki model
bio veoma komplikovan i praktino nereiv. U praksi se koriste dosta pojednostavljeni modeli, ko-
ji priblino realno opisuju mikrobioloke procese. Obino se koriste modeli sa idealizovanom in-
terakcijom izmeu biokatalizatora, faktora okoline i bioreaktora.
Mikrobioloki proces poinje inokulacijom hranljive podloge koja se nalazi u bioreaktoru.
Nakon adaptacije inicijalne koliine iste kulture mikroorganizama (inokuluma), dolazi do rasta i
razmnoavanja elija i konverzije supstrata iz hranljive podloge u:
biomasu, zbog ega se koliina mikroorganizama poveava i
eljeni proizvod, tj. primarni ili sekundarni metabolit.
U oba sluaja, brzina nastajanja biomase i proizvoda je funkcija koncentracije i biohemijske
aktivnosti elija mikroorganizama.
Za uspeno izvoenje mikrobiolokih procesa potrebno je poznavanje brzine rasta mikro-
organizama u datim uslovima. Drugim reima, potrebno je da se zna kako se odabrani mikroorga-
nizam uzgaja od laboratorijskih do industrijskih uslova, kao i da se dobiju elije odgovarajueg fi-
ziolokog stanja za odvijanje eljenog procesa. Merenjem koncentracije kljunog (limitirajueg)
supstrata i biomase mikroorganizma dolazi se do osnovnih kinetikih podataka o ispitivanom bio-
procesu. Ako se tokom aktivnosti elija lui neki metabolit, koji predstavlja eljeni proizvod, onda
se u kinetika razmatranja ukljuuje brzina nastajanja proizvoda. Najbri rast se odvija u ekspo-
nencijalnoj fazi rasta u kojoj se broj elija udvostruava stalnom brzinom, dok postoji dovoljna
koliina limitirajueg supstrata (izvora ugljenika), a koncentracije otrovnih proizvoda metaboliz-
ma ne narastu do vrednosti koje usporavaju ili onemoguavaju rast.
3.2.1. Kinetika rasta mikroorganizama u diskontinualnim bioreaktorima
Mikroorganizmi rastu i razmnoavaju se u veoma irokom spektru fiziolokih stanja elije i
faktora okoline. Tako, na primer, ako se u hranljivu podlogu doda mala koliina ivih elija
mikroorganizma, onda u odgovarajuim uslovima okoline elije poinju da rastu, tj. poveavaju se
svi sastojci ive elije. Direktna posledica rasta elije je njihovo razmnoavanje.
Ako se zanemare druge aktivnosti elija, onda se kinetika rasta i razmnoavanja elija moe
definisati preko veliina kao to su:
specifina brzina rasta,
generaciono vreme i
vreme udvostruenja mase mikroorganizama.
Rast mikroorganizama se obino definie vremenom potrebnim da se udvostrui masa
mikroorganizama (t
d
) ili broj elija (t
g
), koja se mogu meusobno razlikovati, jer se esto deava
da se masa elija poveava pri istom broju elija. Ako se u nekom mikrobiolokom procesu vreme
udvostruenja mase ili broja elija ne menja sa vremenom, onda se proces rasta odvija u ekspo-
nencijalnoj fazi. Pri takvim uslovima se brzina odvijanja rasta, tj. promena koncentracije biomase
X opisuje jednainom:

dX
X
dt
= (3.67)
ili preko broja elija N :

N
dN
N
dt
= (3.68)
Specifine brzine rasta mikroorganizama, i
N
, definiu se pomou izraza:

1 ln dX d X
X dt dt
= = (3.69)

1 ln
N
dN d X
N dt dt
= = (3.70)
Pri rastu mikroorganizma u diskontinualnom bioreaktoru obino su prisutni neki inhibitori u
koncentraciji I , tako da se brzina rasta mikroorganizama pie u optem obliku:
( , , )
dX
f X S I
dt
= (3.71)
Ovako definisana jednaina za rast mikroorganizama je obino nelinearnog karaktera, pa se
pri njenom reavanju javljaju slini problemi kao kod enzimskih reakcija. Kad se prati promena
koncentracije mikroorganizama ili broja elija sa vremenom u diskontinualnom bioreaktoru, onda
se dobija kriva rasta, iji je tipian izgled prikazan na slici 3.14. Analizom krive rasta, zapaaju se
etiri faze, i to:
lag ili faza adaptacije,
eksponencijalna faza,
stacionarna faza i
faza odumiranja.


Slika 3.14 Diskontinualni rast mikroorganizama
Lag faza je logina posledica oka koji elije inokuluma doive kad se zaseju na sveu hran-
ljivu podlogu, tako da je potrebno da proe odreeno vreme za njihovu adaptaciju. Mikroskopski
posmatrano, broj i masa elija se ne menjaju, ali se zato elija veoma intenzivno priprema za
deobu.
Poetkom deobe elija, nastaje eksponencijalna faza, tj. poveanje koncentracije biomase se
odigrava eksponencijalno sa vremenom. Brzina rasta mikroorganizama (
X
r ) u ovoj fazi je najvea
i definie se pomou jednaine:

x
dX
r X
dt
= = (3.72)
Jednaina (3.72) moe da se integrali uz uslove:
za 0 t = ,
0
X X = , a za t t = ,
t
X X = (3.73)
Ako se pretpostavi da je .
m
const = = , to vai samo u eksponencijalnoj fazi rasta, kada
je specifina brzina rasta maksimalna, onda je:

0
0
t
X t
m
X
dX
dt
dt
=

(3.74)
odnosno

0
ln
t
m
X
t
X
= (3.75)
Jednaina (3.75) je prava linija u koordinatama ( ln X , t ), pa se iz nagiba ove prave odreuje
vrednost za
m
.
Poto je za
g
t t = ,
0
2
t
X X = , onda iz jednaine (3.75) sledi veza izmeu
m
i
g
t :

0
0
2
ln
ln 2
g
m m
X
X
t

= = (3.76)
Poto se rastom mikroorganizama iscrpljuje limitirajui supstrat, a nagomilavaju metaboliti
(inhibitori), dolazi do smanjenja brzine rasta i poetka odumiranja mikroorganizama. Brzina odu-
miranja mikroorganizama se definie pomou jednaine:

d d
dX
r X
dt
= = (3.77)
odakle je specifina brzina odumiranja:

1
d
dX
X dt
= - (3.78)
Poto se istovremeno sa rastom odigrava i odumiranje elija, brzina rasta mikroorganizama
zavisi od oba procesa, tj.:

d
dX
X X
dt
= (3.79)
ili

1
d
dX
X dt
= - (3.79)
Kada se specifina brzina rasta i specifina brzina odumiranja izjednae (
d
= ), nastaje
stacionarna faza rasta mikroorganizama.
Poslednja faza rasta, koja se naziva deklinaciona faza ili faza odumiranja, nastaje kada je
specifina brzina rasta manja od specifine brzine odumiranja mikroorganizma (
d
< ).
Razmnoavanje mikroorganizama
Kad se dostigne odreena fizioloki karakteristina masa elija (fizioloka zrelost), dolazi do
razmnoavanja, tj. poveanja broja elija mikroorganizma. Postoje etiri osnovna tipa poveanja
broja elija tokom rasta mikroorganizama, i to:
prostom deobom (tipini predstavnici: bakterije),
pupljenjem (tipini predstavnici: kvasci),
izduivanjem i grananjem (tipini predstavnici: plesni i aktinomicete) i
parazitsko razmnoavanje u ivoj eliji druge vrste (tipini predstavnici: virusi).
ema razmnoavanja bakterija, kvasaca i plesni je prikazana na slici 3.15.
Razmnoavanje bakterija se moe opisati pomou jednaine prvog reda. Rast poinje pove-
anjem mase elija, a kada se udvostrue svi njeni sastavni elementi, dolazi do cepanja, tj. deobe u
dve potpuno identine elije. Ovako dobijene elije se kasnije nezavisno dele, pa je nemogue od-
rediti starost elija. U ovim sluajevima kad se kae da je neka kultura mlada ili stara, onda se pod
tim podrazumeva vreme provedeno na kosom agaru, tresilici ili bioreaktoru, a ne koliko su pojedi-
ne elije stare. Generaciono vreme za bakterije u optimalnim uslovima iznosi 20 do 60 minuta.

Slika 3.15 ematski prikaz faza razmnoavanja bakterija, kvasaca i plesni
Kvasci se uglavnom razmnoavaju pupljenjem, iako mogu i putem spora ili hifa (pseudomi-
celijuma). Kad elija dostigne odreenu fizioloku zrelost, poinje na eliji majci da se stvara pu-
poljak. Kad pupoljak dostigne priblino veliinu majke, odvaja se od nje, a na majci ostaje oiljak
(poroajni av). Na osnovu broja poroajnih avova, mogue je odrediti starost elije. Porastom
broja elija stalno se menja raspodela starosti elija. Kod nekih vrsta kvasaca pupoljak se ne odva-
ja od majke, pa dolazi do grananja i obrazovanja pseudomicelijuma. Pri optimalnim uslovima
generaciono vreme za kvasce iznosi 90 do 120 minuta.
Rast plesni se karakterie izduivanjem i grananjem. Rast poinje od vrha hife njenim izdu-
ivanjem i obrazovanjem pregrada. Novoformirana elija se ne odvaja od hife, tj. grane. Izduiva-
nje moe da bude i bono, pa tako dolazi do isprepletanja hifa i obrazovanja micelijuma. Rast se
registruje poveanjem mase micelijuma, a ovaj tip rasta se naziva micelijumski rast. U submerz-
nim uslovima, u zavisnosti od faktora okoline, micelijum moe da bude rasplinut ili filamentozan
ili kompaktan u vidu sfernih pahuljica, tj. peleta, ili smea ova dva tipa. Pelete su prenika 0,110
mm. Poto je nemogue pratiti rast preko poveanja broja elija, najee se kod plesni kao poka-
zatelj rasta uzima poveanje mase micelijuma. Raspodela starosti elija i morfologija plesni su
veoma vani parametri za definisanje kinetike razmnoavanja. Tako, na primer, pri proizvodnji
antibiotika, nekada metabolite obrazuju mlade, a nekada stare elije, pa te faktore treba ukljuiti u
kinetike modele bioprocesa. Pri optimalnim uslovima, tipino generaciono vreme za plesni iznosi
4 do 8 h. Rast aktinomiceta moe se opisati slino kao kod plesni, poto rastu u obliku micelijuma.
Virusi i fagovi nemaju normalan put rasta. Oni zahvataju eliju domaina, a to mogu da budu
bakterije, kvasci, plesni ili elije biljaka ili ivotinja. Oni imaju veoma jednostavnu grau, tj. sadr-
aje samo genetski materijal (DNK ili RNK) u proteinskom omotau. Za razmnoavanje oni mo-
raju da uu u eliju domaina i da koriste hemijska jedinjenja elije domaina za obrazovanje sop-
stvenih gradivnih elemenata. Pre nego to elija domaina ugine, tj. raspukne se, virusi su sposob-
ni da se reprodukuju u 50 do 300 novih virusa. Rast virusa se, takoe, pokorava eksponencijalnom
zakonu, ali je eksponent vei od dva.
3.2.2. Metodi merenja rasta
Postoje brojni metodi merenja rasta mikroorganizama, ali ne postoji univerzalni metod, koji
je opte primenljiv. Koji e metod biti odabran zavisi od bioprocesa i raspoloive tehnike. U osno-
vi, svi metodi mogu se podeliti na direktne i indirektne. Poto se rast manifestuje kroz poveanje
mase ili broja elija, direktni metodi se dele u dve podgrupe. Praktino se merenje rasta svodi na
odreivanje koncentracije mase ili broja elija mikroorganizma u fermentacionom medijumu. Na
slici 3.16 su navedeni metodi merenja koncentracije mase i broja mikrobnih elija.

Slika 3.16 Metodi za merenje biomase mikroorganizama
Direktni metodi
Metod brojanja elija pomou mikroskopa zasniva se na upotrebi specijalnih mikroskopskih
ploica, na primer, hemocitometra (PetroffHousser-ova ploica), koje imaju udubljenje poznate
zapremine. U to udubljenje se stavi tenost koja sadri mikroorganizme, a preko nje pokrovnica.
Ploica je izdeljena pomou mree na velike i male kvadrate, pa se pomou mikroskopa broje
elije u kvadratiima. Minimalno se broji oko dvadeset kvadratia, a za rezultat se uzima prosena
vrednost. Nekada je mogue razlikovati ive od mrtvih elija upotrebom odgovarajuih reagensa,
kao, na primer, metilensko plavo za kvasce. Pri brojanju bakterija javlja se problem zbog veliine
elija, a kod kvasaca i plesni zbog stvaranja vieelijskih nizova.
Brojanje pomou petri ploa je metod koji se veoma mnogo koristi u mikrobiolokim labo-
ratorijama, i to naroito kada se odreuje mikrobioloka ispravnost namirnica. Metod je veoma
pogodan za bakterije i kvasce i relativno je jeftin. Princip metoda je da se u sterilne petri ploe,
koje sadre hranljivu podlogu sa agarom doda odgovarajue pripremljen uzorak u kome se odre-
uje broj ivih elija mikroorganizama. Ploe se, zatim, inkubiraju na odgovarajuoj temperaturi
jedan ili vie dana, a nakon toga se broje izrasle kolonije. Pod pretpostavkom da se od jedne elije
obrazuje jedna kolonija i uzimajui u obzir razreenje uzoraka, izraunava se broj elija u uzorku.
Pri upotrebi ovog metoda javljaju se tekoe ukoliko elije pri rastu obrazuju lance i kolonije u
obliku micelijuma, jer se ne zna da li kolonije potiu od jedne ili vie elija. Pored toga, moraju se
obezbediti povoljni uslovi za rast i razmnoavaje elija.
Brojanje mikrokolonija na mikroskopskoj ploici (predmetnici) je, u stvari, modifikacija
metoda brojanja pomou petri ploa. Postupak brojanja se sastoji u tome da se na ploicu nanese
tanak mali prsten hranljive podloge zajedno sa agarom, i to pod sterilnim uslovima. Na taj prsten
se stavi kap uzorka, a onda se ploica inkubira tri do etiri generaciona vremena. Nakon toga se,
pomou mikroskopa, broje izrasle mikrokolonije, koje nisu vidljive golim okom. Metod ima iz-
vesnih ogranienja u odnosu na metod sa petri ploama, ali ima i prednosti jer je mnogo bri, tako
da analiza gotova. za 3 do 4 sata.
Brojanje pomou elektronskog brojaa (Coulter-ov broja), koji je prikazan ematski na
slici 3.17, sastoji se u tome da se razblaeni uzorak stavi u posudu u kojoj se nalazi neki elektrolit.
U posudi sa elektrolitom se nalaze dve elektrode, od kojih je jedna smetena u cilindru koji je pod
vakuumom. Na tom cilindru se nalazi mali otvor, pa se deo elektrolita uvlai unutra. Elektrode su
pod odreenim naponom. Prolaskom mikroorganizama kroz otvor cilindra, menja se elektrolitiki
otpor i prouzrokuju se pulzirajue struje. Ove pulzacije se pojaavaju i registruju na instrumentu
kao mikroorganizmi, tj. vrste estice koje su prole kroz mali otvor. Veliina otvora je proporcio-
nalna veliini estice mikroorganizma koji se broji, pa je mogue da se pomou pulsnog analizato-
ra odredi i raspodela veliina elija. Poto je mogue da se menja veliina otvora, ovaj ureaj
moe da se koristi za odreivanje broja razliitih vrsta mikroorganizama (bakterije, kvasci itd.).
Tako, na primer, veliina otvora za bakterije je 30 m, poto je proseni prenik razliitih bakteri-
ja 1 do 3 m. Poto je ovo veoma mali otvor, esto dolazi do zapuavanja esticama praine ili
konglomeratima elija, pa se onda za efikasan rad preporuuje upotreba veih otvora.
Brojanje pomou promene provodljivosti se izvodi pomou ureaja koji je poznat pod ime-
nom Bactrack. Ureaj se sastoji od kuita sa razliitim brojem otvora (18 do 36). Svako kuite
ima elektrode i mogunost podeavanja eljene temperature. Osim kuita, vitalni deo je kiveta u
kojoj su ugraene elektrode u kuitima po principu muko ensko. Kuite, tj. svaki otvor je
spojen sa personalnim raunarom, koji je sastavni deo ovog ureaja. U raunaru se nalaze podaci
o provodljivosti rastvora u funkciji koncentracije i vrste mikroorganizma. Princip merenja se
sastoji u tome da se kivete pune razliitim podlogama, koje su specifine za odreeni mikroorga-
nizam i u njih doda odreena koliina ispitivanog uzorka. Tako pripremljena kiveta se stavlja u
otvor kuita, sa prethodno podeenom temperaturom.

Slika 3.17 ema elektronskog
brojaa za odreivanje broja
elija mikroorganizama
Nakon toga se prati promena provodlji-
vosti rastvora u kiveti sa vremenom. Poto e se
mikroorganizam razmnoavati u povoljnim us-
lovima, doi e do promene provodljivosti ras-
tvora. Stalnim poreenjem trenutne vrednosti
provodljivosti u kiveti sa kalibracionom kri-
vom, koja se nalazi u raunaru, mogue je odre-
diti broj mikroorganizama u uzorku. Pogodnost
ureaja je to analiza traje relativno kratko i
mogue je istovremeno odrediti koncentraciju
razliitih mikroorganizama u istom uzorku i
obrnuto. Jedini nedostatak ovog ureaja je to
je dosta skup, pa nije racionalno da se nalazi u
laboratorijama koje obrauju mali broj uzoraka.
Gravimetrijsk metod, tj. suenje uzorka do
konstantne mase, jedan je od najstarijih metoda
za odreivanje mase mikroorganizama. Po
ovom postupku, uzorak se centrifugie ili filtri-
ra u cilju odvajanja biomase (svi vrsti delovi)
od fermentacione tenosti.
Dobijeni talog se nekoliko puta resispenduje u puferu (2 do 3 puta) i ponovo centrifugira, a
zatim se sui 24 asa na 80 C ili 8 asova na 121 C. Ovaj metod je pogodan za analizu tenih
uzoraka koji ne sadre vrste delove. Ako su prisutni neelijski vrsti delovi (kalcijumkarbonat,
estice iz melase, celulozna vlakna itd.), koji se praktino ne izdvajaju pranjem, onda se mora ko-
ristiti neki drugi metod. I pored navedenih nedostataka, ovaj metod se veoma esto koristi u prak-
si, a eventualne greke koje proizilaze iz prisustva drugih vrstih delova ili autolize elija se otkla-
njaju primenom uvek iste, unapred propisane procedure za analizu.
Modifikacija ovog metoda je centrifugisanje uzoraka u specijalnim graduisanim kivetama,
posle ega se oita visina taloga i na osnovu toga iz kalibracione krive odredi sadraj biomase u
uzorku. Ovaj metod se esto koristi u proizvodnji pekarskog kvasca, a osnovna prednost mu je
relativno brz odgovor i mogunost intervencije u pogonu tokom proizvodnje.
Odreivanje mutnoe rastvora se zasniva na proporcionalnosti izmeu mutnoe rastvora u
kome se nalaze mikroorganizmi (bakterije i plesni) i koncentracije elija. Uzorak se stavi u kivetu
i kroz njega proputa svetlost. Merenjem intenziteta rasute svetlosti nakon prolaska kroz kivetu,
dolazi se do vrednosti koncentracije elija. Merenje se obavlja pomou ureaja koji se naziva
nefelometar. Pored toga to se koristi za odreivanje biomase u uzorku, ovaj ureaj, uz upotrebu
specijalnih kiveta za merenje, sastavni je deo bioreaktora koji rade kontinualno po principu
turbidiostata.
Indirektni metodi
Priroda mikroorganizama, kao i sastav hranljive podloge, bitno utiu na izbor metoda za me-
renje koncentracije biomase. Postoji mnogo sluajeva gde je nemogue da se odvoji biomasa od
sastojaka hranljive podloge, na primer, pri rastu plesni, pa onda nije mogue da se primeni nijedna
od opisanih direktnih metoda. U tim sluajevima pribegava se korienju indirektnih metoda, koje
se zasnivaju na optoj stehiometrijskoj jednaini mikrobiolokog procesa. Poto je veina uesnika
u sintezi u stehiometrijskom odnosu, onda se merenjem neke od njih moe izraunati
koncentracija biomase.
Merenje sadraja elijskih sastojaka. Opte je poznato da je sastav elija odreenih vrsta
mikroorganizama uglavnom konstantan. To se, pre svega, odnosi na sadraj proteina, RNK, DNK,
ATP i sl. Ova konstatacija vai samo za zrele elije, koje se nalaze u odreenom fiziolokom
stanju. Kad se rast i razmnoavanje mikroorganizama odvija u dikontinualnim uslovima, neki od
navedenih pokazatelja menjaju se sa vremenom, to se mora uzeti u obzir pri interpretaciji dobije-
nih rezultata. U toku eksponencijalne faze rasta u dikontinualnim uslovima sastav elija je kon-
stantan, kao i kod kontinualnih procesa. Promene sadraja nekih od sastojaka elije pri diskontinu-
alnom rastu su prikazane na slici 3.18. U poetku i na kraju bioprocesa sastav elija se menja. Sa-
draj proteina i DNK se praktino ne menja u eksponencijalnoj fazi, dok to nije sluaj sa RNK.

Slika 3.18 Promene sastava elija tokom diskontinualnog rasta
DNK se ne nalazi u hranljivoj podlozi, nego samo u ivim elijama, pa je zato reprezentati-
van pokazatelj porasta biomase mikroorganizama. Nedostatak primene ovog postupka je relativno
komplikovano odreivanje DNK u elijama.
Analiza sadraja proteina u elijama mikroorganizama se veoma esto koristi za odreivanje
koncentracije biomase. Postoji mnogo metoda za odreivanje proteina, a u praksi se najee ko-
riste biuret, Kjeldahl, ukupna aminokiselnska analiza i sl. Svaki od navedenih metoda daje razlii-
te vrednosti za sadraj elijskih proteina, poto se zasniva na razliitim specifinim reakcijama
proteina sa nekim reagensom. Postoje potpuno automatizovani ureaji za odreivanje sadraja or-
ganskog azota (u direktnoj korelacji sa sadrajem proteina u eliji). Jedan od najpoznatijih ureaja
za odreivanje organskog azota je poznat pod komercijalnim imenom KJELFOSS.
ATP se koristi za prenos energije u toku biosinteze pojedinih gradivnih elemenata ive elije
mikroorganizma. On se nalazi jedino u ivim elijama, a njegova koncentracija je priblino kon-
stanta po jedinici mase elije. Odreivanje ATP se zasniva na katalizovanoj reakciji oksidacije or-
ganskog jedinjenja luciferina pomou enzima luciferaze i uz utroak kiseonika i ATP. Rezultat
reakcije je izdvajanje fotona svetlosti koji je u stehiometrijskoj korelaciji sa ATP u odnosu (1:1).
Merenjem izdvojene svetlosti odreuje se sadraj ATP u elijama. Za merenje emisije svetlosti
mogu da se koriste fotometri ili scintilacioni brojai, koji su veoma osetljivi i mogu da odrede
koncentracije do 10 do 12 g ATP/dm
3
. Sadraj ATP u ivim elijama bakterija je priblino
1 mg ATP/ dm
3
. Pomou ovog metoda mogue je odrediti sadraj ATP sa visokom preciznou.
Postoje konstruisani senzori za merenje ATP, koji se ugrauju u bioreaktore, pa je mogue meriti
sadraj ivih elija tokom izvoenja mikrobiolokog procesa.
Elementarna analiza moe, takoe, da se koristi za odreivanje koncentracije biomase.
Metod je veoma precizan, ali je oprema veoma skupa, pa se ree.
Brzina troenja supstrata. Hranljiva podloga je veoma sloenog sastava, a najee je limiti-
rajui supstrat izvor ugljenika. Poto su izvori ugljenika organskog porekla (ugljeni hidrati), za
praenje troenja limitirajueg supstrata koriste se poznati metodi za odreivanje eera. Troenje
izvora ugljenika je u korelaciji sa biomasom, pa se iz stehiometrijskog odnosa lako izraunava
koncentracija biomase u fermentacionom medijumu.
Brzina nastajanja proizvoda. esto je veoma pogodno da se rast mikroorganizama prati pre-
ko sinteze proizvoda. Tako, na primer, izdvojeni CO
2
moe da se koristi za odreivanje biomase
mikroorganizama, jer su ove dve veliine u meusobnoj vezi preko stehiometrijske jednaine. Pri
korienju nekog metabolita za izraunavanje biomase mora se voditi rauna da li postoji poveza-
nost izmeu ove dve veliine, jer to kod sekundarnih metabolita esto nije sluaj. Koncentracija
H
+
jona moe, takoe, da se korelie sa sadrajem biomase u fermentacionoj tenosti. Poznato je
da elije mikroorganizama usvajaju izvore azota kao NH
4
+
jone, pa se na svaki mol utroenog
amonijaka obrazuje jedan H
+
jon. Ako se pH fermentacione tenosti odrava konstantnim dodava-
njem odgovarajue koliine OH
-
, onda koliina utroene baze moe da bude pokazatelj rasta. U
ovom sluaju se mora voditi rauna da se OH
-
joni mogu troiti i na neutralizaciju metabolita, na
primer, siretne, mlene, limunske i drugih kiselina.
Merenje brzine generisanja toplote. U toku odvijanja mikrobiolokog procesa generie se
toplota. Koliina izdvojene toplote zavisi od vrste izvora ugljenika i proizvodnog mikroorganiz-
ma. Postoje brojni metodi za merenje toplote tokom odvijanja mikrobiolokog procesa, ali se u
praksi najee koriste dva, i to:
merenje potronje rashladnog (grejnog) medijuma i
metod dinamike kalorimetrije.
U prvom sluaju, toplota bioprocesa se moe odrediti na osnovu toplotne ravnotee izmeu
brzine razvijanja toplote u bioreaktoru i brzine odvoenja toplote rashladnim fluidom:

F r
Q Q = (3.81)
gde je
F
Q - toplota bioprocesa, a
r
Q - razmenjena toplota koju odnosi rashladni fluid:
( )
r w p iz ul
Q m c T T = - & (3.82)
gde je:
w
m& - potronja rashladnog fluida, c
p
- specifina toplota rashladnog fluida, a T
iz
i T
ul
- ulaz-
na i izlazna temeratura rashladnog fluida. Jednaina (3.81) proizilazi iz jednaine toplotnog bilan-
sa u kojoj su zanemareni svi lanovi iji je doprinos relativno mali u odnosu na toplotu bioproce-
sa. Zbog toga je ovaj pristup teko primenljiv na bioreaktore ija je zapremina manja od 50 dm
3
,
zbog znaajnih toplotnih gubitaka u odnosu na razvijenu toplotu.
Merenje viskoziteta fermentacionog medijuma. Merenjem viskoziteta fermentacione tenos-
ti moe se indirektno doi do podataka o rastu mikroorganizama tokom mikrobiolokog procesa.
Tako, na primer, pri rastu plesni u submerznim uslovima dolazi do promene reolokih osobina fer-
mentacione tenosti od njutnovskih (na poetku) do tipino nenjutnovskih karakteristika (na kra-
ju). Ako je izvor ugljenika u hranljivoj podlozi neki polisaharid (skrob, inulin, celuloza i sl.), onda
viskozitet fermentacione tenosti opada tokom procesa. Promene viskoziteta fermentacione te-
nosti su u korelaciji sa rastom proizvodnog mikroorganizma.
3.2.3. Kinetiki modeli rasta mikroorganizma
Tipina kriva rasta mikroorganizama u diskontinualnim uslovima, koja je prikazana na slici
3.14, dobija se kad je brzina razmnoavanja ograniena koncentracijom jednog (limitirajueg)
supstrata u hranljivoj podlozi. Specifina brzina rasta zavisi od koncentracije limitirajueg sup-
strata u hranljivoj podlozi. Limitirajui supstrat kod procesa koji se odvijaju uz pomo ivih elija
je obino izvor ugljenika, a ostali supstrati su u viku i ne utiu na brzinu rasta. Iscrpljivanjem
limitirajueg supstrata u hranljivoj podlozi zavrava se eksponencijalna faza i poinje stacio-
narna faza ili faza odumiranja. Matematiki modeli rasta mikroorganizama u diskontinualnim us-
lovima se uglavnom svode na odreivanje funkcionalne zavisnosti koja je opisana jednainom
(3.71).
Monodov model rasta mikroorganizama
Ako se pretpostavi da se aktivnost mikroorganizama odvija jedino u pravcu rasta, tj. u pove-
anju koncentracije biomase, i da se u podlozi nalazi limitirajui supstrat, onda se moe poi od
Michaelis-Menten-ove jednaine, tj.:

m
m
dS dP S
v
dt dt K S
- = =
+
(3.83)
Jednaina (3.83) je nelinearna u odnosu na koncentraciju supstrata S . Uvoenjem sledeih
oznaka u jednaini (3.83):
m s
K K = , P X = i
m m
v X = , dobija se:

m
s
dX S X
dt K S

=
+
(3.84)
Deljenjem jednaine (3.84) sa X, dobija se:

1
m
s
dX S
X dt K S
= =
+
(3.85)
Jednaina (3.85) je poznata kao Monodov model diskontinualnog rasta mikroorganizama bez
inhibicije. Ona je nelinearnog karaktera, a veoma je slina Langmuir-ovoj jednaini za monomole-
kularnu adsorpciju na konstantnoj temperaturi.

Slika 3.19 Monodov
model diskontinualnog
rasta mikroorganizama

Tabela 3.2 Vrednosti konstante zasienja za neke supstrate i mikroorganizme
Supstrat Mikroorganizam K
s,
mg/l
E. aerogenes 1,0
E. coli 2,0 4,0
Glukoza
S. cerevisiae 25,0
Riboza H. polymorpha 3,0
Metanol H. polymorpha 120,0
Amonijak E. aerogenes 0,1
Magnezijum 0,6
Sulfat 3,0

Ako se stavi da je:

2
m
m
s
S
K S
= =
+
(3.86)
onda sledi da je
s
K S = . Veliina
s
K se naziva konstanta zasienja supstratom i predstavlja meru
afiniteta mikroorganizma prema limitirajuem supstratu. To je ona koncentracija supstrata pri ko-
joj je specifina brzina rasta jednaka polovini maksimalne brzine. Nie vrednosti za
s
K govore o
veem afinitetu mikroorganizma prema supstratu i obrnuto. Ona zavisi od vrste mikroorganizma i
limitirajueg supstrata i predstavlja kinetiki parametar za konkretan sistem mikroorgani-
zam/supstrat (izvor ugljenika). Funkcionalna zavisnost specifine brzine rasta od koncentracije
supstarta je prikazana na slici 3.19. Tipine vrednosti za konstantu zasienja za razliite supstrate i
mikroorganizme su prikazane u tabeli 3.2. Praktino je
m
= , ako je 10
s
S K > . Neke vrednosti
za maksimalnu specifinu brzinu rasta su prikazane u tabeli 3.3.
Tabela 3.3 Vrednosti za maksimalnu specifinu brzinu rasta za neke mikroorganizme

Mikroorganizam
m
,

h
-1

Baneckea natriegens 4,24
Methylomonas metanolytica 0,53
Aspergilus nidulans 0,36
Penicilium chrysogenum 0,12

Na brzinu rasta esto utie koncentracija metabolita, i to tako to je usporava, tj. inhibira (eta-
nol, siretna kiselina, mlena kiselina itd.). Prema Jeruzalemskom, zavisnost izmeu specifine br-
zine rasta i koncentracije proizvoda ima sledei oblik:

p
m
p
K
K P
=
+
(3.87)
gde je: P - koncentracija proizvoda koji inhibira rast mikroorganizma. Ako je 2
m
= , onda je
p
K P = . U ovom sluaju je
m
= kad je 0 P = . Funkcionalna zavisnost specifine brzine rasta
od koncentracije proizvoda je prikazana na slici 3.20.
Slika 3.20 Funkcionalna
zavisnost = f(P)

Ako se uzme u obzir inhibicija rasta proizvodom, onda je specifina brzina rasta definie
sledeom jednainom:

p
m
s p
K
S
K S K P

=

+ +

(3.88)
Monodov model rasta sa inhibicijom
Kao i kod enzimskih reakcija, pri rastu mikroorganizama inhibicija moe da bude:
konkurentna ili nepovratna i
nekonkurentna ili povratna.
Konkurentna inhibicija se moe prikazati sledeim kinetikim modelom

m
s
s
i
S
K
K S I
K
=

+ +

(3.89)
odnosno u linearizovanom obliku:

1 1 1
1
s
i m m
K I
K S

= + +

(3.90)
Jednaina (3.90) je prava linija u koordinatama (1 ,1 S ), pa se iz odseaka na apcisi, ordi-
nati i nagiba mogu izraunati kinetiki parametri rasta mikroorganizama
m
,
s
K i
i
K . Ako se u
jednainu (3.90) stavi da je 0 I = , dobija se linearizovani oblik Monodove jednaine:

1 1 1
s
m m
K
S

= +

(3.91)
Nekonkurentna inhibicija se prikazuje pomou kinetikog modela oblika:

( ) 1
i
m m
s i
s
i
K S S
K S K I
I
K S
K

= =

+ +

+ +

(3.92)
Jednaina (3.92) je ista kao i jednaina (3.88), pa se moe zakljuiti da se neki proizvodi
metabolizma ponaaju kao nekonkurentni inhibitori. Linearizovani oblik jednaine (3.92) je:

1 1 1
1 1
s
i m m i
K I I
K S K

= + + +

(3.93)
Ova jednaina je, takoe, prava linija u koordinatama (1 ,1 S ) i slui za izraunavanje
m
,
K
s
i
i
K . Jednaine (3.90), (3.91) i (3.93) su prikazane na slici 3.21.
Prema tome, izmeu kinetikih modela enzimskih reakcija, tj. Michaelis-Menten-ovog
modela, i kinetikih modela rasta, tj. Monod-ovog modela, postoji potpuna analogija.


Slika 3.21 Grafiki prikaz Monod-ovog linearizovanog modela rasta
Ostali modeli rasta mikroorganizama
Iz jednaina Monod-ovog modela rasta moe se izvui pogrean zakljuak da na specifinu
brzinu rasta utiu samo koncentracije supstrata i inhibitora, odnosno proizvoda. Na brzinu rasta
mikroorganizama utiu jo i vrsta izvora ugljenika, koncentracija rastvorenog kiseonika, tempera-
tura, pH i sl. Oigledno da je Monod-ov model suvie pojednostavljen da bi mogao da uzme u
obzir sve promene koje se deavaju tokom rasta mikroorganizama u diskontinualnim uslovima.
Poznato je da postoje etiri faze rasta, tako da je praktino nemogue jednom optom jednainom
realno opisati sve faze.
Zavisnost specifine brzine rasta od koncentracije supstrata po Monod-ovom modelu u
realnim uslovima prikazana je na slici 3.22. Ova slika ilustruje postojanje tri oblasti, i to:
1) oblast (a) kad je
s
S K << , pa se jednaina (3.85) uproava i postaje linearna:

m
s
S
K
= (3.94)
2) oblast (b), kad je
s
S K , pa vai jednaina (3.85), i
3) oblast (c) kad je
s
S K >> pa je
m
= .
Ako postoji inhibiciju supstratom, tada je:

i
m
i
K
K I
=
+
(3.95)

Slika 3.22 Opta zavisnost specifine brzine rasta od koncentracije
supstrata u realnim uslovima rasta
Relativno dobra modifikacija Monod-ovog modela, koja obuhvata sve oblasti rasta, je model
Kono-a i Asai-a u obliku:

dX
X
dt
= (3.96)
Koeficijent aktivnosti utroka supstrata zavisi od faze rasta mikroorganizma. Tako je, na
primer, za lag fazu 0 = , za eksponencijalnu fazu 1 = , a za druge faze 0 1 < < .
Ako je brzina troenja supstrata velika, onda je sigurno da je koncentracija limitirajueg
supstrata razliita unutar elija i u okolnom medijumu. Tada u jednaini za brzinu rasta bitnu
ulogu ima poetna koncentracija limitirajueg supstrata S
0
, a jednaina rasta je:

0
m
s
S
K S S
=
+
(3.97)
Na osnovu jednaine (3.97) za brzi rast se moe zakljuiti da sa poveanjem poetne kon-
centracije limitirajueg supstrata dolazi do odstupanja specifine brzine rasta od striktno ekspo-
nencijalnog, tj. vrednosti koncentracije limitirajueg supstrata S postaju progresivno vee.
U praksi se koriste i drugi kinetiki modeli rasta, kao to su modeli Tessier-a, Moser-a i
Contiois-a, respektivno:
1 exp
m
s
S
K

=

(3.98)

m
s
S
K S
=
+
(3.99)

m
S
S B S
=
+
(3.100)
gde je: konstanta (najee manja od 1) i B konstanta u odgovarajuim jedinicama.
Ako se koriste kinetiki modeli rasta opisani jednainama (3.98) i (3.99), mnogo je tee doi
do algebarskog reenja masenog bilansa rasta, nego pri korienju Monod-ovog modela. Koja e
se jednaina koristiti za projektovanje bioreaktora esto zavisi od sistema koji se prouava. Nije
redak sluaj da biohemijski inenjer mora sam da definie empirijsku jednainu za adekvatno opi-
sivanje eksperimentalnih podataka.
Brzina rasta moe da bude inhibirana visokom koncentracijom supstrata. Za ovaj sluaj
Andrews je pretpostavio kinetiki model rasta u obliku:

2 m
s
i
S
S
K S
K
=
+ +
(3.101)
Ako proizvodi metabolizma inhibiraju rast onda se primenjuje jednaina (3.88).
Sigurno je da se izvesna koliina supstrata troi na odravanje ivota, tj. endogeni metabo-
lizam. Ova energija se troi na aktivni transport komponenata hranljive podloge kroz membranu,
obnavljanje ili zamenu oteenih DNK i RNK, enzima ili drugih sastavnih delova elije. Opti ob-
lik jednaine specifine brzine rasta u tom sluaju je:

m
s
S
m
K S
= -
+
(3.102)
gde je: m - specifina potronja supstrata za odravanje ivota, koja se definie pomou jednaine:

1
m
dS
m
X dt

=

(3.103)
Rast u prisustvu vie izvora ugljenika
U diskontinualnim uslovima, kada u podlozi ima vie izvora ugljenika, obino se prvo koristi
onaj sa najmanjom vrednou konstante zasienja, pa tek kasnije ostali po hijerarhiji poveanja
vrednosti ove konstante. Kada u podlozi ima dva izvora ugljenika, onda se ovakav rast naziva dia-
uksini rast. Promene koncentracije supstrata i biomase pri diauksinom rastu prikazane su na slici
3.23.
Ako podloga sadri vei broj razliitih izvora ugljenika, onda se faze rasta odigravaju sukce-
sivno, pa se prelazi sa supstrata na supstrat nee zapaziti, kao kod dva supstrata. Posledica pojave
je smanjenje brzine rasta tokom vremena, ako se porede brzinom rasta u prisustvu samo jednog
izvora ugljenika. Kod veoma sloenih podloga, koje sadre, pored vie izvora ugljenika, i druge
komponente, na primer, aminokiseline, nukleotide, vitamine i druge intermedijere metabolizma,
elije prolaze kroz mnoga prelazna stanja tokom rasta. Tako, ako elije rastu u podlozi koja sadri
intermedijer koje mogu same da sintetiu, do njegove sinteze nee doi dok se on ne iscrpi iz
fermentacione tenosti. Rezultat rasta mikroorganizama na kompleksnim hranljivim podlogama je
prikazan na slici 3.24. Na osnovu izgleda krive rasta se moe pogreno zakljuiti da nema
eksponencijalnog rasta. To je samo prividno, jer postoje eksponencijalne faze koji su spojene u
nizu, to je prikazano sa isprekidanim linijama.
Slika 3.23 Diskontinualni rast u
prisustvu dva razliita izvora
ugljenika (diauksini rast)
Slika 3.24 Rast mikroorganizama
na sloenim podlogama
Ovakav izgled krivih rasta je rasprostranjen kod industrijskih bioprocesa u kojima se koriste
podloge sloenog sastava. Kod bioprocesa, gde vie razliitih supstrata ograniava brzinu rasta,
vai sledea jednaina:

1 2
1 2
1 2 S S
S S
K S K S

=

+ +

K (3.104)
gde je: S
1
, S
2
, koncentracije, a
1 s
K ,
2 s
K konstante zasienja limitirajuih supstrata.
3.2.4. Uticaj okoline na brzinu rasta mikroorganizama
Uspeno izvoenje mikrobiolokih procesa je uslovljeno ne samo vrstom mikroorganizma,
koji poseduje odgovarajue genetske osobine, nego i uticajem faktora okoline na brzinu rasta i
razmnoavanja. Najbitniji parametri okoline su: temperatura, pH, koncentracija limitirajueg sup-
strata i komponenata hranljive podloge koje su nerastvorne ili slabo rastvorne u vodi (kiseonik, ce-
luloza, skrob i dr.).
Uticaj temperature
Rast mikroorganizama i sinteza proizvoda je rezultat sloenih biohemijskih reakcija koje se
odigravaju u elijama. Opte je poznato da temperatura bitno utie na brzinu hemijskih reakcija,
pa se, prema tome, moe sigurno oekivati i njen znaajan uticaj na brzinu rasta mikroorganizama.
U svakom trenutku neto rast mikroorganizama predstavlja razliku izmeu rasta i odumiranja, tj.:
( )
d d
dX
X X X
dt
= = (3.105)
Prema tome, izmerena brzina rasta je, u stvari, razlika brzina rasta i odumiranja.
d
>> ,
tako da se odumiranje elija zanemaruje.
Specifine brzine rasta i odumiranja elija zavise od temperature. Zavisnost specifine brzine
rasta od temperature ima tipian izgled prikazan na slici 3.25. Sa porastom temperature specifina
brzina rasta se poveava, dostie maksimalnu vrednost, a zatim opada. Naelno, specifina brzina
rasta se poveava dva puta za svakih 10
o
C povienja temperature. Takoe, u odreenom tempera-
turnom opsegu, metabolika aktivnost elija se poveava sa povienjem temperature, to je posle-
dica poveanja aktivnosti enzima. Na povienim temperaturama, kad toplotno najosetljiviji esenci-
jalni proteini ponu da se denaturiu, elije poinju da odumiru. Temperatura pri kojoj specifina
brzina rasta ima maksimalnu vrednost je optimalna temperatura za rast mikroorganizma.

Slika 3.25 Uticaj temperature na specifinu brzinu rasta
Promena specifinih brzina rasta i odumiranja sa temperaturom moe se izraziti
Arenijusovom jednainom:

,
exp
a g
m g
E
A
RT

=

(3.106)

,
exp
a d
d d
E
A
RT

=

(3.107)
gde je: A
g
i A
d
predeksponencijalne konstante, a
, a g
E i
, a d
E energije aktivacije rasta i odumi-
ranja, ije su tipine vrednosti 62,8 83,7 kJ/mol i 251 293 kJ/mol, respektivno. Dakle, tempera-
tura vie utie na brzinu odumiranja nego na brzinu rasta.
Promene maksimalne specifine brzine rasta sa temperaturom za bakteriju Enterobacter
aerogenes i kvasac Candida utilis u Arenijusovim koordinatama su prikazane na slici 3.26. Neli-
nearni deo je posledica odumiranja mikroorganizama iznad optimalne temperature za rast.

Slika 3.26 Uticaj temperature na
m
u Arenijusovim koordinatama
Uticaj pH
Najvei broj mikroorganizama raste u opsegu 3 4 pH jedinice, a optimalna vrednost pH je
obino u opsegu 1 1,5 pH jedinica. Poto je pH vaan za odvijanje bioprocesa, potrebno ga je
odravati u optimalnom opsegu. Bakterije obino rastu u opsegu pH = 4 8, kvasci pH = 3 6 i
plesni pH = 3 7.
Uticaj u vodi nerastvornih ili slabo rastvornih komponenata
Kada mikroorganizam za svoj rast koristi komponente nerastvorne ili slabo rastvorne u vodi,
onda je ograniavajui faktor za brzinu rasta brzina rastvaranja supstrata. To se obino deava kod
aerobnih procesa, gde je brzina troenja rastvorenog kiseonika vea od brzine apsorpcije kiseonika
iz vazduha u hranljivu podlogu. Brzina rasta zavisi od koncentracije rastvorenog kiseonika, slino
Monod-ovoj jednaini u odnosu na limitirajui supstrat. Ispod neke kritine koncentracije kiseoni-
ka u podlozi dolazi do smanjenja specifine brzine rasta. Za bakterije i kvasce je kritina koncen-
tracija 310 % od maksimalne mogue, a za plesni 2050%. Kod plesni je iri opseg, jer one u
submerznim uslovima rastu u razliitim morfolokim oblicima. Ako je koncentracija rastvorenog
kiseonika u hranljivoj podlozi ispod neke kritine vrednosti, onda brzina rasta zavisi od brzine di-
fuzije kiseonika.
Brzina prenosa kiseonika OTR je data pomou jednaine:

*
( )
l
OTR k a c c = - (3.108)
gde je:
l
k a zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika, a c i c* koncentracija rastvorenog
kiseonika i koncentracija zasienog rastvora (rastvorljivost kiseonika).
Brzina potronje kiseonika od strane mikroorganizama OUR je:

2
O
X
OUR
Y

= (3.109)
gde je:
2
O
Y - koeficijent prinosa biomase mikroorganizama po jedinici mase utroenog kiseonika.
U stacionarnom stanju je brzina potronje jednaka brzini prenosa mase kiseonika
( OUR OTR = ), pa je:

2
*
( )
l
O
X
k a c c
Y

= (3.110)
odnosno

2
( * )
O l
dx
Y k a c c
dt
= (3.111)
Jednaina (3.111) pokazuje da je brzina rasta mikroorgnizama linearno zavisna od pogonske
sile prenosa mase kiseonika
*
( ) c c
.

Slina pojava se deava kada se za rast koriste izvori ugljenika koji su nerastvorni u vodi, na
primer, vii ugljenovodonici ili celuloza. Na slici 3.27 je prikazan rast kvasca Candida lipolytica
na n-alkanima kao izvorom ugljenika. Rast elija kvasca je u poetku eksponencijalan, jer se slo-
bodna povrina kapljica n-alkana polako zasiuje elijama. Kada se povrina kapljica zasiti elija-
ma, brzina rasta se linearno poveava i zavisi od brzine meanja. Ovo govori da je difuzija limiti-
rajui faktor za ukupnu brzinu rasta mikroorganizama.
Kada je celuloza izvor ugljenika, onda limitirajui faktor za rast moe da bude hidroliza celu-
loze do rastvorljivih ugljenih hidrata. Poto brzina hidrolize celuloze zavisi od povrine, onda je i
u ovom sluaju rast linearan.
Slina zavisnost se dobija ako su elije obmotane kapsulama ili kada plesni rastu u obliku pe-
leta, kroz koje hranljive materije moraju da difunduju. U sluajevima kada difuzija ograniava rast
elija, ne vai Monod-va jednaina, nego vae sloeniji kinetiki modeli.

Slika 3.27 Rast Candida lipolytica na n-alkanima pri razliitim
brzinama meanja podloge
3.2.5. Kinetika troenja supstrata
Razmnoavanje mikroorganizama je u direktnoj vezi sa troenjem hranljivih sastojaka iz
podloge. Tehnoloki i ekonomski je najvaniji limitirajui supstrat, tj. izvor ugljenika. Izvor uglje-
nika se u principu troi za:
biosintezu konstituenata elije,
proizvodnju energije i odravanje fizioloke aktivnosti elije i
sintezu metabolita (proizvoda).
Maseni bilans utroka supstrata je:
-[Akumulacija supstrata] = [Utroak za rast] + [Utroak za odravanje] + [Utroak za
proizvod]
Troenje supstrata se moe povezati sa rastom pomou tzv. koeficijenta prinosa biomase u
odnosu na supstrat
/ X S
Y :

/ X S
dX dS
Y
dt dt
= - (3.112)
pri emu je:

/
masa nastalih elija
masa utroenog supstrata ( )
X S
X
Y
S
= =
(3.113)
Ako se posebno izrazi deo supstrata koji se troi na odravanje ivota, onda jednaina
(3.112) ima sledei oblik:

/
1
( )
X S g
dS dX
m X
dt Y dt
= + (3.114)
gde je
/
( )
X S g
Y pravi koeficijent prinosa biomase u odnosu na supstrat, koji se rauna na osno-
vu mase supstrata koja je utroena samo za rast mikroorganizma. Pod odravanjem ivota elija
podrazumevaju se energetske potrebe za preivljavanje i ouvanje odreenog stanja elije, koje
nisu direktno vezane sa sintezom biomase (na primer, aktivan transport jona kroz elijsku mem-
branu, kretanje elije). Ovaj koeficijent je konstantan i vei od prividnog koeficijenta prinosa
biomase u odnosu na supstrat, koji se izraunava pomou jednaine (3.113). Jednaina (3.114) va-
i pod pretpostavkom da se zanemaruje utroak supstrata na stvaranje nekog proizvoda.
Ako se rast odvija po Monod-ovom modelu, dobija se:

/
( ) ( )
m
X S g S
dS X S
m X
dt Y K S

= +
+
(3.115)
Ako se specifina brzina troenja supstrata
S
q definie pomou jednaine:

1
s
dS
q
X dt
= (3.116)
jednaina (3.114) za maseni bilans supstrata dobija oblik:

( )
/
s
X S
g
q m
Y

- = + (3.117)
Ako se utroci supstrata na odravanje i sintezu proizvoda mogu zanemariti, onda jednaina
(3.115) postaje:

/ /
( )
m
X S X S S
dS X X S
dt Y Y K S

= =
+
(3.118)
poto je
/ /
( )
X S X S g
Y Y = .
3.2.6. Kinetika nastajanja proizvoda
Na osnovu povezanosti specifine brzine rasta i specifine brzine utroka supstrata
S
q ,
moe se pretpostaviti da e i specifina brzina nastajanja proizvoda q
p
biti u tesnoj vezi sa ove dve
veliine. U zavisnosti od vrste proizvoda, tj. metabolizma elija, mogu se javiti sledei sluajevi
(slika 3.28):
nastajanje proizvoda povezano sa rastom (na primer, alkoholna fermentacija),
nastajanje proizvoda povezano sa rastom i koncentracijom biomase (na primer, mleno-
kiselinska fermentacija) i
nastajanje proizvoda nije povezano sa rastom (na primer, biosinteza penicilina).

Slika 3.28 Kinetika rasta i nastajanja proizvoda: a) nastajanje proizvoda povezano
sa rastom, b) nastajanje proizvoda povezano sa rastom i koncentracijom biomase i
c) nastajanje proizvoda nije povezano sa rastom
Kada je nastajanje proizvoda direktno povezano sa rastom, kao to je kod nastajanja primar-
nih metabolita, onda vai sledea jednaina:

/ P X
dP dX
Y
dt dt
= (3.119)
gde je
/ P X
Y - koeficijent prinosa proizvoda u odnosu na biomasu, koji je definisan kao:

/
masa stvorenog proizvoda
masa elija
P X
P
Y
X
= =
(3.120)
Za nastajanje primarnih metabolita znaajna veliina je koeficijent prinosa proizvoda u odno-
su na supstrat
/ P S
Y , koji se definie kao:

/
masa stvorenog proizvoda
masa utroenog supstrata
P S
P
Y
S
= =
(3.121)
Izmeu tri koefijenta prinosa postoji sledea veza:

/ / / P S X S P X
Y Y Y = (3.122)
Jednaina (3.122) prua mogunost da se izrauna jedna veliina, ako se znaju druge dve.
Specifina brzina nastajanja proizvoda q
P
definie se pomou jednaine:

1
p
dP
q
X dt
= (3.123)
Kada je brzina nastajanja proizvoda direktno povezana sa brzinom rasta, onda vai jedna-
ina:

/
( )
P X m
S
dP SX
X Y
dt K S
= =
+
(3.124)
Ako je brzina stvaranja proizvoda vezana za rast i koncentraciju biomase, onda vazi opta
jednaina:

/ P X
dP dX
Y b X
dt dt
= + (3.125)
odnosno:

/ p P X
q Y b = + (3.126)
Prvi lan jednaine (3.126) govori o zavisnosti nastajanja proizvoda od brzine rasta, a drugi o
nezavisnosti.
Proizvodi koji nastaju nezavisno od brzine rasta obino se nazivaju sekundarni metaboliti.
Ova definicija nije u potpunosti primenljiva u svim sluajevima, jer nekad sekundarni metaboliti
nastaju i tokom rasta elija (antibiotici, toksini itd.). Bitno je da se istakne da ova jedinjenja nisu
potrebna za rast elija. Brzina nastajanja proizvoda je tada:

dP
b X
dt
= (3.127)
odnosno:

P
q b = (3.128)
Specifina brzina nastajanja proizvoda je zgodna veliina za poreenje razliitih mikrobio-
lokih procesa, poto je eliminisan uticaj koncentracije biomase. Poznavanje kinetike rasta, potro-
nje supstrata i nastajanja proizvoda u diskontinualnom procesu omoguava da se proces vodi tako
da se ostvare maksimalni prinosi eljenih proizvoda. Povezanost specifine brzine rasta i specifi-
ne brzine nastajanja proizvoda je prikazana na slici 3.29.

Slika 3.29 Povezanost specifine brzine rasta i specifine brzine nastajanja
proizvoda: a) povezanost sa rastom, b) delimina povezanost sa rastom i
c) nezavisnost od rasta
3.2.7. Maseni bilansi pri diskontinualnom rastu mikroorganizama
Maseni bilans potronje supstrata na rast, odravanje i sintezu proizvoda pri diskontinualnom
rastu mikroorganizama moe se predstaviti jednainom:

/ /
1 1
( )
X S g P S
dS dX dP
mX
dt Y dt Y dt
= + + (3.129)
Deljenjem prethodne jednaine sa koncentracijom biomase, x, dobija se:

/ /
( )
P
s
X S g P S
q
q m
Y Y
= + + (3.130)
Jednaina (3.130) opisuje promenu koncentracije supstrata pri diskontinualnom rastu
mikroorganizama kada nastaje proizvod.
Ako se utroak supstrata na odravanje moe zanemariti, onda se jednaina (3.130) upro-
ava:

/ /
P
S
X S P S
q
q
Y Y
- = + (3.131)
Ako je brzina rasta mnogo vea od brzine stvaranja proizvoda, tako da je 0
P
q = , onda je:

/ /
m
S
X S X S S
S
q
Y Y K S

- = =
+
(3.132)
odnosno:

/
m
X S S
dS SX
dt Y K S
- =
+
(3.133)
Jednaina (3.133) predstavlja promenu koncentracije supstrata sa vremenom u diskonti-
nualnom bioreaktoru. Ona se reava zajedno sa jednainom rasta:

m d
S
dX SX
X
dt K S
=
+
(3.134)
odnosno:

m d
S
S
K S
=
+
(3.135)
Jednaine (3.133) i (3.134) predstavljaju matematiki model diskontinualnog bioreaktora uz
pretpostavku da je 0
P
q = . One mogu da se ree jedino ako se poznaju svi kinetiki parametri:
m
,
d
,
s
K i
/ X S
Y .
Odreivanje kinetikih parametara rasta u diskontinualnom bioreaktoru
U lag fazi nema porasta biomase, S<<K
s
i uz pretpostavku da je
m d
>> , jednaina
(3.134) postaje:

0
0 .
dX
X X const
dt
= = = (3.136)
Kombinovanjem jednaine (3.136) sa jednainom (3.133) dobija se:

0
/
m
X S S
SX dS
dt Y K S
- =
+
(3.137)
Za poetni uslov 0 t = i
0
(0) S S = , integrisani oblik jednaine (3.137) je:

0 0
/
ln
m
s X S
S X
t
S K Y

=
(3.138)
Jednaina (3.138) je prava linija u koordinatama (
0
ln , S S t ) iz ijeg nagiba se moe
izraunati jedan kinetiki parametar rasta.
Kada je S<<K
s
, uz pretpostavku da je
m d
>> , onda jednaine (3.133) i (3.134) postaju:

/ /
m m
X S S X S
dS SX
X
dt Y K S Y

- = =
+
(3.139)
i

m d m
S
dX SX
X X
dt K S
= =
+
(3.140)
Ove jednaine mogu da se ree uz poetni uslov 0 t = ,
0
(0) X X = i
0
(0) S S = , pri emu se
dobija:

0
0 /
1
( 1)
m
t
X S
S S
e
X Y

-
= - (3.141)
Jednaina (3.2.81) je prava linija u koordinatama
0 0
( ) , ( 1)
m
t
S S X e

sa nagibom
/
1
X S
Y .
Konstanta
m
se moe odrediti tako to se pretpostave razliite vrednosti za
,1 m
,
,2 m
itd., a za-
tim se izraunate take predstave na dijagramu. Reenje je ono
n m,
za koje se dobija prava linija
iz ijeg nagiba se odreuje
/ X S
Y . Opisani postupak je prikazan na slici (3.30).


Slika 3.30 Odreivanje
m
i
/ X S
Y u diskontinualnom bioreaktoru
Ako je S K
s
i
m d
>> , onda jednaina bilansa supstrata (3.133), nakon razdvajanja
promenjivih, postaje:

0
/ 0
S t
S m
X S S
K S
dS Xdt
S Y
+
=

(3.142)
Kada se jednaina (3.134) rei po X i zameni u (3.142) dobija se reenje u obliku:

0
1 ln(1 )
ln
S ad
c b
t S t
+
= - (3.143)
gde je:
/
0
X S
Y
a
X
=

0 / 0
/
( )
m
X S
X S S
b X Y S
Y K
= +
(3.144)

0 /
/
1
X S
X S S
X Y S
c
Y K
+
= +
,
0
d S S = -
Jednaina (3.143) je prava linija U koordinatama
0
1 ln(1 )
ln ,
S ad
t S t
+

samo za jednu
vrednost a . Predloeni metod se sastoji u tome da se pretpostavljaju vrednosti a
1
, a
2
itd., pa kada
se dobije prava linija, onda se mogu odrediti nagib c i odseak b. Metodologija izraunavanja koja
je opisana je prikazana na slici 3.31.

Slika 3.31 Grafiki prikaz metoda Gates i Marlar-a za odreivanje
parametara rasta
Kada se znaju a, b , i c, mogu se izraunati kinetiki parametri
m
,
s
K i
/ X S
Y pomou
sledeih jednaina:

1
m
b
c
=
-

0
1
1
S
S
a
K
c
+
=
-
(3.145)

/ 0 X S
Y a X =
Jednaine (3.133) i (3.134) se, takoe, mogu reiti na raunaru pomou nekog od metoda za
reavanje nelinearnih diferencijalnih jednaina. Ako se pretpostavi da je
0
X X , onda se jednai-
na (3.142) moe integrisati, pri emu se dobija Henry-eva jednaina:

0 0 0
/
1
ln
m
s X S s
S S S X
t S K t Y K
-
= + (3.146)
Jednaina je prava linija u kordinatama
0 0
1
ln ,
S S S
t S t

i prikazana je na slici 3.32.
Na osnovu nagiba, odseaka na apscisi i ordinati mogue je odrediti
s
K ,
m
i
/ X S
Y , ako se
zna poetna koncentracija mikroorganizama.

Slika 3.32 Henry-eva jednaina za diskontinualni rast
Proraun diskontinualnog bioreaktora
Pri proraunu diskontinualnog bioreaktora izraunavaju se sledee veliine:
duina trajanja rasta za zadatu konverziju supstrata i
stepen konverzije supstrata za zadato vreme.
Da bi jednaine (3.133) i (3.134) masenog bilansa diskontinualnog bioreaktora mogle da se
integriu, uvode se sledee pretpostavke:
kinetika rasta se opisuje pomou Monod-ovog modela;
jedan supstrat limitira rast, dok su svi ostali supstrati u viku;
kinetiki parametri rasta ne zavise od koncentracije supstrata ili stepena konverzije;
koeficijent prinosa biomase u odnosu na supstrat ne zavisi od starosti mikroorganizma;
proces se odvija izotermski; i
fizike osobine fluida su konstantne tokom rasta.
Ako se pretpostavi da je 0
P
q = i 0
d
= , onda je reenje jednaina (3.133) i (3.134) u ob-
liku:

0
0 / 0
0
0 / 0 0 / 0 0 / 0
/ 0 /
ln ln ( )
( ) ( )
ln
X S
X S X S m X S
X S s X S s
S
S S Y S S
X
X Y S X Y S S t X Y S
Y K X Y K

= + +

+ + +
+

(3.147)
i

/ / 0
0
0 / 0 0 / 0 0
ln ln ln
X S s X S
m
X S X S
Y K Y S X
X t X
X Y S X Y S X X

= +

+ +

(3.148)
Jednaine (3.147) i (3.148) su implicitna reenja po X i S , pa se one reavaju numerikim
metodom za reavanje nelinearnih algebarskih jednaina. Koncentracioni profili ln X i ln S sa
vremenom prikazani su na slici 3.33.

Slika 3.33 Diskontinualni rast mikroorganizama uz pretpostavku 0
d
=

3.3. Kinetika rasta mikroorganizama u kontinualnim i
polukontinualnim bioreaktorima
Kod diskontinualnih bioprocesa rast mikroorganizama i sinteza proizvoda se zavravaju
posle nekog konanog vremena, a sve operacije ponavljaju se za svaku aru. Negde oko 1950.
godine poeli su da se razvijaju procesi u kojima se, nakon zavrenog diskontinualnog rasta, u bio-
reaktor uvodi svea hranljiva podloga i istovremeno iz njega izvodi fermentaciona tenost. Ova-
kav nain izvoenja bioprocesa se naziva kontinualni rast mikroorganizama. Pri kontinualnom
izvoenju mikrobiolokih procesa vreme trajanja nije ogranieno, a parametri procesa se ne me-
njaju, tj. rast i sinteza proizvoda se izvodi u stacionarnim uslovima. U kontinualnim procesima
mogu se koncentracija biomase, specifine brzine rasta i sinteze proizvoda, faktori okoline i sl.
odravati na eljenim vrednostima. Kontinualni rast mikroorganizama se u prirodnim uslovima
sree u rekama, u sistemu za varenje ivotinja i ljudi itd. Nakon poetnih istraivanja teorije konti-
nualnog rasta, u novije doba se ovi procesi naglo razvijaju i poinju da primenjuju u praksi, iako
su i danas procentualno u industriji znatno vie zastupljeni diskontinualni procesi. Razloga za to
ima vie, a glavni su: 1) genetske promene kod mikroorganizama tokom dueg izvoenja procesa,
2) tehniki problemi za odravanje sterilnih uslova tokom dueg perioda i 3) nedostatak pravih in-
formacija o ponaanju mikroorganizama u prelaznom, tj. nestacionarnom stanju. I pored navede-
nih nedostataka, kontinualni procesi se masovno koriste u proizvodnji stonog kvasca, pekarskog
inaktivnog kvasca, anaerobnoj i aerobnoj obradi otpadnih voda itd. Proizvodnost kontinualnih pro-
cesa je znatno vea nego kod polukontinualnih i diskontinualnih procesa. U tabeli 3.4. su dati neki
mikroorganizmi koji mogu da rastu i stvaraju proizvode u kontinualnim uslovima.
Tabela 3.4 Neki mikroorganizmi koji mogu da rastu kontinualno
Mikroorganizam Proizvod
Streptomyces Streptomincin
Acetobacter Siretna kiselina
Clostridium Aceton i butanol
Bacillus Mlena kiselina
Saccharomyces Etanol
Pekarski kvasac
Candida Stoni kvasac
Penicillium Penicilin
Scenedesmus SCP

Danas se kontinualni rast mikroorganizama koristi za:
Proizvodnju biomase mikroorganizama sa tano definisanim biohemijskim i fiziolokim oso-
binama za prouavanje: mehanizama razmnoavanja, regulacije sinteze enzima i elijskih konsti-
tuenata, transporta hranljivih sastojaka iz okoline u eliju, parametara rasta u cilju optimizacije
procesa, tehnolokih osobina mutanata itd.;
Praktinu primenu u proizvodnji: proteinske biomase, primarnih i sekundarnih metabolita,
klasinih fermentacionih proizvoda (pivo, vino, siretna i mlena kiselina, itd.); i
Bioloku obradu otpadnih voda.
ematski prikaz mikrobiolokih procesa po operacijama pripreme i izvoenja za dis-
kontinualni i kontinualni nain rada dat je na slici 3.34.
Kada se proces izvodi kontinualno, obino se tei da rast mikroorganizama bude u
eksponencijalnoj fazi. Doziranje svee hranljive podloge (supstrata) i izvoenje bioprocesa zavisi
od brzine rasta, troenja limitirajueg supstrata i brzine sinteze proizvoda. Kontinualni rast se
izvodi obino sa konstantnim protokom sveeg supstrata (Q) i fermentirane tenosti. Ovakvim
nainom izvoenja procesa se odrava stacionarno stanje u sistemu. Kontinualni rast mikroorga-
nizama se moe izvoditi na tri naina:
u hemostatu odravanje konstantne zapremine tenosti u bioreaktoru,
u turbidostatu odravanje konstantne koncentracije biomase u bioreaktoru i
u cevnom bioreaktoru.
U praktinoj primeni se najvie koristi hemostat i donekle cevni bioreaktor, i to naroito kod
imobilizovanih bioreaktora.

Slika 3.34 Prikaz diskontinualnog, polukontinualnog i kontinualnog rasta
mikroorganizama
3.3.1. Sistemi za izvoenje kontinualnih mikrobiolokih procesa
Protoni bioreaktori sa meanjem
U ovu grupu bioreaktora spadaju sistemi za kontinualne procese koji se baziraju na principi-
ma hemostata i turbidostata. Obino se u teorijskim razmatranjima prouava idealni bioreaktor sa
meanjem, koji se zasniva na sledeim pretpostavkama:
idealno (potpuno) meanje fermentacionog medijuma,
sastav fermentacionog medijuma u bioreaktoru se praktino ne menja sa dodatkom svee
hranljive podloge,
temperatura u bioreaktoru je konstantna i
sastav fermentisane tenosti koja naputa bioreaktor je identian sa sastavom hranljive pod-
loge u bioreaktoru.
Kod hemostata je zapremina fermentacione tenosti V
L
u bioreaktoru konstantna. To se
postie tako to je dotok svee hranljive podloge Q
ul
jednak protoku fermentacione tenosti koja
se izvodi iz bioreaktora Q
iz
. Bilans zapremine fermentacione tenosti u nestacionarnom stanju je:

L
ul izl
dV
Q Q
dt
= - (3.149)
Poto je
0 ul izl
Q Q Q = = , onda je:
0 .
L
L
dV
V const
dt
= = (3.150)
Brzina rasta mikroorganizama u kontinualnim uslovima po principu hemostata se regulie
pomou svee hranljive podloge, koja je formulisana tako da su svi hranljivi sastojci osim jednog
(limitirajui supstrat) u viku. Izvoenje kontinualnog rasta mikroorganizama je prikazano na slici
3.35.
Poto je brzina rasta ograniena koncentracijom limitirajueg supstrata, onda je praktino i
koncentracija biomase u bioreaktoru konstantna. I samo ime hemostat oznaava da su hemijski
sastojci u fermentacionoj tenosti nepromenjeni za odabrane uslove izvoenja procesa. Limitiraju-
i supstrat moe da bude bilo koji sastojak hranljive podloge, ali to je najee izvor ugljenika.
Protok tenosti kroz bioreaktor sa meanjem se definie preko zapreminskog vremena boravka
ili brzine razblaenja D, koje su meusobno povezane pomou jednaina:

0
L
V
Q
=

0
L
Q
D
V
= (3.151)

1
D
=
Kontinualni rast po principu hemostata se izvodi tako da je D , jer mora biti dovoljno
vremena da se mikroorganizam razmnoi u koliini koja je vea od one koja se izvodi iz
bioreaktora. Zato se koncentracija biomase mikroorganizama ustaljuje na vrednosti koja odgovara
koncentraciji limitirajueg supstrata.

Slika 3.35 Kontinualni rast mikroorganizama po principu hemostata

Slika 3.36 Kontinualni rast mikroorganizama po principu turbidostata
Kod turbidostata se proces kontinualnog rasta izvodi tako da je koncentracija elija na
izlasku iz bioreaktora stalna. Izvoenje kontinualnog rasta mikroorganizama, po principu
turbidostata je ematski prikazano na slici 3.36. Koncentracija elija u bioreaktoru se meri pomou
nefelometra, tj. mutnoe. Ako se mutnoa poveava i pree neku eljenu vrednost, onda se ukljui
pumpa i dovodi se svea podloga u bioreaktor, a izvodi fermentisana tenost istim protokom.
Kada koncentracija elija padne ispod zadate, onda se prestaje sa doziranjem hranljive podloge ili
se ono smanji na neku vrednost. Znai da protok nije stalan, nego se menja u nekim granicama.
Obino se i ovaj nain kontinualnog rasta izvodi pri konstantnoj zapremini tenosti u bioreaktoru.
Iako izgleda da je ovaj nain izvoenja bioprocesa bolji od hemostata, on se retko primenjuje u
praksi (laboratorija, industrija) zbog tekoa oko merenja koncentracije biomase u bioreaktorima.
Protoni bioreaktori sa klipnim proticanjem
Kontinualni rast mikroorganizama je mogue izvoditi bez meanja, tj. klipnim proticanjem
kroz cev, pa se ovi bioreaktori nazivaju cevni bioreaktori. Izvoenje kontinualnog rasta mikro-
organizama u cevnom bioreaktoru je ematski prikazano na slici 3.37. Pri teorijskim razmatranji-
ma ovog naina kontinualnog rasta pretpostavlja se idealno klipno proticanje, kod koga nema po-
vratnog meanja fluida, tj. sve lokalne brzine su iste na poprenom preseku cevi.

Slika 3.37 Kontinualni rast mikroorganizama u cevnom bioreaktoru
Iz prakse se zna da to nije tano i da je najvea brzina fluida u centru cevi. Karakteristino
kod idealnog cevnog bioreaktora je da svi elementi tenosti imaju isto vreme boravka. U
stacionarnom stanju sastav fermentacione tenosti se ne menja sa vremenom, nego samo sa
duinom bioreaktora. Na slici 3.37 su, takoe, prikazane promene koncentracije supstrata i
biomase du bioreaktora. Na osnovu izgleda ovih krivih moe se zakljuiti da se radi o analognom
ponaanju kao kod diskontinualnog rasta mikroorganizama. Kod cevnog bioreaktora nezavisno
promenjiva veliina je duina cevi, a kod diskontinualnih bioreaktora vreme. Poto je
koncentracija biokatalizatora na poetku bioreaktora mala, ovi procesi se obino izvode uz
recirkulaciju biomase mikroorganizama, tj. izvodi se kontinualna inokulacija. Sterilna hranljiva
podloga i reciklat se meaju neposredno pre ulaska u bioreaktor, tako da se koncentracije supstrata
i biomase na ulazu u bioreaktor dobijaju iz masenog bilansa vorne take. Bilans vorne take je
ematski prikazan na slici 3.38.
Maseni bilans supstrata u vornoj taki je:

0 0 0
Q (Q )
r r r ul
S Q S Q S + = + (3.152)
gde je: Q
r
i S
r
- zapreminski protok i koncentracija supstrata u reciklatu, a S
ul
- koncentracija
supstrata na ulazu u bioreaktor. Koncentracija supstrata na ulazu u birekator je:

0 0 0
0
( ) 1
r r r
ul
r
Q S Q S S R S
S
Q Q R
+ +
= =
+ +
(3.153)
gde je:
0 r
R Q Q = - recirkulacioni odnos.
Maseni bilans biomase u vornoj taki je:

0 0 0
Q (X )
r r r ul
X Q X X S + = + (3.154)
gde je: X
r
koncentracija biomase u reciklatu.
Koncentracija biomase na ulazu u birekator je:

0 0 0
0
( ) 1
r r r
ul
r
Q S Q X X R X
X
Q Q R
+ +
= =
+ +
(3.155)

Slika 3.38 Bilans vorne take na ulazu u cevni bioreaktor
esto se analogija izmeu rasta u diskontinualnom i kontinualnom cevnom bioreaktoru ko-
risti za teorijsko i eksperimentalno prouavanje fenomena koji se deavaju u njima. Za teorijsko
izuavanje procesa koji bi se deavali u cevnom bioreaktoru, eksperimenti se obino izvode u dis-
kontinualnom bioreaktoru sa idealnim meanjem, jer je u cevnom bioreaktoru veoma teko postii
idealno klipno proticanje. Takoe, javljaju se problemi sa odravanjem optimalne koncentracije
rastvorenog kiseonika kod aerobnih bioprocesa.
3.3.2. Primena hemostata za odreivanje kinetikih parametara rasta
Oekuje se da primena kontinualnog bioreaktora, u kome relevantni parametri ne zavise od
vremena, olaka odreivanje kinetikih parametara rasta mikroorganizama. Kod idealnog hemos-
tata, kinetiki parametri rasta mogu se odrediti iz masenih bilansa za biomasu i limitirajui sup-
strat (slika 3.39).
Verbalni model za protoni bioreaktor sa meanjem daje:
[ ] ( ) [ ]
1 1
akumulacija ulaza (izlaza) generisanje
n n
i
i
i i = =
=

Ako se pretpostavi da je proticanje kroz bioreaktor proticanje sa idealnim meanjem i da je
zapremina fermentacione tenosti konstantna, onda je
iz
S S = i
ul
X X = .

Slika 3.39 ema hemostata bez recirkulacije
U nestacionarnom stanju bilansi biomase i supstrata daju:

0 0 0 L L x
dX
V Q X Q X V r
dt
= - + (3.156)

0 0 0
( )
L L s
dS
V Q S Q S V r
dt
= - - - (3.157)
U stacionarnom stanju je 0
dX
dt
= i 0
dS
dt
= , a u napojnoj struji nema mikroorganizama
(
0
0 X = ), pa jednaina (3.157) postaje

0
0
( ) ( )
S
L
Q
r S S
V
- = - (3.158)
Kombinovanjem jednaina (3.151) i (3.158) dobija se:

0
0
( ) ( )
s
S S
r D S S
-
- = - = (3.159)
Pod pretpostavkom da vai Monod-ov model rasta mikroorganizama, brzina troenja supstra-
ta se moe napisati u obliku:

/
1
m
s
X S s
SX
r
Y K S
- =
+
(3.160)
Ako se jednaine (3.159) i (3.160) izjednae, dobija se:

0
/ /
( )
x m
s
X S X S s
S S r SX
r
Y Y K S
-
- = = =
+
(3.161)
Ako se reciproni oblik jednaine (3.161) pomnoi sa X dobija se:

/ /
0
1
s X S X S
m m
K Y Y X
S S S

= +

(3.162)
Jednaina (3.162) je prava linija u koordinatama
0
1
,
X
S S S

. Iz nagiba
/ s X S
m
K Y
i
odseka
/ X S
m
Y
ove prave mogu se odrediti dva kinetika parametra rasta, slika 3.40 (a). Poto
postoje dva podatka, a tri nepoznate veliine, za potpuno reenje problema treba uzeti u obzir
maseni bilans za biomasu. Iz jednaine (3.161) sledi:

/ 0
/
( )
( )
X S
x X S s
Y S S
r Y r
-
= - = (3.163)
Ako se jednaina (3.163) podeli sa X, a zatim nae reciprona vrednost, dobija se:

/ 0
1
( )
X S
X
Y S S
=
-
(3.164)
Sada, ako se jednaina (3.162) sa
/ X S
Y , dobija se:

1 1 1
s
m m
K
S
= + (3.165)
Jednaina (3.165) je prava linija u LineweaverBurk-ovim koordinatama ( ) 1 ,1 S . Kinetiki
parametri K
S
i
m
odreuju se promenom zapreminskog vremena, odnosno protoka, slika 3.40 (b).
Vidi se da koncentracije biomase i supstrata ne zavise od poetne koncentracije supstrata, pa se govori
da je sistem autonoman u odnosu na poetnu koncentraciju limitirajueg supstrata (S
0
).

U stacionarnom stanju i uz uslov
0
0 X = , jednaina (3.156) postaje:

0
/
( )
x X S s
L
Q X X
r Y r
V
= = = - (3.166)
Pod pretpostavkom da vai Monod-ov kinetiki model u obliku:

m d
s
dX SX
X
dt K S
= -
+
(3.167)
i zamenom jednaina (3.163) i (3.166) sa odgovarajuim lanovima u jednaini (3.167) dobija se:

0 /
( )
X S
d
S S Y X
X

-
= - (3.168)
Mnoenjem jednaine (3.168) sa
/ X S
X Y
i preureenjem, dobija se:

0
/ /
1
d
X S X S
S S
X Y Y

-
= + (3.169)
Jednaina (3.169) je prava linija u koordinatama
0
,
S S
X

. Na osnovu odseka
/
1
X S
Y
i
nagiba
/
d
X S
Y
mogu se odrediti kinetiki parametri rasta

d
i
/ X S
Y , slika 3.40 (c). Znai, na
osnovu jednaina (3.169), (3.162) i (3.165) mogu se odrediti sva etiri kinetika parametra rasta,
ako se ogledi izvode u hemostatu. Na slici 3.40 je dat grafiki prikaz odreivanja
m
, K
S
,
/ X S
Y

i
d
u kontinualnom bioreaktoru.
Kod rasta mikroorganizama sa inhibicijom u kontinualnom bioreaktoru vae jednaine (3.90)
i (3.93) za modele rasta sa konkurentnom i nekonkurentnom inhibicijom u LineweaverBurk-
ovim koordinatama, respektivno:

1 1 1
1
s
m i m
K I
K S

= + +

(3.90)

1 1 1
1 1
s
m i i m
K I I
K S K

= + + +

(3.93)
Jednaine (3.165), (3.90) i (3.93) su grafiki prikazane na slici 3.21. Ako treba odrediti
konstantu inhibicije
i
K , onda mora da se izvedu dva eksperimanta, i to:
bez prisustva inhibitora, kada se odreuju kinetiki parametri
m
,
s
K ,
/ X S
Y

i
d
, i
u prisustvu inhibitora, kada se odreuje
i
K .


Slika 3.40 Odreivanje kinetikih parametara rasta u hemostatu
3.3.3. Idealni protoni bioreaktor sa meanjem
Idealni hemostat
Kontinualni nain rasta mikroorganizama je najlake razumeti razmatranjem hemostata sa
idealnim meanjem bez recirkulacije biomase iz ureaja za separaciju. U bioreaktoru sa idealnim
meanjem je raspodela koncentracija uniformna po celoj zapremini bioreaktora. Ponaanje hemo-
stata u nestacionarnom stanju se opisuje pomou skupa diferencijalnih jednaina koje povezuju
koncentracije biomase i limitirajueg supstrata sa zapreminskim protokom svee podloge, tj.
zapreminskim vremenom. Proraun bioreaktora se svodi na odreivanje potrebne zapremine fer-
mentacione tenosti za zadati stepen konverzije supstrata i obrnuto. Maseni bilans supstrata i bio-
mase u nestacionarnom stanju je (slika 3.39):

0 0 0
( )
( )
L
L x
d V X
Q X Q X V r
dt
= - + (3.170)

0 0 0
( )
( )
L
L s
d V S
Q S Q S V r
dt
= - + - (3.171)
Ako je u pitanju hemostat, onda je .
L
V const = , pa jednaine masenog bilansa postaju:

0
0
( )
m
d
L s
Q SX dX
X X X
dt V K S

= +

+

(3.172)

0
0
/ /
( )
( ) ( )
p
m
L X S R s P S
q X
Q SX dS
S S mX
dt V Y K S Y

= + +

+

(3.173)
Jednainama (3.172) i (3.173) je dat opti maseni bilans biomase i supstrata za hemostat, uz
pretpostavku Monod-ovog modela rasta i sinteze proizvoda.
U stacionarnom stanju, jednaine masenog bilansa hemostata postaju:

0
0
( ) 0
m
d
L s
Q SX
X X X
V K S
- + - =
+
(3.174)

0
0
/ /
( ) 0
( ) ( )
m P
L X S R s P S
Q SX q X
S S mX
V Y K S Y

+ + =

+

(3.175)
Jednaine (3.174) i (3.175) se koriste za izraunavanje zapremine fermentacione tenosti u
bioreaktoru ili stepena konverzije supstrata, odnosno koncentracija biomase i supstrata na izlazu iz
hemostata. Ove jednaine se mogu pojednostaviti ako se obezbede uslovi rada bioreaktora tako da
je
0
0 X = ,
d
>> ,
/
( )
X S g
X
mX
Y
>> i 0
P
q = . Ako se u jednaine (3.174) i (3.175) uvede zapre-
minsko vreme, onda bilansi biomase i supstrata za hemostat postaju:
0
d
X X X - + - = (3.176)

0
/
( ) 0
X S
X
S S
Y

- - = (3.177)
Analizom jednaine (3.176) dolazi se do uslova za rast mikroorganizama u hemostatu:
za 0
d
> ,
1
( )
d
D
= - = (3.178)
za 0
d
= ,
1
D
= = (3.179)
Ako se zna specifina brzina rasta mikroorganizama za zadatu konveziju supstrata:

1
m
s
S
D
K S

= = =
+
(3.180)
jednaine (3.178) i (3.179) omoguavaju izraunavanje i potrebne zapremine fermentacione
tenosti:

0
0 L
Q
V Q
D
= = (3.181)
Iz jednaine (3.177) se izraunava koncentracija biomase na izlazu iz bioreaktora:

0
/
( )
X S
X
D S S
Y
= - (3.182)
Poto vai jednaina (3.179), dobija se:
( )
/ 0 X S
X Y S S = - (3.183)
Jednainom (3.183) se povezuju koncentracije biomase i limitirajueg supstrata. Ova meu-
sobna zavisnost vai pod uslovom da koeficijent prinosa biomase u odnosu na supstrat ne zavisi
od zapreminskog vremena, tj. brzine razblaenja, to je samo priblino tano. Takoe, mora se
uzeti u obzir da je pretpostavljeno da su svi sastojci hranljive podloge, osim limitirajueg supstra-
ta, u viku, kao i da se faktori okoline odravaju na optimalnim vrednostima tokom kontinualnog
rasta.
Poto u napojnoj struji nema mikroorganizama (
0
0 X = ), onda postoji neki kritini protok
sveeg supstrata Q
W
kada se mikroorganizmi bre iznose iz bioreaktora nego to se generiu
rastom. Iz jednaine (3.178) dobija se:

1 1 1
m
d
d
S
S
D
K S
= = =
-
-
+
(3.184)

1
S
m
K S
S

+
= =
(3.185)
Kritino zapreminsko vreme
w
= se ostvaruje kada nema konverzije supstrata u bioreak-
toru, tj. kada je

0
S S = (3.186)
Uzimanjem u obzir (3.186), jednaine za izraunavanje kritinog zapreminskog vremena su:
za 0
d
,
0
1
w
m
d
s
S
K S

=
-
+
(3.187)
za
0
d
=
,
0
s
w
m
K S
S
+
=
(3.188)
Iz jednaine (3.184) moe se izraunati koncentracija supstrata:

(1 )
1
d s
m d
K
S

+
=
- -
(3.189)
Iz jednaine (3.189) moe se zakljuiti da koncentracija supstrata u bioreaktoru ne zavisi od
njegove koncentracije na ulazu u bioreaktor, to je i ranije konstatovano, tako da postoji auto-
nomnost S u odnosu na S
0
.
Zavisnost koncentracije supstrata od brzine razblaenja, uz uslov da je 0
d
= , ima oblik:

m
s
S
D
K S
= =
+
(3.190)
Iz jednaine (3.190) se vidi da je
m
D < , poto je 1
S
S
K S
<
+
. Kada se jednaina (3.190)
rei po S, dobija se:

1
s s
m
m
K K
S
D
= =
-
-
(3.191)
Ako se jednaina (3.191) zameni u jednainu (3.183) dobija se:

/ 0
s
X S
m
D K
X Y S
D

=

(3.192)
Iz jednaine (3.191) se vidi da koncentracija supstrata sa porastom brzine razblaenja raste 0
do S
0
. Kada je
m
D = , onda se koncentracija supstrata naglo poveava. Pod uslovom da
m
D , onda
0
S S , a 0 X , pa se postie kritino stanje u bioreaktoru, tj. dolazi do is-
piranja biomase, pa nema konverzije supstrata. Primenom jednaina (3.191) i (3.192) moe se
prikazati teoretsko ponaanje hemostata (slika 3.41). Proizvodnost kontinualnog bioreaktora se, u
tom sluaju, definie preko jednaine:

/ 0
s
r X S
m
D K
P X D D Y S
D

= =

(3.193)
Kada se biomasa proizvodi u hemostatu, onda proizvodnost predstavlja koliinu proizvedene
biomase po jedinici zapremine i vremena. Maksimalna proizvodnost se moe odrediti pod
uslovima
( )
0
d XD
dD
= i
2
2
( )
0
d XD
dD
< .

Slika 3.41 Zavisnost koncentracije biomase, supstrata i proizvodnosti od brzine
razblaivanja u hemostatu
Kada se nae izvod jednaine (3.193), dobija se da funkcija ( )
r
P f D = ima ekstremnu vred-
nost za:

0
1
s
m m
s
K
D D
K S

= =

+

(3.194)
Proverom drugog izvoda za
m
D D = , dobija se da je manji od nule, to potvruje da je
ekstrem ove funkcije u stvari maksimum. Ako se zameni jednaina (3.194) u jednainu (3.192),
dobija se maksimalna koncentracija biomase X
m
u hemostatu:

( ) / 0 0
( )
m X S s s s
X Y S K K S K = + - + (3.195)
Mora se jo jednom naglasiti da su jednaine (3.184) do (3.195) izvedene pod uslovima:
0
d
= ,
0
0 X = i kinetiki parametri rasta mikroorganizama ne zavise od brzine razblaenja.
Idealni hemostat sa recirkulacijom
Recirkulacija biomase iz izlaznog toka u napojni tok sveeg supstrata ima za cilj da povea
stabilnost kontinualnog sistema i umanji posledice poremeaja u procesu do kojih moe doi to-
kom rasta mikroorganizama. Time se poveava koncentracija mikroorganizama, tako da se sa re-
cirkulacijom moe raditi sa brzinama razblaenja koje su vee od maksimalne brzine rasta mikro-
organizama pri diskontinualnom rastu. Poto sistem radi sa brzinom razblaenja koja je znatno ve-
a od specifine brzine rasta, postii e se vea proizvodnost u odnosu na hemostat bez recir-
kulacije.
ema hemostata sa recirkulacijom je prikazana na slici 3.42. Ako se zanemari razmnoava-
nje mikroorganizama u separatoru, onda je koncentracija supstrata u reciklatu
r
S S = . Maseni
bilans u optem obliku je u ovom sluaju:

[ ] [ ] [ ] [ ] [ ]
akumulacija ulaz supstrata ulaz reciklata izlaz iz bioreaktora generisanje = + -
Maseni bilans supstrata i biomase za hemostat u nestacionarnom stanju, sa
recirkulacijom biomase, daje:

0 0 0
/ /
( )
( ) ( )
m P
L r r
X S g s P S
SX q X dS
V Q S Q S Q Q S mX
dt Y K S Y

= + + + +

+

(3.196)

0 0 0
( )
m
L r r r d L
s
SX dX
V Q X Q X Q Q X X V
dt K S

= + +

+

(3.197)
Ako je:

0
0 X = ,
/ X S
X
mX
Y
<< i 0
p
q = (3.198)
kao i

0
r
Q
R
Q
= i
0
L
V
Q
= (3.199)
onda matematiki model hemostata sa recirkulacijom, u stacionarnom stanju, obuhvata sledee
dve jednaine:

0
/
( ) 0
( )
m
X S s
SX
S S
Y K S

- - =
+
(3.200)
(1 ) 0
m
r d
s
SX
RX R X X
K S

+ + =

+

(3.201)

Slika 3.42 ema hemostata sa recirkulacijom biomase
Jednaina (3.200) je ista kao kod hemostata bez recirkulacije (pretpostavka
r
S S ), dok se
bilans za biomasu, jednaina (3.201), znatno razlikuje. Takoe, mora se voditi rauna da je zapre-
minsko vreme definisano na ulazni protok (3.199), a pravo zapreminsko vreme u bioreaktoru je u
stvari:

0 0
(1 )
L L
r
V V
Q Q Q R
= =
+ +
(3.202)
Kod projektovanja hemostata obino se izraunavaju dva parametra, i to: optereenje bio-
reaktora i starost biomase.
Opterenje bioreaktora U se definie kao masa utroenog supstrata po masi prisutnih
mikroorganizama i jedinici vremena, odnosno:

/
/
( )
( )
m
X S s m
L X S s
SX
Y K S S
U
X V Y K S

+
= =
+
(3.203)
Starost biomase
st
u bioreaktoru se definie kao odnos prisutne biomase u bioreaktoru i
biomase generisane rastom:

( )
s L
st
m
m d s
d L
s
K S X V
SX
S K S
XV
K S
+
= =
+
+
(3.204)
Poreenjem jednaina (3.203) i (3.204) dolazi se do veze izmeu optereenja bioreaktora i
starosti biomase:

/
1
X S d
st
Y U
= (3.205)
Koncentracija supstrata izraena preko optereenja bioreaktora i starosti biomase je data
sledeom jednainom:

/
/
1
X S s s s d st
d X S m st d st
Y U K K K
S
Y U

+
= =

(3.206)
Na osnovu poznate vrednosti za koncentraciju supstrata, moe se izraunati stepen
konverzije supstrata.
Izbor separatora za izdvajanje biomas
Kada se projektuje hemostat sa recirkulacijom biomase, veoma je znaajno izabrati pravi se-
parator za izdvajanje biomase iz fermentirane tenosti komine. Separator utie na ceo proces, uti-
cajem na R i X
r
. U teorijskim razmatranjima sistema sa recirkulacijom, obino se uzimaju dva slu-
aja:
1. separator koji obezbeuje konstantan stepen koncentrisanja biomase
.
r
X
const
X
= = (3.207)
to se postie talonikom i
2. separator koji obezbeuje konstantnu koncentraciju biomase u reciklatu

r
X const = (3.208)
to obezbeuje centrifugalni separator.
Ako separator obezbeuje const = , onda je maseni bilans za biomasu
( 1) 1 0
m
d
s
S
R
K S

- - + - =
+
(3.209)
Pod uslovoma da je 0
d
= , koncentracija supstrata je:

(1 )
(1 )
s
m
K R R
S
R R

+ -
=
- + -
(3.210)
Koncentracija biomase se odreuje pomou sledee jednaine:

0 /
( )( )
s X S
m
S S K S Y
X
S
+
= (3.211)
Uslovi ispiranja se ostvaruju kada 0 X , tj. kada je
0
S S . Kritino vreme boravka
w
se
odreuje ako se u jednainu (3.210) stavi da je
0
S S = :

0
0
( )(1 )
s
w
m
K S R R
S

+ +
= (3.212)
Kada separator obezbeuje .
r
X const = , onda vae obe jednaine masenog bilansa, a
kada je
0
0 X = i 0
d
= , tada je koncentracija supstrata na izlazu iz bioreaktora:

2
1,2
4
2
b b ac
S
a
- -
= (3.213)
gde je:
1
m
a R = + -

0 0
/
( )(1 )
r
m s
X S
RX
b S K S R
Y

= + + +

(3.214)

0
(1 )
s
c S K R = - +
Najpre se izrauna S iz (3.213), a zatim X pomou jednaine (3.211). U sluaju .
r
X const = i
0
0 X = nije mogue u potpunosti ostvariti ispiranje iz bioreaktora.
Bioreaktori sa idealnim meanjem povezani u seriji
Ako se poveu u seriju (niz) dva ili vie hemostata, onda se dobija kaskada bioreaktora. U
ovakvim sistemima se postie vea konverzija supstrata nego u jednom bioreaktoru sa istom za-
preminom. ema niza od N hemostata sa recirkulacijom je prikazana na slici 3.43. Maseni bilans
koncentracija supstrata i biomase u n-tom bioreaktoru je:

0 1
/ /
(1 )( )
( ) ( )
n m n n P n
n n n n n
X S R s n P S
dS S X q X
V Q R S S X m V
dt Y K X Y

= + + +

+

(3.215)

0 1
(1 )( )
n m n n
n n n d n
s n
dX S X
V Q R X X X V
dt K X

= +

+

(3.216)

Slika 3.43 ema hemostata povezanih u seriju
Ako su zadovoljeni uslovi:
/ X S
X
X
Y
<< i 0
p
q = , a zapreminsko vreme
n
je:

n
n
n
V
Q
= (3.217)
onda su jednaine masenog bilansa u stacionarnom stanju:

1
/
( ) 0
( )(1 )
m n n n
n n
X S s n
S X
S S
Y K S R

-
- - =
+ +
(3.218)

1
( ) 0
( )(1 ) 1
m n n n d n n
n n
s n
S X X
X X
K S R R

-
- + - =
+ + +
(3.219)
Obino je u kaskadi zadovoljen uslov:

1 2
... ...
n N
V V V V V = = = = = = (3.220)
Direktna posledica ovoga je:

1 2
... ...
n N
= = = = = = (3.221)
Ukupno zapreminsko vreme za kaskadu od N bioreaktora je:

1
N
uk i
i

=
=
(3.222)
Koncentracije supstrata i biomase na ulazu u niz bioreaktora su date jednainama (3.153) i
(3.155). Za kaskadu od N hemostata iste zapremine, ispiranje nastupa kada je
0
S S = , tj.:

1
0
0
(1 ) 1
1
N
w
m
d
s
R
R
R
S
K S

+

+

=
+
(3.223)
Za zadati stepen konverzije supstrata, ukupna zapremina bioreaktora u nizu se smanjuje sa
poveanjem broja bioreaktora. Nekoliko manjih bioreaktora povezanih u seriju daju bolji efekat
od jednog velikog bioreaktora sa istom ukupnom zapreminom. Poto je cena nekoliko manjih bio-
reaktora vea od cene jednog velikog, broj bioreaktora u kaskadi se optimizuje u odnosu na eko-
nomski kriterijum. U praksi se obino ne ide na vei broj od etiri.
3.3.4. Idealni protoni bioreaktor sa klipnim proticanjem
(cevni bioreaktor)
Karakteristika ovih bioreaktora je da se fermentaciona tenost kree klipno, tj. potiskuje se u
jednom pravcu. Ako nema promene brzine po poprenom preseku, onda se govori o idealnom
proticanju. Kod idealnog proticanja ne postoji promena aksijalne brzine po poprenom preseku,
odnosno ne postoji povratno meanje fluida tokom proticanja. Svi elementi fermentacione te-
nosti imaju isto vreme boravka u bioreaktoru. Fermentaciona tenost menja svoj sastav po duini
bioreaktora, ali se koncentracioni profili biomase i limitirajueg supstrata ne menjaju sa vreme-
nom. Znai, pretpostavlja se da ovi ureaji rade u stacionarnom stanju. Ako se razmatra nestacio-
naran reim rada bioreaktora, onda su jednaine masenog bilansa parcijalne diferencijalne jed-
naine, poto se tada koncentracije supstrata, biomase i proizvoda zavisne od poloaja u bio-
reaktoru i vremena.
Idealni cevni bioreaktor bez recirkulacije
Poto se kod cevnih bioreaktora koncentracije biomase i limitirajueg supstrata menjaju po
duini bioreaktora l , maseni bilans se pravi za diferencijalni elemenat fluida u cevi, tj.
L
dV ,

koja
za cev krunog preseka iznosi:

L
dV A dl = (3.224)
gde je: A - povrina poprenog preseka cevi.

Na slici 3.44 je ematski prikazan idealni cevni bioreaktor bez recirkulacije. Sterilna
hranljiva podloga i inokulum se meaju neposredno pre ulaska u bioreaktor, a zatim fermentaciona
tenost protie sa konstantnom brzinom kroz cev bez povratnog meanja. U stacionarnom stanju
bilansne jednaine za biomasu i supstrat su:
( ) ( )
0 0
0
X L
Q X Q X dX r dV - + + = (3.225)
( ) ( )
0 0
0
S L
Q S Q S dS r dV - + - - = (3.226)

Slika 3.44 Idealni cevni bioreaktor bez recirkulacije
Ako se u bioreaktoru odigrava sinteza proizvoda, onda je materijalni bilans za proizvod u
diferencijalnoj zapremini:
( ) ( )
0 0
0
P L
Q P Q P dP r dV - + + = (3.227)
Preureenjem jednaine masenog bilansa za biomasu, supstrat i proizvod u
diferencijalnoj zapremini idealnog cevnog bioreaktora, dobija se

x
dX
r
d
= (3.228)
( )
s
dS
r
d
- = - (3.229)

p
dP
r
d
= (3.230)
gde je:
0
L
dV
d
Q
= .
Analizom jednaina (3.228) do (3.230) dolazi se do zakljuka da su one analogne sa bilans-
nim jednainama diskontinualnog bioreaktora, gde je nezavisno promenljiva vreme trajanja bio-
procesa. Ova konstatacija vai jedino ako nema interakcije izmeu susednih elemenata fermenta-
cione tenosti, tako da cevni bioreaktor predstavlja niz malih diskontinualnih bioreaktora.
Zapreminsko (kontaktno) vreme fermentacione tenosti u idealnom cevnom bioreaktoru,
koje se dobija integrisanjem jednaine (3.228)

0
X
x X
dX
r
=

(3.231)
jednako je duini trajanja bioprocesa u idealnom diskontinualnom bioreaktoru koje je potrebno da
se postigne ista koncentracija biomase u oba ureaja pod uslovom da je poetna koncentracija bio-
mase jednaka za oba bioreaktora.
Jednaina (3.231) je esto veoma komplikovana za analitiko reavanje, pa se esto pribega-
va numerikom integrisanju. Ako rast mikroorganizama nije limitiran, tada je
X m
r X = , pa se
jednaina (3.231) moe reiti analitiki, tj.:

0
1
ln
m
X
X
= (3.232)
Svea hranljiva podloga na ulazu u bioreaktor mora da sadri elije (dodaje se inokulum), jer
ako je
0
0 X = , onda jednaina (3.232) nema reenja.
Veza izmeu promena koncentracije biomase i supstrata je data pomou izraza:

/ X S
dX Y dS = (3.233)
Integrisanjem jednaine (3.233) dobija se:
( )
0 / 0 X S
X X Y S S = + -
(3.234)
Zamenom jednaine (3.234) u jednainu (3.232) dobija se:

0 / 0
0
( ) 1
ln
X S
m
X Y S S
X
+ -
= (3.235)
Kada je rast mikroorganizama limitiran, onda je:

/
m
X S s
dS SX
d Y K S
- =
+
(3.236)
ili, uzimajui u obzir jednainu (3.234):

[ ]
0 / 0
/
( )
m
X S
X S s
dS S
X Y S S
d Y K S
- = + -
+
(3.237)
Integraljenjem jednaine (3.237) dobija se:

[ ]
[ ]
0 / 0
0 / 0 / /
0 0
( )
( ) ( ) ln ln
X S
m X S X S s s X S
X Y S S S
X Y S X Y K S K Y
X S

+ -
+ = + + - (3.238)
Kada se uzmu u obzir konstrukcione pogodnosti cevnog bioreaktora u odnosu na bioreaktore
sa mehanikim meanjem, onda bi on trebalo da ima prednost za primenu u industriji. Meutim,
do sada, osim kod imobilisanih enzimskih bioreaktora, oni nisu nali primenu u praksi. Razloga za
to ima vie, a osnovni su:
poto tenost struji linearno kroz cev dolazi do lepljenja elija na zidove (zidni rast), to na-
kon izvesnog vremena dovodi do zaepljenja cevi; i
ako se bioreaktor aerie, onda je praktino nemogue obezbediti klipno proticanje fermenta-
cione tenosti kroz cev.
Idealni cevni bioreaktor sa recirkulacijom
U cilju obezbeivanja stalne, tj. kontinualne inokulacije, kod cevnih bioreaktora se, po pravi-
lu, skoro uvek vri recirkulacija biomase iz separatora. Osnovni razlog je da se smanji potrebna
zapremina, odnosno duina bioreaktora za zadatu konverziju putem poveanja koncentracije bio-
mase. ema cevnog bioreaktora sa recirkulacijom biomase je prikazana na slici 3.45.
Maseni bilans u stacionarnom stanju za biomasu, supstrat i proizvod je prikazan jedna-
inama:
( ) ( )( ) ( )
0 0
1 1 0
X L
Q R X Q R X dX r dV + - + + - = (3.239)
( ) ( )( ) ( )
0 0
1 1 0
S L
Q R S Q R S dS r dV + - + + - - = (3.240)
( ) ( )( ) ( )
0 0
1 1 0
P L
Q R P Q R P dP r dV + - + + - = (3.241)

Slika 3.45 ema cevnog bioreaktora sa recirkulacijom biomase
Ako se pretpostavi da je 0
P
q i brzina troenja supstrata mnogo vea od odravanja
ivota, kao i da vai Monodova jednaina, dobija se:

0
/
(1 ) 0
( )
m
L
X S s
SX
Q R dS dV
Y K S
+ + =
+
(3.242)

0
(1 ) 0
m
d L
s
SX
Q R dX X dV
K S

+ =

+

(3.243)
Jednaine (3.242) i (3.243) mogu da se preurede ako se uzme u obzir jednaina (3.224):

/ 0
( )
( )(1 )
m
X S s
ASX dS
f l
dl Y K S R Q
= - =
+ +
(3.244)

0
( )
(1 )
m
d
s
ASX dX A
X f l
dl K S R Q

= =

+ +

(3.245)
Jednaine (3.244) i (3.245) se mogu integrisati, ako se uzmu u obzir granini uslovi
za 0 l = ,
0
1
r
ul
S RS
S S
R
+
= =
+
i
0
1
r
ul
X RX
X X
R
+
= =
+
(3.246)
za l L = ,
L
S S = i
L
X X =
Reavanjem jednaina masenog bilansa za idealni cevni bioreaktor sa recirkulacijom dobija-
ju se koncentracioni profili za supstrat i biomasu, koji su prikazani na slici 3.3.13.

Slika 3.46 Koncentracioni profili za supstrat i biomasu u idealnom cevnom
bioreaktoru sa recirkulacijom
Nelinearne diferencijalne jednaine (3.244) i (3.245) mogu se reiti analitiki, ako se
pretpostavi da se biomasa relativno malo menja po duini bioreaktora. Tada se moe uzeti da je
srednja koncentracija biomase
sr
X u cevnom bioreaktoru:
.
2
ul L
sr
X X
X const
+
= = (3.247)
Tada jednaina (3.244) ima oblik:

0
/
(1 ) 0
( )
m sr
X S s
SX
Q R dS Adl
Y K S
+ + =
+
(3.248)
Integrisanjem jednaine (3.248), uz granine vrednosti (3.246), dobija se:

0 /
( ) ln ( )
(1 )
ul m sr
ul s
X S
S X A l
S S K f l
S Q R Y

+ = =
+
(3.249)
Promena biomase po duini bioreaktora dobija se iz ukupnog masenog bilansa:

4 43 4 42 1
4 43 4 42 1 43 42 1
biomase odumiranje
sr d
biomasu u
upstrata konverzija
ul S X
rast neto ukupni
ul
R Q
l A X
S S Y X X
) 1 (
) ( ) (
0
s
/
+

=

(3.250)
Zamenom jednaine (3.249) u jednainu (3.250) dobija se:

/
0 0
( ) ln
(1 ) (1 )
m sr ul d sr
ul s X S
X A l S X A l
X X K Y
Q R S Q R

=
+ +
(3.251)
Valjanost pretpostavke (3.247) se proverava tako da se za l L = izrauna
L
X i uporedi
sa
ul
X .
Kada bioreaktor sa klipnim proticanjem radi sa recirkulacijom pod uslovom
0
0 X = i
. const = , ispiranje se postie kada je kritino zapreminsko vreme:

0
0
(1 )( ) 1
ln
( )
s
w
m d s
R S K R
S S K R

+ + +
=
- +
(3.252)
Za alkoholnu fermentaciju, koja se izvodi pomou imobilisanih elija, moe se veoma dobro
primeniti pretpostavka da je .
sr
X const = , pa se koncentracioni profili supstrata i biomase izra-
unavaju pomou jednaina (3.249) i (3.250).
3.3.5. Selekcija mikroorganizama pri kontinualnom rastu
Mnogi mikroorganizmi mogu da rastu pri razliitim uslovima okoline. Ako se ele mik-
roorganizmi koji mogu da obavljaju razliite poslove (proizvodnja proteina, metabolita, raz-
gradnja toksinih materija itd.), onda treba odabrati uslove koji e da izvre selekciju mikroor-
ganizama za eljeni proces. Ovi odabrani uslovi treba da favorizuju rast i razmnoavanje mikro-
organizama, a da spree ili uspore rast neeljenih kontaminanata. Rastom mikroorganizama u
kontinualnim uslovima je mogue izvriti selekciju i obogaenje kulture podeavanjem parame-
tara okoline. Na primer, ako se izoluju mikroorganizmi koji su sposobni da koriste metanol kao
izvor ugljenika, onda se koriste nesterilni uslovi u bioreaktoru u koji se uvodi hranljiva podloga
limitirana sa metanolom. Tada se odabere odgovarajua brzina razblaenja i nakon odreenog
vremena u bioreaktoru e doi do nagomilavanja mikroorganizama, koji koriste metanol kao iz-
vor ugljenika i ija je brzina rasta vea od odabrane brzine razblaenja. Na osnovu opisanog pri-
mera moe se zakljuiti da se nizom ogranienja moe postii visoka selekcija i dobijanje obo-
gaene kulture u kontinualnim uslovima.
Jedna od glavnih opasnosti pri izvoenju kontinualnog rasta je mogunost kontaminacije,
poto se u sistem stalno dovodi svea podloga i uduvava vazduh (aerobni procesi). Poto se ovi
procesi obavljaju tokom dueg vremenskog perioda, jasno je da je rizik za kontaminaciju vei. U
laboratorijskim uslovima je mogue izvoditi kontinualan rast bez kontaminacije 1000 sati, pa i
due. U mnogim sluajevima je pri projektovanju bioreaktora mogue minimizirati verovatnou
kontaminacije, ako se potuju odgovarajua pravila. Prilikom izbora procesnih parametara
( ) pH, , itd.
L
T C mogue je, takoe, smanjiti rizik od kontaminacije, na primer, pri rastu kvasa-
ca drati pH 4, 0 .
Za bolje razumevanje kontaminacije pri kontinualnom izvoenju procesa treba videti ta se
deava kada se kontaminant nae zajedno sa proizvodnim mikroorganizmom. Neki bioproces se
obavlja pomou kontinualnog rasta proizvodnog mikroorganizma, a u podlozi je ugljenik limitira-
jui supstrat. Neka je proizvodna kultura kontaminirana kontaminantima Y, Z i W. Brzina akumu-
lacije kontaminanata u kontinualnom sistemu je:

0
'
( ' ') '
dX
D X X X
dt
= - + (3.253)
gde je: ' X - koncentracija kontaminanta Y, Z i W. Specifine brzine rasta proizvodnog mikroorga-
nizma X i kontaminanta Y, Z i W u odnosu na koncentracije limitirajueg supstrata su prikazane na
slici 3.47. Neka je limitirajui supstrat isti za sve mikroorganizme. U sluaju da je pored proizvod-
nog mikroorganizma prisutan kontaminant Y, onda on moe da raste jedino brzinom koja je manja
od brzine razblaenja, tj.
Y
D < . U tom sluaju se kontaminant Y ispira iz sistema i do kontami-
nacije ne dolazi (slika 3.47a). Prema tome, brzina akumulacije kontaminanta Y je data jednainom:
( ) 0
Y
dY
Y DY
dt
= - < (3.254)
pa, poto je ona negativna, kontaminant se iznosi iz sistema bre nego to se razmnoava.
Odnosi izmeu koncentracije supstrata i brzina rasta proizvodnog mikroorganizma i konta-
minanta Z su potpuno drugaiji nego u prethodnom sluaju (slika 3.47b). Mikroorganizam Z moe
da raste brzinom
Z
koja je vea od brzine razblaenja, odnosno akumulacija kontaminanta je da-
ta jednainom:
( ) 0
z
dZ
Z DZ
dt
= - > (3.255)
Prema tome, kontaminant Z se tokom vremena nakuplja u sistemu i u jednom momentu e
doi do ispiranja proizvodnog mikroorganizma iz bioreaktora.
Da li e kontaminant W preovladati u bioreaktoru zavisi od brzine razblaenja koja se bira.
Tako, na primer, pri 0, 25
W
D D = mikroorganizam W sporije raste od proizvodnog mikroorga-
nizma i iznosi se iz sistema. Ako se pak, radna brzina povea na 0, 75
W
D D = , tada e kontamin-
ant W bre da raste od proizvodnog mikroorganizma, koji e se ispirati iz bioreaktora (slika
3.47c).
Kod diskontinualnog rasta doi e do poveanja koncentracije bilo kog kontaminanta, tj. rast
se uvek odvija paralelno sa eljenim mikroorganizmom. Kod kontinualnih procesa uspean ili
neuspean rast ne zavisi samo od toga da li mikroorganizam moe da raste, nego i da li uspeno
moe da se nadmee sa okolinom. Iz tih razloga kontinualni rast ima prednost pri izboru uslova
okoline, pri kojima je favorizovan rast eljenog mikroorganizma u odnosu na kontaminante. Osim
toga, mogue je da se kontinualnim obogaenjem kulture izvri selekcija mikroorganizama koji su
sposobni da efikasno koriste limitirajui supstrat.

Slika 3.47 Specifine brzine rasta proizvodnog mikroorganizma
X i kontaminanata Y , Z i W
3.3.6. Mutacije mikroorganizama pri kontinualnom rastu
Stvaranje replike DNK elija mikroorganizama, koje rastu i razmnoavaju se, veoma je slo-
en proces koji zahteva veliku preciznost, zbog ega se deavaju odreene greke. Uestalost spe-
cifinih greaka je manja od jedne na 10
6
pravilno odabranih replika DNK. Iako je ovo relativno
velika preciznost, greke kod deobe mikroorganizama pri kontinualnom rastu se deavaju, jer je
prosena koncentracija 10
9
elija/cm
3
. Kao posledica, dolazi do nagomilavanja mutanata pri du-
em izvoenju kontinualnog procesa. Mutacija je tetna jedino ako vodi ka promenama koje nisu
poeljne u odnosu na bioproces koji se izvodi. Naroito je nepoeljna ako je mutant sposoban da
se nekontrolisano razmnoava i time takmii sa matinim elijama koje uspeno obavljaju eljenu
biotransformaciju. Kriterijum za uspenu konkurenciju sa roditeljima je potpuno isti kao kod kon-
taminacije. Ako je mutant sposoban da koristi limitirajui supstrat mnogo bre od roditelja, tada e
se sa vremenom on akumulirati u bioreaktoru, a roditelji e se ispirati iz sistema. Kao direktna
posledica ovoga moe da doe do smanjenja ili potpunog prestanka sinteze eljenog proizvoda.
Mada se mutacije stalno dogaaju kod kontinualnog rasta, mutant e jedino pod selektivnim uslo-
vima da nadvlada roditelje. Ova pojava je naroito znaajna kada se proizvod dobija pomou mik-
roorganizama u industrijskim uslovima, jer se mogu dobiti sojevi koji bre rastu i stvaraju proiz-
vod od roditelja.
3.3.7. Sinteza proizvoda u kontinualnim uslovima rasta mikroorganizama
Kontinualni rast mikroorganizama nije samo interesantan za proizvodnju biomase kao kraj-
njeg proizvoda bioprocesa (stoni kvasac, SCP itd.), nego i sa aspekta proizvodnje razliitih meta-
bolita. Postoje tri grupe proizvoda koji se dobijaju kao rezultat metabolizama mikroorganizama, i
to:
1. Direktni proizvodi katabolizma izvora ugljenika, kao to su: etanol, siretna i mlena ki-
selina, aceton, butanol, metan, limunska i glukonska kiselina itd. Svi ovi proizvodi su povezani sa
rastom mikroorganizama, pa se moe oekivati odreena veza izmeu specifine brzine njihove
sinteze i brzine razblaenja. Neki od navedenih proizvoda su konani proizvodi kompleksnih oksi-
doredukcionih transformacija supstrata, dok su u nekim sluajevima intermedijeri. U prvom slua-
ju su olakani izbor mikroorganizama i uslovi odvijanja procesa (etanol, mlena kiselina), dok ka-
da su proizvodi intermedijerna jedinjenja katabolikog puta (limunska, glukonska kiselina itd.) po-
trebno je genetskim zahvatima spreiti njihovu razgradnju i omoguiti nakupljanje u bioreaktoru.
2. Kontinualnim postupcima je mogue ne proizvoditi mnoge sekundarne metabolite (anti-
biotici i sl.), koji se nazivaju sekundarnim ne zato to se pojavljuju nakon prestanka rasta, ve zato
to nastaju uporedo sa rastom, a nisu potrebni za rast. Oni su, ustvari, rezultat anabolizma u pri-
marnim i sekundarnim biohemijskim putevima. U kontinualnim uslovima se mnogi sekundarni
metaboliti obrazuju brzinama koje su vee nego kod diskontinualnih procesa. Uloga sekundarnih
metabolita u fiziologiji elija je jo nedovoljno poznata. Oigledno je da u uslovima ogranienog
rasta u hemostatu (limitirajui supstrat) elije mogu da stvaraju enzime koji su sposobni da sinteti-
u sekundarne metabolite. Prema tome, sa aspekta proizvodnosti je hemostat vrlo esto pogodniji
za sintezu sekundarnih metabolita. Iako se mnogi antibiotici mogu proizvesti kontinualno (penici-
lin, tetraciklin, eritromicin) u industrijskim uslovima se iskljuivo koriste diskontinualni procesi.
Uzroka za to ima vie, a najverovatnije su razlog kontaminacije i mutacije.
3. Kontinualni rast mnogo obeava i na podruju proizvodnje enzima. Variranje sastava e-
lija mikroorganizama u hemostatu je odgovor na promene parametara okoline u uslovima ograni-
ene brzine rasta. Kao posledica ovih promena menjaju se koliine i vrste enzima koji su potrebni
eliji za njene normalne aktivnosti. Postoji dosta prednosti kontinualnih procesa za proizvodnju
enzima. Tako, na primer, jedna od najbitnijih prednosti je vea proizvodnost u odnosu na diskonti-
nualne procese.
3.3.8. Idealni polukontinualni bioreaktori
Idealni polukontinualni bioreaktor ili feed batch je specijalan sluaj hemostata, a
odnosi se na diskontinualni bioproces, gde se kontinualno ili povremeno dozira svea podloga,
dok se ne napuni bioreaktor do radne zapremine. Znai da kod ovih sistema nema isticanja
fermentacione tenosti tokom dotoka svee podloge. Kod ovih sistema se zapremina
fermentacione tenosti u bioreaktoru menja sa vremenom.
Polukontinualni protoni bioreaktori imaju znaajnu primenu u industrijskim uslovima.
Ovi sistemi se primenjuju kada je u diskontinualni bioreaktor potrebno da se dodaje prekursor
za sintezu nekog proizvoda. Ako je potrebno da se odrava niska koncentracija supstrata zbog
spreavanja katabolitike represije ili produetka stacionarne faze, onda ovaj nain izvoenja
rasta mikroorganizama ima kljunu ulogu.
U praksi postoji nekoliko naina izvoenja polukontinualnog rasta mikroorganizama, i
to:
1) Ciklini diskontinualni (repeated feed batch) bioproces, kada se kompletna svea hran-
ljiva podloga dodaje u diskontinualni bioreaktor, a fermentaciona tenost povremeno odvodi i pos-
tupak se ponavlja vie puta;
2) Dolivni postupak, kada se svea hranljiva podloga dodaje kontinualno u diskontinualni
bioreaktor, a dotok hranljive podloge moe da bude linearan ili eksponencijalan u odnosu na vre-
me. Bioproces se prekida kada se bioreaktor napuni do radne zapremine.
Matematiki model rasta za ove sisteme, takoe, polazi od opte jednaine masenog bilansa:

[ ] [ ] [ ]
akumulacija ulaz generisanje =
Bilansi za promene koncentracija biomase, limitirajueg supstrata i proizvoda su:

0 0
( )
L
x L
d V X
Q X r V
dt
= + (3.256)

0 0
( )
( )
L
s L
d V S
Q S r V
dt
= - - (3.257)

0 0
( )
L
p L
d V P
Q P r V
dt
= + (3.258)
Poetni uslovi za integrisanje jednaina (3.256) do (3.258) su:
za 0 t = , ( )
0
0 S S = , ( )
0
0 X X = i ( ) 0 0 P = (3.259)
Ako se fizike osobine fermentacione tenosti ne menjaju tokom procesa, promena njene za-
premine je:

0
L
dV
Q
dt
= (3.260)
Dotok sveeg supstrata u bioreaktor moe da bude: konstantan, linearan ili eksponencijalan u
odnosu na vreme.
Ako je
0
0 X = , onda jednaina (3.256) postaje:

( )
L
x L
d V X
r V
dt
= (3.261)
Dalje, ako vai Monod-ov model rasta

L
L L
dV dX
X V XV
dt dt
+ = (3.262)
Ako se uzme u obzir jednaina (3.260) i preureeni oblik jednaine (3.262) dobija se:

0
m
L s
Q dX S
X
dt V K S

= +

+

(3.263)
Analognim izvoenjem, iz osnovnih jednaina za promene koncentracija supstrata i proizvo-
da, dobija se:

0
0
/
( )
m
L X S s
Q dS S
S S X
dt V Y K S

=

+

(3.264)

0
/ X S m
L s
Q dP S
P Y X
dt V K S

=

+

(3.265)
Jednaine koje opisuju promene koncentracija biomase, supstrata i proizvoda su nelinearne
diferencijalne jednaine i mogu se analitiki reiti samo za neke specijalne sluajeve. Ako je pro-
ces ogranien sa jednim supstratom, onda je koncentracija biomase u diskontinualnom bioreaktoru
u bilo kom trenutku data jednainom:
( )
0 / 0 X S
X X Y S S = + - (3.266)
Krajnja koncentracija biomase se ostvaruje kada 0 S , a to je maksimalna vrednost X
m
. Poto
je
0 m
X X >> , onda se dobija:

/ 0 m X S
X Y S (3.267)
Ako se pone doziranje svee hranljive podloge u bioreaktor na kraju diskontinualnog rasta,
tj. kada je
m
X X = , i to tako da je
m
D < , onda je bilans supstrata dat jednainom:

0 0
/
L
X S
X
Q S V
Y
= (3.268)
Na osnovu jednaine (3.268), moe se zakljuiti da je uneta koliina supstrata proporcionalna
koliini utroenog supstrata od strane elija. Prema tome, akumulacija supstrata u ovom sistemu
je:
0
dS
dt
= (3.269)
Ako se oznai ukupna koliina biomase u bioreaktoru sa '
L
X X V = , onda se dolazi do
zakljuka da ona raste sa vremenom, dok je koncentracija X priblino konstantna:
0
dX
dt
(3.270)
Prema tome, u ovom sluaju vai uslov za hemostat:
D (3.271)
Ovakav sluaj se u literaturi opisuje kao kvazi stacionarno stanje. Sa porastom vremena
brzina razblaenja opada, a zapremina fermentacione tenosti raste. Ako se odrava . S const ,
onda se iz jednaine (3.264), uzimanjem u obzir (3.269), dobija zapreminski protok:

0
/ 0
1
m
L
X S s
S
Q V X
Y K S S S
=
+ -
(3.271)
Na osnovu Monodove kinetike, koncentracija limitirajueg supstrata opada sa smanjenjem
zapreminskog protoka, dok istovremeno koncentracija biomase raste. Mora se, takoe, naglasiti da kod
ovih sistema treba da bude ispunjen uslov
0 S
S K >> , jer je tada
0
S S << . Kada su ispunjeni uslovi
m
D < i
0 S
S K >> , moe se rei da su ispunjeni uslovi za kvazi - stacionarno stanje.
Osnovna razlika izmeu hemostata i polukontinualnog (feed batch) naina izvoenja
bioprocesa je da je kod prvog naina . const = , a kod drugog stalno opada tokom izvoenja
procesa.
Polukontinualni nain rasta je posebno znaajan kada je potrebno odravati koncentraciju
limitirajueg supstrata na malim vrednostima. Ovo je naroito znaajno kod sistema gde je:
potrebno odstraniti efekte brzog troenja supstrata zbog aeracionog kapaciteta bioreaktora i
neophodno da se umanje toksini efekti nekih komponenti iz hranljive podloge.
Tipian primer za prvi sluaj je proizvodnja pekarskog kvasca. Ako bi u toj proizvodnji pod-
loga bila prebogata izvorom ugljenika (diskontinualni nain rasta), onda bi elije kvasca brzo rasle
i sistem za aeraciju ne bi uspeo da obezbedi dovoljne koliine rastvorenog kiseonika. Direktna
posledica bi bila nagomilavanje etanola zbog anaerobnih uslova i smanjeni prinos kvasca. Ovi
efekti se izbegavaju upotrebom polukontinualog rasta, tj. dolivnog postupka.
Proizvodnja penicilina je, takoe, primer za ovakav nain izvoenja procesa. Proizvodnja pe-
nicilina se deli na fazu brzog i fazu sporog rasta. U fazi brzog rasta, mikroorganizam raste sa
priblino
m
. Doziranjem glukoze moe da se regulie metabolizam u obe faze. Tokom brze
faze rasta dolazi do nagomilavanja kiselina, poto viak glukoze izaziva nedostatak kiseonika.
Polukontinualni nain rasta ima, takoe, primenu kod procesa u kojima je neka od
komponenti podloge toksina za proizvodni mikroorganizam. To je, takoe, sluaj kod proizvod-
nje penicilina, gde se natrijumfenilacetat koristi kao prekursor za sintezu penicilina, koji se ujedno
toksian za Penicillium chrysogenum. Pri proizvodnji glutaminske kiseline, polako doziranje pod-
loge smanjuje uticaj supstrata na rast proizvodnog mikroorganizma i na prinos proizvoda u pore-
enju sa tradicionalnim diskontinualnim nainom proizvodnje.
3.3.9. Poreenje idealnih bioreaktora
Svaki tip bioreaktora ima odreene pozitivne i negativne karakteristike, pa je korisno izvriti
njihovo poreenje sa aspekta mogunosti industrijske primene. Najvanije prednosti i nedostaci,
diskontinualnih, polukontinualnih i kontinualnih bioreaktora dati su u tabeli 3.4.

Tabela 3.4 Poreenje karakteristika bioreaktora
Tip bioreaktora Prednost Nedostatak
Diskontinualni Relativno mali investicioni
trokovi zbog nieg stepena kontrole
Fleksibilnost
Mali rizik od infekcije zbog
kratkog trajanja procesa
Relativno veliko neproizvodno vreme
Negativan uticaj este sterilizacije in
situ na merne instrumente
Vei trokovi pripreme inokuluma
Vei trokovi radne snage
Vea opasnost po radnike od infekcije
Polukontinualni Fleksibilnost
Mali rizik infekcije i mutacije
Veliki prinos proizvoda
Mogunost optimizacije uslova
okoline
Neproizvodno vreme
Trokovi radne snage i kompjuterski
voene kontrole procesa
Vea opasnost po radnike od infekcije
Negativan uticaj este sterilizacije in
situ na merne instrumente
Kontinualni Mogunost automatizovanja
operacija
Mali trokovi radne snage
Manja zapremina zbog kraeg
neproizvodnog vremena
Konstantan kvalitet proizvoda
Manja opasnost po radnike od
infekcije
Nije fleksibilan
Zahteva ujednaen kvalitet ulaznih
sirovina
Velika investiciona ulaganja
Vrlo veliki rizik infekcije i mutacije

U tabeli 3.5 nabrojani su najvaniji uslovi primene razliitih tipova bioreaktora u industrij-
skim biotehnolokim procesima.

Tabela 3.5 Primena bioreaktora u industrijskim biotehnolokim procesima
Tip bioreaktora Uslov primene
Diskontinualni Mali kapacitet
Veliki broj razliitih proizvoda
Vrlo veliki rizik infekcije i mutacije
Diskontinualno izdvajanje proizvoda
Polukontinualni Kad kontinualan rad nije primenljiv, a diskontinualni
proces ima malu produktivnost
Veliki rizik infekcije i mutacije
Kontinualni Veliki kapacitet
Stabilan mikroorganizam
Mali rizik infekcije i mutacije
3.4. REGULACIJA METABOLIZMA
Bioloke elije deluju kao sloeni hemijski reaktori u kojima se odvija veliki broj hemijskih
reakcija katalizovanih enzimima. Ove reakcije omoguavaju razvoj i razmnoavanje elija i
nazivaju se reakcije metabolizma. Reakcije metabolizma dele se na reakcije:
katabolizma u kojima se obavlja razgradnja organskih jedinjenja sa ciljem dobijanja
energije i jedinjenja male molekulske mase (primarni metaboliti), koja slue kao ishodne
supstance za sinteze sastojaka elijske biomase, i
anabolizma u kojima se, uz troenje energije, obavlja biosinteza sastojaka elijske biomase
i sinteza sekundarnih metabolita.
Imajui u vidu da u sastav elija ulazi veliki broj razliitih jedinjenja, kao i injenicu da ih
elija moe skoro sve sintetizovati iz malog broja prostih jedinjenja, moe se zakljuiti da su ana-
bolike reakcije daleko brojnije i sloenije.
Sve reakcije koje su vezane za rast elije, i katabolike i anabolike, ine primarni metabili-
zam. Na ovim reakcijama bazirana je industrijska proizvodnja elijske biomase koja se direktno
koristi za potrebe oveka (na primer, pekarski kvasac) ili se koristi kao izvor proteina jednoelij-
skih mikroorganizama. Meutim, mnoge elije na prelazu iz eksponencijalne u stacionarnu fazu
rasta (idio fazu), poinju sintetizovati i izluivati u okolinu jedinjenja koja nemaju vidljivu ulogu u
rastu elije, ali njihova sinteza moe biti veoma obilna. Sinteza ovih jedinjenja naziva se sekun-
darni metabolizam, a nastala jedinjenja sekundarni metaboliti ili idioliti (jer nastaju u idio fazi ras-
ta elije). Preovlaujui deo biotehnoloke proizvodnje baziran je na proizvodnji sekundarnih me-
tabolita.
Regulacija metabolizma od ivotnog je znaaja za elije biolokih vrsta, ali i za biotehnolo-
ku proizvodnju. Poremeaj metabolizma izazvan spoljanjim uticajem moe imati pozitivan ili ne-
gativan uticaj na razvoj i razmnoavanje elija. Meutim, usmeravanje elijskog metabolizma, uz
ouvanje ivotnih funkcija, koristi se u biotehnologiji za proizvodnju i primarnih (aminokiseline,
organske kiseline, etanol, aceton i butanol, vitamini B
2
i B
12
itd.
.
) i sekundarnih (aminoeeri, hi-
noni, epoksidi, ergotalkaloidi, glutaridi, laktami, naftaleni, peptidi, polieni, terpeni, tetraciklini
itd.) metabolita. Zapravo, sa aspekta biotehnoloke proizvodnje, namerno izazvane pozitivne mu-
tacije i genetske transformacije imaju, izmeu ostalog, za cilj da metabolizam elija usmeri ka po-
veanoj produkciji metabolita koji predstavljaju korisne proizvode. Imajui u vidu navedeno, ine-
njeri biotehnologije treba da poznaju osnovne mehanizme regulacije metabolizma.
Pomou dva osnovna sistema regulacije kontrolie se sinteza primarnih metabolita koji su
zasnovani na aktivnosti induktivnih enzima. To su:
kontrola enzimske aktivnosti (povratna inhibicija), i
kontrola sinteze enzima (povratna represija).
Povratnom inhibicijom (slika 3.48a), krajnji metabolit metabolikog puta E inhibira aktiv-
nost enzima koji katalizuje jednu od reakcija tog puta, obino prvu ( ) A B . Kada krajnji meta-
bolit dostigne kritinu koncentraciju, on se vezuje za enzim na alosterinom mestu, ime se one-
moguava vezivanje enzima za supstrat i metaboliki put se prekida. Ovo vezivanje je reverzibilno
i kada koncentracija kranjeg metabolita opadne, enzim se ponovo oslobaa i omoguava nastavak
reakcije metabolikog puta.

Slika 3.48 Kontrola sinteze primarnih metabolita: povratna
a) inhibicija i b) represija
Povratnom represijom (slika 3.48b) ostvaruje se kontrola metabolizma na nivou gena. U
ovom sluaju, krajnji proizvod metabolikog puta E spreava sintezu jednog ili vie enzima koji
katalizuju reakcije tog metabolikog puta. Spreavanje sinteze enzima ostvaruje se tako to se
krajnji proizvod metabolizma kombinuje sa genomom koji je odgovoran za sintezu enzima.

Slika 3.49 Regulacija u razgranatom metabolikom putu povratnom spregom:
a) izoenzimom, b) usklaenom regulacijom, c) kumulativnom regulacijom
Kontrola sloenijih, razgranatih biosintetskih puteva u kojima nastaje vie proizvoda, znatno
je sloenija. U principu svi krajnji proizvodi tog puta nisu iste vanosti za eliju. Zbog toga inhibi-
cija prostom povratnom spregom ili povratnom represijom od strane samo jednog manje bitnog
krajnjeg proizvoda nastalog u viku, dovela bi eliju u situaciju da prestane sinteza i za nju bitnih
kranjih proizvoda, to bi imalo za posledicu zaustavljanje njenog rasta. Za spreavanje takvog slu-
aja elija raspolae sa vie mehanizama regulacije, koji su prikazani na slici 3.49.
Regulacija izoenzimima. Izoenzimi katalizuju istu reakciju A B u metabolikom nizu ali
su kontrolisani drugim krajnjim proizvodom. Prema slici 3.49a zajednika reakcija je A B i
nju katalizuju tri izoenzima koje pojedinano inhibiraju krajnji produkti G, H i E.
Usklaena regulacija. U ovom sluaju metaboliki put je regulisan samo jednim enzimom.
Meutim, za inhibiciju tog enzima, potrebno je da u viku bude vie od jednog krajnjeg proizvoda,
koji zajedno sprovode regulaciju.
Kumulativna regulacija. Kod ove regulacije svaki krajnji proizvod parcijalno inhibira
metaboliki put ako je u viku. Za potpunu inhibiciju potrebno je kumulativno delovanje vie
krajnjih proizvoda.
3.4.1. Produkcija metabolita
Kod neizmenjenih prirodnih biolokih vrsta ne dolazi do hiperprodukcije (nagomilavanja)
proizvoda metabolizma jer je to neracionalno za eliju, a mnogi od metabolita, nagomilani u eliji,
deluju kao toksici ili poveavaju osmotski pritisak u citoplazmi, to vodi ka inhibiciji rasta, pa i
smrti elije. Da do takve situacije ne doe elije poseduju mehanizme regulacije biosinteze.
Kao mera hiperprodukcije uzima se prinos konkretnog metabolita po jedinici biomase elija
ili specifina brzina biosinteze metabolita.
Pod dejstvom odreenih faktora ivotne sredine u prirodi, kao posledica oteenja mehaniz-
ma regulacije, nastaju mutanti koji sintetizuju neki metabolit u poveanoj meri. Postojanje
ovakvih mutanata u prirodi je potencijalno znaajno za biotehnoloku proizvodnju jer njihovom
izolacijom se mogu dobiti vredni proizvodni sojevi. Naalost, najee je njihova stabilnost mala,
to ograniava njihovu primenu. Vetaki izazvana mutacija i selekcija pozitivnih mutanata daleko
je sigurniji nain dobijanja stabilnih oplemenjenih proizvodnih sojeva. Najlaki nain izolovanja
pozitivnih mutanata je korienje antimetabolita.
Antimetaboliti su toksini analozi eljenog proizvoda. Na primer, ako odreena aminokiseli-
na vri regulaciju metabolikog puta povratnom inhibicijom ili represijom sinteze enzima, ovom
sluaju antimetabolit je jedinjenje koje, takoe, inhibira metaboliki put kao i konkretna aminoki-
selina. Ako se u hranljivu podlogu, u koju je zasejana kultura na koju je delovano mutagenim
agensom radi dobijanja pozitivnog mutanta za produkciju eljene aminokiseline, doda antimetabo-
lit te aminokiseline, mutanti koji preive neosetljivi su na antimetabolit, a to znai i na poveanu
produkciju eljene aminokiseline. Poveana produkcija te aminokiseline nee inhibitorno delovati
na njenu biosintezu. Iz grupe preivelih mutanata izoluje se najproduktivniji mutant koji se zatim
koristi kao proizvodni mikroorganizam.
3.4.2. Regulacija biosinteze primarnih i sekundarnih metabolita
Sekundarni metaboliti najee nisu bitni za rast i razmnoavanje elija, iako imaju funkciju
u njenom preivljavanju. Za razliku od primarnog metabolizma, gde su greke (mutacije) u
biosintetskoj osnovi najee smrtonosne za eliju, gubitak sposobnosti sinteze sekundarnih
metabolita nije ivotno bitan. Znaajno za sekundarni metabolizam je da se on dogaa pri nioj
specifinoj brzini rasta elije u idio fazi razvoja.
Za sekundarni metabolizam polazna jedinjenja su ista kao i za primarni metabolizam. To
znai da su ova dva metabolizma usko povezana i da je sekundarni metabolizam regulisan na isti
nain kao i primarni. Klasian primer je biosinteza peptidnih antibiotika (bacitracin, geramicin S)
koje sintetizuju bakterije iz roda Bacillus kao sekundarni metabolit.
Tabela 3.6. Karakteristike primarnog i sekundarnog metabolizma
Primarni metabolizam Sekundarni metabolizam
Prisutan kod svih mikroorganizama
Znaajan za rast mikroorganizama
Biosinteza u razliitim uslovima rasta
Prisutan tokom celog ciklusa rasta
Fizioloka uloga poznata
Dobija se jedan odreeni proizvod
Proizvodi su u principu jednostavne hemijske
strukture
Generalni nain reavanja proizvodnih
(biolokih) problema
Specifian za mikrobioloku vrstu
Nije neophodan za rast mikroorganizama
Biosinteza zavisna od uslova rasta
Nastaje u kasnijoj fazi rasta (obino u idio
fazi)
Fizioloka uloga u principu nepoznata
Nastaje vie slinih proizvoda
Proizvodi su u principu sloene hemijske
astrukture
Specifino reavanje proizvodnih (biolokih)
problema

Kako su za njihovu biosintezu potrebne aminokiseline koje su produkti primarnog metaboliz-
ma, naruavanje kontrole njihove biosinteze u primarnom metabolizmu moe imati za posledicu
poveanu biosintezu antibiotika. Drugi primer je kod biosinteze penicilina pomou plesni Peni-
cillium chrysogenum u koju su ukljueni cistein, valin i -aminoadipinska kiselina koji su produkti
primarnog metabolizma. Poremeaj regulacije njihove biosinteze znaajno utie na sintezu pe-
nicilina.
Postoji i niz drugih naina regulacije biosinteze sekunrdarnih metabolita. Najznaajniji su:
indukcija enzima koji uestvuju u biosintezi, regulacija povratnom spregom krajnjeg proizvoda
sekundarnog metabolizma (njegovo kontinualno izdvajanje), katabolika regulacija supstrata koji
se troi brzo u metabolizmu (zamena inhibirajueg supstrata neinhibirajuim, na primer, glukoze
fruktozom ili amonijum jona drugim izvorom azota).
Za proizvodnju primarnih metabolita korisni su tzv. auksotrofni mutanti koji su izgubuli spo-
sobnost biosinteze nekog enzima. Primer za ovo je pokazan regulacijom prikazanom na slici 3.4.3.
Mutant je izgubio biosintezu enzima C i za rast zahteva jedinjenje E. Ako se ovo jedinjenje dodaje
u hranljivu podlogu u maloj koliini koja nee izazvati regulaciju inhibicijom ili represijom en-
zima a , doi e do poveane biosinteze jedinjenja C. Na primer, mutant takvih karakteristika do-
bijen je kod bakterije Bacillus subtilis. On je zavisan od arginina i njegovim dodavanjem u podlo-
gu mutant biosintetizuje L-citrulin u koliini 16 g/dm
3
.

Slika 3.50 Hiperprodukcija meuproizvoda C pomou auksotrofnog mutanta
Prekursori. Prekursori su jedinjenja koja se mogu ukljuiti u metaboliki put biosinteze
kranjeg metabolita koji je eljeni proizvod. Poto ne deluju inhibitorno, dodatkom prekursora u
hranljivu podlogu mogue je izazvati poveanu produkciju metabolita i kod normalnih sojeva.
Poznati prekursor za sintezu benzilpenicilna je fenilsiretna kiselina, a za vitamin B
12
5,6-dime-
tilbenzimidazol.
3.5. STEHIOMETRIJA BIOPROCESA
Stehiometrijski prorauni zasnivaju se na bilansu mase znaajnih jedinjenja ("kljune pro-
menljive"). Opti oblik zakona o odranju mase atomske vrste u sluaju paralelnih reakcija je:
0
j
j
r =
(3.272)
gde je:
j
- stehiometrijski koeficijent (s negativnim predznakom za reaktante i pozitivnim
predznakom za proizvode reakcije) i r opti oblik izraza za brzinu reakcije.
Direktna primena ove jednaine na bioloke procese je sloena zbog velikog broja jedinjenja
koja uestvuju u metabolizmu. Ovaj problem se prevazilazi tako to se razmatra samo odreen
broj jedinjenja na makro nivou (tzv. "formalni makro-pristup"). Naime, metabolizam populacije
proizvodnog mikroorganizma posmatra se makroskopski preko promena sastojaka biomase X,
supstrata S, kiseonika O, proizvoda P, ugljenikdioksida CO
2
i toplote fermentacije
F
H . Ukupna
reakcija u arnim uslovima moe se prikazati na sledei nain:

2 2
O 2 CO 2
S O S CO
S i X P j S i F
X P H + + + + +
(3.273)
gde su: ,
S
,
X
,
P

2
O
i
2
CO
odgovarajui stehiometrijski koeficijenti.
3.5.1. Maseni bilans rasta biomase
Rast biomase i sa njim povezane metabolike aktivnosti, meutim, pogodnije je opisati na is-
ti nain kako se to radi sa hemijskim reakcijama, tj. preko odgovarajue stehiometrijske jednaine.
Za ovo je, najpre, neophodno utvrditi hemijske formule suve biomase. Ako je poznat elementarni
sastav mikroorganizma koji je gajen u odreenim uslovima, onda se moe odrediti empirijska for-
mula elije:

C H O N . Kao vrlo pogodno se usvaja da je 1 = , dok se , i izraunavaju
tako da formula biomase bude konzistentna sa poznatim elementarnim sastavom biomase. Na os-
novu ovakve formule izraunava se "molska masa" biomase. U tabeli 3.6 dati su podaci o sastavu
nekih mikroorganizama.
Po definiciji, jedan C-mol biomase odgovara koliini biomase koja sadri jedan mol atom
ugljenika, a odgovara molskoj masi prema formuli u kojoj je broj C-atoma jedanak jedinici.
Opta jednaina biosinteze ima sledei oblik:

2 3
2 2
O 2 NH 3
' ' ' ' CO 2 H O 2
C H O N O NH
C H O N C H O N CO H O H
S a b c d
X P F

+ +
+ + + +

(3.274)
gde su: C H O N
a b c d
formula izvora ugljenika, C H O N

formula biomase i
' ' ' '
C H O N

-
formula proizvoda.
Tabela 3.7 Elementarni sastav mikroorganizama
Mikro-
organizam
Limitirajui
supstrat
Brzina
razblaenja, h
-1

Empirijska
formula
Molska
masa
Bakterije
1,666 0,20 0,27
CH N O
20,7
Klebsiela
aerogenes
Glicerol
Glicerol
0,10
0,85
1,666 0,20 0,27
CH N O

1,666 0,20 0,27
CH N O
22,5
23,7
Kvasci
1,666 0,20 0,27 0,01 0,003
CH N O P S
26,9
Candida utilis
Glukoza
Glukoza
Etanol
Etanol
0,08
0,45
0,06
0,43
1,666 0,20 0,27
CH N O
1,666 0,20 0,27
CH N O
1,666 0,20 0,27
CH N O
1,666 0,20 0,27
CH N O

24,0
25,6
24,0
24,0
NAPOMENA: brzina razblaenja pri kontinualnoj fermentaciji jednaka je specifinoj brzini rasta.

U ovom sluaju bilansiranje je ogranieno na etiri najznaajnija elementa: C, H, O i N , to
je obino i dovoljno. U posebnim sluajevima elementi sumpor i fosfor mogu, takoe, biti znaaj-
ni i tada se i oni ukljuuju u bilansnu jednainu.
Poznavanje sastava mikroorganizama (izraeno elementarno ili kao hemijsko jedinjenje) je
neophodno za stehiometrijsko izraunavanje prinosa i za teorijsko izraunavanje koliine ATP
potrebne za biosintezu odreene koliine biomase. Elementarna analiza mikroorganizama je
pokazala dve injenice:
Ne postoji jedinstvena empirijska formula za mikroorganizme. Elementarni sastav varira sa
brzinom rasta i limitirajuim supstratom (vidi tabelu 3.7).
Ne postoji jedinstvena elementarna bilansna jednaina za mikrobioloki rast, ve vie
takvih jednaina sa razliitim numerikim koeficijentima.
Opta jednaina biosinteze je neto-bilansna jednaina koja je rezultat metabolikih reakcija u
ivoj eliji. Razliiti biosintetaski putevu u metabolizmu elije, ukljuujui sistem za generisanje
ATP i uopte energije, koji ne rezultuju u formiranju biomase i proizvoda i nisu ukljueni u ovu
neto bilansnu jednainu. Zbog toga je opta jednaina neto bilansa jako uproena. Meutim, is-
kustvo pokazuje da je ovakva analiza vrlo korisna i uspena u mnogim praktinim sluajevima.
3.5 2. Koeficijent prinosa biomase
Glavni problem u primeni stehiometrije na bioprocese dolazi od sloenosti ukupnih
metabolikih reakcija. Jedan od naina za njegovo prevazilaenje je pristup koji se bazira na
koeficijentima prinosa.
Koeficijent prinosa biomase u odnosu na supstrat. Supstrati koje mikroorganizam usvaja iz
okolne sredine se inkorporiraju u njegov elijski materijal i/ili obezbeuju energiju neophodnu za
biosintezu i odravanje ivotnih funkcija mikroorganizma. Ako se supstrat samo inkorporira u
biomasu, koliina nastale biomase se moe lako izraunati iz stehiometrije. Meutim, ako se sup-
strat upotrebljava kao izvor energije za metabolizam, efikasnost sa kojom mikroorganizam koristi
ovu energiju postaje faktor koji odreuje koliinu nastale biomase. U oba sluaja se efikasnost is-
koriavanja supstrata procenjuje preko koeficijenata prinosa biomase koji se mogu definisati na
razliite naine.
Prvobitno je koeficijent prinosa biomase korien u cilju kvantifikovanja efikasnosti sinteze
biomase iz izvora ugljenika. Meutim, koeficijent prinosa biomase se generalno moe definisati u
odnosu na bilo koji supstrat:

0
0 ( )
t
X S
t
X X X
Y
S S S

= =

(3.275)
gde je:
X S
Y - koeficijent prinosa biomase u odnosu na supstrat, X
0
i X
t
koliina biomase na po-
etku i kraju reakcionog perioda, S
0
i S
t
koliina supstrata na poetku i kraju reakcionog perioda,
X poveanje koliine biomase i ( ) S utroena koliina supstrata.
Naelno, koeficijent prinosa biomase izraava se u gramima suve biomase dobijene po gra-
mu ili molu utroenog supstrata. Vrednosti koeficijenta prinosa biomase
X S
Y za neke mikroorga-
nizme date su u tabeli 3.8.
Tabela 3.8 Koeficijenti prinosa biomase u odnosu na supstrat, raspoloive elektrone
kiseonik
Mikroorganizam Supstrat
X S
Y , g/g
X e
Y , g/e
X O
Y , g/g
Aerobacter aerogenes

Candida utilis
Penicillium chrysogenum
Pseudomonas fluorescens
Rhodopseudomonas spheroides
Saccharomyces cerevisiae
Aerobacter aerogenes

Candida utilis
Candida utilis
Klebsiella sp.
Methylomonas sp.
Pseudomonas sp.
Methylococcus sp.
Pseudomonas sp.
Pseudomonas methanica
Maltoza
Manitol
Fruktoza
Glukoza
Glukoza
Glukoza
Glukoza
Glukoza
Glukoza
Riboza
Sukcinat
Glicerol
Laktat
Piruvat
Acetat
Acetat
Acetat
Etanol
Etanol
Metanol
Metanol
Metanol
Metan
Metan
Metan
0,46
0,52
0,42
0,40
0,51
0,43
0,38
0,45
0,50
0,35
0,25
0,45
0,18
0,20
0,18
0,36
0,28
0,68
0,49
0,38
0,48
0,41
1,01
0,80
0,56
3,11
3,67
3,17
3,00
3,82
3,22
2,85
3,37
3,75
2,66
2,12
2,99
1,38
1,78
1,31
2,62
2,10
2,60
1,87
2,03
2,56
2,18
2,02
1,60
1,12
1,50
1,18
1,46
1,11
1,32
1,35
0,85
1,46
0,97
0,98
0,62
0,97
0,37
0,48
0,31
0,70
0,46
0,61
0,42
0,56
0,53
0,44
0,29
0,20
0,17
Koeficijent prinosa biomase iz izvora ugljenika ima veliki praktian znaaj u proizvodnji mi-
krobne biomase gde glavni trokovi dolaze od cene ugljenohidratne sirovine. Za komercijalne
svrhe treba odabrati proizvodni mikroorganizam koji ima visok koeficijent prinosa biomase jer se
na taj nain poveava produktivnost biomase i tedi se energija u toku gajenja.
Koeficijent prinosa biomase u odnosu na promenu entalpije bioprocesa. Ovaj se koeficijent
prinosa biomase
X C
Y definie kao odnos izmeu sintetizovane biomase ( ) X i promene entalpije
bioprocesa ( )
C
H :

/
( )
X C
C
X
Y
H
(3.276)
Promena entalpije bioprocesa (toplota bioprocesa) po jedinici zapremine
C
H jednaka je
razlici izmeu promene entalpije sagorevanja izvora ugljenika i promene entalpije sagorevanja
proizvoda.
( ) ( ) ( ) C
C S C P
H H S H P =
(3.277)
gde je: ( )
C
S
H promena entalpije reakcije sagorevanja supstrata, ( )
C
P
H promena
entalpije reakcije sagorevanja proizvoda, S i P koncentracije supstrata i proizvoda.
Iz poslednje dve jednaine proizilazi:

/
/
/
( ) ( )
X S
X C
C S C P P S
Y
Y
H H Y
=

(3.278)
gde je:
P S
Y koeficijent prinosa proizvoda u odnosu na supstrat definisan kao:
( )
P S
Y P S = .
Ako su proizvodi bioprocesa biomasa, ugljenikdioksid i voda, onda se jednaina (3.278)
moe napisati u sledeem obliku.

/
/
/
( ) ( )
X S
X C
C S C X P S
Y
Y
H H Y
=

(3.279)
gde je ( )
C X
H

promena entalpije reakcije sagorevanja suve biomase.
Koeficijent prinosa biomase
X C
Y zavisi od vrste mikroorganizma preko ( )
C X
H i sup-
strata preko ( )
C S
H . U tabeli 3.9 date su vrednosti koeficijenta prinosa biomase
X C
Y za bakte-
rije koje su gajene na razliitim supstratima. Uoava se da se u sluaju ugljovodonika oslobaa ve-
a koliina toplote nego u sluaju delimino oksidovanih jedinjenja. Zbog toga je problem razme-
ne toplote u toku bioprocesa posebno izraen u sluaju redukovanijih supstrata.
Koeficijent prinosa biomase u odnosu na ukupnu raspoloivu energiju. Ovaj koeficijent
prinosa biomase
kJ
Y zasniva se na ukupnoj koliini energije koja se moe dobiti iz odreene
hranljive podloge. Poto se ukupna raspoloiva energija sastoji iz energije inkorporirane u elijski
materijal i energije osloboene u katabolikim reakcijama u toku mikrobnog rasta, sledi da je:

( )
kJ
C X C
X
Y
H X H
=

(3.280)
Tabela 3.9 Koeficijent prinosa biomase u odnosu na promenu entalpije bioprocesa
Supstrat
X C
Y , g/kJ
Malat
Acetat
Glukoza
Metanol
Etanol
i-Propanol
n-Parafini
Metan
0,072
0,050
0,100
0,029
0,043
0,018
0,038
0,015
Koeficijent prinosa biomase u odnosu na ATP. On se bazira na koliini ATP koji se dobija
u katabolikim reakcijama:

/
/
/
X S
X ATP
ATP ATP S
Y X
Y
c Y
= =
(3.281)
gde je:
/ X ATP
Y koeficijent prinosa biomase u odnosu na ATP,
/ ATP S
Y koeficijent prinosa
ATP u odnosu na supstrat,
ATP
c koncentracija ATP. Vrednost
/ X ATP
Y iznosi oko 10,7 g
s.b.
/mol
ATP, nezavisno od vrste mikroorganizma i okolnih uslova.
Koeficijent prinosa biomase u odnosu na raspoloive elektrone. Ovaj koeficijent
prinosa biomase
/ e X
Y definisan je sledeim izrazom:

/
/ e
e /
X S
X
S
Y
Y
Y
= (3.282)
gde je
e / S
Y broj raspoloivih elektrona po molu supstrata. Broj raspoloivih elektrona po molu
supstrata se moe izraunati mnoenjem broja molova kiseonika potrebnih za potpuno sagoreva-
nje jednog mola supstrata sa etiri, tj. s brojem elektrona potrebnih za redukciju jednog molekula
kiseonika. Srednja vrednost koeficijenta prinosa biomase
/ e X
Y u sluaju supstrata sa 46 ugljeni-
kovih atoma iznosi 3,07 g suve biomase po raspoloivom elektronu, dok je mnogo manja u slu-
aju supstrata sa 13 ugljenikova atoma (tabela 3.9).
Koeficijent prinosa biomase u odnosu na kiseonik. Koeficijent prinosa biomase u
odnosu na kiseonik
/ X O
Y definisan je kao koliina sintetizovane biomase po jedinici mase
utroenog kiseonika:

2
/
O
c
X O
X
Y

=
(3.283)
gde je
2
O
c koncentracija rastvorenog kiseonika.
Teorijski i stvarni koeficijent prinosa
Na bazi opte stehiometrijske jednaine mikrobnog rasta mogu se postaviti sledee
bilansne jednaine znaajnih elemenata:
Ugljenik:
2
CO
'
S X P
a = + + (3.284)
Vodonik:
3 2
NH H O
3 ' 2
S X P
b + = + + (3.285)
Kiseonik:
2 2 2
O CO H O
2 ' 2 2
S X P
c + = + + +

(3.286)
Azot:
3
NH
'
S X P
d + = + (3.287)
Obino se usvaja da je 1
X
= i 1 = . Koliine supstrata ( )
S
i amonijaka
( )
3
NH
potrebnih
za sintezu jednog mola suve biomase mogu se direktno izmeriti. Sastavi biomase i proizvoda
mogu se odrediti elementarnom analizom. Koliine potroenog kiseonika i nastalog ugljenikdiok-
sida mogu se odrediti metodom gasne analize. Nastala koliina vode ne moe se izmeriti, ali se
moe izraunati kao razlika jednaina (3.285) i (3.286).
Jednaine (3.285) do (3.288) omoguuju da se na osnovu jednaine (3.275) izraunaju
teorijske vrednosti koeficijenata prinosa biomase u odnosu na supstrat (izraen u g
s.b.
/g
supstrata
):

/
(12 16 14 )
(12 16 14 )(1 )
X
X S
S a
Y
a b c d f

+ + +
=
+ + +
(3.288)
gde je:
a
f udeo pepela u biomasi (oko 0,07 do 0,10). Koeficijent prinosa biomase u realnim
bioprocesima nije konstantan, kako proizilazi iz stehiometrijske jednaine, ve zavisi od
razliitih fizikih (hidrodinamiki uslovi, brzina prenosa mase kiseonika, i sl.), hemijskih (vrsta
i koncentracija supstrata) i biolokih faktora (vrsta i soj proizvodnog mikroorganizma). Kao to
je ve objanjeno, supstrat se troi ne ne samo za sintezu biomase nego i za obezbeenje
energije za sintezu elijskog materijala i odravanje ivota elija.
Stehiometrija bioprocesa omoguava izraunavanje maksimalnog (teorijskog) koeficijenta
prinosa proizvoda u odnosu na supstrat (u g/g supstrata):

, , , ,
/
(12 16 14 )
12 16 14
P
P S
S
Y
( a b c d)
+ + +
=
+ + +
(3.289)
Optimalan sluaj je potpuna konverzija supstrata u eljeni proizvod. Na primer, u anaerobnoj
fermentaciji glukoze u etanol:

2 5 2 6 12 6
CO 2 OH H C 2 O H C +
teorijski koeficijent prinosa etanola iznosi 2 mol/mol ili 0,51 g/g, ali je stvarni prinos mnogo
manji.
Za sintezu penicilina G jednaina je:

2 4 3 2 2
1, 5 H SO 2NH CO 8 H O Glukoza Fenilacetat Penicilin G + + + + +
Maksimalni koeficijent prinosa penicilina prema jednaini je 1,2 g/g glukoze dok je stvarni
koeficijent prinosa mnogo manji (oko 0,1 g/g). Stvarni prinos eljenog proizvoda je manji od
teorijskog prinosa, jer se supstrat troi i na sintezu biomase i drugih proizvoda.
3.6. TERMODINAMIKA BIOPROCESA
Apsolutni opis nekog realnog procesa, ak i onih vrlo jednostavnih na makroskopskom ni-
vou, veoma je sloen, a u mnogim sluajevima ak nereiv zadatak. Makroskopski pristup posma-
tra veliine sistema, kao to su: energija, entropija, koncentracije hemijskih jedinjenja ili tempera-
tura, preko njihovih prosenih vrednosti, koje se mogu pripisati ukupnom sistemu. Makroskopski
pristup je opte prihvaen u inenjerskim naunim disciplinama, a ovde e biti primenjen na ter-
modinamiko razmatranje biolokih procesa.
3.6.1. Zakoni termodinamike
Prvi zakon termodinamike je zakon o odranju energije. Prema ovom zakonu sledi da u bilo
kom fizikom ili hemijskom procesu ukupna energija sistema i okoline ostaje konstantna. Energija
moe menjati oblik, ali je ukupna koliina konstantna. Iz ovog zakona proizilaze odreeni
kvantitativni odnosi izmeu razliitih vrsta energije. Matematiki se ovaj zakon prikazuje slede-
im izrazom:
U Q W = (3.290)
gde je: U promena unutranje energije izmeu krajnjeg i poetnog stanja sistema, Q
toplota razmenjena izmeu sistema i okoline i W rad koji obavlja sistem.
Prvi zakon termodinamike ne moe objasniti pravac odigravanja spontanih fizikih i he-
mijskih promena, a ne prua ni informacije o efikasnosti transformacija energije u rad.
Drugi zakon termodinamike je zakon o entropiji kao meri neureenosti sistema. Prema ovom
zakonu sledi da se svi fiziki i hemijski procesi odigravaju u pravcu u kome se poveava entropija
sistema i okoline do postizanja maksimuma, kada je dostignuto ravnoteno stanje. Promena
entropije u reverzibilnom procesu na konstantnoj temperaturi je data izrazom:

rev
rev
Q
S
T
= (3.291)
gde je:
rev
S promena entropije,
rev
Q dobijena ili izgubljena toplota i T apsolutna tempera-
tura.
3.6.2. Gibsova energija
Entropija i promena entropije se ne meri i ne izraunava lako. Umesto nje, u biolokim pro-
cesima, koji se izvode pri konstantnoj temperaturi i pritisku, upotrebljava se Gibsova energija (slo-
bodna energija). Promena Gibsove energije bioprocesa G je definisana sledeom jednainom:
G H T S = (3.292)
gde su: H i S promena entalpije, odnosno entropije bioprocesa na apsolutnoj temperaturi
T.
U jednaini (3.293), H oznaava promenu entalpije bioprocesa, tj. toplotu bioprocesa, G
oznaava deo promene entalpije bioprocesa koju mikroorganizam koristi za svoje metabolike
aktivnosti, dok se deo promene entalpije bioprocesa T S , koji se ne moe iskoristiti u ove svrhe,
gubi u obliku entropije. U uslovima koji vladaju u ivoj eliji razlika izmeu promene Gibsove
energije i promena entalpije bioprocesa je mala.
Gibsova energija ima sledee osobine:
u spontanim izolovanim procesima Gibsova energija se smanjuje, tj. 0 G < ;
u ravnotei nema promene Gibsove energije, a ona dostie najmanju vrednost;
smanjenje Gibsove energije sistema u reverzibilnim procesima jednako je maksimalnom
radu koji sistem teorijski moe da izvri u odnosu na okolinu. U stvarnim procesima, koji su
nepovratni, izvreni rad je mnogo manji od teorijski maksimalnog rada;
promena Gibsove energije pokazuje pravac odigravanja procesa, ali ne prua nikakve
informacije kada e dostii ravnoteno stanje;
Gibsova energija je aditivna termodinamika veliina, pa njena vrednost ne zavisi od puta
kojim se promena vri izmeu krajnjih stanja, ve zavisi samo od poetne i krajnje vrednosti;
Gibsova energija ne moe se meriti u apsolutnom smislu, ve je samo njena promena
merljiva.
Standardna promena Gibsove energija reakcije G moe se izraunati iz standardnih
promena Gibsovih energija nastajanja reaktanata i proizvoda:

0 0 0
, , ( ) ( ) p j j
f f
G G G s =

(3.293)
Standardna promena Gibsove energije stvaranja jedinjenja
0
f
G je, po definiciji, jednaka
promeni Gibsove energije reakcije nastajanja jednog mola jedinjenja polazei od sastavnih eleme-
nata u njihovom standardnom stanju. Vrednost standardne Gibsove energije za elemente jednaka
je nuli. Standardne promene Gibsove energije nastajanja razliitih jedinjenja mogu se nai u
odgovarajuim prirunicima.
Po konvenciji standardno stanje u biohemijskim sistemima definie se za temperaturu 25 C,
pritisak 101,3 kPa i koncentracije reaktanta i proizvoda u rastvoru 1 mol/dm
3
. Izuzetak su
vodonini joni i voda za koje se standardno stanje definie koncentracijom 10
-7
(pH = 7), odnosno
55,6 mol/dm
3
.
Promena Gibsove energije koja prati neku reakciju moe se povezati sa konstantom
ravnotee te reakcije:

0
ln
p
G G RT K = + (3.294)
gde je:
0
G standardna promena Gibsove energije za reakciju,
p
K konstanta ravnotee
reakcije, R gasna konstanta (=8,314 J/molK) i T apsolutna temperatura.
Ovde se moe uoiti sledee:
1. Ako su koncentracije reaktanata i proizvoda jednake i iznose 1 mol/dm
3
, onda je:

0
G G = (3.295)
2. U ravnotei je 0 G = , pa je:

0
ln
p
G RT K = (3.296)
Veina biolokih reakcija odigrava se u relativno razblaenim rastvorima, pa se koncentracija
vode moe smatrati konstantnom (priblino 55,5 mol/dm
3
) i ukljuiti u konstantu ravnotee
reakcije.
3.6.3. Zakoni termodinamike primenjeni na bioprocese
Primena termodinamikih zakona na procese koji se odigravaju u ivim sistemima zasnova-
na je na injenici da ivi organizmi transformiu energiju, tj. pretvaraju jedan izvor energije, na
primer, energiju zraenja u fotosintetskim procesima ili hemijsku energiju u fermentacionim ili
respiracionim procesima, u drugi izvor energije. U ovom procesu se energija prenosi od oblika vi-
eg kvaliteta, tj. nie entropije, do oblika nieg kvaliteta, tj. vie entropije. Saglasno prvom zakonu
termodinamike, transformacija energije koja se odigrava u sistemu ne utie na ukupnu koliinu
energije sistema, koji ine elije mikoorganizama i okolina.
U makro pristupu, promena energije elije (koja je, kao ekstenzivna veliina, aditivna u od-
nosu na delove sistema) sa vremenom posmatra se kroz bilansnu jednainu. Brzina promene unu-
tranje energije elije U , na primer, jednaka je zbiru brzine kojom se energija oslobaa u proce-
sima koji se odigravaju u eliji
U
P i brzine kojom se energija razmenjuje sa okolinom
U
F tj.

( )
U U
d U
dt
= + (3.297)
Poto mikrobne elije razmenjuju sa okolinom toplotu metabolikih reakcija
F
Q i jedinjenja
koja poseduju hemijsku energiju jednaku
i i
h
, onda je:

U F i i
Q h = +
(3.297)
gde je: h
i
parcijalna molarna entalpija i-te komponente hranljive podloge i
i
F molski protok
entalpije prema ili od elija (protok je pozitivan ako je usmeren ka elijama).
U stacionarnim uslovima, energija koja se razmenjuje izmeu elija i okoline je u ravnotei
sa energijom koja se oslobaa u elijama, tj. 0
U
F = , tako da je:

F i i
Q h =
(3.299)
Ovo sledi iz injenice da je u stacionarnom stanju brzina promene unutranje energije
jednaka nuli i da se, saglasno prvom zakonu termodinamike, ukupna energija zatvorenog sistema
ne menja zbog transformacionih procesa, pa je 0
U
P = .
Promena entropije elija posledica je porasta entropije u elijama i razmene entropije izmeu
elija i okoline, pa je:

( )
S S
S
dt
= + (3.300)
gde je:
S
P brzina porasta entropije u elijama i
S
F brzina razmene entropije izmeu elije
i okoline.
Brzina promene entropije izmeu elije i okoline zavisi od brzine promene entalpije
metabolikih reakcija u elijama i brzine transporta jedinjenja ka ili od elija, tj.

F
S i i
i
Q
s
T
= +
(3.301)
gde je: s
i
parcijalna molarna entropija i-te komponente hranljive podloge i T apsolutna temperatura.
U stacionarnom stanju je brzina promene entropije elije jednaka nuli, pa je:

S S
P = F

(3.302)
Prema drugom zakonu termodinamike, za vreme odigravanja bioprocesa
S
mora biti vee
od nule i od
S
, pa protok entropije prema elijama mora biti negativan tj.
0
S
< (3.303)
Prema tome, iz drugog zakona termodinamike ( ) 0
S
< ne proizilazi da se toplota mora
transportovati od ive elije u okolinu (tj. negativno Q
F
). Drugim reima, bioprocesi u kojima se
toplota uzima od okoline (endotermni procesi sa 0
F
Q > ) mogu su ako i dok promena entropije
zbog transporta hemijskih jedinjenja ini ukupnu razmenu entropije negativnom.
Poto, prema definiciji, parcijalna molarna Gibsova energija i -te komponente
i
g zavisi od
parcijalne molarne entalpije h
i
i parcijalne molarne entropije
i
s te komponente sledi:

i i i
g h Ts = - (3.304)
onda proizlazi da je ukupna promena Gibsove energije rezultat promena entalpije i entropije
kojima doprinose sva jedinjenja:

i i i i i i
i i i
g h T s =

(3.305)
Ako se jednaina (3.305) podeli sa T dobija se:

i i i i
i i
i i
i
g h
s
T T

= +

(3.306)
Poto brojilac prvog lana desne strane jednaine (3.306) predstavlja razmenjenu toplotu
izmeu elije i okoline, onda je:
0
i i
i
S
g
T
= <
(3.307)
Ovo praktino znai da je, na osnovu prvog i drugog zakona termodinamike, razmena hemij-
skih jedinjenja izmeu ive elije kao stacionarnog sistema i okolne hranljive podloge ograniena
uslovom da je promena Gibsove energije pozitivna:
0
i i
i
g >
(3.308)
Ovaj uslov vai za sve sisteme u kojima se nalaze mikrobne elije.
Stanje u ivim mikrobnim elijama je vrlo blizu stacionarnim uslovima. Biohemijske
reakcije se odvijaju to je mogue blie ravnotenom stanju, tako da je Gibsova energija na maksi-
mumu i u stacionarnom stanju, jer se utroeni reaktanti nadoknauju transportom iz okoline, a pro-
izvodi se neprekidno izdvajaju iz elija. Vana posledica je da se neka jedinjenja, kao, na primer
ATP, ija je neto razmena izmeu elije i okoline u normalnim uslovima jednaka nuli ( ) 0
i
= ne
razmatraju pri postavljanju bilansa, izuzev u detaljnoj termodinamikoj analizi razliitih metabo-
likih puteva.
Jednaina (3.309) je znaajna za definisanje termodinamike efikasnosti bioprocesa, koja
predstavlja odnos izmeu promene Gibsove energije jedinjenja koja naputaju sistem ( )
2
G i
promene Gibsove energije jedinjenja koja ulaze u njega ( )
1
G :

2
1
G
G
(3.309)
Promena Gibsove energije posmatra se se u odnosu na izabrano referentno stanje. Pogodna
referentna vrednost je energija smee
2 2 2 2
CO , H O, N i O
,
poto mikroorganizmi iz nje ne mogu
da dobiju korisnu energiju. Gibsova energija hemijskog jedinjenja u odnosu na ovu referentnu
vrednost jednaka je promeni entalpije reakcije sagorevanja tog jedinjenja do
2 2 2
CO , H O i N .
Maksimalna termodinamika efikasnost mikrobnog rasta je oko 65%.
3.6.4. Stepen redukcije
Energetske transformacije u biolokim sistemima se obino razmatraju preko tzv. stepena
redukcije koji predstavlja broj molova raspoloivih elektrona po C-molu. Broj raspoloivih
elektrona je u odnosu na ugljenik +4, vodonik +1, kiseonik -2 i azot -3. Za jedinjenja formule
b c d
CH O N stepen redukcije je:
( ) ( ) ( ) 4 1 2 3 b c d = + - - (3.310)
Jasno je da je stepen redukcije
2 2 3
CO , H O i NH jednak nuli.
3.6.5. Izraunavanje toplote bioprocesa
Stvaranje toplote u toku bioprocesa je od velikog praktinog znaaja jer moe kritino uticati
na produktivnost procesa koji se odvijaju u bioreaktoru iji je kapacitet za hlaenje ogranien. U
sluaju aerobnog rasta postoji striktna proporcionalnost izmeu potronje kiseonika i stvaranja
toplote. Potronja kiseonika se moe izraunati na bazi stehiometrijske jednaine sinteze biomase.
Toplota stvorena za vreme fermentacije moe se izraunati na osnovu eksperimentalnog rezultata:

2
3, 3
H O
r q =

(3.311)
gde je: r
H
brzina oslobaanja toplote (u W/dm
3
) i
2
O
q brzina potronje kiseonika (u
mgO
2
/dm
3
h). Jednaina (3.311) je potvrena u sluaju dve bakterije, jednog kvasca i jedne plesni.
Mnogo manje se zna o stvaranju toplote pri anaerobnom rastu. Radi poreenja navode se
podaci o stvaranju toplote od 334 kJ/C-mol biomase u aerobnim uslovima i 90 kJ/C-mol biomase
u anaerobnim uslovima rasta Saccharomyces cerevisiae. Dakle, aerobni rast je praen manjim
izdvajanjem toplote nego aerobni rast, ak i kada se stvorena toplota izrazi po jedinici biomase.
Oekuje se da ovaj zakljuak generalno vai. Stehiometrijska jednaina omoguava da se proceni
toplotni efekat bioprocesa. U saglasnosti sa Hesovim zakonom toplotni efekat
F
H D fermentacije
se moe izraunati pomou sledee jednaine:

, ,
( ) ( ) ( )
F c s i c c p j
i j
H H H X H =

(3.312)
gde je: ( )
c
H promena entalpije reakcije sagorevanja supstrata, suve biomase i proizvoda i
, S i
i
, P j
stehiometrijski koeficijenti i -tog supstrata i j -tog proizvoda.
U odsustvu eksperimentalnih podataka, promena entalpije sagorevanja biomase, kao i drugih
organskih jedinjenja, moe se izraunati na bazi stepena redukcije. Priblina vrednost standardne
promene entalpije sagorevanja suve biomase
( )
0
c
X
H direktno je proporcionalna stepenu reduk-
cije biomase
X
, koji je definisan jednainom (3.310):

0
( ) 115 18 /
c X x
H kJ Cmol = (3.313)
Za pribline proraune mogue je sa dovoljno tanosti za
( )
0
c
X
H koristiti vrednosti -20,4
kJ/g suve biomase u sluaju bakterija i -21,0 kJ/g suve biomase u sluaju kvasaca. Vrednosti
standardne promene entalpije sagorevanja mogu se nai u inenjerskim prirunicima.
Izraunavanje toplote bioprocesa pomou promene entalpije nastajanja. Drugi nain za
izraunavanje toplotnog efekta fermentacije je pomou toplota nastajanja uesnika bioprocesa:
supstrata, proizvoda i suve biomase:

0 0 0 0
, ,
( ) ( ) ( )
F f p j f X f s j
j i
H H H H = +

(3.314)
gde su:
( )
0
f
S
H ,
( )
0
f
X
H i
( )
0
f
P
H standardne promene entalpije nastajanja supstrata, bio-
mase i proizvoda.
Obino se za ovu svrhu koriste vrednosti standardnih promena entalpije nastajanja jedinjenja
koja se mogu nai u termodinamikim tablicama. Za pribline proraune moe se uzeti da standar-
dna toplota nastajanja bakterija i kvasaca iznosi -2,72 do -2,76 kJ/g suve biomase. Standardne pro-
mene entalpije nastajanja supstrata i proizvoda mogu se nai u hemijsko-inenjerskim prirunici-
ma, a mogu se i izraunati pomou odgovarajuih metoda za priblino izraunavanje.


149
4. BIOREAKTORI
Bioreaktor je ureaj u kome se obavlja konverzija (transformacija) sirovina (supstrata) u e-
ljene proizvode pomou biokatalizatora. U biotehnolokim procesima bioreaktori su srce procesa.
Svi bioreaktori od industrijskog znaaja su heterogeni sistemi koji ukljuuju najmanje dve, a
obino vie faza, zbog ega je meufazni prenos koliine kretanja, toplote i mase od presudnog
uticaja na ispunjavanje osnovnih zadataka bioreaktora u biotehnolokom procesu.
Zavisno od vrste biokatalizatora, bioreaktori se mogu podeliti u vie grupa, kao, na primer,
na:
bioreaktore za mikrobioloke procese u kojima se transformacije supstrata obavljaju pomo-
u ivih elija mikroorganizama,
bioreaktore za bioprocese sa biljnim i animalnim elijama i kulturom tkiva i ograna i
bioreaktore za enzimske procese u kojima se transformacije supstrata obavljaju pomou
enzima.
ive elije mikroorganizama, kao i biljne i animalne elije, tkiva i organi, tee neprekidno da
promenom uslova okoline postignu i odravaju optimalne uslove za svoj rast. Ova prirodna ten-
dencija ivih elija, tkiva i organa se potpomae u bioreaktoru, da bi se ubrzalo i uvealo nas-
tajanje eljenog proizvoda (biomasa ili metabolit) ili izvrila biotransformacija supstrata. Glavni
zadatak bioreaktora je da osigura snabdevanje ivih elija, tkiva i organa neophodnim supstratima
i optimalne procesne uslove (temperatura, pH, meanje, aeracija) za rast i produkciju metabolita.
U sluaju bioreaktora za mikrobioloke procese esto se u praksi koristi naziv fermentori, a za
proces fermentacija
Transformacija supstrata u enzimskim reaktorima vri se enzimima, bez prisustva ivih elija
mikroorganizma. Zadatak enzimskog bioreaktora je da obezbedi optimalne procesne uslove za ak-
tivnost i stabilnost enzima.
Dalja podela bioreaktora mogua je prema razliitim kriterijumima, i to:
prema nainu organizacije rada,
prema nainu gajenja proizvodnog organizma,
prema obliku biokatalizatora i
prema potrebi za prisustvo kiseonika u toku procesa itd.
Tako, prema reimu rada, biorektore je mogue podeliti na:
diskontinualne (arne),
kontinualne (protone) i
semikontinualne (poluarne ili poluprotone).
Najveu praktinu primenu imaju arni bioreaktori, mada primena druga dva tipa bioreakto-
ra postaje ira iz dana u dan.
Prema nainu gajenja proizvodnog organizma, bioreaktori se mogu podeliti na:
dubinske (submerzne),
povrinske (emerzne) i
bioreaktore sa vrstom ili polutenom hranljivom podlogom.
Biokatalizator moe biti slobodno suspendovan u tenom medijumu ili imobilisan na vr-
stom nosau. Prema obliku biokatalizatora, bioreaktori se mogu podeliti na:
bioreaktore sa slobodno suspendovanim biokatalizatorom i
bioreaktore sa imobilisanim biokatalizatorom.
Prema prisustvu ili odsustvu kiseonika u toku bioprocesa, bioreaktori se dele na:
bioreaktore za aerobne procese i
bioreaktore za anaerobne procese.
Ovi bioreaktori se razlikuju meusobno po tome to prvi mora da obezbedi kontinualno
snabdevanje kiseonikom, stvaranjem uslova za efikasno rastvaranje kiseonika iz vazduha u te-
nom medijumu, dok drugi mora da sprei prisustvo kiseonika.
4.1. BIOREAKTORI ZA IZVOENJE MIKROBIOLOKIH PROCESA
4.1.1. Bioreaktori za submerzno gajenje mikroorganizama
Osnovna karakteristika ovog tipa bioreaktora je formiranje i odravanje meufazne povrine
gas-tenost dispergovanjem gasa (vazduha) u tenosti pomou spoljanje energije. Prema vrsti
spoljanje energije pomou koje se obavlja meanje i dispergovanje gasa, ova vrsta bioreaktora se
moe podeliti u tri glavne grupe (slika 4.1):
bioreaktore sa mehanikim meanjem,
bioreaktori sa prinudnom cirkulacijom i meanjem tenosti pomou pumpe i
bioreaktori sa meanjem aeracijom (produvavanjem vazduha).
Prema konstrukciji bioreaktori za submerzno gajenje se mogu podeliti u dve grupe, i to na:
bioreaktore bez petlje i
bioreaktore sa petljom (unutranjom ili spoljanom).
Ako je odnos visine i prenika bioreaktora manji od 3, govori se o sudu, a ako je ovaj odnos
vei od 3, onda se radi o koloni.
Bioreaktori sa mehanikim meanjem
1) Sudovi na mukalici
Od prvog korienja 1933. godine, sudovi na mukalici su verovatno, najraireniji tip bio-
reaktora za gajenje mikrobiolokih, biljnih i animalnih elija. Osnovna prednost ovog tipa bioreak-
tora je u mogunosti izvoenja velikog broja eksperimenata u gotovo identinim uslovima na
4. BIOREAKTORI 151
relativno jednostavan i jeftin nain, to je od posebnog znaaja za primarni "screening", tj. selek-
ciju soja, optrimizaciju hranljive podloge, ocenu produktivnosti soja i sl. Najvea mana sudova na
mukalici je ograniena i mala zapremina, to oteava praenje promena parametara bioprocesa.
Takoe, prisutne su tekoe vezane za: prenos kiseonika u sluaju striktno aerobnih mikroorgani-
zama, dodavanje supstrata za prihranjivanje i odravanje pH u toku gajenja.
Kao bioreaktorski sudovi koriste se epruvete, boce i sudovi za gajenje mikroorganizama u
tenoj hranljivoj podlozi, razliitog oblika i veliine. Epruvete se koriste kada je zapremina hran-
ljive podloge veoma mala, i to uglavnom za preliminarnu identifikaciju mikroorganizama, klijanje
spora za kasnije gajenje mikroorganizama i sl. Gajenje mikroorganizama u veim zapreminama
obavlja se najee u standardnim tikvicama po Erlenamjeru, mada se mogu koristiti i drugi sudo-
vi. Ukupna zapremina suda je obino 100 do 1000 cm
3
, a najee 500 cm
3
. Sudovi veih zapre-
mina se koriste izuzetno, kada je potrebno u toku gajenja u kratkim vremenskim intervalima uzi-
mati vee uzorke ili kada nedostaje laboratorijski bioreaktor. U cilju poveanja aeracionog kapaci-
teta u bioreaktorske sudove se ugrauju odbojnici razliitog oblika. Odbojnici mogu uzrokovati
penuanje zbog intenzivnog meanja, a nastala pena na povrini tenosti izaziva smanjenje brzine
prenosa gasova kroz graninu povrinu.

Slika 4.1 Tri tipa bioreaktora: a) sa mehanikim meanjem, b) sa cirkulacijom
supstrata i c) sa meanjem aeracijom (produvavanjem vazduha) : 1. barbotana
kolona, 2. air-lift sa unutranjom petljom i 3. air-lift sa spoljanjom petljom
Sudovi su, po pravilu, stakleni zbog niza prednosti, kao to su: niska cena, mogunost pos-
matranja rasta mikroorganizma i meanja tenosti, jednostavna sterilizacija i pranje, kao i otpor-
nost na kiseline, alkalije i toplotu. Nedostaci staklenih sudova su: lomljivost, mikroorganizmi mo-
gu rasti na zidovima suda i trokovi radne snage angaovane za pranje. U nekim sluajevima, na
primer, kada se ispituje uticaj materijala suda na tok fermentacije, koriste se i sudovi od metala
(elik, aluminijum). Uprkos odreenim pozitivnim osobinama (niska cena omoguuje jednokratnu
upotrebu, potpuna inertnost, ne inhibiraju rast, ne utiu na pH fermentacione tenosti, nema rasta
na zidovima zbog hidrofobnosti), plastini sudovi se jo uvek komercijalno ne proizvode.
U cilju obezbeivanja sterilnih uslova sudovi su zatvoreni sa zapuaem, obino od pamuka
(vata), koji ima uticaja na razmenu mase izmeu suda i okolnog vazduha. Koriste se, takoe, filter
diskovi i metalni zatvarai.
Sud, obino standardna tikvica po Erlenmajeru, uvruje se na pogodan nain na mukalici.
Koriste se mukalice sa recipronim i rotacionim kretanjem. Osnovna razlika izmeu ova dva tipa
mukalica je u modelu meanja tenosti koje se uspostavlja u sudu uvrenom na mukalici.
Meanje tenosti u sudu na recipronoj mukalici je nepredvidljivo i esto pri veim intenzitetima
mukanja vodi zapljuskivanju, koje moe ovlaiti zapua. Kretanje tenosti u sudu na rotacionoj
mukalici je uniformno, rotaciono kretanje koje, pri veim brzinama obrtanja, stvara duboki vrtlog
("vortex"). Iako se reciprone mukalice odlikuju jednostavnijom konstrukcijom i niom cenom,
prednost se daje rotacionim mukalicama zbog ravnomernog strujanja. Mukalica mora da bude
tiha, pouzdana i bez drugih problema (vibracije) u toku rada u duem vremenskom periodu, da
ima mogunost promene brzine i/ili radijusa rotacionog kretanja i/ili frekvencije i amplitude
recipronog kretanja, da omoguuje jednostavnu i brzu zamenu platforme i draa sudova i da su
trokovi rada niski.
Mukalice se obino postavljaju u sobama ili kabinetima sa dobrom cirkulacijom vazduha u
kojima se temperatura odrava konstantnom..
2) Bioreaktori sa mehanikim meanjem i prinudnom aeracijom
U ovu grupu spadaju bioreaktori opremljeni sa mehanikom mealicom i distributerom za
produvavanje sterilnog vazduha. Najee korien tip je klasian bioreaktor sa mehanikom me-
alicom (slika 4.2).

Slika 4.2 Klasini bioreaktor sa mehanikim meanjem
Sastoji se iz cilindrinog suda sa ravnim, eliptinim ili polusfernim dnom i esto sa 4 simet-
rino postavljena odbojnika; odnos visine prenika suda je obino 1 : 3, a irina odbojnika je naj-
ee 10% od prenika suda. Razmena toplote se vri preko omotaa i/ili zmijastog razmenjivaa
toplote. Meanje se vri razliitim tipovima mealica, zavisno od viskoziteta tenosti (slika 4.3).
4. BIOREAKTORI 153
Zadaci meanja u bioreaktorima su ostvarivanje:
homogenog sastava tenosti,
uniformne suspenzije mikroorganizama,
efikasnog suspendovanja vrstih estica,
efikasnog dispergovanja gasa u cilju poveanja brzine prenosa mase kiseonika,
efikasnog emulgovanja tenosti koje se ne meaju i
zadovoljavajueg prenosa toplote.

Slika 4.3 Mealice koje se najee koriste u bioreaktorima
Za meanje tenosti malog viskoziteta koriste se propelerska mealica, lopatasta mealica sa
kosim lopaticama i turbinska mealica sa ravnim lopaticama. Prva dva tipa formiraju aksijalno
strujanje, a trei tip radijalno strujanje. Za meanje tenosti srednjeg viskoziteta preporuuju se lo-
pataste mealice, koje formiraju tangencijalno i radijalno strujanje. U sluaju jako viskoznih te-
nosti koriste se spiralna (formira aksijalno strujanje) i sidrasta mealica (formira tangencijalno
strujanje).
Klasian bioreaktor sa mehanikom mealicom se pokazao nepogodnim za neke bioprocese
zbog neodgovarajuih tehnikih karakteristika i/ili neprofitabilnosti, kao i potrebnih specifinih
uslova. Najznaajniji razlozi za razvoj i upotrebu novih tipova bioreaktora dati su u tabeli 4.1. Ovi,
novo razvijeni ili usavreni postojei bioreaktori imaju tehnike i ekonomske prednosti u odnosu
na klasian bioreaktor sa mealicom. Tako, na primer, u sastavu postrojenja za proizvodnju prote-
ina jednoelijskih organizama kompanije ICI u Billingham-u nalazi se bioreaktor ukupne zapremi-
ne 2.300 m
3
(kolona prenika 7 m i visine 60 m), odnosno radne zapremine 1.560 m
3
, sa ukupnom
potronjom snage 7 MW. Tipian primer je i postrojenje za obradu otpadnih voda, koje je Bayer
AG izgradio u Leverkusenu, koje ima ukupnu zapreminu oko 20.000 m
3
(bioreaktor prenika 26
m i visine 30 m). Upotreba klasinih mealica u bioreaktorima takvih zapremina nije tehniki iz-
vodljiva.
Tabela 4.1 Najvaniji razlozi razvoja novih bioreaktora
1. Konstrukcija bioreaktora vrlo velike zapremine:
o Problemi projektovanja
o Velika snaga meanja (P/V = const.)
o Veliki trokovi energije i rashladne vode
o Problemi odvoenja toplote
2. Smanjenje specifinih fiksnih trokova
3. Smanjenje specifinih trokova energije
4. Izbegavanje oteenja elija
5. Smanjenje gubitka supstrata (usled isparavanja i respiracije)
6. Poveanje stepena konverzije supstrata

3) Bioreaktori sa cirkulacijom tenosti pomou pumpe
Hranljiva podloga stalno cirkulie kroz bioreaktor pomou spoljanje pumpe. Dispergovanje
gasa se moe izvriti na vie naina, i to:
pomou dvofazne mlaznice,
pomou mlaza i
kombinacijom pumpe i kompresora.
U sluaju dvofazne mlaznice gas se usisava i disperguje pomou mlaza tenosti sa brzinom
strujanja 5 do 100 m/s. Koriste se ejektorske mlaznice, injektorske mlaznice i mlaznice sa radijal-
nim strujanjem (slika 4.4). U drugom sluaju gas se disperguje pomou mlaza tenosti koji (brzi-
nom 812 m/s) izlazi iz mlaznice ili proreza i udara normalno na povrinu tenosti, rasprskavajui
se o povrinu i prodirui u masu tenosti; mlaz je opkoljen gasnim omotaem, koji se postepeno
disperguje u sitne gasne mehurove koji se kreu nanie i bono, stvarajui "roj" mehurova.
Tipini bioreaktori iz ove grupe su kolone sa udarnim mlazom, kolone sa mlazom u
centralnoj ili spoljnoj petlji, kolone sa punjenjem i cirkulacijom, barbotane kolone sa podovima i
cirkulacijom i kolone sa nepokretnim punjenjem (slika 4.5).

4. BIOREAKTORI 155

Slika 4. 4 Shematski prikaz dvofaznih mlaznica:1) mlaznica sa slobodnim mlazom,
2) ejektorska mlaznica, 3) injektorska mlaznica, 4) mlaznica sa radijalnim
strujanjem i 5) udarni mlaz

Slika 4.5 Tipini bioreaktori sa cirkulacijom tenosti pomou pumpe: 1) sa
udarnim mlazom, 2) sa mlazom u centralnoj cevi, 3) sa mlaznicom u spoljnoj petlji,
4) sa punjenjem i cirkulacijom, 5) sa podovima i cirkulacijom i 6) cevni reaktor sa
cirkulacijom i separtorom
4) Bioreaktori sa meanjem i aeracijom
Ovoj grupi pripadaju svi bioreaktori kod kojih se komprimovani vazduh uduvava kroz
statiki distributor (mlaznica, perforirani prsten, perforirana ploa, sinterovana ploa itd.) postav-
ljenim blizu dna bioreaktora. Formirani mehurovi se kreu navie kroz tenost pod dejstvom po-
tiska i naputaju disperziju na slobodnoj povrini. Tipini predstavnici ove grupe bioreaktora su
prikazani na slici 4.6.

Slika 4.6 Bioreaktori sa meanjem sa vazduhom: 1) barbotana kolona,
2) barbotana kolona sa cirkulacijom tenosti ("air-lift" loop ), sa centralnom cevi,
3) barbotana kolona sa spoljnom cirkulacijom, 4) sa vertikalnom pregradom,
5) sa centralnom cevi sa strujanjem nanie (deep shaft), 6) barbotana kolona sa
perforiranim podovima, 7) barbotana kolona sa statikim meaima i
8) barbotana kolona sa perforiranim podovima i sa spoljnom petljom sa statikim
meaima i pneumatskom pulzacijom tenosti
4. BIOREAKTORI 157
4.1.2. Povrinski bioreaktori
Kod povrinskih bioreaktora mikroorganizmi se nalaze na povrini tene hranljive podloge
ili kontinualno ovlaenoj vrstoj povrini. Snabdevanje kiseonikom je iz okolnog vazduha, bez ili
sa minimalnim ulaganjem spoljanje energije za obnavljanje meufazne povrine. Ovo bi mogao
biti ozbiljan razlog za obnovljeno interesovanje za povrinske bioreaktore u budunosti. Tipini
predstavnici ove grupe bioreaktora dati su u tabeli 4.2.
Tabela 4.2. Povrinski bioreaktori
Bioreaktor Proces
Sa vrstom podlogom Gajenje viih fungi (gljive)
Sa fluidizovanim slojem Fermentacija glukoze u alkohol u fluidizovanom sloju granula
kvasca
Sa meanim vrstim slojem Fermentacija komadia manioka pomou Saccharomyces u
pekarskoj mesilici; sadraj suve materije oko 2550%,
Sa tavama Fermentacija limunske kiseline
Sa nepokretnim slojem Obrada otpadaka
Filmski Obrada otpadnih voda
Sa obnavljanjem povrine Obrada otpadnih voda

Bioreaktori sa plitkim tavama. Rast mikroorganizama na vrstom ili poluvrstom supstratu
kontrolisan je brzinom difuzije u vrstoj fazi. Ovaj problem se prevazilazi upotrebom bioreaktora
sa plitkim tavama sa tenom hranljivom podlogom u sluajevima kada proizvodni mikroorgani-
zam (na primer, plesni) moe da "pliva" na slobodnoj povrini tenosti. Na povrini se formira
micelijski prekriva ispod koga se tena hranljiva podloga moe menjati vie puta kada se supstrat
iscrpi. Na slici 4.7 prikazan je bioreaktor sa tavama. Plitke tave su postavljene jedna iznad druge u
sudu koji se moe sterilisati i sa mogunou regulacije temperature. Punjenje tava (prelivanjem
od vrha prema dnu), sterilizacija i inokulacija obavljaju se automatski. Prenos mase se moe me-
njati u uskim granicama, kontrolom sastava gasnog prostora.

Slika 4.7 Bioreaktor sa plitkim tavama
Bioreaktor sa nepokretnim
slojem. Bioreaktor je tipa kolone sa
punjenjem preko koga se hranljiva
podloga ravnomerno preliva, dok se
sterilni vazduh uduvava pri dnu. Pad
pritiska u bioreaktoru je obino za-
nemarljiv. Mikroorganizmi se taloe
kao "bioloki film" na povrini pu-
njenja.
Bioreaktori sa obnavljanjem
kontaktne povrine. Ovde spadaju
svi bioreaktori kod koji se snabdeva-
nje mikroorganizama sa supstratom i
kiseonikom ostvaruje pravilnim po-
navljanjem uranjanja povrine pre-
krivene mikrobiolokom kulturom u
tenu hranljivu podlogu i prolazom
ovlaene povrine kroz gasni pros-
tor. Najprostiji oblik je horizontalni,
rotirajui bubanj uronjen 3050% u
tenu hranljivu podlogu, koji se na-
ziva biodisk.

4.1.3. Bioreaktori sa vrstom i poluvrstom hranljivom podlogom
vrste hranljive podloge se koriste uglavnom u laboratoriji u istraivake svrhe i za odrava-
nje sojeva. Za industrijske bioprocese ranije su se koristili, jednostavni, dok se u novije vreme ko-
riste sloeniji bioreaktori. Najjednostavniji je proces u gomili supstrata rasprostrtog po ravnoj po-
vrini ili plitkim tavama ili bazenima na otvorenom ili u zatvorenom prostoru. Odlikuju se malim
investicionim i pogonskim trokovima i loom kontrolom procesa. Sloeniji ureaji sastoje se od
veeg broja plitkih tava postavljenih u vertikalnom nizu. Za procese sa vrstim ili poluvrstim
supstratima mogu se koristiti i bazeni sa perforiranim dnom i recirkulacijom kondicioniranog vaz-
duha (za snabdevanje kiseonikom i odravanje optimalne temperature), rotirajui bubnjevi i su-
dovi sa mehanikim meanjem.
4.1.4. Bioreaktor sa imobilisanim elijama
Pored toga to se mikroorganizmi mogu koristiti u suspendovanom obliku u tenoj hranljivoj
podlozi, oni se mogu koristiti imobilisani na nosau. U ovom sluaju se mikroorganizmi praktino
koriste kao vrsti katalizatori. Dobijanje L-asparaginske kiseline iz amonijumfumarata pomou
4. BIOREAKTORI 159
imobilizovane Escherichia coli sa jakom aktivnou aspartaze je prvi industrijski postupak u
kome su koriene imobilisane elije jednog mikroorganizma (1973. godine).
Kao bioreaktori sa imobilizovanim elijama koriste se:
bioreaktori sa nepokretnim slojem,
bioreaktori sa fluidizovanim slojem,
bioreaktori sa mealicom i
membranski bioreaktori.
Membranski bioreaktori spadaju u hibridni tip reaktora, kojima se predvia velika ekspan-
zija u budunosti. elije su imobilisane na selektivno propustljivoj membrani na kojoj se odvija
bioproces. Membrana je selektivno propustljiva za metabolit, tako da se paralelno sa biosintezom
vri njegovo odvajanje, zbog ega se postupak naziva ekstraktivna biokonverzija. Ova vrsta bio-
reaktora moe se koristiti kod sinteze rastvornih metabolita.
Unutranja cev je porozna. Ako je naprav-
ljena od keramike, ona slui kao membrana ili
nosa membrane na kojoj je, sa unutranje stra-
ne, fiksiran biokatalizator. Kroz unutranjost
cevi se potiskuje hranljiva podloga. Unutranju
cev okruuje spoljanja cev.
Kroz omota cevi, protivstrujno hranljivoj
podlozi, potiskuje se rastvara metabolita. Me-
tabolit prolazi kroz membranu u omota cevi,
rastvara se u rastvarau i u obliku rastvora izla-
zi iz bioreaktora. Kao rastvarai, odabiraju se
supstance koje nisu toksine za biokatalizator i
koje ne reaguju sa proizvodom. Korien tip
membrane mora biti nepropustan za rastvara.
Osnovni tip ove vrste bioreaktora je cev u
cev (slika 4.8).

Slika 4.8 Membranski reaktor
cevastog oblika
4.2. BIOREAKTORI ZA IZVOENJE BIOPROCESA POMOU
ANIMALNIH ELIJA, TKIVA I ORGANA
Veliki broj razliitih tipova bioreaktora je primenjivan za gajenje animalnih elija na labora-
torijskom nivou. Projektovanje svakog od ovih tipova bioreaktora, iako ima specifinosti, zasniva
se na istim principima. Hranljive komponente moraju biti dopremljene elijama, a proizvodi odve-
deni potrebnim brzinama, ak i ako elije rastu u slojevima. Bioreaktor mora obezbediti homoge-
nu okolnu sredinu u svim delovima sistema u pogledu pH, temperature i koncentracija svih hran-
ljivih komponenti. Meanje ne sme da bude prekomerno, da ne bi dolo do oteenja osetljivih e-
lija. Bioreaktor treba da je to je mogue jednostavniji po konstrukciji i to jeftiniji. Poto se tro-
kovi bioreaktora poveavaju sa poveanjem njegove zapremine, povrina na kojoj se vezani ili
zapremina u kojoj su uhvaene elije po jedinici zapremine bioreaktora treba da je to je mogu-
e vea. Imajui u vidu sve postavljene zahteve, industrijski bioprocesi sa animalnim elijama
izvode se, za sada, iskljuivo u bioreaktorima sa mehanikim meanjem.
Tip bioreaktora koji je pogodan za gajenje animalnih elija zavisi od njihovih karakteristika,
a najvie od toga u kojoj meri je neophodan nosa za rast i vitalnost elija. Neke animalne elije
mogu da rastu u suspenziji, kao pojedinane elije, dok druge mogu rasti na povrini vrstog nosa-
a. U prvom sluaju, animalne elije rastu kao slobodno suspendovane u tenoj podlozi, pa se one
mogu gajiti u bioreaktorima koji se uobiajeno koriste za submerzno gajenje mikroorganizama. U
drugom sluaju, koriste se vrsti nosai, na ijoj povrini rastu animalne elije.
Principijelno, bioreaktorski sistemi za gajenje animalnih elija mogu se podeliti na: homoge-
ne ili heterogene.
Kod homogenih bioreaktorskih sistema animalne elije su ili slobodno suspendovane u te-
noj podlozi (kulture suspendovanih elija) ili su na povrini i unutar pora mikroestica nosaa, ko-
je su suspendovane u tenoj podlozi (kulture suspendovanih mikronosaa). Suspenzija elija ili
mikronosaa odrava se ravnomernim mehanikim meanjem. Ovo omoguava da u bioreaktoru
nema gradijenata koncentracije hranljivih komponenti, kao i zona nepovoljnih uslova okoline. Po-
godni tipovi bioreaktora su:
bioreaktor sa mehanikim meanjem,
biorekator tipa barbotane kolone i
air-lift bioreaktor.
Najvaniji uslov koji bioreaktor mora da ispuni je da se meanjem i aerisanjem tene podlo-
ge izbegne limitiranje rasta elija prenosom mase kiseonika. Poseban zahtev u sluaju gajenja eli-
ja na suspendovanim mikronosaima je umereno meanje, da bi se izbeglo skidanje elija sa povr-
ine nosaa delovanjem smicajnih sila.
Kod heterogenih bioreaktorskih sistema animalne elije su uhvaene unutar ili imobilisane
na povrini biokompatibilnog materijala. U prvom sluaju, animalne elije su uhvaene unutar
mikrosfera, koje su jako porozne, pa se govori o makroporoznom mikronosau. Hidrodinamiki
uslovi u bioreaktoru odreuju prostornu raspodelu koncentracije hranljivih sastojaka. Pogodni ti-
povi bioreaktora su:
bioreaktori sa fluidizovanim slojem poroznih mikro-nosaa,
keramiki monoliti,
bioreaktori sa upljim vlaknima i dr.
Animalne elije se mogu gajiti u arnim, poluarnim (ili poluprotonim), ciklino ar-
nim i protonim bioreaktorima.
arne kulture se obino izvode sa slobodno suspendovanim elijama u bioreaktoru sa meha-
nikim meanjem, na slian nain kao i bioprocesi sa bakterijama ili kvascima. Hranljiva podloga
se zasejava inokulumom gustine 0,5
.
10
5
do 2
.
10
5
elija/cm
3
. Proces traje jednu do dve nedelje pod
kontrolisanim uslovima. Proizvod se izoluje iz tenog medijuma na kraju procesa.
4. BIOREAKTORI 161
Kod poluprotonog bioreaktora, hranljivi sastojci se dodaju kontinualno ili periodino tokom
jednog ciklusa izvoenja procesa. Ova dva naina rada bioreaktora se najee primenjuju u bio-
farmaceutskoj industriji u poluindustrijskoj i industrijskoj proizvodnji.
Ciklino arno gajenje animalnih elija izvodi se, takoe, u bioreaktoru sa mehanikim
meanjem. Kao i u sluaju arnog gajenja, hranljiva podloga se zasejava i bioproces vodi do dos-
tizanja stacionarne faze. Tada se vei deo tene podloge (70 do 90%) izdvaja iz bioreaktora, a bio-
reaktor dopunjuje hranljivom podlogom. Broj ponovljenih ari zavisi od stabilnosti brzine eks-
presije i kvaliteta proizvoda u produkcionoj fazi. Ukupan bioproces obino traje oko nekoliko me-
seci.
Protoni bioreaktori su, po pravilu, manje zapremine i mogu da deluju sa veom gustinom
elija (10 do 50 puta) nego arni bioreaktori, ali zahtevaju dodatnu opremu za kontrolisanje i odr-
avanje kontinualnog rada, pripremu hranljive podloge i izdvajanje proizvoda. elije se zadrava-
ju u bioreaktoru, a tena podloga, bez elija, se izvodi iz njega. Ovaj nain rada, poznat kao perfu-
ziono gajenje, primenjuje se i kod homogenih i kod heterogenih bioreaktorskih sistema, kao to su
perfuzioni hemostat i bioreaktori sa fluidizovanim slojem mikronosaa ili sa upljim vlaknima,
respektivno. Kod perfuzionog hemostata, elije se izdvajaju iz tene podloge filtracijom. Obino
se koristi filtri sa tangencijalnim strujanjem, koji su postavljeni van bioreaktora, iako se primenju-
ju i spin filtri smeteni u bioreaktoru. Povratna struja hranljive podloge vraa deo elija u do-
voljnoj gustini u bioreaktor, ime se odrava stacionarni rad bioreaktorskog sistema. Kod hetero-
genih bioreaktorskih sistema, elije su imobilisane na povrini ili zarobljene unutar biokompati-
bilnog materijala. Ovi bioreaktorski sistemi koriste povratnu struju tene podloge, da bi obnovili
koncentraciju rastvorenog kiseonika i drugih hranljivih komponenti.
4.2.1. Bioreaktori za submerzno gajenje animalnih elija
Koncentracija rastvorenog kiseonika u tenoj podlozi ima glavni uticaj na metabolizam ani-
malnih elija. Potreba za kiseonikom kod animalnih elija je oko 20 do 200 mg/dm
3
h u kulturi sa
koncentracijom manjom od 10
7
elija/cm
3
i manja je od potrebe mikroorganizama za kiseonikom.
Znaajan uticaj ima koncentracija rastvorenog kiseonika, poto su animalne elije osetljive na
ekstremne koncentracije. Niske koncentracije rasvorenog kisenika utiu na sekreciju proteina i rast
elija preko primarnog energetskog metabolizma. Uticaj na rast se obino javlja kada je nivo ras-
tvorenog kiseonika ispod 5 do 20% od zasienja pri pritisku vazduha od 1 bar. Energetski metabo-
lizam se menja ako je nivo rastvorenog kiseonika ispod 0,1% od zasienja. Pravilno definisanje
uslova aeracije tene podloge podrazumeva navoenje vrednosti brzine potronje kiseonika i kri-
tine koncentracije rastvorenog kiseonika. Zbog velike praktine vanosti, preporuuje se da se br-
zina potronje kiseonika i kritina koncentracija rastvorenog kiseonika mere pri tipinim uslovi-
ma.
Kao i u sluaju aerobnih bioprocesa sa bakterijama i kvascima, kiseonik moe postati limiti-
rajua hranljiva komponenta, zbog njegove male rastvorljivosti, nedovoljne brzine prenosa mase
iz gasne u tenu fazu i velike brzine potronje, naroito u sluaju vee koncentracije elija. Ovaj
problem se reava kontinualnim obezbeivanjem rastvorenog kiseonika. Kod bioreaktora za ga-
jenje animalnih elija, ovo se postie na vie naina:
aeracijom kroz slobodnu povrinu tene podloge (povrinskao aeracija),
dovoenjem kiseonika preko polupropustljive membrane,
aeracijom tene podloge u bioreaktoru i
zasiavanjem tene podloge van bioreaktora, u posebnom kontaktnom ureaju.
Svaki od ovih naina kontinualnog obezbeivanja rastvorenog kiseonika ima svoje prednosti
i nedostatke. Slika 4. 9 ilustruje osnovne naine obezbeivanja kiseonika u bioreaktorima za sub-
merzno gajenje animalnih elija.
Povrinska aeracija. Povrinska aeracija je fenomen prenosa mase gasa kroz slobodnu povr-
inu tene podloge (slika 4.9a). Ona se odigrava kod veine bioreakotra za submerzno gajenje e-
lija. Ovaj nain aeracije je jedini oblik prenosa mase kiseonika u tenu podlogu kod malih sudova,
kao to su tikvice po Erlenmajeru, T-sudovi i obrtne boce. Brzina prenosa mase kiseonika zadovo-
ljava potrebe animalnih elija u arnim bioreaktorima male zapremine i pri malim koncentracija-
ma elija. Najvea zapremina bioreaktora koja se moe uspeno aerisati kroz slobodnu povrinu je
10 do 100 dm
3
.

Slika 4.9 Metodi kontinualnog obezbeivanja rastvorenog kiseonika:
a) povrinska aeracija, b i c) aeracija kroz propustljivu membranu u bioreaktoru i
van bioreaktora, d, e i f) direktna aeracija u barbotanoj koloni, air-lift bioreaktoru i
sudu sa mealicom, g) indirektna aeracija u sudu sa mealicom i h) aeracija u
posebom kontaktnom ureaju
4. BIOREAKTORI 163
Aeracija kroz membranu. Kod aeracije kroz membranu propustljivu za kiseonik izbegava se
oteenje elija mehurima vazduha i disipacijom energije meanja, koje se deava pri direktnoj
aeraciji tene podloge u bioreaktoru. Membrane su u obliku upljih vlakana ili cevi i mogu biti
smetene u bioreaktoru (slika 4.9b) ili van njega (slika 4.9c).
Membrane su mikroporozne (od polipropilena ili politetrafluoroetilena) ili difuzione (od poli-
dimetilsiloksana, tj. silikona, slika 4.10). Kod mikroporoznih hidrofobnih membrana, granina po-
vrina gastenost je stalna i odgovara ukupnoj povrini pora. Kod difuzionih membrana, gas se
rastvara u hidrofobnoj membrani, koja nema pore. Brzina prenosa mase je odreena otporima
membrane i difuzionog filma:

1 1 1
L M
k k k
= + (4.1)
gde je: k ukupni koeficijent prenosa mase, k
L
koeficijent prenosa mase sa strane tenosti i k
M

koeficijent prenosa mase kroz membranu.

Slika 4.10 Struktura membrana za aerisanje i gradijenti koncentracije kiseonika
Polimerni materijali mikroporoznih membrana su slabo propustljivi za kiseonik, tako da se
prenos mase odigrava samo kroz pore membrane. Pore obino ne pruaju znaajan otpor prenosu
mase, pa su ove membrane superioriornije od drugog tipa, kada su ispunjene gasom. Pritisak po-
treban da se tenost potisne iz pora je obino vrlo mali, reda veliine desetak mbar. Negativna
strana ovih membrana je promena njihovih osobina u toku gajenja. Zbog taloenja proteina i delo-
va elija, zidovi pora mogu postati hidrofilni i popuniti tenom podlogom. Rizik od ovog proble-
ma se poveava sa smanjivanjem prenika pora i pri dugotrajnom gajenju. Primena mikroporoznih
membrana se preporuuje kada gajenje traje kratko i u spoljnoj petlji, koja osigurava zamenu
ovlaenih membrana.
Kao difuzione membrane koriste se silikonska creva i cevne membrane prekrivene siliko-
nom. Silikon je pogodan materijal iz nekoliko razloga. Koeficijent difuzije kiseonika za silikon je
neto vei nego za vodu. Rastvorljivost kiseonika u silikonu je oko 4 do 5 puta vea nego u vodi.
Za razliku od mikroporoznih membrana, difuzione membrane mogu biti pod pritiskom, da bi se
poveala pogonska sila prenosa mase kiseonika. Negativna strana silikona je ta to je propustljiviji
za ugljendioksid i amonijak nego za kiseonik.
Kod poveanja zapremine bioreaktora sa aeracijom kroz membranu treba imati na umu da se
povrina membrane i razlika pritisaka moraju poveati, da bi se odrala potrebna brzina prenosa
mase kiseonika, ako se kao kriterijum za poveanje dimenzija bioreaktora koristi jednaka spe-
cifina snaga meanja.
Direktna aeracija tene podloge u bioreaktoru. Direktna aeracija tene podloge obezbeuje
ne samo kiseonik nego i meanje tene podloge. Obino se primenjuju bireaktori tipa barbotane
kolone (slika 4.9d), air-lifta (slika 4.9e) i suda sa mealicom (slika 4.9f i 4.9g). Air-lift bioreaktori
se uspeno primenjuju za gajenje animalnih elija osetljivih na smicajne sile. Mehaniko meanje
u bioreaktoru sa mealicom ubrzava prenos mase kiseonika. Aeracija moe da bude direktna (slika
4.10f), kada se mehuri gasa raspodeljuju po itavoj zapremini bioreaktora, i indirektna (slika
4.10g), kada je ograniena na deo zapremine bioreaktora, koji je odvojen sitastom pregradom.
Brzina prenosa mase kiseonika zavisi od operativnih uslova (specifine snage meanja i po-
vrinske brzine strujanja gasa) i fizikih osobina tene podloge, ukljuujui skolonost prema koa-
lescenciji. Tip distributera gasa je vaan za barbotane kolone i air-lift bioreaktore pri malim pro-
tocima gasa, kao i za sudove za meanjem pri malim snagama meanja. Geometrija bioreaktora je
nevana, osim ako ne utie na koalescenciju mehurova, to se deava u bioreaktorima malog pre-
nika i male visine.
U nekim sluajevima deava se oteenje elija koje su izloene mehurima gasa. Utvreno je
da se elije oteuju prilikom rasprskavanja mehurova na slobodnoj povrini tene podloge. Ovaj
problem se prevazilazi smanjenjem slobodne povrine po jedinici zapremine, formiranjem vrlo
malih mehurova (mikronskih veliina) i dodavanjem povrinski aktivnih supstanci koje stabilizuju
penu na slobodnoj povrini.
Aeracija tene podloge u odvojenom kontaktnom ureaju. Osnovna prednost ovog naina
obezbeivanja rastvorenog kiseonika je u tome to su bioreaktor, u kome se gaje elije i produkuje
proizvod i kontaktni ureaj, u kome se teni medijum bez elija aerie, odvojeni sudovi (slika
4.9h). Uslovi meanja i aeracije u kontaktnom ureaju mogu se menjati, da bi se osiguralo potreb-
no zasienje tene podloge kiseonikom, bez direktnog uticaja na rast elija. Kod bioreaktora vee
zapremine potreban je veliki protok tene podloge ili veliki parcijalni pritisak rastvorenog kiseoni-
ka, da bi se odrao eljeni nivo rastvorenog kiseonika u bioreaktoru.
Oteenje animalnih elija. Ako je intenzitet meanja u bioreaktorima sa mehanikim mea-
njem i aeracijom prekomeran, gube se njihove prednosti za gajenje slobodno suspendovanih i ani-
malnih elija na mikronosaima, kao to su homogeni uslovi okoline i potrebna brzina prenosa
mase kiseonika iz gasne u tenu fazu i prema elijama. Intenzivno meanje moe izazvati otee-
nje slobodno suspendovanih elija, zbog njihove fragilnosti, odvajanje elija sa mikronosaa i nji-
hovu smrt.
Oteenje slobodno suspendovanih elija je rezultat dva razliita fenomena. U bioreaktorima
bez direktne aeracije, usled meanja pri veim brzinama, elije se oteuju sa smanjivanjem velii-
ne vrtloga do nivoa veliine elija. U bioreaktorima sa direktnom aeracijom, ak i pri malim brzi-
nama meanja, oteenje elija je skoro u potpunosti rezultat uvoenja vazduha u bioreaktor (bilo
kroz distributer bilo povrinskim usisavanjem), sitnjenja mehurova i rasprskavanja mehurova na
slobodnoj povrini tene podloge, a ne smicajnih sila koje se javljaju pri kretanju mehurova prema
4. BIOREAKTORI 165
slobodnoj povrini. U sluaju nekih tenih podloga, elije su adsorbovane na graninoj povrni
gas-tenost. Deo adsorbovanih elija biva ubijen prilikom formiranja, rasprskavanja ili koalescira-
nja mehura, usled formiranja prelaznog graninog sloja sa jakim smicajnim silama i mlazeva te-
nosti.
Uoeno je nekoliko mehanizama oteenja elija na mikronosaima, i to: interakcijom sa tur-
bulentnim vrtlozima, ija je veliina manja od veliine mikronosaa, dejstvom jakih smicajnih
sila, meusobnim sudarima mikronosaa izazvanim vrtlonom disipacijom energije i sudarima
mikronosaa sa pokretnim i nepokretnim vrstim delovima bioreaktora (mealica i zid suda).
Glavni uzrok oteenja je disipacija energije vrtlonom aktivnou. Veliina vrtloga smanjuje se
sa poveanjem specifine snage meanja, tj. sa poveanjem brzine meanja. Smicajne sile su in-
tenzivne kada je fluktuacija brzine strujanja zbog vrtlone aktivnosti znaajna sa vremenom, to se
obino deava u zoni oko lopatica mealice. Adherovane elije se skidaju sa povrine mikronosaa
pri konstantnom laminarnom naponu smicanja od 0,5 do 10 N/m
2
, dok se promene morfologije
jednostrukog sloja uoavaju pri naponu smicanja 0,1 do 1,0 N/m
2
.
4.2.2. Bioreaktori sa imobilisanim animalnim elijama
Ovaj tip bioreaktora koristi se za gajenje elija koje su imobilisane na biokompatibilnom ma-
terijalu. Tabela 4.3 sadri podatke o metodima imobilizacije i proizvodima gajenja animalnih e-
lija u glavnim tipovima bioreaktora. Pored glavnih, korieni su i drugi tipovi bioreaktora: kera-
miki monoliti, fluidizovani sloj mikronosaa, suspenzije mikronosaa i mikrokapsula i dr. Tabela
4.4 daje najvanije karakterstike glavnih tipova bioreaktora sa animalnim elijama, a tabela 4.5
njihove navanije prednosti i mane.
Tabela 4.3. Pregled metoda imobilizacije i proizvoda animalnih elija u glavnim tipovima
bioreaktora
Tip bioreaktora Metod imobilizacije Proizvod
Rotirajue boce Rast na unutranjoj povrini Vakcina protiv rubeole
Eritropoetin
Bioreaktor sa meanjem Vezivanje za mikronosae Vakcine
Terapeutski proteini
Bioreaktor sa pakovanjem Inkapsulacija u sloj sfera ili
vlakana
Vakcine
Terapeutski proteini
Bioreaktor sa upljim vlaknima Rast u upljim vlaknima ili oko njih Antitela

Imobilizacija elija se moe izvriti na vie naina:
vezivanjem za povrinu nosaa,
vezivanjem unutar pora ili upljih vlakana i
vezivanjem na nosa iza zatitne membrane ili sita.
Imobilisanje animalnih elija prua znaajne prednosti u njihovoj primeni, ali ima i
nedostataka, koji se moraju analizirati pri projektovanju i izboru bioreaktora. Prednosti imobiliza-
cije elija na biokompatibilnom materijalu su sledee:
rast animalnih elija nije spreen;
razdvajanje elija od tene podloge je olakano, pa esto nije potrebno primeniti neku od
mehanikih separacionih operacija;
elije se mogu koristiti tako da ne budu izloene oteenju pod dejstvom mehurova i smi-
cajnim silama; i
moe izazvati povoljne promene osobina elija, to moe imati za posledicu veu produk-
ciju proteina ili eljenog proizvoda po eliji.
Glavni nedostaci imobilizacije animalnih elija su:
imobilisane elije se mogu otkaiti sa nosaa ili deagregisati u suspenziju pojedinanih
elija, pre nego to se primene za inokulisanje;
imobilisane elije ne mogu menjati poloaj kao odgovor na dejstvo sila i mogu se otetiti
smicanjem ili sudarima;
imobilisanje unutar biokompatibilnog materijala i rast u vie slojeva moe spreiti razmenu
mase izmeu elija i tene podloge; i
cena bikompatibilnog materijala moe biti znaajna.
Tabela 4.4. Karakteristike glavnih tipova bioreaktora za gajenje animalnih elija
Tip
bioreaktora
Tipine gustine elija,
elija/cm
3

Nain
obezbeivanja
kiseonika
Radna zapremina,
dm
3

Nain rada
Sud sa
mealicom
Slobodno suspendo-
vane: 1310
6

vrsti mikronosai:
1510
6

Porozni mikronosai:
52010
6

Povrinska
aeracija, direktna
aeracija,
silikonsko crevo
Slobodno
suspendovane: do
nekoliko hiljada
Mikronosai: do
1.000
arni, poluarni,
protoni
Sud sa
mealicom i
separatorom
elija
1310
7
Povrinska
aeracija, direktna
aeracija,
silikonsko crevo
Do 1.000 Perfuzioni
Air-lift 1310
6
Direktna aeracija do 2.000 Uglavnom arni,
mogui su poluarni
i protoni*
Fluidizovani
sloj
1310
8
(raunato na
vrste estice) ili 3
510
7
(raunato na
fluidizovani sloj)
Aeracija u
posebnom
kontaktnom
ureaju
Do 64 (zapremina
fluidizovanog sloja)
arni, poluarni,
protoni*
Pakovani
sloj
vrsti mikronosai:
106 (raunato na
zapreminu sloja)
Porozni mikronosai:
1410
7
(raunato na
zapreminu sloja)
Aeracija u po-
sebnom kontak-
tnom ureaju
Do100 arni, poluarni,
protoni*
4. BIOREAKTORI 167
Tabela 4.4. Karakteristike glavnih tipova bioreaktora za gajenje animalnih elija
(nastavak)
Tip
bioreaktora
Tipine gustine elija,
elija/cm
3

Nain
obezbeivanja
kiseonika
Radna zapremina,
dm
3

Nain rada
uplja
vlakna
10
8
Aeracija u
posebnom
kontaktnom
ureaju
Od 30 cm
3
do
nekoliko litara
arni, poluarni,
protoni*
Keramiki
monolit
10
7
510
8
(raunato na
keramiki matriks)
Aeracija u
posebnom
kontaktnom
ureaju
Od nekolko mililitara
do 39
arni, poluarni,
protoni*
*
U svim ovim sistemima, elije u bioreaktoru se podvrgavaju kontinualnoj perfuziji sa te-
nom podlogom; u toku jednog produkcionog ciklusa, tena podloga u perfuzionoj petlji se moe
menjati kontinualno ili periodino (poluarni rad) ili se ne menjati (arni rad)
Tabela 4.5. Prednosti i nedostaci bioreaktora za gajenje animalnih elija
Tip bioreaktora Prednosti Nedostaci
Sud sa mealicom Jednostavno projektovanje,
mogunost poveanja razmere, laka
instrumentacija i kontrola, postojanje
informacija iz mikrobnih i hemijskih
procesa
Relativno male gustine elija,
mikronosai potrebni za mnoge elije
Sud sa mealicom
i separatorom elija
Velike gustine elija, mogua je
produena produkciona faza,
smanjeno trajanje jednog ciklusa
Poveana mehanika sloenost,
potencijalni problemi pri dugotrajnom
radu i u konzistentnosti kvaliteta
proizvoda
Air-lift Jednostavno projektovanje,
mogunost poveanja razmere
Relativno male gustine elija,
potencijalni problemi pri radu sa
adherentnim elijama
Fluidizovani sloj Velike gustine elija, veliki
koeficijent prenosa mase i izmeu
tenosti i elija, mogunost gajenja
slobodno suspendovanih i elija na
mikronosau
Zahtevaju mikronosae sa velikom
brzinom taloenja
Pakovani sloj Jednostavno projektovanje i rad,
mogunost gajenja slobodno
suspendovanih i elija na
mikronosau
Mali koeficijenti prenosa mase,
mogue kanalisanje, gradijenti u sloje

Tabela 4.5. Prednosti i nedostaci bioreaktora za gajenje animalnih elija (nastavak)
Tip bioreaktora Prednosti Nedostaci
uplja vlakna Velike gustine elija, lako
inokulisanje i rad, proizvod odvojen
od tene podloge u koncentrovanom
rastvoru, mogunost gajenja
slobodno suspendovanih i elija na
mikronosau
Gradijenti u reaktoru, slaba mogunost
poveanja razmere
Keramiki monolit Mogunost gajenja slobodno
suspendovanih i elija na
mikronosau, viestruka primena
monolita
Skup monolitni materijal,
nehomogenost unutar reaktora

Bioreaktori sa mikronosaima. Kod ovog bioreaktora, elije rastu na povrini malih sfernih
estica (tipine vrednosti prenika i relativne gustine: 100 do 200 m i 1,03 do 1,05), koje su sus-
pendovane u tenoj podlozi u sudu sa mealicom. Veliina i gustina sfernih estica omoguavaju
veliku specifinu povrinu nosaa i lako suspendovanje uz umereno meanje u produkcionoj fazi,
a brzo gravitaciono taloenje u fazi zamene tene komine sveom hranljivom podlogom. Sud sa
mealicom obezbeuje homogenu okolnu sredinu i adekvatnu brzinu prenosa mase, prema i od e-
lija, umerenim meanjem koje ne dovodi do znaajnijeg oteenja elija. Uvek treba imati na umu
da su elije podlone dejstvu mehanikih sila u strujnom polju, zbog nedostatka zatitnog zida,
relativno velike veliine i nepokretljivosti individualnih elija. Ovaj problem se uveava sa pove-
anjem zapremine bioreaktora i koncentracije elija.
4.2.3. Bioreaktori sa fluidizovanim slojem
Fluidizovanje mikronosaa u tenoj podlozi ubrzava prenos mase rastvorenih hranljivih
komponenti u suspenziji. Zbog male veliine mikronosaa, minimalna brzina fluidizacije je pre-
vie mala da bi obezbedila efektivan fluidizovani sloj. Ovaj nedostatak je prevazien upotrebom
makroporoznog nosaa na bazi kolagena, ije su estice veliine 500 m, koje su oteane necito-
toksinim tekim metalima (relativna gustina 1,6). U fluidizovanom sloju ovog nosaa ostvaruje
se vea brzina prenosa mase kiseonika i drugih hranljivih komponenti u odnosu na sud sa meali-
com. Fluidizovani bioreaktorski sistemi omoguavaju vee iskorienje radne zapremine bioreak-
tora sa mikronosaem (do 50%, pa i vie) nego sud sa mealicom (25%).
4.2.4. Bioreaktori sa upljim vlaknima
Ova vrsta bioreaktora se sastoji od snopa kapilarnih vlakana (stotine hiljada), koja su smete-
na u cilindrinom kuitu. Vlakna su zaptivena na eonim ploama, koje sa kuitem odreuju
anularni prostor. U veini sluajeva, tena podloga struji kroz vlakna, a elije rastu u suspenziji u
anularnom prostoru, na spoljnoj povrini kuita ili u porama zida vlakana. U ovom biorektor-
skom sistemu postiu se koncentracije elija do 10
8
elija/cm
3
. Niskomolekulska jedinjenja, uklju-
4. BIOREAKTORI 169
ujui rastvoreni kiseonik, difunduju kroz membranu vlakna, dok se makromolekulska jedinjenja
dodaju direktno u anularni prostor. Takoe, makromolekulska jedinjenja, kao to su imunoglo-
bulini, ostaju u anularnom prostoru, tako da su koncentracije proizvoda visoke. Hranljiva podloga
se aerie u posebnom kontaktnom ureaju.
4.2.5. Bioreaktor sa pakovanim slojem
Pakovani sloj ine estice nosaa na ijoj su povrini, u porama ili u polimernoj mrei, imo-
bilisane animalne elije. U poreenju sa bioreaktorima sa fluidizovanim slojem, ovaj tip bioreak-
tora ima stabilniji rad u irem opsegu protoka tene podloge, ali i manje brzine prenosa mase i
problem kanalisanog strujanja. Specijalan sluaj ovog tipa bioreaktora su keramiki monoliti, obli-
ka cilindra ili prizme, sa kvadratnim kanalima koji prolaze longitudinalno kroz monolit. elije
inokulisane u kanale prijanjaju uz materijal ili bivaju uhvaene u pore materijala. Bioreaktori sa
pakovanim slojem, kao i oni sa fluidzovanim slojem ili upljim vlaknima, obino su deo perfu-
zione petlje.
4.3. BIOREAKTORI ZA IZVOENJE BIOPROCESA POMOU BILJNIH ELIJA
Biljne elije se koriste kao kulture slobodno suspendovanih ili imobilisanih elija i kao
kulture tkiva i organa. Sa inenjerske take gledita, kulture biljnih elija imaju bolji potencijal za
industrijsku primenu nego kulture biljnih tkiva i organa, a rezultat su ogromnog znanja i iskustava
steenih u oblasti submerznog gajenja mikroorganizama. Kulture biljnih tkiva imaju veu geneti-
ku stabilnost, a u nekim sluajevima i vei prinos, od kultura biljnih elija iste linije. Naalost, jo
nije postignut zadovoljavajui razvoj pogodnih bioreaktora za industrijsku proizvodnju ove vrste,
to zahteva nova ulaganja novca i vremena. Zbog toga se, danas, u komercijalnoj proizvodnji bio-
hemikalija najvie primenjuju kulture biljnih elija.
Osnovni cilj komercijalnog gajenja kultura biljnih elija je ostvariti visoku proizvodnost pro-
cesa u celini, a to znai visok prinos i visoku koncentraciju proizvoda izborom elijske linije,
hranljive podloge i bioreakora. Projektovanje komercijalnog procesa sa biljnim elijama zahteva
multidisciplinarni pristup, kojim se fokusira sledee:
karakteristike kultura biljnih elija, ukljuujui morfologiju i sastav elija, kinetiku elijskog
rasta i sinteze proizvoda, kao i genetiku stabilnost najproduktivnije elijske linije;
hidrodinamika, prenos mase i poveanje veliina bioreaktora;
kontrola uslova gajenja u bioreaktoru na mikro i makro nivou; i
uticaj tipa bioreaktora na postupak izolovanja i preiavanja proizvoda.
Potreba biljnih elija za kiseonikom je relativno umerena. Tipina vrednost specifine br-
zine potronje kiseonika je reda 10
-6
g/gs (raunato na suvu elijsku masu). Kritina koncentracija
rastvorenog kiseonika je oko 1520% od zasiene. Treba imati na umu da kritina koncentracija
za rast moe biti znaajno manja od kritine koncentracije za produkciju metabolita. Otuda se
potreba za kiseonikom, koja je relativno mala u fazi rasta, moe znaajno poveati u produkcionoj
fazi.
Zbog slabe rastvorljivosti u vodi, kiseonik se u toku gajenja biljnih elija mora stalno obez-
beivati. Poto je zapreminska proizvodnost kultura biljnih elija velike gustine i velikog viskozi-
teta proporcionalna koncentraciji elija, aeracija tene podloge je kljuni problem u projektovanju
i poveanju dimenzija ureaja za kulture biljnih elija. Pokazano je da postoji nia granina vred-
nost zapreminskog koeficijenta prenosa mase kiseonika, kao mera aeracione sposobnosti bioreak-
tora, ispod koje je rast kulture limitiran. Uoeno je, takoe, da proizvodnost kulture smanjuje pri
veim zapreminskim protocima vazduha, to je objanjeno stripovanjem ugljendioksida i esenci-
jalnih isparljivih metabolita iz sistema ili uticajem smicajnih sila. Zbog toga brzina izmene gasova
mora da obezbedi dovoljno kiseonika, a da sprei suvino uklanjanje ugljendioksida i esencijalnih
isparljivih metabolita.
Meanje bioreaktora sa biljnim elijama najee se obavlja produvavanjem vazduha, mea-
licom ili njihovim kombinacijama. Cirkulacijom tene podloge kroz bioreaktor, meanje obezbe-
uje homogenost suspenzije, hranljivih komponenata i proizvoda biljnih elija, uz istovremeno
ubrzavanje prenosa mase kiseonika iz mehurova vazduha u tenost i kroz tenu podlogu, kao i
prenos mase izmeu elija i tene podloge.
Uticaj meanja i cirkulacije tenosti na biljne elije je dvojak:
direktnim uticajem hidrodinamikih sila na njihov oblik i funkcije i
uticajem na brzinu prenosa mase hranljivih komponenti i proizvoda metabolizma.
Odgovor kulture biljnih elija na direktan hidrodinamiki uticaj zavisi od njegovog trajanja i
intenziteta, kao i od fiziolokih karakteristika elija. Ovaj uticaj moe biti pozitivan i poveati pri-
nos elija i proizvoda, ali i negativan. Hidrodinamike sile treba da budu slabe da ne izazovu smrt
elija, ali dovoljno intenzivne da stimuliu eljenu funkciju elija. U bioreaktorima sa dobrim me-
anjem, hidrodinamiki uticaj je vezan sa vremenskim i prostornim fluktuacijama brzine strujanja
i pritiska uzrokovanim viskoznom disipacijom turbulentnih vrtloga. Da elije ne bi bile oteene
hidrodinamikim uticajem, najmanji vrtlozi treba da budu vei od elija, ali i manji od nosaa na
kome su elije imobilisane. Pod uticajem fluktuacije pritiska i brzine strujanja metabolike funkci-
je imobilisanih elija mogu biti stimulisane zbog njihove nepokretnosti. Kritina vrednost napona
smicanja u laminarnim uslovima strujanja iznad koje se vitalnost biljnih elija prekida iznosi 80
do 200 N/m
2
, to je mnogo vie nego za animalne elije. Ovo se objanjava otpornou gustog, ri-
gidnog elijskog zida biljnih elija.
Hidrodinamike sile mogu uticati na povrinske receptore biljnih elija koji su bitni za rast i
odravanje tkiva, kao i za transmembranske sile. Sve elije tkiva su u predstresnom stanju, koje
generiu mehanike sile unutar njihovog citoskeletona, to se prenosi na okolnu matricu, kada su
imobilisane. Pomeranje citoskeletona, kao odgovor na napon smicanja, propocionalno je prime-
njenom naponu. Ove promene citoskeletona mogu uticati na hemijske signale. Prema tome, zna-
ajno je obezbediti da nivo smicajnih sila bude ispod nivoa koji izaziva oteenje elija, ali i do-
voljno visok da osigurava efikasno meanje tene podloge i dispergovanje vazduha.
Prema reimu rada, bioreaktori za biljne elije i tkiva se dele na arne, protone i polupro-
tone. Izbor reima rada zavisi od dinamike specifine kulture. Nezavisno od reima rada, bio-
reaktorski sistem treba da, optimizacijom biolokih i inenjerskih faktora, obezbedi potreban
4. BIOREAKTORI 171
kapacitet i kvalitet proizvoda sa minimalnim trokovima rada. Ovo zahteva adekvatnu kontrolu
faktora koji utiu na rast elija i nastajanje eljenog proizvoda.
arni bioreaktori. Uslovi okoline u arnom bioreaktoru se tokom gajenja stalno menjaju.
Ovim nainom gajenja mogu se sintetizovati metaboliti po bilo kom kinetikom zakonu. Produe-
no gajenje kulture moe se ostvariti kontrolisanim dodavanjem limitirajue hranljive komponente
u poluprotonom bioreaktoru.
Poluprotoni bioreaktori. Kod protonih bioreaktora, tena hranljiva podloga se stalno do-
vodi, da bi se nadoknadile hranljive komponente koje su potroene. Ovaj nain gajenja biljnih e-
lija odgovara hemostatu. Zbog male specifine brzine rasta biljnih elija (vreme generacije izmeu
20 i 60 sati), potreban je relativno dugaak period da bi se dostiglo stacionarno stanje. Pored toga,
zapreminski protok tene podloge je mali, tako da se svea podloga dodaje u kapima. Ako je vre-
me usvajanja malo u odnosu na vreme meanja, ovakvo dodavanje svee podloge moe dovesti do
lokalnog predoziranja. Ako je usvajanje limitirajue hranljve komponente brzo, a metabolika
konverzija spora, doi e do poveanja njegove koncentracije u elijama, to moe aktivirati alter-
nativne metabolike puteve. Sekrecija polisaharida moe oteati odravanje dobrog meanja, koje
je preduslov stacionarnog rada protonih bioreaktora.
Protoni reaktori sa reciklisanjem elija. Ovi bioreaktori su, takoe, primenljivi za gajenje
kultura biljnih elija. Ako se samo mali deo elija vraa, onda je ovaj bioreaktorski sistem blizu
rada hemostata, a ako se ukupna koliina elija vraa u bioreaktor, onda se ovaj sistem, tzv. perfu-
ziona kultura, pribliava bioreaktoru sa imobilisanim elijama, pa je pogodan za proizvodnju me-
tabolita, ija sinteza nije vezana za rast elija.
Kao kod bioreaktora za mikrobioloke procese, osnovni zahtev je optimalno iskorienje sus-
ptrata i kiseonika, to se postie klipnim strujanjem vazduha (bez povratnog meanja) i idealnog
meanja tene podloge, koje obezbeuje homogenost okolne sredine i obezbeuje uslove za
elijski rast i nastajanje metabolita. U sluaju kultura biljnih elija ovaj zahtev moe ispuniti veliki
broj razliitih tipova bioreaktora, a najvaniji su prikazani na slici 4.11. Oni se mogu klasifikovati
prema nainu meanja i aerisanja i prema tehnici gajenja biljnih elija.
Prema nainu meanja i aeracije, bioreaktori za biljne elije se mogu svrstati u tri grupe, i
to:
bioreaktori sa mehanikim meanjem i aeracijom,
bioreaktori sa pneumatikom aeracijom i
bioreaktori bez meanja.
Bioreaktori sa mehanikim meanjem i aeracijom mogu imati razne tipove i geometrije me-
alica. Mealica treba da obezbedi efektivno meanje, dispergovanje vazduha, suspendovanje eli-
ja i da sprei nastajanje velikih agregata elija u suspendovanoj kulturi. Razliiti tipovi mealica
mogu da ispune ove zahteve, ali se najee koriste mealice sa lopaticama i spiralne mealice,
kao i vibracione mealice sa perforiranim ploama. Mealice sa velikim lopaticama mogu da
obezbede dobro meanje i pri maloj brzini obrtanja. Upotreba turbinskih mealica se izbegava
zbog postojanja zona jakih smicajnih sila.
Horizontalini rotirajui doboi su, takoe, efektivni bioreaktori koji obezbeuju prenos ma-
se sa mnogo manjom snagom meanja, kao rezultat znaajnog odnosa slobodne povrine i zapre-
mine tene podloge. Na unutranjem zidu doboa nalaze se odbojnici koji pomau meanje. Tako-
e, na zidu doboa se formira tanak sloj tene podloge koji se lako aerie.

Slika 4.11 Bioreaktori za biljne elije: a) sud sa mealicom, b) rotirajui dobo, c)
barbotana kolona, d) air-lift, e) pakovani sloj, f) fluidizovani sloj i g) membranski
reaktori sa upljim vlaknima i ravnim ploama
Bioreaktori sa pneumatskom aeracijom ukljuuju barbotane kolone i air-lift bioreaktore.
Meanje, cirkulacija i aeracija tene podloge postie se uduvavanjem vazduha kroz pogodan di-
stributer gasa pri dnu bioreaktora. Vazduh se, pri prolasku kroz distributer, rasprskava u mehuro-
4. BIOREAKTORI 173
ve, koji se kreu navie, meajui tenu podlogu. Osnovna razlika izmeu ova dva tipa bioreaktora
je u definisanijem strujanju kod air-lift bioreaktora, to je rezultat postojanja unutranje ili spolja-
nje recirkulacione petlje. S obzirom na malu specifinu brzinu potronje kiseonika u suspendova-
nim kulturama, bioreaktori sa pneumatskom aeracijom uspevaju da obezbede adekvatnu brzinu
prenosa mase kiseonika iz mehurova vazduha u tenu podlogu, sa mnogo manjim oteenjem
agregata elija u odnosu na mehaniko meanje. Njihova glavna prednost je relativno jednostavna
konstrukcija, odsustvo oblasti jakih smicajnih sila, prilino velike brzine prenosa mase i toplote i
relativno visoki prinosi proizvoda uz relativno malu potronju energije. Njihovi nedostaci su veza-
ni za loije meanje i prenos mase kiseonika i intenzivnije stripovanje esencijalnih isparljivih me-
tabolita, u odnosu na sud sa mehanikim meanjem. Ovaj nedostatak se moe umanjiti delimi-
nom recirkulacijom izlazne vazdune struje.
Air-lift bioreaktori su dobri i za gajenje biljnih elija imobilisanih na nosaima male gustine,
jer imaju veliki kapacitet punjenja u odnosu na vrste estice nosaa i dobar prenos mase, to je
karakteristino za trofazne fluidzovane slojeve. Efikasno meanje i suspendovanje estica nosaa
postie se cirkulacijom tene podloge kroz recirkulacionu petlju.
Prema nainu gajenja biljnih elija, bioreaktori se mogu, takoe, podeliti u tri grupe:
bioreaktori za suspendovane kulture,
bioreaktori za imobilisane biljne elije i
bioreaktori za kulture biljnih tkiva i organa.
Bioreaktori za suspendovane kulture. Kulture slobodno suspendovanih elija (tzv. suspen-
dovane kulture) su vrlo bliske mikrobnim kulturama, pa se mogu koristiti znanja o bioreaktorskim
sistemima iz postojeih biotehnologija, uz uvaavanje specifinosti biljnih elija, pre svega sa gle-
dita adekvatnog meanja, kao to se moe zakljuiti iz tabele 4.6. Za gajenje slobodno suspendo-
vanih biljnih elija koriste se bioreaktori sa mehanikim meanjem i/ili pneumatikom aeracijom
(slika 42a-d), da bi se obezbedila meanje, cirkulacija i aeracija tene podloge. Za sada, bioreak-
tori tipa barbotane kolone i air-lifta, a u manjem stepenu i sudovi sa mealicama, imaju najiru
primenu za gajenje suspendovanih kultura.
Bioreaktori za imobilisane biljne elije. Osnovni cilj gajenja biljnih elija nije biljna bioma-
sa nego dobijanje vrednih sekundarnih meabolita. Na ovoj injenici zasniva se primena imobilisa-
nih biljnih elija, gde je cilj drati biljne elije u produktivnom, ali nerastuem stanju u duem
vremenskom periodu. Imobilisanjem biljnih elija na ili unutar polimernog nosaa utie na dife-
rencijaciju elija, to esto dovodi do vee proizvodnosti u odnosu na suspendovane kulture. U
praksi se korsiti vie naina imobilizacije biljnih elija. Agegacija pojedinanih biljnih elija se
esto posmatra kao samoimobilisanje elija.
Za gajenje imobilisanih biljnih elija primenjuju se uglavnom bioreaktori bez meanja, a
najee (slika 4.11, f i g):
bioreaktori sa pakovanim slojem,
bioreaktori sa fluidizovanim slojem i
membranski bioreaktori.
Tabela 4.6 Karakteristike meanja u suspenzijskim kulturama mikroorganizama i biljnih elija
Funkcija Mikroorganizmi Biljne elije
Meanje Postizanje homogenosti okolne sredine
pri potronji nutrijenata i sintezi
proizvoda
Postizanje homogene raspodele
biljnih elija i agregata elija, koje se
lako taloe zbog veliine
Funkcija Mikroorganizmi Biljne elije
Prenos kiseonika Zadovoljenje potreba biomase za
kisenikom
esto limitira gradnju ureaja veih
dimenzija
Zadovljenje potreba elija za rast i za
produkciju eljenog metabolita, ali
bez stripovanja esencijalnih gasnih
proizvoda ispod kritinog nivoa
Smicanje Obino nebitno, osim kod gljivica koje
rastu u obliku micelijuma
Obino vano, jer moe izazvati
oteenje. U nekim sluajevima,
moe biti pozitivno, jer poveava
prinos metabolita

Bioreaktori za kulture biljnih tkiva i organa. Razlikuju se dva tipa kultura biljnih tkiva: kul-
ture korena i kulture izdanaka. Kulture korena se u principu gaje u bioreaktorima sa meanjem i
aerisanjem i air-lif bioreaktorima. Najpogodniji bioreaktorski sistem ukljuuje rasprskavanje tene
podloge pomou mlaznica preko izadanaka postavljenih na mreastom nosau. Tena podloga
recirkulie izmeu suda sa izdancima i rezervoara, gde se aerie, pomou crpke. U ovom sistemu,
prevazilaze se problemi vezani za oteenje izdanaka i limitiranje prenosa mase nutrijenata unutar
izdanaka pri submerznom gajenju.
4.4. ENZIMSKI BIOREAKTORI
Bioreaktori u kojima se odigravaju reakcije katalizovane enzimima treba da obezbede opti-
malne uslove (temperatura, pH) za maksimalnu aktivnost i stabilnost enzima, ime se ostvaruje
maksimalna proizvodnost takvih bioreaktora. U bioreaktorima se mogu odigravati enzimski pro-
cesi pomou slobodno suspednovanih ili imobilisanih enzima.
Kod procesa koji se odvijaju u bioreaktorima imobilisani enzimi imaju odreene prednosti i
nedostatke. Prednosti su:
zadravanje izolovanog enzima u bioreaktoru,
spreavanje gubitaka skupog enzima,
pojednostavljenje postupka izolovanja proizvoda i
odravanje enzimske aktivnosti u duem vremenskom periodu.
Nedostaci bioreaktora sa imobilisanim enzimima su uglavnom dufuziona ogranienja, koja
usporavaju transport supstrata do enzima i proizvoda u sredinu.
Bioreaktori u kojima se odigravaju reakcije sa imobilisanim enzimima mogu biti sa pakova-
nim ili fluidizovanim slojem (slika 4.12).
4. BIOREAKTORI 175

Slika 4.12 Tipovi enzimskih reaktora
4.5. POREENJE BIOREAKTORA
Razliite vrste bioreaktora zasnivaju se na nekoliko osnovnih tipova, od kojih su najvaniji
konvencionalni bioreaktor sa mehanikim meanjem i bioreaktor tipa barbotane kolone. Izvedene
varijante bioreaktora imaju poboljanja osnovnog tipa koja su bitna za posebnu namenu bioreakto-
ra. Po pravilu, od mnogobrojnih podataka koji se za odreeni tip bioreaktora mogu nai u litera-
turi, samo su neki bitni za izbor bioreaktora. U tabeli 4.7 dati su podaci o maksimalnoj zapremini
bioreaktora, ukupnoj potronji snage meanja, vremenu meanja, sadraju gasa i brzini prenosa ki-
seonika (maksimalna ili publikovana vrednost) za pojedine tipove bioreaktora.
Tabela 4.7 Hidrodinamike i maseno-prenosne karakteristike nekih tipova submerznih i
povrinskih bioreaktora
Bioreaktor
Maksimalna
zapremina,
m
3

Vreme meanja,
s
Korisna snaga
meanja,
kW/m
3

Sadraj
gasa,%
Brzina
prenosa
kiseonika
kg/m
3
h
SUBMERZNI BIOREAKTORI SA MEHANIKIM MEANJEM I PRINUDNOM AERACIJOM
Sa mealicom 400 - 8 8 4
Sa mealicom i
centralnom cevi
80 4 8 12 4
Bioreaktor
Maksimalna
zapremina,
m
3

Vreme meanja,
s
Korisna snaga
meanja,
kW/m
3

Sadraj
gasa,%
Brzina
prenosa
kiseonika
kg/m
3
h
Sa povrinskom
aeracijom
80 30 4 13 10
Kolona sa rotira-
juim elementima
120 - 1,5 20 -
Sa rotirajuim
perajima
50 8 10 50 15
SUBMERZNI BIOREAKTORI SA CIRKULACIJOM POMOU PUMPE
Cevni sa petljom 5 - 3 8 1
Sa mlazom u
centralnoj cevi
500 60 5 30 10
Sa sitastim
podovima
1000 300 3 50 10
Sa udarnim mlazom 200 - 2,5 20 12
Sa "potopljenim"
udarnim mlazom
4000 - 0,08 2 0,12
Sa mlaznicom u
spoljnoj cevi
200 50 6 30 15
SUBMERZNI BIOREAKTORI SA MEANJEM AERACIJOM
Barbotana kolona 5000 200 3,5 30 12
Barbotana kolona
sa centralnom cevi
3000 80 3,5 30 10
POVRINSKI BIOREAKTORI
Sa rotirajuim
doboem
1 - 0,1 0,01 0,2
Sa nepokretnim
slojem i cirkulcijom
pomou pumpe
100 - 0,5 85 0,5
4. BIOREAKTORI 177
4.6. IZBOR BIOREAKTORA
Izbor bioreaktora zavisi od vie faktora koji se mogu grupisati u etiri vrste koje u vezane za:
prirodu radnog mikroorganizma,
osobine hranljive podloge i fermentacione tenosti i
parametre biohemijskog procesa.
4.6.1. Uticaj prirode proizvodnog mikroorganizma
Od faktora vezanih za prirodu radnog mikrorganizma koji imaju uticaj na izbor bioreaktora
treba istai sledee:
stabilnost soja,
oblik i veliinu elija,
potrebe kiseonika i
tendenciju rasta na povrini.
Stabilnost soja odreuje reim rada bioreaktora. Na primer, samo dovoljno stabilni sojevi se
mogu koristiti u kontinualnim procesima.
Veliina i oblik elija proizvodnog mikroorganizma ima, takoe, znaajan uticaj na tip bio-
reaktora i njegov rad. Ovde su od presudnog uticaja interakcije izmeu mehanikih sila u bio-
reaktoru i elija mikroorganizama. Sferine elije su obino manje po veliini i manje osetljive
prema smicanju nego filamentozni mikroorganizmi. S druge strane, sferine elije zahtevaju inten-
zivnije dispergovanje vazduha. Male elije imaju veliku specifinu povrinu koja za posledicu ima
veliku brzinu troenja supstrata i brz rast. Aerobni mikroorganizmi sa velikom brzinom rasta ima-
ju veliku brzinu potronje kiseonika.
Potrebe kiseonika. Izbor bioreaktora i radni uslovi zavise, nesumnjivo, i od toga da li je mik-
roorganizam aeroban ili anaeroban. U sluaju aerobnih mikroorganizama, zahtevana koliina kise-
onika mora uvek biti rastvorena u hranljivoj podlozi. Poto je rastvorljivost kiseonika u hranljivoj
podlozi vrlo mala, mora se obezbediti kontinualno dovoenje i rastvaranje kiseonika, obino dis-
pergovanjem vazduha u hranljivoj podlozi. Brzina prenosa kiseonika iz vazduha u hranljivu pod-
logu mora da odgovara brzini potronje kiseonika koja obezbeuje maksimalnu produktivnost.
Povrinski rast. U sluaju kada mikroorganizam ima sklonost da raste na povrini povoljno
je izabrati bioreaktor za povrinsko gajenje. Naelno, formiranje filma na povrini supstrata nije
poeljno. Formiranje stacionarnih zona u podlozi moe se izbei izborom odgovarajueg tipa bio-
reaktora.
4.6.2. Uticaj osobina hranljive podloge
Brojni su faktori vezani za hranljivu podlogu koji utiu na izbor i rad bioreaktora, a od njih
najvaniji su sledei:
agregatno stanje podloge,
biokinetiki efekti supstrata ili proizvoda,
problemi vezani za sterilizaciju toplotom,
koalescencija gasnih mehurova i
reoloke osobine podloge.
U biotehnolokoj proizvodnji koriste se brojne hranljive supstance koji se mogu nalaziti u
sva tri agregatna stanja: gasovitom (na primer, metan), tenom (u vodi rastvorne, na primer: meta-
nol, etanol itd. ili u vodi nerastvorne, na primer, parafini) i vrstom (u vodi rastvorne, na primer:
glukoza, saharoza itd. ili uvodi slabo rastvorne, odnosno nerastvorne, na primer: skrob i celuloza).
Svako agregatno stanje znaajno utie na izbor bioreaktora. Tako, na primer, poto vazduh i metan
prave eksplozivne smee, ne smeju se koristiti bioreaktori sa velikim gasnim prostorom. Teni i
vrsti supstrati rastvorni u vodi ne izazivaju nikakve probleme. U sluaju lako isparljivog supstra-
ta, treba primeniti bioreaktor sa istosmernim proticanjem faza sa malom aksijalnom disperzijom ili
viestepeni bioreaktor u cilju minimiziranja gubitaka sa izlaznim gasom. Generalno, povrinski
bioreaktori su nepovoljni ako hranljiva podloga zadri vie parafine, jer se u prisustvu parafina
smanjuje brzina prenosa kiseonika. Ako se u toku fermentacije poveava viskozitet (na primer,
zbog nastajanja polisaharida), treba predvideti primenu bioreaktora sa odgovarajuim meanjem.
Prisustvo vrstih, nerastvornih estica (na primer, CaCO
3
) u podlozi i korienje vlaknastih
supstrata (na primer, obraena slama) suava izbor bioreaktora.
Biokinetiki efekti supstrata ili proizvoda, takoe, utiu na izbor bioreaktora. Ako supstrat
pokazuje inhibiciju ili represiju rasta, proces treba obavljati ili u semikontinualnom bioreaktoru sa
dodavanjem supstrata ili u kontinualnom bioreaktoru. U sluaju proizvoda sa inhibicionim ili
represivnim efektom pri visokoj koncentraciji (na primer, glukoza i celobioza za Tricoderma
viridae, a etanol za Saccharomyces cerevisiae), poeljno je primeniti viestepene bioreaktore.
U sluaju hranljive podloge u iji sastav ulaze termolabilne komponente ili komponente koje
mogu meusobno reagovati na povienim temperaturama, treba predvideti odgovarajui nain (na
primer, filtraciju) ili postupak (separatni tretman toplotom) sterilizacije. Ovo utie na konstrukciju
bioreaktora i na ukupno tehnoloko postrojenje.
Uticaj hranljive podloge na koalescenciju mehurova gasa je od znaaja za izbor ureaja za
dispergovanje gasa (distributer gasa, mealica sa impelerom) i samog bioreaktora. Kada hranljiva
podloga suzbija koalescenciju, potrebno je intenzivno rasipanje energije u distributeru (dvofazna
mlaznica, jedna mealica) sa efektom koji je ogranien na njegovu neposrednu okolinu i, ak, fi-
ziko izdvajanje gasnih mehurova. Naime, stvoreni mali mehurovi su jako stabilni u takvoj hran-
ljivoj podlozi. Kada, meutim, hranljiva podloga favorizuje koalescenciju mehurova (na primer, u
prisustvu antipenuavaca), rasipanje energije mora biti to je mogue uniformnije u itavom bio-
reaktoru. Sitni mehurovi nastali pomou efikasnog ureaja za dispergovanje gasa "rastu" vrlo brzo
usled koalescencije ako dou u oblast niskog rasipanja energije.
Reoloke osobine hranljive podloge imaju vrlo veliki uticaj na izbor bioreaktora. Tenosti
niskog viskoziteta ne izazivaju nikakve probleme u odnosu na vreme meanja i brzinu prenosa ki-
seonika, ukoliko se ne radi o mikroorganizmu koji vrlo brzo raste ili o bioreaktoru vrlo velike za-
premine.
Poveanje viskoziteta moe biti izazvano razliitim faktorima, kao to su:
visoka koncentracija supstrata (naroito u arnom bioreaktoru na poetku bioprocesa),
4. BIOREAKTORI 179
sekrecija jako viskoznih metabolita (na primer, polisaharida, naroito u arnom
bioreaktoru na kraju perioda biosinteze proizvoda) i
morfologija mikroorganizama (u arnom bioreaktoru na kraju faze rasta).
4.6.3. Uticaj parametara procesa
Najbitniji faktor koji odreuje izbor bioreaktora za gajenje aerobnih mikroorganizama je nje-
gov aeracioni kapacitet, tj. brzina prenosa kiseonika u datoj hranljivoj podlozi. Izbor bioreaktora i
uslova aeracije i meanja odreen je potrebom mikroorganizma za kiseonikom. Po uproenom
pravilu, sa poveanjem koncentracije hemijski vezanog kiseonika u supstratu, koeficijent prinosa
biomase u odnosu na kiseonik se poveava, a potreba mikroorganizma za kiseonikom opada.
Poto su brzina rasta i biosinteze proizvoda zavisne od temperature, bioprocesi se, po pravilu,
izvode u uslovima kontrolisane temperature. Da bi se olakalo hlaenje tj. odvoenje toplote iz
bioreaktora, preporuuje se upotreba termofilnih mikroorganizama. Sa poveanjem zapremine
bioreaktora oteava se odvoenje toplote, pa se moe se dostii granica veliine zapremine kada
se osloboena toplota bioprocesa ne moe odvesti samo pomou omotaa, ve je potrebno ugraditi
dodatni razmenjiva u bioreaktor ili ga treba postaviti van bioreaktora (eksterno hlaenje).
4.6.4. Problemi pri izboru bioreaktora
Nije mogu jednoznaan stav kada je u pitanju izbor bioreaktora, posebno ako se razmatraju
prednosti i nedostaci razliitih tipova. Praksa pokazuje da je klasini bioreaktor sa meanjem i
pneumatikom aeracijom najkorieniji tip bioreaktora. Ovakav izbor se vri i pored nekih analiza
koje su pokazale da "air-lift" bioreaktor i bioreaktor sa cirkulacijom tenosti (do zapremine od
1 m
3
) imaju prednost nad klasinim bioreaktorom sa mehanikim meanjem u sluaju hranljivih
podloga i niskog viskoziteta. Zapremine bioreaktora sa mealicom koji se koriste u industriji su do
400 m
3
(na primer, u proizvodnji antibiotika) sa potronjom snage do 5 kW/m
3
i sa viskozitetima
podloge do 2 Pas. Mealica je obino tipa turbinske, sa vie impelera na istom vratilu.
Drugi tip bioreaktora koji se, takoe, iroko primenjuje u mnogim bioprocesima je bioreaktor
tipa barbotane kolone, ija zapremina se kree i do 4.000 m
3
, uz relativno nisku potronju snage
do 3,5 kW/m
3
h. Ova vrsta bioreaktora koristi se za dobijanje proteina jednoelijskih mikroorgani-
zama, pekarskog kvasca, siretne kiseline, steroida, preiavanja otpadnih voda itd.
Bezuslovno, pre izbora bioreaktora mora se izabrati mesto za gradnju pogona. Na taj izbor
utiu brojni faktori:
izvori prirodnih sirovina i trokovi (na primer, eer u obliku skroba, melase, glukoznog
sirupa),
trini kapaciteti u odnosu na proizvode i sirovine,
raspoloivost i kvalifikacije radne snage,
karakteristike trita (stabilna prodaja jedno postrojenje; promenljiva prodaja fleksibil-
no postrojenje),
cena i raspoloivost energije i vode (pod odreenim uslovima bolje je raditi sa velikim ka-
pacitetom i niom produktivnou da bi se utedela energija),
regulativa vezana za rad i sigurnost,
regulativa vezana za zatitu ivotne sredine i
mogunost ekonominog korienja sporednih proizvoda.
Naelno, postrojenje treba, kad god je to mogue, planirati za vie razliitih proizvoda, tako
da se obezbedi njegovo ekonomino korienje. Investiciona ulaganja u bioreaktor se beznaajno
menjaju od proizvoda do proizvoda, dok se ulaganja u postupke izolovanja proizvoda menjaju u
ekstremno irokim granicama.
U zavisnosti od planiranog kapaciteta postrojenja, broj bioreaktora ne sme da bude ispod ne-
kog minimuma. Iskustvo pokazuje da, ak i kada se postrojenje koristi za dobijanje samo jednog
proizvoda, fleksibilnim projektovanjem obezbeuju se rezerve za sluaj poveane potronje ener-
gije i poveanja proizvodnog kapaciteta.
U sluaju kada se u toku fermentacije odrava pH na optimalnom nivou, poeljno je pH
hranljive podloge odravati na to je mogue niem nivou, da bi se spreila mogua kontaminacija
drugim neeljenim mikroorganizmima.

181
5. FENOMENI PRENOSA U BIOPROCESNOM
INENJERSTVU
Pod fenomenima prenosa u biohemijskom inenjerstvu se podrazumevaju:
prenos koliine kretanja,
prenos toplote i
prenos mase.

5.1. PRENOS KOLIINE KRETANJA
Prenos koliine kretanja se analizira, pre svega, u sistemima sa proticanjem fluida ili mea-
njem.
Proticanje fluida kroz cev se karakterie pomou Reynolds-ovog broja Re koji povezuje
prenik cevi i gustinu, brzinu i viskozitet fluida:
Re
vd
= (5.1)
gde je: d prenik cevi, v brzina strujanja fluida, gustina fluida i viskozitet fluida.
Zavisno od veliine Reynolds-ovog broja, reim strujanja fluida kroz cev moe biti:
laminarni ( Re 2.100) < , preobraajni ( 2.100 Re 10.000) < < ili turbulentni ( Re 10.000 > ).
Kod sudova sa meanjem, Reynolds-ov broj
i
Re (indeks i potie od rei impeler mea)
zavisi od prenika i brzine obrtanja mealice:

2
Re
i i
i
N D
= (5.2)
gde je:
i
N broj obrtaja mealice,
i
D prenik mealice,
gustina fluida i
viskozitet fluida.
U ovom sluaju, laminarni reim strujanja je u oblasti Rejnoldsovog broja Re 10 < .
Dakle, priroda strujanja fluida zavisi od vrste i geometrije sistema, brzine strujanja i fizikih
osobina fluida (gustina, viskozitet).
5.1.1. Reoloko ponaanje fluida
Fenomeni koji se javljaju pri strujanju tenosti pod dejstvom spoljnih sila, mogu se lako uoiti i
objasniti na sluaju dve paralelne ploe izmeu kojih se nalazi fluid (slika 5.1). Ako se donja ploa
pomera u pravcu x-ose, onda je sila kojom se ta ploa mora vui proporcionalna promeni brzine fluida,
u pravcu y-ose, koju je izazvalo pomeranje ploe u pravcu x ose, sa promenom rastojanja po y-osi, tj.:

dv
F
dy
(5.3 )

Slika 5.1 Prenos koliine kretanja sa pokretne ploe na fluid
Odnos sile kojom se vue ploa i povrine ploe predstavlja napon smicanja:

F
A
= (5.4)
gde je: napon smicanja, F vuna sila i A povrina ploe. Napon smicanja propor-
cionalan je gradijentu brzine strujanja fluida:

dv
dy
(5.5)
Koeficijent proporcionalnosti u jednaini (5.5), koji se obeleava se odgovara viskozitetu
fluida. Na taj nain je:

dv
dy
= - (5.6)
Znak () ukazuje da je gradijent brzine u pravcu dejstva sile F negativan. lan dv dt -
naziva se brzina smicanja i obelezava se sa :
5. FENOMENI PRENOSA U BIOHEMIJSKOM INENJERSTVU 183

dv
dt
= - (5.7)
Grafika zavisnost napona smicanja od br-
zine smicanja data je na slici 5.2, pri emu je
nagib prave, zapravo, viskozitet fluida.
Jednaina (5.6) predstavlja Njutnov zakon
viskoziteta, prema kome brzina smicanja ne
utie na viskozitet, tj. viskozitet ne zavisi od
stepena meanja. Fluidi koji podleu ovom za-
konu nazivaju se njutnovski fluidi.
Fluidi koji ne podleu Njutnovom zakonu,
tako da njihov viskozitet zavisi od brzine smi-
canja, zovu se nenjutnovski fluidi. Njihovo po-
naanje opisuje se sledeom optom jednai-
nom za napon smicanja:

Slika 5.2 Zavisnost napona
smicanja od brzine smicanja

0
n
k = + (5.8)
gde je: k faktor konzistencije, n indeks toka, a
0
poetni napon smicanja.
Prema vrednostima parametara jednaine (5.8), postoji vie nenjutnovskih fluida, ije su ko-
relacije za napon smicanja i viskozitet date u tabeli 5.1. Grafiki prikaz zavisnosti napona smica-
nja od brzine smicanja za nenjutnovske fluide je dat na slici 5.3.
Tabela 5.1 Korelacija napona smicanja i viskoziteta za pojedine fluide
Tip fluida
Poetni
napon
smicanja
Indeks
toka
Napon smicanja Viskozitet
Njutnovski fluid 0 0
dv
dy
= -

Pseudoplastini fluid 0 <1
n
k =
1 n
a
k
-
=
Dilatantni fluid 0 >1
n
k =
1 n
a
k
-
=
Cason-ov fluid
0
0,5

1 1 1
2 2 2
0
k = +
2
1
2
0
a
k

= +

Bingham-ov fluid
0
1
0
k = +
0
a
k
= +
Napomena: Viskozitet
a
je tzv. prividni viskozitet.


Slika 5.3 Zavisnost napona smicanja od brzine smicanja za pojedine fluide
Za sisteme sa meanjem pseudoplastinih fluida koristi se modifikovani Reynolds-ov
broj:

2 2
Re
6 2
n
n
i i
N D n
k n

=

+

(5.9)
Primeri razliitih tipova fluida dati su u tabeli 5.6. Najvei broj fermentacionih tenosti ima
karakteristike pseudoplastinih fluida, dok se dilatantni tip fluida ne sree u biotehnologiji.
Tabela 5.2 Primeri razliitih tipova fluida
Tip fluida Primeri
Njutnovski fluid Voda, gasovi, vodeni rastvori soli....
Pseudoplastini fluid Lepkovi, polimerni rastvori, suspenzije tirka, majonez,
papirne pulpe
Dilatantni fluid Neki rastvori eera, mokar pesak, cementne suspenzije...
Cason-ov fluid Krv, paradajz sos, sok pomorande, rastopljena okolada,
tamparske boje ...
Bingham-ov fluid Margarin, neki deterdenti, masti...
5.1.2. Prenos koliine kretanja meanjem
U biotehnolokim procesima, proizvodni mikroorganizmi, reoloke osobine i meanje hran-
ljive podloge imaju odluujui uticaj na stepen promena hidrodinamikih uslova, razmenu topote i
prenos mase. Prenos koliine kretanja utie na homogenost hranljive podloge i od presudnog je
uticaja na ostale fenomene prenosa u bioreaktoru. Da bi se postiglo dobro meanje u fermentoru,
neophodno je obezbediti makromeanje pomou mealice, koja izaziva intenzivan cirkulacioni
tok, tj. konvektivno strujanje tenosti u bioreaktoru. Mikromeanje u bioreaktoru, mada je po-
eljno, nije od presudne vanosti kao makromeanje.
Pri odreenim uslovima meanja, viskozi-
tet presudno utie na prirodu. Veliki viskozitet i
nenjutnovsko ponaanje uzrokuju slabiju homo-
genost hranljive podloge zbog formiranja stag-
nantnih tzv. mrtvih zona, u bioreaktoru (slika
5.4). U mrtvim zonama je mogua pojava ak i
potpuno mirnog fluida. Sve ovo veoma loe
utie na tok i rezultat bioprocesa, pa moe do-
vesti i do promene metabolizma mikroorgani-
zma i smanjenja prinosa. Takoe, loe meanje
uzrokuje nestabilnost rada sistema za kontrolu i
regulaciju procesa. Prenos toplote u sudu sa
omotaem odvija se na granici zid reaktora
hranljiva podloga.

Slika 5.4 Formiranje stagnantnih
("mrtvih zona") pri meanju
tenosti
U sluaju loeg meanja i pojave mrtvih zona, kao i zbog injenice da je pri malim
smicajnim naponima, uz zid, viskozitet pseudoplastinih fluida povean, javlja se mali
temperaturni gradijent izmeu tenosti u razmenjivau i fermentacione tenosti u bioreaktoru.
To dovodi do neefikasnog prenosa toplote u bioreaktoru. Pored toga, na povrinama za razmenu
toplote se taloe proteinske frakcije i mikrobne elije, zbog ega se smanjuje koeficijent prelaza
toplote sa bioreaktora.
Prenos mase zavisi iskljuivo od brzine i intenziteta meanja, koji zavise od reolokih osobi-
na fluida. Veliki viskozitet smanjuje prenos mase kiseonika iz gasne u tenu fazu. U tom sluaju,
prenos mase se odigrava samo u zoni oko mealice, a dolazi i do koalescencije mehurova, dok se u
mrtvim zonama, posebno blizu zida bioreaktora, javljaju zarobljeni mehurovi sa malim sadrajem
kiseonika ili bez njega, koji se dugo zadravaju u biorektoru. Nedostatak hranljivih sastojaka,
usled smanjenog prenosa mase, vodi manjoj proizvodnosti, a moe doi i do promene mor-
folokog oblika, pa i do potpune promene rezultata bioprocesa.
5.1.3. Izbor mealice
Za meanje nenjutnovskih fluida koriste se dve vrste mealica:
mealice sa malom brzinom obrtanja i
mealice sa velikom brzinom obrtanja.
Prvi tip mealica izaziva kretanje fluida pumpanjem (spiralne, trakaste mealice) ili velii-
nom i oblikom lopatica (okvirne mealice), dok drugi tip prenose koliinu kretanja pri velikoj br-
zini obrtanja (turbinske ili lopataste mealice).
Pri meanju pseudoplastinih fluida dolazi do smanjenja njegovog prividnog viskoziteta sa
poveanjem brzine obrtanja mealice (poveavaju se brzine smicanja). Smanjenje viskoziteta je
najvee u zoni mealice. Sa udaljenjem od vratila mealice viskozitet se poveava. Stoga je po-
trebno veoma intenzivno meanje fluida, da bi se izbeglo formiranje mrtvih zona. U tom cilju se
koriste mealice sa velikom brzinom obrtanja. Ovaj tip mealice veoma efikasno disperguje gas, a
njen osnovni nedostatak je brzo smanjenje smicajnih napona sa udaljenjem od vratila mealice.
Ovo dovodi do kanalisanja struje gasa uz vratilo mealice, to smanjuje brzinu prenosa mase kise-
onika. Primer ovog tipa mealice je Rushton-ova turbinska mealica sa diskom.
Za razliite micelijske fermentacione tenosti postoje optimalni tipovi mealica ili kombina-
cije razliitih tipova mealica. Osnovni uslovi, koji se moraju zadovoljiti, su homogenost hranljive
podloge i kontinualnost micelijskog tkiva. Pri meanju, usled intenzivnog smicajnog napona uz
samu mealicu, moe doi do destrukcije micelijskog tkiva, koje se pri nedovoljno homogenom
meanju moe istaloiti. Da bi se intenzitet meanja poveao, moe se:
poveati veliina turbina na mealici,
poveati brzina obrtanja mealice,
koristiti vei broj mealica na istom vratilu sa manjom brzinom meanja i
konstruisati specijalna mealica odgovarajua za dati sistem.
Poveanje prenika i brzine obrtanja turbinske mealice zahteva veu spoljnu snagu na vrati-
lu. Mealice sa manjom brzinom obrtanja se mogu koristiti za meanje nenjutnovskih fluida kada
se radi sa neaerisanim sistemima. Sidrasta mealica se koristi kod male brzine obrtanja vratila.
Vie mealica na zajednikom vratilu obezbeuje efikasnije meanje i bolji prenos mase ne-
go turbinska mealica (slika 5.5). Kombinacijom turbinske mealice i lopataste mealice sa kosim
lopaticama, moe se poboljati ukupan efekat meanja. Turbinska mealica se uvek postavlja blie
dnu bioreaktora, radi efikasnijeg dispergovanja gasne faze, a lopatasta mealica se postavlja blie
povrini fluida, tako da pumpa fluid ka dnu. Uduvavanje gasa ne menja znaajno model strujanja,
iako gas moe suzbiti strujanje fluida (plavljenje mealice). Pri korienju dve mealice dolazi do
dodatnog dispergovanja veih mehurova u zoni izmeu mealica.
Pozitivni efekti meanja i aeracije viskoznih flu-
ida mogu se postii i posebnim konstrukcijama mea-
lica ili konstrukcijom bioreaktora sa unutranjom cevi
i dve mealice. Cilj konstrukcija specijalnih mealica
jeste postizanje veih brzina meanja sa manjim
utrokom snage od standardnih mealica, a razlikuju
se od sluaja do sluaja, posebno kada se radi o bio-
procesima sa mikroorganizama sa micelijskim ras-
tom.
5.1.4. Uticaj mehanikih sila na
mikroorganizme

Slika 5.5 Nain meanja sa
dve mealice u bioreaktoru
Sile smicanja koje se javljaju pri meanju
uzrokuju destrukciju (oteenje ili hidrodinamiki
ok) mikroorganizama. Ovo moe dovesti do negativ-
nog efekta na ukupan bioproces. Mikroorganizam
moe pretrpeti fiziko oteenje pri velikom inten-
zitetu meanja, ali se smatra da je on oteen samo
ukoliko to izaziva negativne efekte na ukupan rezultat
bioprocesa. Ponekad, mehaniko oteenje moe
imati pozitivan efekat na eljeni rezultat bioprocesa,
dok se u odreenim sluajevima moe zakljuiti da je
mikroorganizam oteen, ak iako nije pretrpeo fizi-
ka oteenja i ima dobar rast, zato to je biosinteza
eljenog proizvoda smanjena.
Mehanizam oteenja mikroorganizma. Meha-
nizam delovanja mealice je sledei. Pri meanju, na
prednjoj strani mealice formira se stagnantna zona,
po radijalnom pravcu ka vrhu mealice dolazi do ja-
kog ubrzanja, dok se u zoni iza lopatice formira zona
niskog pritiska sa vrtlozima koji se udaljavaju od lo-
patice (slika 5.6). Jednoelijski mikroorganizmi su
osetljivi na delovanja u prvoj zoni. Micelijski mik-
roorganizmi su osetljivi na delovanja u drugoj zoni,
ako su izloeni silama smicanja veim od kritine sile
kidanja. Viestruko ponavljanje navedenih uticaja
moe dovesti do zamora elija, ali u odreenim slua-
jevima moe doi i do adaptacije mikroorganizama
na hidrodinamike uslove u bioreaktoru.

Slika 5.6 Grafiki prikaz
mehanizama delovanja
mealice

Efekti mehanikih sila na elije mikroorganizama se odraavaju na:
promenu morfolokog oblika,
oslobaanje intraelijskog materijala i promene u metabolizmu,
brzinu mikrobnog rasta i
brzinu sinteze prizvoda.
Hidrodinamike sile utiu na brzinu mikrobnog rasta i sinteze proizvoda. Na primeru sinteze
limunske kiseline pomou tri soja mikroorganizama Aspergillus niger moe se videti da se prinos
biomase poveava sa poveanjem brzine meanja, dok se prinos limunske kiseline prvo poveava,
dostie maksimum, a zatim opada (slika 5.7). Brzina meanja, pri kojoj se postie maksimum pro-
izvodnosti, karakteristina je za svaki soj. Mali prinos limunske kiseline pri malim brzinama me-
anja se moe objasniti nedostatkom kiseonika za normalan rast micelijuma. Opadanje prinosa
limunske kiseline pri relativno velikim brzinama meanja se objanjava oteenjem mikroorgani-
zama. Nepoznato je da li do oteenja dolazi samo pri velikim brzinama ili u irokom opsegu brzi-
na, pa se efekat maksimalnog prinosa javlja kao zajedniki efekat nedovoljne aeracije i oteenja
mikroorganizama.

Slika 5.7 Uticaj broja
obrtaja mealice na
prinos limunske kiselina
tri soja A. niger
Efekat hidrodinamikih parametara je najbolje eksperimentalno proveriti u uslovima koji su
to pribliniji realnim sistemima u kojima e se odvijati bioproces.
5.1.5. Izraunavanje vremena i snage meanja
Meanje treba da obezbedi homogene okolne uslove u svim delovima bioreaktora. Najkriti-
niji uslov je odravanje potrebne koncentracije rastvorenog kiseonika. Dve osnovne veliine koji-
ma se definie kvalitet meanja su vreme meanja i snaga meanja.
Vreme meanja je parametar koji odreuje efikasnost meanja u datom sistemu tenost
bioreaktor mealica. To je vreme za koje se u datom sistemu postigne zadovoljavajui nivo ho-
mogenosti fermentacione tenosti. Za mnoge bioreaktore u reimu potpuno razvijenog turbulen-
tnog strujanja, vreme meanja se moe izraunati na osnovu empirijskih korelacija, koje se mogu
nai u literaturi. Kada su u pitanju pseudoplastini i dilatantni fluidi, ne postoje korelacije za vre-
me meanja, pa se ono odreuje eksperimentalno. U ovom eksperimentu se obeleena supstanca
ubacuje u bioreaktor i na odreenom mestu prati promena njene koncentracije sa vremenom. Naj-
ee koriene obeleene supstance su kiseline, baze i rastvori soli. Kiseline i baze utiu na pro-
menu pH, a soli na promenu elektrine provodljivosti. Jednostavnim merenjem pH ili elektrine
provodljivosti na odreenom mestu u bioreaktoru se moe pratiti njihova promena sa vremenom,
kao posledica meanja fluida. Grafikim prikazom promene koncentracije sa vremenom se moe
doi do vrednosti potrebnog vremena meanja, slika 5.8.
Odreivanje vremena meanja zavisi od stepena zahtevane homogenizacije, ali se uobiajeno
uzima da je u sistemu sa jednom fazom u bioreaktoru sa odbojnicima i relativno malom meali-
com, odnos vremena meanja i cirkulacionog vremena dat izrazom:
4
m c
t t = (5.10)
gde je
m
t vreme meanja, a
c
t cirkulaciono vreme. Ponegde se, kao praktino vreme meanja,
uzima vreme potrebno za 5 potpunih cirkulacija zapremine tenosti u bioreaktoru. Industrijski bio-
reaktori sa zapreminom od 1 do 100 m
3
imaju vreme meanja od 30 do 120 s, zavisno od uslova
meanja.

Slika 5.8 Grafiki postupak
dobijanja optimalne
vrednosti potrebnog
meanja (
i
c

poetna kon-
centracija obeleene supsta-
nce u reaktoru,
f
c kon-
centracija obeleene sup-
stance u bioreaktoru nakon
potpunog umeavanja i
c
t

cirkulaciono vreme ili vre-
me za koje se ponovo javi
pik koncentracije na datom
mernom mestu)

Vreme meanja zavisi od veliine bioreaktora, prenika i tipa mealice i osobina fluida. Ove
relacije se odreuju eksperimentalno. Za turbinsku mealicu Rushton-ovog tipa, u irokom opsegu
sistema, utvreno je bezdimenziono vreme meanja
i m
N t zavisi od Reynolds-ovog broja, kao to
je prikazano na slici 5.9. Zapaa se da za vrednosti Re
i
broja iznad 510
3
, vrednost N
i
t
m
postaje
konstantna i moe se predstaviti jednainom:

3
1, 54
i m
i
V
N t
D

= (5.11)
gde je:
i
D penik mealice i V zapremina tenosti.

Slika 5.9 Zavisnost
bezdimenzionog vremena
meanja
i m
N t od Reynolds-
ovog broja za turbinsku
mealicu Rushton-ovog tipa
Snaga meanja se odreuje na osnovu zavisnosti bezdimenzionog faktora snage meanja od
Reynolds-ovog broja meanja, jednaina (5.2) i (5.9), koja proizilazi iz dimenzione analize. Faktor
snage meanja je definisan sledeom jednainom:

3 5 p
i L
P
N
N D
= (5.12)
gde su:
P
N faktor snage meanja, P spoljna snaga meanja,
i
N brzina obrtanja mealice,
i
D

prenik mealice i
L
gustina tenosti. Zavisnosti faktora snage meanja od Reynolds-
ovog broja meanja za razliite tipove mealica (turbinske, lopataste i propelerske), koje su
utvrene eksperimentalno, prikazane su na slici 5.10.
Za laminarni reim strujanja u sudu sa mealicom vai:
( )
1
Re
p l
N K
-
= (5.13)
Nakon preureenja, dobija se:

3 2
l i
P K D N = (5.14)
Dakle, snaga meanja u laminarnom reimu zavisi od viskoziteta tenosti, prenika mealice
i brzine obrtanja mealice, dok ne zavisi od gustine tenosti.

Slika 5.10 Zavisnost faktora snage meanja od Reynolds-ovog broja meanja za
razliite tipove mealica
Za turbulentni reim strujanja faktor snage meanja je konstantan i ne zavisi od Reynolds-
ovog broja:

3 5 p t
i L
P
N K
N D
= = (5.15)
Preureenjem ove jednaine dobija se:

3 5
t i L
P K N D = (5.16)
to znai da snaga meanja zavisi gustine tenosti, prenika mealice i brzine obrtanja mealice,
dok ne zavisi od viskoziteta tenosti. Vrednosti konstanti
l
K i
t
K za razliite tipove mealica su
date u tabeli 5.3.

Tabela 5.3 Vrednosti konstanti K
1
i K
t
u zavisnosti od tipa mealice
Tip mealice
l
K
t
K
Turbinska 70 56
Lopatasta 35 2
Propelerska 40 0,35
Sidrasta 420 0,35
Helikoidna 1000 0,35


Slika 5.11 Oznake geometrijskih
karakteristika standardnog bioreak-
tora sa mehanikom mealicom
Za prelazni reim strujanja ne postoje
odgovarajue korelacije izmeu faktora snage
i Reynolds-ovog broja.
Prenik mealice znaajno utie na zah-
tevanu snagu meanja. U turbulentnom rei-
mu, poveanje prenika mealice za 10%, iza-
ziva poveanje snage meanja i do 60%, a po-
veanje broja obrtaja mealice za 10% izaziva
poveanje potrebne snage za 30%.
Da bi se proces meanja, na osnovu is-
kustva, unapred mogao definisati, neophodno
je koristiti usvojene standarde geometrijskih
karakteristika biorektora sa mehanikom me-
alicom (slika 5.11 i tabela 5.4).

Tabela 5.4 Vrednosti geometrijskih karakteristika standardnog bioreaktora sa
mehanikom mealicom razliitog tipa
Tip mealice
i
r
D
D

l
r
H
D

i
i
W
D

i
i
L
D

l
i
H
D

b
r
W
D

Broj
odbojnika
Turbinska 0,33 1 0,2 0,25 1 0,1 4
Lopatasta 0,33 1 0,25 - 1 0,1 4
Propelerska 0,33 1 - - 1 0,1 4

Zavisnost faktora snage meanja od Reynolds-ovog broja za sidrastu i helikoidnu mealicu,
za specificirane geometrijske odnose (slika 5.12 i tabela 5.5), prikazana je na slici 5.13 i u tabeli
5.5.

Slika 5.12
Geometrijski od-
nosi bioreaktora i
mealice za sidra-
stu i helikoidnu
mealicu
Tabela 5.5. Vrednosti geometrijskih karakteristika bioreaktora mealica sidrastog i
helikoidnog tipa
Tip mealice
C
i
D
D

i
c
D

i
i
W
D

i
i
H
D

Sidrasta 1,02 0,01 0,1 1
Helikoidna (trakasta) 1,02 0,01 0,1 1

Slika 5.13 Zavisnost
snage meanja od
Reynolds-ovog broja
za sidrastu i heli-
koidmu mealicu

Kada se geometrijske karakteristike sistema razlikuju od standardnih, onda se koristi korek-
cioni faktor:

stand stand
C L
i i
c
c L
i i
D H
D D
f
D H
D D
=

(5.17)
Sve izraunate vrednosti, dobijene na osnovu korelacija koje podrazumevaju standardne sis-
teme (indeks: stand), mnoe se korekcionim faktorom f
c
, kao, na primer, za snagu meanja:

stand c
P P f = (5.18)
esto se kod nestandardnih sistema, kao stepen sigurnosti, izraunati korekcioni faktor uve-
ava ili smanjuje za 30%, u zavisnosti od smera u kome se sigurnost postie. Kada je re o potreb-
noj snazi meanja, korekcioni faktor se uveava za 30%, pa je:

*
1, 3
c c
f f = (5.19)
Kada postoji vie mealica na zajednikom vratilu, onda se moraju zadovoljiti sledei uslovi
u pogledu rastojanja izmeu mealica i broja mealica:

2
2
i i i
L i L i
i
i i
D H D
H D H D
N
D D
< <
- -
< <
(5.20)
gde su:
i
H

rastojanje izmeu mealica,
L
H visina tenosti u sudu i
i
N broj mealica.

Slika 5.14 Zavsnost snage od
Reynolds-ovog broja za
nenjutnoske fluide

Slika 5.15 Odnos snage meanja
aerisanog i neaerisanog fluida u
zavisnosti od Reynolds-ovog
broja
Hranljive podloge se u mnogim sluajevima ponaaju kao nenjutnovski fluidi. Kod ovih sis-
tema, potronja snage za savlaivanje viskoznih sila moe biti dominantna. Postoje mnogi modeli
koji opisuju ponaanje nenjutnovskih fluida, a proraun se svodi na izraunavanje, ve definisa-
nog, modifikovanog Reynolds-ovog broja (jednaina 5.9) i odreivanja faktora snage iz grafike
zavisnosti date na slici 5.14.
Uvoenjem gasa u tenost, deo njegove energije se troi i na meanje to dovodi do smanje-
nja potrebne snage za mehaniko meanje. Obino se odnos snaga meanja aerisanog i neaerisa-
nog fluida prikazuje kao zavisnost od aeracionog broja (slka 5.15):
( )
g
a
P
f N
P
= (5.21)
gde je
a
N aeracioni broj definisan kao bezdimenzioni odnos zapreminskog protoka gasa
v
Q i
3
i i
N D :

3
v
a
i
Q
N
ND
= (5.22)
Osnovni razlog za prouavanje sistema sa aeracijom i sistema bez aeracije, sa aspekta snage
meanja, je u tome to je mogue, na osnovu laboratorijskih merenja, predvideti potrebnu snagu za
proces u industrijskim razmerama , pri uveanim dimenzijama (scale-up).
5.2. PRENOS TOPLOTE U BIOREKTORIMA
U svakom biotehnolokom procesu se vri razmena toplote, bilo da se radi o sterilizaciji bio-
reaktora i hranljive podloge, termostatiranja bioreaktora tokom procesa, suenja proizvoda i drugo.
Ovde e se razmatrati razmena toplote samo tokom odvijanja bioprocesa, koja je vezana za meta-
bolizam proizvodnog mikroorganizma.
U najveem broju bioprocesa brzina razvijanja toplote je vea od brzine kojom se ona gubi u
okolinu, pa se hranljiva podloga mora hladiti, za razliku od anaerobnih procesa, poput anaerobne
digestije na 60 C, kada se toplota mora dovoditi u sistem. Razmena toplote se obavlja pomou
razmenjivaa razliitih konstruktivnih reenja (slika 5.16), od kojih svaki ima i dobre i loe karak-
teristike, tako da ne postoji univerzalno reenje.

Slika 5.16 Bioreaktori sa razliitim rezmenjivaima toplote
Razmena toplote se vri pomou vie konstruktivnih reenja:
preko spoljanjeg omotaa (duplikatora),
spiralnog razmenjivaa toplote smetenog u biorektoru,
cirkulacijom fermentacione tenosti kroz spoljnu petlju sa razmenjivaem i
faznom promenom (kondenzacijom ili isparavanjem).
Tipine vrednosti ukupnog koeficijenta prenosa toplote za neke razmenjivae toplote date su
u tabeli 5.6.
Tabela 5.6 Tipine vrednosti ukupnog koeficijenta prenosa toplote za neke tipove razmenjivaa
Razmenjiva toplote K, W/m
2
K
Omota
Spiralni u bioreaktoru
Ploasti
1.000
1.400
2.300

Sistemi sa duplikatorom koriste se kod laboratorijskih i poluindustrijskih bioreaktora. Kada se
menja brzina bioprocesa menja se i specifina snaga meanja sa promenom veliine bioreaktora,
povrina potrebna za razmenu toplote menja se sa kvadratom, a toplota koju treba razmeniti menja
se sa treim stepenom. Pri projektovanju i izgradnji bioreaktora velikih zapremina o ovome se mora
posebno voditi rauna, kako bi razmena toplote bila dovoljna i efikasna.
U veim bioreaktorima se ee koriste spiralni (zmijasti) razmenjivai, koji su ugraeni
unutar bioreaktora, jer obezbeuju bolju razmenu u odnosu na spoljni omota. Osnovni problem
koji se javlja kod ovog tipa razmenjivaa je u mogunosti pojave mikrobnog rasta u tankom sloju
na cevi razmnjivaa. Ovaj tip razmenjivaa nije pogodan ukoliko se u bioprocesu izdvaja velika
koliina toplote, kada je pogodnije primeniti sistem sa cirkulacijom tenosti kroz spoljnu petlju sa
ploastim razmenjivaem toplote. Prednost ovog sistema je u tome to ne pravi probleme pri po-
veanju dimenzija bioreaktora.
5.2.1. Jednaina bilansa toplote
Bilansna jednaina za prenos toplote u bioprocesu ima oblik:

0 F m a r i k v ak
Q Q Q Q Q Q Q Q Q + + = + + + + + (5.22)
gde je: Q
F
brzina oslobaanja toplote zbog mikrobnog rasta, Q
m
brzina razvijanja toplote zbog
mehanikog meanja, Q
a
brzina razvijanja toplote zbog aeracije, Q
r
brzina prenosa toplote na
rashladni fluid,
0
Q razlika osetne toplote fermentacione tenosti na izlazu i hranljive podloge
na ulazu, Q
i
brzina kojom se toplota gubi isparavanjem, Q
k
brzina kojom se toplota gubi u
okolinu,
v
Q razlika toplota vazduha na izlazu i ulazu iz bioreaktora i Q
ak
brzina akumulacije
toplote.
Brzina oslobaanja toplote zbog metabolizma u arnom bioprocesu je:

/
F L
X S
X
Q V
Y
= (5.23)
a u kontinualnom izotermnom bioprocesu:
( )
0 /
/
1
d
F X S L
X S L
k X
Q S S Y D V
Y V

=

(5.24)
gde je: specifina brzina mikrobnog rasta,
d
k specifina brzina odravanja mikroorganiz-
ma, X koncentracija biomase,
0
S i S koncentracije supstrata,
/ X S
Y koeficijent prinosa bio-
mase u odnosu na supstrat,
/ X C
Y koeficijent prinosa biomase u odnosu na energiju razvijenu u
metabolikim reakcijama,
L
V zapremina bioreaktora i D brzina razblaivanja.
Brzina razmene topote izmeu hranljive podloge i rashladnog fluida je:

( )
r f r
Q KA T T = - (5.25)
gde je: K ukupni koeficijent prenosa toplote, A povrina za razmenu toplote, T
f
srednja
temperatura hranljive podloge i T
r
srednja temperatura rashladnog fluida.
Zanemarujui sve lanove, iji je doprinos relativno mali u odnosu na toplotu bioprocesa,
jednaina bilansa toplote za bioreaktor koji radi izotermno znatno se uproava:

( )
F r f r
Q Q KA T T = = - (5.26)
Pomou jednaine (5.26) reavaju se dva osnovna problema:
izraunava se potrebna povrina za toplotnu razmenu i
proverava se mogunost primene postojeeg bioreaktora u konkretnom bioprocesu.
5.2.2. Odreivanje ukupnog koeficijenta prenosa toplote
Ukupni koeficijent prenosa toplote, ukoliko nije definisan od strane isporuioca opreme, mo-
e se odrediti eksperimentalno metodom dinamike kalorimetrije. Za to odreivanje bioreaktor se
posmatra kao adijabatski kalorimetar sa konstantnom brzinom razvijanja topote (slika 5.17). U fa-
zi I bioproces normalno tee. U trenutku t
0
se prekine hlaenje (faza II), to izaziva linearno povi-
enje temperature fermentacione tenosti. Zatim se u trenutku t
1
pone sa hlaenjem i temperatura
fermentacione tenosti linearno opada (faza III). Zanemarujui nebitne spoljanje uticaje na raz-
menu toplote, bilansna jednaina za prenos toplote ima oblik:

, f p f sl F
dT
m c KA T Q
dt
= + (5.27)
gde je T
sl
srednja logaritamska temperaturna razlika, koja se za manje bioreaktore moe
aproksimirati kao:

sl f r
T T T (5.28)
U sluaju da se, posebno kod velikih bioreaktora, prethodna jednaina ne moe primeniti,
koristi se izraz za izraunavanje srednje logaritamske temperature:

2 1
2
1
ln
sl
T T
T
T
T

=

(5.29)
gde su:
1
T i
2
T temperaturne razlika toplog i hladnog fluida na poetku i na kraju razmenji-
vaa.


Slika 5.17 Temperaturni profil razmene toplote izmeu hranljive podloge i
rashladnih fluida u bioreaktoru
Kada se temperatura tokom bioprocesa odrava na konstantnoj vrednosti (to je sluaj kod
veine bioprocesa), moe se koristiti srednja aritmetika razlika temperatura:

( )
1 2
2
2
f
A
T T T
T
+
= (5.30)
Brzina oslobaanja toplote u zonama II i III moe se definisati kao:

f f pf
II
dT
Q m c const
dt

= =

(5.31)

f pf sl f pf
III II
dT dT
m c KA T m c const
dt dt

= + =

(5.32)
tako da je

( ) ( ) / /
f pf
II III
sl
dT dt dT dt m c
K
A T
(5.33)
to predstavlja vrednost ukupnog koeficijenta prenosa toplote u razmatranom sistemu. Jednaina
(5.31) omoguava izraunavanje toplote bioprocesa.
Ukupni koeficijent prenosa toplote u sebi sadri zbir pojedinanih koeficijenata prenosa top-
lote, koji se javljaju sa strane fermentacione tenosti i sa strane rashladnog fluida. Opta korelacija
za izraunavanje koeficijenata prenosa toplote moe se izraziti kao zavisnost Nusselt-ovog broja
od Reynolds-ovog ili Grashof-ovog broja i Prandtl-ovog broja:
(Re ili , Pr) Nu f Gr = (5.34)
Nusselt-ov broj predstavlja odnos brzine konvektivnog i konduktivnog prenosa toplote:

f
hl
Nu
k
= (5.35)
gde su: h koeficijent prenosa toplote, l karakteristina dimenzija sistema (prenik bioreaktora
ili prenik cevi) i
f
k toplotna provodljivost fluida.
Grashof-ov broj predstavlja odnos prenosa koliine kretanja i prenosa toplote:

3 2
2
l g
Gr T
= (5.36)
gde je: koeficijent toplotnog irenja fluida.
Prandtl-ov broj predstavlja odnos prenosa koliine kretanja i prenosa toplote:
Pr
p
f
c
k
= (5.37)
U praksi se javljaju razliiti sistemi prenosa toplote, za koje postoje razliite kriterijalne
jednaine kojima se izraunava koeficijent prenosa toplote. Najei sluajevi su: proticanje fluida
u cevima ili oko cevi bez promene faze i meanje fluida.
1. Proticanje u cevima bez promene faze

0,8 0,4
0, 023Re Pr Nu = (5.38)
Uslovi za primenljivost jednaine (5.38) su: 10
4
Re 1,2
.
10
5
, 0,7 Pr 120 i L d 60 (odnos
duine i prenika cevi).
Za vrlo viskozne fluide, gde temperatura varira na zidu cevi u odnosu na temperaturu u
samoj cevi, jednaina (5.38) se modifikuje u oblik:

0,8 0,33
0, 027Re Pr
w
Nu

=

(5.39)
gde je:
w
viskozitet fluida na temperaturi zida cevi.
2. Proticanje oko cevi bez promene faze

0,6 0,33
max
Re Pr Nu C = (5.40)
gde je: C = 0,33 za pravilan unakrsan raspored cevi, a C = 0,26 za ahovski raspored cevi, dok
je:

max
max
Re
u d
= (5.41)
gde je:
max
u maksimalna brzina fluida koji struji oko cevi spoljnjeg prenika d .
3. Prenos toplote u sistemima sa meanjem
Bioreaktor sa spiralnim razmenjivaem:

0,14
0,62 0.33
0,87Re Pr
m
w
Nu

=

(5.42)
Bioreaktor sa omotaem:

0,14
0,67 0,33
0, 6Re Pr
m
w
Nu

=

(5.44)
Prenos toplote sa promenom faze ree se sree u bioreaktorima, na primer, kod sterilizacije
hranljive podloge u bioreaktoru.
Pri definisanju ukupnog koeficijenta prenosa toplote treba imati na umu da se, posebno u ce-
vima, mogu javiti dodatni toplotni otpori, pre svega, od naslaga, prljavtine ili namnoenog bio-
lokog materijala.
5.3. PRENOS MASE U BIOREAKTORIMA
Razmatranje problema prenosa mase u bioreaktorima najee se vezuje za problem prenosa
mase kiseonika iz gasne u tenu fazu, tj. iz vazduha koji je dispergovan u obliku mehurova u tenu
fazu hranljive podloge. Kod aerobnih bioprocesa rastvoreni kiseonik je neophodan, jer on u meta-
bolizmu mikroorganizama slui kao krajnji akceptor elektrona ili vodonika, uz posredniku ulogu
enzima oksidaze. Ukoliko se tokom procesa u sistemu javi deficit kiseonika, to moe prouzroko-
vati smanjenje intenziteta bioprocesa, pa i njegov prekid. Smanjena koncentracija kiseonika u od-
nosu na optimalnu vrednost dovodi do smanjenja rasta aerobnih mikroorganizama, to neposredno
dovodi do smanjenja prinosa proizvoda.
Potrebe aerobnih mikroorganizama za kiseonikom zavise od:
vrste mikroorganizama, fiziolokog stanja i starosti kulture,
koncentracije i izvora ugljenika u hranljivoj podlozi,
koncentracije i vrste ostalih sastojaka podloge i
nakupljenih toksinih proizvoda metabolizma u toku bioprocesa.
Za kvantitativno izraavanje potrebe mikroorganizama za kiseonikom mogu posluiti tri ve-
liine:
prinos biomase u odnosu na utroeni kiseonik (
2
O
Y kg suve biomase/kg O
2
)
specifina brzina potronje kiseonika (
2
O
q kg O
2
/kg h) i
brzina troenja kiseonika (
2
O
r kg O
2
/m
3
h)

Brzina troenja kiseonika pri gajenju bilo kog mikroorganizma se moe izraunati po jedna-
ini:

2
2
O
O
( )
X
r
Y
- = (5.45)
gde su: specifina brzina rasta mikroorganizma i X koncentracija suve biomase mikroorga-
nizama. Da bi se odredila brzina troenja kiseonika, mora se znati prinos biomase za svaki mik-
roorganizam i odreeni izvor ugljenika. Brzina troenja se esto ne moe izraunati teorijski, pa se
mora odrediti eksperimentalno.
Rastvoreni kiseonik se moe praktino smatrati za hranljivu komponentu podloge. U poree-
nju sa drugim navedenim sastojcima, rastvorljivost kiseonika je neuporedivo manja, a kao ilustra-
cija takvog odnosa esto se koristi poreenje u odnosu na glukozu. Tokom respiracije dolazi do
oksidacije glukoze po jednaini:

6 12 6 2 2 2
C H O +6O 6H O+6CO

Za potpunu oksidaciju 180 g glukoze potrebno je 192 g kiseonika. Rastvorljivost kiseonika je
oko 6000 puta manja od rastvorljivosti glukoze, dok su brzine njihovog troenja istog reda veli-
ina, kao to se moe videti iz podataka u tabeli 5.7 na primeru rasta kvasca. Jedino kontinual-
nim snabdevanjem mikroorganizama kiseonikom mogu se zadovoljiti potrebni uslovi za odvija-
nje aerobnih procesa. Kontinualno snabdevanje kiseonikom se obino postie neprekidnim udu-
vavanjem vazduha (aeracijom) u hranljivu podlogu.

Tabela 5.7 Uporedne vrednosti specifine brzine troenja, koncentracije i kritine
koncentracije kiseonika i glukoze u hranljivoj podlozi (na temperaturi 37 C)
Supstrat
Specifina brzina
troenja
mmol/gh
Koncentracija
mg/l
Kritina koncentracija
mg/l
Kiseonik 7,7 7 0,8
Glukoza 2,8 10.000 100

5.2.1. Meufazni prenos mase kiseonika
Pri uduvavanju vazduha u hranljivu podlogu dolazi do njegovog dispergovanja u obliku me-
hurova koji prolaze kroz hranljivu podlogu. Koncentracija rastvorenog kiseonika u tenosti e za-
visiti od brzine prenosa mase kiseonika iz dispergovanih mehura u tenost i brzine troenja kiseo-
nika.
Kiseonik iz gasne faze (mehur) prelazi u hranljivu podlogu (tena faza), a zatim difunduje do
elije mikroorganizma (vrsta faza), gde se troi u biohemijskim procesima. ematski prikaz op-
teg sluaja prenosa mase kiseonika iz dispergovanog mehura do mesta reakcije unutar mikroorga-
nizma je dat na slici 5.18.

Slika 5.18 ematski prikaz prenosa mase kiseonika iz vazdunog mehura u
unutranjost elija mikroorganizma, biljnih ili animalnih elija
Na putu od mehura do biohemijske reakcije u samoj eliji, javlja se vie razliitih otpora, i
to:
otpor difuziji iz unutranjosti mehura do meufazne povrine gas tenost (1),
otpor prolazu kroz meufaznu povrinu gas tenost (2),
otpor difuziji kroz sloj tenosti na granici gas tenost (3),
otpor prenosu mase kroz tenost do sloja tenosti oko mikrobne elije (4),
otpor difuziji kroz sloj tenosti oko mikrobne elije (5),
otpor prolazu kroz meufaznu povrinu tenosti i elije (teno vrsto) (6),
otpor difuziji kroz tenost unutar vrste faze, koja moe biti u obliku agregata elija,
micelijuma i sl. (7),
otpor transportu kroz elijski zid do mesta reagovanja unutar elije (8) i
otpor na mestu biohemijske reakcije u eliji (9).
Svi ovi otpori, izuzev otpora na mestu biohemijske reakcije, jesu isto fiziki otpori. Ako se
radi o individualnoj eliji, onda otpori 6 i 7 ne postoje. elije pokazuju tendenciju da se adsorbuju
na granici faza mehur tenost, pa kiseonik prolazi samo kroz jedan neizmean sloj. Ako meanje
nije dobro, onda brzinu prenosa mase kiseonika kontrolie jedan od interpartikularnih (otpori 3 ili
4) ili jedan od intrapartikularnih (otpori 5 ili 7) otpora. U veini sluajeva otpor prenosu mase kroz
sloj tenosti oko mehura (otpor 3) kontrolie ukupnu brzinu prenosa mase kiseonika.
5.2.2. Osnovi teorije meufaznog prenosa mase
Najjednostavniji model prenosa mase iz gasne u tenu fazu opisuje teorija dva filma (sloja),
koja se zasniva na sledeim pretpostavkama:
na granici faza postoje dva difuziona sloja, gasni i teni;
prenos mase kiseonika kroz granine slojeve vri se molekulskom difuzijom;
celokupni otpor prenosu mase je u graninim difuzionim slojevima;
granica faza ne prua otpor prenosu mase;
na granici faza postoji ravnotea izmeu koncentracija kiseonika u gasu i tenosti, koja se
izraava Henry-evim zakonom.
Brzine prenosa mase kiseonika kroz gasni i teni difuzioni sloj (slika 5.19) su u stacionarnim
uslovima meusobno jednake, pa je:
( ) ( )
2
O G i L i
N k p p k c c = - = - (5.47)
gde je:
2
O
N fluks mase kiseonika kroz gra-
ninu povrinu, p i
i
p parcijalni pritisci ki-
seonika u gasnoj fazi i na granici faza, c i
i i
c
koncentracije rastvorenog kiseonika u masi
tenosti i na granici faza i
G
k i
L
k
koeficijenti prenosa mase kiseonika sa strane
gasa, odnosno tenosti.
Zbog nemogunosti merenja koncentracija
na granici faza, fluks mase kiseonika se
izraava pomou ukupnog koeficijenta prenosa
mase i ukupne pogonske sile prenosa mase:
( )
2
*
O L
N K c c = - (5.48)
gde je: K
L
ukupni koeficijent prenosa mase
kiseonika (izraen u jedinicama koje odgova-
raju tenoj fazi), a
*
c koncentracija rastvore-
nog kiseonika koja je u ravnotei sa parcijal-
nim pritiskom kiseonika u gasnoj fazi, odnos-
no:

Slika 5.19 ematski prikaz
prenosa mase kiseonika iz gasne
u tenu fazu

*
p
c
He
= (5.49)
gde je He Henry-eva konstanta. Vrednost Henry-eve konstante zavisi od temperature. U
tabeli 5.8 data je zavisnost rastvorljivosti kiseonika u vodi od temperature, pod pritiskom
101,3 kPa, za sisteme kiseonik voda i vazduh voda.
Tabela 5.8 Podaci za rastvorljivost kiseonika u vodi
Sistem ist kiseonik voda
(101,3 kPa)
Sistem vazduh voda
(101,3 kPa)
Temperatura
(C)
Rastvorljivost
kg/m
3

Henry-eva konstanta
atm/kg m
3

Rastvorljivost
kg/m
3

0 0,0703 14,2 0,0148
10 0,0549 18,2 0,0115
15 0,0495 20,2 0,0104
20 0,0450 22,2 0,0095
25 0,0414 24,2 0,0087
27 0,0401 24,9 -
30 0,0384 26,1 0,0081
35 0,0358 27,9 0,0075
40 0,0337 29,7 0,0071

Kombinovanjem jednaina (5.47), (5.48) i (4.49) dobija se:

1 1 1
L L G
K k k He
= + (5.50)
koji pokazuje da je ukupan otpor prenosu mase jednak zbiru otpora prenosu mase sa strane
tenosti i otpora prenosu mase sa strane gasa.
U sluajevima slabo rastvornih gasova, kao to je sluaj sa kiseonikom, vai He 1 >> . Poto
je obino
G L
k k > i k
G
>k
L
, onda se lan 1
G
k He moe zanemariti, pa se dobija:

L L
K k = (5.51)
tj. celokupni otpor prenosu mase prua teni difuzioni sloj.
5.2.3. Brzina meufaznog prenosa mase
Ako se pretpostavi ista fizika apsorpcija u arnom bioreaktoru i idealno izmeana tenost,
onda je, na osnovu bilansa mase kiseonika za tenu fazu, brzina prenosa mase kiseonika jednaka:
( ) *
L L
dc
V k c c A
dt
= - (5.52)
gde je: V
L
zapremina tenosti u bioreaktoru i A ukupna meufazna povrina gas tenost.
Odnos meufazne povrine i zapremine tenosti je specifina meufazna povrina:

L
A
a
V
= (5.53)
Kombinovanjem jednaina (5.52) i (5.53) dobija se izraz za brzinu prenosa mase kiseonika:
( ) *
L
dc
OTR k a c c
dt
= = - (5.54)
gde je:
L
k a zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika. Iz ove jednaine sledi da je brzina
prenosa mase kiseonika najvea kada je koncentracija kiseonika u tenoj fazi jednaka nuli:
( )
max
*
L
dc
OTR k ac
dt
= = (5.55)
Pri skoro svim aerobnim procesima u reaktoru se odigrava simultano prenos mase kiseonika
iz mehurova u tenu fazu (apsorpcija) i troenje kiseonika u metabolizmu mikroorganizama (res-
piracija). Bilans mase u tenoj fazi mora uzeti u obzir i brzinu prenosa mase i brzinu potronje
kiseonika:
( )
2
*
L O
dc
k a c c r
dt
= - - (5.56)
5.2.4. Teorija izotropne turbulencije
Intenzitet turbulencije u reaktoru utie na koeficijent prenosa mase u tenoj fazi i specifinu
meufaznu povrinu. Kako je turbulentno strujanje veoma sloeno, prenos mase u turbulentnom
polju nije mogue opisati rigoroznom teorijom. Jedna od teorija koja pokuava da opie zbivanje u
turbulentnom reimu je teorija izotropne turbulencije.
Turbulentno strujanje u sudu sa mealicom moe se opisati kao kretanje velikog broja vrtlo-
ga, koje je nepravilno po vremenu i po pravcu. Veliina ovakvih vrtloga je odreena stepenom
meanja u sudu. Zbog obrtanja mealice vrtlozi se stvaraju kontinualno, a veliina tako stvorenih
primarnih vrtloga je reda veliina prenika mealice. Primarni vrtlozi su neizotropni i nestabilni,
pa se u interakciji sa sporijim fluidnim strujama raspadaju na manje, intermedijarne vrtloge na ko-
je prenose svoju energiju, slika 5.20. Ovi intermedijarni vrtlozi nose najvei deo kinetike energije
fluida koji struji turbulentno. Oni se dalje usitnjavaju na jo manje, tzv. terminalne vrtloge, koji
konano iezavaju, delovanjem viskoznih sila. Osnovna karakteristika najmanjih vrtloga je da su
njihove fluktuacione brzine u razliitim pravcima meusobno jednake, to znai da su oni lokalno
izotropni. Terminalni vrtlozi predaju svoju energiju tenosti, odnosno disperziji gas tenost.
Najvei deo kinetike energije turbulentne struje se rasipa preko terminalnih vrtloga. Poto se
energija terminalnih vrtloga kontinualno obnavlja na raun energije veih vrtloga, uspostavlja se
ravnoteno stanje. Prema teoriji izotropne turbulencije, najmanji vrtlozi su statistiki nezavisni od
primarnih vrtloga, tj. od izvora turbulencije, a njihova veliina
t
l i brzina
t
u su odreene specifi-
nom energijom koja se predaje sistemu (specifina snaga meanja):

1/ 4
3/ 4
1/ 2
L
t
L L
P
l
V

=

(5.57)

1/ 4
1// 4
1/ 2
L
t
L L
P
u
V

=

(5.58)
gde je: P snaga meanja, a
L
V ,
L
i
L
zapremina, gustina i viskozitet tenosti.
Ako se eliminie viskozitet, iz prethodnih jednaina se dobija:

3
t
L
L t
u P
V l
= (5.59)

Slika. 5.20 Nastajanje intermedijarnih
vrtloga pri meanju fluida
Kada se postigne ravnoteno stanje, onda energija koju gube intermedijarni vrtlozi mora biti
jednaka sa energijom terminalnih vrtloga, odnosno:

3
i
L
L i
u P
k
V l
= (5.60)
gde je:
i
i
l i
i
u veliina i brzina intermedijarnih vrtloga i k konstanta ija je vrednost bliska
jedinici.
Brzina intermedijarnih vrtloga je

1/ 3 1/ 3
i
i
L L
l P
u
V

(5.61)
Ako se pretpostavi da su intermedijarni vrtlozi reda veliine mehura (
i b
l d ), odgovarajui
Reynolds-ov broj ima oblik:

1/ 3
4/ 3 2/ 3
Re
b L
L
b
L
P
d
V

= (5.62)
Za male mehure sa nepokretnom graninom povrinom, koji se najee sreu u aerobnim
bioprocesima, Calderbank i Moo-Young su razvili korelaciju za koeficijent prenosa mase sa strane
tenosti u funkciji specifine snage meanja:

3/ 4 1/ 3
Sh 0,13Re Sc
b b
= (5.63)
gde je: Sh Sherwood-ov broj (
L b
L
k d
D
= ), Sc Schmidt-ov broj (
L
L L
D
= ) i
L
D koeficijent
molekulske difuzije.
Na osnovu jednaina (5.62) i (5.63) sledi da koeficijent prenosa mase kiseonika zavisi od
specifine snage meanja:

1/ 4
~
L
L
P
k
V

(5.64)
Sitnjenje mehura nastaje kao posledica delovanja sila smicanja, nasuprot kojima sile povrin-
skog napona i viskoziteta odravaju sferinost mehura i spreavaju deformaciju. Odnos sila smi-
canja i povrinskog napona je poznat kao Weber-ov broj:
We
b
b
d
= (5.65)
Kada se postigne dinamika ravnotea sila koje utiu na mehur, dostie se kritina, tj. maksi-
malna veliina mehura, kada Weber-ov kriterijum postaje konstantan (oko 1,05), tako da je:

~
,m b
d (5.66)
gde je: d
b,m

maksimalni prenik mehura, koji moe da se odri u postojeem turbulentnom polju
(tzv. stabilni mehur). Napon smicanja, zbog ijeg delovanja nastaju stabilni mehuri, iznosi:

2
~
L i
u (5.67)
gde je:
i
u

brzina vrtloga veliine najveeg stabilnog mehura.
Zamenom brzine u
i
prema jednaini (5.61), dobija se:

2
2 3 1 3
~
L
L
P d
V

(5.68)
odakle je:

2/ 3
2/ 3 1/ 3
,
~
b m L
L
P
d
V

(5.69)
Kombinovanjem jednaine (5.69) sa jednainom (5.66) dobija se:

( )
0.6
, 0.4
0.2
~
b m
L L
d
P V
(5.70)
Iz ove jednaine sledi da se maksimalni prenik stabilnog mehura smanjuje sa poveanjem
specifine rasute energije.
Teorija lokalne izotropne turbulencije je idealizovana slika zbivanja u viefaznim bioreakto-
rima. I pored toga, njen znaaj je veliki, jer ukazuje na opti mehanizam kojim se spoljna energija
prenosi na estice (mehure, kapi, agregate elija ili pelete i sl. ) i kojim se odreuje njihova
veliina.
5.2.5. Faktori koji odreuju brzinu prenosa mase kiseonika
Brzina prenosa mase kiseonika zavisi od:
- koeficijenta prenosa mase sa strane tenosti,
- specifine meufazne povrine i
- pogonske sile prenosa, koja zavisi od ravnotene koncentracije rastvorenog kiseonika.
a) Koeficijent prenosa mase sa strane tenosti
Koeficijent prenosa mase sa strane tenosti zavisi od uticaja difuzije i fenomena na graninoj
povrini.
Uticaj difuzije se moe izraziti kao:
~
n
L L
k D (5.71)
pri emu eksponent n varira od 0,5 do 1, zavisno od hidrodinamikih uslova. Prema teoriji filma
je n = 1, dok je po penetracionoj teoriji i teoriji obnavljanja povrine n = 0,5. Koeficijent
molekulske difuzije kiseonika u vodi na 25C je 2,1
.
10
-9
m
2
/s. Vrednost koeficijenta molekulske
difuzije kiseonika za rastvore niskomolekulskih jedinjenja u tenostima malog viskoziteta nalazi
se u opsegu 0,5
.
10
-9
do 2,0
.
10
-9
m
2
/s.
Uticaj fenomena na granici faza se ogleda u dva ekstremna sluaja, koji su poznati kao
mehur sa nepokretnom i mehur sa mobilnom graninom povrinom (slika 5.21). U prvom sluaju
ne postoji nikakva cirkulacija unutar mehura, pa se mehur ponaa kao vrsta estica sa neprome-
njenom povrinom. U drugom sluaju, usled relativne brzine kretanja mehura u odnosu na okolnu
tenost, postoji razvijena unutranja cirkulacija u mehuru, koji se ponaa kao deo tenosti razliite
gustine.
Cirkulacija u velikoj meri utie na fenomene na graninoj povrini mehur tenost. Strujanje
neposredno uz graninu povrinu vodi znaajnijim promenama koeficijenta prenosa mase sa
promenom veliine mehura kao i promeni njegove brzine kretanja kroz tenu fazu, slika 5.22.
Mehuri se dele na velike i male, a kritian prenik je oko 2,5 mm. Generalno, koeficijent prenosa
mase sa strane tenosti ima veu vrednost u sluaju veih mehura.

Slika 5.21 Cirkulacija povrine mehura pri prolasku kroz sloj tenosti
U aerobnim bioprocesima uvek su prisutne povrinski aktivne materije, pa se sa gotovo pot-
punom sigurnou moe rei da se mehurovi ponaaju kao mehurovi sa nepokretnom graninom
povrinom.
Slika 5.22 Uticaj veliine mehura
na brzinu kretanja kroz tenu fazu

Za prikazivanje zavisnosti koeficijenta prenosa mase sa strane tenosti od fizikih osobina
dvofaznog sistema i uslova strujanja u bioreaktoru, koriste se kriterijalne jednaine, najee u dva
oblika:
Sh Re Sc
c d
a b = + (5.72)
Sh Gr Sc
f g
e = (5.73)
gde su: a do g empirijske konstante. Bezdimenzioni brojevi u jednainama (5.72) i (5.73) su
definisani u tabeli 5.9.

Tabela 5.9 Bezdimenzioni kriterijumi u jednainama (5.72) i (5.73)
Kriterijum/
Oznaka
Fiziko znaenje Prirodna
konvekcija
Prinudna
konvekcija
Sherwood-ov
Sh
Ukupni prenos mase / prenos mase
difuzijom
L b L
k d D
L i L
k D D
Schmit-ov
Sc
Difuzivnost / masena difuzivnost
L L L
D
Grashof-ov
Gr
Sile gravitacije / sile trenja
3 2
b L L
d g D

Reynolds.ov
Re
Sile inercije / sile trenja
b b L L
d u
2
i L L
d N
Peclet-ov
Pe=ReSc
Konvektivni prenos mase / difuzioni
prenos mase
b b L
d u D

Frud-ov
Fr
Sile inercije / sile gravitacije
b
u gl

Zavisno od glavnog uzroka prenosa mase i osobina granine povrine izmeu estice
(mehuri, kapi, mikrobne elije, vrste estice) i okolne tenosti, razlikuje se vie karakteristinih
sluajeva prenosa mase.

1. Pojedinane nepokretne estice u stagnantnoj okolini.
U ovom sluaju se prenos mase odigrava difuzijom. Poto su estice nepokretne, onda je
Re=Gr=0, pa se koeficijent prenosa mase sa strane tenosti moe izraunati pomou sledee
jednaine:
Sh 2 = (5.74)
Ovaj prenos mase je beznaajan u sluaju mehurova, ali moe biti znaajan u sluaju mikro-
bnih elija, ija je gustina blizu gustine vode. Pseudostagnantni uslovi realno postoje u viskoznim
fermentacionim tenostima.
2. Pojedinane mobilne estice sa nepokretnom graninom povrinom.
Ovaj tip prenosa mase postoji u sluaju malih mehurova, u fermentacionim tenostima koje
sadre povrinski aktivne supstance i u bioreaktorima sa punjenjem (imobilisani bioloki kataliza-
tori) i perkolacionim biofiltrima.
U oblasti tzv. puzeeg strujanja tenosti oko mehura, kada je Re 1 << , vai sledea
korelacija:

1/ 3
1/ 3 1/ 3 1/ 3
0, 99Re 0, 99 0, 99
b b
L
u d
Sh Sc Pe
D

= = =

(5.75)
Terminalna brzina sferine estice je data izrazom:

2
18
b
t
L
d g
u

D
= (5.76)
gde je: D razlika gustina tenosti i estice, a g ubrzanje zemljine tee.
Zamenom jednaine (5.76) u jednaini (5.75) dobija se:

1/ 3
2/ 3
0, 37
L L
L
g
k D

=

(5.77)
Iz jednaine (5.77) se mogu izvui tri vana zakljuka:
koeficijent prenosa mase proporcionalan je koeficijentu molekulske difuzije na stepen 2/3,
kao to proizilazi iz teorije laminarnog graninog sloja;
vidljiv je jak uticaj viskoziteta tenosti; i
da bi se izraunao koeficijent prenosa mase, nije potrebno znati brzinu kretanja estice.
Za laminarno kretanje pojedinanih mehurova sa nepokretnom graninom povrinom, tj. za
Re 1 >> , vai sledea korelacija:

1/ 2 1/ 3
Sh 2 0, 60Re Sc = + (5.78)
Kao rezultat promene hidrodinamikog reima, vrednost stepena Reynolds-ovog broja se
menja od 1/3 (oblast puzeeg strujanja) na 1/2 (laminarni reim).
Za bioreaktore sa punjenjem u opsegu 10 < Re < 10
4
vai sledea korelacija:

1 2 1 3
Sh 0, 95Re Sc = (5.79)
3. Pojedinane mobilne estice s mobilnom graninom povrinom.
Mehurovi sa mobilnom graninom povrinom manje su sferini od mehurova sa nepokret-
nom graninom povrinom. Zbog viskozne interakcije izmeu gasa i tenosti, mehurovi poprima-
ju razliite oblike od elipsoida do sferine kape, zavisno od njihove veliine. Kretanje mehurova
na vie ima oblik spiralne putanje, to znaajno utie na prenos mase, a terminalna brzina mehuro-
va zavisi od njihove veliine:
a) za Re < 300 (Levich-ova korelacija)

2
27, 3
b
b
d
u

= (5.80)
b) za 300 < Re < 4000 (Mendelson-ova korelacija)

1
2
2
2
b
b
b f
gd
u
d

= +

(5.81)
Za razliite hidrodinamike reime postoje razliite korelacije za koeficijent prenosa mase:
a) za Re < 1, oblast puzeeg strujanja

1/ 2
Sh 0, 5Pe = (5.82)
b) za 1 < Re < 100
( )
1/ 2
1/ 2
Sh 0, 65Pe 1 0, 5Re = + (5.83)
c) za 100 < Re < 1000

1/ 2
1/ 2
1/ 2
2, 9
Sh 1,13Pe 1
Re

=

(5.84)
d) za Re > 1000

1/ 2
Sh 1,13Pe = (5.85)
Analizom prethodnih jednaina moe se zakljuiti da je Sherwood-ov kriterijum
proporcionalan Sehmitovom kriterijumu na stepen 1/2, to ukazuje na vei uticaj graninog sloja u
sluaju estica sa mobilnom graninom povrinom nego u sluaju estica sa nepokretnom
graninom povrinom.
4. estice sa meusobnom interakcijom.
U ovom sluaju postoje dva reima:
a) za male mehure (manji od 2,5 mm):

1/ 3 1/ 3 1/ 3
Sh 2, 0 0, 31Gr Sc 2, 0 0, 31Ra = + = + (5.86)
b) za velike mehure (vee od 2,5 mm):

1/ 3 1/ 2
Sh 0, 42Gr Sc = (5.87)
b) Specifina meufazna povrina
Specifina meufazna povrina zavisi od: veliine mehura, terminalne brzine mehura i sadr-
aja gasa, koji zavise od vrste distributera gasa (prenika otvora), protoka gasa, zapremine tenosti
u bioreaktoru i veliine mehura. Izmeu specifine meufazne povrine, srednjeg prenika mehura
i sadraja gasa postoji sledea zavisnost:

,
6
G
b sr
a
d
= (5.88)
gde je: a specifina meufazna povrina,
, b sr
d srednji prenik mehura i
G
sadraj gasa.
Veliina mehura odreena je procesima nastajanja, sitnjenja (dispergovanjem) i rastom (koa-
lescencijom) mehura. Stvaranje mehura je odreeno nestabilnostima u gasnoj struji pri njenom
prodiranju u tenost i posledica je razbijanja gasne struje na pojedinane mehurove. Dispergova-
nje mehurova zavisi od odnosa sila povrinskog napona, koje stabilizuju mehurove, i sila
smicanja, koje tee da ih usitne. Koalescencija mehurova zavisi od osobina meufazne povrine
gas tenost. U vodenim rastvorima koalescentne osobine zavise najvie od rastvorenih supstanci,
kao to su: masne kiseline, polialkoholi, elektroliti i ketoni, koje suzbijaju koalescenciju.
Pri isticanju gasa kroz mlaznicu pri malim protocima stvaraju se pojedinani mehurovi. Pre-
nik mehura se izraunava iz bilansa sila koje deluju na mehur na otvoru mlaznice:

1/ 3
0
,0
6
b
d
d
g

(5.89)
gde je:
0
d prenik mlaznice, a povrinski napon.
Pri dovoljno velikom protoku gasa, umesto pojedinanog odvajanja mehurova, na otvoru
mlaznice, formira se mlaz gasa, koji se sastoji od velikog broja gusto pakovanih mehurova nepra-
vilnog oblika. Gasni mlaz se razbija u manje mehurove. Prenik mehura u tenosti koja struji la-
minarno iznosi priblino:

,0 0
4, 27
b
d d = (5.90)
pod uslovom, koji je obino ispunjen u uslovima aerobnih bioreaktora, da je:

0
36
L
L
d
> (5.91)
Veliina mehura u oblasti dalje od mlaznice odreena je procesima dispergovanja i koale-
scencije mehurova. U tenostima sa nekoalescentnim osobinama, gde je koalescencija spor pro-
ces, favorizovana je dezintegracija mehurova, dok je u tenostima sa koalescentnim osobinama
favorizovana koalescencija mehurova. U prvom sluaju, eksterna energija (na primer, snaga mea-
nja) je najefikasnija u momentu stvaranja ili dispergovanja mehurova, dok je u drugom sluaju
ona efikasna u dispergovanju mehurova samo ako je prostorno uniformna.
Za izraunavanje specifine meufazne povrine u sudu sa mealicom preporuuje se empi-
rijska korelacija Calderbank-a:

( )
0.5 0.4
0.2
0.6
1, 44
L L G
t
P V u
a
u

=

(5.92)
gde je: u
G
prividna brzina proticanja gasa, a u
t
terminalna brzina mehura.
c) Pogonska sila prenosa (rastvorljivost kiseonika)
Rastvorljivost gasova, naroito kiseonika i ugljendioksida neophodan je parametar pri pro-
jektovanju bioprocesa, pre svega sa aspekta postavljanja bilansa mase i odreivanja zapreminskog
koeficijenta prenosa mase. Rastvorljivost gasova se izraava na vie naina, ali se obino koriste:
Henry-eva konstanta (ako vai Henry-ev zakon), Bunsen-ov koeficijent i koncentracija.
U zavisnosti od naina izraavanja koncentracije, Henry-eva konstanta se definie kao:

p
He
c
= (5.93)
'
p
He
x
= (5.93)
''
p
He
cRT
= (5.94)
gde je: p parcijalni pritisak, c koncentracija rastvorenog gasa i x molski udeo rastvorenog
gasa.
Bunsen-ov koeficijent se definie kao zapremina gasa svedena na normalne uslove (0 C,
101,3 kPa), koja je apsorbovana po jedinici zapremine rastvaraa pri parcijalnom pritisku gasa od
101,3 kPa. Ako je rastvorljivost gasa mala, onda je:

1 273
'' He T
= (5.95)
Bunsen-ov koeficijent se moe preraunati u koncentraciju rastvorenog kiseonika pomou
jednaine:

6
0
10
101, 3
G
pM
c
V
= (5.96)
gde je: c koncentracija rastvorenog gasa izraena u mg O
2
/dm
3
, p parcijalni pritisak gasa u
kPa, M
G
molarna masa gasa u g/mol, V
0
molarna zapremina gasa na normalnim uslovima u
cm
3
/mol (za kiseonik 22,395, a za ugljenikdioksid 22,258 cm
3
/mol).
Koncentracija kiseonika (u mg O
2
/dm
3
) u vodenom rastvoru koji je u ravnotei sa zasienim
vazduhom

moe se izraunati pomou jednaine:

( )
( )
. 6 0
0
.
3210 0, 2094
2, 954
101322, 395
uk s
uk s
P P
c P P
= = (5.97)
gde je: P
uk
ukupni pritisak i
o
s
P napon vodene pare.
Odreivanje rastvorljivosti kiseonika. Rastvorljivost kiseonika se odreuje hemijskim i fizi-
kim metodima. Hemijski metodi se zasnivaju na analizi zasienog rastvora kiseonika, pa nisu naj-
pogodniji za odreivanje rastvorljivosti u toku bioprocesa zbog prirode hranljivih podloga. Fizike
metode se zasnivaju na odreivanju koliine gasa koja je desorbovana iz zasienog rastvora (desor-
pcioni metod) ili koliine gasa koja je potrebna za dobijanje zasienog rastvora (saturacioni metod).
Za merenje rastvorljivosti kiseonika u hranljivim podlogama u prisustvu mikroorganizama
najpouzdaniji je saturacioni metod. Najpre se tenost degazira pomou vakuuma, a gubitak vode
isparavanjem iz sistema nadoknadi dodatkom degazirane vode. Zatim se tenost dovede u kontakt sa
suvim vazduhom, uz meanje magnetnom mealicom. Pomou manometra prati se promena pritiska
sa vremenom (slika 5.23). Zasiavanje
traje 1 do 4 minuta, u zavisnosti od viskozi-
teta tenosti. Ako je koncentracija
mikrobne biomase u podlozi velika, onda
se doda odreena koliina formalina, da bi
se smanjio efekat respiracije.
Rastvorljivost kiseonika se izraunava na
osnovu ukupnog pada pritiska u stanju
ravnotee.
Faktori koji utiu na rastvorljivost
gasova. Rastvorljivost gasova u tenosti
zavisi od pritiska, temperature, kao i od
prirode i sastava tenosti. U industrijskim
bioprocesima radni pritisak je blizu
atmosferskog, pa se Henry-ev zakon moe
primeniti sa zanemarljivom grekom.
Za izraunavanje rastvorljivosti
kiseonika i ugljendioksida u vodi izraene
u obliku Bunsen-ovog koeficijenta u
opsegu temperatura od 0 do 50C
preporuuje se empirijska korelacija:

Slika 5.23 Tipina promena pritiska u
toku odreivanja rastvorljivosti
kiseonika u prisustvu mikroorganizma
saturacionim metodom

2 3 4
a bT cT dT eT = + + + + (5.98)
gde je: T temperatura izraena u C. Vrednosti koeficijenata u jednaini (5.98) date su u tabeli 5.10.

Tabela 5.10 Vrednosti koeficijenata u jednaini (5.98)
Koeficijent Kiseonik Ugljendidioksid
a 4,900
.
10
-2
1,720
b -1,335
.
10
-3
-6,689
.
10
2

c 2,759
.
10
-5
1,618
.
10
3

d -3,235
.
10
-7
-2,284
.
10
5

e 1,614
.
10
-9
1,394
.
10
-7

U sluaju prisustva organskih supstanci i neorganskih soli, to je redovan sluaj kod hran-
ljivih podloga, rastvorljivost kiseonika se smanjuje. Izuzetak ine jedino alkoholi sa malim brojem
C atoma, koji poveavaju rastvorljivost kiseonika. Uticaji veeg broja rastvorenih supstanci na
rastvorljivost gasova (izraena preko Bunsen-ovog koeficijenta) su logaditivni, tj.:

0 0
log log
i
i

=

(5.99)
gde je: rastvorljivost gasa u rastvoru,
0

rastvorljivost gasa u vodi i
i
rastvorljivost gasa
u rastvoru ite rastvorene supstance iste koncentracije kao u posmatranom rastvoru.
Efekat elektrolita na rastvorljivost gasova se najpouzdanije opisuje Schumpe-AdlerDecker-
ovom korelacijom:

0
log
j j
j el
H I
(5.100)
gde je: H
j
parametar specifian za gas, jon i temperaturu (tabela 5.11), l
j
doprinos jona j
jonskoj jaini rastvora

1
2
j j j
I c z = (5.101)
gde su: c
j
i z
j
koncentracija (u mol/dm
3
) i naelektrisanje jona j. Vrednosti parametra na
razliitim temperaturama su vrlo bliske, a preporuuje se da se koriste vrednosti na najblioj
temperaturi, a ne interpolisane vrednosti. Izraunavanje mora biti bazirano na sastavu rastvora,
tako da, na primer, neutralizacija baze i kiseline (1 M NaOH +1 M HCl = 1 M NaCl) ili
delimina disocijacija kiseline (H
2
SO
4
= H
+
/HSO
4
-
, a ne 2H
+
/SO
4
2-
; KH
2
PO
4
= K
+
/H
2
PO
4
-
, a ne
K
+
2H
+
/PO
4
3-
) mora da budu uzete u obzir.

Tabela 5.11 Parametar H
j
u jednaini (5.100)
Kiseonik Ugljendioksid Jon
20 C 25 C 37 C 25 C
H
+
-0,771 -0,776 -0,803 -0,319
Na
+
-0,570 -0,568 -0,577 -0,130
K
+
-0,593 -0,587 -0,578 -0,196
NH
4
+
-0,704 -0,681 -0,252
Mg
2+
-0,308 -0,297 -0,321 -0,078
Ca
2+
-0,293 -0,309 -0,316 -0,073
Mn
2+
-0,324 -0,325 -0,084
Fe
2+
-0,078
Cu
2+
-0,312 -0,325 -0,090
Fe
3+
-0,244
Cl
-
0,843 0,849 0,861 0,339
OH
-
0,955 0,943 0,917
NO
3
-
0,827 0,802 0,821 0,293
HSO
4
-
0,945 0,955 0,935 0,436
HCO
3
-
1,076 0,861

Tabela 5.11 Parametar H
j
u jednaini (5.100) (nastavak)
Kiseonik Ugljendioksid Jon
20 C 25 C 37 C 25 C
H
2
PO
4
-
0,997
SO
4
2-
0,458 0,460 0,448 0,213
CO
3
2-
0,467 0,447
HPO
4
2-
0,477
PO
4
3-
0,308

Uticaj organskih supstanci na rastvorljivost gasova obino se opisuje empirijskom
jednainom:

0
log
os os
os
K c
= (5.102)
gde je: c
OS
koncentracija organske supstance (u g/dm
3
) K
OS
konstanta specifina za odreeni
par organska supstanca gas, skoro nezvisna od temperature (tabela 5.11).
Rastvorljivost gasova u rastvorima sloenog sastava, kao to su hranljive podloge i
fermentacione tenosti, moe se izraunati primenom logaditivnog pravila, tj. ukljuivanjem
uticaja svih ili bar glavnih komponenata:

0
, ,
log
j j os i os i
j i
H I K c
= +

(5.103)
Promena sastava hranljive podloge u toku bioprocesa, kao rezultat konverzije supstrata u
biomasu, biosinteze prozvoda i dodavanja kiseline ili baze radi odravanja pH ili drugih hranljivih
komponenti radi prehranjivanja, izaziva promenu rastvorljivosti kiseonika. Rastvorljivost
kiseonika u fermentacionoj tenosti moe se izraunati pomou logaditivne jednaine, s tim to
se mora znati sastav fermentacione tenosti bar u odnosu na glavne komponente. Ovaj tzv.
direktni metod je pouzdan kada su glavne komponente podloge ugljeni hidrati i soli, dok je
nepouzdan ako se hranljiva podloga sastoji uglavnom od proteina i albumina.
d) Faktori koji utiu na zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika
U biotehnologiji se najee koristi zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika (
L
k a ),
jer se mnogo lake eksperimentalno odreuje nego specifina meufazna povrina ili koeficijent
prenosa mase sa strane tenosti. Zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika zavisi od brojnih
faktora od kojih su najvaniji: protok vazduha, intenzitet meanja, reoloke osobine hranljive pod-
loge i antipenuavci.
Uticaj protoka vazduha. Nezavisno od vrste bioreaktora, poveanje protoka vazduha, pove-
ava vrednost zapreminskog koeficijenta prenosa mase kiseonika. Uticaj protoka vazduha kod
bioreaktora sa mealicom je znatno manji nego uticaj intenziteta meanja, ak i kad se protok vaz-
duha poveava do vrednosti koja izaziva plavljenje mealice. U bioreaktorima tipa barbotane ko-
lone zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika se linearno poveava sa protokom vazduha.
Uticaj intenziteta meanja. Intenzitet meanja u bioreaktorima sa eksternim meanjem, ima
znaajan uticaj na vrednost zapreminskog koeficijenta prenosa mase kiseonika iz vie razloga. Po-
veanje smicajnih sila dovodi do sitnjenja mehurova i formiranja vee meufazne povrine, to
doprinosi brem prenosu mase kiseonika. Zbog turbulencije u ganinom sloju koeficijent prenosa
mase sa strane tenosti se poveava sa smanjenjem veliine mehura. Meanje produava zadrava-
nje mehura u disperziji, to omoguava bolje korienje kiseonika.
Uticaj reolokih osobina hranljive podloge. Reoloke osobine imaju veliki uticaj na
zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika. Generalno, sa poveanjem viskoziteta tenosti
vrednost zapreminskog koeficijenta prenosa mase kiseonika se smanjuje. Promena viskoziteta
hranljive podloge tokom bioprocesa zbog promene njenog sastava je obino zanemarljiva, osim
ako je skrob sastojak podloge ili ako se produkuju polimeri i nii alkoholi. Kvasci i bakterije ne
utiu znaajno na viskozitet fermentacione tenosti koja se ponaa blisko njutnovskim fluidima.
Suprotno tome, plesni i streptomicete, zavisno od njihovog morfolokog oblika, znaajno utiu na
viskozitet fermentacione tenosti. Po pravilu, filamentni oblici formiraju jako viskozne nenjutnov-
ske tenosti.
Uticaj pene i antipenuavaca. Formiranje pene u toku bioprocesa je nepoeljno, jer pena ima
negativan efekat na prenos mase kiseonika. Prisustvo pene u zoni oko mealice moe uticati i na
efikasnost meanja. Radi smanjenja penuanja, dodaju se antipenuavci, koji smanjuju povrinski
napon, ali i brzinu prenosa mase kiseonka i do 50%. Pri njihovom doziranju, mora se biti veoma
oprezan ili se u odreenim sluajvima moraju ugraditi mehaniki razbijai pene.
e) Eksperimentalni metodi za odreivanje zapreminskog koeficijenta prenosa mase kiseonika
Najpovoljnije je da se zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika meri tokom biopro-
cesa. Ovo je povezano sa nizom praktinih problema, pre svega, za opasnost od kontaminacije.
Obino se pribegava upotrebi modela hranljive podloge, iji sastav mora biti to pribliniji realnim
uslovima. Ponekad, ista voda moe posluiti kao model, ali se moraju uvaiti injenice da ona
ispunjava samo neke od traenih uslova.
Postoje metodi koji su primenljivi na modele hranljive podloge i metodi koji su primenljivi
na itav bioproces. Metodi koje se primenjuju za hranljive podloge su:
apsorpcioni,
hemijski (sulfitni) i
biohemijski (glukozo-oksidazni).
Od metoda koji su primenljivi u toku bioprocesa, najee korieni su:
dinamiki,
stacionarni i
bilansni metod.
1. Metod apsorpcije. Po ovom metodu se prvo kroz tenost u bioreaktoru provodi azot, da bi
se koncentracija kiseonika smanjila skoro na nulu, a potom se produvava vazduh, uz meanje.
Tokom aeracije se kontinualno prati poveanje koncentracije kiseonika u tenosti ili u izlaznom
gasu pomou kiseonine elektrode ili masenog spektrometra, respektivno. Zavisnost koncentracije
rastvorenog kiseonika od vremena je data na slici 5.24.

Slika. 5.24 Zavisnost promena koncentracije kiseonika u tenosti od vremena u
toku aeracije tenosti
Ako se pretpostavi da je tenost idealno izmeana, onda vai jednaina (5.54) koja predstav-
lja bilans mase kiseonika u tenoj fazi ima sledei oblik:

( )
*
L
dc
K a c c
dt
= (5.104)
Ako se uvede normalizovana vrednost koncentracije rastvorenog kiseonika
*
c c c = , pret-
hodna jednaina dobija oblik:
( ) 1
L
dc
k a c
dt
= - (5.105)
Uz pretpostavku da je zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika konstantan, nakon
integrisanja, dobija se:
( ) ln 1
L
c k at const - = - + (5.106)
Zavisnost ln(1 ) c - od vremena je prava linija s nagibom
L
k a (slika 5.24). Jednaina
(5.106) pokazuje da nije nepohodno poznavati poetnu koncentraciju rastvorenog kiseonika, da bi
se primenio ovaj metod
Najozbiljniji nedostaci apsorpcionog metoda su injenice da osnovni uslov .
L
k a const =
obino nije ispunjen, kao i da se koncentracija kiseonika meri u jednoj taki, koja u velikom bio-
reaktoru ne mora da bude reprezentativna. Nepovoljna je i injenica da se kod velikih bioreaktora
mora potroiti velika koliina azota da bi se izvrila desorpcija kiseonika.
2. Sulfitni metod. Reakcija oksidacije sulfita u sulfat pomou rastvorenog kiseonika u
prisustvu nekih jona, kao to su Co
2+
ili Cu
2+
, odvija se po sledeem mehanizmu:

2- 2-
3 2 4
1
SO + O SO
2

Pod uslovom da se reakcija oksidacije sulfita odigrava na graninoj povrini (a ne i u tenom
filmu), to znai da je njena brzina limitirana brzinom prenosa mase kiseonika iz gasne u tenu fa-
zu, a koncentracija kiseonika u rastvoru sulfita jednaka nuli, kao i da je tenost idealno izmeana,
zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika se moe izraunati iz jednaine:

max
*
( )
L
OTR
k a
c
= (5.107)
gde je:
max
( ) OTR makismalna brzina prenosa mase kiseonika, koja je povezana sa brzinom
oksidacije sulfita:

max
1
( )
2
sulf
dc
OTR
dt
= - (5.108)
Prilikom odreivanja brzine oksidacije sulfita, neproreagovani sulfit iz uzorka rastvora
sulfita, uzetog posle odreenog vremena aeracije rastvora, oksidie se u viku joda, a zatim se
viak joda odreuje titracijom pomou natrijumtiosulfata uz skrob kao indikator.
Prednost sulfitnog metoda je u njegovoj relativnoj jednostavnosti i tanosti. Metod traje rela-
tivno dugo, a uticaj neistoa u sulfitu na brzinu oksidacije moe biti znaajan. Ogranienje ovog
metoda je u tome to se jednom hemijskom reakcijom aproksimiraju zbivanja u biorektoru, a i ce-
na sulfita koji treba dodati u bioreaktor moe biti visoka u sluaju biorektora velike zapremine.

Slika 5.25 Promena koncentracije
kiseonika u tenosti tokom
odreivanja dinamikim
metodom
3. Dinamiki metod. Dinamiki metod
omoguava da se brzina prenosa mase kiseo-
nika odredi u toku aerobnog bioprocesa. Metod
se zasniva na praenju promene koncentracije
rastvorenog kiseonika pomou kiseonine elek-
trode. Promena koncentracije kiseonika tokom
odreivanja prikazana je na slici 5.25. Tokom
procesa, u jednom trenutku se prekine sa do-
vodom vazduha u bioreaktor (A), tako da kon-
centracija kiseonika poinje da opada zbog res-
piracije mikroorganizama. Potom se ponovo
dovodi kiseonik (B) sve dok se ne postigne rav-
notea izmeu brzine prenosa mase kiseonika i
brzine respiracije (C).
Bilans mase kiseonika u tenoj fazi u ar-
nom bioreaktoru se moe predstaviti jedna-
inom (5.56) koja se, posle deljenja sa
*
c ,
transformie u oblik:
( )
2
1
L O
dc
k a c r
dt
= - - (5.109)
gde je:
*
c c c = normalizovana koncentracija rastvorenog kiseonika, a
2 2
O O
* r r c =
normalizovana brzina potronje kiseonika. Reenje jednaina (5.109) zasniva se na sledeim
pretpostavkama:
brzina potronje kiseonika se ne menja u toku eksperimenta, niti dolazi do promene
viskoziteta i gustine fluida,
meanje tene faze je idealno,
uticaj dinamikog ponaanja gasa u fluidu se zanemaruje i
dinamika kiseonine elektrode se zanemaruje.
U prvom delu eksperimenta, kada nema protoka vazduha, brzina prenosa kiseonika je jed-
naka nuli (poto je apsorpcija kiseonika na slobodnoj povrini tenosti zanemarljiva) pa je:

2
O
dc
r
dt
= - (5.110)
Odavde sledi da je normalizovana brzina respiracije jednaka nagibu pravolinijskog dela
zavisnosti normalizovane koncentracije rastvorenog kiseonika sa vremenom.
Kada vazduh pone ponovo da se dovodi u biorektor, postepeno se dolazi do take C u kojoj
je uspostavljeno kvazi-stacionarno stanje, a koncentracija kiseonika je jednaka
s
c pa je:

2
(1 ) 0 o
L s
dc
k a c r
dt
= = (5. 111)
odnosno:

2
1
O
s
L
r
c
k a
= - (5. 112)
gde je:
*
s s
c c c = normalizovana koncentracija rastvorenog kiseonika u kvazi-stacionanom
stanju.
Sada se jednaina (5.109) moe napisati u drugom obliku:
( ) c c a k
a k
r
c a k
dt
c d
s
L
L
o
L
=
=
2
1 (5.113)
Nakon integrisanja, dobija se:
( ) ln .
s L
c c k at const - = - + (5.114)
Iz ovoga sledi da se k
L
a moe izraunati iz nagiba zavisnosti ( ) ln
s
c c - od t.
Dianamiki metod je brz, relativno jednostavan i primenljiv u toku aerobnog bioprocesa. Je-
dino se mora voditi rauna da koncentracija kiseonika ne padne ispod kritine vrednosti za mikro-
organizme.
4. Stacionarni metod. Ovaj metod se bazira na ravnotei izmeu potronje i apsorpcije
kiseonika u kvazi-stacionarnom stanju, gde je 0 dc dt = , pa iz jednaine (5.56) sledi:
( )
2
*
L s O
k a c c r - = (5.115)
Ako se ravnotena i kvazi-stacionarna koncentracija izmere, a brzina potronje kiseonika
izrauna ili eksperimentalno odredi, onda se zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika moe
izraunati:

2
*
O
L
s
q
k a
c c
=
-
(5.116)
5. Bilansni metod. Ovaj metod se zasniva na direktnom merenju koliine kiseonika koja se
razmenjuje izmeu vazduha i tenosti u toku aerobnog bioprocesa. Primenom masenog bilansa
moe da se odredi brzina prenosa mase kiseonika:

1
vu u u vi i i
L u i
Q P y Q Py
OTR
RV T T

=

(5.117)
gde je: R gasna konstanta, V
L
zapremina tenosti, Q
V
, T, P i y zapreminski protok,
temperatura, pritisak i zapreminski udeo kiseonika u vazduhu na ulazu (u) i izlazu (i) iz
bioreaktora.
Ako se ravnotena i aktuelna koncentracija kiseonika ( * c i c
L
) izmere, onda se zapreminski
koeficijent prenosa mase kiseonika moe izraunati:

( ) *
L
L
OTR
k a
c c
=
-
(5.118)
f) Empirijske korelacije za izraunavanje koeficijenta prenosa mase kiseonika
Korelacije za izraunavanje vrednosti zapreminskog koeficijenta prenosa mase kiseonika u
osnovi imaju oblik:

1
a
b
L G
L
P
k a K u
V

=

(5.119)
Cooper i saradnici su predloili korelaciju:

0.95
0.67
1 L G
L
P
k a K u
V

=

(5.120)
koja se i grafiki moe prikazati kao zavisnost
L
k a od
L
P V za razliite vrednosti u
G
, kako je to
prikazano na slici 5.26.
Calderbank je predloio korelaciju:

0.4
0.5 0.5
2 L G i
L
P
k a K u N
V

=

(5.121)
gde je: N
i
brzina obrtanja mealice. Grafika zavisnost k
L
a za kiseonik prema jednaini 5.126
je data na slici 5.27.

Slika 5.26 Zavisnost zavisnost
L
k a od
L
P V za razliite vrednosti u
G

Slika 5.27 Prikaz zavisnosti k
L
a za koseonik prema Calderbank-ovoj jednaini

225
6. PRIPREMNA FAZA U BIOTEHNOLOKOJ
PROIZVODNJI
Pod pripremnim fazama u biotehnolokoj proizvodnji podrazumevaju se:
priprema vode,
priprema industrijskih mikrobnih (hranljivih) ili enzimskih podloga,
sterilizacija opreme, podloga i vazduha i
priprema inokuluma (starter kultura)
6.1. PRIPREMA VODE ZA POTREBE BIOTEHNOLOKE PROIZVODNJE
Na prvi pogled, ogromna koliina vode od priblino 34 milijardi km
3
na Zemlji je garancija
za uspeno snabdevanje svetskog stanovnitva svim potrebama, od vode za pie do vode za indus-
triju, navodnjavanje, energetiku, transport i rekreaciju. Naalost, samo 2,4% vode je slatka voda
pogodna za upotrebu. Najvei deo slatke vode nalazi se zarobljen u ledu na polovima nae planete
(78,1%) i podzemlju (21,0%), dok se vrlo malo nalazi u slatkovodnim jezerima (0,37%) i rekama
(0,005%).
ovek se moe snabdevati vodom iz bilo kog mesta u hidrolokom ciklusu. Uslov za to je da
njen kvalitet na tom mestu odgovara standardima kvaliteta za datu namenu ili da se, ekonomski
prihvatljivim postupcima pripreme, voda moe dovesti do potrebnog kvaliteta. Na nivou sadanjeg
tehnikotehnolokog razvoja i finansijskih mogunosti, ovek nije u stanju da izuzima vodu za
svoje potrebe iz svih delova hidrolokog ciklusa, prvenstveno ne iz polarnih i planinskih lednika
gde vode ima najvie. Vodu je najlake uzimati iz podzemlja na razumnim dubinama i iz
povrinskih izvorita (reke i jezera), ali je jasno je da je koliina vode koja se moe direktno ko-
ristiti veoma ograniena.
6.1.1. Osobine voda
Od brojnih osobina koje voda ima, a od znaaja su za njenu industrijsku primenu, najbitnije
su: temperatura take mrnjenja i kljuanja, kiselost ili alkalnost, gustina, toplotni kapacitet,
elektrina provodljivost, mineralizacija (koliina rastvorenih minerala) i magnetna svojstva. Sva
ova svojstva zavise od istoe vode, tj. od koliina i vrsta rastvorenih supstanci u njoj.
Hemijski ista voda (uslovno) je providna i bezbojna, a u debljem sloju ima plaviastu boju.
Ona praktino nema nikakvog ukusa i mirisa, ali nama, naviknutim na prirodnu vodu u kojoj je
rastvorena izvesna koliina minerala, ona se ini bljutavom.
Temperatura. Teno stanje vode, na standardnom pritisku, omeeno je temperaturom take
mrnjenja (0C) i take kljuanja (l00C). Ova temperaturna oblast odreuje takozvanu
biokinetiku zonu, tj. oblast u kojoj je mogu opstanak pojedinih ivih bia, kao i njenu
industrijsku primenu pod uslovima normalnog pritiska.
Kiselost ili alkalnost vode ima veliki znaaj za njenu upotrebljivost. Za pie i upotrebu u do-
mainstvu voda treba da ima pH vrednost 6,88,5. Sa takvom pH vrednou ukus vode je neutra-
lan. Odstupanja od tih pH vrednosti ine vodu neprijatnom za pie, pa i zdravstveno tetnom.
Gustina iste vode na +4 C iznosi 1,0 g/cm
3
. Minerali (soli) rastvoreni u vodi poveavaju
njenu gustinu, dok neke organske materije, na primer, etanol, smanjuju gustinu vode.
Specifina provodljivost hemijski iste vode je veoma mala, pa se moe rei da je ona skoro
idealan izolator. Sa rastvaranjem pojedinih supstanci, provodljivost vode naglo raste. Zbog toga je
ovaj parametar dobar pokazatelj istoe vode.
Toplotna provodljivost vode je veoma mala, dok su specifina toplota i toplota isparavanja
velike. Ove osobine ine vodu veoma povoljnim prenosiocem toplote.
6.1.2. Vrste voda
Iz praktinih i tehnikih razloga voda se obino deli prema mestu pojave u prirodi, stepenu
istoe i upotrebi (tabela 6.1). Prirodne vode (povrinske i podzemne) su izvorita za sve ostale
vrste voda, pa e biti razmatrane detaljnije.
Tabela 6.1 Vrste voda prema razliitim kriterijumima
Kriterijum Vrsta
Mesto pojave u prirodi Atmosferska voda (kia, sneg, magla)
Podzemna i izvorska voda
Povrinska voda (reke, jezera, potoci, vodene akumulacije)
Hemijski vezana i kristalna voda u mineralima
Hidrataciona voda u neorganskim i organskim supstancama, koja
nije hemijski vezana; otparavanjem se moe ukloniti
Stepen istoe Sirova, nepreiena voda
ista, mehaniki preiena voda
Omekana, delimino ili potpuno demineralizovana voda
Destilovana voda
Otpadna, zagaena voda
Nain upotrebe Voda za pie,
Voda za pranje (sanitarna voda),
Voda za tehnoloku upotrebu (procesna i tehnika voda),
Voda za ribolov i rekreaciju i
Voda za navodnjavanje.

6. PRIPREMNA FAZA U BIOTEHNOLOKOJ PROIZVODNJI 227
6.1.3. Sastav prirodnih voda
U prirodnim vodama nalazi se niz rastvorenih supstanci. I najia atmosferska voda, u zoni
nezagaene prirode, predstavlja rastvor koji sadri CO
2
, O
2
, N
2
, NH
3
, i dr., dok u zagaenim zona-
ma sadri jo i SO
2
, H
2
S, N
x
O
y
, HCl i a. Sastav povrinskih voda jako varira. Najie su vode
brdskih potoka i reka, jer sadre veoma malo organskih supstanci, mikroorganizama i rastvorenih
soli. Kvalitet renih voda, koje ovek najvie koristi, jako varira, od uslovno istih do veoma zaga-
enih, to zavisi od vrste, koliine i zagaenosti voda koje se u njih ulivaju. Vodoakumulacije, ko-
je postaju jedan od najvanijih izvorita vode za snabdevanje, variraju u sastavu, to zavisi od sta-
rosti akumulacije, geolokog sastava zemljita, okruenja i kvaliteta voda kojima se pune. Uobia-
jeni sastojci prirodnih (nezagaenih) voda prikazani su na slici 4.1. Prirodni sastav voda u dana-
njim uslovima moe se znaajno pogorati zbog zagaivanja vazduha i zemljita sa kojima voda
dolazi u kontakt u hidrolokom ciklusu.
Rastvorene soli dospevaju u vodu rastvaranjem minerala pri njenom prolasku kroz zemljinu
koru. Od rastvorenih supstanci redovno su prisutne soli kalcijuma, magnezijuma i natrijuma u ob-
liku bikarbonata i u manjoj meri u obliku hlorida, sulfata i nitrata. Soli kalcijuma i magnezijuma
vodi daju tvrdou. Bikarbonati kalcijuma i magnezijuma daju karbonatnu tvrdou, a ostale soli
ovih elemenata daju nekarbonatnu tvrdou. Zagrevanjem (kuvanjem) vode iz nje se izdvaja bikar-
bonatna tvrdoa u obliku kamenca na sudovima, razmenjivaima toplote itd. Ove naslage se mogu
ukloniti rastvaranjem u razblaenoj siretnoj ili sonoj kiselini. U pojedinim geografskim podru-
jima vode iz bunara, posebno arterskih i subarterskih, mogu sadravati poveane koliine gvoa,
mangana i amonijaka, a ponegde arsena, kao i huminskih jedinjenja (proizvod raspadanja biljnog
materijala).
Rastvoreni gasovi (kiseonik, azot, ugljendioksid), obino dospevaju u vodu njenim
kontaktom sa vazduhom (padanjem kie i snega, kao i kontaktom povrina vode vazduh).
Amonijak u vodu dospeva raspadanjem (truljenjem) organskih supstanci (uginule biljke i i-
votinje, fekalije iz komunalnih otpanih voda), spiranjem sa zemljita ubrenih azotnim ubrivima,
zagaenim vodama iz industrije ili iz zagaenog vazduha. Takoe, pojava amonijaka u vodi se
moe javiti i kao posledica geolokog sastava stena koje su u kontaktu sa podzemnim izdanima.
Suspendovane materije su skoro redovno prisutne u povrinskim vodama, a u podzemnim
vodama ih u principu nema. Suspendovane materije dospevaju u povrinske vode spiranjem sa
zemljita i erozijom.
Organske supstance u vodi su prirodna, sintetska i jedinjenja nastala u toku pripreme vode
za upotrebu (pie). Prirodna organska jedinjenja dospevaju u vodu raspadanjem (truljenjem) ivo-
tinjskih ili biljnih organizama, kao i preko komunalnih otpadnih voda i otpadnih voda prehram-
bene industrije i biotehnologije. Sintetska organska jedinjenja, koja ukljuuju veliki broj supstanci,
od pesticida i tenzida (povrinski aktivne materije), dospevaju u vodu kao zagaenje usled ove-
kovog nemara. Organska jedinjenja nastala u toku pripreme vode, proizvodi su razlaganja i reago-
vanja prirodnih ili sintetskih organskih jednjenja sa sredstvima za dezinfekciju vode (hlor, hlordi-
oksid, ozon). Najvei deo organskih jedinjenja koja se nalaze u vodi imaju izrazito tetno delova-
nje na ljudsko zdravlje.
Kvalitet svih voda, koje su ukljuene u hidroloki ciklus, uzajamno je zavisan. Sastav pod-
zemnih voda je u direktnoj zavisnosti od stanja povrinskih voda, koje, u svom kruenju do njih
dospevaju. Izvorita povrinskih voda predstavljaju svojevrsne eko-sisteme, koji se odlikuju pri-
sustvom organskih i neorganskih supstanci. One u njih dospevaju prirodnim putem (eutrofikacija)
ili kao posledica delovanja antropogenog (ljudskog) faktora (zagaenje ili saprobnost). Eutrofi-
kacija je prirodni proces zagaivanja prirodnih voda i, u principu, je niskog inteziteta. Saprobnost
akvatinog eko-sistema iskazuje direktan ili indirektan uticaj antropogenog faktora. On moe biti
velikog intenziteta i moe dovesti do potpunog razaranja akvatinog eko-sistema.
Prema koliini zagaujuih supstanci i intezitetu primarne produkcije u vodi, povrinske pri-
rodne vode se dele na:
oligotrofne, slabo produktivne i siromane hranom,
eutrofne, vrlo produktivne i bogate hranom, i
distrofne, slabo produktivne, u izvesnom smislu odumirue vode.
6.1.4. Zagaivanje prirodnih voda
Pod zagaivanjem prirodnih voda podrazumeva se unoenje poveanih koliina
organskih ili neorganskih supstanci u odnosu na normalna zbivanja u prirodi. Povrinske vode
se u hidrolokom ciklusu zagauju na tri naina:
izlivanjem otpadnih (zagaenih) voda,
prolaskom padavinskih voda kroz zagaeno zemljite (pre svega neuslovna smetlita,
jalovita i deponije) i
prolaskom kinih kapi kroz zagaenu atmosferu.
Uticaj pojedinih zagaivaa na zagaivanje prirodnih voda je razliit. Po svojoj prirodi,
zagaenja koja potiu iz naselja bez industrije, imaju daleko manje tetan uticaj od industrijskih i
pojedinih rasutih zagaivaa. Takoe, nije istovetan uticaj razliitih industrijskih objekata. Manje
su tetne otpadne vode prehrambene industrije i biotehnologije, u odnosu na otpadne vode
hemijske industrije, ali to treba prihvatiti uslovno, do odreenih nivoa, kada i one mogu postati
veoma opasne. Primer za to je, u ovom momentu Baki kanal kao veoma zagaen vodotok,
upravo vodama prehrambene industrije.
6.1.5. Klasifikacija prirodnih voda prema kvalitetu
Klasa kvaliteta vode odreuje se fiziko-hemijskim ispitivanjima. Bez uvida u mikrobiolo-
ke, bioloke i radioloke karakteristike, ocena kvaliteta vode i njena klasifikacija bila bi nepreciz-
na i mogla bi dovesti do grubih greaka. Zbog toga, klasifikaciju prirodnih voda treba obavljati na
osnovu integralnog sistema kvaliteta. Njegovom primenom se utvruje, prati i obezbeuje stabil-
nost vodenog eko-sistema i odranje kvaliteta vode na nivou utvrene klase i zahteva za upotrebu
u razliite svrhe. Na osnovu parametara kvaliteta (tabela 6.2), prirodna voda se svrstava u etiri
klase kvaliteta prema graninim vrednostima nekih pokazatelja kvaliteta.
Voda I klase nalazi se u prirodnom, nezagaenom stanju i moe se bez posebne obrade di-
rektno koristiti kao voda za pie i za potrebe u prehrambenoj industriji. Pre korienja vode ovog
kvaliteta, primenjuje se samo dezinfekcija, radi spreavanja sekundarne infekcije u rezervoarima i
u vodovodnoj mrei. Ovaj kvalitet imaju izvorske vode i vode nekih bunara, zatim vode nekih vo-
dotokova i jezera u nezagaenoj prirodi, prvenstveno u brdskim i planinskim predelima.
Voda II klase se u prirodnom stanju moe koristiti za rekreaciju i gajenje manje kvalitetnih,
vrsta riba (aran, amur, tolstolobik, som). Za korienje u domainstvu, prehrambenoj industriji i
biotehnologiji ova voda se mora prethodno obraditi postupcima bistrenja i dezinfekcije. U ovu kla-
su voda spadaju manje zagaene povrinske vode i vode nekih bunara.
Voda III klase moe se upotrebiti za navodnjavanje, a za korienje u domainstvu i pre-
hrambenoj industriji, mora se prethodno obraditi postupcima bistrenja i sloenim postupcima
uklanjanja tetnih sastojaka. Vode ove klase su nepodesne za vodosnabdevanje. Postupci za njiho-
vo preiavanje su veoma sloeni, a preiena voda ima suvie veliku i za nae uslove teko
prihvatljivu cenu.
Voda IV klase je veoma zagaena i moe se upotrebljavati samo posle sloene obrade, pa
obraena voda ima veoma visoku cenu.
Voda van klase. Vode ove vrste u prirodi ne bi smelo biti. Takvo zagaenje mogu imati sa-
mo otpadne vode pre preiavanja. Korienje ove klase voda za vodosnabdevanje krajnje je ne-
prihvatljivo.
Tabela 6.2 Granine vrednosti nekih parametarta kvaliteta povrinskih voda (po trenutno
vaeim pravilnicima)
Klasa
Pokazatelj kvaliteta I II III IV
Rastvoreni O
2
(mg/dm
3
) 8 6 4 3
Zasienost O
2
(%):
- saturacija 90105 7590 5075 3050
- supersaturacija - 105115 115125 125130
BPK
5
(mg O
2
/l) do 2 4 7 20
HPK iz utroka KMnO
4
(mg O
2
/1) do 10 12 20 40
Suspendovane materije (mg/dm3) do 10 30 80 100
Suvi ostatak filtrirane vode (mg/dm
3
) do 350 1000 1500 -
pH 6,88,5 6,88,5 6,09,0 6,09,0
Najverovatniji broj koliformnih bakterija
u litru vode:
2.000 100.000 200.000 -
- za kupanje - 20.000 - -
Stepen bioloke produktivnosti (samo za
jezera)
oligotrofni umereno eutrofni -

Stepen saprobnosti po Liebermannu - oligo-
-
mezo
mezo
(samo za povrsinske vode) - saprobni saprobni saprobni
Toksine materije, izmena temperature i
drugi pokazatelji tetnosti
Ne smeju se nalaziti ni u jednoj klasi iznad propisanih
granica
6.1.6. Korienje voda
Dve glavne oblasti korienja voda su za snabdevanje stanovnitva (voda za pie) i industri-
je. U cilju zatite ljudskog zdravlja, standardi kvaliteta vode za pie su vrsto utvreni, a kvalitet
vode za pie se kontrolie preko: hemijskih, biolokih i radiolokih aspekata kvaliteta, preporue-
nih standarda i normativa i monitoringa kvaliteta. Voda koja se koristi u industriji, zavisno od vr-
ste upotrebe, deli se na: procesnu, tehnoloku i vodu za pie, pripremu hrane i sanitarne potrebe.
Procesna voda direktno uestvuje u tehnolokom procesu kao: reaktant, rastvara ili katalizator, a
u prehrambenoj industriji i biotehnologiji velikim delom ini gotov proizvod. U principu, zahteva-
ni kvalitet ove vode je istovetan sa kvalitetom vode za pie. Tehnoloka voda ukljuuje vodu koja
se koristi kao rashladni, grejni ili transportni fluid, vodu za napajanje parnih kotlova, za odrava-
nje higijene u pogonu i dr. Vodu za pie i sanitarne potrebe koriste zaposleni u proizvodnim pogo-
nima.
Kvalitet procesne i tehnoloke vode zavisi od vrste industrije u kojoj se koristi. Najvii kva-
litet, identian kvalitetu vode za pie, mora imati procesna voda u prehrambenoj industriji i bio-
tehnologiji, a jo su otriji zahtevi za vodu za potrebe farmacije. Najnii kvalitet treba da ispuni
voda u metalurgiji, dok kvalitet vode u pojedinim hemijskim tehnologijama varira od sluaja do
sluaja. Poseban kvalitet mora imati voda koja se koristi za napajanje parnih kotlova. Voda se mo-
ra posebno pripremati, tako da se iz nje uklone rastvorene soli, to podrazumeva tzv. omekavanje,
pa i demineralizaciju.

6.1.7. Pregled postupaka za pripremu (obradu) vode
Za snabdevanje prehrambene industrije i biotehnologije, koje zahtevaju isti kvalitet vode,
moe se koristiti voda nieg kvaliteta, prvenstveno voda II klase, a ponegde i voda III klase. Ako
ove vode ne odgovaraju uslovima propisanog kvaliteta, pre upourebe se moraju obraditi (preis-
titi). Za obradu vode do kvaliteta higijenske ispravnosti koriste se razliiti postupci, zavisno od
stepena zagaenosti i vrste zagaenja (tabela 6.3).
Na slici 6.1 ematski su prikazane osnovne tehnoloke linije obrade vode zavisno od
njenog polaznog kvaliteta. Procesi i operacije razvrstani su po redosledu tretmana u tehnoloke
linije obrade vode (tabela 6.4). Jasno se vidi koliko se postupak uslonjava sa porastom zagae-
nosti vode.

Tabela 6.3 Pregled operacija u postupcima obrade voda razliitog stepena zagaenosti do
kvaliteta higijenske ispravnosti
Stepen zagaenosti Operacija
Nizak Filracija (gruba i fina)
Dezinfekcija hlorom
Fluorisanje (preporuka)
Stepen zagaenosti Operacija
Srednji Filtracija,
Ozonizacija
Filtracija na peanim filtrima (bistrenje)
Filtracija na aktivnom uglju (adsorpcija)
Dezinfekcija hlorom
Visok Filtracija
Ozonizacija
Koagulacija i taloenje (filtracija)
Aeracija (dezodoracija, oksigenacija)
Filtracija na peanim filtrima
Ozonizacija
Filtracija na aktivnom uglju (adsorpcija),
Dezinfekcija hlorom

Slika 6.1 Varijantna reenja procesnih linija za pripremu vode za pie zavisno od
njenog kvaliteta (1 i 2. voda klase I, 3 i 4. voda klase II, 58. vode klase III i IV)
Tabela 6.4 Tehnoloke linije obrade vode
Klasa Tehnoloka linija Primena
1 Primenjuje se kada voda ispunjava uslove standarda kvaliteta vode
za pie (redak sluaj kod pojedinih bunara i izvora)
1
2 Primenjuje se kod voda koje sadre samo suspendovane supstance u
koncentraciji do 10 mg/dm
3
, koje se mogu ukloniti filtracijom
3 Primenjuje se ako voda sadri suspendovane i koloidno rastvorene
supstance u koliini do 40 mg/dm
3

2
4 Primenjuje se ako voda sadri veu koliinu suspendovanih i
koloidno rastvorenih supstanci
5 Koristi se kod obrade povrinskih voda koje pored suspendovanih i
koloidno rastvorenih supstanci sadre i bioloko zagaenje (alge,
planktone itd.)
3 i 4
6 i 7 Primenjuje se kada obrada, pored prethodnih linija, sadri dodatne
procese i operacije, radi uklanjanja prisutnih organskih (huminske i
fulvo kiseline) i neorganskih i (gvoe, mangan, arsen, amonijum
jon) supstanci

6.1.8. Postupci pripreme vode za industrijske potrebe
Kod vode za industrijsku upotrebu, posebno procesne vode, jedinstvene norme kvaliteta ne
postoje i one su odreene prema vrsti tehnolokog postupka. Jedino su kotlovske i rashladne vode
jedinstveno normirane u pogledu kvaliteta, bez obzira na vrstu tehnologije u kojoj se koriste.
a) Omekavanje vode
Pod omekavanjem vode se podrazumeva uklanjanje soli koje vodi daju tvrdou, a to su
rastvorne soli kalcijuma i magnezijuma, pre svega bikarbonati, a zatim hloridi, nitrati i sulfati.
Ovakva voda se koristi u grejnim i rashladnim sistemima i za napajanje kotlova niskog pritiska.
Za omekavanje vode se koriste hemijski postupci i jonska izmena.
Hemijski postupci obuhvataju omekavanje vode:
kreom,
natrijumhidroksidom,
sodom i kreom i
solima fosforne kiseline.
Osnovni princip navedenih postupaka je da se soli kalcijuma i magnezijuma prevedu u neras-
tvoran oblika i iz vode odvoje taloenjem. Postupcima sa kreom i sodom (Na
2
CO
3
), rastvorne
soli kalcijuma i magnezijuma se prevode u nerastvorne karbonate, a postupkom sa solima fosforne
kiseline, oni se prevode u nerastvorne fosfate.
Postrojenje za hemijsko omekavanje vode
Na slici 6.2 ematski je prikazano postrojenje za omekavanje vode postupkom sa kreom. U
reaktor, koji ima cilindino-konusan oblik, dodaje se pripremljeni vodeni rastvor reaktanta i uz
meanje se obavi hemijska reakcija. Nakon zavretka reakcije, prekida se meanje, da bi se u
konusnom delu reaktora odvojio talog. Izdvojeni talog se odvodi na deponiju, a izbistrena voda se
filtrira kroz peani filtar, radi daljeg bistrenja. Ovako omekana voda se koristi kao grejni fluid i
za napajanje kotlova niskog pritiska. Omekavanje vode drugim hemijskim agensima se izvodi u
postrojenjima sline konstrukcije.

Slika 6.2 ematski prikaz postrojenja za omekavanje vode kreom
1 ulaz sirove vode, 2 raspodeljiva vode, 3 merai protoka, 4 sud za kreno
mleko, 5 sud za krenu vodu, 6 reaktor, 7 peani filtar, 8 izlaz
dekarbonizovane vode i 9 ispust taloga
U vodi omekanoj hemijskim postupcima zaostaju soli koje ne ine tvrdou, kao i soli koje
daju tvrdou, ali nisu potpuno uklonjene. Stoga se takva voda ne moe koristiti za napajanje kotlo-
va visokog pritiska, a esto nije prihvatljiva ni kao procesna voda. Za kvalitetnije omekavanje vo-
de koriste se postupci jonske izmene.
Jonska izmena
Jonska izmena predstavlja efikasniji nain omekavanja vode, kojim se, povoljnom kombina-
cijom izmenjivaa jona, moe postii visok stepen demineralizacije. Zasnovana je na sposobnosti
izvesnih prirodnih i sintetikih materija da imaju sposobnost vezivanja (adsorpcije) jona prisutnih
u vodi.
Kod katjonskih izmenjivaa jona vezivanje tee prema jednainama:
izmenjiva jona u Na obliku:
2+ +
2
MeNa +Ca MeCa+2Na
izmenjiva jona u H obliku:
2+ +
2
MeH +Ca MeCa+2H
Kod anjonskih izmenjivaa jona vezivanje tee prema jednaini:
izmenjiva jona u OH obliku:
- -
MeOH+Cl MeCl+OH

Oznaka Me u gornjim jednainama se odnosi na noseu matricu izmenjivaa jona, koja je
kod sintetikih izmenjivaa organski polimer, a kod prirodnih izmenjivaa (najrasprostranjeniji su
zeoliti) je neorganskog karaktera.
Kombinacijom katjonskih i anjonskih izmenjivaa mogu se iz vode ukloniti prisutni katjoni i
anjoni. Vodonini i hidroksilni joni koje isputaju izmenjivai jona kada se veu katjoni, odnosno
anjoni vezuju se u molekule vode.
Efikasnost. Izmenjivai jona nemaju istu efikasnost vezivanja razliitih jona, to zavisi od
njihovog afiniteta prema odreenoj jonskoj vrsti. Uspenije se izdvajaju vievalentni joni. Za slu-
aj podjednakih koncentracija razliitih jona u vodi mogu se postaviti sledei afinitetni nizovi kat-
jonskih i anjonskih izmenjivai jona:
3+ 3+ 2+ 2+ 2+ + + + +
4
Fe Al Ca Mg Ba NH K Na H
2- - 2- 2-
4 3 3
SO Cl CO SiO
Selektivnost. Postoje izmenjivai jona koji selektivno vezuju pojedine jone, na primer,
organske jone, tako da se njihovom primenom mogu izdvojiti eljene supstance iz vode. Pri tome
se voda ne demineralizuje.
Kapacitet izmene. Definie se kao koliina jona koju izmenjiva moe da vee, odnosno da
otpusti po jedinici svoje mase pod odreenim uslovima.
Sposobnost regeneracije. Kada se izmenjiva jona zasiti vezivanjem jona, obavlja se njegova
regeneracija. Ona se izvodi obrnutim reakcijama od reakcija vezivanja jona. Uslov da reakcija
obrnute izmene uspeno tee je da se sa dovoljnom koncentracijom reagensa za regeneraciju os-
tvari vei afinitet izmenjivaa jona prema jonu kojim se regenerie od afiniteta koji ima prema jo-
nu kojim je zasien.
Prirodni izmenjivai jona. Izmenjivai jona su, u principu, organske prirode i sintetikog po-
rekla, mada postoje i prirodni izmenjivai jona mineralnog karaktera (zeoliti). I piljevina drveta
pokazuje sposobnost vezivanja jona metala. Prirodni mineralni izmenjivai jona su iroko prime-
njivani dok nisu sintetizovani efikasniji i selektivniji organski izmenjivai jona. Jedno vreme oni
su bili skoro naputeni, ali se vraaju u upotrebu zbog zamene sintetskih materijala prirodnim u ci-
lju ouvanja ivotne saredine. Tome su doprineli razvijeni postupci preiavanja i poboljanja ap-
sorpcionih osobina prirodnih mineralnih izmenjivaa jona.
Sintetiki (organski) izmenjivai jona. Kao organski izmenjivai jona koriste se razliite sin-
tetike smole. Katjonski izmenjivai jona se, u principu, dobijaju kopolimerizacijom stirena i di-
vinilbenzena, odnosno polikondenzacijom fenola i formaldehida, a anjonski polimerizacijom
aromatinih amina sa formaldehidom. Polimerna organska masa ini nepokretni jon za koga je
vezan pokretni jon. U masi izmenjivaa jona, organski deo je nosa aktivne grupe sa kojom se vri
izmena jona. Kod jako kiselih katjonskih izmenjivaa jona aktivna je SO
3
H, a kod slabo kiselih
COOH grupa. Kod anjonskih izmenjivaa jona aktivne grupe su amino- i imino- (kod slabo
baznih izmenjivaa jona) i kvaternerna amonijum grupa (kod jako baznih izmenjivaa jona.).
Postrojenja za jonsku izmenu
U sastav postrojenja za jonsku izmenu ulaze kolone sa izmenjivaima jona, pumpe za potis-
kivanje vode kroz postrojenje, merno-regulaciona tehnika (merai protoka, merai provodljivosti,
itd.) i oprema za regeneraciju (priprema i doziranje agensa za regeneraciju). Ako voda sadri sus-
pendovane materije, ispred kolona sa izmenjivaima jona postavlja se zatitna kolona sa peskom,
a ako je voda hlorisana postavlja se i kolona sa aktivnim ugljem. Stepen sloenosti ureaja zavisi
od vrste prisutnih jona u vodi i eljenog efekta njihovog uklanjanja.
Postrojenje sa neutralnom izmenom koristi se za direktno omekavanje vode. Ono uklju-
uje samo jednu jonoizmenjivaku kolonu sa izmenjivaem jona u neutralnom, tj. natrijumovom
obliku. Izmenjiva jona se regenerie rastvorom natrijumhlorida. Principijelna ema postrojenja za
neutralnu izmenu prikazana je na slici 6.3. Ukupna koliina jona u omekanoj vodi jednaka je po-
laznoj, ali su soli kalcijuma i magnezijuma zamenjene odgovarajuim solima natrijuma. Ovako
omekana voda koristi se za napajanje kotlova niskog pritiska i kao grejni i rashladni fluid, jer ne
formira kamenac.
Postrojenja za derkarbonizaciju vode. Voda sa poveanim sadrajem bikarbonata stvara ka-
menac i ima povean alkalitet, to je ini nepovoljnom za upotrebu u nekim biotehnolokim pro-
cesima (na primeru proizvodnji piva). Za njeno omekavanje se koriste izmenjivai katjona u vo-
doninom obliku:
slabo kiseli za omekavanje vode sa poveanim sadrajem kalcijum- i magnezijumbikar-
bonata i
jako kiseli za omekavanje vode sa poveanim sadrajem natrijumbikarbonata.
U oba sluaja dobija se voda sa manjim ili veim sadrajem nekarbonatne tvrdoe, to zavisi
od njenog polaznog sastava. Za regeneraciju obe vrste izmenjivaa koristi se rastvor HCl. Postro-
jenje za dekarbonizaciju vode, sadri kolonu sa odgovarajuim izmenjivaem jona. Poto dekarbo-
nizovana voda sadri osloboeni CO
2
, za njegovo uklanjanje, nakon kolone za jonsku izmenu,
postavlja se kolona za degazaciju.
Kod voda koje sadre veliku koliinu bikarbonata, celishodno je prvo izvriti dekarbonizaci-
ju kreom, a zatim omekavanje katjonskim izmenjivaem u Na-obliku. Ovim se rastereuje rad
kolone, ali se postupak uslonjava.


Slika 6.3 ematski prikaz popstrojenja za omekavanje vode neutralnom izmenom
b) Demineralizacija vode
Demineralizacija se moe obaviti:
jonskom izmenom,
membranskim procesima i
destilacijom.
Jonska izmena je do skora bila najprimenjeniji postupak dobijanja demineralizovane vode.
Intenzivan razvoj u oblasti membranskih procesa poslednjih godina, naroito uvoenjem mebrana
koje za separaciju ne zahtevaju jako visoke pritiske, znaajno je pojeftinio ugradnju ove vrste pos-
trojenja, pa se ona primenjuju sve ee, sa perspektivom da potpuno potisnu demineralizaciju vo-
de izmenjivaima jona. Demineralizacija vode destilacijom u industrijskim uslovima, zbog velike
potronje i skupe toplotne energije, postaje neprihvatljiva. Ona je od interesa jedino za laboratorij-
ske potrebe i za dobijanje posebno iste potpuno demineralizovane (apirogene) vode za potrebe
medicine i farmacije. U ovom sluaju zavrna demineralizacija vode, nakon jonske ili membran-
ske demineralizacije, neizbeno se vri destilacijom, pa i redestilacijom.
Demineralizacija vode jonskom izmenom
Demineralizacija vode izmenjivaima jona zahteva sloenije postrojenje od postrojenja za
omekavanje vode (slika 6.4). Vodu ovog kvaliteta zahtevaju kotlovi visokog pritiska, koji se ko-
riste u elektranama i ureajima za dijalizu.
Ovo postrojenje ukljuuje kolonu sa jako kiselim izmenjivaem u H
+
obliku za uklanjanje
katjona i ugljene kiseline, zatim jako bazni izmenjiva anjona u OH
-
obliku nakon ega se dobija
voda bez rastvorenih jonskih supstanci. Nakon ovih kolona, postavljaju se kolona za degazaciju,
radi uklanjanja CO
2
, i kolona sa

anjonskim izmenjivaem, radi uklanjanja silicijuma. Iz anjonske
kolone, u principu, izlazi deminralizovana voda, koja je slabo kisela zbog prisustva malih koliina
rastvorene ugljene kiseline. U tom sluaju se, iza anjonske kolone, postavlja manja kolona sa sla-
bo kiselim izmenjivaem katjona (tzv. pufer kolona). Za postizanje najvieg stepena deminera-
lizacije vode na kraju se postavlja i jedna meana kolona (tzv. policaj kolona) sa katjonskim i
anjonskim izmenjivaima jona, koja vri zavrnu demineralizaciju, tzv. poliranje vode.
Izgradnja postrojenja za postizanje visokog stepena demineralizacije vode pomou
izmenjivaa jona zahteva velika investiciona ulaganja zbog njegove sloenosti. Takoe, rad sa
ovim postrojenjem je dosta sloen i pored mogunosti visoke automatizacije. Za regeneraciju
izmenjivaa troe se hemikalije, to poskupljuje rad postrojenja. Zbog toga se u poslednje vreme u
praksi demineralizacija izmenjivaima jona sve vie zamenjuje membranskim procesima, koji su
investiciono postali prihvatljivi, a rad sa njima je znatno jednostavniji i sigurniji.

Slika 6.4 ematski prikaz postrojenja za demineralizaciju vode.
K katjonska kolona, A
1
i A
2
anjonske kolone, M meana kolona

Demineralizacija vode membranskim procesima
Membranski procesi se odvijaju na membrani ili posredstvom membrane, a zasnovani su na:
selektivnoj propustljivosti membrane,
adsorpciji na adsorbentu, koji je zadran na membrani ili od strane same membrane, ili
biolokim procesima uz pomo mikroorganizama ili enzima, koji su zadrani ili imobilisani
na membrani.
U membranskim separacionim procesima dolazi do razdvajanja suspenzija i rastvora kroz
polupropustljivu (semipermeabilnu) membranu. Pogonska sila kod ovih procesa je pritisak koji se
ostvaruje potisnim pumpama.
U zavisnosti od propustljivosti membrane, razlikuju se:
mikrofiltracija (MF), kojom se uklanjaju estice vee od 0,1 m (membrana zadrava
suspendovane, koloidno dispergovane estice i vitalne mikroorganizme), koja se koristi za
bistrenje i dezinfekciju vode;
ultrafiltracija (UF), kojom se uklanjaju estice vee od 1 nm (membrana zadrava vee
molekule rastvorenih materija, spore i viruse), koja se koristi za uklanjanje organskih supstanci i
sterilizaciju vode; i
reverzna osmoza (RO), kojom se uklanjaju estice manje od 1 nm (membrana proputa
samo rastvara), koja se koristi za demineralizaciju vode.
Prvobitno, membranski procesi, posebno reverzna osmoza i ultrafiltracija, primenjivani su u
desalinaciji vode i u pripremi manjih koliina vode za potrebe medicine i farmacije. Danas je nji-
hova primena proirena na preiavanje vode namenjene snabdevanju stanovnitva, pa i za potre-
be industrije (procesne i kotlovske napojne vode). Nagloj ekspanziji membranskih procesa poseb-
no su doprineli sledei momenti:
pad investicionih trokova,
proces je kontinualan, izoterman i selektivan za pojedine rastvore,
energetski bilans (posebno u odnosu na postupak destilacije) vrlo je povoljan,
ne zagauje se okolina,
trokovi odravanja su dosta niski i
izgradnja ureaja je modularna, to omoguava jednostavno poveanje kapaciteta
postrojenja.
Nepovoljnost kod membranskih procesa je to zahtevaju poviene pritiske radi potiskivanja
vode kroz membranu. Takoe, radi zatite od zagaenja i blokiranja membrane, mora se izvriti
predtretman vode, koji se sastoji u uklanjanju suspendovanih materija postupcima filtracije. Kod
voda koje sadre koloidno rastvorene i suspendovane materije, potrebno je prethodno izvriti koa-
gulaciju i flokulaciju, kao i deferizaciju i demanganizaciju, u cilju ouvanja membrane. Membran-
ski procesu su nali svoje mesto u izdvajanju i preiavanju proizvoda biotehnologije, kao i u
preiavanju otpadnih voda.
Princip membranskih procesa je jednostavan. Osnovna komponenta je polupropustljiva
membrana na ijoj povrini se deavaju sve promene. Separacija suspenzije ili rastvora kroz
membranu zasniva se na selektivnoj propustljivosti membrane. Mikrofiltracija se objanjava
teorijom pora ili membranskog sita. Membrana deluje kao sito na kome se zadravaju estice
veeg prenika od prenika pora, a estice manjeg prenika prolaze kroz njih. U sluaju
ultrafiltracije ili reverzne osmoze, membrana deluje kao membransko sito: molekuli vei od pora
se zadravaju na membrani, a rastvara prolazi.
Principojelna ema membranskog procesa je prikazana na slici 6.5. Pod dejstvom pritiska
kroz membranu, na suprotnu stranu, prolazi proizvod (permeat), a koncentrovani rastvor
izdvojenih komponenti (koncentrat) ostaje na gornjoj strani membrane. Svaka od ove dve frakcije
se posebno izvodi iz sistema. Preiena voda (permeat), nakon prolaska kroz membranski sistem,
gubi pritisak i slobodnim isticanjem se prihvata u posebnom rezervoaru, a odatle odvodi do potro-
aa. Uz kontinualno poveanje gustine i sa pritiskom koji je priblino jednak ulaznom, koncentrat
se odstranjuje sa povrine membrane u pravcu oticanja. On se, ukoliko ne sadri tetne komponen-
te za ivotnu sredinu, isputa u kanalizaciju.

Slika 6.5 Principijelna ema membranskog procesa
Od kvaliteta membrane i radnog pritiska postrojenja zavise stepen preiavanja, kapacitet i
ekonominost rada postrojenja. Odnos permeata i koncentrata kod vode u reversnoj osmozi kree
se oko 3:1. Da bi se povealo iskorienje vode, koncentrat moe biti polazna voda u drugom ste-
penu membranske filtracije. Na taj nain se stepen iskorienja vode moe poveati na preko 90%.
Konstrukcija membrana. Materijal od koga se izrauju membrane je razliit. Prve membra-
ne su bile od acetatne celuloze. Zbog nedostataka ovog materijala, danas se koriste sintetiki poli-
meri (polivinilhlorid, poliakrilonitril, polisulfoni i poliamidi). Treu grupu ine mineralne mem-
brane, najee keramike, koje se koriste u mikrofiltraciji. Ove membrane se grade od cirkoni-
jumoksida, aluminijuma, ugljenika na keramici ili grafitu kao nosau. One imaju najbolje ka-
rakteristike preiavanja, ali su i najskuplje.
Membrane se smetaju u kuita, koja mogu biti u obliku ravnih ramova (slino ramskim fil-
tar-presama) ili u obliku tubusa. Membrane koje nemaju dovoljnu mehaniku otpornost postavlja-
ju se na nosae, a izmeu membrana postavljaju se odstojnici, koji omoguavaju nesmetan prolaz
permeata i koncentrata kroz kuite. Konstruktivni elementi jednog cevnog membranskog kuita
prikazani su na slici 6.6.
Pojedinane membrane imaju ogranien kapacitet. Radi postizanja veeg kapaciteta, vie
membrana se vezuje paralelno u membranske module.

Slika 6.6 ematski prikaz elemenata cevnog membranskog kuita
Postrojenja za membransku separaciju. Principijelna ema ureaja za membransku
separaciju vode data je na slici 6.7, a izgled postrojenja na slici 6.8. Postrojenje ukljuuje dve uza-
stopne faze: predtretman i membransku separaciju. Sirova voda se u prvoj fazu podvrgava pred-
tretmanu, koji ukljuuje filtraciju, deferizaciju, omekavanje jonskom izmenom i dehlorisanje. U
drugoj fazi, voda se podvrgava membranskoj serparaciji u modulu za ultrafiltraciju, nanofiltraciju
ili reverznu osmozu, to zavisi od potrebnog kvaliteta vode.

Slika 6.7 Principijelna ema postrojenja za membransku separaciju predtretmanom:
1mehaniki filtar, 2deferizacija, 3omekavanje, 4dehlorisanje, 5membranski
ureaj, 6kanalizacija 7doziranje potrebnih hemikalija (ako je potrebno za
postizanje odreenog kvaliteta vode, na primer: Ca i Mg soli kod vode za pie)
Efikasnost procesa reverzne osmoze. Kako je ve navedeno, efikasnost procesa membranske
separacije zavisi, pre svega, od karakteristika membrane i radnog pritiska. Membrane za reverznu
osmozu imaju najvei efekat separacije rastvorenih supstanci. Na primer, procesom reverzne
osmoze, sa kompletnim predtretmanom u preiavanju vode, proseno se otklanja: 97%
monovalentnih jona (na primer: Na
+
, K
+
, Cl
-
, NH
3
-
), 98% vievalentnih joni (na primer: Ca
2+
,
Mg
2+
, Al
3+
, SO
4
2-
) i 99% nerastvorenih estica (510
-4
mm), pirogenih materija i organskih sup-
stanci (molske mase > 200).

Slika 6.8 Izgled industrijskog postrojenja za reverznu osmozu
6.1.9. Postupci za uklanjanje nepoeljnih supstanci iz vode
a) Deferizacija i demanganizacija vode
Dvovalentni joni gvoa i mangana u kontaktu sa vazduhom se oksidiu u feri-, odnosno
mangani- oblik i formiraju nerastvorne hidrokside. Dvovalentne soli gvoa i mangana mogu u
metabolizmu oksidovati tzv. ferozne i manganozne bakterije iz roda Leptotrix, i Crenotrix, koje
nastanjuju ovakve vode. Kao posledica, formiraju se sluzasti bazni hidroksidi ovih metala, koji se
izdvajaju kao obojen talog u vodovodnoj instalaciji i procesnoj opremi, remetei njihovu funkciju.
Pored toga, ovakva voda ima neprijatan miris. Posebno je znaajno to ovi metali, koji imaju vie
valentnih oblika, nepovoljno deluju na biohemijske procese, a proizvodima daju neeljena sen-
zorna svojstva.
Deferizacija vode. Ako se gvoe u vodi nalazi u jonizovanom dvovalentnom obliku, njego-
vo uklanjanje je jednostavno i lako. Izvodi se oksidacijom dvovalentnog gvoa u trovalentno i ta-
loenjem nastalog hidroksida prema jednainama:
2+ + 3+
2 2
2Fe +0,5O +2H =2Fe +H O
3+ +
2 3
Fe +3H O=Fe(OH) +3H
Za oksidaciju 1 mg/dm
3
Fe
2+
potrebno je 0,143 mg O
2
/dm
3
. Aeracijom vode moe se postii
potrebna koncentracija kiseonika za oksidaciju gvoa. Tako, na primer, ako je voda na 20C sa-
mo 50% zasiena, koncentracija rastvorenog kiseonika iznosi 4,5 mg/dm
3
, to je dovoljno za iz-
dvajanje 30 mg/dm
3
gvoa iz vode.
Za postizanje potrebne koncentracije kiseonika u vodi standardno se primenjuje aeracija vo-
de pomou kaskadne kule ili tornja za aeraciju. Za izdvajanje nastalog taloga koriste se filtri sa
ispunama od peska ili zeolita. Savremeniji i jednostavniji nain postizanja potrebne koncentracije
kiseonika u vodi je uvoenje istog kiseonika injektiranjem direktno u cevovod ili u sud za ok-
sigenaciju.
Demanganizacija vode. Slino gvou, mangan se iz vode najee uklanja oksidacijom
vazdunim kiseonikom. Zbog toga se gvoe i mangan izdvajaju zajedno jednostepenim postup-
kom. Postrojenje za deferizaciju i demanganizaciju ematski je pokazano na slici 6.9.
Oksidacija i hidroliza mangana vri se po zbirnoj jednaini:

2+ +
2 2 2
2Mn +O +4H O=2MnO(OH) +4H
Prema datoj jednaini, za oksidaciju 1 mg/dm
3
mangana potrebno je 0,29 mg O
2
/dm
3
, tako da
se pri 50%-nom zasienju vode kiseonikom na 20C moe ukloniti 15 mg/dm
3
mangana. Ova
reakcija tee sporo i nepotpuno, ako je pH vode ispod 9. Talog manganioksida je hidratisan, pa se
teko izdvaja. Ovaj problem se reava tako to se na zrncima peanog ili zeolitnog filtra prethod-
no formira prevlaka MnO
2
, koja deluje kao katalizator oksidacije mangana. Za aktivaciju zeolita
ili peska u filtru koristi se kalijumpermanganat.

Slika 6.9 ematski prokaz postrojenja za deferizaciju i demanganizaciju vode
b) Uklanjanje gasova iz vode degazacija
U vodi, naroito podzemnoj, esto su rastvoreni gasovi (CO
2
, O
2
i ree H
2
S), koji izazivaju
koroziju, smetnje u tehnolokom procesu ili daju vodi nepovoljna organoleptika svojstva. Oni se
moraju ukloniti postupkom degazacije, koja se moe izvesti fizikim ili hemijskim postupcima. U
praksi se prednost daje fizikim postupcima, jer oni omoguavaju istovremeno uklanjanje vie
vrsta gasova.
Uklanjanje ugljendioksida iz vode. U svim prirodnim vodama nalazi se manja ili vea koli-
ina slobodnog ili vezanog CO
2
. Slobodni CO
2
najveim delom je rastvoren u obliku CO
2
, a ma-
njim delom u obliku nedisosovane ugljene kiseline. Vezani CO
2
se nalazu u obliku karbonata ili
bikarbonata. Ugljendioksida najvie ima u podzemnim vodama, obino 1020 mg/dm
3
, a ponekad
i 80 mg/dm
3
. Veliki sadraj slobodnog CO
2
imaju i vode nakon dekarbonizacije jonskom izme-
nom i kreom. U povrinskim vodama njegov sadraj je, u principu, mali, a poveava se tokom
zimskog perioda.
Sa tehnikog aspekta, slobodan CO
2
u vodi ima znaajnu ulogu, jer spreava taloenje ka-
menca iz vode koja sadri bikarbonate kalcijuma i magnezijuma. Koliina slobodnog CO
2
u vodi,
koja je potrebna za odravanje ovih bikarbonata u rastvorenom obliku, naziva se pripadajui CO
2
.
Vea koliina slobodnog CO
2
u vodi izaziva pojavu korozije metala i betona i naziva se agresivni
CO
2
, koga iz vode treba ukloniti.
U praksi, slobodan CO
2
se
uklanja iz vode aeracijom u dega-
zatorima sledeih konstrukcija:
tornjevi sa ispunom radi
poveanja povrine kontakta vode
i vazduha,
barbotane kolone i
vakuumski degazatori.
Najei u primeni su dega-
zacioni tornjevi (slika 6.10). Kolo-
na je cilindrinog oblika sa Rai-
govim prstenovima od keramike
ili plastinih materijala. Voda se
uvodi se preko raspodeljivaa na
vrhu kolone, dok se vazduh uba-
cuje ventilatorima u koliini 20
50 m
3
po m
3
vode. Ugljendioksid
iz vode prelazi u vazduh na princi-
pu razlike parcijalnih pritisaka (u
vodi vei, u vazduhu manji). U
vodi zaostaje dovoljna koliina
pripadajueg CO
2
, a ona se isto-
vremeno zasiuje kiseonikom.

Slika 6.10 ematski prikaz kolone za degazaciju
vode aeracijom
Uklanjanje rastvorenog vodoniksulfida. Vodoniksulfid, koji se javlja u pojedinim vodama,
nepoeljan je u vodi za pie i tehnoloke potrebe, jer joj daje neprijatan miris. On se iz vode ukla-
nja oksidacijom, najee hlorom pri hlorisanju vode. Oksidacija hlorom tee preko sulfita i tio-
sulfata, kao meuproizvoda, do elementarnog sumpora i sumporne kiseline, tako da se u vodi do-
bija smea proizvoda, iji sastav je u funkciji pH vode.
Uklanjanje rastvorenog kiseonika. U hladnoj vodi za pie prisustvo kiseonika je neophodno
radi oseaja sveine. Njegovo prisustvo u toploj vodi je tetno, jer izaziva koroziju, a posebno je
tetan u vodi za napajanje kotlova. Prisustvo kiseonika u procesnoj vodi za biotehnologiju je, tako-
e, nepoeljno zbog moguih oksidacionih reakcija, koje mogu ometati ili zaustaviti proizvodni
proces.
Rastvoreni kiseonik se iz vode moe ukloniti termikim i hemijskim postupcima.
Termiko uklanjanje rastvorenog kiseonika zasniva se na smanjenju njegove rastvorljivosti u
vodi sa porastom temperature. U vodenoj pari parcijalni pritisak kiseonika i drugih gasova iz vaz-
duha je praktino jednak nuli, zbog ega se termiki postupak naziva i deaeracija vode. Ovaj pos-
tupak se izvodi zagrevanjem vode u termikim deaeratorima na atmosferskom pritisku ili u vaku-
umu. Koristi se za pripremu procesne vode koja ne sme sadrati kiseonik.
Hemijskim postupkom iz vode se uklanja samo kiseonik, pa se ovaj postupak naziva deoksi-
genacija vode. Deoksigenacija vode se obavlja supstancama koje se lako oksidiu kiseonikom, a
najee se koristi natrijumsulfit ili hidrazin:

2 3 2 2 4
2H SO +O =2H SO

2 4 2 2 2
N H +O =N +H O
Reakcija sa natrijumsulfitom tee brzo na 80C, ako je prisutan viak reagensa od 2 mg/dm
3
.
Sulfit se dodaje u obliku 36%-nog rastvora. Poto je jeftin, masovno se koristi u manjim toplo-
vodnim sistemima i kotlarnicama. Nedostatak mu je to u vodi nastaju rastvorne soli, pa se ne ko-
risti kod kotlova visokog pritiska.
Hidrazin ne formira ostatak soli u vodi, zbog ega je povoljniji, ali je i skuplji. Upotrebljava
se u razblaenom obliku (12,5%), a dodaje se u povratni kondenzat koji se koristi za napajanje
parnog kotla. Reakcija sa hidrazinom tee samo na temperaturama iznad 100 C i pH od 8,7 do
9,9, uz viak reagensa od oko 20 g/kg. U tim uslovima reakcija se zavrava za nekoliko sekundi.
Pri radu sa hidrazinom treba voditi rauna da je jako otrovan i pri koncentracijama iznad 40% eks-
plozivan. Zbog otrovnosti, njegova upotreba nije dozvoljena u pripremi vode u biotehnologiji.
c) Dezodorizacija vode
Voda moe sadrati organske ili neorganske supstance, kao i mikroorganizme, usled ega
dobija nesvojstven ukus, miris i boju. Najee su prisutni vodoniksulfid i fenoli, zatim mikrobni
metaboliti, naroito od algi, koji vodi daju miris ustajalosti, pa i truljenja. I hlor, koji se koristi za
dezinfekciju, ako je prisutan u koliini iznad dozvoljene (do 0,5 mg/dm3), vodi daje neprijatan
miris. Posebno neprijatan miris daju hlorovani fenoli nastali reakcijom hlora sa fenolima. Postu-
pak uklanjanja ovih supstanci iz vode naziva se dezodorizacija.
Dezodorizacija vode moe se izvesti apsorpcijom nepoeljnih jedinjenja na aktivnom uglju
ili njihovom oksidacijom.
Adsorpcija na aktivnom uglju najee se primenjuje u praksi. Izvodi se:
filtracijom vode kroz kolonu sa granulisanim aktivnim ugljem ili
dodatkom spraenog aktivnog uglja u vodu sa naknadnom filtracijom.
Dezodorizacija filtracijom vri se u koloni ispunjenoj aktivnim ugljem brzinom 0,060,12
m
3
/m
3
h dezodorisane vode. Nakon zasienja, aktivni ugalj se regenerie provoenjem vodene pare
kroz kolonu, obrnutim smerom od smera toka vode pri filtraciji. Regeneracija se moe, takoe, iz-
vriti ispiranjem kolone razblaenim rastvorom natrijumhidroksida. Nedostatak postupka filtracije,
naroito ako nije kontinualna, jeste u tome to se na granulama uglja mogu razviti mikroorganizmi
koji kontaminiraju vodu. U ovakvom sluaju, pogodnije je dodavanje spraenog aktivnog uglja u
koliini 0,515 mg/dm
3
vode, zavisno od koncentracije supstanci koje treba ukloniti. Prah uglja se,
nakon kontakta sa vodom od 1520 min, uklanja filtracijom.
Dezodorizacija oksidacijom posebno je pogodna za uklanjanje organskih supstanci. Za oksi-
daciju se koristi hlor (1025 mg/dm
3
), kalijumpermanganat (12 mg/dm
3
) ili ozon. Uspeh dezodo-
rizacije oksidacijom zavisi od vrste i koncentracije organskih supstanci, kao i od vrste i koliine
oksidacionog agensa. Pri doziranju reagensa treba voditi rauna da ne bude dodat u viku jer ostat-
ak utie na karakteristike vode, a povean rezidual je i zdravstveno tetan.
d) Dehlorisanje vode
Voda za pie obavezno sadri rezidualni hlor u koliini 0,30,5 mg/dm
3
, radi spreavanja
njene sekundarne infekcije. Viak hlora nalazi se i u vodi koja je dezodorisana hlorisanjem. Pro-
cesna voda u biotehnologiji i prehrambenoj industriji ne sme sadrati viak hlora zbog nepoeljnih
reagovanja sa procesnim supstancama. Zbog toga je iz takve vode potrebno ukloniti hlor postup-
kom koji se naziva dehlorisanje vode.
Dehlorisanje vode u praksi se obavlja filtracijom vode kroz kolonu sa granulisanim aktivnim
ugljem. Visina sloja aktivnog uglja u koloni obino je 1,53 m, a brzina filtracije iznosi 1520
m
3
/m
3
h. Ako je debljina sloja aktivnog uglja vea, brzina filtracije se moe poveati. Voda se kroz
kolonu provodi u smeru odozdo prema gore. U koloni hlor reaguje sa ugljenikom prema jednaini:

2 2 2
C+Cl +2H O=CO +4HCl
Aktivni ugalj se troi i mora se, nakon jedno- ili dvogodinjeg rada, izbaciti i kolona napuniti no-
vim.
Slobodan hlor se moe ukloniti iz vode i redukcijom pomou natrijumtiosulfata, ali se ovaj
postupak, zbog formiranja soli, ree koristi.
e) Dezinfekcija vode
Potrebno je praviti razliku izmeu dezinfekcije i sterilizacije vode. Pod dezinfekcijom vode
podrazumevaju se postupci uklanjanja ili unitavanja prisutnih mikrooganizama u vodi do stepena
njene higijenske ispravnosti, a to znai da ona ne sme sadrati patogene mikroorganizme. Pravilni-
kom o higijenskoj ispravnosti vode za pie dozvoljeno je prisustvo samo do 10 ukupnih aerobnih
mezofilnih bakterija. Pod sterilizacijom vode podrazumeva se potpuno unitavanje ili uklanjanje
svih mikrobiolokih vrsta iz vode.
Dezinfekcija vode je nezaobilazan zahvat u pripremi vode za pie, bez obzira na njen polazni
kvalitet. I voda I klase mora se dezinfikovati, radi poveane bezbednosti od prenoenja infektivnih
bolesti i crevnih zaraza. Takoe, procesna voda za potrebe biotehnologije i prehrambene industri-
je, iz istih razloga, se mora dezinfikovati.
Dezinfekcija vode izvodi se primenom oksidativnih ili neoksidativnih postupaka. Od oksida-
tivnih sredstava primenjuju se, pre svega, hlor u gasovitom obliku ili u obliku hipohlorita, hlora-
mina i hlordioksida, zatim ozon, vodonikperoksid ili oksazon (smea ozona i vodonikperoksida).
Neoksidativni postupci obuhvataju: UV zraenje, membranske separacije (ultrafiltracija i slojna
filtracija), oligodinamiki efekat srebra, magnetno i jonizujue zraenje i termiku sterilizaciju.
Hlorisanje vode. Danas se u svetu najvie koristi dezinfekcija vode hlorisanjem, tj. uvoe-
njem gasovitog hlora u vodu, ili, bolja varijanta, doziranjem hipohlorita i hloramina. Dezificijensi,
oksidativnim delovanjem na molekularnom i strukturnom nivou mikrobnih elija prisutnih u vodi,
inaktiviu prisutne mikroorganizme, ali i hemijski reaguju sa prisutnim supstancama organskog i
neorganskog karaktera. U vodu se dodaje toliko hlora, da koncentracija neproreagovanog hlora u
vodi (preostali, rezidualni hlor) obezbedi ouvanje sterilnosti vode u toku distribucije u cevovodi-
ma ili transporta vode cisternama. Ta koncentracija, prema Pravilniku o kvalitetu vode za pie, tre-
ba da iznosi 0,30,5 mg/dm
3
. U vanrednim situacijama, kao to su zemljotresi, velike vremenske
nepogode, poplave i ozbiljnije havarije na vodovodnoj mrei, koncentracija rezidualnog hlora u
vodi na mestu potronje moe se poveati do 0,8 mg/dm
3
.
Naalost, hlorisanje vode ima i svoje negativne posledice. Hlorisanjem vode sa poveanim
sadrajem organskih supstanci (na primer, huminske materije prisutne u povrinskim vodama re-
ka, vodoakumulacija i nekih arterskih bunara) nastaju veoma tetna i izrazito kancerogena organo-
hlorna jedinjenja, na primer trihalometani (THM). Najbolji nain da se izbegne prisustvo tetnih
proizvoda hlorisanja vode je da se voda pre hlorisanja potpuno oslobodi organskog zagaenja
(prekursora THM), to je praktino teko izvodljivo. Za uklanjanje tih supstanci iz vode koriste se:
koagulacija i flokulacija, adsorpcija, jonska izmena i membranske separacije. Koji od ovih postu-
paka e se primeniti, zavisi od mnogih faktora: koliine prekusora THM u vodi, zamuenosti vo-
de, eljenog kvaliteta vode kapaciteta postrojenja za pripremu vode itd., a najprihvatljiviji za dati
sluaj se bira tehno-ekonomskom analizom.
Preporuljivo je da se voda pre hlorisanja tretira vodonikperoksidom, u cilju oksidativnog ra-
zaranja dela prisutnih organskih supstanci, ime se smanjuje koliina halogenovanih organskih je-
dinjenja, koja nastaju hlorisanjem vode. Njegova primena znatno poskupljuje pripremu vode za
pie.
Uklanjanje ili dovoljno smanjenje sporednih proizvoda hlorisanja vode moe se postii ad-
sorpcijom na aktivnom uglju.
Za hlorisanje velikih koliina vode, kao najjeftiniji, koristi se gasoviti hlor. Zbog njegove ot-
rovnosti, formiranja THM, problema sa transportom kroz naseljena mesta, uslova skladitenja itd.,
njegova primena se sve vie ograniava sa perspektivom zabrane. Primena rastvora hipohlorita je
najbolja zamena za korienje hlora.
Natijumhipohlorit ima niz prednosti nad gasovitim hlorom, poto se moe generisati na mes-
tu potronje u rastvorenom obliku (1015%), elektrolizom rastvora natrijumhlorida. Za dobijanje
1 kg ekvivalentnog hlora u obliku NaClO potrebno je 3 kg NaCl, 4 kW elktrine energije i dosta
sloena oprema, zbog ega je skuplji od gasovitog hlora. Njegova primena u pripremi vode u ma-
njim postrojenjima (fabriki pogoni, manja naselja i sl.), koji podnose neto skuplju vodu, ini ga
prihvatljivim zbog niza prednosti, kao to su: vea bezbednost i sigurnost u radu, nema transporta
i skladitenja, jer se proizvodi prema dinamici potronje.
Hlordioksid i ozon su najperspektivnija oksidativna sredstva za dezinfekciju vode, sa sve i-
rom primenom u razvijenim zemljama, prvenstveno zbog zdravstvenih aspekata, jer ne formiraju
THM, a efikasno unitavaju sve patogene mikrobioloke vrste. Hlordioksid i ozon se mogu generi-
sati na mestu potronje, ali je za to potrebna sloena i skupa oprema.
Neoksidativni postupci dezinfekcije vode, zbog skupe opreme, uglavnom se, za sada, prime-
njuju u pripremi vode za industrijske pogone i eventualno izolovane potroae (bolnice, kampove
i sl.). Najvie u primeni su: UV zraenje, membranski procesi i slojna filtracija.
UV zraenje je najpopularniji nain neoksidativne sterilizacije vode za potrebe u biotehnolo-
giji, prehrambenoj industriji i farmaciji. Osnovni razlog za to je to posle sterilizacije ne zaostaju
hemijski agensi i sporedni proizvodi. Pored toga, postupak je jednostavan, brz i relativno jeftin.
Glavni nedostatak postupka sterilizacije je to nema reziduala, koji bi spreio naknadne infekcije
vode. Ovaj problem se reava tako to se UV lampa za ozraivanje vode postavlja neposredno is-
pred mesta njene potronje.
UV lampe za sterilizaciju vode generiu UV zrake talasne duine 250 do 260 nm. Za dezin-
fekciju vode do kvaliteta za pie preporuuje se doza UV zraenja od najmanje 500 700 J/m
3
vo-
de, zavisno od stepena njene infekcije. Postoje tvrdnje da je za unitenje patogenih mikroorganiza-
ma u vodi dovoljna doza od 300 J/m
3
.
Treba imati na umu da delovanje UV zraka znaajno ome-
taju mutnoa vode i rastvorene organske supstance. Zbog toga je imperativni uslov za uspenu de-
zinfekciju vode UV zraenjem, da se iz nje prethodno ukloni mutnoa i organske supstance.
Postupak dezinfekcije se izvodi tako to se voda proputa kroz anularni prostor koji opkolja-
va vie lampi. Debljina sloja vode ne treba da je vea od 78 cm, a vreme ozraenja treba da je
najmanje 5 sekundi. Za vee kapacitete postavlja se paralelno vie lampi. Poto UV lampe tokom
rada stare i smanjuju intezitet zraenja, potrebno je obavljati kontrolu ozraenja i blagovremenu
zamenu lampi.
Membranska i slojna filtracija predstavljaju savremenije postupke sterilizacije vode, kojima
se mikroorganizmi iz vode izdvajaju fiziki, pa u vodi nema tetnog reziduala. Za membransku
ultrafiltraciju koriste se membrane sa porama prenika manjim od 0,1 m. Slojna friltracija se iz-
vodi filtrima, koji se sastoje od vieslojnih filtarskih elemenata ukupne debljine oko 30 mm. Fil-
tarski slojevi su postavljeni tako da se dimenzije pora pojedinih slojeva smanjuju u pravcu filtraci-
je. Za uspenu membransku ili slojnu filtraciju potrebno je prethodno iz vode ukloniti suspendova-
ne i koloidno rastvorene supstance. Dui vek rada filtara postie se primenom filtracije sa unakr-
snim, tangencijalnim tokom vode u odnosu na membranu, jer se izdvojeni materijal ne zadrava
na membrani, odnosno slojnom filtru, ve potiskuje du membrane. Posle svakog ciklusa filtraci-
je, potrebno je izvriti pranje i steilizaciju filtara. Glavni nedostatak ovog postupka sterilizacije su
vei investicioni trokovi u odnosu na oksidativne postupke.
6.1.10. Priprema vode za prenos toplote
U najveem broju tehnologija, pa i u biotehnologiji i prehrambenoj industriji, voda se, zbog
dobrih termikih karakteristika (velik toplotni kapacitet), koristi kao grejni i rashladni fluid.
Voda za zagrevanje. Kao prenosioci toplote koriste se topla voda, normalnog ili povienog
pritiska, ili vodena para. Topla voda se dobija zagrevanjem omekane, ree demineralizovane
vode, a vodena para od dekarbonizovane, omekane vode u kotlovima niskog i srednjeg pritiska
ili demineralizovane vode u kotlovima visokog pritiska. Za proizvodnju vodene pare, koja se ko-
risti kao direktan grejni fluid ili za direktnu sterilizaciju sudova, ne sme se koristiti para dobijena
od omekane ili demineralizovane vode iz koje je kiseonik uklonjen hidrazinom, zbog njegove ot-
rovnosti.
Voda za hlaenje. U velikom broju postupaka u biotehnologiji i prehrambenoj industriji prvo
se vri zagrevanje, radi sterilizacije ili termike pripreme sirovina, a zatim hlaenje. Voda se ko-
risti za hlaenje u obliku:
leda,
ledene vode u zatvorenom sistemu indirektnog hlaenja i
vode ambijentalne temperature u otvorenom sistemu indirektnog hlaenja.
Led se, u principu, koristi za direktno hlaenje, i to ee u prehrambenoj industriji nego u
biotehnologiji. Led se priprema u samom pogonu pomou frigo ureaja. Ako led dolazi u direktan
kontakt sa sirovinom ili proizvodom, priprema se od vode (u nekim sluajevima omekana ili de-
mineralizovana voda) koja je higijenski ispravna.
Ledena voda i voda sa ambijentalnom temperaturom se uglavnom koriste za indirektno hla-
enje u razmenjivaima toplote (hlaenje u procesima, kondenzacija para), mada ima primera nje-
nog direktnog korienja, na primer u proizvodnji piva. Kvalitet vode koja se koristi za hlaenje
odreen je oblikom korienja. Ako se hlaenje obavlja vodom u zatvorenom sistemu (krunom
toku), njen kvalitet mora biti takav da ne izaziva koroziju u sistemu. U sluaju da se hlaenje vri
unoenjem hladne vode u sirovine ili proizvod, voda mora biti higijenski ispravna, a mogui su i
posebni zahtevi u pogledu njenog mineralnog sastava. Ako je temperatura hlaenja ispod 0 C, u
vodu se moraju dodati sredstva za snienje take mrnjenja, na primer, kuhinjska so (ovakav ras-
tvor se naziva sola), etanol, glikol, antifriz, koji je obino na bazi glikola i antikorozivnih
sredstava. Poto je, zbog kvarova na rashladnom sistemu, mogu prolaz rashladnog fluida u proiz-
vod, u biotehnologiji i prehrambenoj industriji sredstvo koje se dodaje za snienje take mrnjenja
vode mora biti zdravstveno bezbedno, poput etanola ili kuhinjske soli.
Sistemi za hlaenje vode
Koliina toplote koji treba odvesti iz proizvodnih procesa esto je veoma velika, a to znai da
je i utroak energije za hlaenje velik. Zbog toga se pri izboru sistema za hlaenje, mora voditi
rauna o efikasnosti i ekonominosti sistema.
Koliina vode potrebne za hlaenje moe se izraunati iz toplotnog bilansa:

( )
2 1
v
p
Q
Q
c T T
=
-

gde je: Q
V
zapremina vode za hlaenje, Q koliina toplote koju treba odvesti, c
p
specifina
toplote vode, gustina vode i T
1
i T
2
ulazna i izlazna temperatura vode za hlaenje.
Nakon prolaska kroz sistem za hlaenje, topla voda u kojoj nema aditiva za sniavanje take
mrnjenja moe se iskoristiti u proizvodnom procesu, ime se racionalizuje potronja toplotne
energije i vode. Topla voda koja se ne moe iskoristiti u proizvodnom procesu ne sme se izbaci-
vati u kanalizacionu mreu ili u prirodne recipijente iz dva razloga. Prvo, ona unosi termiko opte-
reenje u recipijent, a drugo, to predstavlja gubitak i toplote i vode. Ovakva voda treba da se recir-
kulie kroz rashladni sistem.
Recirkulacioni sistermi za hlaenje mogu biti zatvoreni ili otvoreni.
Zatvoreni recirkulacioni sistemi za hlaenje fukcioniu na principu kruenja rashladne vode
u toku koga ona prolazi kroz fazu indirektnog hlaenja u frigo sistemu i faze preuzimanja toplote
u pogonskom razmenjivau toplote. Poto voda u ovakvom sistemu ne dolazi u kontakt sa sirovi-
nama i proizvodom, ona moe sadrati aditive za snienje take mrnjenja. Za ovakve sisteme
hlaenja najpodesnija je demineralizovana voda koja ne izaziva koroziju i ne stvara kamenac.
Radi sigurnosti u radu, vodi se dodaju sredstva protiv korozije i emulgatori za spreavanje taloe-
nja. Recirkulacioni sistemi sa adijabatskim isparavanjem omoguavaju hlaenje samo do tzv.
"temperature vlanih kugli", koja je samo neto nia od ambijentalne temperature. Voda ili drugi
medijum (freon, amonijak) za hlaenje, nakon preuzimanja toplote u pogonskom razmenjivau
toplote, hladi se adijabatskim isparavanjem rashadne vode. Za hlaenje rashladne vode adijabat-
skim isparavanjem koriste se sistemi sa evaporativnim hladnjakom i sistemi sa tornjem za hlae-
nje. Osnovni uslov pri tome je da vazduh koji se produvava ne bude zasien vlagom, tj. da ima to
manju relativnu vlagu.
Sistem sa evaporativnim hladnjakom se primenjuje kada treba hladiti samo jedan ureaj, na
primer, amonijani kompresori u rasladnim sistemima hladnjaa. On sadri dva integrisana kruna
toka medijuma. Rashladni medijum se nalazi u unutranjem zatvorenom recirkulacionom krugu i
hladi se prolaskom kroz hladnjak, koji je smeten na otvorenom prostoru. Ovaj hladnjak se oroa-
va vodom iz spoljanjeg otvorenog recirkulacionog kruga, koja prima toplotu iz rashladnog medi-
juma i hladi se adijabatskim isparavanjem u tornju za hlaenje. Ovaj sistem za hlaenje ematski
je prikazan na slici 6.11. Topla voda dolazi u kontakt sa vazduhom, koji je na nioj (ambijental-
noj) temperaturi, u tornju za hlaenje. Kako je napon pare vode u hladnijem vazduhu manji od na-
pona pare u zagrejanoj vodi, zbog tenje da se izjednai napon pare u obe faze (tenostvazduh),
dolazi do isparavanja tople vode i prelaza vodene pare u vazduh. Poto je za isparavanje potrebna
toplota isparavanja, ona se oduzima iz mase tople vode, usled ega se ona hladi.
Sistem sa tornjem za hlaenje primenjuje su kada je potrebno hlaenje sa veim brojem rasu-
tih rashladnih ureaja u pogonu. Ovaj sistem ukljuuje dva kruna toka medijuma, slika 6.12. Po-
gonski rashladni medijum nalazi se u zatvorenom krunom toku, kojim se vri hlaenje u
pojedinim tehnolokim fazama proizvodnje, a voda, kojom se rashladni medijum hladi, nalazi se u
otvorenom krunom toku. Voda za hlaenje preuzima toplotu od pogonskog rashladnog medijuma
u razmenjivau toplote, a sama se hladi adijabatskim hlaenjem u rashladnom tornju.

Slika 6.11 ematski prikaz evaporativnog sistema za hlaenje

Slika 6.12 ematski prikaz recirkulacionog sistema sa tornjem za hlaenje.
Poto se u recirkulacionim sistemima voda za hlaenje hladi adijabatskim isparavanjem, is-
pareni deo vode se mora nadoknaditi. Voda za polazno punjenje sistema i nadoknadu isparenog
dela mora imati odreen kvalitet. U principu, ona ne sme da sadri mehanike neistoe i treba da
je u izvesnoj meri omekana. Cilj je da se pripremljena voda troi to manje, a to je mogue ostva-
riti ako se dozvoli to vei stepen njenog uguivanja (koncentrovanja rastvorenih supstanci),
prouzrokovanog adijabatskim isparavanjem. Dozvoljen stepen uguivanja je ogranien kvalite-
tom vode u recirkulacionom krugu. Da bi se mogao primeniti vei stepen "uguivanja" vode, po-
trebno je spreiti:
koroziju, dodatkom inhibitora korozije,
nastajanje taloga i naslaga peska, mulja, oksida metala itd., dodatkom disperganasa (poli-
elektrolita),
taloenje kamenca, omekavanjem vode, i
razvoj mikroorganizama, dodatkom sredstava za dezinfekciju.
Da bi se navedeni zahtevi ostvarili, potrebno je u recirkulacioni krug rashladne vode ugraditi
boni sistem preiavanja vode u recirkulacionom krugu, kako je to prikazano na slici 6.12. Ovaj
sistem treba da sadri peani ili zeolitni filtar i sistem za doziranje inhibitora korizije,
polielektrolita i dezificijensa (algocida, radi spreavanja razvoja algi). Kada stepen uguivanja
vode poraste iznad dozvoljene granice, deo vode se izbacuje iz recirkulacionog sistema, a taj deo
nadoknauje dodatkom svee vode.
6.2. INDUSTRIJSKE HRANLJIVE PODLOGE
Aktivnost mikroorganizama je u velikoj zavisnosti od uslova u njihovoj okolini. Okolnu sre-
dinu ini, pre svega, hranljiva podloga u kojoj mikroorganizmi rastu i konvertuju njene kompo-
nente supstrat u intermedijarne i krajnje proizvode.
6.2.1. Vrste hranljivih podloga
Hranljiva podloga mora da sadri supstrate u obliku koji mikroorganizmi najbolje usvajaju.
Obino je to rastvor supstrata u vodi. U nekim sluajevima, koristi se vrsta hranljiva podloga sa
dovoljnom aktivnou vode, a neki supstrati se mogu uzimati direktno iz gasne faze. Prema agre-
gatnom stanju, hranljive podloge se dele na: tene, koje se koriste u submerznim (dubinskim) bio-
procesima, i vrste, koje se koriste u povrinskim bioprocesima. Prema poreklu, hranljive podloge
se mogu podeliti na: vetake, koje imaju tano definisan sastav, i prirodne, koje imaju sloen, ne-
potpuno definisan sastav.
U laboratorijskim uslovima se, po pravilu, upotrebljavaju vetake hranljive podloge, sastav-
ljene iz istih jedinjenja. One su praktino nezamenljive kada se razmatra uticaj pojedinih supstan-
ci na fiziologiju mikroorganizama koji rastu na njima. Poto je njihov sastav definisan, mogue je
sprovesti taan maseni i energetski bilans za svaki supstrat. Vetake hranljive podloge se
pripremaju rastvaranjem definisanih hemijskih jedinjenja u destilovanoj vodi, da bi se u
potpunosti eliminisali minerali i druga jedinjenja koji su prisutni u esmenskoj vodi.
Laboratorijske podloge se esto komercijalno proizvode u vrstom stanju, a pripremaju se
jednostavno rastvaranjem vrste smee.
Vetake hranljive podloge su najee nepogodne za upotrebu na industrijskom nivou, naj-
ee zbog visoke cene. U industrijskim biotehnolokim procesima uglavnom se koriste prirodne
hranljive podloge, koje se pripremaju od prirodnih sirovina biljnog ili ivotinjskog porekla. Njihov
taan hemijski sastav, obino, nije u potpunosti poznat. Priprema prirodnih hranljivih podloga se
sastoji u rastvaranju pogodnih prirodnih sirovina u vodi, posle ega se rastvor esto podvrgava
hidrolizi, bistrenju i obogaivanju sa drugim supstratima, kojih nema u prirodnoj sirovini.
Za pripremu sloenih hranljivih podloga za industrijske bioprocese neophodno je poznavati:
specifine nutritivne zahteve proizvodnih organizma,
sastav prirodne sirovine i eventualne promene u sastavu u toku skladitenja ili tokom pos-
tupka pripreme hranljive podloge i
ponaanje komponenata hranljive podloge u toku sterilizacije, fermentacije i izdvajanja
proizvoda.
Poto trokovi osnovne prirodne sirovine igraju vanu ulogu u svim industrijskim procesima,
za pripremu hranljivih podloga moraju se upotrebiti jeftine prirodne sirovine, koje ispunjavaju i
sledee dodatne kriterijume:
obezbeuju maksimalan prinos biomase ili eljenog proizvoda po jedinici mase supstrata,
obezbeuju maksimalnu koncentraciju biomase ili eljenog proizvoda,
obezbeuju maksimalnu brzinu nastajanja proizvoda,
obezbeuju minimalan prinos neeljenog proizvoda,
pristupane su u duem vremenskom periodu i ekonomski isplative,
ne izazivaju probleme u odnosu na druge aspekte ukupnog biotehnolokog procesa (na pri-
mer: morfoloki oblik organizma, meanje i aeracija, nastajanje pene, izdvajanje i preiavanje
proizvoda ili zatita okoline).
Prilikom izbora prirodne sirovine treba razmatriti potrebu njene prethodne pripreme, potro-
nju energije i vode i dodavanja drugih sirovina. Najpovoljniji sluaj je kada se hranljiva podloga
priprema od sekundarnih (otpadnih) sirovina iz drugih tehnolokih procesa. U ovom sluaju, glav-
ni kriterijum nije cena otpadne sirovine ve njen kvalitet, koji odreuje nivo i trokove pripreme,
kao i raspoloiva koliina.
6.2.2. Supstrati za hranljive podloge
Komponente hranljive podloge se klasifikuju prema njihovoj glavnoj funkciji u podlozi u vi-
e grupa, i to:
izvori energije,
izvori ugljenika,
izvori azota,
minerali,
vitamini i drugi faktori rasta,

prekursori i metaboliki regulatori,
puferi,
antipenuavci, i
kiseonik.

Pored navedenih supstrata, hranljivu podlogu uvek ini voda, koja je nezamenljivi rastvara
svih supstrata, uesnik u metabolizmu proizvodnih organizama i prenosilac mase i toplote u bio-
reaktorima.
a) Voda
Voda je glavna komponenta svih hranljivih podloga. U industrijskim bioprocesima koristi se
esmenska voda, koja mora biti higijenski ispravna. Prisustvo nekih jona u esmenskoj vodi je ne-
poeljno. Na primer, visoke koncentracije soli gvoa i mangana uzrokuju promenu boje nekih
mikroorganizama (na primer, kvasaca) i proizvoda, inhibiraju biosintezu nekih metabolita, a mogu
izazvati i koroziju sudova. Nekontrolisane promene tvrdoe vode i koncentracije pojedinih katjo-
na, pre svega kalcijuma i magnezijuma, mogu izazvati promenljivost u prinosu proizvoda. U
ovakvim sluajevima, treba koristiti demineralizovanu vodu.
b) Supstrati izvori energije
Veina industrijskih mikroorganizama je hemoorganotrofna. Ubiajeni izvori energije su iz-
vori ugljenika, na primer, ugljeni hidrati, lipidi i proteini. Neki mikroorganizmi mogu koristiti me-
tan ili metanol kao izvore ugljenika i energije. Kod fotosintetskih mikroorganizama, kao izvor
energije slui svetlost.
c) Izvori ugljenika
Izvori ugljenika predstavljaju kvantitativno glavnu komponentu hranljivih podloga. Oni slu-
e ne samo za biosintezu elijskog materijala ve i kao glavni izvor energije. Izbor izvora ugljeni-
ka prevashodno zavisi od metabolizma proizvodnog organizma, zahteva za odreeni kvalitet pro-
izvoda, kao i njegove cene. Kao izvori ugljenika obino se koriste ugljeni hidrati: monosaharidi
(glukoza), disaharidi (saharoza i laktoza) i polisaharidi (skrob i celuloza). Takoe, veliku primenu
imaju i sirovine sloenog sastava, kao to su: melasa, sulfitna luina, hidrolizat drveta i dr.
Glukoza se industrijski dobija hemijskom ili enzimskom hidrolizom skroba. Mogu je koristi-
ti mnogi proizvodni organizmi. Glukoza se mora sterilisati odvojeno od ostalih komponenti hran-
ljive podloge, jer ona u neutralnoj pH sredini i na visokoj temperaturi reaguje sa aminokiselinama
(Maillard-ova reakcija), formirajui proizvode (melanoidine), koji podlozi daju tamno smeu bo-
ju. Obino se sterilie u obliku koncentrovanog rastvora (30 do 50%) na pH 3.
Laktoza se dobija iz surutke koja zaostaje u postupku dobijanja sira i maslaca iz mleka. Sa-
mo neki mikroorganizmi mogu da koriste laktozu, na primer, Penicillium chrysogenum (dobijanje
penicilina) ili Bacillus subtilus (dobijanje proteaza). Industrijski se, inae, koristi za dobijanje pro-
teinske stone hrane i etanola.
Saharoza se dobija iz eerne trske ili eerne repe. Verovatno je danas saharoza glavni sup-
strat za mnogobrojne biosinteze, na primer: antibiotika, vitamina, aminokiselina, organskih kiseli-
na itd. Moe se koristiti sa razliitim stepenom istoe: rafinisani eer, sirovi eer i melasa.
Melasa je jedna od najee upotrebljavanih sirovina u fermentacionoj industriji. Ona je spo-
redni proizvod u fabrikama eera, koji zaostaje posle kristalizacije glavne frakcije eera. Uspe-
no se koristi u proizvodnji pekarskog kvasca, etanola, mlene kiseline itd.
Skrob se dobija iz kukuruza, drugih itarica i krompira. U bioprocesima se moe koristi sirov
(na primer, dobijanje proteinaza pomou nekih sojeva Streptomyces), klajsterizovan (dobijanje
acetona i butanola pomou Clostridium acetobutylicum), a najee delimino hidrolizovan (in-
dustrijsko dobijanje proteina pomou Candida utilis, -amilaze i -amilaze pomou Bacillus sub-
tilis, pululana pomou Auerobasidium pullulans i dr.).
Celuloza se industrijski dobija iz otpadaka drveta i slame. Poznati su komercijalni postupci
mikrobioloke konverzije celuloze iz otpadnog biljnog materijala u raznovrsne proizvode (protein-
ska stona hrana, etanol). U biotehnologiji se koristi hidrolizat celuloze ili lignoceluloze.
d) Izvori azota
Veina proizvodnih mikroorganizama mogu koristiti neorganske ili organske izvore azota.
Kao neorganski izvori azota slue amonijumove soli, vodeni rastvor amonijaka i nitrati. Amoniju-
move soli (obino, amonijumsulfat, ree -fosfat) daju kiselu sredinu, poto mikroorganizmi meta-
bolizuju amonijumove jone, a oslobaa se slobodna kiselina. Nasuprot tome, rastvoreni amonijak i
nitrati e prouzrokovati alkalisanje sredine. U sluaju amonijumnitrata prvo e reakcija biti kisela
zbog troenja amonijaka, pa e asimilacija nitrata biti suzbijena; kada se amonijak potroi, poinje
korienje nitrata, zbog ega dolazi do alkalisanja sredine. U proizvodnji kvasca na hranljivoj pod-
lozi sa melasom ili drugim prirodnim izvorima, kao i za proizvodnju etanola, acetona i butanola,
gotovo iskljuivo se kao izvori azota koriste amonijumsulfat i rastvoreni amonijak.
Organski azot se obezbeuje aminokiselinama, proteinima i ureom. U mnogim sluajevima
je rast mikroorganizama bri ukoliko hranljiva podloga sadri organski izvor azota. Uobiajeno je
da se aminokiseline dodaju u obliku sloenih prirodnih izvora, kao to su: kukuruzni ekstrakt, eks-
trakt kvasca, hidrolizat kazeina, riblje brano, sojino brano itd.
e) Makroelementi
Najvanije neorganske komponente su: azot, fosfor, sumpor i makroelementi (K, Mg, Ca,
Zn, Fe i Cl). Fosfor, u obliku H
2
PO
4
, esencijalan je za rast elija i regulaciju nekoliko metaboli-

kih procesa. Fosfati se dodaju hranljivim podlogama da bi se zadovoljile potrebe za fosforom, a
imaju i puferno delovanje. Sumpor je jednako vaan kao fosfor. Obino se dodaje u obliku sulfata.
U mnogim hranljivim podlogama makroelementi Mg, K, Ca i Cl su esencijalne komponente, a nji-
hove koncentracije su u opsegu 0,1 do 1 mmol/dm
3
. Zbog njihove relativno visoke koncentracije,
makroelementi se moraju dodati hranljivoj podlozi u obliku fosfata ili sulfata. Mikroelementi se
dodaju u opsegu 0,1 do 100 mol/dm
3
.
f) Mikroelementi
Mikroelementi (Co, B, Cd, Cr, Cu, Mo i Ni) se dodaju u vetakim hranljivim podlogama,
dok se u sluaju kompleksnih hranljivih podloga oni, po pravilu, ne dodaju posebno, poto se na-
laze u dovoljnoj koliini u komponentama hranljive podloge. Oblik i opseg koncentracija u kojima
se minerali dodaju hranljivim podlogama dati su u tabeli 6.5. Na bazi elementarnog sastava bio-
mase i proizvoda metabolizma mogue je izraunati potrebne koliine specifinih minerala u
hranljivoj podlozi.
Koncentracije pojedinanih mineralnih komponenti ili njihovih kombinacija u hranljivim
podlogama mogu imati kritian uticaj na neke bioprocese. Tako, na primer, koncentracija neor-
ganskog fosfata utie na formiranje bacitracina, limunske kiseline (u povrinskoj kulturi), ergot al-
kaloda i dr. Visoka koncentracija fosfata je povoljna za dobijanje pirolnitrina, biciklomicina i tio-
peptina i dr. Mn, Fe i Zn su od velikog znaaja za sekundarni metabolizam: prinos sekundarnih
metabolita, po pravilu, linearno raste sa logaritmom koncentracije "kljunog" elementa sve do ni-
voa iznad koga jon metala postaje otrovan za elije proizvodnih organizama.

Tabela 6.5 Opseg koncentracija uobiajenih mineralnih komponenti u hranljivoj podlozi
Mineralna so Opseg koncentracija, %
KH
2
PO
4
1,0 4,0
MgSO
4
7H
2
O 0,25 3,0
KCl 0,5 12,0
CaCO
3
5,0 17,0
FeSO
4
7H
2
O 0,01 0,1
ZnSO
4
8H
2
O 0,1 1,0
MnSO
4
H
2
O 0,01 0,1
CuSO
4
5H
2
O 0,003 0,01
Na
2
MoO
4
2H
2
O 0,01 0,1
g) Vitamini i drugi faktori rasta
Vitamini i ostali faktori rasta (aminokiseline, purini, pirimidini i njihovi derivati, masne
kiseline) su obino prisutni u prirodnim izvorima ugljenika i azota. Kada se ove prirodne sirovine
koriste kao jedini izvori faktora rasta, esto je potrebno neke od njih, a posebno vitamine, dodati
hranljivoj podlozi u potrebnoj koliini. Treba imati na umu da je esto ekonominije dodati ist
vitamin nego poveavati koliinu jeftinog izvora, ijim bi se dodavnjem u viku poremetio odnos
izmeu ostalih komponenti u podlozi.
h) Prekursori i regulatori metabolizma
Pojedine komponente hranljive podloge su bitnije za regulaciju metabolizma, tj. sintezu e-
ljenog proizvoda nego za rast. To su: prekursori, inhibitori i induktori. Svi oni imaju veliki uticaj
na tok i produktivnost bioprocesa.
Prekursori su jedinjenja koja se, kada su prisutna u hranljivoj podlozi, direktno inkorporiraju
u eljeni proizvod. Dobar primer je poveanje prinosa penicilina u podlozi sa kukuruznim ekstrak-
tom, koji sadri feniletilamin koji se direktno ugrauje u molekul penicilina, dajui benzil penici-
lin. Slino, dodavanje fenilsiretne kiseline i njenih derivata poveava prinos penicilina i do tri pu-
ta, a biosinteza se usmerava prema dobijanju benzilpenicilina. Neki znaajni primeri primene pre-
kursora su dati u tabeli 6.6.
Tabela 6.6 Prekursori sa praktinom primenom
Prekursor Proizvod Mikroorganizam
Fenilsiretna kiselina Penicilin G Penicillium chrysogenum
Fenoksisiretna kiselina Penicilin V Penicillium chrysogenum
Hloridi Hlortetraciklin Streptomyces aureofaciens
Cijanidi Vitamin B
12
Propionobacterium spp.
D-treonin L-izoleucin Bacillus subtilis
Glicin L-serin Corynebacterium glycinophilum
Inhibitori se koriste za regulaciju elijskog metabolizma. Zahvaljujui prisustvu specifinog
inhibitora, mogue je poveati prinos odreenog proizvoda ili intermedijera metabolizma, koji bi
proizvodni mikroorganizam u normalnim uslovima potroio u svom metabolizmu. Inhibitori, za-
visno od svoje specifinosti, deluju tako da poveavaju prinos eljenog ili smanjuju prinos nee-
ljenog proizvoda. U nekim sluajevima, inhibitori deluju na strukturu elijskog zida u cilju pove-
anja njegove permeabilnosti za sekreciju metabolita. Primeri primene optih i specifinih in-
hibitora su dati u tabeli 6.7.
Tabela 6.7 Specifini i opti inhibitori
Proizvod Inhibitor
Glavni efekat
inhibitora
Mikroorganizam
Glicerol NaHSO
3
Suzbijena sinteza
acetaldehida
Saccharomyces
cerevisiae
Tetraciklin Bromid Suzbijena sinteza
hlortetraciklina
Streptomyces
aureofaciens
Glutaminska kiselina Penicilin Permeabilnost
elijskog zida
Micrococcus
glutamicus
Limunska kiselina Alkalni metal/ fosfat,
pH<2
Suzbijena sinteza
oksalne kiseline
Aspergillus niger
Valin Razliiti inhibitori Razliiti efekti
zavisno od inhibitora
Brevibacterium
roseum
Rifamicin B Dietilbarbiturat Inhibirani ostali
rifamicini
Nocardia
mediterranei

Veina enzima od industrijskog znaaja su induktivni. Oni se sintetizuju samo u prisustvu
specifinih jedinjenja u hranljivoj podlozi, koja se nazivaju induktori. Obino je to supstrat na koji
enzim deluje ili jedinjenje strukturno slino enzimu. Zbog toga se specifini induktori moraju
ukljuiti u hranljive podloge za komercijalnu proizvodnju enzima. Neki primeri induktora
industrijski vanih enzima dati su u dati tabeli 6.8.
Tabela 6.8 Induktori industrijski vanih enzima
Enzim Induktor Mikroorganizam
-Amilaza Skrob
Maltoza
Aspergillus spp.
Bacillus subtilis
Pululanaza Maltoza Aerobacter aerogenes
-Manosidaza Manan i kvasac Streptomyces griseus
Penicilinacilaza Fenilsiretna kiselina Escherichia coli
Proteaze Razliiti proteini Bacillus spp.
Streptococcus spp.
Celulaza Celuloza Trichoderma viride
Pektinaza Pektin Aspergillus spp.
Dekstransaharaza Saharoza Leuconostoc mesenteroides
i) Puferni sistemi
U mnogim biotehnolokim procesima je kontrola pH hranljive podloge od velike vanosti za
postizanje optimalne produktivnosti. Ovo se, u principu, moe postii na dva naina:
dodavanjem vodenog rastvora amonijaka ili NaOH (za neutralisanje kiselina) i H
2
SO
4
(za
neutralisanje baza) u toku biprocesa i
dodavanjem u hranljivu podlogu suptanci koje imaju pufernu sposobnost.
Najznaajnije supstance koje mogu posluiti kao puferi su fosfati, koji imaju i vanu ulogu u
metabolizmu mikroorganizama. Mnoge hranljive podloge se puferuju na pH oko 7,0, dodavanjem
kalcijumkarbonata: ako se pH smanjuje, karbonat se razlae, odravajui pH. Bilansirana smea
izvora ugljenika i azota, takoe, daje osnovu za kontrolu pH, jer proteini, peptidi i aminokiseline
iz prirodnog izvora imaju dobru pufernu sposobnost.
j) Antipenuavci
Penuanje hranljive podloge esto prati biotehnoloke procese, naroito ako one sadre pri-
rodne sirovine bogate proteinima. Ovo moe izazvati velike probleme, kao to su:
izdvajanje elija iz hranljive podloge to moe dovesti do lize elija i oslobaanja mikrob-
nih proteina koji e poveati stabilnost pene i
izlivanje pene iz bioreaktora, to dovodi do infekcije, pa se, radi spreavanja, mora smanjiti
zapremine hranljive podloge, a time i produktivnost bioreaktora
Ukoliko je penuanje intenzivno i izaziva probleme u radu, hranljivoj podlozi se moraju na
poetku, a obino i u toku fermentacije, dodati antipenuavci. Najee se upotrebljavaju vii al-
koholi (oktadekanol), estri, vie masne kiseline, silikoni, sulfonati itd. Zbog njihove slabe rastvor-
ljivosti, antipenuavci se dodaju zajedno sa njihovim nosaem (teni parafin, ricinusovo ulje). Ne-
gativan efekat prekomernog dodavanja antipenuavaca je smanjivanje brzine prenosa kiseonika
(ak i do 50%) formiranjem dodatog filma oko mehurova vazduha. Zbog toga se dodavanje anti-
penuavaca mora strogo kontrolisati.
k) Kiseonik
Kiseonik je vrlo vana komponenta hranljive podloge koja esto u sluaju aerobnih i fakulta-
tivno anaerobnih mikroorganizama kontrolie brzinu rasta i sintezu proizvoda metabolizma. Kon-
centracija rastvorenog kiseonika koja se mora odravati u bioreaktorima zavisi od:
inteziteta metabolizma proizvodnog organizma,
osetljivosti bioprocesa na oscilacije, a posebno na padove koncentracije kiseonika u hranji-
voj podlozi,
reolokih osobina hranjive podloge i
prisustva antipenuavca.
U sluaju kada hranljiva podloga sadri supstrate koji se brzo metabolizuju, potreban je brz
prenos mase kiseonika. Ako se to ne moe ostvariti, dolazi do limitiranja bioprocesa kiseonikom.
Ovaj problem se moe prevazii smanjivanjem poetne koncentracije kljunog supstrata (dodatne
koliine supstrata se dodaju u toku bioprocesa), promenom sastava hranljive podloge, kao i pro-
menom tipa bioreaktora i uslova meanja i aeracije.
6.2.3. Definisanje sastava hranljive podloge
U poetku razvoja biotehnolokih postupaka sastav hranljive podloge je najee rezultat
praktinog iskustva. Upoznavanje fiziologije i metabolizma proizvodnih organizama omoguava
optimizaciju sastava hranljive podloge. Optimizovane podloge, koje su proizvod naunih dostig-
nua i iskustva, esto se uvaju kao poslovna tajna.
Osnovni pristup u definisanju sastava (formulisanju) hranljive podloge se zasniva na sledea
tri zahteva:
hranljiva podloga mora zadovoljiti sve potrebe proizvodnog organizma za rast (produkciju
biomase) ili produkciju metabolita,
hranljiva podloga mora obezbediti potrebne izvore energije za biosintezu i odravanje ivo-
ta proizvodnog organizma i
cena hranljive podloge treba da je to nia.
U definisanju sastava hranljivih podloga prvo se analizira stehiometrijska jednaina rasta
biomase i nastajanja proizvoda. Ova jednaina omoguava da se izraunaju minimalne koliine
supstrata, potrebne za dobijanje odreene koliine biomase. Znajui koeficijente prinosa proizvo-
da po jedinici biomase, mogue je izraunati koliine supstrata neophodne da bi se dobila eljena
koliina proizvoda.
U ovakvom pristupu, potrebno je poznavati elementarni sastav proizvodnog mikroorganiz-
ma, koji treba da ukljui ne samo biogene, ve i makro- i mikroelemente. Ako ova informacija ne-
dostaje, onda se, kao orijentacioni, mogu koristiti podaci iz tabele 6.9, u kojoj je dat sastav tipinih
hranljivih podloga za dobijanje nekoliko znaajnijih proizvoda. Ovi podaci mogu da poslue samo
kao vodi za minimalne koliine sastojaka hranljivih podloga. U praktinim uslovima taj sastav se
mora optimizovati. Naravno, mogue je konsultovati i biotehnoloke prirunike, u kojima ima
dosta podataka o hranljivim podlogama.
Poto neki mikroorganizmi ne mogu sintetizovati specifine nutrijente, na primer: aminoki-
seline, vitamine ili nukleotide, oni se moraju dodati hranljivoj podlozi u adekvatnoj koliini u obli-
ku istog jedinjenja ili u okviru smee sloenog sastava.

Tabela 6.9 Tipine industrijske hranljive podloge
Proizvod Proizvodni
organizam
Supstrat Koncentracija, g/dm
3
Trajanje
Benzil-penicilin Penicillium
chrysogenum
Laktoza
Glukoza
Kukuruzni
ekstrakt
KH
2
PO
4

CaCO
3

Sojino ulje
35
10

35
4,0
10
2,5
45 d
Tabela 6.9 Tipine industrijske hranljive podloge (nastavak)
Proizvod Proizvodni
organizam
Supstrat Koncentracija, g/dm
3
Trajanje
Limunska
Kiselina
Aspergillus niger Saharoza
NH
4
NO
3

KH
2
PO
4

MgSO
4

Cu
Zn
Fe
Mn

140
2,5
2,5
0,25
0,06 mg/dm
3

0,25 mg/dm
3

1,3 mg/dm
3

1,0 mg/dm
3

35 d
Glutaminska
kiselina
Micrococcus
glutamicus
Glukoza
Urea
KH
2
PO
4
MgSO
4

Sojino brano
Biotin
Fe i Mn

100
8,0
0,1
0,04
0,5
0,5 g/dm
3

0,2 mg/dm
3

oko 40 h
Pekarski
Kvasac
Saccharomyces
cerevisiae
Melasa
NaH
2
PO
4

(NH
4
)
2
SO
4

MgSO
4

NH
3

56
2,3
2,7
0,7
0,5
oko 12 h
Bacitracin Bacillus
licheniformis
Skrob
Kikiriki brano
Kvasac
Ca-acetat
KH
2
PO
4
MgSO
4

10
45
3,0
0,5
1,0
0,2
oko 2 d

Od posebnog znaaja je pravilno odreivanje potrebne koliine izvora ugljenika i kiseonika
(za aerobne procese). Izvor ugljenika ima dvostruku ulogu: u biosintezi i generisanju energije. Po-
treba za ugljenikom pod aerobnim uslovima moe se izraunati iz koeficijenta prinosa biomase u
odnosu na izvor ugljenika
X C
Y . U sluaju kada se izvor ugljenika troi i u sintezi proizvoda, mora
se odrediti koji njegov deo ide na stvaranje biomase, odravanje i sintezu proizvoda.
Treba imati na umu da su osnovni stehiometrijski odnosi komponenti hranljive podloge samo
smernica u radu na formulisanju podloga za primenu u komercijalnom procesu. Po pravilu, neki
supstrati se dodaju u veoj koliini od izraunate. Na primer, izvori ugljenika i azota ulaze u sas-
tav hranljive podloge u veoj koncentraciji od izraunate na bazi stehiometrije, iz vie razloga i to:
proizvodni organizmi najee supstrat ne koriste kvantitativno,
supstrati su esto termolabilna jedinjenja koja se u toku sterilizacije toplotom delimino
razgrauju, i
u toku sterilizacije toplotom moe doi do meusobnog reagovanja komponenti podloge.
Zbog toga se u praktinim uslovima sastav podloge optimizuje, praenjem uticaja sastava
hranljive podloge, koliine i koncentracije pojedinanih supstrata na prinos proizvoda. U postupku
optimizacije najee se primenjuju metodi statistikog planiranja u kojima je najznaajniji para-
metar prinos proizvoda. U ovoj fazi se znaajna panja poklanja ekonomskim kriterijumima, tj.
ceni potrebne hranljive podloge za sintezu 1 kg proizvoda, a vodi se rauna i o uslovima uvanja
rezervi, nabavke, transporta itd. Ekonomski uslovi mogu zahtevati da se sastav hranljivih podloga
promeni i da se koriste jeftinije i pristupanije sirovine. Zbog toga je korisno posedovati recepture
za vie alternativnih sastava hranjivih podloga za odreenu biotehnoloku proizvodnju. To znai
da je utvrivanje optimalnog sastava hranljive podloge predmet stalnog ispitivanja u svakoj bio-
tehnolokoj proizvodnji.
6.2.4. Priprema industrijskih hranljivih podloga
Hranljive podloge se pripremaju direktno u bioreaktoru ili u posebnom postrojenju.
Prvi nain se primenjuje kod arnih postrojenja malog kapaciteta sa bioreaktorom relativno
male zapremine (ispod 10 m
3
), kada je ekonomski neopravdano posebno postrojenje za pripremu
hranjive podloge. Kod ovakve pripreme hranljive podloge, odmerene koliine sastojaka se unose u
bioreaktor u koji se, uz meanje, dodaje odreena koliina vode, radi rastvaranja supstrata. Pripre-
mljena podloga se sterilie u bioreaktoru. Dobra strana pripreme hranljive podloge je to se, uz
sterilizaciju hranljive podloge, istovremeno sterilie i bioreaktor. Loa strana ovog postupka je to
se vreme korienja bioreaktora za bioproces skrauje za vreme pripreme podloge.
Piprema hranljive podloge u posebnom postrojenju primenjuje se kod postrojenja velikog
kapaciteta, koja ukljuuju bioreaktor velike zapremine (> 10 m
3
) ili vie bioreaktora. Posebnim
postrojenjem poveava se stepen iskorienja bioreaktora, to je kod velikih kapaciteta posebno
znaajno. Priprema hranljivih podloga za kontiunalne bioprocese uvek se obavlja u posebnom
postrojenju.
Postrojenje za pripremu hranljive podloge se, po pravilu postavlja izmeu skladita sirovina i
postrojenja za sterilizaciju, a u njegov sastav ulaze (slika 6.13):
automatska vaga za merenje mase vrstih sastojaka i ureaj za merenje zapremine tenih
sastojaka,
sudovi sa mealicom i omotaem (kod manjih sudova) ili zmijastim razmenjivaem top-
lote, i
pumpe za transport pripremljene podloge u postrojenje za sterilizaciju.
Ukoliko se za pripremu hranljive podloge mora da koristi voda posebnog kvaliteta (omeka-
na ili demineralizovana), postrojenje ukljuuje i odgovarajue postrojenje za njenu pripremu.
Hranljiva podloga se priprema u koncentraciji koja odgovara koncentraciji potrebnoj za bio-
proces ili u veoj koncentraciji. U tom sluaju ona se razblauje do potrebne koncentracije vodom
zahtevanog kvaliteta.

Slika 6.13 ematski prikaz potrojenja za pripremu hranljive podloge od melase
6.3. STERILIZACIJA U BIOTEHNOLOGIJI
Mikrobioloki procesi se, po pravilu, izvode pomou iste kulture na hranljivoj podlozi, uz
obezbeenje odgovarajuih fiziko-hemijskih prametara okoline. Ukoliko u hranljivoj podlozi, ko-
ja se priprema od prirodnih sirovina, zaostanu sve bioloke vrste koje se u njoj nalaze, tokom pro-
cesa e doi do njihovog rasta i razvoja, to se viestruko negativno odraava na eljeni proces:
u fermentacionoj tenosti (podlozi) se odvija paralelno rast vie mikroorganizama, to
uzrokuje pad proizvodnosti,
pri kontinualnim procesima moe doi do potpunog eliminisanja proizvodnog organizma,
kontaminanti se mogu nai u finalnom proizvodu, to dovodi do smanjenja njegovog kva
liteta,
kontaminanti oteavaju izdvajanje finalnog proizvoda pri separaciji proizvoda,
kotaminanti mogu da razgrade finalni proizvod, na primer antibiotike i
kontaminacije bakterijskih populacija dovode do autolize elija.

Kontaminacija se spreava:
upotrebom istih kultura (inokuluma) proizvodnih organizama,
sterilizacijom hranljive podloge,
sterilizacijom procesne opreme i bioreaktora,
sterilizacijom svih komponenata koje se naknadno dodaju u bioreaktor i
odravanjem sterilnih uslova tokom trajanja mikrobiolokog procesa.
Postoje primeri da se kontaminacija moe spreiti odravanjem vrednosti pH na nivou nepo-
voljnom za rast kontaminanata. Na primer, pri proizvodnji piva se koristi hmelj, koji ima mikrobi-
cidno delovanje.
Sterilizacija podrazumeva eliminisanje, izdvajanjem ili ubijanjem, svih mikrobnih elija i
inaktivaciju virusa prisutnih u hranljivoj podlozi, materijama koje se dodaju u toku bioprocesa,
vazduhu ili na samom bioreaktoru ili drugim procesnim ureajima i opremi. Svaki od ovih ma-
terijala zahteva specifian postupak sterilizacije.
6.3.1. Postupci, mehanizam i kinetika sterilizacije
Za sterilizaciju se koriste sledei postupci:
razaranje strukture elija,
inaktivacija mikroorganizma i
uklanjanje mikroorganizama fizikim metodima.
Razaranje strukture elija (destrukcija), pomou jakih oksidacionih sredstava (azotna, sum-
porna, hromsumporna kiselina ili toplotom) se koristi redovno u laboratorijskim uslovima, dok se
u industriji za pranje procesne opreme i bioreaktora koriste razblaeni rastvori kiselina.
Inaktivacijom mikroorganizama spreava se mogunost njihovog daljeg razmnoavanja.
Spoljanje karakteristike elija mogu da ostanu u izvornom obliku. Inaktivacija se izvodi pomou:
toplote (suvom pregrejanim vazduhom ili vlanom vodenom parom), UV ili X zraka, ultrazvu-
kom ili pomou hemijskih jedinjenja (formaldehid, alkohol, hlor, etilenoksid itd.). Pre konane
sterilizacije, procesna oprema se pere deterdentima i dezinficijensima.
Uklanjanje mikroorganizama fizikim metodima, tj. sterilizacija pomou filtracije, se koristi
za gasove i rastvore termolabilnih supstanci (vitamini). Razlikuju se dva osnovna naina:
apsolutna filtracija, koja se izvodi pomou kompaktnih filtara, sa definisanim veliinama
pora, i
delimina filtracija, koja se izvodi pomou filtara, ija sposobnost filtracije zavisi od velii-
ne njegovih pora.
Mehanizam odumiranja populacije mikroorganizama pod dejstvom toplote ili nekim drugim
delovanjem je reakcija prvog reda i moe se opisati na sledee naine:
pod dejstvom toplote kljuno jednjenje C , konstituent mikrobne elije, razlae se na proiz-
vode, prema reakciji prvog reda:
C proizvodi
pod uticajem troplotne energije u suvoj sterilizaciji (pregrejanim vazduhom), kljuno je-
dinjenje inaktivira se reagovanjem sa O
2
, koji je u viku, prema reakciji pseudoprvog reda:

2
C+O proizvodi
pod uticajem toplotne energije u vlanoj sterilizaciji (pregrejanom vodenom parom) klju-
no jedinjenje razlae se hidrolizom u kojoj je voda u viku, pa je i ovo reakciji pseudoprvog reda:

2
C+H O proizvodi
Poto se radi o reakciji prvog reda, brzina reagovanja kljunog jedinjenja C je:

dC
kC
dt
- = (6.1)
gde je: k konstanta brzine inaktivacije mikroorganizama, a C koncentracija kljunog jedinje-
nja C .
Poto je koncentracija kljunog jedinjenja C u eliji uglavnom konstantna, njegova koncen-
tracija se moe izraziti preko broja vitalnih (ivih) elija N

0
' C N N N - = (6.2)
gde je:
0
N poetni broj mikroorganizama, a N i ' N broj preivelih i unitenih elija nakon
vremena t, razunato po jedinici zapremine.
Kombinovanjem jednaina (6.1) i (6.2), brzina odumiranja ili inaktivacije mikrorganizama
definie se na sledei nain:

dN
kN
dt
- = (6.3)
pri emu je k konstanta brzine destrukcije (odumiranja ili inaktivacije) mikroorganizma, koja,
po svom fizikom znaenju, predstavlja specifinu brzinu destrukcije mikroorganizma.
Ako se uvedu poetni i krajnji uslovi: za 0 t = ,
0
(0) N N = i za t t = , ( )
t
N t N = , onda se in-
tegrisanjem jednaine (6.3) dobija:

0
ln
t
N
kt
N
= - (6.4)
ili eksponencijalnom obliku

0
kt
t
N N e
= (6.5)
Specifina brzina destrukcije zavisi od vrste mikrooranizma, fiziolokog oblika elije i tem-
perature. Za odreeni mikroorganizam, specifina brzina destrukcije se menja sa temperaturom po
Arrhenius-ovom zakonu:

d
Ea
RT
d
k A e
= (6.6)
gde je:
d
A konstanta karakteristina za mikroorganizam,
d
Ea energija aktivacije procesa des-
trukcije, koja je karakteristina za mikroorganizam, R gasna konstanta i T apsolutna tem-
peratura.
Linearizovani oblik jednaine (6.6) je:

1
ln ln
d
d
Ed
k A
R T
= - (6.7)
U praksi se esto koristi decimalno vreme odumiranja, koje predstavlja vreme zadravanja
mikrobne populacije na temperaturi sterilizacije za koje se broj ivih elija ili spora u populaciji
smanji na 1/10 od poetnog broja, odnosno to je vreme za koje se inaktivira 90% od poetnog bro-
ja mikroorganizama. Zamenom
0
10
t
N N = i
D
t t = u jednaini (6.4) dobija se:

ln10 2,303
D
t
k k
= = (6.8)
gde je:
D
t decimalno vreme odumiranja. U tabeli 6.10 su date vrednosti za k i
D
t za neke spore
bakterija. Jasno, to je vrednost specifine brzine destrukcije manja, to je mikroorganizam otporni-
ji i sterilizaciju je tee izvesti.
Tabela 6.10 Vrednosti k i
D
t nekih vrsta mikroorganizama na 121 C
Mikroorganizam k (min
-1
) t
D
(min )
Bacillus subtilis FS 5230 2,63,3 0,60,9
Clostridium sporogenes PA 3679 1,3 1,8
B. stearothermophilus FS 1518 0,77 3
6.3.2. Sterilizacija hranljivih podloga toplotom
Za sterilizaciju hranljivih podloga toplotom vae jednaine (6.4) i (6.5). Slika 6.14 predstav-
lja prikaz promene
0 t
N N i
0
ln( )
t
N N sa vremenom. Sa dijagrama se moe videti i da se vred-
nosti
0 t
N N i
0
ln( )
t
N N smanjuju eksponencijalno sa vremenom, tj. da se broj aktivnih elija
mikroorganizama smanjuje eksponencijalno sa vremenom. Zavisnost
0
ln( )
t
N N od t je prava
linija sa nagibom k - (slika 6.14b).

Slika 6.14 Grafiki prikaz jednaina (4.6) i (4.8) u normalnom i
logaritamskom obliku
Drugi bitan zakljuak je da se broj ivih elija u hranljivoj podlozi zapremine
L
V svede na
nulu, sterilizacija mora da traje beskonano ( 0
t L
N V , kada t ), to znai da je za potpunu
sterilizaciju potrebno beskonano vreme. Drugim reima, inaktivacija svih elija mikrorganizma u
realnim uslovima se ne postie. Takoe, moe se zakljuiti da nakon odreenog vremena, broj
preivelih elija u hranljivoj podlozi moe biti manje od 1 ( 1
t L
NV < ), to fiziki nije mogue.
Zbog toga ovo treba shvatiti kao verovatnou da jedna elija ostane aktivna nakon obavljene
sterilizacije. Tako, na primer, ako je
3
10
t L
N V
-
= , onda to znai da verovatnoa p da je jedna elija
ostala aktivna iznosi 1/1.000, odnosno da postoji verovatnoa da najvie jedna od 1.000 obavljenih
diskontinualnih sterilizacija bude kontaminirana zbog neodgovarajuih uslova sterilizacije.
Sporogeni mikroorganizmi odstupaju od kinetikog modela definisanog jednainama (6.4) i
(6.5), a tipina odstupanja su prikazana na slici 6.16. Prikazani dijagrami pokazuju da postoji od-
stupanje od linearne zavisnosti na niim temperaturama, kada spore poinju klijanje pod uticajem
toplote i vlage. U sluaju (a) vei je broj novoformiranih elija iz spora nego to se inaktivira, u
sluaju (b), broj novoformiranih je jednak broju inaktiviranih, a u sluaju (c) vea je brzina inak-
tivacije od brzine formiranja novih elija iz spora.

Slika 6.15 Grafiki prikaz odstupanja od linearne zavisnosti inaktivacije
mikroorganizama (objanjenje u tekstu)
Kombinacijom jednaina (6.4) i (6.6) dobija se:

0
ln
d
Ea
t
RT
d
N
A t e
N

= (6.9)
lan na levoj strani jednaine je kriterijum sterilizacije ili del-faktor (itaj nabla), tj.:

0
ln
t
N
N
= (6.10)
koji predstavlja meru inaktivacije (destrukcije) mikrorganizama u odreenom vremenu. Jasno,

d
Ea
RT
d
A t e
= (6.11)
Nakon logaritmovanja jednaine (6.11) i preureenja, dobija se:

1
ln ln
d
d
Ea
t
R T A
= + (6.12)

Slika 6.16 Uticaj trajanja i temperature
sterilizacije na kriterijum sterilizacije
Ova jednaina je parametarska prava
linija u koordinatnom sistemu lnt +
+1 T , iji je parametar kriterijum steri-
lizacije . Nagib prave linije zavisi od
energije aktivacije
d
Ea . Za razliite
vrednosti kriterijuma sterilizacije dobi-
ja se familija paralelnih pravih, kao to
je pokazano na slici 6.16. Sa slike se
vidi da se ista vrednost kriterijuma ste-
rilizacije moe ostvariti za iroki in-
terval vremena sterilizacije i temperatu-
ra. Isti kvalitet sterilizacije se moe
postii za krae vreme na vioj tempe-
raturi ili, obrnuto, za due vreme na
nioj temperaturi.
Pri projektovanju ureaja za steri-
lizaciju potrebno je znati termike ka-
rakteristike prisutnih mikroorganizama.
Kako je, tokom sterilizacije, najvanije inaktivisati mikroorganizme koji obrazuju
termorezistentne spore, najee se uzimaju karakteristike spora Bacillus stearothermophylus, ije
su karakteristike:
d
A = 1,59
.
10
36
s
-1
i
d
Ea = 284 kJ/mol. Vrednosti energije aktivacije za veinu
mikroorganizama su u opsegu 250 do 290 kJ/mol, mada ima i izuzetaka, kao, na primer, Clostri-
dium botulinum sa vrednou 343 kJ/mol. Poznato je da su spore mnogo otpornije na uticaj toplote
od vegetativnih oblika elija. Odavde sledi zakljuak da je konstanta k vea za vegetativne elije
nego za spore, to pokazuju podaci u tabeli 6.11.
Tabela 6.11. Konstante brzina inaktivacija za sterilizaciju toplotom:
Organizam T (C) k
.
10
-3
(s
-1
)
d
Ea (kJ/mol)
Bacillus subtilis 110 450 309
Spore
B. Stearothermophilus
104 0.57 284
Spore
Clostridium botulinum
104 7 343
Pri izboru temperature sterilizacije veoma je vano znati da li mikroorganizam sporulie ili
ne. Kao primer, posluie uporedni podaci o ponaanju bakterija Escherichia coli, koja ne
sporulie, i Bacillus stearothermophilus, koja sporulie (slika 6.17).
Pod dejstvom poviene temperature, tokom sterilizacije hranljive podloge, odigravaju se he-
mijske reakcije izmeu pojedinih komponenti, koje menjaju njen sastav. Tipian efekat ovih reak-
cija na prinos proizvoda je prikazan na slici 6.18: sa duim trajanjem sterilizacije toplotom prinos
proizvoda raste, dostie maksimalnu vrednost, a zatim se smanjuje. Porast prinosa proizvoda je
izazvan dostupnou nekih komponenti hranljive podloge tek posle njenog zagrevanja, a sma-
njenje prinosa proizvoda je rezultat razgradnje termolabilnih jedinjenja koja utiu na sintezu
proizvoda.

Slika 6.17 Zavisnost brzine inaktivacije a) E. coli i b) B. Stearothermophilus
Slika 6.18 Uticaj
trajanja sterilizacije
toplotom na prinos
proizvoda

Postoje dva tipa reakcija koje utiu na smanjenje kvaliteta hranljive podloge zbog steriliza-
cije:
interakcija izmeu pojedinih komponenti u podlozi, najee reakcije eera i aminokiseli-
na, to izaziva smanjenje koliine izvora ugljenika, i
razgradnja termolabilnih komponenti podloge, naroito vitamina.
Termika razgradnja esencijalne komponente iz podloge, koja utie na prinos proizvoda, je
obino reakcija prvog reda:

s
dS
k S
dt
- = (6.13)
odnosno u integrisanom obliku:

0
s
k t t
S
e
S
-
= (6.14)
gde je:
0
S i
t
S koncentracije esencijalne komponente na poetku sterilizacije i posle vremena t,
a
s
k konstanta brzine razgradnje.
Konstanta brzine razgradnje termolabilne komponente se menja sa temperaturom po
Arrhenius-ovom zakonu:

s
Ea
RT
s s
k A e
= (6.15)
odnosno u linearizovanom obliku:

1
ln ln
s
s s
Ea
k A
R T
= - (6.16)
Iz nagiba prave linije u koordinatnom sistemu ln
s
k +1 T moe se odrediti energija aktivacije
s
Ea za razgradnju kljune termolabilne komponente u hranljivoj podlozi. Energija aktivacije
razgradnje kljunih komponenti je 42 do 125 kJ/mol, to je znatno manje od vrednosti energija
aktivacije za termiku inaktivaciju elija mikroorganizama (250 do 290 kJ/mol).
Izbor temperature je od esencijalne vanosti za uspenost sterilizacije. Funkcionalne zavis-
nosti ln k i ln
s
k od 1/T su prikazane na slici 6.19. Na viim temperaturama k bre raste od
s
k , jer
je
d s
Ea Ea > . To znai da e malo poveanje temperature imati vei uticaj na inaktivaciju mikro-
organizama nego na razgradnju kljune termolabilne komponente u hranljivoj podlozi. Prema to-
me, izborom pogodne temperature i vremena sterilizacije mogue je svesti razgradnju kljunih
komponenti hranljive podloge na najmanju meru. Pri izvoenju sterilizacije hranljivih podloga
toplotom, obino se biraju uslovi za sterilizaciju na osnovu principa visoka temperatura kratko
vreme HTST.
1
Ceo postupak sterilizacije se izvodi tako to se hranljiva podloga brzo zagreva do
eljene visoke temperature, kratko dri na toj temperaturi, a potom brzo hladi.

1
Engl. High Temperature Short Time
Slika 6.19 Uticaj temperature na
inaktivaciju spora i destrukciju
termolabilne komponente u
hranljivoj podlozi

6.3.3. Diskontinualna (arna) sterilizacija toplotom
Diskontinualna ili arna sterilizacija hranljive podloge se odvija u tri faze (slika 6.20):
zagrevanje do poetne temperature sterilizacije
s
T ,
zadravanje na temperaturi sterilizacije odreeno vreme i
hlaenje do temperature bioprocesa
f
T .

Slika 6.20 Promene temperature tokom trajanja arne saterilizacije
Promena broja ivih mikroorganizama za vreme sterilizacije grafiki je prikazana na
slici 6.21.
Diskontinualna sterilizacija u pogonima manjeg kapaciteta se najee izvodi u samom
bioreaktoru u kome se, zatim, odigrava bioproces. Ree se izgrauju posebna postrojenja. Tokom
diskontinualne sterilizacije toplotom mikroorganizmi se inaktiviu u sve tri faze, tj. zagrevanjem,
zadravanjem na temperaturi sterilizacije i hlaenjem podloge. Zagrevanje i hlaenje podloge su
nestacionarni procesi, dok je u fazi zadravanja podloge proces izoterman. Trajanja zagrevanja i
hlaenja zavise od tipa ureaja za sterilizaciju i radnih uslova. Stoga se proraun sterilizacije svodi
na odreivanje vremena zadravanja na temperaturi sterilizacije.
Osnovni parametar koji se zadaje pre prorauna diskontinualne sterilizacije je ukupni
kriterijum sterilizacije, koji se odreuje iz jednaine:

0
0
ln
d
t Ea
RT
d
t
N
A e dt
N

= =

(6.17)

Slika 6.21 Promena broja preivelih mikroorganizama u podozi za vreme sterilizacije
Ukupan poetni broj ivih elija ili spora mikroorganizama u hranljivoj podlozi u kojoj je
brojna koncentracija ivih elija ili spora
0
N zavisi od njene zapremine
L
V i iznosi
0 L
N V . Ako se
usvoji da je verovatnoa postizanja sterilnosti (1 ) p - , odnosno rizik kontaminacije p, pri emu je
t L
NV p = , modifikovanjem jednaine (6.17) dobija se:

0
ln
L
N V
p
= (6.18)
to znai da kriterijum sterilizacije zavisi od radne zapremine bioreaktora
L
V . Ukoliko je zapremi-
na hranljive podloge vea, utoliko e stroiji uslovi sterilizacije biti potrebni da bi se postigla ste-
rilnost sa istim rizikom kontaminacije.
Ukoliko se poznaje broj mikroorganizama na poetku i kraju svakog perioda arne sterili-
zacije, mogu se definisati kriterijumi sterilizacije za periode zagrevanja, zadravanja i hlaenja:

1
0
1 0
ln
d
t Ea
RT
z d
N
A e dt
N

= =

(6.19)

2
1
1
2
ln
d
t Ea
RT
s d
t
N
A e dt
N

= =

(6.20)

2
2
ln
f
d
t
Ea
RT
h d
t t
N
A e dt
N

= =

(6.21)
Jednaina (6.17) se moe transformisati u

1 2
1 2
0
0
ln
f
d d d
t t t Ea Ea Ea
RT RT RT
d d d
t t t
N
A e dt A e dt A e dt
N

= = + +

(6.22)
odakle sledi da je ukupni kriterijum sterilizacije rezultat doprinosa zagrevanja, dranja na
maksimalnoj temperaturi i hlaenja hranljive podloge destrukciji elija ili spora, tj.:

z s h
= + + (6.23)
Ako se uzme u obzir da je .
s
T T const = = i
2 1
( )
s
t t t - = , jednaina (6.20) koja definie krite-
rijum sterilizacije u periodu zadravanja na maksimalnoj temperaturi se pojednostavljuje:
( )
1
2
ln
d
Ea
RT
s d s s s
N
A e t k T t
N

= = = (6.24)
Linearizovani oblik jednaine (6.24) je

1
ln ln
d s
s
d
Ea
t
R T A
= + (6.25)
Vreme zadravanja hranljive podloge na na maksimalnoj temperaturi sterilizacije je:

( )
s
s
s
t
k T
= (6.26)
odnosno

( )
z h
s
s
t
k T

= (6.27)
Za proraun vremena trajanja diskontinualne sterilizacije potrebni su sledei podaci:
poetna brojna koncentracija spora mikroorganizama (
0
N ),
rizik kontaminacije (
t L
p NV = ),
zapremina hranljive podloge (
L
V ),
termike karakteristike mikroorganizma ( k ) i
promene temperature tokom zagrevanja i hlaenja sa vremenom.
Zbog tekoa u odreivanju broja spora, obino se usvaja da je
0
N =10
6
spora/cm
3
. Takoe,
najee se prihvata da jedna od hiljadu ari bude kontaminirana, tj.
3
10 p
-
= . Za termike karak-
teristike se obino uzimaju karakteristike termostabilnih spora Bacillus stearothermophylus:
d
A = 1,59
.
10
36
s
-1
i
d
Ea = 284 kJ/mol.
Promene temperature sa vremenom u fazama zagrevanja i hlaenja zavise od tipa sterilizato-
ra, temperature grejnog medijuma (vodena para), temperature rashladnog medijuma i njihovih ma-
senih protoka. Na slici 6.22 su predstavljena etiri osnovna tipa diskontinualnih sterilizatora. Za-
visnosti temperature od vremena za razliite naine zagrevanja i hlaenja hranljive podloge je pri-
kazan na slici 6.23, dok su jednaine temperaturnih profila date u tabeli 6.12.

Slika 6.22 etiri tipa diskontinualnih sterilizatora sa razliitim nainom
zagrevanja: a) direktno uvoenje vodene pare, b) zagrevanje pomou elektrinog
grejaa, c) zagrevanje vodenom parom ( . T const = ) i d) hlaenje

Slika 6.23 Zavisnosti
temperature od vremena
za razliite naine
zagrevanja hranjive
podloge
Tabela 6.12 Jednaine temperaturnih profila za razliite naine zagrevanja hranljive
podloge
Izvor toplote Temperaturni profil Parametri u jednaini
Barbotiranje vodene pare
Hiperbolni
0
1
1
t
T T
t

= +

+

0
T poetna temperatura
podloge
( )
0
vp p vp
p
h h Q
mT c
-
= ;
vp
Q
m
=
m masa podloge; h entalpija; Q
protok vodene pare; indeks p se odnosi na
podlogu, a vp na paru

Elektrino zagrevanje
Linearni
( )
0
1 T T t = +
0 p
q
mT c
=
q brzina izmene toplote
Razmenjiva toplote
(zagrevanje vodenom
parom)
Eksponencijalni
1
t
z
T T e

= +

z
T temperatura medijuma
za zagrevanje
p
KA
mC
= ;
0 z
z
T T
T
-
=
K ukupni koeficijent prenosa toplote;
A povrina za razmenu toplote
Razmenjiva toplote
(hlaenje)
Eksponencijalni
1
t
h
T T e

= +

h
T temperatura medijuma
za hlaenje
,
,
1
KA
p
WC
p
Wc
e
mc

=

;
0 h
h
T T
T
-
=
W protok medijuma za hlaenje;
'
p
c specifina toplota medijuma za
hlaenje

Kriterijumi sterilizacije za tipine temperaturne profile su:
Konstantna temperatura

d
Ea
RT
d
tA e
= (6.28)
Linearni profil

2
2
1
d
d
o
Ea t
E A
RT t

=

+

(6.29)
Hiperbolni profil
( )
2 2 2
1
1
m d
A t
e E m E m
p pt

+
=

+

(6.30)
gde je:
0
E
RT
= ,
p = +
i m
p
= .

Eksponencijalni profil

1
1 1 1 1
t t
A A
E e
e e

=

+ + + +

(6.31)
gde su
1
E i
2
E vrednosti eksponencijalnog integrala, definisanog sledeom jednainom, za n = 1,
odnosno n = 2:
( )
x
n n
z
e
E z dx
x

=
(6.32)
sa reenjima, koja se mogu nai u matematikim prirunicima:

1
x
e
E
x
-
= (6.33)

2 2
x
e
E
x
-
= (6.34)
Obino se realni temperaturni profili razlikuju od teorijskih profila, koji su dati u tabeli, pa se
u fazama zagrevanja i hlaenja uzimaju eksperimentalne zavisnosti, koje se zatim ekstrapoliu
polinomom n-tog reda:

2
0 1 2
.....
n
n
T a a t a t a t = + + + + (6.35)
Ako ne postoji mogunost da se jednaina (6.35) rei, pribegava se grafikom ili
numerikom nainu reavanja definisanog integrala, po Richards-ovom grafikom metodu.
Na osnovu poznatog temperaturnog profila se moe odrediti zavisnost najpre ( ) k f t = , za-
tim i na kraju
s
t . Iako je
s
t obino krae od
z
t i
h
t , najvei broj spora se inaktivie u fazi zadr-
avanja, zbog relativno visoke temperature. Uobiajene vrednosti raspodele kriterijuma sterilizaci-
je po fazama u celom ciklusu diskontinualne sterilizacije su:
20%
z
,
75%
s
i
5%
h
.
Richards-ov metod. Neka dijagram sterilizacije hranljive podloge u fazi zagrevanja ima oblik
prikazan na slici 6.24. Nain grafikog integrisanja je takav da se ukupni vremenski period
zagrevanja podeli na n jednakih vremenskih intervala:

0
1 2
...
k
n
t t
t t t t
n
= = = = = (6.36)
Tanost rezultata je vea ako se uzme bar 30 intervala sterilizacije. Specifina brzina inak-
tivacije mikroorganizama se uzima na srednjoj temperaturi datog intervala strilizacije, pa se
izraunava doprinos svakog intervala u periodu zagrevanja. Vrednosti specifine brzine
inaktivacije za pojedine periode su:

d
i
Ea
RT
i d
k A e
-
= (6.37)
a kriterijum sterilizacije za odabrani interval je:

i i
k t = (6.38)
Pri tome je ukupni doprinos sterilizacije u periodu zagrevanja:

1
n
z i
i =
=
(6.39)
gde je:

1 1 1 1
2 2 2 2
...
n n n n
k t k t
k t k t
k t k t
= =
= =
= =
(6.40)
Na osnovu ovih jednaina se izraunava
kriterijum sterilizacije u periodu zagrevanja
z
.
Kriterijum sterilizacije za period hlaenja se
izraunava potpuno analogno, kao za period za-
grevanja, s tim to se mora voditi rauna da su
temperaturni profili drugaiji. Kada se izrau-
naju ova dva kriterijuma
z
i
h
, onda se na os-
novu jednaine (6.26) dobija
s
t .
Jednostavniji metod u odnosu na Ri-
chards-ovu metod, kojim se izbegava grafiko i
numeriko integrisanje, sa prihvatljivom ta-
nou izraunavanja kriterijuma sterilizacije, je
brzi Richards-ov metod. On se zasniva na dve
pretpostavke:
inaktivacija spora odigrava se samo na
temperaturi vioj od 100 C, i
temperaturni profili za periode zagreva-
nja i hlaenja iznad 100 C su linearni.

Slika 6.24 Pretpostavljeni
dijagram sterilizacije hranljive
podloge u fazi zagrevanja

U tabeli 6.13 date su vrednosti specifine brzine inaktivacije i kriterijuma sterilizacije za spo-
re B. stearothermophilus za period zagrevanja ili hlaenja u opsegu 100130 C, koje vae pod
uslovom da je brzina promena temperature 1C/min. Ako je stvarna brzina zagrevanja ili hlaenja
1C/min, vrednost kriterijuma sterilizacije se moe uzeti direktno iz tabele, a ako je stvarna brzina
zagrevanja ili hlaenja razliita od 1C/min, onda se vrednost kriterijuma sterilizacije iz tabele
6.13 preraunava jednostavnom proporcijom.

Tabela 6.13 Vrednosti specifinih brzina inaktivacije mikroorganizama i riterijuma
sterilizacije i u temperaturnom intervalu 100 130 C
T (C) k
(min
-1
)
T (C) k
(min
-1
)
T (C) k
(min
-1
)

100 0,019 107 0,105 0,420 114 0,531 2,488
101 0,025 0,044 108 0,133 0,553 115 0,666 3,154
102 0,032 0,076 109 0,168 0,720 118 1,307 6,341
103 0,040 0,116 110 0,212 0,932 121 2,538 12,549
104 0,051 0,168 111 0,267 1,199 124 4,881 24,518
105 0,065 0,233 112 0,336 1,535 127 9,293 47,373
106 0,083 0,316 113 0,432 1,957 130 17,524 90,591

Poveanje veliine diskontinualnog sterilizatora
Poveanje veliine (dimenzija) arnog sterilizatora vri se uz uslov da se rizik kontaminacije
ne povea, a kvalitet hranljive podloge ne pogora na razliitim nivoima, od laboratorijskog do in-
dustrijskog bioreaktora. Poveanje veliine bioreaktora utie na efekat sterilizacije, jer od zapre-
mine hranljive podloge zavise kriterijum sterilizacije i konstrukcione karakteristike bioreaktora
zbog kojih se menjaju temperaturni profili u periodu zagrevanja i hlaenja.
Reavanje problema poveanja dimenzija ureaja za sterilizaciju zavisi od vie faktora, iji
efekti na kvalitet hranljive podloge moraju da budu paljivo analizirani. Pre svega se mora imati u
vidu sledee:
1) Sa poveanjem zapremine hranljive podloge poveava se vreme potrebno da se ona za-
greje i ohladi do izabrane temperature. Ovo poveava doprinos perioda zagrevanja i
hlaenja ukupnom efektu sterilizacije pod uslovom da se odri geometrijska slinost, a
nain zagrevanja ostane isti;
2) Kada prinos proizvoda zavisi od termike degradacije bitnih supstanci hranljive
podloge, u obzir se mora uzeti zavisnost izmeu kriterijuma sterilizacije i kvaliteta
hranljive podloge. Zbog dueg izlaganja visokoj temperaturi, vea je razgradnja termo-
labilnih komponenti hranljive podloge, pa se sastav hranljive podloge mora optimizo-
vati, pri poveanju dimenzija ureaja (slika 6.25);
3) Sa poveanjem zapremine hranljive podloge poveava se verovatnoa preivljavanja
spora. Da se rizik od kontaminacije u veem bioreaktoru ne bi poveao, sterilizacija se
mora produiti (slika 6.25);
4) Razlike u geometriji i promene temperature grejnog medijuma mogu u velikoj meri is-
komplikovati postupak poveanja dimenzija sterilizatora.
Kriterijum sterilizacije zavisi od zapremine hranljive podloge. Kad se veliina bioreaktora
povea, poetni broj spora se poveava, pa se kriterijum sterilizacije mora poveati da bi se zadr-
ao isti rizik kontaminacije. Ovo due trajanje sterilizacije se moe negativno odraziti na sastav
sterilne hranljive podloge.
Upotrebu kriterijuma sterilizacije u postupku projektovanja ureaja veih kapaciteta, a na os-
novu podataka iz ureaja manjih kapaciteta, definisao je Banks sa saradnicima. Poto kriterijum
sterilizacije nije vezan za zapreminu nego za ukupni broj mikroorganizama, poveanjem zapremi-
ne diskontinualnog sterilizatora, poveava se koliina kontaminanata u podlozi na poetku sterili-
zacije, tj.
0 L
N V . Ovo se najbolje moe pokazati primerom sa diskontinualnim sterilizatorom za-
premine V
L
= 1.000 dm
3
u kome se sterilie hranljiva podloga sa koncentracijom mikroorganizama
na poetku
0
N = 10
9
spora/dm
3
. Uz pretpostavku da je rizik kontaminacije p = 10
-3
, ukupni kri-
terijum sterilizacije je:

9 3
0
3
10 10
ln ln 34, 5
10
L
N V
p

= = =
Ako se trai isti rizik kontaminacije, a sud se povea 10 puta, tj.
L
V = 10.000 dm
3
, onda je:

9
0
3
10 104
ln ln 36,8
10
L
N V
p

= = =
Iz ovoga sledi da se ukupni kriterijum sterilizacije poveao sa poveanjem zapremine suda
u kome se vri sterilizacija iste podloge, iako je traen isti rizik kontaminacije pojedinih ari.
Slika 6.25 Uticaj poveanja
veliine arnog sterilizatora na
sterilizaciju hranljive podloge

6.3.4. Kontinualna sterilizacija toplotom
Kontinualna sterilizacija se izvodi tako to se hranljiva podloga u kontinualnom toku, zagre-
va, dri odreeno vreme na definisanoj temperaturi, a potom ohladi do temperature za izvoenje
procesa. Bazira se na principu visoka temperatura kratko vreme, tj. hranljiva podloga se zagre-
va do visoke temperature za kratko vreme, dri kratko vreme na konstantnoj visokoj temperaturi, a
zatim brzo hladi do temperature bioprocesa. Potreban kriterijum sterilizacije moe se ostvariti
kombinacijom temperature i vremena dranja na maksimalnoj temperaturi. Pri konstantnom proto-
ku hranljive podloge, vreme zadravanja hranljive podloge u sterilizatoru je mogue menjati samo
promenom geometrije, prenika ili duine cevovoda kroz koji hranljiva podloga protie. U praksi,
lake je proces sterilizacije kontrolisati promenom temperature, nego trajanjem perioda zadrava-
nja na odreenoj temperaturi.
Kontinualna sterilizacija se koristi pri sterilizaciji podloga sa termolabilnim komponentama
ili sa komponentama koje meusobno reaguju na povienim temperaturama. Preporuuje se za
bioprocese velikih kapaciteta, kao i za bioprocese koji ne zahtevaju visoki kriterijum sterilizacije.
U praksi se najee koriste dva tipa kontinualnih sterilizatora:
sterilizator sa direktnim zagrevanjem pomou parnog injektora i
sterilizator sa izmenjivaem toplote.
Sterilizacija sa parnim injektorom (slika 6.26) se vri tako to se u hranljivu podlogu direktno
uvodi vodena para visokog pritiska, a istovremeno se i mea u meau pomou Venturi efekta. Us-
led intenzivnog meanja i visoke temperature pare, podloga se relativno brzo dovodi do eljene
temperature sterilizacije. Tako zagrejana podloga se provodi kroz cevni izmenjiva toplote. Du-
ina cevi i protok hranljive podloge odreuju vreme zadravanja na temperaturi sterilizacije. Po
izlasku iz cevnog izmenjivaa toplote, hranljiva podloga prolazi kroz ekspanzioni ventil u vakuum
komoru. Para trenutno ekspanduje, a oduzimanjem latentne toplote isparavanja temperatura hran-
ljive podloge se brzo smanjuje. Uvedena vodena para kondenzacijom razblauje hanljivu podlogu.
Periodi zagrevanja i hlaenja su vrlo kratki i mogu se zanemariti pri proraunu temperaturnog re-
ima.
Kontinualni sterilizator sa indirektnim zagrevanjem (slika 6.27) zagreva i hladi hranljivu
podlogu u setu izmenjivaa toplote. Kontaktno vreme tokom zagrevanja i hlaenja je mnogo due
u poreenju sa vremenom kontakta u sterilizatoru sa direktnim zagrevanjem, ali je doprinos ovih
perioda u ukupnom ciklusu (1 do 2%) mnogo manji nego u sluaju arnog sterilizatora.
Izmenjivai toplote koji se koriste u sistemima za kontinualnu sterilizaciju hranljive podloge
su obino: ploasti, spiralni i tipa cev u cevi.
Ploasti izmenjivai se koriste kada su hranljive podloge malog viskoziteta i ako nema sus-
pendovanih estica. Njihova prednost je veoma dobar prenos toplote zbog izrazito turbulentnog
strujanja, a nedostatak im je relativno malo rastojanje izmeu ploa, tako da pri prolazu viskozne
hranljive podloge moe doi do zapuavanja.
Spiralni izmenjivai toplote se koriste za sterilizaciju relativno gustih i viskoznih hranljivih
podloga, kao i podloga koje sadre suspendovane estice.
Izmenjivai toplote tipa cev u cevi koriste se za sterilizaciju gustih suspenzija. Imaju iroku
primenu zbog jednostavnosti konstrukcije. Kao grejni medijum se koristi vodena para, a kao
rashladni medijum voda.

Slika 6.26 ematski prikaz sistema za kontinualnu sterilizaciju hranljivih podloga
sa dijagramom sterilizacije

Slika 6.27 ematski prikaz sistema za kontinualnu sterilizaciju hranljivih podloga
sa indirektnim zagrevanjem i hlaenjem sa dijagramom sterilizacije
Poreenjem diskontinualne i kontinualne sterilizacije moe se zakljuiti da i jedna i druga
imaju odreenih i prednosti i nedostataka. Tako, prednosti kontinualne sterilizacije su:
povoljniji su uslovi za sterilizaciju toplotno osetljivih podloga;
dobijanje i odravanje standardnog kvaliteta hranljive podloge;
ravnomerna potronja pare tokom itavog procesa, bez pikova u potronji;
proces je ekonominiji zbog manjeg utroka vodene pare (20 do 25%) i zbog rekuperacije
toplote;
postupak se moe u potpunosti automatizovati;
poveava se ukupni kapacitet ureaja, posebno u sistemu sa vie bioreaktora; jednostavno
projektovanje postrojenja i mogu scale-up ureaja; i
ukupno vreme potrebno za sterilizaciju odreene zapremine hranljive podloge je krae.
Prednosti diskontinualne sterilizacije su:
manja cena kompletnog postrojenja;
manji rizik od kontaminacije ako se sterilizacija obavlja u bioreaktoru;
jednostavnija manuelna regulacija; i
laka sterilizacija viskoznih podloga i podloga u obliku suspenzije.
Projektovanje kontinualnog sterilizatora toplotom
Principi projektovanja su praktino isti kao i kod diskontinualne sterilizacije, jer i u ovom
sluaju postoje tri faze: zagrevanje, zadravanje i hlaenje. Udeo zagrevanja i hlaenja je daleko
manji, posebno kod sistema sa direktnim zagrevanjem. Traeni kriterijum sterilizacije moe se
postii kombinacijom temperatura i zapreminskog vremena u mnogo irem opsegu nego kod dis-
kontinualne sterilizacije, to olakava projektovanje. Pri proraunu kontinualne sterilizacije sa di-
rektnim zagrevanjem zapreminsko vreme u zonama zagrevanja i hlaenja se moe zanemariti, ali
ne i kod sistema sa indirektnim zagrevanjem. Za odreenu vrednost kriterijuma sterilizacije
. const = , vreme zadravanja u zoni sterilizacije zavisi od temperature u toj zoni. Rezultati dobi-
jeni takvom analizom za usvojenu vredniost = 45,7, koji su dati u tabeli 6.14, pokazuju da se
vreme zadravanja u zoni sterilizacije znaajno skrauje sa povienjem temperature od 130 na
150.
Tabela 6.14 Zavisnost vremena zadravanja u zoni sterilizacije od temperature za
vrednost kriterijuma sterilizacije = 45,7
Temperatura
(C)
Vreme zadravanja
(s)
130 150,0
135 51,9
140 18,9
150 2,7

Izbor temperatura u zoni sterilizacije zavisi od termostabilnosti bitnih komponenti podloge,
kao i od prisustva komponenata koje mogu meusobno reagovati na povienoj temperaturi. Ako
se uvede kriterijum kvaliteta hranljive podloge , koji predstavlja meru za razgradnju termolabil-
nih kljunih komponenti pod uticajem visoke temperature, koristi se jednaina:

0
ln
t
S
S
= (6.41)
Kombinovanjem jednaine (6.41) sa jednainama (6.14) i (6.15), uz zamenu
s
t t = , dobija se

0
ln
s
Ea
RT
s s
t
S
A t e
S

= = (6.42)
odakle sledi:

1
ln ln
s
s
s
Ea
t
R T A
= - + (6.43)
Ovom jednainom se definie familija paralelnih pravih linija ln
s
t 1 T sa nagibom
s
Ea ,
koje su parametarske u odnosu na kriterijum kvaliteta hranljive podloge. Jednaina (6.12), u kojoj
je sada
s
t t = , i jednaina (6.43), sa parametrima i , u istim koordinatama imaju razliite nagi-
be, kao to je predstavljeno na slici 6.28.

Slika 6.28 Odnosi kriterijuma sterilizacije i kriterijuma kvaliteta hranljive podloge
Slika 6.28 ilustruje kako se kombinacijom temperature i vremena zadravanja za dati kriteri-
jum sterilizacije ( . const = ) hranljiva podloga moe sterilisati tako da se ostvari maksimalni pri-
nos proizvoda u odnosu na termolabilnu komponentu. Kada je koncentracija termolabilne kompo-
nente jednaka poetnoj, tj.
t
S So = , onda se ostvaruje maksimalni prinos proizvoda
max
Y . Ako
0
t
S , onda se ostvaruje minimalni prinos
min
Y . Sve ostale vrednosti prinosa, koje se realno
mogu oekivati u praksi, nalaze se izmeu linija
max
Y ,
min
i
min
Y ,
max
. Odabiranjem kriterijuma
sterlnosti
2
, mogui su sledei sluajevi:
minimalni prinos
min
Y i maksimalna razgradnja termolabilne komponente, ako se odabere
min
T i
,max s
t ;
maksimalni prinos
max
Y i minimalna razgradnja termolabilne komponente, ako se odabere
max
T i
,min s
t ; i
prinos
2
Y e biti manji od
1
Y , ako je
1 2
T T > , a
1 2
t t < .
Ova analiza ponovo potvruje povoljnost primene principa HTST u kontinualnoj sterilizaciji
hranljive podloge.
U kontinulanoj sterilizaciji postoje tri radna ciklusa:
sterilizacija ureaja za kontinualnu sterilizaciju,
sterilizacija hranljive podloge i
ienje i pranje postrojenja za sterilizaciju.
Proraun vremena zadravanja u zoni sterilizacije
Da bi se izraunalo vreme zadravanja hranljive podloge tokom kontinualne sterilizacije,
vano je znati tip i reim strujanja tenosti kroz sterilizator. Najee se pretpostavlja idealno
klipno strujanje sa uzdunim meanjem (disperzijom), koje poznato kao disperziono strujanje ili
strujanje sa uzdunim (aksijalnim) meanjem. Kod ovog modela strujanja, nazvanog disperzioni
model, pretpostavlja se da fluid protie klipno uz meanje u pravcu proticanja (slika 6.29).

Slika 6.29 ematski
prikaz klipnog i
disperzionog strujanja
fluida kroz cev
Termin uzdunog meanja se koristi, da bi se napravila razlika izmeu meanja u pravcu
proticanja i meanja u radijalnom pravcu. Na primer, pri laminarnom proticanju fluida kroz cev,
aksijalno meanje je uglavnom posledica gradijenta brzine fluida, dok je radijalno meanje
posledica samo molekulske difuzije.
Molekulska difuzija u pravcu x -ose opisana je diferencijalnom jednainom prema Fick-
ovom zakonu:

2
2
C C
D
t x

=

(6.44)
gde je: D koeficijent molekulske difuzije.
Analogno, svi doprinosi povratnom meanju fluida koji protie u x pravcu su:

2
2
C C
D
t x

=

(6.45)
gde je: D koeficijent uzdune (aksijalne) disperzije ili koeficijent uzdunog meanja.
Ako se gornja jednaina izrazi u bezdimenzionom obliku, uz uvoenje zamena:
ut x
z
L
+
= i
tu
L
= , dobija se:

2
2
C D C C
uL z z

=

(6.46)
gde lan D uL predstavlja bezdimenzionu grupu koja se zove disperzioni broj suda. Jednaina
(6.46) predstavlja osnovnu diferencijalnu jednainu disperznog modela.
Eksperimenti pokazuju da disperzioni model podjednako dobro opisuje proticanje u
kolonama sa nepokretnim slojem, kao i turbulentno proticanje u cevima. U tim sluajevima postoji
zavisnost izmeu veliine disperzije (intenziteta), merene disperzionim brojem suda i osobina
sistema.
Za porozni nepokretni sloj vai:

p
p
ud
D
f
ud

=

(6.47)
a za proticanje u cevima:

t
D ud
f
ud

=

(6.48)
gde je:
t
d prenik estica, a d prenik cevi.
Disperzioni broj suda je proizvod intenziteta disperzije, koji zavisi od Reynolds-ovog i
Schmidt-ovog broja (slika 6.32), i geometrijskog faktora:

D D d
uL ud L
= (6.49)
gde je: u srednja brzina tenosti, L duina sterilizatora, D/uL disperzioni broj, D/ud
intenzitet disperzije i u/L geometrijski faktor.
Stepen uzdunog meanja procenjuje se na osnovu Bodenstein-ovog broja Bo , (koji se po-
nekad naziva i Peclet-ov broj Pe , naroito kada se prenik usvoji za karakteristinu duinu), koji
se definie kao:

uL
Pe Bo
D
= = (6.50)
Funkcionalna zavisnost reciprone vrednosti Bodenstein-ovog broja od Reynolds-ovog broja
je data na slici 6.30. Ako 0 Bo , disperzija je velika, odnosno u pitanju je strujanje sa idealnim
meanjem, ako Bo disperzija je zanemarljiva, odnosno u pitanju je idealno klipno strujanje.
Reim strujanja je izmeu laminarnog i razvijenog turbulentnog strujanja, sa srednjom
brzinom od 5080% od maksimalne brzine strujanja. Poeljno je da strujanje bude blie
razvijenom turbulentnom strujanju ( Re > 20.000), da bi rizik od pregrevanja tenosti blizu zida i
stepen povratnog meanja bili manji.

Slika 6.30 Intenzitet disperzije pri proticanju fluida u cevima
Jedinice sterilizatora za zagrevanje i hlaenje zanemaruju se u odnosu na ukupnu duinu ste-
rilizatora, a pretpostavlja se da je konstantna temperatura u delu sterilizatora uniformna.
U prvom koraku pretpostavlja se da je strujanje turbulentno ( Re > 20.000), a potom se bira
prenik cevi kroz koju protie hranljiva podloga i izrauna brzina tenosti:

Re
u
d
= (6.51)
Za date uslove strujanja Bodenstein-ov broj se odredi eksperimentalno ili izrauna pomou
odgovarajue korelacije, a zatim se odredi koeficijent uzdunog meanja. Ako je strujanje lami-
narno, koeficijent uzdunog meanja moe se izraanati pomou sledee korelacije:

2 2
192
d
D

= + D
D
(6.52)
Za turbulentni reim strujanja, efektivni koeficijent aksijalne disperzije se moe odrediti ko-
rienjem dijagrama sa slike 6.30.
Sledei korak je izbor kriterijuma sterilizacije. Prvo se usvoji brojna koncentracija spora u
nesterilnoj hranljivoj podlozi (obino
0
N = 10
6
spora/cm
3
), a zatim rizik od kontaminacije (obi-
no p = 0,001), tako da kriterijum sterilizacije iznosi:

15 0
ln ln(10 )
L
t
N
V
N
= = (6.53)
gde je:
L
V zapremina nesterilne podloge (u m
3
).
Ako se za analizu proticanja hranljive podloge kroz sterilizator usvoji disperzioni model
onda se odnos
0 t
N N moe izraunati pomou jednaine:

( ) ( )
2
2 0
2 2 2
4
1 1
Bo
t
y y
Bo Bo
N ye
N
y e y e

=
+
(6.54)
gde je:
1 4
Da
y
Bo
= + (6.55)
a Da Damkeler-ov broj, definisan kao:

kL
Da
u
= (6.56)
Ako je odstupanje od idealnog klipnog strujanja malo ( Bo ), onda se odnos
0 t
N N
moe izraunati pomou jednostavnije jednaine:

2
0
Da
Da
Bo
t
N
e
N

+

= (6.57)
Na slici 6.31 su prikazane zavisnosti odnosa
0 t
N N od Damkeler-ovog broja za razliite
vrednosti Bodenstein-ovog broja. U sluaju idealnog klipnog proticanja ( Bo ), eljeni stepen
sterilnosti se moe postii u najkraem sterilizatoru, tj. poeljno je da disperzija bude minimalna.
Sa izabranim kriterijumima sterilizacije i poznatim Bodenstein-ovim brojem moe se
odrediti Damkeler-ov kriterijum, koristei podatke sa slike 6.31, a zatim izraunati specifina
brzina destrukcije k i temperatura sterilizacije T
s
. Na slian nain se odreuje duina sterilizatora
potrebna za postizanje sterilnosti hranljive podloge na zadatoj temperaturi.

Slika 6.31 Uticaj aksijalne dispezije na inaktivaciju vitalnih mikroorganizama u
kontinualnom sterilizatoru
6.3.5 Sterilizacija hranljive podloge filtracijom
U odreenim industrijskim uslovima, kada hranljive podloge sadre komponente koje na po-
vienim temperaturama reaguju ili se razgrauju, sterilizacija toplotom nije pogodna. U tim slua-
jevima se koristi sterilizacija filtracijom. Filamentni mikroorganizmi (plesni) veoma se lako
izdvajaju filtracijom, dok kod kvasaca i bakterija ima problema, jer pore filtra moraju biti 0,22 do
0,45 m. Ovaj postupak se zasniva na izdvajanju mikrobnih elija iz hranljive podloge proputa-
njem hranljive podloge pod pritiskom kroz filtar, ije su pore manje od mikrobnih elija. Filtri su
najee membranski, porcelanski ili od sinterovanog stakla. Filtar se prethodno sterilie u
autoklavu na temperaturi od 121C, u trajanju od 10 do 45 min. U filtraciji se koriste dve vrste
filtara:
apsolutni filtri i
filtri sa dubinskim slojem.
Apsolutni filtri potpuno izdvajaju mikrobne elije iz hranljive podloge, zadravanjem na fil-
tru. Delimino zaepljene pora filtra, sa zadranim mikrobnim elijama na zidovima pora filtra,
poveavaju njihovu efikasnost. Koriste se ultrafiltracione, mikroporozne i makroporozne mem-
brane.
Filtri sa dubinskim slojem prave se od poroznog ili vlaknastog materijala, kao to su: poroz-
na keramika, sinterovani metali, infuzorijska zemlja, staklena vuna ili celulozna vlakna. Pore ili
rastojanja izmeu vlakana su vee od najmanjih mikrobnih elija. Izdvajanje mikrobnih elija se
zasniva na verovatnoi da e one pri prolazu kroz filtarsku masu biti zadrane, delovanjem jednog
od sledeih mehanizama (slika 6.32):
intercepcijom,
inercionom impakcijom,
difuzijom,
elektrostatskim privlaenjem i
gravitacijom.
Intercepcija se zasniva na prodoru mikrobne elije u stagnantni sloj tenosti oko vlakna, gde
biva vezana za vlakno. Nije poeljno poveavati protok kroz filtar, jer se vezane elije mogu od-
vojiti, ime se umanjuje efikasnost filtracije.
Inerciona impakcija je mehanizam po kome mikrobne elije koje udare u vlakno filtra gube
kinetiku energiju i zadravaju se na vlaknu. Pri veoj brzini proticanja hranljive podloge, vea je
verovatnoa da doe do efikasnog izdvajanja mikrobnih elija.
Difuzija ili Brown-ovo kretanje je karakteristino za elije koje su ule u stagnantni sloj tenosti
oko vlakna, pri emu one, usled svog kretanja, nalete na vlakno i bivaju izdvojene iz tenosti.
Elektrostatsko privlaenje i gravitacija se javljaju zbog delovanja elektrostatike i gravitaci-
one sile.

Slika 6.32 Grafiki prikaz mehanizama sterilizacije filtracijom
Primena apsolutnih filtara se ne preporuuje ako je koncentracija mikrobnih elija vea od 10
6

elija/cm
3
. U ovom sluaju se primenjuje kombinovani sistem dubinskog i apsolutnog filtriranja.
6.3.6. Sterilizacija vazduha
Veina industrijskih bioprocesa se obavlja pod aerobnim uslovima, uz intenzivan dovod
vazduha, koji mora biti sterilisan. Broj estica i mikroorganizama u vazduhu, zavisi od lokacije
pogona, strujanja vazduha i njegove prethodne pripreme. Proseno, spoljni vazduh sadri:
10 do 100.000 estica/m
3
i
5 do 2.000 mikroorganizama/m
3
od ega su 50% spore gljiva i 40% Gram-negativne bak-
terije.
Protok vazduha je obino od 0,5 do 1 m
3
/m
3
min. Tako, za aeraciju fermentora od 50 m
3
po-
trebno je priblino 3000 m
3
/h vazduha.
U biotehnologiji se sterilni vazduh viestruko koristi:
kao izvor kiseonika u aerobnim procesima,
za sterilno pretakanje sterilnih rastvora iz jedne u drugu posudu pod pritiskom,
za suenje sterilnog materijala i
za odravanje nadpritiska u sterilnim prostorijama.
Sterilizacija vazduha se moe ostvariti:
filtracijom,
toplotom,
hemijskim i fizikim sredstvima, i
elektrostatikim taloenjem.
U industrijske svrhe najee se koristi sterilizacija filtracijom, dok se ostali postupci
primenjuju u laboratorijskim uslovima.
Sterilizacija vazduha filtracijom
Pri izboru opreme kojom e se izvriti filtracija vazduha moraju se zadovoljiti dva osnovna
kriterijuma:
mora se obezbediti dovoljna koliina sterilnog vazduha za odreeni bioproces i
bioproces se mora odvijati u ureaju sa to manjim padom pritiska.
Najee korieni tipovi filtara su apsolutni filtri i vlaknasti filtri.
Postupak filtracije u apsolutnom filtru zahteva da se u odreenom vremenu filtarska mem-
brana zameni, kako bi se odrao potreban kvalitet i kapacitet filtracije. Zbog skupih maretijala,
koji su ranije korieni za izradu filtara za sterilizaciju, njihova primena u industrijskim uslovima
je bila ograniena. Razvoj novih plastinih materijala, koji imaju dobre karakteristike i nisku cenu,
doveo je do vee primene apsolutnih filtara. Nia cena omoguila je eu zamenu filtara, koja je
neophodna kada doe do zaepljenja i pada pritiska tokom filtracije.
Vlaknasti filtri imaju znatno veu primenu, jer su jednostavniji za proizvodnju i imaju pred-
nosti pri veim protocima. Ovi filtri se prave od vlaknastih materijala, kao to je pamuk ili stakle-
na vuna. Kod ove vrste filtara mikrobne elije mogu da prodru u filtar, pa ak i da prou kroz nje-
ga, bez obzira na njegovu debljinu, to je njihov osnovni nedostatak u odnosu na apsolutne filtre.
Razlikuju se dva osnovna tipa vlaknastih filtara (slika 6.33): filtri sa dubinskim slojem i filtarski uloci.
Prvi se sastoje od presovanog homogenog sloja vlaknastog materijala smetenog u metalnom cilindru sa
omotaem za sterilizaciju toplotom. Filtarski uloci sastoje se od jednog ili vie tankih slojeva finih vlakana
u omotau, od tekstila, postavljenih u metalno kuite, radi sterilizacije toplotom ili formaldehidom.
Zadravanje estica iz vazduha u vlaknastim filtrima se odvija impakcijom, intercepcijom,
difuzijom i elektrostatskim privlaenjem.
Da bi se proraunao vlaknasti filtar polazi se od dve pretpostavke:
estica koja dotakne vlakno ostaje vezana za vlakno i
raspodela estica u filtru je uniformna.

Slika 6.33 ematski prikaz vlaknastih filtara: a) filtar sa dubinskim slojem i
b) filtarski uloak
Uvaavajui ove pretpostavke, smanjenje koncentracije estica u vazduhu pomou filtra se
moe izraziti kinetikom jednainom prvog reda:

f
dN
k N
dL
- = (6.58)
gde su: N broj estica u vazduhu u filtru, L debljina filtra i k
f
konstanta filtra.
Integrisanjem jednaine (6.58) se dobija:

0
f
k L f
N
e
N
-
= (6.59)
gde je:
0
N

broj estica koje ulaze u filtar i
f
N

broj estica koje naputaju filtar. Iz jednaine
(6.59) je jasno da je za potpuno uklanjanje svih estica potrebna beskonana duina filtra.
Logaritmovanjem jednaine (6.59) se dobija tzv. logaritamska jednaina penetracije:

0
ln
f
f
N
k L
N
= - (6.60)
Poto je nemogue obezbediti potpuno izdvajanje estica iz struje vazduha, potrebno je defi-
nisati eljenu efikasnost filtra koja se izraava jednainom:

0
o f
f
N N
E
N
-
= (6.61)
odnosno:

0
1
f
f
N
E
N
= - (6.62)
Kombinovanjem jednaina (6.59) i (6.62) dobija se izraz za efikasnost filtracije:

( )
1
f
k L
f
E e
-
= - (6.63)
U industrijskoj praksi je karakteristina efikasnost filtra od 90%, to znai da je 90% od
ukupnog broja estica koje uu u filtar zadrano u njemu. Ako je E
f
= 0,9, onda je
0
0,1
f
N N = .
Ako se debljina filtra koji izdvaja 90% estica oznai sa L
90
, dobija se da je:

90
0
ln ln 0,1 2.303
f
f
N
k L
N
= = = (6.64)
Odavde sledi da je:

90
2.303
f
L
k
= (6.65)
U tabeli 6.15. su date vrednosti za debljinu filtara
90
L za razliite materijale:
Tabela 6.15. Vrednosti debljine filtara
90
L
0
za razliite materijale
Materijal Prenik vlakna
(m)
Mikroorganizam Brzina strujanja
vazduha
(cm/s)
L
90
(cm)
Staklena vuna 16 Spore B. subtilis 3
15
30
150
300
4
9
11,5
1,5
0,4
Staklena vuna 8,5 Escherichia coli 3
15
30
150
300
0,4
0,6
0,7
0,8
1,1
Aktivni ugalj - B. cereus 18
28,5
1,7
8,7

Konstanta i debljina filtra zavise od prirode materijala od koga je on napravljen kao i od
brzine strujanja vazduha kroz filtar, kao to je predstavljeno na slici 6.34. Na istoj slici se moe
videti da postoji neka optimalna debljina filtra za odabrani protok, kada je
f
k const = . Pri malim
brzinama strujanja gasa u
G
javlja se nestacionarno stanje, da bi posle neke minimalne brzine u
G,min

nastupilo stacionarno stanje, tj. stabilan rad filtra. Nakon neke maksimalne brzine vazduha u
G,max

dolazi do naglog pada k
f
, to je najverovatnije posledica formiranja velikih kanala, vibracije vlaka-
na i odvajanja ve vezanih estica za vlakno. Za stabilan rad filtra treba da odaberemo optimalnu
brzinu
, G opt
u , koja se nalazi u intervalu izmeu minimalne i maksimalne vrednosti.
koeficijenta filtre i
debljine filtra od brzine
proticanja vazduha

Proraun vlaknastog filtra se zasniva na logaritamskoj jednaini penetracije i prihvatljivom
riziku kontaminacije. Obino se usvaja rizik kontaminacije p = 0,001, a potrebna duina filtra se
izraunava pomou jednaine:

0
1
ln
f f
N
L
k N
= (6.66)
Broj estica u ulaznom vazduhu je:

0 0 v f
N Q t c = (6.67)
gde je:
v
Q

protok vazduha,
f
t vremenski period rada filtra i
0
c koncentracija estica u
ulaznom vazduhu. Broj estica koji naputa filtar je
f
N p = .
Druga vana karakteristika filtara je prenik filtra. On se izraunava iz protoka vazduha i
optimalne linearne brzine vazduha:

1/ 2
4
v
f
G
Q
d
u

=

(6.68)
gde je:
f
d prenik filtra i
G
u brzina strujanja vazduha.
Filtri velikog poprenog preseka zahtevaju vei prostor i vea poetna ulaganja, ali su zato
padovi pritisaka i operativni trokovi manji.
Mehanizam inercione impakcije
Ako se u vazdunoj struji, koja se kree brzinom
G
u , nalazi estica koja se kree brzinom u
p
, a
ima prenik d
p
i gustinu
p
, onda otpor kretanju estice moe biti izraen Stoks-ovom jednainom:

3
3
( )
6
p p
p p p G
du d
d u u
dt C
= - - (6.69)
odnosno:

2
( )
18
p p p
p G
C d du
u u
dt
= - - (6.70)
Uvoenjem bezdimenzionih veliina koje se odnose na koordinate, brzinu i vreme, koje uk-
ljuuju prenik vlakna
v
d , i poetnu vrednost brzine vazduha
0 G
u , dobija se lan Y koji se nazi-
va inercioni parametar:

2
0
18
p p g
v
C d U
d
= (6.71)
gde je:C Caningham-ov koeficijent i d
v
- prenik vlakna.
Efikasnost filtracije je jednaka nuli (E
f
=0), kada je 1 16 = . Iz ovoga sledi da postoji
kritina brzina vazduha:

2
1,125
v
GC
p p
d
u
C d
= (6.72)
Zamenom vrednosti za i za vazduh na 20 C, dobijaju se vrednosti prikazane na slici
6.35. Iz prikazanog dijagrama mogue je, za poznate i odgovarajue parove vrednosti, odrediti
treu, nepoznatu, vrednost.
Kod izdvajanja estica mehanizmom intercepcije, primenjuje se pojednostavljeni oblik
efikasnosti filtracije:

2
1 16
Re
p
f
v
d
E
d

(6.73)
gde je: Re
G v
u d
= .
Kod mehanizma difuzije, tj. Brown-ovog kretanja za efikasnost filtracije koristi se izraz:

2 3 11 18
Re
f
E Sc
- -
(6.74)
gde je: Sc

=
D
, pri emu je koeficijent difuzije definisan kao:
3
p
CkT
d
= D , gde je: T apsolutna
temperatura, C Canningam-ov korekcioni faktor i k Bolcman-ova konstanta k=1.38 10
-23
J/K.
Slika. 6.36
Zavisnost kriti-
ne brzine vazdu-
ha od prenika
vlakna i prenika
estice

Slika 6.37
Odreivanje
efikasnosti filtra

Ukupna efikasnost izdvajanja estica u filtru je zbir efikasnosti izdvajanja svakog vlakna
posebno, koja se izraunava pomou sledee zavisnosti:

1 3 1 18
0
Re
p p
f
v v
d d
E Pe f Pe
d d

=

(6.75)
gde je: Re Pe Sc = . Grafiki prikaz ove zavisnosti dat je na slici 6.37.
Za usvojenu vrednost ukupne efikasnosti celog filtra, debljina filtra se odreuje iz zavisnosti
debljine filtra od efikasnosti, koja je prikazana na slici 6.38.

efikasnosti filtracije
od debljine filtra
koeficijenta trenja od
Reynolds-ovog broja

Pad pritiska na filtru za sterilizaciju se odreuje iz koeficijenta trenja, koji je definisao
Kimura:

( )
2
2 1
v
D m
G
gd P
C
Lu

D
=
-
(6.76)
pri emu se za set vrednosti d
v
, (1 ) - i m, moe dobiti zavisnost koeficijenta trenja od Reynolds-
ovog broja, kao to je prikazano na slici 6.39.
Postrojenja za sterilizaciju vazduha
Svako postrojenje za sterilizaciju vazduha ukljuuje: predfiltar, kondicioner za regulisanje
vlanosti vazduha i filtar sa dubinskim slojem. Najei problem kod sterilizacije vazduha filtraci-
jom je pojava kondenzata u vazdunoj struji po izlasku iz kompresora. Ovaj kondenzat moe
dospeti u filtar i izazvati lo rad filtra. Najbolje je, nakon kompresora, ugraditi hladnjak, kojim e
se kondenzat izdvojiti iz struje vazduha. Na slici 6.40 ematski je prikazano postrojenje za sterili-
zaciju vazduha filtracijom.

Slika 6.40 ematski prikaz postrojenja za sterilizaciju vazduha filtracijom
6.3.7. Drugi naini sterilizacije vazduha
Sterilizacija toplotom. Veliki broj spora i bakterija je otporan na temperaturu i mogu biti
inaktivisani samo pri dovoljno visokim temperaturama. Tako, spore bakterija u vazduhu mogu biti
inaktivisane za 24 s na 218C. Na povienju temperature pri sabijanju vazduha bazira se sterili-
zator vazduha, koji je ematski prikazan na slici 6.41. Pri povienju pritiska vazduha adijabatskom
kompresijom njegova temperatura se die na 150 do 220 C, to zavisi od ulazne temperature vaz-
duha. Na toj temperaturi, vazduh se zadrava potrebno vreme, da bi dolo do inaktivacije spora, a
potom se odvodi u rezervoar, odakle se vri aeracija bioreaktora. Ovakav sistem je sa uspehom
upotrebljen u biosintezi acetona i butanola, amilaze i 2,3-butilen glikola. Ulazna i izlazna tempera-
tura vazduha su bile 21 i 187 C, pri izlaznom pritisku vazduha od 7 bar i protoku vazduha je bio
od 0,1 do 3 m
3
/min.
Ovaj postupak sterilizacije je optereen mnotvom tehnikih problema koje treba reiti, kako
bi se kontinualno i efikasno odvijao, pre svega sa aspekta lokacije kompresora u odnosu na bio-
reaktor, duine potrebnih cevi za transport sterilnog vazduha, obezbeenja sterilnosti kod konti-
nualnog rada itd.

Slika 6.41 ematski prikaz postrojenja za sterilizaciju vazduha toplotom
Ultraljubiasto zraenje. Poznato je da ultraljubiasto zraenje sa talasnim duinama od
226,5 do 328,7 nm, veoma efikasno inaktivie mikroorganizme u vazduhu. Uspeno se steriliu
sobe u fabrikama i bolnicama, dok je problematino njegovo korienje za sterilizaciju vazduha
koji se koristi u bioprocesu zbog visokih zahteva u pogledu kvaliteta vazduha.
Mikrobicidni sprejevi. Inaktivaciju mikrorganizama u vazduhu je mogue postii i korie-
njem sprejeva, koji sadre odreenu koliinu mikrobicida, poput fenola, etilenoksida ili soli tekih
metala rastvorenih u vodi. Sterilizacija se obavlja rasprskavanjem u struju vazduha koji je prethod-
no kondicioniran. Na ovaj nain se moe postii zadovoljavajua inaktivacija mikroorganizama.
Veliki problem je uklanjanje ostataka mikrobicida iz vazduha pre njegove upotrebe. Zbog toga se
ovaj postupak najee koristi za sterilizaciju vazduha u radnom prostoru u kome se obavlja pro-
ces koji zahteva sterilan rad, na primer, presejavanje proizvodnih kultura u laboratorijama.
6.3.8. Sterilizacija bioreaktora
Kada se hranljiva podloga sterilie u posebnom sudu ili kontinualnom sterilizatoru, bioreak-
tor se mora sterilisati pre nego to se pone sa dovoenjem sterilne hranljive podloge u njega. Sva-
ki bioreaktor mora imati omota ili zmijasti razmenjiva toplote za zagrevanje bioreaktora. Isto-
vremenim zagrevanjem bioreaktora i dovoenjem vodene pare u bioreaktor, on se sterilie. Vode-
na para se uvodi kroz sve otvore, izuzev kroz otvor za izlaz vazduha, kroz koji para naputa bio-
reaktor. Pritisak pare u sudu se dri oko 20 min na 2 bar. Na kraju se sterilan vazduh produvava
kroz bioreaktor uz odravanje nadpritiska, kako se u toku hlaenja ne bi stvorio vakuum koji bi
usisao nesterilan vazduh.
Svi drugi prikljuci koji se nalaze na bioreaktoru (cevovodi, prikljuci za odravanje pH,
dodavanje inokuluma, prihranjivanje) steriliu se nezavisno od bioreaktora, primenom dvostrukih
ventila, pa i tokom odvijanja bioprocesa u reaktoru.
6.3.9. Aseptino zasejavanje bioreaktora
Proizvodni bioreaktori se zasejavaju prenoenjem inokuluma iz pogonskog inokulatora, suda
za suspenziju spora ili drugog proizvodnog bioreaktora. Da bi se spreila kontaminacija za vreme
zasejavanja, inokulum se prenosi pod pritiskom sterilnog vazduha iz suda u sud kroz cevovod,
koji je prethodno sterilisan vodenom parom. U praksi se primenjuju razliita konstruktivna reenja
za zasejavanje proizvodnih biorekatora.
Osnovni uslov za aseptino dodavanje u bioreaktore je da se u dovodnim cevovodima
postave ventili, koji omoguavaju sterilizaciju cevovoda vodenom parom, a da se bioproces u
bioreaktoru ne prekida. Jedno reenje za zasejavanje bioreaktora prikazano je na slici 6.42. Prvo se
obavi sterilizacija proizvodnog bioreaktora i u njega unese sterilna hranjiva podloga na aseptian
nain ili se hranljiva podloga sterilie u bioreaktoru, posle ega se hranljiva podloga mora ohladiti
do temperature bioprocesa. Nakon toga se dva bioreaktora spoje fleksibilnim crevom AB. Spoj
bioreaktora se sterilie vodenom parom. Ventili C i F se zatvore, a otvore ventili: D, I, H, E i G.
Pregrejana vodena para se uvodi preko ventila G i J, u toku 20 minuta.

Slika 6.42 Zasejavanje proizvodnog bioreaktora pogonskim inokulumom
(oznake u tekstu)
Nakon toga se zatvore ventili J, I, H i G, a otvore ventili C i F. Inokulum iz bioreaktora
inokulatora pod pritiskom sterilnog vazduha prebaci se u pogonski bioreaktor. Posle toga se
zatvore ventili C i F, ime je zasejavanje zavreno. Nakon zasejavanja, spoj bioreaktora se sterilie
vodenom parom istim postupkom kojim je sterilisan pre zasejavanja.
Pored aseptikog zasejavanja inokulumom, aseptino se moraju uzimati uzorci za kontrolu
bioprocesa, pri dolivanju hranjive podloge u bioreaktor kod dolivnog postupka, dodavanju izvora
makro- i mikroelemenata i dodavanju pomonih supstanci (antipenuavci, baze i kiseline za
regulaciju pH i sl.).
6.4. PRIPREMA INOKULUMA PROIZVODNIH ORGANIZAMA
Pod pojmom inokulum (koristi se, takoe, nazivi: starter kultura i polazna ista kultura) pod-
razumeva se potrebna koliina proizvodnog organizma kojom se zasejava hranljiva podloga u bio-
reaktoru za izvoenje bioprocesa. Kod bioprocesa koji se vode pomou kultura biljnih ili animal-
nih elija, tkiva i organa pojam inokuluma je neto sloeniji.
Inokulum mora ispuniti niz strogih zahteva. Kada je u pitanju mikrobioloki inokulum, naj-
vaniji zahtevi su:
starter kultura ne sme biti kontaminirana drugim mikroorganizmima;
proizvodni mikrorganizam mora biti u fizioloki aktivnom stanju i u pogodnom
morfolokom obliku;
proizvodni mikroorganizam mora zadrati vitalnost i proizvodnost u svim fazama
bioprocesa;
koliina inokuluma mora imati toliki broj vitalnih elija da nakon zasejavanja u hranjivu
podlogu zadovolji zahteve bioprocesa (obino 10
6
10
12
elija/cm
3
).
6.4.1. Postupci pripreme inokuluma
Inokulum se priprema "oivljavanjem" i umnoavanjem osnovne kulture proizvodnog mik-
roorganizma koja se uva u pogodnom obliku u pogonskoj laboratoriji. Postupak umnoavanja se
izvodi u dve faze:
proizvodnja laboratorijske iste kulture i
proizvodnja pogonske iste kulture.
U obe faze umnoavanja sterilnost inokuluma mora se sauvati. Umnoavanje proizvodnog
mikroorganozma u svakoj od faza je specifino i moe se bitno razlikovati. Iako svaki biotehno-
loki proces, tj. svaki inokulum, zahteva specifine uslove proizvodnje, naelno, postupak je zas-
novan na istim principima.
Proizvodnja laboratorijske starter kulture
Postupak pripreme laboratorijskog inokuluma prikazan je na slici 6.43. Postupak poinje
oivljavanjem kulture iz uzorka iste kulture proizvodnog mikroorganizma. Nain oivljavanja
zavisi od oblika u kome se proizvodni organizam uva. Najjednostavnije je oivljavanje
proizvodnog organizma koji se uva na podlozi sa agarom, a znatno je sloenije ako se kultura
uva u liofilizovanom stanju. Bitno je da se sa sigurnou zna da polazna kultura proizvodnog
organizama nije inficirana ili da postoji sumnja da jeste inficirana. Ako postoji sumnja da je dolo
do infekcije, za oivljavanje proizvodnog organizma mora se izvriti selekcija jedne elije
proizvodnog organizma postupkom izdvajanja i njenog daljeg umnoavanja.
U svim fazama umnoavanja potrebno je
ostvariti optimalne uslove rasta i razmnoava-
nja kulture, kako u pogledu sastava hranljive
podloge tako i u pogledu uslova okoline. Um-
noavanje kulture se vri u uzastopno rastuim
zapreminama laboratorijskih staklenih sudova.
U cilju boljeg prenosa kiseonika laboratorijski
sudovi se, stavljaju na mukalicu u termostati-
ranoj prostoriji. Presejavanje kulture u fazama
umnoavanja mora se vriti pod strogo asepti-
kim uslovima.
Ako je postupak dobijanja izveden korek-
tno, laboratorijski inokulum je ista kultura, sa
visokom fiziolokom aktivnou. U tom obliku
ona je pogodna za sledeu fazu umnoavanja, u
pogonskom postrojenju za proizvodnju inoku-
luma.
Priprema pogonskog inokuluma
Dobijena koliina laboratorijskog inokulu-
ma, u principu, nije dovoljna za zasejavanje
proizvodnog bioreaktora. Kod pogona malih
kapaciteta (bioreaktori zapremine ne vee od
nekoliko metara kubnih) za dobijanje specifi-
nih proizvoda, koliina laboratorijskg inokulu-
ma, moe zadovoljiti potrebne proizvodne ko-
liine.

uobiajenog toka umnoavanja
laboratorijskg inokuluma
U pogonima velikog kapaciteta postoje postrojenja za dobijanje pogonskog inokuluma u ko-
liini koja zadovoljava potrebe zasejavanja jednog ili vie pogonskih bioreaktora velikih zapremi-
na (i vie stotina metara kubnih). Ova postrojenja ukljuuju vie sudova koji su po konstrukciji
identini bioreaktorima. Najee su to tri bioreaktora od kojih prvi ima najmanju, a zadnji najve-
u zapreminu. Zapremina prvog bioreaktora obino je 100150 dm
3
, a zadnjeg 1020 m
3
, to zavi-
si od kapaciteta i broja pogonskih bioreaktora koje treba zasejati (slika 6.44).
Postrojenja za dobijanje pogonskog inokuluma mogu biti arnog ili kontinualnog tipa. Bez
obzira na vrstu postrojenja, postupak pripreme inokuluma izvodi se uz potovanje istih principa.
U laboratorijskim uslovima, u cilju to breg razmnoavanja, proizvodna kultura se gaji u
sintetikim hranjivim podlogama optimalnog sastava. Nasuprot tome, u preovlaujuem broju
proizvodnih bioprocesa koriste se podloge pripremljene od prirodnih i jeftinijih sirovina. Samo u
proizvodnji posebnih vrsta farmaceutika i hemikalija u pogonskim uslovima koriste se sintetike
hranljive podloge.
elije mikroorganizama, naviknute na optimalan sastav sisntetike podloge u laboratorij-
skom umnoavanju, potrebno je, tokom umnoavanja, priviknuti na sastav pogonske hranljive
podloge. Isto tako, ako se radi o samozatienom bioprocesu (nia pH vrednost podloge, kontroli-
sana aeracija, sniena ili poviena temperatura, smanjena aktivnost vode, dodavanje mikrobicidnih
agenasa i sl.), proizvodna kultura se mora adaptirati i na proizvodne uslove.

Slika 6.44 ema postrojenja za pripremu pogonskog inokuluma
1 bioreaktor za zasejavanje, 2 bioreaktor za umnoavanje
Umnoavanje pogonskog inokuluma se izvodi u vie faza u kojima se postepeno podeavaju
uslovi gajenja, koji su karakteristini za pogonske uslove. To se ini tako to se, u postrojenju za
pripremu pogonskog inokuluma, sastav podloge i uslovi u bioreaktoru postepeno, iz bioreaktora u
bioreaktor, menjaju, tako da se u zadnjem bioreaktoru koristi pogonska hranljiva podloga i uslovi.
Vreme umnoavanja u bioreaktorima iznosi izmeu 24 i 48 asova. Prebacivanje sadraja iz
jednog u drugi bioreaktor obino se vri pod pritiskom sterilnog vazdiha zbog zahteva asepti-
nosti.
Ako kapacitet ugraenog postrojenja za pripremu pogonskog inokuluma sa jednom arom
ne zadovoljava potrebe zasejavanja pogonskih bioreaktora ili ako se proces proizvodnje izvodi
uzastopnim, pravilno ponavljanim ciklusima, mora se istom dinamikom umnoavati i pogonski
inokulum. Jedan od naina je da se primeni postupak umnoavanja tzv. seenjem sadraja zad-
njeg bioreaktora u potrojenju za pripremu pogonskog inokuluma. To se izvodi tako to se iz njega
izuzmu 2/3 zapremine proizvedene kulture i njome izvri zasejavanje proizvodnog bioreaktora. U
bioreaktor sa preostalom 1/3 starter kulture dolije se hranljiva podloga radi ponovnog umnoava-
nja kulture. Ovaj postupak se ponavlja vie puta, praktino sve dok se analizom ne utvrdi infekcija
ili izmena osobina starter kulture.
Za umnoavanje starter kulture, naroito kod pogona velikog kapaciteta, koristi se i jedan od
pogonskih bioreaktora. U ovom sluaju moe se primeniti opisani postupak seenja.
Kod kontinualnih proizvodnih bioprocesa, priprema inokuluma mora biti kontinualna.

Upotreba recirkulisanih kultura
U pojedinim biotehnologijama inokulum se koristi za pokretanje bioprocesa samo nakon du-
ih proizvodnih intervala. U meuvremenu se za zasejavanje bioreaktora koristi proizvodna kultu-
ra iz prethodnog proizvodnog ciklusa. Tipini primeri su proizvodnja piva i etanola. U ovim bio-
tehnologijama cilj je proizvodnja etanola kao metabolita u, a u obe biotehnologije se kao proiz-
vodni mikroorganizmi koriste specifini sojevi kvasca Saccharomyces cerevisiae. U svakom pro-
izvodnom ciklusu biomasa se uveava za 2 do 4 puta.
Za svoj rast i razmnoavanje, proizvodna kultura koristi komponente hranljive podloge, to
je sa aspekta proizvodnje metabolita ist gubitak. Tako, na primer, za svaku jedinicu novonastale
biomase proizvodne kulture kvasca u proizvodnji piva ili etanola troi se u proseku dva puta vee
koliine hranljivih komponenti podloge. Da bi se taj gubitak umanjio i da bi se izbegla stalna pri-
prema inokuluma, primenjeno je reenje po kome se za zasejavanje u sledeem proizvodnom cik-
lusu koristi proizvodna kultura iz prethodnog ciklusa, koje inae ima u viku. Taj viak, koji je na-
stao umnoavanjem kulure tokom proizvodnog bioprocesa, iskljuuje se iz proizvodnje i koristi
kao sporedni proizvod, a osnovni deo se recirkulie u proizvodni proces.
Poto tokom proizvodnog ciklusa moe doi do infekcije i degenerativnih procesa u proiz-
vodnoj kulturi, broj ciklusa recirkulacije je ogranien. Na primer, u proizvodnji piva on iznosi est
do devet recurkulacija (u praksi svaki povratni ciklus se naziva generacija). U samozatienim
bioprocesima, kakva je, na primer, proizvodnja etanola, broj povratnih ciklusa je mnogo vei jer
se u toj proizvodnji odrava sniena vrednost pH, sredina je anaerobna i biosintezom nastaje eta-
nol koji je bakteriostatik, pa je mogunost infekcije znaajno smanjena.
Da bi se izbeglo prenoenje infekcije u sledei proizvodni ciklus, recirkulisana koliina kul-
ture se prethodno podvrgava preiavanju i aktivaciji. Za to se koriste postupci koji su pogodni za
pojedine vrste mikroorganizama. Kod kvasaca se prvo njihova suspenzija prosejava kroz vibraci-
ona sita veliine pora 0,1 do 0,2 mm, radi uklanjanja elijskih i proteinskih agregata. Nakon toga
se obavlja sterilizacija pranjem povratne kulture rastvorom kiseline (obino sumporne, ali je bolja
fosforna kiselina), jer su su kvasci tolerantni na niske vrednosti pH (ispod pH 2). Dejstvom niskih
vrednosti pH (izmeu 1 do 2) inaktiviu se infektivni mikroorganizmi, naroito bakterije, kao i fi-
zioloki oslabljene elije proizvodnog mikroorganizma. Nakon pranja kiselinom u trajanju 30 do
60 minuta, vri se ispiranje vodom. Ovako tretirana kultura se moe aktivirati u hranjivoj podlozi
bogatoj nuterijentima, posebno vitaminima i mikroelementima, i slui za zasejavanje u sledeem
proizvodnom ciklusu.

303
7. IZVOENJE BIOPROCESA
7.1. TEHNIKE IZVOENJA BIOPROCESA
Bioprocesi su viefazni reakcioni sistemi u kojima uestvuju vrsta (mikroorganizam, vrsta
hranljiva podloga, suspendovane vrste estice), tena (tena hranljiva podloga) i gasovita
(vazduh i gasoviti proizvodi metabolizma
2
CO ) faza. Ovo je pojednostavljen mehanistiki pris-
tup, jer su bioprocesi veoma sloeni sistemi. Optimalni uslovi za rast, sintezu biomase i eljenih
metabolita, kao proizvoda bioprocesa, zahtevaju strogo definisane uslove koji se ostvaruju u bio-
reaktorima.
Tehnike gajenja mikroorganizama razlikuju se prema vrsti i strukturi hranljive podloge.
Najee se primenjuju tri osnovne tehnike (slika 7.1):
dubinsko (submerzno) gajenje,
povrinsko (emerzno) gajenje i
gajenje na poluvrstim ili vrstim hranljivim podlogama.

Slika 7.1 Najei naini izvoenja bioprocesa
Dubinsko gajenje oznaava mikrobni rast u tenoj hranljivoj podlozi, koja se mea i u koju
se u sluaju aerobnog procesa uduvava vazduh. Ono danas ima najveu primenu u industrijskim
bioprocesima. Pri dubinskom gajenja mikroorgnizama, poto se proizvodni uslovi mogu precizno
kontrolisati i regulisati u itavoj zapremini bioreaktora, brzina nastajanja proizvoda je i do 20 puta
vea nego pri povrinskom gajenju i do 5 puta vea nego u kapajuem (trickle bed) bioreaktoru.
Povrinsko gajenje podrazumeva mikrobni rast na povrini tene hranljive podloge u plitkim
sudovima (tavama) ili na povrini vrstih nosaa preko kojih se hranljiva podloga sliva u tankom
sloju. Prinos je obino visok, a najznaajniji procesi su vezani za dobijanje limunske i siretne
kiseline, koji-a i preiavanje otpadnih voda.
Gajenje na vrstim i poluvrstim hranljivim podlogama podrazumeva rast mikroorganiza-
ma na vrstoj podlozi bez slobodne vode. Voda se nalazi apsorbovana ili vezana u kompleksnom
obliku unutar vrstog nosaa. Ovaj metod je iroko rasprostranjen u Japanu, gde se primenjuju pri
dobijanju pirinanog vina (sake), sojinog umaka (shoyu) i sojinog sira (miso), kao i hidrolitikih
enzima amilaza, proteaza i celulaza. U Evropi se ovako dobijaju neki delikatesni sirevi i vri silira-
nje krmiva, kao i prerada otpadaka u cilju dobijanja komposta i biogasa.
Prednosti tehnike gajenja na vrstim hranljivim podlogama su:
mogu se koristiti i podloge nerastvorne u vodi,
nema slobodne vode, pa koliina otpadne vode nije velika,
obino filtracija nije potrebna, jer je proizvod koncentrisan na supstratu,
lako suenje proizvoda usled male vlanosti,
dobijeni enzimi su jako stabilni i
smanjuje se mogunost bakterijske kontaminacije.
Nedostaci tehnike gajenja na vrstim nosaima su:
ogranienje na vrste mikrorganizama koje rastu u uslovima niske vlanosti (plesni, neki
kvasci, streptomicete),
mogunost kontaminacije neeljenim plesnima,
konstrukcija bioreaktora je sloenija,
prenos mase i toplote je tee regulisati i
tea je kontrola i regulacija procesa.
7.2. PRAENJE BIOPROCESA
Analitikim praenjem bioprocesa dobijaju se podaci koji pokazuju da li je tok bioprocesa u
skladu sa tehnoloki postavljenim vrednostima ili dolazi do promena koje zahtevaju korektivne
mere. Od tanosti dobijenih podataka o toku procesa i preduzetih korektivnih mera zavisi uspe-
nost bioprocesa u pogledu prinosa i kvaliteta proizvoda. Postoji vie razloga za praenje toka bio-
procesa, ali su najvaniji sledei:
provera da li se bioproces odvija kao to tehnoloki postupak odreuje,
neophodnost da se procesni parametri podeavaju,
direktno izraunavanje nemerljivih parametara bioprocesa,
7. IZVOENJE BIOPROCESA 305
donoenje odluke o prekidu bioprocesa i
prikupljanje podataka za iskustveno unapreenje procesa.
Uspeno praenje bioprocesa podrazumeva da:
vrednosti procesnih parametara moraju da budu poznate i na optimalnim nivoima u
svakom trenutku i
analiza informacija o toku bioprocesa, tj. o aktuelnim i optimalnim vrednostima procesnih
parametara, mora da se vri neprekidno.
Za praenje toka bioprocesa koriste se analitiki metodi i merni instrumenti. Analitikim
metodima, gde spadaju razliiti fiziki, hemijski, fiziko-hemijski i biohemijski metodi, analizira
se sastav hranljive podloge i biomase. Za praenje toka bioprocesa koriste se merni instrumenti
kojima se kontinualno mere parametri bioprocesa.
7.2.1. Analitiki metodi za praenje bioprocesa
U toku odvijanja bioprocesa analitiki se prate biomasa, hranljiva podloga i procesni para-
metri.
Praenje biomase. Osnovni metodi za praenje biomase dati su u tabeli 7.1. Veliki problem
pri analizi biomase je prisustvo vrstih supstanci iz hranljive podloge. Ako je sadraj tih supstanci
znatan, nefelometrijsko odreivanje je nesigurno. U tom sluaju, za odreivanje se primenjuje me-
tod zasejavanja, koji je veoma pouzdan, ali i spor. esto se koristi metod centrifugalnog odreiva-
nja zapremine biomase u jedinici zapremine hranljive podloge, koji je bri, ali manje pouzdan.
Tabela 7.1 Osnovni analitiki metodi za praenje biomase
Vrsta
odreivanja
Nain merenja
Koliina U podlozi fotometrijski, odreivanje suve supstance ili zapremine biomase,
odreivanje sadraja proteina, fosfata, diaminopimeleninske kiseline ili druge
karakteristine veliine
Kvalitet Odreivanje ATP ili karakteristine enzimske aktivnosti
Morfologija ili
stabilnost
Mikroskopiranje nativnog preparata, zasejavanje na vrstu podlogu i praenje toka
rasta i morfologije mikroskopom
Kontaminacija Mikroskopiranje, zasejavanje na selektivne podloge, tehnika membranske filtracije

Pratee vrste supstance predstavljaju jo veu smetnju za odreivanje hemijskog sastava i
aktivnosti biomase. Viestrukim pranjem biomase pogodnim puferima moe se znatno smanjiti
koliina prateih suspstanci i time doprineti tanosti odreivanja.
Od metoda za praenje aktivnosti biomase najpogodnija je respirometrija, ali je ona sloena i
dugotrajna.
Praenje sastava hranljive podloge. Osnovni metodi za analitiko praenje sastava hranljive
podloge dati su u tabeli 7.2. Veliki problem za analitiko praenje sastava hranljive podloge u to-
ku bioprocesa je njena heterogenost. Hranljiva podloga u toku bioprocesa sadri tri faze: tenu,
vrstu i gasovitu. Za svaku od faza primenjuju se specifini postupci, pa se za precizno odreiva-
nje one mogu razdvojiti.
Tabela 7.2 Analitiki metodi za praenje promena u hranljivoj podlozi
Vrsta odreivanja Nain merenja
Ugljeni hidrati
Proteini
Peptidi
Aminokiseline
Vitamini
Ugljovodonici
Mineralne soli
Prekursori
Antipenuavci
Hemijski, biohemijski ili enzimski i fizike metodi
Proizvodi i meuproizvodi Hemijski, biohemijski ili enzimski i fiziki metodi, bioloka aktivnost
Gasovi: O
2
i CO
2
u tenoj i
gasovitoj fazi
Odgovarajuim elektrodama
Sterilnost Zasejavanje na selektivne podloge ili membranska filtracija

Praenje procesnih parametara. Pregled metoda za analitiko praenje procesnih
parametara dat je u tabeli 7.3. Ovo praenje se mora obavljati kontinualno u samom bioreaktoru.
Za praenje nastajanja metabolita u bioprocesu najuspeniji su biosenzori, koji se u poslednje
vreme intenzivno razvijaju. Moe se oekivati da e u skoroj budunosti problem praenja
bioprocesa biti uspeno reen.
Tabela 7.3 Analitiki metodi za praenje procesnih parametara
Vrsta merenja Nain merenja
Temperatura Kontaktni termometri, bimetali, gasni termometri
Protok gasa Rotametri
Potronja snage Dinamometar, vatmetar
Broj obrtaja mealice Tahometar
pH Elektroda
Potronja sastojaka podloge Biosenzori
Nivo tenosti i visina pene Kontaktne elektrode postavljene na vie nivoa
Pritisak i analiza gasa Manometri, analizatori gasa
Rastvoreni O
2
Kiseonina elektroda
Viskozitet Viskozimetri
7.2.2. Voenje dokumentacije o praenju bioprocesa
Analitiki podaci imaju viestruku namenu: za kontrolu i korekciju procesnih parametara, za
iskustveni razvoj bioprocesa i za dokumentaciju na osnovu koje se prati ispravnost voenja
bioprocesa. Standardno se vode dve vrste dokumenata o praenju bioprocesa:
(a) Protokol o bioprocesu, tj. radna lista u koju se belee sva zbivanja tokom voenja odre-
ene are: vrednosti merenih procesnih parametara i obavljeni poslovi u cilju bilo koje interven-
cije u toku procesa.
(b) Grafika dokumentacija o bioprocesu sadri grafiki prikaz analitikih vrednosti mere-
nih procesnih parametara. Ovaj prikaz je veoma koristan, jer se iz njega moe videti kako su tekle
pojedine faze procesa i da li je bilo odstupanja.
Uoena odstupanja od normalnog toka bioprocesa u odreenoj fazi koristan su podatak za
planiranje sledeih ari i za intervencije u cilju optimizacije bioprocesa.
7.2.3. Merni instrumenati
Pri praenju bioprocesa pomou mernih instrumenata javljaju se dva osnovna problema:
samo mali broj mernih instrumenata moe se pouzdano koristiti u direktnom kontaktu s
hranljivom podlogom (on line) i
veina mernih instrumenata ne moe da se sterilie u bioreaktoru na povienoj temperaturi.
Komponente mernih instrumenata
Da bi merenje parametara procesa bilo mogue u "realnom" vremenu, merni instrument mora
da ima najmanje sledee etiri komponente: osetni element, pojaiva, predajnik i analizator.
Osetni element (senzor, detektor) je direktno vezan s procesom i daje informaciju o nekom
parametru procesa. Merna veliina pretvara se pomou pretvaraa najee u elektrini signal
(struja ili napon). U bioprocesima senzori se primenjuju na jedan od sledea tri naina: u hranlji-
voj podlozi u bioreaktoru, u uzorcima (kontinualnim ili periodinim) hranljive podloge i bez di-
rektnog kontakta sa hranljivom podlogom. Senzori koji su u direktnom kontaktu sa hranljivom
podlogom moraju biti sterilizabilni toplotom, a mora se, takoe, spreiti kontaminacija hranljive
podloge na mestu ulaza senzora u hranljivu podlogu (na primer, pomou prstenova od elastomera
izmeu metalnog kuita i senzora).
Elektrini signal iz senzora je veoma slab po intenzitetu struje ili napona i obino je praen
umom, to oteava njegovu obradu. Da bi se obezbedila visoka tanost i mali um, signal se kon-
dicionira pomou elektronskog pojaivaa, kojim se intenzitet signala pojaava, i filtra za niske
frekvencije, kojim se priguuje um. Kondicionirani signal se zatim prenosi predajnikom do ana-
lizatora, koji konvertuje dobijeni signal u prepoznatljiv oblik, na primer, u pH jedinice.
Podela mernih instrumenata za praenje bioprocesa
Merni instrumenti za praenje bioprocesa mogu se podeliti u tri osnovne grupe: off-line,
"on-line" i in-line.
Off-line merni instrumenti zahtevaju da se iz hranljive podloge uzimaju uzorci u regular-
nim vremenskim intervalima za kasniju analizu. Veina parametara bioprocesa moe se pratiti sa-
mo off-line metodima. Ovi metodi ukljuuju, na primer, hemijske analize sastava hranljive pod-
loge i suve biomase proizvodnog organizma, kao i upotrebu specijalnih mernih aparata. Poto
off-line metodi najee traju isuvie dugo (vie sati, a nekad i vie dana), oni se ne mogu koris-
titi za automatsku kontrolu procesa.
On-line merni instrumenti zasnivaju se na kontinualnom uzimanju uzoraka iz procesnih
struja, koji se zatim analiziraju. Izmerena vrednost nije odmah raspoloiva za kontrolu procesa, ali
je trajanje uzorkovanja i analize dovoljno kratko da se "on-line" merni instrumenti mogu ukljuiti
u sisteme za kontrolu procesa. Tipian primer "on-line" mernog instrumenta je analizator sastava
gasne struje koja naputa bioreaktor. U ovom sluaju, deo izlazne gasne struje odvaja se kontinu-
alno, a zatim podvrgava gasnoj analizi pomou, na primer, masenog spektrometra ili gasnog hro-
matografa.
In-line merni instrumenti ukljuuju merne instrumente (elektrode, senzore) koji su u direk-
tnom kontaktu sa hranljivom podlogom. Na ovaj nain dobija se kontinualan i brz signal koji je
direktno upotrebljiv za kontrolu procesa. U ovu grupu spadaju instrumenti za merenje tem-
perature, pritiska, pH, rastvorenog kiseonika i dr. Za kontrolu bioprocesa koriste se uglavnom in-
line merni instrumenti.
Pouzdanost primene mernog instrumenta zavisi od njegovih karakteristika, kao to su: vre-
menska konstanta, osetljivost, linearnost, tanost, odstupanje, rezolucija, greka i reproduktivnost.
Znaenje nabrojanih karakteristika objanjeno je u tabeli 7.4. Znaajna prednost je ako je merni
instrument otporan na povienu temperaturu, tako da moe da se sterilie toplotom.
Tabela 7.4 Karakteristike mernih instrumenata
Karakteristika Znaenje Napomena
Vremenska
konstanta
Vreme potrebno da odziv instrumenta
(izlazni signal) dostigne 90% od krajnje
vrednosti posle stepenaste promene veliine
Poeljno je da bude najvie do
10% od generacijskog vremena
mikroorganizma
Osetljivost Promena izlaznog signala u odnosu na
promenu merene veliine
to vea, da bi male promene
merene veliine bile merljive
Linearnost Da li je zavisnost izmeu izlaznog signala i
merene veliine linearna
Poeljna zbog jednostavne
kalibracije
Stabilnost Odnos izmeu izlaznog signala i uma Poeljno je da je to vea (>10)
Rezolucija Najmanja merljiva vrednost promene
merene veliine
Obino se izraava u odnosu na
puni otklon skale
Greka Odstupanje izlaznog signala od prave
vrednosti merene veliine kad se dri
konstantnom
Otklanja se rekalibracijom
Reproduktivnost Odstupanje izlaznog signala od prave
vrednosti pri ponovljenim merenjima
Odrava se redovnom
kalibracijom
7.2.4. Merenja u biotehnologiji

1) Fizika merenja
U tabeli 7.5 nabrojana su fizika merenja koja se najee koriste za praenje toka bio-
procesa.
Merenje temperature. Merenje temperature u toku bioprocesa je od velikog praktinog
znaaja, jer se toplota lako prenosi kroz elijski zid i utie na intraelijski metabolizam. Poto
mikroorganizmi nisu efikasni u konverziji supstrata, odnosno znaajan deo energije se gubi kao
toplota, bitno je merenje temperature na pogodnim mestima u bioreaktoru. Za merenje temperatu-
re mogu se koristiti razliiti termometri, ali se preporuuju otporni termometri. Oni se zasnivaju na
vezi elektrine otpornosti metalnog mernog otpornika od temperature. Iz izmerene vrednosti
elektrine otpornosti izraunava se temperatura sredine u kojoj se nalazi merni otpornik. Za mere-
nje elektrine otpornosti mernog otpornika koristi se metod Wheatston-ovog mosta s napajanjem
elektrinog kola jednosmernom strujom. Najee se koristi platinski merni otpornik Pt-100.
Merni otpornik je smeten u zatitnoj cevi. Kalibracija se sastoji u podeavanju otpora termootpor-
nog elementa na 100 na 0 C.
Tabela 7.5 Najznaajnija merenja fizikih veliina u biotehnologiji
Procesna promenljiva Merni instrument Napomena
Temperatura Termootporni termometar
Termistor
Termopar
On-line, verovatno najbolji
nain merenja
Ne preporuuje se
Pritisak Pretvara pritiska sa
membranom
On-line
Bez problema
Zapremina ili masa tenosti u
bioreaktoru
Diferencijalni pretvara pritiska
Merne trake
Mogui problemi pri sterilizaciji
Najbolji nain, ali moe biti
preskup

Protok gasa Rotametar
Toplotni mera protoka
Jednostavan
Primenljiv za automatsku
kontrolu
Protok tenosti Promena teine
Magnetski merai
Turbinski merai
Poluprotoni procesi
Sterilizabilni
Brzina obrtanja Mera uestalosti
Tahometar
Najprecizniji
Manje pouzdan
Potronja snage Vatmetar
Dinamometar
Merne trake
Meri ukupnu snagu
Sloeno merenje
Mere snagu meanja
Mutnoa (turbidnost) Spektrofotometar
Optika elija
Off-line merenje
Sterilizabilna, on-line merenje

Viskozitet Viskozimetri Off-line merenje
Provodljivost Elektrode (katoda i anoda)

Jednostavno merenje
Pena Dve elektrode za merenje
provodljivosti
Tea primena u malim
bioreaktorima

Merenje pritiska. Merenje pritiska u biotehnologiji je vano iz vie razloga. Hidrostatiki
pritisak u bioreaktoru utie na rastvorljivost gasova (
2
CO ,
2
O ) i isparljivih jedinjenja (alkoholi).
Nadpritisak u gasnom prostoru iznad hranljive podloge pomae odravanju sterilnih uslova, a
znaajan je i u toku sterilizacije hranljive podloge. Merenje pritiska u cevovodima za vazduh, paru
i vodu je bitno za ispravno funkcionisanje proizvodnog postrojenja.
Za merenje pritiska mogu se koristiti manometri, kao indikatori, i pretvarai pritiska. Na ne-
sterilnim mestima, i ako se ne zahtevaju precizna merenja pritiska, mogu se koristiti Burdonovi
manometri. Na sterilnim mestima koriste se membranski manometri. Membrana (dijafragma) od-
vaja mera pritiska od nesterilne okoline. Obino se membrana postavlja direktno na merni ele-
ment (mera deformacije ili piezootporni element) koji se nalazi u Wheatston-ovom mostu.
Merenje zapremine i mase tenosti u bioreaktoru. Merenje zapremine tenosti je bitno za
postavljanje masenog bilansa tenosti i spreavanje prelivanja iz bioreaktora i rezervoara. Od
posebnog je znaaja za semikontinualne i kontinualne bioprocese. Za merenje zapremine tenosti
mogu se primeniti tri vrste merenja:
merenje nivoa tenosti,
merenje mase tenosti i
merenje diferencijalnog pritiska.
Merenje mase je najpouzdaniji i najprecizniji metod u sluaju malih i sudova srednje
veliine. Sud se postavlja na mehaniku vagu ili na mernu eliju za merenje optereenja. U prvom
sluaju, najpre se meri prazan sud, ija se masa zatim oduzima od mase suda s tenou. U sluaju
mernih elija sila teine suda izaziva mikrodeformacije u eliji koje se mere piezootpornim
elementom. Za merenje zapremine tenosti u velikim sudovima preporuuju se diferencijalni
manometri koji mere razliku pritisaka na vrhu i dnu suda. Iz razlike pritisaka moe se izraunati
visina stuba tenosti, a iz nje zapremina tenosti.
Merenje protoka gasa. Najvanija merenja protoka gasa su na ulazu u bioreaktor i u vodovi-
ma koji vode ka gasnim analizatorima. Merenje protoka gasa vri se na nesterilnim mestima, poto
se sterilizacija filtracijom obino obavlja nizvodno od meraa protoka. Za merenje protoka gasa
najee se koriste rotametri i toplotni merai protoka.
Rotametri su prihvatljivi za merenje protoka gasa kada elektrini signal za kontrolu protoka
nije potreban. Merenje protoka gasa pomou rotametra nije dovoljno precizno za fine masenobi-
lansne proraune. Ako se pritisak u gasovodu menja, konstantan protok gasa odrava se pomou
kontrolnog ventila. Oitana vrednost protoka gasa mora se korigovati, ako postoji razlika izmeu
pritiska gasa i pritiska na kome je obavljena kalibracija rotametra (obino atmosferski). Korekcija
se vri pomou sledee jednaine:

1
2
, .
s
G s G o
k
P
Q Q
P

=

(7.1)
gde je:
, G s
Q pravi protok gasa na pritisku kalibracije,
. G o
Q protok gasa oitan na rotametru,
s
P
stvarni apsolutni pritisak u rotametru i
k
P apsolutni pritisak kalibracije.
Toplotni merai masenog protoka koriste se za precizna merenja protoka gasa i kad je
potreban elektrini signal za kontrolu protoka. Ovaj nain merenja se naroito koristi u sluaju
malih bioreaktora. Merenje protoka gasa je gotovo nezavisno od promene temperature i pritiska.
Princip rada toplotnih meraa protoka sastoji se u sledeem. Gas protie kroz cev koja se zagreva,
a dva termometra mere temperaturu gasa na ulazu i izlazu grejne cevi. Termometri su elementi
Wheatston-ovog mosta, koji omoguuje da se razlika temperatura konvertuje u maseni protok
gasa. Cev koja se zagreva postavlja u paralelnom vodu u odnosu na glavni gasovod.
Merenje protoka tenosti. Merenje protoka tenosti je bitno za kontinualne i semikontinua-
lne procese. Takoe, ovo merenje je bitno za odravanje pH i razbijanje pene dodatkom antipenu-
avca. Za merenje protoka mogu se koristiti raznovrsni merai protoka, kao to su: rotametri, pri-
gunice, turbinski merai, elektromagnetni itd. Izbor meraa protoka zavisi od namene i uslova
rada.
Merenje brzine obrtaja mealice i snage meanja. Merenje brzine obrtanja mealice i snage
meanja znaajno je za obezbeivanje adekvatnih uslova meanja i prenosa mase kiseonika, kao i
za proraun utroka energije. Brzina obrtanja mealice se jednostavnije i preciznije meri od snage
meanja. Brzina obrtanja mealice se obino meri direktno na vratilu mealice pomou tahometra.
Snaga meanja se najee meri vatmetrima, dinamometrima i mernim trakama.
Ukupna potronja snage zbog obrtanja mealice u tenosti meri se pomou vatmetra koji je
vezan za pogonski elektromotor. Ovako izmerena snaga slui za izraunavanje trokova rada i in-
dikaciju snage koju mealica predaje tenosti. Ukupna snaga ukljuuje snagu koju mealica pre-
daje tenosti i gubitke snage izmeu elektromotora i mealice (na primer, zbog trenja u leitima).
U industrijskim bioreaktorima je snaga meanja vea od frikcionih gubitaka, ali to nije sluaj u
malim i srednjim bioreaktorima. Obino se frikcioni gubici snage mere pri obrtanju mealice u
vazduhu istom brzinom kao u tenosti. Snaga meanja se onda moe izraunati kao razlika izmeu
potronje snage optereenog (kad se mealica obre u tenosti) i neoptereenog (kad se mea-
lica obre u vazduhu) elektromotora pri istoj brzini obrtanja mealice.
Dinamometri i merne trake koriste se u laboratorijskim i poluindustrijskim bioreaktorima.
Jednostavan dinamometar se pravi montiranjem motora u dva optereena leita na vratilu mea-
lice. Utroak snage izraunava se iz momenta uvijanja, kojim se spreava da se motor okree pri-
likom rada. Ovako izmereni utroak snage ukljuuje frikcione gubitke, pa se od njega mora
oduzeti utroak snage neoptereenog motora. Mernim trakama meri se direktno snaga meanja,
tj. utroak snage bez frikcionih gubitaka. etiri merne trake se postavljaju na vratilu mealice pod
uglom od 45 (jer su tada najvea naprezanja mernih traka). Merne trake su elementi Wheatston-
ovog mosta, koji obezbeuje da elektrini signal bude proporcionalan momentu uvijanja, odnosno
naponu smicanja koji trpe merne trake pri obrtanju mealice. Mnoenjem izmerene vrednosti
momenta uvijanja sa ugaonom brzinom mealice dobija se vrednost snage meanja.
Odreivanje nivoa pene. Najjednostavniji sistem za otkrivanje pene (slika 7.2) sastoji se od
dve elektrode (izolovana ica od nerajueg elika). Jedna elektroda je uronjena u hranljivu podlo-
gu ili je montirana na metalni deo bioreaktora koji je u kontaktu sa hranljivom podlogom. Druga
elektroda otkriva nivo pene u bioreaktoru. Kad pena dotakne nivo elektrode, zatvara se strujno ko-
lo i elektrini signal se alje kontrolnom sistemu, da bi se antipenuavac dodao u bioreaktor pomo-
u pumpe (u malim bioreaktorima) ili pneumatski (u velikim bioreaktorima). Antipenuavac obara
penu, pa se elektrino kolo prekida. Vano je da se u bioreaktor doda minimalno potrebna koliina
antipenuavca, da bi se izbegli nepovoljni efekti kao to su smanjenje brzine prenosa mase ki-
seonika.
Merenje optike gustine. Merenjem optike gustine (turbidnosti) u hranljivoj podlozi prati se
rast populacije proizvodnog mikroorganizma. Ono se zasniva na merenju intenziteta proputene
svetlosti, tj. mutnoe" hranljive podloge zbog prisustva mikrobnih elija koje reflektuju svetlost.
U ove svrhe koriste se komercijalni spektrofotometri i specijalne sterilizabilne optike elije. Za-
visnost izmeu optike gustine hranljive podloge i koncentracije (broja) mikrobnih elija je linear-
na samo pri malim koncentracijama. Metod je ogranien na bioprocese sa kvascima i bakterijama.
Merenje viskoziteta. Merenje viskoziteta je znaajno za karakterisanje reolokih osobina
hranljivih podloga. Preporuuje se da se ova merenja obavljaju na uzorcima hranljive podloge po-
mou viskozimetra. Najpogodniji su viskozimetri sa impelerom. Viskozimetri obezbeuju me-
renje napona smicanja pri razliitim brzinama smicanja.

Slika 7.2 ematski prikaz ureaja za kontrolu nastajanja pene u bioreaktoru
dodatkom antipenuavca
2) Fiziko-hemijska merenja
Najznaajnija fiziko-hemijska merenja u biotehnologiji navedena su tabeli 7.6.
Merenje pH. Za merenje pH hranljive podloge najee se koriste sterilizabilne kombinova-
ne pH elektrode, koju ine staklena (odgovara aktivnosti vodonikovih jona) i referentna
( Ag / AgCl /rastvor KCl ) elektroda (slika 7.3). pH elektroda je povezana sa hranljivom podlogom
preko malog poroznog epa na bonoj strani elektrode. Elektrolit u elektrodi mora biti pod natpri-
tiskom u odnosu na hranljivu podlogu, da bi se spreilo njeno prodiranje u elektrodu kroz porozni
epi.
Ako se bioreaktor sterilie in situ, onda se pH elektroda smeta u zatitno kuite, koje je titi
od povienog pritiska za vreme sterilizacije. pH elektroda moe se vie puta sterilisati (vie od 100
puta na 121C). S vremena na vreme staklena elektroda se dopunjuje "rastvorom elektrolita"
(koncentrovan ili zasien rastvor KCl ), da bi se nadoknadio gubitak kroz porozni epi.

Tabela 7.6 Najznaajnije fiziko-hemijske metode koje se koriste u biotehnologiji
Procesna promenljiva Merni instrument Napomena
pH pH-elektroda "On-line". Sterilizabilna
Osetljiva na toplotu
Kiseonik, rastvoren Kiseonina elektroda "On-line". Sterilizabilna.
Obavezna kalibracija u uslovima primene
Redoks potencijal Redoks elektroda Sterilizabilna. Objanjenje rezultata teko
Ugljendioksid, rastvoren Ugljendioksidna
elektroda
Sterilizabilna.
Logaritamski odziv
Joni
( )
+ + 2+
4
NH , Na , Mg itd.
Jonselektivne elektrode Nisu sterilizabilne.
Nisu primenljive u oblasti pH interesantnoj
za biotehnologiju
Analiza gasa na izlazu iz
bioreaktora
Paramagnetski analizator
IR analizator
Gasna hromatografija
Masena spektrometrija
Kiseonik
Ugljendioksid
Isparljiva organska jedinjenja
Koncentracije supstrata i
proizvoda
Automatski analizatori Skupi. Primena ograniena na neka
jedinjenja

pH elektroda se mora kalibrisati pre upo-
trebe, uronjavanjem u puferski rastvor na tem-
peraturi fermentacije. Moe se dogoditi da se
pH elektroda "razkalibrie" u toku sterilizacije
ili upotrebe; pomeranje je obino manje od 0,2
pH jedinice. Preporuuje se da se u ovom slua-
ju izvri provera pH elektrode merenjem pH u
uzorku fermentacione tenosti.
Merenje rastvorenog kiseonika. Za mere-
nje nivoa rastvorenog kiseonika u hranljivim
podlogama koriste se kiseonine elektrode. U
praksi se najvie koriste kiseonine elektrode s
membranom, koje se prema principu rada mogu
podeliti u dve grupe:
galvanske (tzv. BorkovskiDonsonove
elektrode, BorkowskiJohnson) i
polarografske (tzv. Klarkove elektrode,
Clark).
Katoda i anoda nalaze se u rastvoru elek-
trolita, a od okoline su odvojene tankom polu-
propustljivom membranom od teflona ili po-
lietilena.

Slika 7.3 ematski prikaz pH
elektrode
Membrana je propustljiva za kiseonik i druge gasove, ali ne i za elektrodni elektrolit i druge
jone. Kada se kiseonina elektroda uroni u tenost, rastvoreni kiseonik difunduje iz tenosti prema
katodi unutar elektrode, gde se redukuje.

Slika 7.4 Kiseonina elektroda
Galvanska kiseonina elektroda sastoji se
od galvanske elije (tj. elije koja generie
elektrinu struju), koja povezuje redukciju mo-
lekulskog kiseonika na srebrnoj katodi sa oksi-
dacijom i rastvaranjem na olovnoj anodi prema
jednainama:
Ag katoda:
- -
2 2
O +2 H O+4 e 4 OH
Pt anoda:
2+ -
2 Pb 2 Pb +4 e
Polarografska kiseonina elektroda sasto-
ji se od elektrolitske elije (tj. elije kroz koju
prolazi elektrina struja generisana spolja) u
kojoj se kiseonik redukuje na platinskoj elek-
trodi:
Pt katoda:
- -
2 2
O +2 H O+4 e 4 OH
Ag anoda:
- -
4 Ag+4 Cl 4 AgCl+4 e
Napon izmeu katode i anode (oko 0,6 V) bira se tako da se kiseonik selektivno redukuje na
katodi. Polarografska elektroda pokazala se u praksi robustnijom od galvanske elektrode, ali
zahteva skuplju elektroniku.
Promena parcijalnog pritiska kiseonika od mase fermentacione tenosti do katode je ematski
prikazana na slici 7.5. Prenos kiseonika je kontrolisan otporima difuziji kiseonika u tenom filmu,
membrani i elektrolitu, dok je otpor hemijskoj reakciji na katodi zanemarljiv. Jaina elektrodne
struje u stacionarnom stanju proporcionalna je masenom fluksu kiseonika prema katodi, koji je
proporcionalan parcijalnom pritisku kiseonika u tenosti. Zbog toga se kiseoninom elektrodom
meri parcijalni pritisak kiseonika, a ne koncentracija rastvorenog kiseonika. Obino se oitava ni-
vo rastvorenog kiseonika (% od zasienja) u odnosu na zasieni rastvor kiseonika na atmosfer-
skom pritisku. Koncentracija rastvorenog kiseonika se moe meriti kiseoninom elektrodom samo
ako je poznata rastvorljivost kiseonika u tenosti na bazi Henry-evog zakona.
Merenje kiseoninom elektrodom je veoma osetljivo na temperaturu i hidrodinamike
uslove. Uticaj temperature se moe prikazati Arenijusovom jednainom; energija aktivacije zavisi
od materijala membrane i iznosi oko 3 do 4
.
10
7
J/mol. Promena vremenske konstante kiseonine
elektrode sa promenom temperature iznosi oko 6%/C. Hidrodinamiki uslovi u blizini membrane
zavise od uslova meanja i aeracije. Intenzitet meanja utie na debljinu tenog filma uz membra-
nu i povrinsko aerisanje tenosti. Teni film prua otpor prenosu kiseonika i na taj nain utie na
pokazivanje elektrode.
Apsorpcija kiseonika i usisavanje vazduha kroz slobodnu povrinu tenosti
poveavaju koncentraciju rastvorenog kiseonika. Ovi uticaji se otklanjaju postavljanjem
kiseonine elektrode u zatvoren sud minimalne zapremine u kome se tenost intenzivno
mea; pri poveanju intenziteta meanja elektrodni signal se ne pojaava. Ako se
merenja rade u disperziji gastenost, onda je mogua interakcija izmeu elektrode i
gasnih mehurova, koja poveava pokazivanje elektrode. Ovaj uticaj je naroito vaan
ako je razlika izmeu koncentracija kiseonika u gasu i tenosti velika.
Negativan uticaj aeracije se
otklanja postavljanjem elektrode pod
uglom (okrenuta navie), iza ianog
zatitnika ili u bonoj grani kroz koju
cirkulie tenost. Poto jaina elek-
trodne struje, odnosno elektrodni sig-
nal, zavisi od uslova merenja, vano
je uraditi kalibraciju elektrode (od-
nosno ampermetra ili registratora
elektrodnog signala) na temperaturi i
u aktuelnim hidrodinamikim uslovi-
ma merenja. Kalibracija se obavlja
dovoenjem kiseonine elektrode u
kontakt sa tenostima u kojima je
poznata koncentracija kiseonika, i to:

Slika 7.5 ematski prikaz promene
parcijalnog pritiska kiseonika u tenoj fazi
u stacionarnom stanju
sa tenou bez kiseonika (koji je desorbovan azotom ili je uklonjen hemijskom reakcijom
s natrijumsulfitom) ili sa istim azotom, kada je pokazivanje elektrode je 0% i
sa tenou zasienom sa vazduhom ili kiseonikom, kada je pokazivanje elektrode 100%.
Kiseonina elektroda nalazi sve iru primenu u biohemijskom inenjerstvu ne samo za konti-
nualno merenje nivoa rastvorenog kiseonika u toku aerobnih bioprocesa ve i za odreivanje
aeracionog kapaciteta bioreaktora i brzine respiracije mikroorganizama. Da bi se kiseonina elek-
troda mogla upotrebiti za odreivanje zapreminskog koeficijenta prenosa mase, potrebno je da se
zna njeno dinamiko ponaanje, koje zavisi od otpora difuziji kiseonika kroz teni film i mem-
branu (ukljuujui i elektrolit).
Merenje redoks potencijala. Redoks potencijal daje informaciju o ravnotei izmeu oksida-
cionih i redukcionih sredstava (akceptora i donora elektrona) u hranljivoj podlozi. Merenje redoks
potencijala vri se pomou redoks elektrode, koja predstavlja kombinaciju platinske i referentne
Ag/AgCl elektrode. Redoks elektrode su, po pravilu, sterilizabilne. Vrednost podataka dobijenih
merenjem redoks potencijala hranljivih podloga je sumnjiva, a njihova interpretacija teka. Izuzev
moda na kraju bioprocesa, hranljiva podloga nije u oksidoredukcionoj ravnotei. Pored toga, re-
doks elektroda meri oksidoredukcioni potencijal u hranljivoj podlozi koja se, verovatno, potpuno
razlikuje od sastava intraelijske tenosti, to komplikuje interpretaciju podataka. Redoks po-
tencijal menja se linearno sa pH hranljive podloge, a logaritamski sa koncentracijom rastvorenog
kiseonika. U aerobnim procesima oksidoredukcioni potencijal je sutinski mera koncentracije
rastvorenog kiseonika, dok je za anaerobne procese redoks elektroda korisna za praenje jako
reduktivne sredine. U industrijskim procesima redoks elektrode se upotrebljavaju za praenje kon-
centracija rastvorenog kiseonika koje su ispod vrednosti merljivih kiseoninom elektrodom.
Merenje ugljdioksida. Merenje rastvorenog ugljendioksida je bitno zbog uticaja koji ovaj
gas moe imati na metabolizam mikroorganizama. Poznato je da ugljendioksid inhibira rast, a u
nekim sluajevima smanjuje sintezu sekundarnih metabolita. Od nedavno se za merenje koncen-
tracije ratvorenog ugljendioksida koristi sterilizabilna
2
CO elektroda. Ona se sastoji od jedne pH
elektrode potopljene u bikarbonatni rastvor, a od hranljive podloge je odvojena polupropustljivom
membranom.
Ugljendioksid prolazi difuzijom kroz membranu i menja pH puferskog rastvora, to se regis-
truje pH metrom. pH se moe povezati sa parcijalnim pritiskom ugljendioksida u hranljivoj podlo-
zi, odnosno pH bikarbonatnog pufera, indirektno pokazujui nivo rastvorenog ugljendioksida zbog
sledee ravnotee:

+ -
2 2 2 3 3
CO +H O H CO H +HCO
U ravnotei vai sledea jednaina:

+ -
3
2 2
H HCO
CO H O
c c
c c
K = (7.2)
Ako je temperatura konstantna, onda je konstanta ravnotee K konstantna. Poto su koncen-
tracije vode i
-
3
HCO mnogo vee od koncentracija
+
H i
2
CO , sledi da je koncentracija
2
CO pro-
porcionalna koncentraciji
+
H . Zbog toga je elektrodni signal logaritamski, pa se kalibracija mora
raditi pomou dva razliita puferska rastvora.
Anjonselektivne elektrode. Specifini joni, kao to su:
+
4
NH ,
+
Na ,
2+
Mg ,
2+
Ca i
3-
4
PO ,
vani su za regulaciju metabolizma mikroorganizama. Danas su razvijene brojne jonselektivne
elektrode za neke neorganske jone, koje su do sada, na alost, imale ogranienu primenu u bioteh-
nologiji. Ove elektrode se ne mogu sterilisati toplotom, a i primenljive su u opsegu pH koji nije od
znaaja za bioprocese.
Analiza gasova. Analizom sastava ulaznog i izlaznog gasa odreuju se najee kiseonik i
ugljendioksid. Drugi gasovi (na primer, amonijak, metan, vodonik) i isparljiva jedinjenja (butanol,
etanol, acetaldehid, aceton) mogu se, takoe, odreivati u izlaznom gasu. Ovim merenjima dolazi
se do brzine potronje kiseonika, brzine nastajanja ugljendioksida i dr. Za analizu sastava ulaznog
ili izlaznog gasa koristi se vie razliitih sistema, kao na primer, paramagnetski analizatori za kise-
onik, ugljendioksid i amonijak, gasni hromatografi i maseni spektrometri.
Bioloka merenja. Bioloka merenja obuhvataju odreivanje biomase, koncentracije supstra-
ta i proizvoda metabolizma u hranljivoj podlozi i intraelijskih komponenti. Krajnji cilj je kontinu-
alno "on-line" merenje biomase i nekih znaajnih komponenti, kao to su: ugljeni hidrati, proteini,
fosfati, lipidi, enzimi, prekursori i intermedijarni metaboliti. Uzimanje i pripremanje uzoraka za
ovu analizu uglavnom je runo. Prelazak na automatsku tehniku treba da omogui razvoj bioreak-
tora. Uzorci se, po pravilu, uzimaju rutinski (aseptino, ako je potrebno), a zatim se pripremaju
runo ili semiautomatski razblaivanjem, filtriranjem ili centrifugiranjem.
Odreivanje biomaase. Rutinsko merenje biomase u industrijskim hranljivim podlogama jo
uvek nije mogue. Merenje biomase u prolosti nije bilo neophodno u svim sluajevima, ali se
njegov znaaj danas viestruko poveao zbog mogunosti primene modela bioprocesa za njihovo
voenje i optimizaciju. Rast mikroorganizma se moe pratiti merenjem suve biomase, koncentra-
cije elija (broj elija u jedinici zapremine) ili optike gustine , kao i analizom nekih elijskih
komponenti.
Merenje suve biomase je najei nain direktnog odreivanja koncentracije i rasta biomase.
Ovaj metod je obino standardan, i njime se badare drugi metodi. Postupak ukljuuje uzorko-
vanje hranljive podloge, odvajanje elija od tenosti filtriranjem ili centrifugiranjem i suenje. Od-
reivanje suve biomase je pouzdano samo kad je sadraj vrste faze u hranljivoj podlozi mali.
Brojna koncentracija (broj elija u jedinici zapremine hranljive podloge) odreuje se direk-
tno, brojanjem elija pod mikroskopom, ili indirektno, brojanjem kolonija izraslih na vrstoj pod-
lozi.
Od elijskih komponenti najee se odreuje sadraj azota, DNK i ATP. Odreivanje sadr-
aja DNK je naroito pogodno jer sadraj DNK ne varira bitnije sa brzinom rasta, promenom oko-
lnih uslova i metabolizmom. Problem je to je analiza DNK muna i nije automatska. Nastajanje
ugljendioksida i potronja kiseonika mogu se empirijski povezati sa mikrobnim rastom.
Odreivanje sastava hranljive podloge. Sastav hranljive podloge odreuje se najee he-
mijskim ili biohemijskim analizama uzoraka. Zbog veoma velikog broja razliitih jedinjenja pri-
sutnih u hranljivoj podlozi obino se odreuju samo koncentracije glavnih supstrata (izvori uglje-
nika i azota) i proizvoda. Razvoj specifinih enzimskih i jonselektivnih elektroda moe voditi i
"on-line" praenju bioprocesa.
7.3. BIOSENZORI
Biosenzor je analitiki ureaj, koji konvertuje signal biolokog sistema u elektrini signal.
Prema nedavnoj IUPAC definiciji, biosenzor je specifini tip hemijskog senzora koji ukljuuje:
bioloki element (biomolekul, kao to su: enzim, antitelo, receptor ili mikroorganizam) i
fiziki ili hemijski pretvara (elektrohemijski, maseni, termiki ili optiki).

Slika 7.6 ematski prikaz biosenzora
Postoje i druge definicije biosenzora. U najirem znaenju, ovim nazivom se pokriva svaki
analitiki instrument koji je ukljuen u merenja u biolokom sistemu ili koji ukljuuje neki biolo-
ki sistem. Otuda se esto naziv biosenzor koristi za analitike instrumente kojima se odreuje kon-
centracija supstanci od biolokog znaaja, iako tehniki nisu biosenzori. ematski prikaz biosen-
zora sa glavnim komponentama ureaja je dat na slici 7.6.
Bioloki element prepoznaje prisustvo, aktivnost ili koncentraciju specifinog jedinjenja
(supstrata) u rastvoru. Prepoznavanje moe da bude proces vezivanja ili biokatalitika reakcija izme-
u biomolekula i supstrata. Ova interakcija izmeu biomolekula i supstrata ima za rezultat merljivu
promenu neke osobine rastvora (signal), kao to je, na primer, sinteza proizvoda. Pretvara registruje
ovaj signal i konvertuje ga u elektrini signal. Izlazni signal iz pretvaraa se pojaava, obrauje i na
kraju pojavljuje na ekranu ureaja. U principu, biosenzor kombinuje specifinost biokomponente sa
elektrinim komponentama koje registruju, konvertuju i dalje procesiraju signal nastao specifinom
reakcijom biomolekula i susptrata. Na taj nain, biosenzor je vetaka imitacija u prirodi poznatih
principa na kojima se zasnivaju registrovanje i transmitovanje signala u ivim elijama.
Uspean biosenzor se odlikuje sledeim bitnim osobinama:
biomolekul mora da ima visoku specifinost prema supstratu i mora biti stabilan pod
normalnim uslovima skladitenja i izvoenja analiza,
reakcija izmeu biomolekula i supstrata mora da bude nezavisna od pH, temperature i
intenziteta meanja, da bi predpriprema uzorka za analizu bila minimalna,
signal, kao rezultat reakcije izmeu biomolekula i supstrata, treba da bude taan, precizan,
reproduktivan i linearan u irem mernom opsegu, bez razblaivanja ili koncentrisanja uzorka,
biosenzor mora da bude jeftin, mali po veliini i prenosljiv; i
biosenzor mora da zadovolji zahteve vezane za odreenu primenu (na primer, da je
sterilizabilan, kada se koristi za merenja u fermentoru).
7.3.1. Komponente biosenzora
Glavne komponente biosenzora su:
biokomponenta i
elektrine ili optike komponente.
Biokomponenta biosenzora
Razliiti bioloki sistemi mogu biti biokomponente biosenzora, ali su to najee:
- biokatalizatori (enzimi, elije i organele),
- reakcije vezivanja liganda i
- hibridni receptori.
Prema vrsti biokomponente, biosenzori se dele u dve grupe:
- biosenzori sa biokatalizatorom (najee sa enzimom) i
- biosenzori zasnovani na afinitetu liganda.

a) Biokatalizatori
Biokatalitiki element biosenzora (biokatalitiki receptor) mogu biti sistemi koji sadre:
enzime (mono i multienzime),
cele elije (mikroorganizmi, kao to su: bakterije, gljivice, eukariotske elije i kvasci),
elije organela i
biljno ili animalno tkivo.
Enzimi. Najee korieni vezivni par je enzimsupstrat. Zbog svoje specifinosti, selektiv-
nosti i efikasnosti, enzimi su veoma pogodni kao biokomponenta biosenzora. Imobilisani enzimi
pruaju posebne pogodnosti. Mogua je viestruka primena (do 10.000 puta u toku nekoliko me-
seci), a poveana je stabilnost i reproduktivnost. Naelno, brojne interakcije enzima sa supstratima
se mogu koristiti za praenje razliitih supstrata. Enzimi se mogu koristiti i za otkrivanje i merenje
inhibitora. Na osnovu interakcije sa enzimom mogu se meriti male koncentracije supstrata i kom-
petitivnih inhibitora (ak do 10
-6
mol/dm
3
), a jo manje (nekoliko redova veliine) koncentracije
nekompetitivnih inhibitora.
Odreivanje koncentracije supstrata zasniva se na merenju poetne brzine reakcije enzima i
supstrata. Ako se reakcioni uslovi i koncentracija enzima konstantni, onda je, pri maloj koncentra-
ciji supstrata, poetna brzina ove reakcije proporcionalna koncentraciji supstrata. Na osnovu Mi-
haelisMenten-ove jednaine, sledi

max
( )
( )
S
S o
m
r
r S
K
-
- = (7.3)
ako je ispunjen uslov da je: 0,1
m
S K < , gde je: ( )
S
r - i
max
( )
S
r - aktuelna i maksimalna brzina
nestajanja supstrata,
o
S poetna koncentracija supstrata i
m
K MihaelisMenten-ova konstanta
zasienja.
Bioloki signal biosenzora se odreuje biokatalitikom membranom na kojoj je imobilisan
enzim i na kojoj se odigrava konverzija reaktanta u proizvod. Ako je reakcija konverzije limitirana
brzinom difuzije supstrata prema enzimu, pojavljuju se brojne analitike prednosti. Tada brzina
konverzije supstrata u proizvod zavisi linearno od koncentracije supstrata u irokom opsegu, neko-
liko puta veoj od
m
K , ali ne zavisi od pH, jonske jaine rastvora, temperature i prisustva inhibi-
tora. Ovo omoguava da se imobilisanim enzimom odreuju, bez razblaivanja, koncentracije
supstrata desetak puta vee od koncentracija koje se odreuju slobodno suspendovanim enzimom.
Ovo se, takoe, koristi da se izbegnu problemi vezani za razliitost uzoraka koji se analiziraju
(hranljiva podloga, krv ili mokraa). Obino se izmeu enzima i rastvora supstrata stavlja polu-
propustljiva membrana, pa difuzija susptrata kroz nju kontrolie reakciju sa enzimom.
Najpopularniji biosenzor je biosenzor glukoze, koji nalazi iroku primenu u medicini i bio-
tehnologiji, jer je glukoza vaan metabolit u klinikoj hemiji i vaan supstrat izvor ugljenika i
proizvod pri razgradnji skroba i celuloze. Biokomponenta ovog biosenzora je glukozaoksidaza
(EC 1.1.3.4), glukoprotein sa FAD kao prostetikom grupom. Ovaj enzim ne zavisi od kofaktora,
ali mu je nedostatak nastajanje vodonikperoksida u reakciji oksidacije glukoze. Imobilisani enzim
pripremljen za kliniku primenu traje 5 dana, a za primenu u biotehnologiji samo jednu fer-
mentaciju.
elije. Kada se katalitiki proces odigrava preko reakcionih sekvenci, onda se mogu koristiti
itave elije ili elijski homogenizati umesto preienih enzima. Biosenzori koji koriste elije
mikroorganizama i biljno ili animalno tkivo kao biokomponentu imaju prednost u tome to se
izbegavaju sloeni postupci ekstrakcije i preiavanja koji su nezaobilazni kada se koristi enzim
kao aktivna komponenta. Stabilnost enzima unutar elija je obino vrlo velika. Fizioloko stanje
elija koje se koriste u biosenzorima moe biti razliito, i to:
homogenizat sa jednim ili nekoliko enzima,
nerastue elije,
permeabilizovane elije,
ive elije sa neoteenom povrinom,
aktivno rastue elije,
meane kulture ivih elija ili smea elija i enzima,
elije imobilisane zajedno sa specifinim enzimom i
imobilisane elije ili organele sa jednim bitnim, neoteenim delom metabolizma.
ive elije mogu biti pogodne za praenje promena koje su vezane sa elijskim rastom i deo-
bom. U ostalim sluajevima, elije se mogu smatrati nosaem enzima pogodnim za odreenu
katalitiku reakciju.
Biosenzori sa mikrobnim elijama su manje osetljive na inhibiciju drugim jedinjenjima pri-
sutnim u rastvoru, mnogo tolerantniji na pomene pH i temperature i generalno due traju. Ovi bio-
senzori se zasnivaju na kontaktu elektrode i imobilisanih ivih elija i lako se regeneriu potapa-
njem u hranljivu podlogu. Pored oigledne prednosti, primena elija ili njihovih homogenizata
ima nedostatak zbog moguih prateih reakcija, koje mogu postati uzrok ozbiljne greke. Ovi bio-
senzori imaju spor odgovor i manju selektivnost u poreenju sa biosenzorima sa enzimima. Ovi
biosenzori su, generalno, zasnovani na detektovanju organskih jedinjenja koja usvajaju (koriste)
mikrobne elije ili na praenju promena u respiratornoj aktivnosti elija tokom metabolizma.
Imobilisane elije su do sada koriene u industrijske i analitike svrhe. Primeri primene bio-
senzora sa elijama u analitike svrhe su analize vitamina, bioloke potronje kiseonika, inhibitora
i specifinih metabolita. Prilikom odreivanja vitamina koristi se mutant organizma koji zahteva
prisustvo odreenog vitamina za svoj rast. Tako, na primer, elije Saccharomyces cerevisiae, imo-
bilisane na alginatnoj membrani, koriene su u odreivanju tiamina i biotina. Populacija elija se
imobilie na membrani koja se postavlja na pretvara i dri uz njega pomou elektromagnetskog
nosaa.
Organele. Primena organela kao biokomponente biosenzora poiva na istoj osnovi kao i pri-
mena elija. Zbog njihove fragilnosti i rezultujueg gubljenja aktivnosti, prestao je razvoj ovog ti-
pa biosenzora. Poznata je primena elektrode za odreivanje tiroksina, koja se zasniva na mikrozo-
mima jetre pacova.

b) Reakcije vezivanja liganda
Kod biosenzora zasnovanih na vezivanju liganda, bioloki element mogu biti hemijski recepto-
ri, antitela ili nukleinske kiseline, poznatiji kao bioafinitetni receptori. Specifini biomolekul stupa u
selektivnu interakciju sa odreenim ligandom, pri emu nastaje termodinamiki stabilan kompleks.
itav niz interakcija izmeu specifinog biomolekula i supstrata moe se ubrojiti u reakcije
vezivanja, kao to su: imunohemijske reakcije vezivanja, reakcije receptora i dr. Parovi reaktanata sa
specifinim vezivanjem i primeri njihove analitike primene pobrojani su u tabeli 7.6.
Najbolje prouene i najprisutnije na tritu biosenzora su imunohemijske reakcije vezivanja
(tzv. imunosenzori). Osnova imunohemijskog vezivanja je u specifinom vezivanju antigena za
antitela. Kada se neka ivotinja uini imunom uvoenjem stranog makromolekula, inicira se
protektivna reakcija koja ima za rezultat generisanje antitela. U stvari, limfociti se aktiviraju i po-
inju da produkuju antitela. Svaki od njih generie samo jedan tip antitela, tako da se dobija poli-
klonalni antiserum. Tehnologijom hibridoma mogue je proizvesti individualne klonove antitela,
to je dovelo do standardizacije analize.
Fiziko-hemijske promene izazvane vezivanjem antigena i antitela ne generiu signal koji se
moe detektovati elektrohemijski. Zato se za obeleavanje antigena i antitela koriste enzimi, fluo-
rescentna jedinjenja, elektrohemijski aktivni supstrati, radionuklidi i kompleksi avidina i biotina.
Kompleksi antigena i antitela mogu se koristiti sa svim tipovima pretvaraa, ali su najei akus-
tiki i optiki sistemi.
Biosenzori zasnovani na reakciji vezivanja se odlikuju visokom osetljivou (mere se kon-
centracije do 10
-10
mol/dm
3
), jer kompleksi makromolekula i liganda vrlo efikasno nastaju i pri
malim koncentracijama. Veina biosenzora ovog tipa deluje na principu kompetitivne analize. Pri-
rodni ligand iz uzorka i obeleeni ligand, koji se dodaje uzorku u poznatoj koncentraciji, reaguju
sa biomolekulom, a meri se deo obeleenog liganda koji je vezan za biomolekul.
Tabela 7.6 Primena reakcija vezivanja specifinog biomolekula i liganda i hibridnih
receptora
Biomolekul Ligand Primena
Antitelo Antigen Imunoanaliza
Protein A Fc na IgG Imunoanaliza
Lecitin Ugljeni hidrat Analiza ugljenih hidrata
DNKelektroda DNK Specifina analiza DNK
RNKelektroda RNK Specifina analiza RNK
Receptor Ligand Analiza receptora ili liganda
Enzim Inhibitor ili aktivator Analiza enzima ili inhibitora/aktivatora

c) Hibridnii receptori
Princip selektivne detekcije biosenzorima sa hibridnim receptorima zasnovan je na detekciji
jedinstvene sekvence heterociklinih baza nukleinskih kiselina hibridizacijom. Po strukturi, nukle-
inske kiseline se sastoje od dva polinukleotidna lanca koji imaju konformaciju dvostrukog heliksa.
Svaki lanac je polimerni lanac koji sadri baze: adenin, tiamin, citozin i guanin. Po dve baze su
komplementarne i vezane vodoninim vezama, i to po tri vodonine veze u paru citozanguanin, a
dve vodonine veze u paru tiaminadenozin. Na ovom vezivanju baza zasniva se sposobnost jed-
nog lanca da prepozna svoj komplementarni lanac u graenju dvostrukog heliksa. Kod ovih senzo-
ra, definisana sekvenca jednog lanca se imobilie na vrstom nosau kao bioloki receptor. Ako se
DNKelektroda, posle ubacivanja u uzorak, kombinuje (hibridizuje) sa nepoznatom DNK u uzor-
ku, detekcija i identifikacija nepoznate DNK je mogua zbog prepoznavanja komplementarnih ba-
za. Biosenzori na bazi hibridnih receptora imaju sve iru primenu u analizi hrane i detekciji mikro-
organizama. Oni su jedina tehnika za detektovanje genetikih modifikacija i najosetljiviji senzor
patogenih mikroorganizama u hrani.
Integrisanje biokomponente sa pretvaraem
Potrebni uslovi za uspean rad biosenzora, kao to su rastojanje izmeu biokomponente i
pretvaraa i reakcija kontrolisanih difuzijom pri visokoj koncentraciji biokomponente, tehniki se
realizuju imobilizacijom biomolekula na pretvarau. Ovaj nain primene biomolekula omoguava,
takoe, kontinualno merenje i ponovljene analize.
Za imobilizaciju biomolekula u izradi biosenzora primenjuje se vie razliitih tehnika: adsor-
pcija, popreno vezivanje, kovalentno kuplovanje, vezivanje biomolekula u nosau, vezivanje u
kapsulama i dr. Izbor tehnike imobilizacije biomolekula zavisi od prirode biomolekula, vrste pret-
varaa, fiziko-hemijskih osobina jedinjenja koje se analizira i radnih uslova biosenzora. Najee
koriene tehnike su adsorpcija i kovalentno vezivanje.
Fizika adsorpcija biokomponente zasniva se na van der Valsovim privlanim silama. Ras-
tvor enzima, suspenzija elija ili komadii tkiva se imobiliu na membrani, koja je propustljiva za
jedinjenje koje se analizira, koja u obliku tankog sloja prekriva pretvara. Prednosti ovog metoda
su u njegovoj jednostavnosti, mogunosti regeneracije membranske matrice. Nedostatak je mo-
gunost gubljenja biokomponente pri promeni pH, jonske jaine i temperature rastvora.

Slika 7.7 Integrisanje biokomponente i pretvaraa: a) sloj imobilisanih
biomolekula prekriva pretvara, b) imobilisani biomolekuli u predkoloni i c) sloj
biomolekula imobilisanih na magnetim esticama prekriva elektrodu
Kod kovalentnog kuplovanja, koriste se vrsti nosai, na primer membrane sa hemijskim gru-
pama koje, kada se aktiviraju, mogu da reaguju sa specifinim grupama biomolekula. Najvanije
je da vezani biomolekul zadrava svoju bioloku aktivnost i da je vezivanje stabilno. Aktivna mes-
ta biomolekula mogu se zatiti od reakcije sa hemijskim grupama nosaa, izvoenjem imobiliza-
cije u prisustvu kompetitivnog inhibitora koji e ih blokirati. Mogua je indirektna imobilizacija
na povrini pretvaraa.
Hvatanje u nosaima, kao to su gelovi ili polimeri naroito je uspeno u sluaju elija i
njihovih organela. U ovom sluaju biokomponenta se mea sa polimerom ili monomerom rastvo-
renim u vodi. Polimer se, zatim, umreava, a biomolekuli se hvataju u mreu. Kada se koristi
monomer, on se polimerizuje i umreava.
Veina biosenzora je u obliku elektroda.
Integrisanje imobilisanih biomolekula i pretvaraa ostvaruje se na jedan od sledea tri naina
(slika 7.7):
sloj imobilisanih biomolekula prekriva pretvara,
imobilisani biomolekuli u predkoloni i
sloj biomolekula imobilisanih na magnetim esticama prekriva elektrodu (reverzibilna
imobilizacija).
Elektrine i druge komponente biosenzora
a) Pretvara
Kljuni deo biosenzora je pretvara koji omoguava da se registruje promena koja prati
reakciju izmeu biomolekula i supstrata. To moe biti:
toplota osloboena u reakciji,
promena u raspodeli naelektrisanja zbog ega se generie elektrini potencijal,
kretanje elektrona generisanih u redoks reakciji,
svetlost nastala u reakciji ili razlika u apsorbanciji reaktanata i proizvoda i
efekti usled promene u masi reaktanata ili proizvoda.
Prema promeni koju registruje, pretvarai biosenzora se dele u sledee grupe:
amperometrijski,
potenciometrijski,
pijezoelektriki,
termiki (kalorimetrijski) i
optiki.
Pregled prednosti, nedostataka i primene pretvaraa je dat u tabeli 7.7. U praksi se najee
koriste elektrohemijski detektori amperometrijski i potenciometrijski.
Amperometrijski pretvarai se zasnivaju na merenju struje kada se jedinjenje elektrohemijski
oksiduje ili redukuje na meufaznoj povrini rastvor elektroda, koja je proporcionalna koncen-
traciji jedinjenja. Najprostiji biosenzor sa amperometrijskim pretvaraem ukljuuje Klarkovu po-
larografsku kiseoninu elektodu. Potenciometrijski biosenzori koriste jonselektivne elektrode da
bi konvertovali bioloki u elektrini signal. Najee se koristi pH elektroda, koja je osetljiva na
promene koncentracije
+
3
H O jona.
Pijezoelektrini pretvarai registruju promenu mase adsorbovanog materijala na povrini
pijezoelektrinog kristala (na primer, kvarca). Pod uticajem elektrinog polja, kristal vibrira prema
svojoj karakteristinoj frekvenciji. Ova rezonantna frekvencija kristala se menja kako se molekuli
adsorbuju na povrini kristala ili desorbuju sa nje. Obino, sloj imobilisane formaldehiddehidroge-
naze prekriva pijezoelektrini kvarcni kristal, a pretvara je osetljiv na gasoviti formaldehid.
Kalorimetrijski pretvarai registruju toplotu koja prati reakciju pomou termistora, odnosno
poluprovodnika, iji otpor zavisi od temperature. Temperatura se meri na ulazu i izlazu male
kolone sa pakovanjem na kome je imobilisan enzim. Promena otpora termistora zbog promene
temperature se konvertuje u napon pomou Vitstonovog mosta.
Postoje dva tipa optikih biosenzora. Prvi tip meri promenu intenziteta apsorbovane svetlosti,
a drugi tip intenzitet fluorescentne svetlosti u toku reakcije. Prvi tip obino ukljuuje upotrebu
kolorimetrijskih test traka. Tako, na primer, u kontroli nivoa eera u krvi koriste se test trake sa
glukozooksidazom, perokisadzom i bojenim reagensom (o-toluidin). Vodonikperoksid, koji
nastaje pri oksidaciji glukoze kiseonikom, oksiduje bojeni reagens uz nastajanje intenzivne boje.
Intenzitet boje se odreuje refleksionim fotometrom ili poreenjem sa referentnom obojenom
trakom. Primer drugog tipa je optiki biosenzor sa luciferazom (EC1.13.12.7) svica, kojim se
detektuje prisustvo bakterije u hrani ili klinikim uzorcima. Lizirane bakterijske elije oslobaaju
ATP (u koliini priblino proporcionalnoj broju bakterija) koji reaguje sa D-luciferinom i
kiseonikom pri emu nastaje uta svetlost (562 nm), koja se registruje fotometrijski.
Tabela 7.7 Pregled prednosti, nedostataka i primene pretvaraa
Tip Prednosti Nedostaci Primena
Amperometrijski Jednostavan, veliki broj
redoks reakcija,
mogunost smanjenja
dimenzija
Mala osetljivost, potreban
vei broj membrana ili
enzima da bi se poveala
osetljivost i selektivnost
Glukoza, saharoza,
galaktoza, BPK i dr.
Potenciometrijski
(jonselektivne
elektrode)
Jednostavan, pouzdan,
lako prenoljiv
Spor odgovor, potrebna
stabilna referentna elektroda,
osetljiv na um
Aminokiseline,
ugljeni hidrati,
alkoholi, neorganski
joni
Pijezoelektriki Brz odgovor,
jednostavan, stabilan
izlaz, niska cena
ureaja za oitavanje,
bez specijalne pripreme
uzorka, dobar za
analizu gasova
Mala osetljivost sa
tenostima, interferencija
zbog nespecifinog
vezivanja
Ugljeni hidtrati,
vitamini, patogeni,
kontaminanti
(antibiotici,
pesticidi), bakterijski
toksini
Termiki Viestruka primena,
bez optike
interferencije (boja,
mutnoa)
Neselektivan Ugljeni hidrati,
saharoza, alkoholi,
masti, amini
Optiki Daljinsko merenje,
niska cena, male
dimenzije, viestruki
nain rada: apsorbanca,
reflektanca,
fluorescencija
Interferencija sa okolnim
svetlom, potreban
visokoenergetski izvor,
primenljiv u uskom opsegu
koncentracija, smanjenje
dimenzija moe uticati na
jainu signala
Ugljeni hidrati,
alkoholi, pesticidi,
praenje procesa

Osetljivost i druge karakteristike biosenzora mogu biti pobljane korienjem nanomaterijala
u njihovoj izradi. Matrice sa bar jednom dimenzijom reda 1 do 100 nm pokazuju jedinstvene fizi-
ke i hemijske osobine. Razliite nanostrukture, kao to su nanocevi, nanovlakna, nanoipke, nano-
estice i tanki filmovi, su ispitivane u cilju nalaenja najpovoljnijeg oblika za primenu u biosenzo-
rima. Tako, funkcionalne nanoestice (sa akustinim, elektrinim, optikim ili magnetnim osobi-
nama) vezane su za biomolekule (peptide, proteine, nukleinske kiseline i dr.) u cilju detektovanja i
pojaanja razliitih signala. Oekuje se da, zbog njihove submikronske veliine, nanosenzori do-
nesu revolucionarne promene na polju hemijske i bioloke analize u smislu omoguavanja brze
analize veeg broja supstanci in vivo. Biosenzori zasnovani na nanotehnologiji bi trebalo da budu
ugraeni unutar tankih bioipova, to e ih uiniti malim, prenoljivim, lakim za upotrebu, jef-
tinim, jednokratno upotrebljivim i viesetruko primenljivim dijagnostikim instrumentima.
b) Ostale komponente biosenzora
Pretvara konvertuje promenu (signal) izazvanu reakcijom u elektrini signal, koji je esto
slab i sabran sa relativno visokom osnovnom linijom i umom. Ovo zahteva obradu signala, koja
se sastoji u oduzimanju signala bazne linije, koji je generisan slinim pretvaraem bez prisustva
reakcije, od signala koji generie pretvara u prisustvu reakcije. Rezultujua razlika signala se
zatim pojaava i elektronski filtrira (pegla) od nepoeljnog signala uma, to je olakano
sporou (tj. velikom vremenskom konstantom) reakcije. Analogni signal se, zatim, konvertuje u
digitalni signal i dalje obrauje, konvertuje u jedinice koncentracije i prikazuje na ekran ureaja ili
se skladiti u memoriju ureaja.
7.4. KONTROLA I REGULACIJA BIOPROCESA
Podaci o vrednostima procesnih parametara, koji se sakupljaju pomou mernih instrumenata
mogu se koristiti za njihovu kontrolu. Najee se zahteva da vrednosti procesnih parametara bu-
du konstantne ili da se procesne promenljive menjaju po odreenom zakonu u toku bioprocesa.
Kontrola bioprocesa obezbeuje da se bilo kakvo odstupanje procesne promenljive od definisanog
nivoa moe korigovati odgovarajuom akcijom kontrolnog sistema. Pored toga, kontrolni sistem
moe obezbediti da promena odreenih procesnih promenljivih bude optimizovana.
U vezi sa kontrolom bioprocesa postoje tri naroito bitna problema, koja su rezultat injenice
da u procesu uestvuju ivi organizmi:
1) ne postoje merni instrumenti koji obezbeuju "on-line" kontrolu mnogih znaajnih
procesnih promenljivih,
2) u biosistemu postoje brojne sloene i meusobno povezane biohemijske reakcije, a
znaajan uticaj na njih imaju fenomeni prenosa i
3) mikrobne elije imaju sopstveni regulacioni sistem, eksterni kontrolni sistem podeava
okolne uslove dok je neizvestan njegov uticaj na intraelijski kontrolni sistem.
Osnovne komponente kontrolnog sistema. Osnovna jedinica kontrolnog sistema sastoji se
od etiri elementa:
proces,
merni instrumenti,
regulator i
izvrni element.
Merni instrumenti mere nivoe procesnih promenljivih i generiu pogodne izlazne signale.
Regulator poredi intenzitet izlaznog signala, koji alje merni element, s eljenom vrednou. Izvr-
ni elementi pretvaraju signal iz regulatora u korektivnu akciju, koja smanjuje razliku izmeu iz-
merenog i eljenog nivoa procesne promenljive.
Vrste kontrolnih sistema. Kontrolni sistemi koji su znaajni za biotehnologiju mogu se svrs-
tati u tri grupe kontrole:
runa,
klasina automatska i
kompjuterizovana.
Runa kontrola je najprostija vrsta kontrole, jer radnik mora da prati nivo procesne promen-
ljive i ako doe do odstupanja njenog nivoa od referentnog, mora da preduzme odgovarajuu ak-
ciju (na primer, otvoriti ili zatvoriti ventil na dovodu fluida) kojom e se smanjiti odstupanje. Ka-
da je to mogue, obzirom na nain merenja procesnih parametara, neophodnost intervencije treba
signalizovati zvunim ili svetlosnim signalom. Ovakva kontrola je skupa zbog angaovanja radne
snage, pa je opravdana samo u sluaju podeavanja u poetnom ili zavrnom periodu rada.
Od klasinih automatskih kontrola u biotehnolokim procesima primenjuju se dvopoloajna
("on/off") i PID (proporcionalno integralno diferencijana) kontrola.
Dvopoloajni regulator ukljuuje izvrni kontrolni organ (ventil, prekida itd.) koji je ili
potpuno otvoren ("on") ili potpuno zatvoren ("off"). Kao posledica, kontrolisana promenljiva e
oscilovati oko referentne vrednosti izmeu minimalne i maksimalne vrednosti (slika 7.8). Ovaj tip
kontrole je uspean kad su promene nivoa procesne promenljive male i spore, kao to je u sluaju
promene pH i temperature u podlozi.

Slika 7.8 Regulacija temperature pomou dvopoloajnog regulatora
PID kontrola obuhvata proporcionalnu, integralnu i diferencijalnu kontrolu, pojedinano ili
kombinovano. Iako veina savremenih PID kontrolnih sistema koristi analogne elektronske regu-
latore, jo uvek su u primeni mnogi pneumatski regulatori. PID regulatori zadovoljavaju u 80% od
svih sluajeva kontrole. Veina kontrolnih sistema radi po principu sistema sa povratnom spregom
(slika 7.9). Kontrolisana procesna promenljiva oduzima se od referentne vrednosti, usled ega se
generie signal greke. Regulator prepoznaje signal greke i izaziva korektivnu akciju izvrnog or-
gana u smislu smanjenja greke.


Slika 7.9 Kontrola sa povratnom spregom
Na primeru kontrole i regulacije temperature u biorektoru (slika 7.10) prikazan je nain
delovanja sistema sa povratnom spregom.

Slika 7.10 Sistem za kontrolu i regulaciju temperature u bioreaktoru
Upotreba raunara u kontroli bioprocesa porasla je u poslednjih nekoliko godina zbog
relativno niske cene i poveanja efikasnosti mini raunara, koji su omoguili sakupljanje i obradu
velikog broja podataka o procesu, kao i zbog smanjenja radne snage angaovane u radu
bioreaktora. Dobro poznate prednosti kompjuterizovane kontrole su: brza i precizna registracija i
obrada podataka, uvanje velikog broja podataka u memoriji raunara i mogunost donoenja
odluka bitnih za kontrolu procesa na bazi svih trenutno raspoloivih podataka.
7.4.1. Kompjuterizovani kontrolni sistem
Ukljuivanjem kompjutera sa odgovarajuom softverskom podrkom u kontrolni sistem
omoguava ne samo automatsku kontrolu ve i voenje (upravljanje) bioprocesa na osnovu poz-
natog matematikog modela. Primena matematikog modela je, takoe, veoma vana i za simula-
ciju toka bioprocesa, ime se skup, mukotrpan i neizvestan eksperimentalni rad na optimizovanju
procesa zamenjuje kompjuterskom "igrom".
Konfiguracija kompjuterizovanog kontrolnog sistema zavisi od konkretnih zahteva jer svaki
bioproces ima svoje osobenosti. Za veinu konfiguracija zajednike su sledee osnovne
funkcionalne komponente:
merni instrumenti,
veza (interfejs) izmeu mernih instrumenata i raunara i
raunar (hardware, software, periferijska oprema itd.).
Na slici 7.11 ematski je prikazan jedan jednostavan kompjuterizovani sistem (s jednim
regulacionim kolom) za kontrolu bioreaktora. Merni instrument u bioreaktoru generie signal koji
se pojaava i kondicionira u korektan analogni oblik. Analogni signal se konvertuje u digitalni sig-
nal pomou analognodigitalnog (A/D) pretvaraa, koji se zatim prenosi do raunara. Povezivanje
izlaznog signala iz mernog instrumenta s raunarem i izlaznog signala iz raunara s crpkom vri se
pomoi interfejsa. Digitalni signal iz raunara konvertuje se u analogni izmeu interfejsa i crpke
pomou digitalnoanalognog pretvaraa. Raunar je povezan sa satom koji meri realno vreme,
koji odreuje uestanost oitavanja nivoa procesnih promenljivih mernim instrumentima i regis-
trovanja podataka u memoriju raunara. Periferna oprema vezana direktno za raunar moe uklju-
iti: tastaturu, ekran, tampa, ploter, diskove za memorisanje podataka i alarme. Mini raunar
moe biti povezan s veim raunarom, koji moe biti korien za memorisanje podataka za dui
vremenski period i sloenu analizu podataka.
Kompjuterizovani kontrolni sistemi primenjuju se u kontroli procesa na tri nivoa, i to kao:
sekvenciona, DSC (digitalna, s referentnom vrednou; digital set-point control) i DDC (direktna
digitalna; direct digital control) kontrola.
Sekvenciona kontrola, najnii nivo primene kompjuterizovanog kontrolnog sistema, regulie
sekvencione operacije, kao to su manipulisanje ventilima, crpkama itd. Veina ovih operacija tra-
je relativno dugo (minut do nekoliko minuta) tako da brzina manipulacija nije bitna. Karakteristi-
na je primena sekvencione kontrole u sterilizaciji hranljive podloge i punjenju bioreaktora s hran-
ljivom podlogom.
DSC kontrola. Na viem nivou kontrole pojedinana regulaciona kola za kontrolu tempe-
rature, pH, formiranje pene i dr. ukljuena su u jedinstven sistem kontrole. DSC kontrola omogu-
ava odravanje procesnih promenljivih na definisanim nivoima, tzv. referentim vrednostima. Ra-
unar je programiran da prati izlazne signale iz mernih instrumenata i poredi ih sa referentnim
vrednostima koje su definisane programom. Ako se javi odstupanje izmerene vrednosti od refe-
rentne, raunar alje signal izvrnom organu (na primer, crpki) da izvri odgovrajuu korektivnu
akciju kojom e se odstupanje smanjiti.
DDS kontrola. U sluaju DDC kontrole merni instrumenti su direktno vezani sa raunarom, a
raunar sadri regulatore u obliku programa ili potprograma, tako da raunar zamenjuje regu-
latore. Raunar odreuje referentne vrednosti, ali je kontrola bolja jer su kontrolni algoritmi mate-
matike funkcije.


Slika 7.11 Kompjuterizovani sistem s jednim regulacionim kolom za kontrolu
bioprocesa u bioreaktoru
Poreenje ova dva kontrolna sistema pokazuje da je DSC kontrola ograniena karakteristika-
ma upotrebljenih regulatora, dok je DDC kontrola limitirana samo zahtevima procesa. Na drugoj
strani, kvar raunara u DDC kontrolnom sistemu e u potpunosti iskljuiti kontrolu procesa dok u
DSC kontrolnom sistemu postoji mogunost da e pojedinana regulaciona kola nastaviti da obav-
ljaju funkciju kontrole nekih procesnih parametara. DSC kontrolni sistemi su skuplji, ali su i pouz-
daniji, naroito ako je "pad" kontrolnog sistema kritian za bioproces.
Primer primene kompjuterske kontrole procesa
Kao primer primene kompjuterske kontrole procesa posluie sistem koji je primenjen na
proces suenja biolokih suspenzija u fontanskofluidizovanom suioniku sa inertnim punjenjem
(slika 7.12).
Da bi se proces suenja uspeno odvijao potrebno je pratiti sledee parametre:
protok vazduha na dva posebna i nezavisna toka od ventilatora do suionika,
pad pritiska vazduha na tim vodovima,
gradijent pritiska na dva mesta u suioniku,
protok kompresorskog vazduha za raspravanje tene faze,
protok tene faze koja se suila,
temperature ulaznih tokova vazduha,
temperature na dva mesta u suioniku i
temperature vazduha na izlazu iz suionika.
Merenje protoka vazduha na dva nezavisna toka je vreno standardnim kalibrisanim prigu-
nim ploama, ija je funkcija pada pritiska od protoka bila poznata (ili izraunata).

Slika 7.12 Kompjuterizovani siastem kontrole biolokih suspenija u fontansko
fluidizovanom sloju sa inertnim punjenjem
Merna mesta ispred i iza prigunice su bila direktno povezana sa elektronskim pretvaraima
pritiska u naponski signal (pressure transducers). Tako transformisana veliina u obliku napon-
skog signala je voena do akvizicionog sistema.
Da bi ovako dobijeni signal bio upotrebljiv neophodno je poznavati funkcionalnu zavisnost
napona koji pretvara daje od pritiska koji je detektovao. Ta zavisnost moe biti data od proizvo-
aa ili se odreuje direktno eksperimentalnom proverom, tako to se pretvara pritiska paralelno
povee sa nekim standardnim meraem pritiska (najee i najpreciznije kosi U manometar) i
onda izlae razliitim pritiscima, koji se mere na paralelno povezanom standardnom instrumentu,
a u isto vreme belee vrednosti napona koji elektronski pretvara daje. Na taj nain se formira ba-
darni dijagram napon pritisak U = f(P) (Uobiajene vrednosti od 0 do 10 V, a kada je umesto na-
ponskog signala odziv pretvaraa pritiska strujni signal, onda je uobiajeni opseg od 4 do 20 mA,
pri emu su u industrijskim uslovima ti odzivi i najee strujni, jer se onda mogu preneti i na ve-
u daljinu, bez bojazni od uticaja okoline, dok se sa naponskim signalima moe raditi na relativno
kratkom rastojanju, upravo zbog uticaja okoline na tanost oitavanja signala).
Svi ostali signali, u tretiranom sistemu, koji slue za merenje gradijenata pritiska ili apsolut-
nih vrednosti pritiska na bilo kom mernom mestu su izbadareni na identian nain.
Tako dobijeni signali se prethodno filtriraju i pojaavaju, a onda dovode na panel na kome se
povezuju na odreena mesta koja su definisana (adrese prikljuka), a koja programski paket, koji
je instaliran na raunaru, prepoznaje. Pri aktiviranju programskog paketa ta prikljuna mesta su
definisana i dodeljene su adrese svakog od potencijalnih prikljuaka. Time se uspostavlja prva
komunikacija sa programskim paketom. Poto se zna koja je fizika veliina merena, a njen elek-
trini signal je doveden na odreeno mesto na panelu, raunar ga prepoznaje (naravno, raunar "ne
zna" koja se fizika veliina meri ve samo detektuje na odreenoj adresi vrednost elektrinog (u
razmatranom sistemu naponskog) signala). Tako dovedeni signali do prikljunog panela, dalje
prolaze kroz filtre, da bi se smanjio um, i do pretvaraa (A/D konvertora) koji analogne vrednosti
signala pretvara u digitalni signal, koji raunar prepoznaje. Takav signal i informacija o njegovoj
veliini dolazi do programskog paketa.
Dananji programski paketi u sebi sadre mnogobrojne opcije koje se mogu koristiti u cilju
naina predstavljanja merenih veliina, njihovog auriranja i korienja u cilju regulacije procesa.
U programskom paketu se definiu sve poznate funkcionalne zavisnosti ili vrednosti dobijene eks-
perimentalnim putem, tako da se na osnovu signala sa prigune ploe koji je od pritiska pretvoren
u napon, pa potom u digitalnu veliinu na kraju moe izraziti koliko, na primer, m
3
/h vazduha pro-
tie naim cevovodom i mi tu veliinu moemo pratiti na monitoru, a u isto vreme aurirati u od-
reenoj bazi podataka.
Savremeni programski paketi u znatnoj meri olakavaju merenje temperature, time to je po-
trebno samo definisati tip termopara (na primer K-tip, R-tip, J-tip itd., a to je funkcija materijala
od koga je napravljen i mernog opsega koji meri ) i pravilno prikljuiti termopar na za to predvi-
ena mesta na panelu, a sam paket u sebi sadri badarne krive za odreene tipove ureaja i
direktno daje informaciju o temperaturi u kojoj se nalazi vrh termopara (ipak, praktian savet je da
se uvek pri povezivanju akvizicionog sistema eksperimentalno proveri tanost, da bi se predupre-
dile greke tokom merenja).
Kontrola procesa se obavlja na osnovu podataka koji su prikupljeni sa sistema a prema ras-
poloivim izvrnim organima koji tu kontrolu moraju sprovoditi. U biohemijskim procesima izvr-
ni organi su pre svega grejai, ventili i otpornici kojima se reguliu temperature, protoci i brojevi
obrtaja. Da bi se izvrni organi aktivirali potrebno je da poseduju regulatore koji dobijaju odreene
signale prema kojima dalje izvravaju odreenu radnju do eljenog nivoa. Signali koji mogu doi
do regulatora su ili analogni ili digitalni. Konforniji je rad sa anlognim signalima ali su regulatori
povezani sa izvrnim organima, u ovom sluaju, daleko skuplji u odnosu na regulatore koji prima-
ju digitalne signale (na primer elektrine sklopke, koje reaguju na sistem ukljueno iskljueno u
odnosu na znatno veu cenu cenu anlognog regulatora otvorenosti ventila). Prema prirodi izvrnog
organa obezbeuje se i tip signala koji izlazi iz akvizicionog sistema. Za jednostavniju kontrolu
temperature se mogu koristiti digitalni izlazni signali koji se slino kao kod ulaza signala, sa odre-
ene adrese vode ka odgovarajuim relejima koji aktiviraju elektrine sklopke, koje ukljuuju ili
iskljuuju grejae i time reguliu temperaturu na odreenom nivou.


333
8. ZAVRNA FAZA U BIOTEHNOLOKOJ
PROIZVODNJI
Fermentaciona tenost (prevrela hranljiva podloga) na kraju bioprocesa sadri proizvod koga
je potrebno izdvojiti i preistiti. Ona je sloenog hemijskog sastava, jer, pored eljenog proizvoda
biosinteze, ona sadri ostatke hranljive podloge i sporedne proizvode elijskog metabolizma. Pri-
sutna jedinjenja mogu biti u razliitom obliku, kao pravi ili koloidni rastvori, a deo njih moe biti i
u obliku suspendovanog taloga. elije biokatalizatora su uvek prisutne bez obzira da li su eljeni
proizvod ili su proizvod ivotne aktivnosti nastao tokom sinteze eljenog metabolita. Prevrela
podloga je, u principu, zasiena gasovima, obino ugljendioksidom.
Za dobijanje proizvoda eljenih karakteristika u zavrnoj fazi proizvodnje potrebno je izdvo-
jiti, preistiti, zavrno obraditi i formulisati proizvod. Izdvajanje eljenog proizvoda biosinteze ni-
je nimalo lak zadatak, a treba ga obaviti to uspenije i to racionalnije. Cilj je da se dobije proiz-
vod koji e ispunjavati sve zahteve kvaliteta, a da pri tome oprema za njegovo izdvajanje bude to
jednostavnija jer trokovi izdvajanja i preiavanja proizvoda iznose i vie od 50% ukupnih
proizvodnih trokova.
Postupak izdvajanja i preiavanja proizvoda zavisi od velikog broja faktora, meu kojima
su najbitniji:
vrsta bioprocesa (enzimski ili elijski katalizovan bioproces),
lokacija proizvoda kod elijski katalizovanih bioprocesa (intracelularno ili ekstracelularno),
koncentracija proizvoda,
fizike i hemijske osobine proizvoda,
vrste prateih neistoa u prevreloj hranljivoj podlozi,
namena proizvoda (farmacija, prehrana, hemijska sinteza),
zahtevi istoe proizvoda i
mogunost plasmana i cena proizvoda na tritu.
Pri izboru postupka izdvajanja proizvoda dobijenih mikrobnom biosintezom, najei proble-
mi su: mala koncentracija proizvoda, prisustvo mikrobnih elija u prevreloj podlozi, nestabilnost
proizvoda i razgradnja proizvoda pod uticajem sekundarne kontaminacije. Na sledeem primeru
moe se videti koliki je uticaj koncentracije proizvoda u fermentacionoj tenosti na njegovu trinu
cenu. U biosintezi limunske kiseline njena koncentracija je oko 100 g/dm
3
, a prodajna cena iznosi 1
do 2 $/kg. Prilikom biosinteze terapeutskih proteina postie se koncentracija u podlozi oko 0,01
mg/ dm
3
, a prodajna cena je 100.000.000 $/kg.
Ako je proizvod nestabilan i podloan infekciji, izdvajanje se mora izvesti u to kraem roku.
Bez obzira na to, u svim fazama izdvajanja proizvoda moraju se odravati optimalni uslovi izvo-
enja postupka i ouvanja proizvoda. Izuzetno je retko da se izdvajanje proizvoda moe izvriti sa-
mo jednim zahvatom. Najee se izdvajanje moe uspeno izvriti primenom vie uzastopnih faza.
Pri tom izboru treba postupiti maksimalno racionalno, ali, odabrani postupak i oprema ne smeju biti
ograniavajui faktori kvaliteta proizvoda.
Iako ne eksplicitno, moe se zakljuiti da su sloenost i cena postupka izdvajanja i preiava-
nja, kao i kvalitet proizvoda u funkciji ukupnog biotehnolokog postupka, poevi od kvaliteta siro-
vina, preko izbora optimalnog biokatalizatora, kontrole i upravljanja bioprocesom i vrste i koliine
upotrebljenih pomonih sirovina itd.
U izvoenju postupka izdvajanja proizvoda biosinteze mogu se primeniti praktino sve teh-
noloke operacije, koje su u funkciji efikasnosti i ouvanja ili poboljanja kvaliteta proizvoda.
Postrojenje za izdvajanje proizvoda, kao i sve linije biotehnolokog postrojenja, projektuju se tako
da se najpovoljnijom kombinacijom razliitih procesa i operacija omogui dobijanje proizvoda na
najefikasniji i to ekonominiji nain za date uslove. ema jedne sloene biotehnologije, a sa
ukljuenim tehnolokim operacijama, data je na slici 8.1. Opta ema izdvajanja i preiavanja
proizvoda je prikazana u tabeli 8.1.
Tabela 8.1 Opta ema postupka izdvajanja i preiavanja proizvoda
FERMENTACIONA TENOST
PRIPREMA FERMENTACIONE TENOSTI
Podeavanje pH
Dodatak enzima
Zagrevanje/hlaenje
IZDVAJANJE MIKROBNIH ELIJA
Filtracija
Centrifugiranje
INTRAELIJSKI PROIZVOD
Dezintegracija elija
EKSTRAELIJSKI PROIZVOD
Separacija ostataka elija
KONCENTRISANJE PROIZVODA
Taloenje Ekstrakcija
Adsorpcija Dijaliza
Uparavanje Destilacija
PREIAVANJE PROIZVODA
Kristalizacija
Hromatografija
ZAVRNA OBRADA PROIZVODA
Suenje Mlevenje
Prosejavanje Umeavanje
PROIZVOD

U principu, u postupku izdvajanja i preiavanja proizvoda biosinteze, primenjuju se
tehnike koje se koriste u hemijskoj tehnologiji, ali prilagoene specifinim zahtevima bioprocesa.
Pored optih postupaka, razvijeni su i posebni postupci za specifine bioprocese.

8. ZAVRNA FAZA U BIOTEHNOLOKOJ PROIZVODNJI 335

Slika 8.1 ema sloenog biotehnolokog postupka proizvodnje sa naznaenim tehnolokim
procesima i operacijama
Po zavretku procesa biosinteze mora se obaviti priprema fermentacione tenosti, da bi se
olakalo izdvajanje mikrobne biomase. Vrsta pripreme zavisi od vrste proizvoda, vrste elija i sas-
tava fermentacione tenosti. Priprema moe ukljuivati i podeavanje pH, zagrevanje, dodatak
enzima ili hemikalija za razaranje elijskog zida ili sredstva za flokulaciju elija itd.
Iz fermentacione tenosti se odvaja biomasa, najee postupkom filtracije ili centrifugisa-
njem, a dalji postupak zavisi od toga gde se proizvod nalazi, u biomasi ili tenosti. Ako je mikro-
bna masa proizvod, ona se dalje moe suiti, mleti i potom umeavati sa drugim sirovinama, a ako
je proizvod lociran intraelijski, potrebno je elije prvo razoriti, a potom obaviti izdvajanje proiz-
voda.
Proizvod se u filtratu koncentrie taloenjem, ekstrakcijom, adsorpcijom, dijalizom, ultrafil-
tracijom, uparavanjem, destilacijom itd. esto je potrebno kombinovati vie postupaka da bi se
dobio eljeni stepen koncentrisanja proizvoda.
Posle izolacije i koncentrisanja proizvoda sledi preiavanje proizvoda, najee hromato-
grafskim metodima, membranskom separacijom, adsorpcijom, kristalizacijom i dr.
Nakon toga se vri finalna obrada proizvoda do njegovog komercijalnog oblika. Ona obuh-
vata suenje, mlevenje, prosejavanje, meanje sa drugim komponentama i na kraju pakovanje.
8.1. IZDVAJANJE NERASTVORNIH PROIZVODA
Svi ekstraelijski proizvodi metabolizma su rastvorni u vodi jer to je prirodni uslov njihovog
izluivanja iz elije. Jedini u vodenoj sredini nerastvoran proizvod biosinteze jeste biomasa
proizvodnog organizma. Prema tome, pod izdvajanjem nerastvornih proizvoda podrazumeva se
izdvajanje biomase proizvodnog organizma iz fermentacione tenosti. Za to se koriste klasini
metodi separacije vrsto teno:
filtracija,
centrifugisanje,
taloenje i
membranska separacija.
8.1.1. Filtracija
Filtracijae je odvajanje suspendovane vrste faze od tenog medijuma. Ona se odvija
zahvaljujui razlici u pritisku ispred i iza filtracionog medijuma, a to se postie ili hidrostatikim
pritiskom (nadpritiskom iznad suspenzije) ili vakuumom iza filtracionog medijuma. Za
pospeivanje procesa filtracije u suspenziju se mogu dodavati i supstance koje nee naruiti
hemijske karakteristike proizvoda (elektroliti), ali e pospeiti koagulaciju koloidnih estica u
suspenziji i time olakati filtriranje.
Filtracija moe biti:
filtracija kroz filtracionu pogau,
unakrsna filtracija i
filtracija na obrtnom vakuum filtru.
Filtracija kroz filtracionu pogau
Prilikom filtracije kroz filtracionu pogau fermentaciona tenost protie normalno na filtraci-
oni medijum, pri emu se obrazuje filtraciona pogaa (slika 8.2). Brzina filtracije zavisi od razlike
pritisaka ispred i iza filtracionog medijuma, filtracione povrine, otpora filtracione pogae i mase
sakupljene biomase, viskoziteta tenosti i otpora filtracionog medijuma. vrsta faza se odvaja u
vidu pogae, koja pomae filtraciju. Formiranu pogau je potrebno povremeno ili kontinualno od-
stranjivati iz filtra, jer nagomilavanje vrste faze poveava otpor proticanju i poveava otpor koji
je potrebno savladati tokom filtracije.
Filtracija se izvodi kroz sloj materijala
odreene granulacije (pesak, diatomejska zem-
lja kiselgur itd.) ili kroz posebno konstru-
isane medijume za filtraciju (papir, tekstil, ke-
ramika itd.), ije pore moraju biti manje od ve-
liine estica suspendovane vrste faze.
Stiljivost biomase moe izazvati prob-
leme pri filtraciji i ispiranju pogae. U cilju
prevazilaenja ovih problema, u fermentacionu
tenost se dodaje infuzorijska zemlja ili perlit,
kako bi se zadrala odreena struktura filtra-
cione pogae. Ovaj postupak se primenjuje u
sluajevima sa relativno malim sadrajem sus-
pendovanih materija u odnosu na ukupnu ko-
liinu tene faze (na primer, filtriranje piva i
vina), zbog toga to je problem povremenog
ienja filtara manji.

postupka filtracije kroz filtracionu
pogau
Brzina filtracije. Osnovna veliina koja se odreuje pri filtraciji je brzina filtracije:

1
f
c
f m
dV
P
A dt M
R
A

=

+

(8.1)
gde je: A filtraciona povrina, V
f
zapremina profiltrirane tenosti, t vreme filtracije, P
pad pritiska kroz filtar,
f
viskozitet tenosti, M
c
ukupna masa u filtracionoj pogai, spe-
cifina otpornost filtracione pogae i R
m
specifina otpornost filtracionog medijuma.
Kada je filtraciona pogaa stiljiva (kompresibilna), onda se njena specifina otpornost me-
nja sa promenom pada pritiska tokom filtracije, pa je:
( )
,
s
P = (8.2)
gde je:
,
konstantna vrednost zavisna od morfologije estica u filtracionoj pogai i s
kompresibilnost pogae (jednaka je 0 za vrste nekompresibilne medijume).
Specifina otpornost filtracione pogae zavisi od karakteristika estica u njoj pa je:

( )
2
3
1
v
p
K a

-
= (8.3)
gde je: K
v
faktor oblika estica u filtracionoj pogai, a specifina povrina estica u pogai,
poroznost pogae i
p
gustina estica.
Kada se u jednainu (8.1) zameni
c f
M cV = , dobija se:

1
f
f
f m
dV
P
A dt cV
r
A

=

+

(8.4)
gde je: c masa vrste faze izdvojena po zapremini profiltrirane tenosti.

Kako se ceo problem kod filtracije, zapravo, svodi na eksperimentalno odreivanje
veliina i R
m
, to se nakon integrisanja i preureenja jednaine (8.4) dobija:

2
2
f f m
f
f
c R
t
V
V A P A P

= +

(8.5)
odnosno:

1 2 f
f
t
KV K
V
= + (8.6)
gde su: K
1
i K
2
konstante tokom filtracije.
Praenjem promene
f
t
V
sa V
f
tokom filtracije, dobija se prava sa nagibom K
1
i
odsekom K
2
, gde su:

1 2
2
f
c
K
A P

=
(8.7)

2
f m
R
K
A P
(8.8)
Nagib K
1
zavisi od pada pritiska i karakteristika filtracione pogae, dok odseak K
2
zavisi
samo od pada pritiska, a ne zavisi od karakteristika filtracione pogae.
Unakrsna filtracija se obavlja tako to suspenzija struji preko filtracione povrine tangenci-
jalno (slika 8.3), odnosei vrste estice sa filtracionog medijuma, pa se ostvaruju 100 do 1000 pu-
ta vee brzine filtracije nego filtracijom kroz filtracionu pogau. Posebni sluajevi unakrsne filtra-
cije su mikrofiltracija i ultrafiltracija.

Slika 8.3 ematski prikaz unakrsne (tangencijalne) filtracije
Obrtni vakuum filtri se ire koriste, poto mogu raditi kontinualno, uz istovremenu filtraciju
i odvajanje vrste faze. Imaju oblik horizontalnog cilindra (slika 8.4), duine 0,5 do 3 m, koji je se
okree brzinom 0,1 do 2 obrtaja/min. Filtraciono platno je obavijeno oko cilindra unutar koga se
ostvaruje vakuum. Cilindar rotira, delimino potopljen u suspenziji. Usled vakuuma, tenost ulazi
u cilindar, odakle se odvodi, dok se vrsta faza se zadrava na povrini filtracionog platna i polako
rotira sa njim. esto se na tom putu ugrauju mlaznice za ispiranje vrste faze, kako bi se ona
potpuno preistila od tene faze iz suspenzije, a potom se neposredno pre ponovnog kvaenja u
suspenziji, pomou strugaa izdvaja vrsta faza. Na taj nain filtracija tee kontinualno.

Slika 8.4 ematski prikaz rada rotirajueg vakuum filtra
8.1.2. Centrifugisanje
Centrifugisanje se koristi za odvajanje materijala bliskih gustina, koji zahtevaju silu veu od
sile zemljine tee, i u sluajevima kada je filtracija spora ili nedovoljno efikasna. Centrifugisanje
se koristi u bioprocesima za: uklanjanje elija i elijskih ostataka iz fermentacione tenosti, izdva-
janje istaloene materije i bistrenje fermentacione tenosti. Oprema za izvoenje centrifugisanja je
sloenija i skuplja od opreme za filtraciju, ali je i efikasnija.
Centrifuge se dele na filtracione i talone, a najee se koriste cevne, viekomorne i filtraci-
one doboaste centrifuge, koje su prikazane na slici 8.5.

Slika 8.5 Tipovi centrifuga: a) cevna, b) viekomorna, c) disk separator,
d) disk separator sa samopranjenjem, e) puna i f) doboasta
Cevna centrifuga je najjednostavnija ali je relativno malog kapaciteta u odnosu na vrstu
fazu (slika 8.6).

Slika 8.6 ematski prikaz cevne
centrifuge
doboaste centrifuge
Viekomorna centrifuga odvaja vrstu fazu po istom principu kao i cevna, ali ima vei
kapacitet i manju brzinu obrtanja (zbog veeg prenika) u odnosu na cevnu. Primenjuje se za
separaciju suspenzija sa najvie 5% vrste faze veliine od 0,1 do 200 m.
Doboasta centrifuga se koristi kao filtraciona centrifuga, ali ima ogranien kapacitet i moe
doi do zapuavanja biolokim materijalom (slika 8.7). Kod ovakve konstrukcije centrifuge se
moe postii sila 13 do 16 puta vea od sile zemljine tee.
Ultracentrifuge su jo sloenije konstrukcije, manjeg su kapaciteta, a postiu silu od 105 do
106 sile zemljine tee, pri emu se radi u inertnoj atmosferi, da bi se smanjile sile trenja i ge-
nerisanje toplote. Najea primena je kod proizvodnje vakcina, gde treba izdvojiti elijske ostatke
iz tenosti.
Tanjiraste centrifuge su alternativa cevnim centrifugama i rade se u vie tipova (slika 8.8).
Izrauju se sa kontinualnim odvajanjem vrste faze, uz eventualno pranje ureaja bez prekidanja
procesa.
Mehanizam odvajanja vrstih komponenti pri centrifugisanju (slika 8.9) se objanjava na sle-
dei nain. Kod taloenja, koje se centrifugisanjem ubrzava, terminalna brzina ili brzina taloenja
g
u je
:

2
( )
18
p p f
g
d g
u

-
= (8.9)
dok je brzina taloenja pri centrifugiranju
c
u :

2 2
( )
18
p p f
c
d w r
u

-
= (8.10)

tanjiraste centrifuge
Odnos brzina taloenja u centrifugalnom i gravitacionom polju je:

2
w r
g
S = (8.11)
i naziva se efekat centrifuge ili faktor.
Za poreenje karakteristika centrifuga koristi se sigma faktor, koji fiziki predstavlja polovi-
nu povrine poprenog preseka talonika koji bi imao isti kapacitet kao centrifuga, a definie se
kao:

2
g
Q
u
S = (8.12)
gde je: Q zapreminski protok tene faze, a u
g
brzina taloenja u gravitacionom taloniku.
Takoe, poreenje dve centrifuge je mogue odrediti na osnovu jednakosti:

1 2
1 2
Q Q
=
S S
(8.13)
Vrednost faktora je:
- za tanjiraste (disk) centrifuge:

( )
( )
2
3 3
2 1
2 1
3 tan
w N
r r
g
-
S = - (8.14)
gde je: N broj tanjira u centrifugi, r
2
i r
1
spoljni i unutranji poluprenik tanjira (slika 6.7), a
ugao pod kojim tanjir (disk) stoji.
mehanizma izdvajanja vrstih
komponenti pri
centrufugisanju

- za cevne centrifuge:

( )
2
2 2
2 1
3
2
w b
r r
g
S = - (8.15)
gde je: b duina cevi, r
2
poluprenik cevi i r
1
poluprenik do tenog filma.
3.1.3. Koagulacija i flokulacija
Koagulacija i flokulacija se prvenstveno koriste u pripremi vode za uklanjanje supendovanih
i koloidno rastvorenih supstanci. U izdvajanju proizvoda iz fermentacionih tenosti koriste se kao
priprema za izdvajanje centrifugisanjem.
Koagulacijom se pojedinane elije proizvodnog organizma grupiu u flokule manjih dimen-
zija, a flokulacijom se flokule malih dimenzija spajaju u krupnije. Na taj nain se poveava efikas-
nost izdvajanja mikrobne biomase centrifugisanjem. Koagulanti su elektroliti manje molekulske
mase, kao to su kiseline, baze i neke soli. Sredstva za koagulaciju su relativno jeftina i
pristupana, ali im je efekat formiranja flokula nedovoljan za uspenu separaciju. Flokulanti su
makromolekularna organska jedinjenja, rastvorna u vodi. Mogu biti nejonogenog, anjonskog ili
katjonskog karaktera, a veina su polielektroliti.
U cilju poboljanja efekata koagulacije i flokulacije mikrobne biomase kada ona nije finalni
proizvod, upotrebljavaju se razliiti adsorbensi, kao to su aktivni ugalj i bentoniti.
Izbor vrste i koliine koagulanta i flokulanta za izdvajanje biomase zavisi od karakteristika
fermentacione tenosti i oblika u kom se nalazi biomasa (pojedinane elije ili elijske asoci-
jacije). Za izbor koagulanata i flokulanata znaajno je i to da li je njihova primena dozvoljena u
skladu sa namenom proizvoda (prehrana, farmacija ili hemijska industrija). U tabeli 8.2 navedeni
su primeri primene pojedinih flokulanata u zavisnosti od prirode hranljive podloge.
Tabela 8.2 Primeri korienja pojedinih flokulanata i njihovih doza (g/100 g suve biomase)
Agens
Glukoza
izvor C
Ugljovodonici
izvori C
Suspendovane
elije u puferu
Razblaena
podloga
Anjonski polielektroliti
- polistiren sulfat 0,2 0,1 0,06
0,05 4,5
Katjonski polielektroliti
- polietilenimin 10 7,0

Koloidni lepak i bentonit 2,0 2,0 0,6
Neorganski 0,05 4,5

8.1.4 Destilacija

Destilacija se koristi za izdvajanje isparljivih proizvoda metabolizma, kao to su nii alkoholi
(etanol i butanol). Najire se primenjuje u proizvodnji etanola i estokih alkoholnih pia (vone
rakije).
Zavisno od eljene istoe destilata, koriste se prosti ureaji za destilaciju bez povratnog
fluksa (destilacioni kazani) ili sloeniji ureaji tipa destilacionih kolona sa viestruko ponovljenim
razdvajanjem isparljive faze. Ponovljeno isparavanje vri se na podovima destilacione kolone i
efikasnost izdvajanje se poveava sa brojem podova.
Destilacijom se ne moe postii ni dovoljan stepen preiavanja ni dovoljna koncentracija
proizvoda. U cilju daljeg preiavanja i koncentrisanja koriste se rektifikacione kolone koje su po
konstrukciji identine destilacionim kolonama.
8.2. DEZINTEGRACIJA MIKROBNIH ELIJA
Iako se preovlaujui broj proizvoda biosinteze izluuje iz elije u okolinu (ekstracelularno),
izvestan broj proizvoda ostaje u eliji (intracelularno). Da bi se ovi proizvodi biosinteze mogli izo-
lovati, neophodno je razoriti elijski zid, da bi proizvod bio osloboen u okolni prostor iz koga se,
zatim, moe izolovati. elijski zid se moe razoriti fizikim delovanjem i hemijskom ili enzim-
skom hidrolizom. Dezintegracija elija je dodatna faza u izolaciji proizvoda, koja izolaciju ini
skupljom. Poto su intraelijski proizvodi biosinteze obino veoma vredni i traeni na tritu, sloe-
nost postupka se, u principu, isplati. U nekim sluajevima nije neophodno proizvod u potpunosti
osloboditi ostalih sastojaka elije, jer se moe koristiti i sa drugim komponentama elijskog sadra-
ja. Kada je to mogue, uvek treba izolovati vie proizvoda biosinteze sadranih u eliji, to pos-
tupak ini isplativijim.
Problem izolacije intraelijskih proizvoda biosinteze je to to je veina labilna, na primer,
makromolekulska jedinjenja sa sekundarnom i tercijalnom strukturom. Postupak dezintegracije mo-
ra biti paljivo odabran, da se ne bi umanjio prinos ili kvalitet proizvoda. Pregled postupaka za de-
zintegraciju mikrobnih elija dat je u tabeli 8.3.
Tabela 8.3 Pregled postupaka za dezintegraciju mikrobnih elija
DEZINTEGRACIJA MIKROBNIH ELIJA
NEMEHANIKI POSTUPCI MEHANIKI POSTUPCI
Liza Smicanje u vrstom
stanju
Smicanje u tenosti
Fiziki
Osmotski ok
Pritisak
Hemijski
Baze ili kiseline
Deterdenti
Rastvarai
Enzimi
Desikacija
Suenje zamrzavanjem
Presa
Kuglini mlin
Ultrazvuk
Visokopritisni
homogenizator

Mnogi od navedenih postupaka mogu biti nepogodni za industrijsku primenu. Ovo se prven-
stveno odnosi na nemehanike postupke dezintegracije, jer oni zahtevaju primenu agenasa koji mo-
gu otetiti proizvod, a u sistem unose svoj sadraj. Izuzetak je enzimska hidroliza elijskog zida,
koja ima veliku perspektivu, jer je proces hidrolize strogo usmeren i bez tetnog delovanja na proiz-
vod. Za sada, u industrijskoj praksi preovlauju mehaniki postupci.
Postupci smicanja su najee primenjivani postupci za dezintegraciju elija u industrijskim
pogonima. Izvode se na dva naina: smicanjem elija koje su u obliku paste ili u obliku suspenzije.
Za smicanje u obliku paste koriste se kuglini mlinovi, a za smicanje u obliku suspenzije koriste se
ureaji pod visokim pritiskom ili udarom mlaza suspenzije o nepokretnu povrinu.
Kuglini mlinovi koriste se za dezintegraciju elija u obliku paste. Mlin se sastoji od
horizontalnog cilindra unutar kojeg se nalazi osovina sa diskom i meaem. Unutar cilindra nalaze
se eline ili staklene kuglice. Pri smicanju razvija se toplota, koja se mora odvesti da ne bi dolo
do termike razgradnje proizvoda. Kuglini mlin je ematski prikazan na slici 8.10.
Princip delovanja je sledei. U cilindar mlina se ubacuju elije u obliku paste. Obrtanjem
cilindra sa kuglicama dolazi do smicajnih sila koje razaraju elijski zid. Da bi se spreilo
odnoenje kuglica iz cilindra, na kraju vratila, pre izlaznog otvora iz mlina je postavljeno sito
ispred koga je, disk koji rotira sa vratilom. Sito ima otvore, koji su manji od najmanje kuglice.
Efikasnost destrukcije elije moe se pratiti preko koliine osloboenih proteina prema
jednaini:
( )
d m
dR
k R R
dt
= - (8.16)
gde je: R koliina osloboenih proteina,
m
R maksimalna koliina proteina koja se moe oslo-
boditi i
d
k konstanta brzine razaranja elija.
Integrisanjem jednaine (8.16) dobija se:

( )
ln
m
d
m
R
k t
R R
=
(8.17)

Slika 8.10 Kuglini
mlin
Konstanta brzine razaranja elija zavisi od temperature, brzine obrtanja vratila, koliine i
veliine kuglica i koncentracije elija u suspenziji. Ona se moe odrediti eksperimentalno za
standardnu konstrukciju mlina. Optimalna koliina kuglica u mlinu, sa aspekta potrebne snage
meanja i efekta dezintegracije, je 8095% zapremine praznog prostora cilindra. Kuglice sa
prenikom veim od 1 mm su efikasnije za dezintegraciju micelijskih mikroorganizama, dok su za
dezintegraciju mikrobnih, animalnih i biljnih elija efikasnije kuglice prenika manjeg od 1 mm.
Za dezintegraciju bakterijskih elija potrebno je vie ponovljenih mlevenja.
Visokopritisni homogenizator. Ovi dezintegratori ukljuuju klipnu crpku sa jednim ili vie
klipova. Na izlazu iz crpke se nalazi sueni otvor, ija se veliina moe podeavati. Suspenzija
elija pod visokim pritiskom prolazi kroz otvor gde se brzina kretanja suspenzije povea i do 300
m/s to je praeno naglim smanjenjem pritiska koji izaziva nastajanje kavitacionih mehurova u
suspenziji elija. Nakon izlaska iz uskog otvora, brzina kretanja suspenzije ponovo opada, a priti-
sak raste, to izaziva imploziju kavitacionih mehurova. Sve ovo izaziva intenzivnu turbulenciju,
koja ima za posledicu razaranje elije. Radi potpunog razaranja elija suspenzija se proputa kroz
homogenizator vie puta. Izgled visokopritisnog homogenizatora prikazan je na slici 8.11.
Oslobaanje proteina iz elije zavisi od pritiska i od broja prolaska elijske sauspenzije kroz
homogenizator:

( )
ln
a m
d p
m
R
k n P
R R
=
-
(8.18)
gde je:
p
n broj prolazaka suspenzije elija kroz homogenizator i a eksponent zavisan od vrste
mikroorganizama (za S. cerevisiae 2,9; za E. coli 2,2).
Radni pritisak u homogenizatoru iznosi 50 60 MPa. Izbor pritiska je znaajan zbog ekono-
minosti rada homogenizatora jer je potronja snage linearna funkcija radnog pritiska (3,5 kW/100
MPa). Poto je u pitanju adijabatska kompresija, sa porastom pritiska raste i osloboena toplota,
pa porast temperature iznosi 2 C/10 MPa. Da toplota ne izazove termiku destrukciju proizvoda,
temperatura ne sme porasti iznad 40 C, pa se suspenzija hladi izmeu dva prolaska kroz homoge-
nizator. Viskozitet suspenzije je, takoe, od znaaja za uspenost razaranja elija. Njegova maksi-
malna vrednost ne treba da pree 1 Pas. Maksimalno prihvatljiva veliina elija je 20 m (najbo-
lje oko 2 m), pa ovaj postupak nije pogodan za razaranje filamentoznih mikroorganizama i agre-
gata elija.

Slika 8.11 Visokopritisni homogenizator
8. 3. IZDVAJANJE RASTVORENIH PROIZVODA
Rastvoreni proizvodi biosinteze ukljuuju ekstracelularne i intracelularne metabolite, koji su preli
u vodenu sredinu nakon razaranja elijske strukture. Veina postupaka za izdvajanje proizvoda,
zavisno od selektivnosti u izdvajanju, primenje se i za preiavanje proizvoda. Od velikog broja
razvijenih postupaka, najee se primenjuju:
ekstrakcija,
precipitacija,
adsorpcija,
ultrafiltracija i
hromatografija.
8.3.1. Ekstrakcija
Ekstrakcija teno teno
Najznaajniju primenu ova vrsta izdvajanja proizvoda dobila je u proizvodnji penicilina i
drugih antibiotika i metabolita. Metaboliti, koji su organskog karaktera, neutralne ili slabo bazne,
odnosno kisele prirode, rastvaraju se u organskoj fazi. Disocijacija slabih baza i kiselina se pri ek-
strakciji potiskuje podeavanjem pH. Kod mnogih antibiotika kao rastvara, ekstragens, koristi se
amilacetat ili izoamilacetat. U principu, da bi bio primenjen, ekstragens mora biti netoksian, se-
lektivan, nemeljiv sa fermentacionom tenou, da ima to vei koeficijent raspodele za odreeni
proizvod i da je to jeftiniji. Najee upotrebljavani ekstragensi su: alifatski alkoholi (propanol,
butanol), estri (amilacetat, butilacetat) i etri (dioksan, n-propiletar), ugljovodonici (frakcije pe-
troletra), kao i aromatska (benzen, fenol) i heterociklina jedinjenja.
Koeficijent raspodele (distribucioni koeficijent). Ekstrakcija neke supstance iz jedne u drugu
fazu zasnovana je na razlici u rastvorljivosti supstance u odnosu na te dve faze. Ako se supstanca
rasporeuje izmeu dve nemeljive tenosti, odnos koncentracija supstance u te dve faze naziva se
koeficijent raspodele K
D
:

L
D
H
X
K
X
= (8.19)
gde je:
L
X koncentracija supstance u ekstraktu i
H
X koncentracija supstance u fermentacionoj
tenosti.
Stepen koncentrisanja. On se izraava odnosom koncentracije supstance u ekstraktu i
fermentacionoj tenosti prema jednaini:

1
1
E
P D
G
L
G K
=
+
(8.20)
gde je:
E
G stepen koncentrisanja, L koliina rastvaraa i G
P
koliina fermentacione tenosti.
Koeficijent selektivnosti. Ako fermentaciona tenost sadri vie od jednog metabolita,
selektivnost ekstragensa je veoma bitan faktor uspenosti ekstrakcije. Koeficijent selektivnosti se
definie kao

,
i
i j
j
K
K
= (8.21)
gde je:
, i j
koeficijent selektivnosti, K
i
koeficijent raspodele supstance i i K
j
koeficijent
raspodele supstance j.
Prelaz supstance iz jedne u drugu fazu definisan je zakonom o prenosu mase koji ima
matematiki oblik:

E
X A t
G
R

= (8.22)
gde je: X pogonska sila ekstrakcije (srednja razlika izmeu radne i ravnotene koncentracije
supstance), A dodirna povrina faza, t vreme ekstrakcije i R otpor prenosu supstance zbog
unutranjeg trenja meu molekulima.
Iz jednaine (8.22) sledi da se ekstrahovana koliina supstance moe poveati ako se produi
vreme ekstrakcije, povea dodirna povrina i povea pogonska sila ekstrakcije. Produavanje vre-
mena ekstrakcije nije prihvatljivo zbog mogunosti inaktivacije proizvoda i zbog ekonomskih raz-
loga. U praksi se eli postii to vea kontaktna povrina i to vea pogonska sila ekstrakcije. Po-
veanje kontaktne povrine se postie to boljim dispergovanjem rastvaraa u podlozi meanjem
ili strujanjem u tankom sloju. Poveanje pogonske sile ekstrakcije moe se postii ako se sve ras-
tvara bez supstance dovodi u kontakt sa podlogom koja sadri supstancu. To se ostvaruje na dva
naina, izvoenjem postupka ekstrakcije kontinualno ili protivstrujno.
Klasian primer izdvajanja proizvoda biosinteze iz fermentacione tenosti je ekstrakicija
penicilina, eritromicina i tetraciklina. Ekstrakcija se izvodi centrifugalnim ekstraktorom, koji je
pogodan za izdvajanje nestabilnih metabolita, jer je vreme ekstrakcije veoma kratko. Najpoznatiji
je centrifugalni ekstraktor Podbielniak, koji je prikazan na slici 8.12.

Slika 8.12 Centrufugalni protivstrujni ekstraktor tipa Podbielniak
Ovaj ekstraktor je oblika rotirajueg cilindrinog bubnja u kome su smeteni koncentrini
perforirani cilindri. Rotacija se vri oko horizontalne uplje osovine. Fermentaciona tenost se
uvodi kroz uplju osovinu (tea frakcija), a ekstragens (laka frakcija) se uvodi po obodu bubnja.
Brza rotacija (nekoliko hiljada obrtaja u minutu) ima za posledicu radijalno protivstrujno kretanje
frakcija. Tea frakcija se kree ka obodu cilindra, a laka sa ekstrahovanom supstancom ka centru
bubnja, odakle se one izvode. Usled rotacije i prolaska kroz perforacije na unutranjim doboima,
dolazi do intenzivnog meanja frakcija na relativno dugom protivstrujnom putu uz kratko
zadravanje, to ima za rezultat efikasno ekstahovanje i ouvanje proizvoda.
Pored centrifugalne efkstrakcije, u praksi se primenjuju i jednostavniji diskontinualni eks-
traktori. Kod njih se prvo intenzivnim meanjem fermentacione tenosti i ekstragensa obavlja eks-
trahovanje, a zatim se frakcije razdvajaju separacijom.
Ekstrakcija vrstoteno
Ova vrsta ekstrakcije se koristi kada se proizvod nalazi u obliku taloga (na primer, u proizvodnji
tetraciklina) ili kada se proizvod nalazi unutar elija (na primer, antibiotik nistatin). Za ekstrakciju
se koriste perkolacioni ekstraktori kod kojih se vrsta frakcija u kojoj je proizvod pakuje u
cilindrini sud sa perforiranim dnom, kroz koji cirkulie ekstragens.
8.3.2 Precipitacija
Precipitacija (izdvajanje taloenjem) je esto prvi stepen izdvajanja intracelularnih proteina
nakon razaranja elija, mada se koristi i za izdvajanje proteina (na primer, enzima) iz fermentaci-
one tenosti. U primeni su sledea dva postupka precipitacije:
isoljavanje dodatkom soli sa velikom jonskom jainom i
smanjenje rastvorljivosti proteina na niskim temperaturama
( )
5
o
T C < - , uz dodatak organ-
skog rastvaraa.
Isoljavanjem se poveava jonska jaina rastvora proteinskog rastvora. Za isoljavanje se
obino koristi ( )
4 4
2
NH SO ili
2 4
Na SO . Joni ovih soli stupaju u interakciju sa vodom (vezuju je u
svojoj jonskoj sferi), to izaziva smanjenje koncentracije slobodne vode i precipitaciju proteina.
Jonska jaina rastvora I se definie kao:

2
1
2
i i
I C Z =

(8.23)
gde je:
i
C molarna koncentracija jonske supstance i
i
Z valenca (naelektrisanje) jona.
Rastvorljivost proteina u funkciji jonske jaine rastvora data je izrazom:
( )
'
0
log
S
S
K I
S
= - (8.24.)
gde je: S rastvorljivost proteina u datom rastvoru, S
0
rastvorljivost proteina u rastvoru sa jon-
skom jainom 0,1 i
'
S
K konstanta isoljavanja koja je funkcija temperature i pH. Na slici 8.13
prikazan je uticaj neorganskih soli na rastvorljivost proteina hemoglobina.
Precipitacija rastvaraem i niskom temperaturom zasnovana je na smanjenju dielektrine
konstante rastvora, to ima za posledicu pojaanje elektrostatikih sila u molekulu proteina i
njegovu precipitaciju. Istovremeno, dodatak rastvaraa umanjuje interakciju protein voda, to
smanjuje rastvorljivost proteina. Pri izboru rastvaraa mora se voditi rauna da on moe imati za
posledicu denaturaciju proteina.


Slika 8.13 Uticaj neorganskih soli na rastvorljivost proteina hemoglobina
Rastvorljivost proteina u funkciji dielektrine konstante rastvora data je izrazom:

2
0
log '
S
S
K D
S
= - (8.25)
gde je:
S
D dielektrina konstanta rastvora voda rastvara.
U cilju poboljanja izdvajanja proteina precipitacija rastvaraem se moe kombinovati sa iso-
ljavanjem rastvora, podeavanjem pH i niskom temperaturom.
Pored navedena dva postupka precipitacije, koriste se i sledei postupci:
izoelektrina precipitacija,
precipitacija polielektrolitima i
precipitacija nejonskim polimerima.
Izoelektrina precipitacija se ostvaruje podeavanjem pH rastvora na izoelektrinu taku
proteina kada proteinski molekuli ne poseduju jonsko naelektrisanje. Ovaj postupak se primenjuje
za precipitaciju proteina koji imaju izraeniju hidrofobnu povrinu molekula, tj. nepolarnu povri-
nu. Postupak je jeftin, lako se izvodi, ali moe izazvati denaturaciju proteina.
Precipitacija polielektrolitima zasnovana je na promeni jonske jaine rastvora, koja se posti-
e dodatkom polielektrolita, kao to su polisaharidi, polifosfati ili poliakrilne kiseline. Polielek-
troliti mogu izazvati denaturaciju proteina, pa je potrebno biti veoma paljiv pri njihovom izboru.
Precipitacija nejonogenim polimerima, kao to su dekstran i polietilen glikol, zasnovana je
na smanjenju koncentracije slobodne vode za interakciju sa molekulima proteina. Ovaj postupak
je uspean prilikom precipitacije proteina male molekulske mase.
8.3.3. Adsorpcija
Adsorpcija je uobiajen postupak izdvajanja organskih supstanci iz vodenih rastvora, kao to
je fermentaciona tenost. Ona se moe definisati kao proces migracije i akumulacije odreene sup-
stance iz jedne u drugu fazu, a odvija se na meufaznoj povrini. Adsorpcija je, u sutini, povrin-
ski fenomen uslovljen razlikom liofilnosti ili liofobnosti rastvorene supstance (adsorbat) u odnosu
na rastvara.
U procesu adsorpcije uestvuju Coulone-ove i van der Waals-ove sile, a dominantna sila za-
visi od hemijske prirode sistema. Na primer, u sistemu aktivni ugalj voda karakteristian je mali
elektrostatiki naboj, pa su u procesu adsorpcije dominantne van der Waals-ove sile. Zbog toga se
ovaj oblik adsorpcije naziva fizika adsorpcija.
Adsorcijom upravljaju povrinske sile, iji intenzitet odreuju sledei faktori:
termodinamiki (Gibbs-ov potencijal i temperatura),
hemijski (hemijske karakteristike adsorbata i rastvora) i
fiziki (meufazna povrina i karakteristike adsorbensa).
Za definisanje procesa adsorpcije najbitniji su adsorpciona ravnotea i kinetika adsorpcije.
arna adsorpcija i adsorpciona ravnotea. Migracija supstance u sistermu teno vrsto
odvija u dva pravca, a neto efekat je adsorpcija. Trenutak kada se dva suprotno usmerena procesa
adsorpcija i desorpcija uravnotee naziva se adsorpciona ravnotea. Na odreenoj temperaturi
sistema uspostavlja se tana relacija izmeu koncentracija adsorbata u rastvoru i vezanog za ad-
sorbens, koja se naziva adsorpciona izoterma. Ovo stanje matematiki se definie Freundlich-
ovom, Langmuire-ovom i linearnom jednainom. Ove jednaine su prikazane u matematikom i
grafikom obliku na slici 8.14.
Eksponent 1 n opisuje jainu veze adsorbatadsorbens i ima vrednost 0,25 do 1,5. Za fiksne
vrednosti K i C
r
, manja vrednost 1 n ukazuje na jau vezu adsorbens adsorbat. Za male
vrednosti ovog eksponenta kapacitet adsorpcije ne zavisi od ravnotene koncentracije, tj. proces
adsorpcije za date uslove je ireverzibilan (prava linija na na adsorpcionoj izotermi, slika 8.14).
Konstanta K je direktno proporcionalna adsorpcionom kapacitetu adsorbensa za dati adsor-
bat. Za fiksne vrednosti
r
C i 1 n vea vrednost K oznaava vei kapacitet adsorpcije. Vrednost
ove konstante zavisi od prirode adsorbata, varira u irokom opsegu i moe se nai u odgovaraju-
im tablicama.
Na adsorpcionu ravnoteu utie veliki broj faktora, a najbitniji su: temperatura, specifina
povrina adsorbensa, veliina i distribucija pora u adsorbensu, hemijski procesi na povrini adsor-
bensa, priroda adsorbata i osobine rastvora.
Temperatura ima veliki uticaj na kinetiku procesa adsorpcije, jer se njegova brzina se pove-
ava sa snienjem temperature rastvora.
Specifina povrina ima, takoe, veliki uticaj na adsorpcioni kapacitet u ravnotenom stanju.
Treba razlikovati specifinu od aktivne povrine adsorbensa. Aktivna povrina predstavlja
povrinu pora raspoloivih za adsorpciju i uvek je manja od specifine povrine.
Distribucija pora u adsorbensu odreuje njegovu selektivnost, kao i kapacitet adsorbovanja
molekula razliitih veliina. Veliina pora utie na prolaznost molekula kroz poroznu strukturu
adsorbensa. Ako adsorbens ima mali udeo makropora, on ima manji afinitet adsorpcije krupnijih
organskih molekula. Suprotno tome, vei udeo mikropora omoguava vei kapacitet adsorpcije
manjih organskih molekula.

Slika 8.14 Matematiki i grafiki oblici adsorpcionih izotermi: (a) Langmuir-ova,
(b) Freundlichova i (c) linearna (
r
q masa adsorbata adsorbovana po jedinici
mase adsorbenta, tj. povrinska koncentracija,
r
C ravnotena koncentracija
adsorbata u rastvoru i na meufaznoj povrini i
K konstanta koja definie odnos
r
q i
r
C )
Hemijski procesi na povrini adsorbensa, ako do njih dolazi, znatno utiu na adsorpcionu
ravnoteu. Posebno je nepovoljna oksidacija adsorpcionih centara, koja smanjuje kapacitet adsor-
pcije.
Priroda adsorbensa direktno utie na njegov afinitet prema adsorbatu i njegov adsorpcioni
kapacitet. Sa smanjenjem rastvorljivosti adsorbata u rastvoru adsorpcija raste. Osobine rastvora
utiu, takoe, na afinitet adsorbensa prema adsorbatu i kapacitet adsorpcije. Tako, na primer, pro-
mena pH izaziva promenu polariteta molekula, ime se menja afinitet adsorpcije. Najvei adsor-
pcioni kapacitet imaju nedisosovani molekuli.
U rastvorima sloenog sastava, kakve su fermentacione tenosti ili kakav je rastvor posle ra-
zaranja elija, prisutan je veliki broj organskih supstanci sa razliitim afinitetom prema adsorben-
su. U takvoj smei ponaanje rastvorenih supstanci je razliito od onog kada su prisutne pojedi-
nano. To se, pre svega, ispoljava konkurencijom komponenti za adsorpciju. Ova vrsta adsorpcije
se naziva konkurentna adsorpcija. Jedinjenja se veim afinitetom e se adsorbovati u veoj meri
od onih sa manjim afinitetom. To je razlog to je konkutrentna adsorpcija znaajna za kinetiku ad-
sorpcije i adsorpcioni kapacitet, naroito u adsorpcionim kolonama. Pojedine neorganske sup-
stance prisutne u kompleksnom rastvoru mogu uticati na adsorpcioni kapacitet adsorbensa.
Kontinualni sistemi. Adsorpciona ravnotea izraava krajnje stanje adsorpcionog sistema i
moe se okarakterisati kao statiki pristup problemu. U kontinualnim adsorpcionim sistemima
koncentracija adsorbata je dinamiki parametar, koji raste sa poveanjem koliine tretiranog ras-
tvora, pa je kinetika adsorpcije veoma bitna.
Za uspenu adsorpciju neke supstance veoma je bitna duina adsorpcione kolone Za konkre-
tan adsorbat i odreene uslove adsorpcije, uvek postoji odreena duina kolone pri kojoj se ve u
prvom efluentu javlja probojna koncentracija adsorbata. Ova duina se naziva kritina duina ko-
lone i ona je direktno proporcionalna kritinom kontaktnom vremenu.
1

Kritino kontaktno vreme je veoma bitan parametar za definisanje procesa adsorpcije i za
date uslove (temperatura, pH, sastav rastvora i vrsta adsorbensa) odreen je relacijom:

min
k
v
L
EBCT
Q A
= (8.26)
gde je: L
k
kritina duina kolone, Q
V
protok rastvora i A povrina preseka kolone.
Ova relacija definie minimalno kontakno vreme
min
EBCT potrebno za efikasnu adsorpciju.
Adsorpcioni kapacitet kolone (adsorpcioni kapacitet do take proboja) je, takoe, veoma
bitan parametar procesa adsorpcije u kolonama. On definie masu adsorbata koja se izdvoji do
postizanja probojne take.
Karakteristike adsorbensa imaju izuzetno veliki znaaj za proces adsorpcije. Veliina zrna
adsorbensa u kolonama je znaajan kinetiki parametar, jer ona odreuje putanju prenosa mase.
Smanjivanjem veliine zrna, skrauju se putanja prenosa mase i vreme postizanja adsorpcione rav-
notee, usled ega se smanjuje kritina duina kolone. Iz toga sledi da zrna adsorbensa treba da
budu to manja. Naalost, smanjenje zrna ima negativan uticaj na hidrodinamike parametre ad-
sorpcione kolone sa nasutim slojem adsorbensa (brzinu filtracije, pritisak u koloni, ispiranje ko-
lone). Zbog toga se veliina zrna adsorbensa mora optimizovati.
Uniformnost zrna adsorbensa je, takoe, bitna za uspenost adsorpcije, jer utie na
stratifikaciju slojeva pri pranju kolone. Za manju stratifikaciju, potrebna je vea uniformnost zrna.

1
Engl. Empty Bed Contact Time, EBCT
Piroda adsorbata moe imati za posledicu konkurentnu adsorpciju, koja je od posebnog
znaaja za kinetiku adsorpcije u rastvorima sloenog sastava. Prisustvo pratee supstance sa veim
afinitetom, zbog bre adsorpcije, umanjuje adsorpcioni kapacit za eljenu supstancu.
Izvoenje postupka adsorpcije. Postupci adsorpcije se dele na arne i kontinualne.
arna adsorpcija se obavlja u sudu sa meanjem u koji se stavlja rastvor iz koga se eli iz-
dvojiti odreena supstanca i u njega doda adsorbens. Uz meanje, proces adsorpcije tee do uspos-
tavljanja adsorpcione ravnotee. Nakon zavrene adsorpcije, adsorbens sa adsorbovanom supstan-
com se odvaja gravitacionim taloenjem, filtracijom ili centrifugisanjem. Adsorbovana supstanca
se desorbuje sa adsorbensa rastvorom u odnosu na koji adsorbens ima veliki afinitet i karakteristi-
an je za dati sistem. arni postupak adsorpcije se izvodi u sluaju malih koncentracija adsorbata
i relativno malih koliina rastvora.
Kontinualna adsorpcija se vri u adsorpcionim kolonama (jedna ili vie njih u nizu). Ovaj
postupak adsorpcije se primenjuje kod velikih koliina rastvora. Na slici 8.15 ematski je prikaza-
na adsorpciona kolona sa nepokretnim slojem adsorbensa.
Kontinualnu adsorpciju karakteriu etiri uzastopna fenomena:
transport adsorbata iz rastvora do povrine adsorbensa,
transport adsorbata kroz granini sloj na povrini adsorbensa,
transport adsorbata kroz pore adsorbensa i
adsorpcija adsorbata na poroznoj strukturi adsorbensa.
Najsporiji od ovih koraka kontrolie ceo proces. U principu, to su drugi i trei korak. Prvi je
dovoljno brz jer se odvija u turbulentnoj zoni, dok je etvrti korak najbri.
Kod adsorpcione kolone sa nasutim slojem adsorbensa rastvor iz koga se eli izdvojiti odre-
ena supstanca proputa se kroz kolonu odozgo nadole. Proputanjem rastvora, u koloni se formi-
ra zona adsorpcije, tj. zona prenosa mase. Ona se prvo formira u gornjim slojevima adsorbensa,
koji se postepeno zasiava, a zatim putuje ka dnu kolone (slika 8.16). Na poetku, usled adsorp-
cionih fenomena, koncentracija adsorbata je veoma niska u rastvoru koji izlazi iz kolone (efluen-
tu). Tokom trajanja adsorpcije, zona adsorpcije se sputa ka dnu kolone, a koncentracija adsorbata
u izlaznom rastvoru postepeno raste. Kada zona adsorpcije doe do dna kolone, koncentracija ad-
sorbata u efluentu dostie maksimalnu vrednost (C
B
). U tom trenutku je dostignuta tzv. taka pro-
boja kolone, to znai da je adsorbens u koloni zasien adsorbatom. Nakon toga se radi desorpcija
adsorbata, da bi kolona mogla da se koristi u sledeem ciklusu adsorpcije.
Desorpcija adsorbovane supstance sa adsorbensa je zavrna faza u postupku izdvajanja pro-
izvoda adsorpcijom. Izbor rastvora za desorpciju je od sutinskog znaaja za uspenu desorpciju
adsorbovane supstance. Dok je kod izvoenje procesa adsorpcije cilj da se eljena supstanca iz
rastvora to potpunuje i to selektivnije vee za adsorbens, u ovoj fazi postupka cilj je obrnut: da
se adsorbovana supstanca to potpunije odvoji od adsorbensa i pree u rastvor. Rastvor za desorp-
ciju (eluent), mora ispunjavti vie uslova od kojih su najbitniji:
adsorbat mora imati vei afinitet prema eluentu od afiniteta prema adsorbensu,
eluent ne sme reagovati sa adsorbatom i adsorbensom i
eluent mora posedovati svojstva koja omoguavaju to jednostavnije koncentrisanje desor-
bovane supstance itd.
Kao eluenti, zavisno od prirode konkretnog sistema: adsorbens adsorbat eluent, koriste se
organski rastvarai ili rastvori neorganskih supstanci sa podeenom pH vrednou i jonskom ja-
inom.

Slika 8.15 Adsorpciona
kolona sa nepokretnim
slojem adsorbensa

Slika 8.16 Tok procesa adsorpcije u koloni sa tipinom probojnom takom
(c
0
poetna koncentracija, c
B
maksimalna koncentracija, c
E
zavrna koncentracija)
Koncentrisanje desorbovane supstance iz eluenta izvodi se jednim od stanadardnih postupa-
ka koncentrisanja proizvoda: uparavanjem, kristalizacijom, precipitacijom ili membranskom sepa-
racijom.
8.3.4. Hromatografija
Hromatografija je zasnovana na fenomenima adsorpcije. Eluaciona hromatografija je osnov-
ni oblik i izvodi se u hromatografskoj koloni. Smea supstanci u rastvoru proputa se kroz kolonu
(mobilna faza) u kojoj je pakovan (nasut) sloj adsorbensa (stacionarna faza). U koloni se pojedine
komponente iz mobilne faze razliito zadravaju vezivanjem za stacionarnu fazu (slika 8.17). To-
kom prolaska kroz kolonu, pojedine komponente rastvora postepeno se razdvajaju na stacionarnoj
fazi zbog razliite brzine kretanja kroz sloj adsorbensa, zahvaljujui razlici u afinitetu.

Slika 8.17 Hromatogram eluacione hromatografije: promena koncentracije
komponenti sa vremenom eluacije
Punjenje hromatografske kolone se bira na osnovu osobina komponenata rastvora i radnih
uslova. Eluacija se obavlja mobilnom fazom, koju ini, zavisno od karakteristika proizvoda i sta-
cionarne faze, smea rastvaraa ili puferovani rastvor odreene pH vrednosti ili jonske jaine. U
industrijskim uslovima mobilna faza je najee vodeni rastvor. Pri ispiranju kolone se molekuli
koji su bili vezani za stacionarnu fazu, kreu od vrha ka dnu kolone. Razliiti molekuli se kreu
razliitim brzinamam kroz kolonu, to zavisi od jaine njihove interakcije sa stacionarnom fazom.
Slabije vezani molekuli (manji afinitet prema stacionarnoj fazi) kreu se bre od jae vezanih mo-
lekula (slika 8.16). Kao rezultat toga, razdvajaju se pojedine komponente i sakupljaju na izlazu iz
kolone. Prikazani pikovi (zone najvee koncentracije pojedinih komponenti) posledica su razlike u
vremenu zadravanja (retencionom vremenu).
Promena koncentracije pojedinih komponenti u izlaznom toku (eluentu) odreuje se analiti-
kim metodima. Stepen razdvajanja zavisi od rezolucije pikova, a definie se kao:
2
A B
Z
A B
t t
R
w w
-
=
-
(8.27)
gde je: R
z

stepen razdvajanja komponenti A i B, t
A
i t
B
vreme zadravanja komponenti A i B i
i
A B
w w srednje irine pikova izraene u jedinicama vremena. Ako je 1
Z
R = , onda je, prema
jednaini (8.27), preklapanje pikova 2%. Da bi preklapanje pikova bilo manje od 0,1%, to je
potrebno za dobro razdvajanje komponenti,
Z
R

mora imati vrednost veu ili jednaku 1,5.
Efikasnost kolone se odreuje na osnovu visine ekvivalentne teorijskom podu HERT , to
je uobiajeno kod kolona sa punjenjem. U sluaju teorijskog poda rastvorak (komponenta) je
ravnomerno rasporeen izmeu stacionarne i mobilne faze. to je broj teorijskih podova vei,
efikasnost kolone je vea. Za komponentu A broj teorijskih podova moe se izraunati pomou
jednaine:

2
16
A
A
A
t
N
w

=

(8.28)
gde je: N
A
broj teorijskih podova.
Za kolonu visine h , visina ekvivalentna teorijskom podu iznosi:

2
A
h
HERT
N

=

(8.29)
Broj teorijskih podova i visina ekvivalentna teorijskom podu za datu kolonu zavisi od kom-
ponenti koje se razdvajaju. Optimalno razdvajanje se postie sa ninimalnom visinom ekvivalentne
teorijskom podu. Visina ekvivalentna teorijskom podu zavisi od brzine proticanja eluenta kroz ko-
lonu zbog toga to utie na povratno meanje, prenos mase i kanalisanje kroz sloj vrstih estica u
koloni. Pri maloj brzini proticanja ima dovoljno vremena da se rastvorak raspodeli izmeu faza u
svakom elementu po visini punjenja. Sa poveanjem molske mase rastvorka efekat prenosa mase
postaje slabiji. Efekat kanalisanja kroz kolonu minimizuje se upotrebom punjenja manjih dimen-
zija, ali se istovremeno poveava pad pritiska kroz kolonu.
U biotehnologiji najee se koriste punjenja od poroznih, hidrofilnih materijala kao to su
umreeni poliakrilamidi, agaroza, umreeni dekstran i celuloza. Ova punjenja se lako deformiu,
to izaziva stinjavanje pakovanja (smanjenje slobodnog prostora meu esticama adsorbensa) i
pad pritiska kroz kolonu. Ovaj problem se moe reiti podelom ukupne visine punjenja na vie
sekcija. U tom sluaju svaka sekcija se ponaa kao poseban sloj punjenja.
Vrste hromatografskih metoda. Zavisno od mehanizma interakcije izmeu rastvorka i sta-
cionarne faze razlikuje se vie vrsta hromatografskih metoda koji se nalaze u primeni. Za industrij-
ske uslove najvie se primenjuje adsorpcionoeluaciona hromaografija. Veina ostalih hromato-
grafskih postupaka imaju prvenstveno analitiki znaaj ili se koriste za izdvajanje i preiavanje
malih koliina veoma skupih proizvoda.
Adsorpciona hromatografija (ADC) se naziva i eluaciona hromatografija. Zasniva se na raz-
lici meu van der Valsovih sila, koje su karakteristine za slabo polarna jedinjenja. Rastvorena
supstanca sa slabijim van der Valsovim silama bre se ispira (eluira) iz kolone. Kao punjenje ko-
lone koriste se neorganski adsorbenti: infuzorijska zemlja, aluminijumoksid, silikagel, aktivni
ugalj i porozne organske smole (na primer, Amberlite). Aktivni ugalj se obino koristi za uk-
lanjanje pigmenata (obezbojavanje) i bistrenje rastvora.
Teno tena podeona hromatografija (LLC) je zasnovana na razliitim koeficijentima ras-
podele rastvorenih molekula izmeu adsorpcione tene faze i protone tene faze. Najee je ad-
sorpciona tenost nepolarna.
Jonoizmenjivaka hromatografija (IEC) je zasnovana na reverzibilnom vezivanju jedinjenja
za aktivne suprotno naelektrisane grupe jonoizmenjivaa, kojima je napunjena kolona. Postoje ko-
lone sa anjonskim i katjonskim jonoizmenjivaima. Eluiranje se vri rastvorom kiseline ili baze,
zavisno od vrste punjenja kolone.
Afinitetna hromatografija (AFC) zasaniva se na visoko specifinoj interakciji izmeu ras-
tvorka i punjenja kolone, na primer, interakcija enzim supstrat, enzim inhibitor, antigen anti-
telo itd. Molekuli rastvorka (proizvoda) se vezuju za ligand zahvaljujui specifinom afinitetu. Li-
gand je imobilisan na vrstom nosau (matriksu). Po zavretku adsorpcije proizvoda kolona se is-
pira, a zatim se vri eluiranje proizvoda pogodnim hemijskim agensom: rastvorom sa odreenim
pH ili odreenom jonskom jainom.
Gelfiltraciona hromatografija se naziva i hromatografija na molekulskim sitima. Molekuli
se razdvajaju na osnovu njihovih veliina, odakle naziv molekulsko sito. Pri prolazu rastvora kroz
kolonu samo molekuli koji su manjih dimenzija od veliine pora u gelu mogu prei u gel, a vei
molekuli prolaze kroz kolonu. Ispiranje se vri kontinualnim proticanjem istog rastvaraa kroz
kolonu. Molekulska sita su obino umreeni dekstrani (Sephadex), agaroze (Sepharose) ili polia-
krilamidi (Bio-Rad gelovi).
Hidrofobna hromatogtafija (HC) zasnovana je na hidrofobnoj interakciji izmeu rastvorene
supstance (na primer, proteini) i funkcionalnih grupa (na primer, alkil grupa) na stacionatnoj fazi.
To znai da stacionarna faza ima manji polaritet od mobilne faze.
Tena hromatografija pod visokim pritiskom (HPLC) bazirana je na optim principima ad-
sorpcione hromatografije, s tim da tena faza prolazi kroz kolonu pakovanu adsorbensom pod pri-
tiskom, velikom brzinom. Ova vrsta hromatografije je u sve veoj primeni zbog velike rezolucije
razdvajanja komponenti.
8.3.5. Membranska separacija
Razvojem selektivno propustljivih, hemijski i mehaniki otpornih membrana, membranski
separacioni procesi zauzimaju sve znaajnije mesto u biotehnologiji, prvenstveno u postupcima
preiavanja proizvoda, mada se sve vie koriste i za izdvajanje proizvoda iz suspenzija. Na taj
nain membranski procesi kao selektivniji sve vie zamenjuju klasinu filtraciju i centrifugalnu
separaciju. Uspeno se koriste i kao faza preiavanja nakon izdvajanja proizvoda, najee pro-
teina, precipitacijom.
Proizvodi biosinteze, koje je potrebno izdvojiti iz fermentacione tenosti ili razorene elijske
biomase organske su prirode, ali su po veliini molekulske mase i hemijskoj prirodi veoma razlii-
ti. Zbog toga je izbor tipa membrane za izdvajanje odreenog proizvoda prvi i najbitniji korak, ko-
ji uvek zavisi od veliine molekula ili fiziko-hemijskih karakteristika supstance koja se eli od-
vojiti.
Podela postupaka membranske separacije prema veliini pora membrana ematski je
prikazana na slici 8.18.

Slika 8.18 Podela membranskih sepracionih procesa zavisno od
veliine pora membrane
Mikrofiltracija (MF). Mehanizam ovog najjednostavnijijeg postupka membranske separacije
dobro je poznat. Suspendovane ili koloidno dispegovane estice veih dimenzija od prenika pora
se zadravaju na membrani, a manje prolaze kroz nju. Tipina vrednost prenika pora je 0,2 m.
U skladu sa veliinom pora membrane, mikrofiltracijom se na membrani mogu odvojiti bak-
terije i kvasci (veliina elije je 0,1 do 10 m) i makromolekuli, kao to su belanevine i polisa-
haridi (molekulska masa 100.000 do 500.000 daltona). Iako je pomou MF mogue izdvajati i ani-
malne elije, zbog intenzivnih smicajnih sila i osetljivosti elija, to je potrebno initi veoma op-
rezno.
Poto se MF (delom i UF) prvenstveno koristi za izdvajanje mikroorganizama i makromo-
lekula, klasina filtracija ima za posledicu formiranje sloja izdvojenih supstanci, koji se ponaa
kao dodatna membrana i izaziva znaajne filtracione probleme. Zbog toga se za ovu vrstu namene
iskljuivo koristi unakrsna filtracija.
Ultrafiltracija (UF) koristi membrane manje permeabilnosti, sa veliinom pora manjih
dimenzija. Opseg koji obuhvata UF je 5.000 do 100.000 daltona to odgovara preniku pora 2
100 nm. UF se koristi za koncentrisanje i preiavanje proizvoda, na primer izdvajanje i preia-
vanje proteina, enzima, pirogenih supstanci (lipopolisaharidi iz zida bakterijskih elija), elijskih
delova i virusa.
Nanofiltracija (NF) zahvata deo oblasti koji pripada UF i RO, pa se njome mogu izdvajati
komponente sa dimenzijama 1 5 nm. Primenjuje se za izdvajanje i separaciju proizvoda.
Reverzna osmoza (RO) obuhvata opseg ispod 500 daltona (prenici pora 0,2 3 nm). U
skladu sa veliinom pora, RO se koristi za izdvajanje organskih molekula manje molekulske mase
i neorganskih molekula i jona. Poto RO membrane bez smetnji proputaju molekule vode, ovaj
membranski postupak se uspeno koristi za suenje proizvoda.
Ureaji za membransku separaciju. Ureaji za membransku separaciju sadre MF, UF ili
RO modul i napojnu pumpu. U sluaju MF i UF koriste se centrifugalne pumpe jer radni pritisci
nisu previe visoki. U sluaju RO, iza napojne pumpe se postavlja pumpa visokog pritiska.
Ovakvom kombinacijom pumpi izbegava se kavitacija pumpe visokog pritiska, a za pranje mo-
dula koristi se samo napojna pumpa.
U odreenim sluajevima retentat (frakcija koja ne prolazi kroz membranu) se recirkulie,
radi boljeg iskorienja permeata ili koncentrisanja retentata (slika 8.19). Ako je pad pritiska
nakon membrane veliki, ukljuuje se jo jedna pumpa u povratni tok (buster pumpa), radi po-
dizanja radnog pritiska.

Slika 8.19 Osnovna ema ureaja za mikrofiltraciju.
Postupak separacije se moe izvoditi arno ili kontinualno.
arni postupak se izvodi tako to se u cirkulacionom krugu vri vie uzastopnih prolaza
kroz modul. Ovaj postupak se koristi u sluaju manjih koliina fluida i kada je potrebno postii to
veu koncentraciju komponenti koje ostaju u retentatu. Ureaj je jednostavaniji i investiciono jef-
tiniji. Ureaj obavezno ukljuuje povratnu pumpu. Veliki nedostatak je to to se eljena kompo-
nenta due vreme zadrava u ureaju, to moe imati za posledicu delimino razaranje proizvoda,
a vea je i mogunost infekcije.
Kontinualni postupak ukljuuje dve osnovne varijante. Prva je kontinualni postupak bez re-
cirkulacije koji je viestepen, a broj modula u nizu se smanjuje sa porastom stepena koncentrisa-
nja. Fluid prolazi kroz ureaj samo jedanput, pa je oteenje komponenti manje nego kod arnog
postupka. Potronja energije je mala, to ovaj postupak ini ekonominim. Drugi je kontinualni
postupak sa deliminom recirkulacijom retentata, pa se ovaj bolje koncentrie.
Ekonominost primene membranskih procesa odreena je kvalitetom (cenom) membrana i
potrebnim pritiskom.
Za izbor membrana najbitnije su sledee karakteristike: biokompatibilnost, permeabilnost,
mehanika i hemijska stabilnost, mogunost interakcije sa proizvodom i podobnost za sterilizaciju
(termika stabilnost). Veina membrana koje su u upotrebi su izraene od polimernih materijala
kao to su: acetat celuloze, najlon, politetrafluoroetilen (PTFE), polivinildifluorid (PVDF), polisu-
fonati i sl. U poslednje vreme, sve ee se primenjuju keramike membrane. One poseduju veliku
hemijsku stabilnost i mehaniku otpornost, kao i otpornost na termiku sterilizaciju. Zbog toga im
je dui vek upotrebe, to kompenzuje njihovu veu cenu.
Pored navedenih karakteristika i cene membrana, treba imati na umu da sa smanjenjem pre-
nika pora otpor prolasku kroz membranu raste, tako da za MF iznosi 1 3 bar, UF 1 7 bar, a za
RO 7 70 bar. To je jedan od razloga to se u biotehnologiji i hemijskoj industriji najvie koriste
MF i UF, dok se RO prvenstveno koristi za preiavanje skupih farmaceutskih proizvoda.
8.3.6. Dijaliza
Dijaliza je membranska separacija koja se koristi za razdvajanje rastvorenih nis-
komolekularnih jedinjenja (molekulska masa 100 do 500 daltona), kao to su, na primer, organske
kiseline i neorganski joni (jonska masa 10 do 100 daltona). U primeni najpoznatija dijaliza je
izdvajanje uree (molekulska masa 60 daltona) iz urina kod bolesnika obolelih od uremije. U
biotehnologiji dijaliza se moe primeniti za izdvajanje soli iz rastvora proteina.
Ureaj za dijalizu ukluuje selektivnu membranu koja deli dva prostora: prostor sa rastvorom
niskomolekularne i prostor sa rastvorom visokomolekularne komponente (slika 8. 20).
Slika 8.20 ematski prikaz separacije
dijalizom: O niskomolekularna
komponenta, mase, visoko-
molekularna komponenta

Zbog selektivne propustljivosti membrane, komponenta male molekulske mase difunduje
kroz membranu u prostor nie koncentracije sve do uspostavljanja ravnotenog stanja. U stanju
ravnotee hemijski potencijal difundujueg jedinjenja na obe strane membrane je izjednaen,
pa se moe pisati:

1 1
a b
= (8.30)
uvoenjem koncentracija dobija se:

1 1 1 1
ln ln
a b b b
R C R C = (8.31)
ili:

1 1 1 1
a b b b
C C = (8.32)
gde je: C koncentracije difundujue komponente i koeficijent aktivnosti difundujue
komponente.
Za idealne, veoma razblaene rastvore 1 = , pa jednaina 8.32 ima oblik:

1 1
a b
C C = (8.33)
Ova ravnotea vai za nenaelektrisane rastvorene molekule. Ako je makromolekul polielik-
trolit, kao to su belanevine i nukleinske kiseline, potrebno je uzeti u obzir i ravnoteu
naelekterisanja molekula. Ravnotea se naziva Donnan-ova ravnotea.
Elektrodijaliza je poseban tip dijalize kod koje se u jednosmernom elektrinom polju mogu
razdvojiti pozitivno od negativno naelektrisanih jona, to je poznati princip elektrolize. Za razliku
od obine elektrolize, prostori katode i anode su odvojeni selektivno propustljivim membranama,
ime se postie i selektivno razdvajanje jona po veliini (slika 8.21). Elektrodijaliza se koristi za
razdvajanje jona iz rastvora velike jonske koncentracije.

Slika 8.21 ematski prikaz ureaja za elektrodijalizu
8.4. PREIAVANJE PROIZVODA
Nakon izdvajanja proizvoda, ukoliko njegova istoa ne ispunjava zahteve trita, potrebno
ga je preistiti. Ova faza proizvodnje znatno poskupljuje proizvod jer se u njoj moraju koristiti
efikasni i sofisticirani metodi separacije. U principu, preiavanje se izvodi primenom jednog od
selektivnijih postupaka izdvajanja proizvoda koji se nalazi u rastvorenom obliku. To znai da pro-
izvod koji je izdvojen u nerastvornom obliku prethodno treba rastvoriti u pogodnom rastvarau.
Izbor rastvaraa treba obaviti u skladu sa sledeim zahtevima:
rastvara mora imati maksimalnu selektivnost,
mora biti kompatibilan sa postupkom koji je odabran za preiavanje proizvoda i
ne sme menjati karakteristike proizvoda.
Izbor postupka preiavanja zavisi od prirode i koliine supstanci koje prate proizvod.
Pratee organske supstance se, u principu, uklanjaju adsorpcijom, ukljuujui hromatografiju,
ekstrakcijom i membranskim postupcima. Za uklanjanje neorganskih supstanci u principu koriste
se jonska izmena i membranski postupci.
8.5. KONCENTRISANJE PROIZVODA
Najee korieni postupci koncentrisanja proizvoda su: uparavanje, izmrzavanje, taloenje
i ekstrakcija.
Uparavanje. Najee se koristi vakuum uparavanje.
Izmrzavanje. Primenjuje se kod termolabilnih proizvoda, a postupak je u nekoliko uzastop-
nih stupnjeva izmrzavanja vode i uklanjanja leda iz rastvora centrifugisanjem.
Precipitacija. Najee se dodaju hemijski reagensi koji pospeuju taloenje (so koja
smanjuje rastvorljivost proteina i time olakava taloenje, (isoljavanje). Kod visokomolekulskih
jedinjenja se dodaju organski rastvarai, na primer, dekstran se taloi dodatkom metanola ili eta-
nola fermentacionoj tenosti.
Ekstrakcija rastvaraem. Obino se koristi nakon destrukcije elija. Nemeljivi rastvara se
dodaje u to je manje moguoj zapremini. Primenjuju se razliita konstruktivna reenja:
ekstrakcione kolone, mea odvaja, centrifugalni ekstraktor i drugo.
Kristalizacija. Prethodi joj uparavanje, a koliina vode koju treba ukloniti da bi dolo do
kristalizacije, odreuje se na osnovu krive rastvorljivosti proizvoda. Kristalizacijom (obinom ili
frakcionom) se izdvaja proizvod (na primer, kod limunske kiseline i aminokiselina) ili se obavlja
finalno preiavanje (na primer, kod antibiotika). Ona se obino izvodi na snienoj temperaturi, a
esto i na snienom pritisku.
8.6. SUENJE PROIZVODA
esto je potrebno iz dobijenog proizvoda ukloniti viak vlage, radi pogodnijeg i sigurnijeg
uvanja, pakovanja, a u nekim sluajevima i smanjenja trokova transporta.
Za svaku materiju, bilo da je organskog ili neorganskog porekla, pri definisanom pritisku,
postoji odreena vrednost vlanosti (ravnotena vlanost), koja je u ravnotei sa vlanou okolne
atmosfere. Pri veoj vlanosti, dolazi do prenosa vlage iz proizvoda ka atmosferi, najee vazdu-
hu, tj. dolazi do suenja proizvoda. Obrnuto, ako je vlanost proizvoda manja od ravnotene, dola-
zi do vlaenja proizvoda vlagom iz vazduha, sve do postizanja ravnotee. U isto vreme, aktivnost
mikroorganizama je tesno povezana sa raspoloivom vlagom, pa je za spreavanje njihovog rasta i
razmnoavanja neophodno da ona bude to manja. Na kojoj vrednosti vlanosti e aktivnost mik-
roorganizama biti spreena, zavisi od prirode materijala. Ona se moe poklopiti sa ravnotenom
vlagom (primer su itarice kod kojih je ravnotena vlaga oko 14%, pri kojoj ne dolazi do mik-
robiolokih promena pri uvanju u silosima), ali u velikom broju sluajeva, kod proizvoda bioteh-
nologije, radi inaktivacije mikroorganizama, zahtevaju se znatno nie vrednosti vlage od ravnote-
ne vlanosti. U tim sluajevima, potrebno je proizvod osuiti do zahtevanog sadraja vlage, na
kojoj ne dolazi do "kvarenja" proizvoda i odmah ga upakovati, tako da ne doe u kontakt sa
vlagom iz atmosfere (primer su farmaceutski proizvodi, vakuum pakovanja, supe u kesicama i sl.).
Nain kojim se proizvod sui zavisi od osetljivosti proizvoda na povienu temperaturu, utica-
ja vazduha na proizvod i zahtevanog kvaliteta proizvoda. U osnovi, razlikuju se tri tipa suara koje
se primenjuju u biotehnologiji:
kontaktne,
konvektivne i
sublimacione.
Kod kontaktnih suara se proizvod sui u tankom sloju u direktnom kontaktu sa zagrejanom
povrinom. Iako ove suare najee rade arno, mogue je, u odreenim uslovima, primeniti i
kontinualni postupak, poput suenja na valjcima.
Najee primenjivane su konvektivne suare, koje daju zadovoljavajui kvalitet uz optimal-
ne kapacitete. Suenje se vri direktnim kontaktom vazduha (ili nekog drugog gasa) koji konvek-
tivnim nainom prima vlagu iz proizvoda. Vlaan proizvod moe biti u:
nepokretnom sloju, lociran u tavama, koje mogu biti nepokretne u sluaju komorne suare ili
se blago kretati kada su u pitanju tunelske suare,
obliku kapi u struji vazduha (spray suara) i
fluidizovanom ili fontanskofluidizovanom sloju, zajedno sa inertnim punjenjem.
Suenje materijala u vrstom stanju
Kao materijali u vrstom stanju, u biotehnologiji se najee pominju itarice, voe, povre,
testenine, kao i razliite vrste soli i aditiva koje je u nekim sluajevima potrebno dosuiti do elje-
ne vlage. Koji tip suare e biti odabran za ovu namenu, zavisi, pre svega, od raspoloive opreme,
traenog kvaliteta proizvoda i tehnoekonomskog bilansa. Najee se primenjuje konvektivni pos-
tupak, i to u tunelskim suarama, nasutim slojevima sa gravitacionim kretanjem (posebno za ita-
rice, suare "Cer" iz aka), a u novije vreme i sistema sa fluidizovanim, odnosno fontanskim slo-
jem. Kako je u ovom sluaju re o relativno jeftinim proizvodima, najbitnije je postavljanje is-
pravnog toplotnog i masenog bilansa, koji se koriste za tehnoekonomsku analizu.
Jedan od novijih postupaka dehidratacije voa i povra je osmotsko suenje. Vlani materijal
(na primer: trenja, jagoda, malina, kajsija) dovodi se u kontakt sa koncentrovanim rastvorom u
okruenju. Usled velike razlike koncentracije, u ovom sluaju eera u samom plodu i okolnom
rastvoru, uspostavljaju se uslovi da voda, osmotskim efektom, prelazi iz voa u koncentrovani ras-
tvor koji ga okruuje. Time se vri dehidratacija materijala, kod koga se sadraj vode moe sma-
njiti i do 70% u odnosu na polazni sadraj. Kombinacijom sa nekim drugim, konvencionalnim,
sistemom, preostala vlaga se znatno jeftinije moe dovesti do eljenog nivoa, uz ouvanje visokog
kvaliteta suenog proizvoda.
Sistemi za suenje suspenzija i rastvora
Najee, u biotehnologiji, konani proizvod je potrebno izolovati iz suspenzije ili rastvora,
odnosno dovesti ga do suvog stanja u prakastom ili ljuspastom obliku. Postoji vie naina, da se
ukloni tena faza i dehidratacijom dobije suv, prakast materijal, sa zadranim funkcionalnim ka-
rakteristikama. Konvektivni postupak suenja se primenjuje kod suenja u tavama, na pokretnim
valjcima u kombinaciji sa konduktivnim postupkom, raspravanjem, u fluidizovanom sloju i fon-
tanskom sloju, kao i liofilizacijom.
Suenje na tavama u tunelskim suarama. Teni materijal se, prethodno odreenim tehno-
lokim operacijama (ceenje, filtracija ili dekantacija) ugusti to je vie mogue i unese u tave sa
perforiranim dnom, koje se reaju u ramove, najee postavljene na kolicima (u velikim sistemi-
ma i na vagonetima), koje se potom uvode u tunel sa strujom toplog vazduha, uz obezbeenu me-
rno regulacionu opremu (slika 8.22). U tunelu se materijal zadrava odreeno vreme potrebno za
suenje datog proizvoda, pri definisanim ulaznim parametrima u pogledu protoka vazduha, tempe-
rature i polazne vlanosti materijala.

Slika 8.22 ema suenja na tavama u tunelskim suarama
Najvea prednost ovog tipa suara je jednostavna konstrukcija, mogunost poveanja kapaci-
teta, lako rukovanje i odravanje radnih parametara sistema. Njihova primena je mogua samo
kod ogranienog broja suspenzija i rastvora, sa termootpornim materijalima (usled mogunosti
pregrevanja pojedinih delova materijala koji se sui). Na kraju suenja, proizvod je u vidu pogae
ili skrame, koju je neophodno dodatno preraditi, drobljenjem, sitnjenjem ili mlevenjem, kako bi se
dolo do konanog proizvoda. Sve ove operacije mogu imati negativne efekte na kvalitet proiz-
voda.
Suenje na valjcima. Ovo suenje je pokuaj zamene postupka suenja na tavama. Suenje
na pokretnim valjcima se svodi na postupak razlivanja tenog medijuma u vidu tankog filma na
zagrejane valjke, koji se relativno sporo okreu, gde dolazi do suenja filma koji se u odreenoj
poziciji valjka, strugalicama skida sa njihove povrine (slika 8.23). Kvalitet osuenog materijala,
obino, ne zadovoljava propisane norme u pogledu granulacije estica, tako da se mora dodatno
mleti i sejati. Postojanje mehanikih i pokretnih delova u ovakvoj liniji oteava i poskupljuje odr-
avanje itavog sistema. Jedan od proizvoda, koji se na ovaj nain moe dobiti, je osueni pivski
kvasac u ljuspastom obliku, koji se moe koristiti kao vienamenski proteinski dodatak u ishrani
ljudi.

Slika 8.23 ema suenja suspenzija na valjcima
Suenje raspravanjem. Ovaj nain suenja predstavlja efikasan i do sada najrasprostranje-
niji postupak. Zasniva se na rasprivanju tenog medijuma u struji toplog vazduha (slika 8.24). Pri
malim kapacitetima, do 50 dm
3
/h tenosti, raspravanje kapi je mogue izvriti mlaznicom (diz-
nom), dok se za vee kapacitete koristi brzo rotirajui disk, sa jednom nepokretnom i jednom po-
kretnom povrinom. Usled male veliine rasprenih kapi, kontaktna povrina sa toplim vazduhom
je veoma velika, pa se odvijaju intenzivan kontakt i brzi prenosi toplote i mase. Prolaskom nanie
kroz zapreminu ureaja, dolazi do suenja kapi, koje na putu dobijaju prakastu strukturu. Kao
osueni prakasti materijal se prikuplja na konusnom dnu, a vazduh kojim je vreno suenje, za-
jedno sa najsitnijom frakcijom osuenog materijala, odvodi se cevovodom iz ureaja. Krupnija
frakcija prakastog proizvoda se leptirastim odvajaem kontinualno odvodi sa dna ureaja, dok se
sitnija frakcija prakastog proizvoda odvaja iz struje vazduha mehanikim separatorima (cikloni-
ma i vreastim filtrima) i zajedno sa krupnijom frakcijom se prikuplja kao gotov proizvod. Ovaj
postupak ne zahteva doradu dobijenog prakastog materijala, pa se proizvod dobija u jednom ko-
raku.

Slika 8.24 Suara sa raspravanjem
Prednosti ovog postupka su to se proizvod dobija u jednom koraku, mogu se suiti lepljivi
materijali i lepeza moguih proizvoda je veoma iroka. Nedostatak ovih ureaja su veoma velike
dimenzije. Postupak zahteva strogo potovanje fluidnomehanikih parametara sistema, da bi se
proces efikasno izvodio. Potrebno je obezbediti dovoljan slobodni put rasprenoj kapljici da ne do-
pre do zida ureaja pre nego izgubi vlagu i sposobnost lepljenja, to poveava investicione troko-
ve pri instaliranju ovakvog postupka. Istovremeno, rasprene kapi moraju biti to uniformnijeg
prenika, to povlai estu zamenu skupog, brzo rotirajueg diska, koji se troi tokom rada. Nakon
odreenog vremena moe doi do poveanja prenika rasprenih kapi, odnosno stvaranja uslova
da se kap ne osui dovoljno na putu nanie, to dovodi do lepljenja materijala na zid sunice i
prekida procesa suenja.
Suenje u fluidizovanom sloju. Ovaj nain suenja se, pre svega, koristin za suenje zrnastih
materijala. Saglasno fluidnomehanikim uslovima u fluidizovanom sloju, vreni su pokuaji da
se suenje supenzija i rastvora obavi naprskavanjem na ve osueni prakasti materijal, uz simulta-
no odvoenje osuenih estica (slika 8.25). Ovakav tip suare ima relativno mali kapacitet, jer je,
umesto suenja, ovo, pre postupak oblaganja zrnastog materijala, gde je i naao primenu. Dovoe-
njem rasprene tenosti na fluidizovan sloj razliitih nosaa i istovremenim suenjem toplim vaz-
duhom, mogue je izvriti njihovo oblaganje uz istovremeno suenje nanetog sloja.
Ovakvi procesi se najee primenjuju u farmaceutskoj industriji, za oblaganje tableta
razliitim materijalima koji se razliito rastvaraju, ime se omoguava produeno delovanje leka u
organizmu korisnika.

Slika 8.25 Suenje suspenzija i rastvora u fluidizovanom sloju
Ukoliko bi se u fluidizovanom sloju koristile inertne estice, koje bi se prethodno zagrejale u
struji toplog vazduha, mogue je naprskavanjem suspenzije po njihovoj povrini, naneti film mi-
kronske debljine, koji se sui konduktivnim mehanizmom sa povrine inertne estice i istovreme-
nim konvektivnim mehanizmom u struji vazduha kojim se formira fluidizovani sloj. Usled inten-
zivne turbulencije u fluidizovanom sloju i trenja estice o esticu dolazi do otiranja suvog praha i
njegovog odnoenja sa strujom vazduha van suare, gde se prah izdvaja ciklonom i/ili vreastim
filtrom. Suenje suspenzija i rastvora bez lepljivih karakteristika, u ovakvom sistemu (slika 8.26)
je dalo odline rezultate, pre svega kod neorganskih soli i preparata za zatitu bilja, meutim u
biotehnologiji su mahom svi mediji sa relativno lepljivim karakteristikama koje onemoguavaju
primenu ovakvih sistema.


Slika 8.26 ema i fotografija suare sa fluidizovanim slojem
Suenje suspenzija i rastvora u fontanskom sloju. Ovaj postupak suenja je proizaao na os-
novu prouavanja fenomena prenosa toplote i mase u sistemu, u kome za razliku od fluidizovanog
sloja, postoji ureeno kretanje estica (slika 8.27). Naime, uvoenjem vazduha kroz mlaznice na
dnu sloja obrazuje se fontanski sloj, koji se odlikuje postojanjem dve zone, mlaza estica u centru
i anulusa u koncentrinom sloju oko mlaza. U mlazu se estice, noene strujom vazduha, kreu
navie, da bi po izlasku iznad nasutog sloja, izgubile kinetiku energiju i u obliku peurke, odnos-
no vodene fontane (otuda naziv fontanski sloj) pale na vrh sloja koji okruuje mlaz (annulus), u
kome se estice protivstrujno u odnosu na vazduh, kreu nanie. Fontanovanjem inertnog sloja
estica toplim vazduhom formira se ciklino kretanje estica u sloju. Raspravanjem tenosti po
povrini prethodno zagrejanih estica formira se tanki film na njihovoj povrini. Istovremenim
prenosom toplote sa zagrejane inertne estice i toplog vazduha, kojim se estica fontanuje, na film
tenosti, dolazi do suenja filma i njegovog pretvaranja u skramu osuenog materijala. Pod
dejstvom trenja estica estica i estica vazduh suvi materijal se skida sa povrine i strujom
vazduha nosi u separator. Inertna estica, kao tea, pada na vrh sloja i ponovnim dolaskom u zonu
kvaenja proces se nastavlja. Proces dobijanja prakastog proizvoda se takoe odvija u jednom
koraku i nije potrebna njegova dorada. Suenje suspenzija u fontanskom sloju je nastalo kao
posledica pokuaja da se prevaziu neki od nedostataka suara sa raspravanjem, koji se pre svega
ogledaju u velikim dimenzijama i nemogunosti efikasnog suenja pri niskim temperaturama kada
su u pitanju toplotno osetljivi materijali.
Suenje suspenzija u fontanskofluidizovanom sloju sa centralnom cevi se moe vriti uz
zadravanje svih pozitivnih karakteristika fontanskog sloja, uz dodatak centralne cevi u osi
kolone, na odreenom rastojanju od dna kolone i uvoenjem nezavisnog toka vazduha na dnu
sloja (anularnog toka), kao to je prikazano na slici 8.28.
Proces suenja suspenzija se i u njemu odvija po istom mehanizmu kao i u fontanskom sloju,
ali kako se suenje odvija u tankom filmu (~3 510
-6
m) na esticama inertnog punjenja to je
dodirna povrina za prenos toplote i mase veoma velika, a toplotni kapacitet inertnih estica u
maloj zapremini ini ureaj znatno efikasnijim u poreenju sa drugim

Slika 8.27 ema
fontanskog sloja
Suara sa raspravanjem istog kapaciteta ima
preko 20 puta veu zapreminu, to znatno poveava
investicione trokove pri gradnji ovakvih sistema. U
suari sa fontanskofluidizovanim slojem se moe
odvijati proces suenja i pri relativno niskim
temperaturama to omoguava suenje temperaturno
osetljivih materijala, uz zadravanje njihovih funkcio-
nalnih, nutritivnih ili aromatskih karakteristika. Tako
je mogue dobiti prah temperature 30C sa ulaznom
temperaturom vazduha od 100C i temperaturom
sloja od 60C, pri izlaznom sadraju vlage od 5%, to
se postie relativno kratkim vremenom boravka
materijala u suari i efikasnim korienjem toplote sa-
mo na isparavanje tenosti a ne i na zagrevanje pro-
dukta. Tako se vreme boravka materijala u suari kre-
e od nekoliko sekundi do 1 do 2 min. Znaaj kratkog
vremena boravka materijala u sloju se ogleda u nemo-
gunosti denaturacije proizvoda duim izlaganjem na
povienoj temperaturi.
Slika 8.28 Suenje na tan-
kom filmu u fontansko
fluidizovanom sloju sa
inertnim punjenjem

Poreenjem promene rastvorljivosti proteina, kao jedne od osnovnih mera kvaliteta dobije-
nog prakastog proizvoda, suenih u razliitim tipovima suara, utvreno je da je, rastvorljivost
proizvoda dobijenih u pokretnom sloju sa kratkim vremenom boravka u suari, daleko vea u od-
nosu na suenje u tavama ili valjkastim suarama. Takoe ispitivanja i u odnosu na suaru sa ras-
pravanjem, pokazuju veu rastvorljivost proteina dobijenih u suari sa fontanskim slojem.
Osnovne prednosti suare sa fontanskim slojem su fleksibilnost u pogledu kapaciteta, laka
regulacija, jednostavna manipulacija i relativno nia cena instaliranja i eksploatacije. Nedostatak
ovog tipa suare je u tome to se u njoj ne mogu suiti lepljive suspenzije.
Na slici 8.29 prikazana je fontanskofluidizovana suara sa centralnom cevi, sledeih karak-
teristika: centralni deo suare ini kolona prenika 250 mm, visine 1,5 m, koja na dnu ima perfori-
rano konino dno ugla 45 C. U osi kolone postavljena je cev prenika 65 mm i promenljive dui-
ne, od 600 do 900 mm, sa mogunou da se menja aksijalno rastojanje poetka cevi od dna kolo-
ne. Dovod vazduha za obrazovanje fontanskofluidizovanog sloja je izveden preko mlaznog i anu-
larnog prikljuka. Mlazni prikljuak je postavljen osno na dnu kolone, dok je anularni prikljuak
postavljen bono na dnu kolone u zoni ispod perforiranog konusa.

Slika 8.29 Suara sa fontansko fluidizovanim slojem
Na izlazu iz kolone nalazi se visokoefikasan ciklon za sakupljanje praha prilikom suenja
suspenzija i rastvora. Suspenzija se dovodi u kolonu setovima dvofluidnih mlaznica koje su pos-
tavljene iznad vrha anulusa. Termin dvofluidna mlaznica se odnosi na konstrukciju mlaznice ko-
jom se jednim tokom dovodi tena faza, da bi aksijalnim tokom komprimovanog vazduha bila ras-
prena na izlazu iz mlaznice. Maksimalni kapaciteti koji se mogu postii na ovakvoj jedinici su do
10 dm
3
/h isparene vode, to uobiajeno za bioloke suspenzije iznosi 1,5 do 2,0 kg/h prakastog
proizvoda. Ovim sistemom uspeno je suena lepeza razliitih proizvoda biotehnologije (kvasac,
mleko, krvna plazma...).
8.7. LIOFILIZACIJA
Kod sublimacionih suara (liofilizacija), proces se odvija tako to se vlaan materijal
zamrzne na 15 do 50 C, a zatim se kristali leda sublimiu pri blagom zagrevanju u visokom
vakuumu. Prednosti ovog metoda su:
dobra rekonstitucija dehidratisanih proizvoda,
produena stabilnost proizvoda,
uklanjanje vode iz proizvoda bez prekomernog zagrevanja i
brzo i dobro rastvaranje pri rekonstituciji proizvoda (ponovno kvaenje).
Njegovi nedostaci su:
relativno mali kapacitet,
duina procesa i
investicioni i operativni trokovi.
Liofilizacija je stabilizirajui proces u kojem se supstanca prvo zamrzava, a onda se smanjuje
koliina rastvaraa (najee vode), sublimacijom (primarno suenje) i desorpcijom (sekundarno
suenje), do vrednosti koja vie ne podrava bioloku aktivnost ili hemijske reakcije. Postupak
liofilizacije se odvija u tri faze.
Prva faza zamrzavanje. Cilj ove faze je zamrzavanje proizvoda, tako da aktivna kompo-
nenta ostane nepromenjena. Rastvara kristalie i formiranjem kristala rastvorena supstanca se
potiskuje u prostor izmeu kristala intersticijalno podruje. Zamrzavanjem se, dakle, odvaja ras-
tvara od rastvorene supstance. Brzina hlaenja utie na strukturu zamrznutog matriksa. Ako se
voda zamrzava brzo, kristali leda su mali, to dovodi do porozne strukture proizvoda sa visokim
otporom prema protoku vodene pare, ime se produava vreme primarnog suenja. Ako je zamr-
zavanje sporo, ledeni kristali rastu od povrine koja se hladi i vei su. Zamrzavanje se obino
zavrava na eutektikoj temperaturi suspenzije za liofilizaciju. Eutektika temperatura je taka na
faznom dijagramu u kojoj se temperatura sistema ili koncentracija rastvora ne moe promeniti bez
promene broja prisutnih faza. Zamrzavanje je zavreno kada je rastvorena supstanca u vrstom
stanju i kada je pokretljivost vode u intersticijalnom podruiju jednaka nuli. Voda koja je neop-
hodna za odravanje stabilnosti finalnog proizvoda (posebno proteina ili hidrata), je vezana voda,
koja ne uestvuje u zamrzavanju.
Druga faza primarno suenje. Primarno suenje je druga faza liofilizacije tokom koje led,
koji je formiran u fazi zamrzavanja, sublimira. U literaturi se oznaava i kao vakuum suenje ili
kriosuenje. Sublimacijom leda voda se najveim delom uklanja, a zaostaje rastvorena supstanca.
Ukoliko se sublimacija odvija na atmosferskom pritisku, proces je spor, jer molekuli gasa
pronalaze put kroz atmosferske gasove koji bombarduju povrinu leda. Molekuli vode naputaju
povrinu leda difuzijom. Sublimacija se moe ubrzati smanjenjem pritiska iznad povrine leda, ka-
da se materijal ubaci u komoru pod vakuumom, poto su prethodno gasovi ve uklonjeni pomou
vakuuma. Kada pritisak u komori postane manji od pritiska pare, definisanog temperaturom leda,
brzina sublimacije znaajno raste, a vodena para se uklanja putem kondenzacije.
Tok ove faze u velikoj meri odreuje izgled liofilizata (tzv. kolaa), koji je porozne struk-
ture nastale suenjem intersticijalnih konstituenata. Izgled "kolaa" je rezultat procesa primarnog
suenja u kome je temperatura rastvorenih supstanci dovoljno niska, tako da nema znaajnih koli-
ina mobilne vode. Ukoliko zaostane mobilna voda, rastvorena supstanca se ugiba i "kola" se
kompletno topi. Dobar izgled kolaa ukazuje na dobro ouvanu poroznu strukturu, neprome-
njene fizike osobine i ouvanje aktivnih komponentu, nakon rekonstitucije.
Trea faza sekundarno suenje. Tokom tree faze liofilizacije, temperatura raste, da bi sa-
draj vode dostigao optimalnu vrednost, koja garantuje stabilnost proizvoda. Duina ove faze i fi-
nalna rezidualna vlaga zavise od vrste proizvoda koji se liofilizuje. Proteini i peptidi zahtevaju ve-
i procenat vlage jer se time uva njihova sekundarna i tercijarna struktura. U tim sluajevima
paljivo se kontrolie procenat rezidualne vlage u proteinskom proizvodu. Ukoliko se liofilizuju
bakterijske elije, postavlja se zahtev da u finalnom proizvodu ne bude vie pd 1% rezidualne
vlage.
Faktori koji utiu na uspenost liofilizacije su:
priprema suspenzije za liofilizaciju,
voenje postupka liofilizacije i
uslovi uvanja liofilizovanog kolaa.
Priprema suspenzije za liofilizaciju. Suspenzija za liofilizaciju je smea aktivne komponen-
te, inertne komponente i krioprotektanata. Ona se, neposredno po pripremanju, liofilizuje. Postu-
pak liofilizacije treba da ouva specifinu aktivnost aktivne komponente, koja moe biti hemijske
ili bioloke prirode. U farmaceutskoj industriji, aktivna komponenta je definisana potencom, a u
dijagnostici svojom reaktivnou. Aktivna komponenta u proizvodnji starter kultura za mlenu in-
dustriju izraava se preko vitalnosti elija mikroorganizama. Inertne komponente su vezivna sred-
stva koja obezbeuju stabilnu tenu sredinu u suspenziji za liofilizaciju, a istovremeno mogu da
imaju i ulogu krioprotektanata. Krioprotektanti su jedinjenja koja tite aktivnu komponentu tokom
zamrzavanja, time to tite elijske membrane od ivica kristala leda. U tu svrhu se najee koriste
saharoza, glukoza, dekstran, trehaloza, natrijumglutamat, glicerol, adonitol, pepton, konjski serum,
vitamini B kompleksa, natrijumacetat itd. Izbor krioprotektanta zavisi od njegove efikasnosti i
ekonomske isplativosti u okvirima date proizvodnje i opreme.
Suspenzija za liofilizaciju predstavlja izbalansiranu smeu navedenih komponenti. Kao pri-
mer mogu da poslue sledee smee:
kombinacija 10% obranog mleka, 5% glicerola i 0,1%
3
CaCO daje 85,9% preivljavanja
kombinacija 10% obranog mleka, 5% saharoze daje 67,4% preivljavanja.
Optimalni sadraj suve mase u formulaciji suspenzije za liofilizaciju je obino do 20%. Ni-
zak sadraj suve mase u formulaciji moe dovesti do pucanja kolaa tokom suenja, a visok sadr-
aj suve mase, preko 20%, moe biti prepreka izdvajanju vode iz kolaa tokom sekundarnog su-
enja.
Izvoenje postupka liofilizacije. Oprema za liofilizaciju moe biti manjeg ili veeg obima.
Parametri procesa mogu se kontrolisati runo ili automatski. Pored osnovnih funkcija (hlaenje,
zagrevanje i kontrola vakuuma), u modernoj opremi inkorporirani su sistemi za ienje i steriliza-
ciju na licu mesta (CIP, clean in place, i SIP, sterilize in place) i kompjutersko praenje procesa.
Uslovi uvanja liofilizovanog kolaa. Kiseonik, vlaga i svetlost su tetni po suene koncen-
trovane kulture i zato se one pakuju pod vakuumom ili pod suvim inertnim gasom, a uvaju na
temperaturi od 4 do 8 C (temperatura friidera). Liofilizovani Lactobacillus acidophilus, uvan na
4 C, posle godinu dana pokazuje neznatno smanjenje broja ivih bakterija, a uvan na 22 C, u
toku prva dva meseca pokazuje nagli pad broja ivih bakterija. uvanjem na sobnoj temperaturi,
dolazi do breg pada vitalnosti i propadanja kulture.
8.8. MLEVENJE
Proizvodi biotehnolokih procesa su obino temperaturno osetljivi, pa se, radi granulometrij-
skog ujednaavanja proizvoda, najee primenjuju kuglini mlinovi. Oni rade na principu rotira-
nja cilindra u kome se nalaze kugle zajedno sa materijalom koji se melje (slika 8.30). Pri okretanju
cilindra sa odreenim brojem obrtaja, koji zavisi od konstrukcije mlina i materijala koji se melje
(1 do 3 obrtaja/s), i neprekidnom kotrljanju kugli unutar cilindra zajedno sa materijalom dolazi do
njegovog sitnjenja.

Slika 8.30 Kuglini mlin cilindrinog oblika
8.9. UMEAVANJE PRAKASTIH PROIZVODA
Meanje prakastih proizvoda se izvodi u tzv. V meau (slika 8.31) ili u kocki koja rotira
(slika 8.32), pri relativno malom broju obrtaja (15 do 20 obrtaja/min). Najbolji efekti se postiu
tako to se pri okretanju suda sa prahom kotrlja sloj preko sloja. Time je mogue postii veoma
kvalitetno meanje dva prakasta proizvoda sa razlikom u redu veliine koncentracije u smei.

Slika 8.31 ematski
prikaz V meaa

Slika 8.32 ematski
prikaz meaa u
obliku kocke

377
9. RAZVOJ BIOPROCESA
9.1. POVEANJE RAZMERA BIOPROCESA
Pod poveanjem razmera bioreaktora
1
podrazumeva se poveanje veliine bioreaktora od la-
boratorijskog, preko poluindustrijskog, do industrijskog nivoa. Poveanje razmera bioreaktora je
jedan od najznaajnijih problema biohemijskog inenjerstva. Logino je postaviti pitanje: zato se
poveanje razmera bioreaktora pojavljuje kao problem u biohemijskom inenjerstvu. Ili, drugim
reima, zato se jednostavno ne napravi industrijski bioreaktor, geometrijski slian laboratorij-
skom bioreaktoru, s jednakom specifinom snagom meanja, brzinom obrtanja mealice ili speci-
finom protokom vazduha. Odgovor na ova pitanja lei u injenici da svi problemi vezani za po-
veanje razmera bioreaktora proizilaze iz zavisnosti procesnih parametara od veliine bioreaktora.
Za rad bioreaktora bitne su tri grupe fenomena:
termodinamiki (oslobaanje toplote, prenos toplote),
kinetiki (bioprocesni) i
transportni (prenosi koliine kretanja, mase i energije).
Termodinamike osobine, kao to je, na primer, rastvorljivost kiseonika, ne zavise od velii-
ne bioreaktora, ali zavise od sastava hranljive podloge i temperature. Rast mikroorganizama i bio-
sinteza proizvoda, takoe, ne zavise od veliine bioreaktora ve od lokalnih okolnih uslova (sastav
hranljive podloge, pH i temperatura). Fenomeni prenosa su veoma zavisni od veliine bioreaktora.
Rastvoreni kiseonik i drugi supstrati troe se neprekidno zbog metabolike aktivnosti elija bioka-
talizatora pa oni moraju stalno da se obezbeuju prenosom mase. Pored toga, na biokatalizator
uvek deluju smicajne sile koje su, takoe, vrsta fenomena prenosa (prenos koliine kretanja), koje
mogu "otetiti" elije biolokih katalizatora ili uticati na formiranje aglomerata (na primer, peleta).
U malom laboratorijskom bioreaktoru gradijenti koncentracije su mali, odnosno uslovi meanja su
bliski idealnom meanju, a smicajne sile relativno slabe. U velikom industrijskom bioreaktoru
mogu postojati veliki gradijenti koncentracije i pritiska, a smicajne sile su mnogo jae nego u ma-
lom bioreaktoru. Prema tome, problem poveanja razmera bioreaktora postoji jedino zbog zavis-
nosti fenomena prenosa od veliine bioreaktora.
Uticaj fenomena prenosa na ponaanje biolokih katalizatora u bioreaktorima razliite velii-
ne je veoma sloen i esto nepredvidljiv. Znaaj fenomena prenosa procenjuje se na osnovu nji-
hovih vremenskih konstanti.

1
Eng. scale up
Fenomeni prenosa u bioreaktorima odvijaju se konvektivnim (vrtlonim) ili difuzionim
(molekulskim) mehanizmom. Vremenska konstanta konvektivnog prenosa data je izrazom:

k
L
L
u
= (9.1)
gde je:
k
vremenska konstanta konvektivnog procesa, L karakteristina dimenzija (prenik
suda) i u
L
brzina strujanja tenosti.
Brzina strujanja tenosti mora da se povea proporcionalno sa poveanjem veliine
bioreaktora, da bi vremenska konstanta konvektivnog mehanizma ostala konstantna pri poveanju
razmera bioreaktora. U sluaju bioreaktora sa meanjem, gde je
L i
u N L , ovo praktino znai da
brzina obrtanja mealice
i
N treba da bude konstantna na svim nivoima. Ovo, meutim, ima za
posledicu znaajno poveanje specifine snage meanja, to je nepovoljno, poto vai zavisnost:

3 2
3 L i
P
N L
L
(9.2)
gde je:
i
N broj obrtaja mealice, a

2
L
P
L
V
(9.3)
Vremenska konstanta za difuzioni prenos iznosi:

2
d
L
L
D
= (9.4)
gde je:
d
vremenska konstanta za difuzioni prenos i
L
D koeficijent molekulske difuzije.
Ako difuzija limitira bioproces, poveanje veliine bioreaktora znaajno se odraava na vre-
mensku konstantu. Poto koeficijent molekulske difuzije ne zavisi od veliine bioreaktora, to je:

2
d
L (9.5)
Jednaine (9.1) i (9.5) pokazuju da se vremenske konstante transporta znaajno poveavaju sa
poveanjem veliine bioreaktora, dok je vremenska konstanta mikrobiolokog procesa,
definisana sledeom jednainom:

c
c
r
= (9.6)
gde je: c koncentracija i r brzina reakcije, koja se moe smatrati nezavisnom od veliine bio-
reaktora. U velikim industrijskim bioreaktorima je ili
c k d
< .
Uticaj fenomena prenosa na funkcionisanje bioreaktora raste sa poveanjem veliine bio-
reaktora, jer se vremenska konstanta transporta poveava sa poveanjem veliine bioreaktora.
Sa konvektivnim i difuzionim prenosom povezani su direktno sledei fenomeni:
smicanje,
9. RAZVOJ BIOPROCESA 379
meanje (vreme meanja
m
t ),
prenos mase (
L
k a ),
prenos toplote i
makrokinetika (ako brzina procesa zavisi od kinetike i difuzije).
Ovi fenomeni su, zbog toga, podloni promenama pri poveanju veliine bioreaktora. Poto
uslovi meanja utiu na lokalne okolne uslove, od kojih zavisi rast mikroorganizama i biosinteza
proizvoda, oekuje se da e se i "prividno" kinetiko ponaanje mikroorganizama menjati s pove-
anjem veliine bioreaktora.
9.1.1. Metodi poveanja razmera bioreaktora
Proizvodni kapacitet biotehnolokog postupka moe se, u principu, poveati na dva naina:
poveanjem broja identinih bioreaktora ili
poveanjem zapremine bioreaktora.
Primena vie identinih bioreaktora je najsigurniji nain poveanja kapaciteta proizvodnje. U
identinim bioreaktorima oekuju se identini trasportni i kinetiki fenomeni, pa i identini
rezultati procesa. Na ovaj nain izbegavaju se sve neizvesnosti koje prate proces poveanja razme-
ra bioreaktora, a nepotrebno je i poluindustrijsko postrojenje. Pored toga, postrojenje sa vie iden-
tinih bioreaktora je fleksibilnije sa aspekta njegove primene za istovremeno dobijanje razliitih
proizvoda.
Zbog neizvesnosti procesa poveanja razmera bioreaktora obino se pre projektovanja indus-
trijskog bioreaktora obavljaju ispitivanja na poluindustrijskom postrojenju, koje je po kapacitetu
izmeu laboratorijskog i industrijskog. Na ovaj nain proverava se uticaj transportnih fenomena
na kinetiko ponaanje i "oteenje" biolokog katalizatora. Upotrebom poluindustrijskog bioreak-
tora smanjuje se rizik od neuspenog poveanja razmera bioraktora. Odravanje konstantnim tem-
perature, pH ili koncentracije supstrata (naroito rastvorenog kiseonika) uproava se postupak
poveanja veliine bioreaktora.
Za poveanje razmera bioreaktora primenjuje se najee neki od sledeih metoda:
fundamentalni metod,
semifundamentalni metod,
dimenziona analiza i teorija slinosti,
iskustveni metod i
metod "probaj i grei".
Fundamentalni metod. Ovaj metod je najsloeniji jer se zasniva na predstavljanju zbivanja u
bioreaktoru matematikom modelom koji ine jednaine bilansa koliine kretanja, toplote i mase.
Sloenost modela uslovljena je matematikim i hemijskoinenjerskim razlozima. Model se
uproava pretpostavkom o izotermnom voenju procesa. Sem u sluaju jednostavnih i dobro de-
finisanih uslova strujanja, nemogue je reiti jednaine bilansa koliine kretanja. Zbog toga je pri-
mena ovod metoda, na dananjem stupnju razvoja nauke, ograniena na vrlo jednostavne sisteme,
na primer, sa laminarnim strujanjem ili bez strujanja.
Semifundamentalni metod. Pored iskustvenog metoda, semifundamentalni metod se, vero-
vatno, najee koristi u praksi. Osnovna odlika ovog metoda je primena jednostavnih modela
strujanja, kao to su: model idealnog meanja, model proticanja sa idealnim meanjem, model
idealnog klipnog strujanja i disperzioni model. Obino se pretpostavljeni model strujanja pro-
verava eksperimentalno ispitivanjem raspodele vremena zadravanja. Primenom ovih modela
strujanja izbegavaju se problemi vezani za primenu i reavanje jednaina bilansa koliine kretanja.
Model idealnog meanja se najee primenjuje u sluaju bioreaktora sa meanjem. Provere
modela strujanja izvrene su do sada u manjim bioreaktorima (10 100 dm
3
). Prenos modela
strujanja, koji je utvren u malom bioreaktoru, na veliki industrijski bioreaktor povezan je sa iz-
vesnim rizikom zbog nedostatka pouzdanih eksperimentalnih podataka o strujanju u velikim su-
dovima.
Dimeniona analiza i teorija slinosti. Dimenziona analiza i teorija slinosti omoguuju da se
do zadovoljavajuih reenja doe u sluajevima kada se ne znaju ili samo delimino znaju zavis-
nosti izmeu faktora koji utiu na odreenu pojavu. Dimenziona analiza je algebarski metod, koji
se zasniva na svoenju svih relevantnih faktora na osnovne dimenzije. Teorija slinosti zasniva se
na optem principu prirode da se pod slinim uslovima moraju javiti sline posledice. U oba slua-
ja, kao rezultat matematikog postupka, dobijaju se kriterijalne jednaine koje povezuju bezdi-
menzione grupe faktora (kriterijumi slinosti). Fiziki smisao ovih bezdimenzionih grupa je, u
stvari, odnos izmeu mehanizama transporta.
Pri poveanju razmera bioreaktora bezdimenzione grupe dre se konstantnim na svim nivo-
ima. S obzirom na fiziko znaenje bezdimenzionih grupa njihova nepromenljivost obezbeuje da
se relativan znaaj mehanizama transporta ne menja sa poveanjem razmera bioreaktora. Osnovni
preduslov primene ovih metoda je geometrijska slinost izmeu bioreaktora razliite veliine.
Ovaj postupak poveanja razmera bioreaktora je veoma koristan, iako ima nekoliko nedosta-
taka. Sve bezdimenzione grupe esto nije mogue drati nepromenjenim na svim nivoima. U tom
sluaju, moraju se odrediti najvanije grupe uz zanemarivanje ostalih.
Primena kriterijalnih jednaina ponekad vodi nerealnim rezultatima, kao to je prevelika sna-
ga meanja ili brzina obrtanja mealice. Ovo se deava kad se kriterijalna jednaina primenjuje u
oblasti u kojoj njena vanost nije eksperimentalno verifikovana. Neki faktori su ponekad nezavisni
od veliine bioreaktora i procesnih uslova, kao na primer, veliina gasnih mehura u koalescentnim
tenostima.
Iskustveni metod. Ovaj metod zasniva se na odravanju jednog od sledeih kriterijuma ne-
promenjenim nezavisno od veliine bioreaktora:
zapreminski koeficijent prenosa mase,
L
k a ,
specifina snaga meanja,
L
P V ,
periferna brzina obrtanja mealice,
i
Nd ,
koncentracija rastvorenog kiseonika i
vreme meanja
m
t .
Do ovih kriterijuma dolo se iskustveno, pa otuda i naziv metoda. Od navedenih kriterijuma,
za poveanje veliine bioreaktora s meanjem, u Evropi najee se primenjuju prva dva (u oko
30% sluajeva) dok se sledea dva primenjuju u neto manjem broju sluajeva (oko 20%). Ovi
kriterijumi vezani su sa prenosom mase kiseonika: koncentracija rastvorenog kiseonika zavisi od
brzine prenosa mase kiseonika, koji zavisi od zapreminskog koeficijenta prenosa mase kiseonika
na iju vrednost utie specifina snaga meanja, koja je zavisna od periferne brzine obrtanja mea-
lice (ako je vea od 3 m/s).
Primena iskustvenih kriterijuma za poveanje razmera bioreaktora zasniva se na zavisnosti
izmeu eljenog rezultata mikrobiolokog procesa, na primer, prinosa proizvoda, i izabranog kri-
terijuma. Ova zavisnost mora biti verifikovana eksperimentalno u najmanje dva, a najee u ve-
em broju, geometrijski slinih bioreaktora razliitih veliina. Postupak primene iskustvenog me-
toda ilustrovan je na slici 9.1. eljeni rezultat bioprocesa ne zavisi od izabranog kriterijuma ako je
on vei od odreene kritine vrednosti nezavisno od veliine bioreaktora (ravan deo krive). Ovo
znai da svi drugi faktori, ukljuujui i vee vrednosti izabranog kriterijuma iznad kritine, imaju
zanemarljiv uticaj na eljeni rezultat. Prema tome, poveanje bioreaktora moe se izvriti uz odr-
avanje izabranog kriterijuma konstantnim i blizu kritine vrednosti (da bi se smanjili trokovi
rada).

Slika 9.1 Uticaj brzine prenosa mase kiseonika na prinos biomase kvasca: x-
Erlenmajer tikvica (190 cm
3
); o laboratorijski bioreaktor (19 dm
3
): 600 min
-1
,
800 min
-1
; poluindustrijski bioreaktor (265 dm
3
): s meanjem (550 min
-1
) i
bez meanja,; + industrijski bioreaktor (114 m
3
)
Na osnovu izabranog kriterijuma za poveanje razmera i faktora poveanja veliine bioreak-
tora mogu se izraunati najvanije procesne promenljive (brzina obrtanja, snaga meanja i sl.) u
veem bioreaktoru. Primena razliitih kriterijuma za poveanje razmera bioreaktora ima za
posledicu razliite procesne uslove u veem bioreaktoru. Ovo je ilustrovano primerom u tabeli 9.1.
Tabela 9.1 Posledice primene razliitih kriterijuma za poveanje razmera bioreaktora
Laboratorijski
bioreaktor
Industrijski bioreaktor
10 m
3

Kriterijum za
poveanje
razmera
10 dm
3

L
P V N
i
Nd Re
i

L
P V
1 1 0,22 2,15 21,5
N 1 10
2
1 10 10
2

i
Nd
1 0,1 0,1 1 10
Re
i

1 10
-4
10
-2
0,1 1

Primena iskustvenog metoda bie detaljnije objanjena na primeru bioreaktora s meanjem (s
jednom standardnom turbinskom mealicom s ravnim lopaticama).
a) Odrava se konstantnim zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika. Odravanje
zapreminskog koeficijenta prenosa mase kiseonika konstantnim u cilju poveanja veliine bio-
reaktora ima za cilj odravanje brzine prenosa mase kiseonika konstantnom na razliitim nivoima.
Ovo je, meutim, mogue samo ako je pogonska sila prenosa mase, takoe, konstantna na svim
nivoima.
Tabela 9.2 Posledice poveanja veliine bioreaktora uz odravanje zapreminskog
koeficijenta prenosa mase kiseonika konstantnim
Laboratorijski bioreaktor
75 dm
3

Industrijski bioreaktor
10 m
3
Kriterijum
I II I II
L t
H d
1 1 1 2,8
L
P V
1 1 >1 1
vvm 1 1 0,2 0,1
G
u
0,1 0,5 0,1 0,1
L
k a
1 1 1 1

Tabela 9.2 prikazuje primer poveanja veliine bioreaktora uz odravanje zapreminskog koe-
ficijenta prenosa mase kiseonika (
L
k a ) konstantnim na razliitim nivoima. Moe se videti da nije
mogue odravati specifian protok vazduha nepromenjenim, poto e se povrinska brzina gasa
G
u poveavati sa poveanjem veliine bioreaktora. U nekim sluajevima, pri dovoljno velikoj po-
vrinskoj brzini gasa, moe doi do "plavljenja" mealice. Zapreminski koeficijent prenosa mase
kiseonika se moe odrati nepromenjenim u veem bioreaktoru pri istom specifinom protoku ga-
sa kao u manjem bioreaktoru ili poveanjem specifine snage meanja ili promenom geometrije
bioreaktora.
Odravanje zapreminskog koeficijenta prenosa mase konstantnim na razliitim nivoima mo-
e imati i negativne efekte, kao to su: "oteenje" mikroorganizama u turbulentnim uslovima me-
anja ili koalescencija mehurova u bioreaktorima bez mehanikog meanja pri velikim protocima
gasa. Pored toga, zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika nije uvek konstantan u toku
fermentacije. Tako, na primer, u sluaju jako viskoznih hranljivih podloga ili nastajanja povrinski
aktivnih materija uoene su velike varijacije u vrednosti zapreminskog koeficijenta prenosa mase
kiseonika. U ovim sluajevima, vei uspeh u poveanju razmera bioreaktora postie se ako se kao
kriterijum usvoji brzina potronje kiseonika. Potrebna brzina prenosa mase kiseonika u veem bio-
reaktoru postie se promenom uslova meanja ili aeracije u toku bioprocesa. Ovaj pristup omo-
guava ak da razliiti bioreaktori ne moraju da budu geometrijski slini.
b) Odrava se konstantnom specifina snaga meanja. Nepromenljivost specifine snage
meanja u geometrijski slinim bioreaktorima koristi se vrlo esto kao kriterijum za poveanje
razmera bioreaktora. Konstantnost specifine snage meanja vodi slinim vrednostima zap-
reminskog koeficijenta prenosa mase kiseonika u razliitim bioreaktorima. Na osnovu iskustva
preporuuje se da vrednost specifine snage meanja bude 1,7 kW/m
3
. Specifina snaga meanja
"istih" tenosti u bioreaktorima koji se koriste u fermentacionoj industriji evropskih zemalja sma-
njuje se sa poveanjem zapremine bioreaktora, tako da vai:

0,5
L
L
P
V
V

(9.7)
Ako su specifine snage meanja jednake u dva bioreaktora razliitih veliina, onda je:

1 2
G G
L L
P P
V V

=

(9.8)
gde se indeksi 1 i 2 odnose na mali i veliki bioreaktor. Snaga meanja disperzije gas tenost,
saglasno MichelMiller-ovoj korelaciji je:

0,45
3
0
0,56
i i
G
G
P N d
P
Q

(9.9)
Poto je snaga meanja "iste" tenosti u turbulentnim uslovima meanja
3 5
0 i i
P N d , to je
snaga meanja disperzije:

1,8 3,6
0,252
i i
G
G
N d
P
Q
(9.10)
Brzina obrtanja mealice u veem bioreaktoru moe se izraunati kombinovanjem jednaina
(9.9) i (9.10)

2 0,14
5 9
,1 ,2
2
2 1
1 ,2 ,1
i G
i i
i G
d Q
V
N N
V d Q

=

(9.11)
Brzina obrtanja mealice zavisie ne samo od faktora poveanja veliine bioreaktora i
mealice, ve i od izabranog kriterijuma za poveanje intenziteta aeracije.
Poveanje veliine bioreaktora uz odravanje specifine snage meanja nepromenjenom, ima
kao negativnu posledicu znaajno poveanje vremena meanja i periferijske brzine obrtanja
mealice, kao to se moe videti u tabeli 9.1. Ovo znai da je meanje slabije, a sile smicanja
intenzivnije u veem bioreaktoru.
c) Odrava se konstantnom periferna brzina. Periferna brzina obrtanja mealice utie na sile
smicanja u bioreaktoru, a naroito u zoni oko impelera. Ovaj uticaj ne sme se zanemariti ako je
mikroorganizam osetljiv na smicanje. Dodatni problem je to promena sila smicanja s poveanjem
veliine bioreaktora nije najjasnija. Smicanje moe imati i negativne (na primer, "oteenje"
mikroorganizma) i pozitivne (na primer, smanjenje veliine micelijskih estica) efekte.
U turbulentnim uslovima meanja napon smicanja je proporcionalan perifernoj brzini
obrtanja mealice:
( )
2
L i i
N d (9.12)
Zbog toga se periferna brzina obrtanja koristi kao kriterijum za poveanje razmera bioreak-
tora. Na osnovu stanja u evropskoj fermentacionoj industriji moe se zakljuiti da je ovaj krite-
rijum dosledno potovan (slika 9.2). Nezavisno od veliine bioreaktora i vrste mikroorganizama
(tj. reolokih osobina tenosti), periferna brzina obrtanja mealice je konstantna:
i i
N d =56 m/s.
Slika 9.2 Zavisnost izmeu
periferijske brzine mealice i
zapremine bioreaktora
Metod probe i greke. Metod probe i greke se najdue koristio u svrhe poveanja razmera
bioreaktora. Danas se ovaj metod ne koristi zbog velikog rizika od neuspeha koji ima za posledicu
velike trokove.
9.1.2. Promena inteziteta aeracije poveanjem razmera bioreaktora
Pri poveanju razmera bioreaktora posebno se postavlja pitanje kako menjati intenzitet aera-
cije. Opte prihvaena pravila su:
1) konstantan specifian protok vazduha ( ) . vvm const = ,
2) konstantna povrinska brzina vazduha ( ) .
G
u const = i
3) konstantan aeracioni broj
3
.
G
a
i i
Q
N const
N d

= =

.
Posledice primene ovih kriterijuma vide se u tabeli 9.3. Protok gasa u velikom bioreaktoru
poveava se nezavisno od primenjenog kriterijuma. Primena nepromenljivosti specifinog protoka
vazduha obino nije uspena. Prednost se daje konstantnoj povrinskoj brzini gasa jer onda, na
primer, zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika zavisi samo od specifine snage meanja.
Tabela 9.3 Posledice primene razliitih kriterijuma za poveanje intenziteta aeracije
Kriterijum
,2
,1
G
G
u
u

,2
,1
G
G
Q
Q

vvm
,2 ,1 i i
d d
( )
3
,2 ,1 i i
d d
G
u
1
( )
2
,2 ,1 i i
d d
3
G i
Q Nd
( )
1 3
,2 ,1 i i
d d

( )
7 3
,2 ,1 i i
d d
9.1.3. Ogranienja odravanja geometrijske slinosti
Obino se pri poveanju veliine bioreaktora izmeu bioreaktora razliite veliine odrava
geometrijska slinost, koja znai linearno poveanje svih dimenzija suda i mealice. Odravanje
geometrijske slinosti povlai znaajna ogranienja, kao to su, na primer:
1) Veina literaturnih korelacija zavise od veliine bioreaktora. Ove korealacije su
najee nepouzdane.
2) Fizike osobine fermentacione tenosti (viskozitet, povrinski napon i dr.) menjaju
se u toku fermentacije, a ove promene su razliite u bioreaktorima razliitih veliina.
3) Povrinska brzina gasa u velikom bioreaktoru moe biti i za red veliine vea od one
u malom bioreaktoru, iako je specifian protok gasa u velikom bioreaktoru manji ne-
go u malom bioreaktoru. Ovo moe imati posledice na sadraj gasa, stvaranje pene,
brzinu prenosa mase kiseonika itd.
4) Gotovo je nemogue odravati nepromenjenim uticaje, na primer, razmenjivaa
toplote ili instrumenata ugraenih u bioreaktoru, na razliitim nivoima.
5) Promena povrinske aeracije s poveanjem veliine bioreaktora je od praktinog
znaaja. Intenzitet mehanikog uvlaenja gasa kroz slobodnu povrinu tenosti zavi-
si od specifine snage meanja i povrinske brzine gasa:

2,5
15 1,5
2, 75 10
G
S G
L
P
u
V

=

(9.14)
gde je:
S
odnos izmeu protoka gasa kroz slobodnu povrinu tenosti i protoka vazduha kroz
mlaznicu. Promena intenziteta povrinske aeracije sa poveanjem veliine bioreaktora zavisi od
izabranog kriterijuma za poveanje razmera bioreaktora. Ako se pri poveanju veliine bioreak-
tora specifina snaga meanja i povrinska brzina gasa odravaju konstantnim, onda e intenzitet
povrinske aeracije ostati konstantan, ali se protok usisanog gasa po jedinici zapremine tenosti
smanjuje. Ako se, pak, specifian protok gasa kroz mlaznicu odrava konstantnim, onda se i inten-
zitet aeracije i protok usisanog gasa po jedinici zapremine tenosti smanjuju sa poveanjem velii-
ne bioreaktora.
U mnogim sluajevima je nepraktino ili nerazumno odravati geometrijsku slinost bioreak-
tora. Odstupanje od geometrijske slinosti omoguava veu fleksibilnost u projektovanju bioreak-
tora. Tako, na primer, poveanje veliine bioreaktora bez odravanja geometrijske slinosti omo-
guava da se i zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika i napon smicanja odravaju kon-
stantnim u bioreaktorima razliite veliine, to nije mogue ako su bioreaktori geometrijski slini.
ak i u sluaju kad se poveanje veliine bioreaktora vri bez odravanja geometrijske slinosti,
ostaje problem koji stvaraju promenljive fizike osobine tokom bioprocesa.
Najpouzdaniji nain poveanja razmera bioreaktora je na osnovu eksperimentalnih ispitiva-
nja u postojeim bioreaktorima. Ovo je obino preskupo i esto neizvodljivo. Drugi pouzdan pris-
tup je zasnovan na postojeim podacima dobijenim u bioreaktorima u kojima su izvoeni slini
bioprocesi.
9.2. MODELOVANJE BIOPROCESA
Odavno su injeni pokuaji da se bioprocesi opiu matematiki. Tek nedavno su, zahvaljuju-
i sakupljenim neophodnim znanjima o biohemijskim reakcijama u ivoj eliji, mernim instru-
mentima i bioreaktorima, kao i razvijenom matematikom aparatu i raunarskoj opremi i progra-
mima, uinjeni napori doveli do uspenog modelovanja mikrobiolokih procesa. Razvijeni mate-
matiki modeli su se pokazali vrlo praktinim i korisnim za razliite aspekte biohemijskog ine-
njerstva, kao to su: poveanje razmera, kontrola, simulacija i optimizacija mikrobiolokih proce-
sa. Oekuje se da e s daljim razvojem biolokih i biohemijsko inenjerskih naunih disciplina
znaaj matematikih modela bioprocesa jo vie porasti u bliskoj budunosti.
Matematiki modeli su matematiki opisi bioprocesa koji, iako esto na uproenom nivou,
dovoljno adekvatno predstavljaju njihovu prirodu. Obino su to grupe matematikih formula ili
jednaina koje opisuju bitne promene u toku bioprocesa. Matematiki modeli se prave iz vie
razloga od kojih su najvaniji sledei:
predvianje konverzije supstrata ili proizvodnosti bioprocesa,
ispitivanje rada postrojenja u razliitim uslovima,
projektovanje bioprocesa,
poveanje razmera bioprocesa,
modifikacije u cilju unapreenja bioprocesa,
optimizovanje bioprocesa,
kompjutersko simuliranje bioprocesa,
identifikovanje nepoznatih uticajnih faktora i
kontrola procesa.
Naelno, upotreba matematikog modela mikrobiolokog procesa omoguava biohemijskom
inenjeru da svoje ideje u vezi, na primer, sa projektovanjem, poveanjem razmera ili unapree-
njem bioprocesa, proverava na modelu, a ne na postrojenju, ime se znaajno smanjuju rizici od
gubitaka vremena i trokova eksperimentisanja. Matematiki modeli kojima se ostvaruju navedeni
ciljevi mogu biti potpuno razliiti. Tako, na primer, za projektovanje, poveanje razmera i simula-
ciju bioprocesa potrebni su prilino detaljni mehanicistiki modeli, dok su za kontrolu procesa
dovoljni relativno jednostavni modeli.
Vrste modela. Postoji vie razliitih vrsta matematikih modela. Po pravilu, jedan model spa-
da istovremeno u nekoliko vrsta modela. Kad se poinje sa ispitivanjem biolokog sistema, obino
se on opisuje modelom "crne kutije", koji daje samo formalni opis mehanizama u sistemu. Ovakvi
modeli su nestruktuirani, nemehanicistiki, tj. fenomenoloki i ne dozvoljavaju ekstrapolaciju van
opsega uslova u kojima su sprovedena ispitivanja. Sa boljim upoznavanjem strukture biosistema,
model "crne kutije" se menja u model "sive kutije", koji okuplja vie elemenata (odnosno ma-
njih crnih kutija), koji mogu biti, na primer, kinetike ili transportne jednaine. Modeli sive ku-
tije su struktuirani i mehanicistiki.
Matematiki modeli bioprocesa se prave za odreenu svrhu i sa odreenim ciljem. Razlii-
ti ciljevi trae razliite modele. Prema nameni, matematiki modeli bioprocesa mogu se podeliti u
dve grupe:
modeli za kontrolu bioprocesa i
modeli za simulaciju bioprocesa.
Principi modelovanja bioprocesa. Postupak postavljanja i reavanja matematikog modela
bioprocesa isti je, u principu, kao za bilo koji hemijski proces. Matematiki model se uvek pravi
na osnovu dobro formulisanog verbalnog modela. Matematiki modeli mogu biti vrlo jednostavni,
ali i vrlo sloeni. Jednostavni modeli se lako reavaju ali ne pruaju dovoljno podataka o bioproce-
su. Sloeni modeli daju bolji opis bioprocesa, ali imaju velike probleme u dobijanju vrednosti pa-
rametara. Da bi model bio to jednostavniji, preporuuje se da modelovanje pone uzimanjem u
obzir samo najvanijih fenomena u sloenom biolokom sistemu. Koristei literaturne ili eksperi-
mentalne podatke biraju se znaajne procesne promenljive i formuliu odgovarajue matematike
jednaine, koje ine matematiki model bioprocesa. Ovaj model ukljuuje konstitutivne i bilansne
jednaine: prve obuhvataju kinetike, transportne i termodinamike jednaine, dok druge opisuju
bilanse mase, toplote i koliine kretanja. Ako je bioreaktor sa idealnim meanjem, bilansne jed-
naine se postavljaju na makronivou, tj. za ceo bioreaktor.
Naelno, jednaine modela su nelinearne, najee diferencijalne jednaine. Da bi se izbeglo
nepotrebno uslonjavanje koje e oteati izraunavanja, model se, ako je mogue, uproava do
nivoa kojim se adekvatno opisuju zbivanja u biolokom procesu uzimanjem u obzir samo rele-
vantnih faktora. Najvanije pretpostavke koje se mogu koristiti pri modelovanju bioprocesa su da
se bilansi toplote i koliine kretanja ne razmatraju jer bioreaktor funkcionie izotermno zbog regu-
lacije temperature na konstantnom nivou, a kvazistacionarna stanja se brzo uspostavljaju posle
eventualne promene brzine meanja ili protoka gasa. Sloenost modela moe se esto umanjiti po-
reenjem vremenskih konstanti razliitih mehanizama. Mehanizmi s vremenskim konstantama
mnogo veim od vremenske konstante procesa mogu se izostaviti, dok su mehanizmi s mnogo
manjim vremenskim konstantama u ravnotei ili u kvazistacionarnom stanju.
Pogodnim matematikim aparatom reava se sistem matematikih jednaina koje ine mo-
del. Reavanje jednaina znai da se jedna ili vie osobina biosistema dobije u eksplicitnom obli-
ku. Poeljno je da reenja budu analitika, jer ona omoguuju dublje sagledavanje prirode biopro-
cesa. Naelno, analitika reenja se teko dobijaju, izuzev u sluaju linearnih jednaina. Obino se
jednaine modela reavaju numerikim metodima pomou raunara. Pri korienju raunara, oba-
vezna je provera korektnosti raunarskog programa.
Nakon reenja jednaina modela, ispituje se osetljivost modela na parametre modela. Prave
vrednosti kinetikih (maksimalna specifina brzina rasta, saturaciona konstanta, koeficijenti
prinosa itd.), transportnih (koeficijent molekulske difuzije, zapreminski koeficijent prenosa mase
kiseonika itd.) i termodinamikih (na primer, rastvorljivost kiseonika) parametara moraju biti
poznate. S obzirom da dobijanje vrednosti parametara esto vremenski dugo traje, a njihova
vanost za model nije podjednaka, vri se tzv. analiza osetljivosti parametara.
Najprostiji nain analiziranja osetljivosti parametara sastoji se u sledeem:
dobijanje prve procene vrednosti parametara (po pravilu, iz literature),
unoenje ovih vrednosti u model i izraunavanje najvanije izlazne promenljive modela (na
primer, koncentracije) i
promena vrednosti parametara jednog po jednog za po, na primer, 10%, i ponovno izrau-
navanje najvanije izlazne promenljive modela.
Na ovaj nain odreuju se parametri koji imaju veliki uticaj na izlazne promenljive, a time i
na ponaanje modela. Vrednost znaajnih parametara mora se odrediti precizno, dok je za ostale
parametre esto dovoljno znati samo red veliina. Prema tome, cilj analize osetljivosti parametara
modela je da se izbegne odreivanje tanih vrednosti manje znaajnih parametara.
Sledei korak je optimizacija parametara i testiranje modela na osnovu eksperimentalnih
rezultata. Optimizacija parametara znai podeavanje njihovih vrednosti da bi se postiglo dobro
slaganje (fitovanje) izmeu modela i eksperimenta. Zatim se vri verifikacija modela, tako to
se on poredi sa rezultatima novih eksperimenata izvrenih pod drugaijim uslovima okoline od
uslova prilikom eksperimenata sprovedenih radi optimizacije parametara. Samo na ovaj nain
moe se korektno proveriti ispravnost modela i njegova primenljivost za opis ponaanja biolokog
sistema u drugaijim uslovima okoline. Ako izmeu modela i eksperimenta ne postoji dobro
slaganje, onda se model mora promeniti.
9.3. KONTROLA BIOPROCESA
Kontrola bioprocesa zasniva se na merenju fizikih, hemijskih i biohemijskih osobina fer-
mentacione tenosti i podeavanju vrednosti faktora okoline. Modeli za kontrolu fizikih i
hemijskih faktora, kao to su: temperatura, pH i rastvoreni kiseonik, razlikuju se od modela za
kontrolu biohemijskih parametara, kao to je specifina brzina rasta. U oba sluaja je, meutim,
vana analogija u ponaanju modela i bioprocesa dok je potpuno nebitno da li model fiziki
odgovara strukturi bioprocesa.
Za kontrolu temperature i pH, koji se obino odravaju konstantnim u toku fermentacionih
procesa, potrebni su jednostavni modeli procesa. Za regulisanje temperature i pH u sluaju mikro-
organizma koji oslobaa toplotu i kiseline, potrebno je da se zna zapremina fermentacione te-
nosti, da bi se sistemom kontrole odredila koliina toplote koju treba razmeniti s rashladnom vo-
dom po jedinici porasta temperature ili koliina rastvora baze koju treba dodati u fermentor po je-
dinici pada pH.
Kontrola koncentracije rastvorenog kiseonika zahteva sloeniji model. Koncentracija rastvo-
renog kiseonika je manja od njegove rastvorljivosti pod datim radnim uslovima zbog troenja u
metabolizmu mikroorganizma. Koncentracija rastvorenog kiseonika obino se regulie promenom
brzine meanja ili protoka vazduha. Model za kontrolu mora da opie bilans mase kiseonika u fer-
mentacionoj tenosti i zavisnost zapreminskog koeficijenta prenosa mase kiseonika od brzine me-
anja ili protoka vazduha.
Kontrola biolokog sistema zasniva se na modelovanju interakcije mikroorganizma i okolne
sredine a vri se podeavanjem okolnih faktora. Tako, na primer, vrlo jednostavan model
biolokog sistema ukljuuje zavisnost brzine rasta mikroorganizma od koncentracije limitirajueg
supstrata (Monod-ov model):

m
s
dX S
X
dt K S
=
+
(9.15)
i brzinu troenja limitirajueg supstrata:

X S
dS X
mX
dt Y
= + (9.16)
gde je: S koncentracija supstrata, X koncentracija biomase, specifina brzina rasta,
m

maksimalna specifina brzina rasta,
s
K Monod-ova konstanta,
X S
Y koeficijent prinosa bio-
mase u odnosu na supstrat, m koeficijent odravanja i t vreme. Kontrola specifine brzine
rasta podeavanjem koncentracije limitirajueg supstrata u fermentacionoj tenosti je esto od kri-
tinog znaaja za mnoge bioprocese. Tekoe u primeni ovog modela nastaju zbog nemogunosti
direktnog praenja promene koncentracije supstrata i biomase kao i zbog promena koeficijenata
prinosa biomase i odravanja u toku bioprocesa.
9.4. SIMULACIJA BIOPROCESA
Formulisanje matematikog modela treba da pomogne da se bioproces potpunije biohemijski
razume. Ako su svi parametri modela, kao to su: konstante brzine reakcija i druge konstante, poz-
nati, onda se model moe koristiti za predvianja rezultata bioprocesa. Nain opisivanja bioproce-
sa putem reenja matematikih jednaina ovakvog modela bioprocesa, koja su dobijena na osnovu
poetnih uslova, tj. vrednosti parametara modela, predstavlja kompjutersku simulaciju bioprocesa.
Praktian znaaj modela za simulaciju bioprocesa je veliki. Oni se koriste za planiranje eks-
perimenata, interpolaciju i ekstrapolaciju eksperimentalnih rezulatata, kao i objanjenje prirode
bioprocesa. Eksperimentisanje na raunaru, pomou odgovarajuih programa, bre je (za nekoliko
redova veliina) i ekonominije od laboratorijskih eksperimenata. Sloenost modela koji se koriste
u ove svrhe razlikuje se zavisno od njihove namene. Tako, na primer, za odreivanje graninih us-
lova eksperimentalnog ispitivanja ponaanja kontinualnih biosistema mogu se koristiti jednostav-
niji modeli. S druge strane, sloeniji modeli su neophodni kad se eli da se o bioprocesu sazna
vie i detaljnije, bilo unutar (interpolacija) bilo van (ekstrapolacija) granica eksperimentalnih ispi-
tivanja. Interpolacija je posebno znaajna za tehnoekonomsku analizu bioprocesa (utede vreme-
na, radne snage ili skupih sirovina i sl.), dok su razlozi za ekstrapolaciju suvie dugo trajanje pro-
cesa, nedostatak analitike opreme, nemogunost merenja niskih koncentracija supstrata ili pro-
izvoda i sl.
Simulacija toka bioprocesa testiranjem vrednosti parametara modela omoguava bolje razu-
mevanje i objanjavanje rezultata bioprocesa. Modeli koji se koriste u ove svrhe predstavljaju
"pravo" modelovanje u striktnom znaenju, jer oni slue da potvrde (ili opovrgnu) hipotezu o
mehanizmu bioprocesa i na taj nain objasne njegovu prirodu.
9.5. OPTIMIZACIJA BIOPROCESA
Optimizacija bioprocesa znai da je cilj da se bioproces vodi u optimalnim uslovima, kao i da
se stalno trae uslovi optimalnog voenja bioprocesa. U sluaju industrijskih bioprocesa optimal-
no voenje znai ostvarivanje ekonomskog optimuma. esto se optimum vezuje za uslove maksi-
malnog prinosa proizvoda, maksimalne proizvodnosti ili minimalne cene proizvoda, s obzirom da
oni najdirektnije odreuju profitabilnost industrijskog procesa.
Dakle, optimizaciju bioprocesa treba shvatiti kao njegovo poboljavanje (unapreenje) u
smislu poveanja profitabilnosti bioprocesa. S obzirom da se znanja u oblasti relevantnih naunih
disciplina svakodnevno proiruju, optimizaciju treba sprovoditi stalno, ali uvek smiljeno, i to u
svim fazama bioprocesa.
Unapreenje bioprocesa moe se postii poboljanjem:
osobina proizvodnog mikroorganizma,
sastava hranljive podloge i
uslova izvoenja bioprocesa.
Optimizacija proizvodnog mikroorganizma. Ova vrsta optimizacije podrazumeva zamenu
postojeeg soja proizvodnog mikroorganizma drugim, koji poseduje bolja proizvodna svojstva ili
selekciju potencijih jedinki iz populacije postojeeg soja.
Optimizacija sastava hranljive podloge. Optimizacija sastava hranljive podloge ima za cilj
poveanje prinosa eljenog proizvoda uz smanjenje cene hranljive podloge i trokova izdvajanja
proizvoda iz fermentacione tenosti. Za optimizaciju sastava hranljive podloge preporuuju se sta-
tistiki metodi, jer se broj eksperimenata smanjuje, a vreme eksperimentisanja znaajno skrauje.
Najee se u ove svrhe koristi statistiki metod poznat kao grko latinski kvadrat.
Optimizacija uslova voenja bioprocesa. Ova vrsta optimizacije oznaava optimizaciju pro-
cesnih uslova koji obezbeuju realizaciju eljenog rezultata bioprocesa. Ova optimizacija mora da
usledi pri bilo kojoj promeni uslova voenja bioprocesa, napr. nakon zamene proizvodnog soja
kvalitetnijim, nakon optimizacije sastava hranljive podloge, izmene funkcionalnih delova bioreak-
tora (mealice, aeratora) itd.
Kad je bioproces dovoljno poznat, moe se formulisati pouzdan matematiki model, pa kom-
pjuterska simulacija moe mnogo pomoi da se izvede brza optimizacija, sa minimalnim labo-
ratorijskim eksperimentisanjem.
9.5.1. Integralni pristup optimizaciji u bioprocesnom inenjerstvu
Jedan od nedostataka sadanjeg pristupa optimizaciji, posmatran sa inenjerskog aspekta, je
taj to se optimizacija biotehnolokih postupaka nije posmatrala kao integralni proces ve se
odvijala separatno, pojedine faze su optimizovane skoro nezavisno jedna od druge. Tako su se, na
primer, optimizacija biokatalizatora, izvoenje bioprocesa i izdvajanje proizvoda odvijale odvoje-
no. Razlog tome je injenica da formalno obrazovanje inenjera nije ukljuivalo dovoljan stepen
znanja iz biolokih nauka i, naravno, bilo je nedovoljno inenjerskih znanja u obrazovanju biolo-
ga. Zbog toga je optimizacija tekla u skladu sa sposobnostima pojedinih timova, bez dovoljne
povezanosti, tj. bez integralnog optimizacionog modela.
Jedna od ve sada uspenih optimizacija je povezivanje bioreaktora i postupka izdvajanja
proizvoda. Ova vrsta integralne optimizacije proistekla je iz potrebe da se izbegne inhibicija bio-
procesa proizvodom i na taj nain povea specifina brzina bioprocesa, i da se omogui primena
koncentrovanijih hranljivih podloga, umanje degradacioni procesi proizvoda tokom izdvajanja iz
fermentacionih tenosti, smanji opasnost od infekcije itd. Evidentno je da ovakva vrsta udruene
optimizacije predstavlja kapitalan doprinos razvoju i ekonominosti bioprocesa.
Tenja ovakvoj integraciji pojedinih tehnolokih faza bioprocesa postoji jo od prvih godina
razvoja modernog biohemijskog inenjerstva. U cilju optimizacije istraivana je vakuum destilaci-
ja etanola u toku procesa biosinteze, vezivanje etanola dodavanjem tenih adsorbenata u hranljivu
podlogu, zatim ekstrakcija etanola i u novije vreme membranska separacija.
Membranski bioreaktor za proizvodnju etanola nastao je iz ideje da se kao ekstrakciono sred-
stvo za etanol koristi tributilfosfat (TBF) direktnim dodatkom u hranljivu podlogu. Ideja nije dala
dobar rezultat jer je ovaj rastvara delovao inhibitorno na kvasac. Ispitivanjem ove pojave, utvr-
eno je da TBF nije hemijski, nego je fiziki inhibitor, jer oblae elije kvasca i usporava transport
nutrijenata u eliju i metabolita iz elije u okolinu. Reenje je bilo da se hranljiva podloga sa pro-
izvodnjim mikroorganizmom i ekstragens ne meaju. Kao jedino mogue reenje bilo je da se iz-
meu te dve faze postavi selektivno propusna barijera. Tako je nastao multimembranski bioreaktor
koji je ematski prikazan na slici 9.7. Imobilisani biokatalizator smeten je izmeu hidrofobne i
hidrofilne mebrane. Sa suprotne strane hidrofobne memrane nalazi se gasni prostor u koji prelazi
2
CO koji je proizvod bioprocesa. Na suprotnoj strani hidrofilne membrane protie hranljiva pod-
loga. Iz hranljive podloge u zonu oko imobilisanog biokatalizatora difunduju nutrijenti, a iz te zo-
ne u hranljivu podlogu difunduje metabolit (u ovom sliaju etanol). Hranljiva podloga je od ras-
tvaraa odvojena hidrofobnom mebranom koja proputa metabolit etanol u struju ekstragensa (u
ovom sluaju TBF).

Slika 9.3 ematski prikaz multimembranskog bioreaktora
Opisani model biorektora, koji integralno optimizuje bioreaktor i izdvajanje proizvoda bio-
sinteze, moe biti primenjen na vei broj biosinteza. Uslov je da je metabolit ekstracelularan i da
postoje pogodne selektivno propusne membrane. Razvoj industrijskih multimembranskih bioreak-
tora je u toku.
393
10. INENJERSKI ASPEKTI ZATITE IVOTNE
SREDINE I ODRIVOG RAZVOJA
U BIOTEHNOLOGIJI
10.1. OPTI ASPEKTI ZATITE IVOTNE SREDINE I ODRIVOG RAZVOJA
Pored ogromnih dostignua u oblasti nauke i struke, mone tehnike i tehnologije, kao i op-
teg kulturolokog razvoja, ovek je u trei milenijum uneo poraavajue posledice neumerenog
materijalnog razvoja. Teko je shvatiti zbog ega je ovek tokom industrijske revolucije, a poseb-
no u 19. i 20. veku, razvio filozofiju neogranienog, razvoja smatrajui pri tome profit njegovom
jedinom i pravom osnovom (profit iznad svega). Ne shvativi postojanje granica rasta, ovek je
beskrupulozno eksploatisao prirodne resurse, ekstremno zagadio prirodu navodno nekorisnim, a
zapravo, sa stanovita profita, neprofitabilnim otpadom svih vrsta. Time je biosferi naneo ote-
enja, koja su rezultirala u unitenju brojnih biolokih vrsta, razaranju ozonskog omotaa, global-
noj promeni planetarne klime, nagomilavanju tetnih, pre svega toksinih, otpadnih materija u pri-
rodnom okruenju i iscrpljivanju prirodnih neobnovljivih resursa.
Danas je ovek doao u apsurdnu situaciju da spaava planetu od nepovratnog sloma global-
nog ekosistema. Pred sadanju generaciju postavlja se zahtev da izmeni tokove daljeg razvoja, koji
e, ne samo zaustaviti dalju degradaciju prirode, ve uvesti principe predvianja i spreavanja
uzroka koji izazivaju degradaciju. Jasno da se reenje nalazi u bezuslovnom prihvatanju i realiza-
ciji koncepta odrivog razvoja
1
u svim oblastima ljudske delatnosti, na regionalnom i globalnom
nivou.
10.1.1. Pojam odrivog razvoja
Zahtevi za zatitu ivotne sredine posledica su saznanja da su prirodni resursi iscrpljivi, a
podnoljivost planetarnog ekosistema na negativne udare ograniena. Iz toga je sledilo da razvoj
mora biti odriv da bi se obezbedila odriva budunost. Odriv razvoj se moe ostvariti jedi-
no ako poiva na:
odrivom (usklaenom) privrednom rastu;

1
Treba naglasiti da postoje neslaganja oko termina odrivi razvoj (engl. sustainable development). Neki
smatraju da ovaj termin nedovoljno precizno izraava smisao usklaenosti u razvoju i da je bolji termin
usklaeni razvoj. Termin odrivi razvoj je uao u strunu leksiku i pravna akta.
socijalnoj pravdi; i
zdravoj ivotnoj sredini.
Odriv privredni rast zahteva nov ekoloko etiki stav od svih aktera privrednog rasta
proizvoaa i potroaa. Razvoj svakako pretpostavlja ispunjenje osnovnih ljudskih potreba (hra-
na, voda, ouvanje zdravlja, stanovanje i niz potreba psihofizikog karaktera), tj. ostvarenje blago-
stanja, ali i niz drugih odredita, kao to su:
usklaivanje proizvodnje i potronje u duhu odrivog razvoja (proizvoditi ono to je
neophodno za ostvarenje blagostanja, a sa to manjim utrokom svih resursa);
ukljuivanje proizvoda, nakon primarnog veka upotrebe, u nov upotrebni ciklus
(popravkama ili prepravkama) ili njegovo iskorienje kao sekundarne sirovine;
primena preventivnih mera preko predvianja rizika i upravljanja rizicima;
utvrivanje i praenje indikatora odrivog razvoja;
uravnoteenje podela blagostanja izmeu razvijenih i nerazvijenih, kao i izmeu sadanjih i
buduih generacija, na naelima socijalne pravde;
prestanak reavanja ekolokih problema razvijenih zemalja seobom prljavih tehnologija u
nerazvijena podruja.
Iz ovoga jasno proistiu principi i zadaci za sve oblasti ljudske delatnosti. Za materijalnu pro-
izvodnju i potronju, oni su:
izvriti racionalizaciju proizvodnih postupaka utedama i reciklisanjem;
zameniti zastarele i neracionalne tehnologije savremenim;
reiti pitanje neizbenog otpada, tj. zagaenja postupcima zatite ivotne sredine;
primeniti postupke remedijacije i popraviti do sada degradirano.
10.1.2. Pravne norme i standardi u oblasti odrivog razvoja
Odrivi razvoj nije mogue ostvariti bez pravnih normi i propisa. U deklaracijama donetim
na ekosamitima UN sadran je globalni pristup zatiti ivotne sredine. Verovatno najbitniji akt UN
je Deklaracija o odrivom razvoju i Agenda 20. Njima se deklariu norme daljeg ekonom-
skog, industrijskog i prostornog odrivog razvoja za odrivu budunost. Zemlje, potpisnice ovih
deklaracija su obavezne da donesu svoja zakonska akta o ouvanju ivotne sredine.
Predvianje i spreavanje uzroka degradacije prirodnog okruenja zahteva uvoenje indika-
tora odrivog razvoja. Oni ukljuuju sve parametre koji omoguavaju praenje uzroka i posledica
ljudskog delovanja na biosferu, radi nalaenja aktivnosti koje e spreavati negativan uticaj. Indi-
katori odrivog razvoja omoguavaju praenje stanja odrivog razvoja regionalno i globalno for-
miranjem svetske mree praenja razvoja i uticaja na ivotnu sredinu.
Indikatori odrivog razvoja u materijalnoj proizvodnji su svi parametri proizvodnje koji di-
rektno ili indirektno utiu na racionalno korienje sirovina i energije, kao i faktori rizika i greaka
u proizvodnji koji mogu dovesti do proizvoda neeljenog kvaliteta i zagaivanja ivotne sredine.
Oni se najveim delom svode na parametre upravljanja kvalitetom u skladu sa standardima ISO
9000/2000 i na standarde upravljanja zatitom ivotne sredine ISO 14000. To se posebno odnosi
10. INENJERSKI ASPEKTI ZATITE IVOTNE SREDINE I ODRIVOG RAZVOJA U BIOTEHNOLOGIJI 395
na parametre kojima se prati potronja sirovina i energije i na parametre zagaivanja ivotne
sredine.
Svaka faza proizvodnje mora se posmatrati kao deo jedinstvenog procesa u proizvodnom
lancu, koji poinje od izvora sirovina, nastavlja se pripremom i preradom sirovina u proizvod, dis-
tribucijom (transportom i skladitenjem), prodajom i upotrebom proizvoda i zavrava reciklaom,
kad je to mogue, ili bezbednim unitavanjem istroenog proizvoda. U svim navedenim fazama
moraju se definisati i kontrolisati indikatori odrivog razvoja koji omoguavaju da se prati uticaj
proizvoda na ivotnu sredinu u njegovom ivotnom ciklusu (od kolevke do groba).
10.2. PROCESNE TEHNOLOGIJE KAO ZAGAIVAI IVOTNE SREDINE
Prema funkcionisanju i uticaju na ivotnu sredinu, procesne tehnologije mogu se podeliti na
otvorene (prljave) i zatvorene (iste).
Intenzivna industrijalizacija do esdesetih godina prolog veka, zasnivala se na otvorenim
tehnologijama. Njima je ostvaren veliki profit, koji je doprineo industrijskom razvoju i istovreme-
no izazvao ekstremno zagaivanje ivotnu sredine. Zbog toga je ovoj vrsti tehnologija dat naziv
prljava tehnologija. One i danas postoje u nerazvijenim zemljama i u zemljama u razvoju. Raz-
vijene zemlje se od njih oslobaaju izvozom u nerazvijene. Principijelna ema otvorenih teh-
nologija je prikazana je na slici 10.1. Njihove osnovne karakteristike su sledee:
visok profit, koji ostvaruju eksploatacijom prirodnih resursa (sirovinae, energije i posebno
vode) i ljudskog rada;
neracionalno korienje sirovina, uz formiranje mnogo otpada;
odlaganje nastalog otpada, koji se bez ulaganja ne moe racionalno iskoristiti, u okolinu.
U cilju zatite ivotne sredine bilo je neophodno da se otpad iz otvorenih tehnologija uniti
primenom postupaka i ureaja, koji su postavljeni na kraju proizvodnog procesa (end of pipe
postupci). Oni su, u principu, bili skupi i na izgled neprofitabilni. Predstavljali su troak, koji su
profiterske firme maksimalno izbegavale.

Slika 10.1 Opta ema otvorenih (prljavih) procesnih tehnologija
Razvojem ekoloke svesti ezdesetih godina otpor primeni otvorenih tehnologija u svetu
sve vie je rastao i zahtevi za ouvanje ivotne sredine postajali su sve otriji. Pred tehnologiju je
postavljen ozbiljan zadatak da se proizvodni procesi maksimalno racionalizuju u pogledu po-
tronje neobnovljivih prirodnih resursa i da se smanji negativan uticaj na ivotnu sredinu do pod-
noljivog stepena. Ovakvim pristupom se zahtevalo da procesne tehnologije moraju biti zatvore-
ne, tj. iste. Uporedo, shvaeno je da se nova tehnoloka reenja moraju povezivati u dobro os-
miljenu fukcionalnu celinu, kojom se moe precizno upravljati (precizne procesne tehnologi-
je), dok je krajnji cilj bio potpuno proizvodno savrenstvo, tzv. totalna tehnologija.
Savremene iste tehnologije moraju se zasnivati na potpuno drugaijim principima, kao to
su:
racionalno, to znai maksimalno, koristiti polazne sirovine i energiju, posebno ako su iz
grupe neobnovljivih;
zastarele neracionalne tehnoloke procese i operacije zameniti novim, racionalnijim u sva-
kom pogledu;
upravljti tehnolokim procesima precizno;
sporedne proizvode reciklisati u pogodnu fazu osnovnog procesa ili ih koristiti kao sekun-
darne sirovine;
neizbean otpad na racionalan nain unititi, da bi se izbegao negativan uticaj na ivotnu
sredinu.
Principijelna ema zatvorenih tehnologija je prikazana na slici 10.2. Uvoenje ove vrste
tehnologija zahteva:
velika ulaganja u istraivanja i razvoj racionalnijih procesa i operacija;
supstituciju neobnoviljivih sirovina i energije obnovljivim, kada je god to mogue;
razvoj novih procesnih tehnologija za korienje sekundarnih sirovina koje nastaju kao
sporedni proizvodi polaznih tehnologija;
razvoj to racionalnijih postupaka zatite ivotne sredine za unitenje otpada koji nije mo-
gue iskoristiti kao sekundarnu sirovinu;
integraciju proizvodnih faza u logike proizvodne celine koje omoguvaju precizno uprav-
ljanje radi maksimalnog korienja sirovina, energije i sporednih proizvoda;
obrazovanje strunog kadra sposobnog da upravlja sloenim proizvodnim sistemima
(sistemski inenjeri);
iskljuivanje iz pogona otvorenih procesnih tehnologija koje se ne mogu dovesti na nivo
zatvorenih, itd.

Slika 10.2 Opta ema zatvorenih (istih) procesnih tehnologija
Ostvarenjem ovih principa delovanja procesne tehnologije bi se u potpunosti uklopile u prin-
cipe odrivog razvoja. Na sadanjem nivou razvoja nauke i tehnike ostvarenje navedenih zahteva
u celosti nije mogue, ali je to stav ijem ostvarenju treba teiti.
10.3. MESTO BIOTEHNOLOGIJE KAO ZAGAIVAA IVOTNE STEDINE
Tehnologije bazirane na serkundarnim sirovinama ukljuene su direktno u zatitu ivotne
sredine po principima odrivog razvoja, jer omoguavaju zatvaranje tehnologija u kojima je
sporedni proizvod nastao. Najboljih primer za tu vrstu tehnologija je veina biotehnolokih proce-
sa u kojima se kao sirovina koriste otpadni i sporedni proizvodi prehrambene industrije (na pri-
mer, melasa, surutka, hidrol), hemijske prerade biomase (na primer, hidrolizati lignoceluloznih si-
rovina), prerade nafte itd. Ovaj stav se moe osporiti injenicom da se i u biotehnolokim procesi-
ma formira otpad koji je potencijalni zadaiva ivotne sredine. Meutim, ovaj otpad je bioraz-
gradljiv, jer je biolokog porekla, zbog ega ne postoji trajan tetan uticaj na ivotnu sredinu.
Naalost, mnoge biotehnologije u velikom broju zemalja u svetu, meu kojima su i neke od
visokorazvijenih, deluju po principima otvorenih tehnologija i svrstavaju se meu zagaivake
procesne tehnologije. Neke od njih su umereni zadaivai (veina biotehnologija baziranih na en-
zimskim procesima), dok su neke zagaivai visokog rizika (neke od biotehnologija zasnovanih
na mikrobiolokim procesima).
Biotehnologije zasnovane na mikrobnim procesima ne koriste iste sirovine ve sporedne
proizvode poljoprivrede i prehrambene industrije, koje su sloenog sastava i sadre mnoge
supstance koje proizvodni mikroorganizmi ne mogu da metaboliu. Nakon zavretka mirobnog
procesa, u istroenoj hranljivoj podlozi te supstance ostaju neiskoriene. Drugo, metabolizam
proizvodnih mikrorganizmama ne moe se usmeriti iskljuivo ka eljenom proizvodu, pa nastaje i
itav niz sporednih proizvoda koji zaostaju u iskorienoj hranljivoj podlozi. Tree, ako u datoj
biotehnolokoj proizvodnji nije cilj umnoavanje mikroorganizama, oni, takoe, zaostaju u
istroenoj hranljivoj podlozi. etvrto, u pojedinim fazama pripreme sirovina, izdvajanja i dorade
proizvoda itd. koriste se pomone sirovine koje mikrorganizmi ne metaboliu (na primer, sinteti-
ki antipenuavci, sredstva za bistrenje, taloenje i podeavanje pH, adsorbensi itd.). Dalje, u cilju
odravanja higijene i sterilnosti opreme koriste se razliita sredstva za dezinfekciju i pranje. Na
kraju, u biotehnolokim procesima nastaju i rashladne vode koje su termiki zagaivai okoline.
Prema tome, ako se istroene hranljive podloge, nakon izdvajanja proizvoda, vode od pranja
i sterilizacije, sanitarne i termiki zagaene vode itd., isputaju u prirodne prijemnike bez prethod-
nog preiavanja, one su ozbiljni zagaivai okoline. Bez obzira to je zagaenje prisutno u ot-
padnoj vodi, ove vrste, veim delom biorazgradljivo, stepen njene zagaenosti najee je veoma
visok pa se u zoni izlivanja, a i ire, premauje kompenzacioni potencijal prijemnika. Stepenu za-
gaenosti otpadnih voda iz mikrobnih procesa naroito doprinosi mikrobna biomasa nastala kao
sporedan proizvod.
U toku mikrobnog procesa, kao metaboliti, nastaju gasovi koji se isputaju u atmosferu. Ga-
soviti prizvodi mogu nastati i u procesima preiavanja sirovina i proizvoda i spaljivanjem. Time
biotehnnologija moe biti zagaiva atmosfere.
U biotehnologiji se u pojedinim fazama koriste vrsti pomoni materijali, na primer, adsor-
bensi u fazama izdvajanja i preiavanja proizvoda. Njima se pridruuju otpadni ambalani mate-
rijali (staklo, karton, drvo), etikete i sl. Na taj nain biotehnologija moe biti zagaiva tla vrstim
otpadom.
Poto se u biotehnologiji koja koristi enzimske procese upotrebljavaju isti supstrati i poto
su enzimski procesi strogo usmereni, ona je osloboena zagaenja koje dolazi od metabolita i
mikrobne biomase. Sva druga zagaenja koja prate mikrobne procese prate enzimske procese.
10.4. PRINCIPI POVEZIVANJA PROCESNIH TEHNOLOGIJA U
ZATVORENE PROIZVODNE SISTEME
Jedan od neizbenih puteva realizacije zatvorenih tehnologija je integrisanje razdvojenih
proizvodnih faza i pogona u organski povezanu celinu. Primer mogueg povezivanja agrara, pre-
hrambene indutrije i biotehnologije u jedinstven agroindustrijski kompleks pokazuje sve prednosti
takvog pristupa. Koji su razlozi za takvo povezivanje?
Agrarni kompleks, koji je primarni proizvoa nepreraene hrane za ishranu ljudi i stoke,
obino je fiziki i poslovno odvojen od industrijskog kompleksa u kome se proizvodi agrara prera-
uju do konzumnog oblika. Veze koje postoje izmeu ova dva segmenta proizvodnje uglavnom su
ugovorne, a retko proizvodne. Iz toga proistie niz neusaglaenosti i neracionalnosti na planu pro-
izvodnje i korienja sporednih proizvoda u oba proizvodna segmenta. To dovodi do formiranja
otpada koji se ne moe racionalno iskoristiti, pa obino zavrava odbaen u okolinu. Problemi ko-
rienja ovog otpada su vezani za njegovu malu vrednost ili relativno malu koliinu, zbog ega je
neracionalno podizati pogone za preradu na mestu nastanka. Sakupljanje istorodnih otpada, radi
obrade u pogonima ekonomski opravdanog kapaciteta, povezano je sa trokovima transporta i
kvarljivou otpada. Kada bi se agroindustrijski kompleks povezao u funkcionalnu celinu na blis-
koj lokaciji, najvei deo ovih problema bi bio reen.
Osnovna ideja jedinstvenog agroindustrijaskog kompleksa lei u vekovima razvijanom mo-
delu seoskog gazdinstva u kome nema otpada i zagaivanja okoline. Poljoprivredna proizvodnja,
gajenje stoke i izrada hrane su krajnje racionalni i mesobno u potpunosti usaglani. Nema preki-
nutih veza i ukupnim sistemom se upravlja tako da ne doe do neeljenih gubitaka i rastura u po-
jedinim segmentima sistema. Prirodni resursi se koriste racionalno, a reciklaa je razvijena do
krajnjih moguh granica: svaki otpad nalazi primenu u ishrani stoke, ubrenju zemljia, proizvod-
nji energije itd. Zbog korienja organskog ubriva smanjena je hemizacija zemljita, ouvana je
njegova bioloka ravnotea i visoka rodnost, poboljani su zdravstveni status useva i njihova
otpornost na tetoine. Prenoenjem ovakvog proizvodnog principa na makro sistem agroindus-
trijskog kompleksa, uz uvoenje savremenih agrotehnikih mera i tehnolokih reenja, ostvario bi
se eljeni cilj: racionalna proizvodnja hrane i ouvana priroda, kao to je prikazano na slici 10.3.
Primarne sirovine se prerauju u pogonima prehrambene industrije (primarna prerada), odakle se
dobija hrana u preraenom obliku pogodnom za direktno korienje ili preradu u domainstvu ili
ugostiteljstvu. Otpadni materijali i sporedni proizvodi iz primarne proizvodnje i prerade koriste se
u pogonima sekundarne prerade, koji su najee biotehnoloki. Primera radi, u preradi eerne re-
pe dobija se eer kao konzumni proizvod, dok kao sporedan proizvod nastaje melasa, koja se ko-
risti kao osnovna sirovina u biotehnolokoj proizvodnji etanola, limunske kiseline, mikrobne bio-
mase, enzima itd. U biotehnolokim procesima, takoe, nastaju sporedni i otpadni proizvodi, koji
se mogu preraditi u mnogobrojnim alternativnim tehnologijama (tercijarna prerada), zavisno od
prirode sekundarne sirovine, u raznovrsne proizvode: od hrane za ljude i stoku do hemikalija. Na
primer, jedan od poznatih sporednih proizvoda industrije piva i alkohola je kvasac, koji se, nakon
prerade, koristi kao hrana i lek.

Slika 10.3 ematski prikaz koncepcije integrisanog agroindustrijskog kompleksa
sa zatvorenim masenim i energetskim tokovima
Tercijarnom preradom otpadnih materija i sporednih proizvoda zavrava se krug rekuperacije
i recirkulacije. Otpad nastao u ovoj preradi, u principu, ne sadri materije koje se mogu preraditi u
proizvode direktne upotrebe. Da odbacivanjem ne bi zagaivao okolinu, ovaj otpad, zajedno sa ot-
padom iz agrara, tretira se u procesima zatite ivotne sredine. U ovoj koncepciji se ne primenjuju
destruktivni procesi zatite, nego samo procesi kojima se otpad transformie u organsko ubrivo,
koje se koristi za ubrenje zemljita, uz dobijanje biogasa koji se koristi kao energent u nekom od
procesa u proizvodnom sistemu.

Slika 10.4 Osnovna tehnoloka ema zatvorenog agroindustrijskog kompleksa u kome
je sirovina kukuruz, glavni proizvodi etanol, meso i mleko, a sporedni proizvod enerije
spaljivanja otpadne biomase i biogasa i pepeo za mineralizaciju zemljita
Primer formiranja zatvorenog agroindustrijskog kompleksa. Zatvoreni agroindustrijski
kompleks u proizvodnji etanola iz kukuruza, kao polazne sirovine, dobar je primer mogunosti po-
vezivanja agrara i industrije u jedinstven proizvodni kompleks u kome biotehnoloki procesi zau-
zimaju znaajno mesto (slika 10.4). Kukuruz, nakon pripreme (drobljenje, oeerenje), podvrgava
se alkoholnom vrenju kojim se dobija etanol i kukuruzna dibra. Etanol se koristi kao gotov proiz-
vod ili sirovina u mnogim tehnologijama, kao intermedijer u hemijskim sintezama ili kao ener-
gent. Dibra je visokokvalitetna hrana i koristi se za tov junadi. Junad se odvodi u klanicu i dalju
preradu, a stajnjak iz staja (stoni izmet sa prostirkom) se odvodi na anaerobno vrenje kojim se
dobija biogas i kvalitetno organsko ubrivo. ubrivo se koristi za ubrenje poljoprivrednog zem-
ljita, zajedno sa pepelom od sagorevanja stabljike, lista i oklasaka. Energija dobijena spaljiva-
njem biomase i biogasa koristi se u proizvodnim pogonima. Proizvodni ciklus je potpuno zatvo-
ren, uz maksimalno korienje sirovina i otpada, to je u skladu sa principima odrivog razvoja.
Ovaj proizvodni ciklus ostvaruje znaajan finansijski efekat direktnim korienjem kukuruzne
dibre u tovu stoke bez njene prethodne prerade (konzervisanje ili suenje), koja bi bila obavezna
ako bi se transportovala do udaljenih stonih farmi.
10.5. UTEDA ENERGIJE U BIOTEHNOLOGIJI
Dobro je poznato da veina procesnih tehnologija, pa i biotehnologija, u nerazvijenim zem-
ljama i zemljama u razvoju neracionalno koristi energiju i da se alternativni, stalno obnovljivi iz-
vori energije (energija vetra i sunca, geotermalna energija, biogas) praktino ne koriste. Ovakvo
stanje obavezuje bioinenjere da nau puteve za racionalniju energetsku potronju svih, a posebno
neobnovljivih energetskih izvora. Za reavanje ovog zadatka potrebno je da se u postojeim bio-
tehnologijama obavi sledee:
detaljno razmotre faze bioprocesa i utvrdi stepen racionalnosti potronje energije;
izvri rekuperacija toplote iz termikih otpadnih tokova;
tehniki i tehnoloki neracionalne termike faze zamene savremenijim i racionalnijim ree-
njima; i
nafta i ugalj zamene alternativnim izvorima obnovljive energije gde god je to mogue.
Tehnologiju u kojoj se ovi zahvati ne mogu realizovati treba iskljuiti iz funkcije.
10.5.1. Alternativni izvori obnovljive energije
Osnovni raspoloivi energetski izvori u Srbiji su rezerve uglja i hidropotencijal, dok su rezer-
ve sirove nafte i prirodnog gasa daleko manje. Ukupne geoloke rezerve energetskih sirovina izno-
se oko 4,57 milijardi tona ekvivalentne nafte u kojima ugalj uestvuje sa 86,9%, hidropotencijal sa
5%, nafta i prirodni gas sa 1,3%, a ostalo su uljni kriljci, obnovljivi izvori i dr. U skladu sa raspo-
loivim energetskim resursima u naoj zemlji je i njihova potronja, tako da preovlauje upotreba
nafte i uglja, a raste i upotreba zemnog gasa. Ovo stanje je u perspektivi neprihvatljivo s obzirom
na injenicu da su to neobnovljivi i ogranieni resursi, ijim se sagorevanjem emituju gasovi koji
izazivaju efekat staklene bate.
Veliki porast cena nafte (1973. godine barel nafte je kotao 3,39 $US, a u vreme rata u Iraku
2005. godine dostigao cenu 70 $US) naveo je mnoge zemlje zavisnice od uvoza nafte da se ozbilj-
no pozabave razvojem upotrebe alternativnih izvora energije. Najperspektivniji alternativni i stal-
no obnovljivi izvori energije, pored ve primenjivane hidroenergije, su: biloka goriva na bazi bio-
mase (bioetanol, biogas, biodizel), suneva energija, energija vetra, geotermalna energija i energi-
ja plime i oseke i morskih talasa. Veliku perspektivu ima upotreba zemnog gasa, iako neobnovljiv
resurs, zbog veoma velikih rezervi.
10.5.2. Uvoenje termiki racionalnijih tehnolokih reenja
u biotehnologiji
Veina biotehnolokih procesa su veliki energetski potroai. Meu njima su procesi koji uk-
ljuuju termiku pripremu sirovina, kao to su proizvodnje piva ili alkohola iz itarica i ligno-
celuloznih materijala. Sve biotehnologije ukljuuju brojne faze zagrevanja, kao to su: sterilizacija
supstrata, kuvanje, uparavanja, termiko konzervisanje itd. U veini sluajeva velika potronja je
uslovljena tehnolokom opremom koja neracionalno koristi toplotnu energiju. Ove tehnologije
mogu znaajno energetski racionalisati izmenama u pojedinim tehnolokim fazama.
Dobar primer racionalizacije potronje energije je proizvodnja alkohola iz skrobnih sirovina.
Sve do danas u starijim pogonima u fazi prevoenja skroba iz itarica u oblik koji je podesan za
enzimsku hidrolizu do fermentabilnih eera (tzv. utenjavanja skroba) primenjeno je zagrevanje
iznad 150 C na pritisku od 5 6 bar u autoklavima. Ovaj postupak je poznat kao termiko en-
zimski ili topli. Uvoenjem u industrijsku proizvodnju termostabilnih amilaza, koje mogu da
hidrolizuju skrob na temperaturi iznad 100 C, nastao je hladni, dvoenzimski postupak, koji pot-
puno potiskuje prethodni. Tehnoloka ema ovog postupka pripreme kukuruza za alkoholnu fer-
mentaciju data je na slici 10.5. Priprema kukuruza se vri dejstvom enzima na 105 C. Prednost
koju daje hladni postupak razgradnje skroba najbolje se moe videti iz podataka o energetskim
utrocima. Kod toplog postupka za razgradnju skroba se troi 2.449 MJ/t kukuruza (6 8
MJ/dm
3
etanola), a u hladnom postupku po Dilinger-u svega 566 MJ/t (1 3 MJ/dm
3
etanola).
Uvoenjem kontinualnih postupaka u proces razgradnje skroba uinjen je dalji napredak, jer je
mogua razgradnja skroba sa koncentracijom izdrobljenog kukuruza od 35 do 40%, dok je u u ar-
nim postupcima mogue maksimalno 20%.
Sledei problem koji prati proizvodnju etanola, bez obzira na sirovinsku bazu, je izdvajanje
etanola iz prevrelih komina, koje se sada obavlja destilacijom. Ova faza proizvodnje zahteva ve-
liki utroak energije, koji je etanol, kao energent, inio nekonkurentnim na tritu. Na utroak
energije u ovoj fazi proizvodnje znatno utie koncentracija etanola u prevreloj komini i energetska
efikasnost destilacionih kolona. Ukupnom utroku energije doprinosi i faza dehidratacije etanola.
U klasinim destilerijama 10 12 MJ energije za svaki litar apsolutnog (bezvodnog) etanola. Zna-
ajno smanjenje potronje energije (i preko 40%) postignuto je rekonstrukcijom destilacionih ko-
lona, naina njihovog povezivanja, uvoenjem korienja bridovih para i termo pumpi. Ovo se po-
sebno odnosi na bioetanol namenjen energetici i hemijskoj industriji, koji ne mora imati stepen
istoe kao bioetanol namenjen prehrambenoj industiji, medicini i farmaciji. Bioetanol ovim
racionalizacijama u proizvodnji postaje ozbiljan konkurent benzinu kao gorivu za pogon motora
sa unutranjim sagorevanjem.

Slika 10.5 Tehnoloka ema hladnog dvoenzimskog postupka za pripremu
kukuruza za proizvodnju bioetanola
U poslednje vreme optimizacijom procesa alkoholnog vrenja postignuta je dvostruko
vea koncentracuja etanola u prevreloj komini (23% u odnosu na ranijih 10 12%), ime se
postupak destilacije znatno racionalizuje.
I u proizvodnji piva mogua je energetska racionalizacija uvoenjem tzv. HGB
2
postupka. U
ovom postupku se proizvodi sladovina, koja ima koncentraciju ekstrakta 15 do 20%, to je znatno
vie od koncentracije standardne sladovine (11 do 13%). Ova jaka sladovina se podvrgava
alkoholnom vrenju i odleavanju, da bi se proizvelo jako pivo. Jako pivo se posle filtracije, a
pre otakanja u boce, razblauje posebno pripremljenom vodom do eljene koncentracije. Priprema
vode ukljuuje dekarbonizaciju, potpuno uklanjanje kiseonika i sterilizaciju. Ovim postupkom se
poveava kapacitet pivare bez poveanja gabarita osnovne tehnoloke opreme, uz minimalna
investiciona ulaganja. Istovremeno se smanjuje utroak energije za oko 30 do 35%.

2
Eng. high gravity brewing.
10.6. OTPADNE VODE U BIOTEHNOLOGIJI I NJIHOVO PREIAVANJE
10.6.1. Karakteristike otpadnih voda
Da bi se mogao utvrditi stepen negativnog uticaja otpadnih voda na prirodne vode potrebno
je meriti stepen njihove zagaenosti. Za to slue parametri kvaliteta (indikatori zagaenosti)
otpadnih voda. Broj parametara kojima se definie zagaenost vode je velik, posebno kod indus-
trijskih otpadnih voda. Meutim, za primarno utvrivanje vrste i stepena zagaenosti, na osnovu
kojeg se voda moe svrstavati u grupe prema intenzitetu nepoeljnog delovanja i nainu preia-
vanja, dovoljan je manji broj bitnih parametara, koji su poznati kao parametri opteg karaktera.
Nakon toga se, prema potrebi, proiruje broj parametara u okviru detaljnije analize, na primer, vr-
ste organskog zagaenja (posebno toksinih i biorezistentnih), vrste neorganskog zagaenja (po-
sebno tekih metala) itd., koji su poznati kao parametri specifinog karaktera.
Rastvorene i suspendovane supstance otpadnih voda sadre organske i neorganske supstance.
Organske supstance ukljuuju: ugljene hidrate, masti, proteine, povrinski aktivne supstance, pes-
ticide i druge hemikalije koriene u poljoprivredi, isparljiva organska jedinjenja i neke toksine
supstance. Neorganske supstance ukljuuju: teke metale, azot i fosfor (makronutrijenti), supstan-
ce koje utiu na alkalitet, hloride, sumporna jedinjenja i mnoge druge neorganske zagaivae. Ta-
koe, u otpadnim vodama mogu biti prisutni gasovi: ugljendioksid, azot, kiseonik, vodoniksulfid,
metan i dr. Posebna panja se poklanja sadraju ukupnog azota i fosfora kao nutrijentima koji iza-
zivaju eutrofikciju vodenih sistema.
Najvanije grupe mikroorganizama koje se mogu nai u otpadnim vodama su: bakterije,
plesni, protozoe, mikroskopske biljke i ivotinje i virusi. Veina od ovih mikroorganizama, a po-
sebno bakterije i protozoe, neophodne su za bioloku obradu otpadnih voda. Neke patogene bak-
terije, plesni, protozoe i virusi, koji se mogu nai u vodi, nepoeljni su i tetni po zdravlje ljudi.
Karakteristike otpadnih voda mogu se podeliti u etiri grupe, i to:
fizike (suva supstanca, ukupna suva supstanca, ukupne suspendovane supstance, ukupne
rastvorene supstance i fiksne i isparljive supstance),
hemijske (ukupan azot, ukupan fosfor i organske supstance),
bioloke (bakterijski indikatori: ukupan broj koliformnih bakterija, broj fekalnih kolifor-
mnih bakterija i broj fekalnih streptokoka) i
specifini indikatori zagaenosti (biohemijska, hemijska i teorijska potreba kiseonika,
ukupni sadraj ugljenika i broj ekvivalentnih stanovnika).
10.6.2. Naini preiavanja otpadnih voda
Sadanje stanje tehnike i tehnologije ne prua mogunost formiranja totalne, tj. zatvorene
biotehnologije. I posle najefektnijih intervencija, u pogonu ostaju otpadne vode sa odreenim,
iako znaajno smanjenim stepenom zagaenosti, zbog ega se mora razmotriti njihovo prei-
avanje.
Priroda zagaenja u otpadnim vodama odreena je prirodom procesa u kome one nastaju.
Poto se u biotehnologiji, kao polazne sirovine, koriste bioloki materijali prirodnog porekla i ma-
nji broj nebiolokih pomonih materijala, oigledno je da je u otpadnim vodama prisutno preteno
biorazgradljivo zagaenje. Zato se, kao osnovni postupci za preiavanje, mogu koristiti bioloki
postupci, koji su zasnovani na mikrobnim procesima u kojima se prisutno zagaenje razlae do
mineralnog oblika i proizvoda koji ne oteuju prirodu. U nekim sluajevima povoljnija je kombi-
nacija biolokih i hemijskih postupaka.
Pre odluke o tome na koji e se nain reavati problem otpadnih voda (projektovanje i izrada
postrojenja za preiavanje ili ulivanje u gradsku kanalizacionu mreu sa preiavanjem na
gradskom postrojenju) najbitnije je obezbediti validne podatke o karakteristikama otpadnih voda,
zatim primeniti zakonsku regulativu vezanu za zatitu voda od zagaivanja. Ako se postrojenje
projektuje i gradi, potrebno je primeniti tehnike norme i zakonsku regulativu za gradnju objekata.
Prema mestu nastajanja otpadnih voda, mogua su tri sluaja:
otpadna voda potie iskljuivo iz domainstava (sanitarna otpadna voda),
otpadna voda potie iz industrijskog pogona (industrijska otpadna voda) i
otpadna voda je zbir sanitarne i industrijske otpadne vode (komunalna otpadna voda).
U savremenim uslovima, zbog prirode razvoja, sve je ei sluaj da sanitarne i industrijske
vode nastaju u bliem okruenju. U sadanjoj praksi sve ee se primenjuje zajedniko preia-
vanje industrijskih i sanitarnih otpadnih voda. Ovaj pristup ima niz prednosti a najvanije su:
manja investiciona ulaganja i udruivanje sredstava, lake i racionalnije voenje i odravanje je-
dinstvenog postrojenja, povoljniji uslovi preiavanja zbog ujednaavanja hidraulikog i organ-
skog optereenja, korienja i odravanja jedinstvenog kanalizacionog sistema, briga o otpadnim
vodama prenosi se na jedinstvenog izvrioca itd. On ima i svojih nedostataka, kao to su: mogui
nepredvieni udari optereenja sistema, usled poremeaja obima i dinamike rada u prikljuenim
pogonima, smanjena zaintersovanost uprave industrijskog pogona za sudbinu otpadnih voda, od-
govornost za efekte preiavanja, uprava idustrijskog pogona prenosi na nadleni organ komune,
a krivac moe biti u pogonu i sl.
10.6.3. Karakterizacija otpadnih voda za potrebe projektovanja
postrojenja za preiavanje
Prilikom pristupa projektovanju postrojenja za preiavanje otpadnih voda osnovni problem
je verodostojnost prikupljenih podataka. Sa aspekta karakterizacije sanitarnih otpadnih voda po-
trebno je poznavati trenutni broj stanovnika i njihov prirast, a sa aspekta karakterizacije industrijs-
kih otpanih voda potrebno je poznavati trenutni i perspektivni broj ekvivalentnih stanovnika pos-
tojeih pogona i pogona koji e se eventualno graditi. Postrojenje se obino gradi u dva stepena.
Za prvi stepen izgradnje postrojenja usvajaju se podaci za 15 godina, dok se za drugi (krajnji) ste-
pen gradnje usvajaju podaci za 30 godina. Podaci o broju stanovnika i ekvivalentnom broju sta-
novnika slue i za prikupljanje sredstava za investicionu gradnju i odravanje objekata za prei-
avanje otpadnih voda jer u tome moraju participirati svi koji su prikljueni na sistem, od graana
do preduzea.
Prilikom utvrivanja broja ekvivalentnih stanovnika za preduzea primenjuju se sledea pra-
vila:
nakon analize (karakterizacije) otpadnih voda i podataka uzetih iz katastra, izraunava se
broj ekvivalentnih stanovnika i utvrije iznos sredstava za gradnju postrojenja,
od preduzea se dobija podatak o buduem razvoju, tj. poveanju kapaciteta i
na osnovu prethodnog dobija se uestvujui broj ekvivalentnih stanovnika koji se koristi
za dimenzionisanje postrojenja.
Bilansiranje otpadnih voda. Pod ovim podrazumeva se utvrivanje koliine i optereenja ot-
padnih voda.
Koliina otpadnih voda iz pogona utvruje se u periodu bez atmosferskih padavina. Koriste
se sledei podaci:
koliina vode preuzete iz vodovodne mree,
koliina vode iz sopstvenog izvorita (bunari, vodoakumulacije itd.),
koliina vode koja ulazi i proizvodi gubici koji nastaju u pogonima.
Koliina vode koja ulazi u pogon (potronja) moe se precizno utvrditi postavljanjem meraa
protoka, dok kod utvrivanja gubitaka vode postoje problemi jer ih je teko registrovati i meriti.
Pod gubicima se podrazumeva voda koja je:
isparena u otvorenim termikim procesima (ukuvavanja bez kondenzacije, rashladne kule,
pranje ambalae i opreme toplom vodom, korienje prskalica za vodu i sl.);
utroena u graevinskim radovima i zalivanjem zelenih povrina u krugu pogona itd.
Najlake se utvruje podatak o koliini vode koja je ula u sastav proizvoda.
Zbir voda iz vodovodne mree i vlastitog izvorita daje podatak o potronji vode. Kod utvr-
ivanja dnevne potronje vode uzima se da faktor neravnomernosti iznosi 1,5. Oduzimanjem vode
ule u sastav proizvoda i gubitaka od potronje vode dobija se koliina otpadne vode pogona.
Kontrola koliine otpadnih voda koje se isputaju iz pogona obavlja se postavljanjem meraa pro-
toka sa pisaem na mestu izliva vode u prijemnik.
Koliina otpadne vode izraava se kao dnevna i godinja. Kolinik ovih dveju veliina, daje
vrednost koja se naziva srednji radni dan u godini.

Fizioloki i tehnoloki parametri procesa. Za projektovanje procesa biolokog preiavanja
otpadnih voda potrebno je definisati sledee jo i fizoloke i tehnoloke parametre procesa.
Fizioloki parametri procesa. Svi parametri okoline (temperatura, pH, aktivnost vode, vrsta
hrane) koji utiu na stanje mikrobioloke populacije i lanac njihove ishrane imaju uticaj na tok
biolokih postupaka za preiavanje otpadnih voda. Vrednosti ovih parametara i ispotovanost
zakonskih minimuma katakteristini su za mikroorganizme koji uestvuju u procesima preiava-
nja otpadnih voda. Za uspeno funkcionisanje postrojenja za preiavanje otpadnih voda svi para-
metri moraju se odravati u oblasti optimuma.
Tehnoloki parametri procesa. U postrojenjima u kojima se izvode bioloki procesi moraju
se optimalnim odravati i tehnoloki parametri. Cilj je da se ostvari to uspeniji prenos mase i
energije, odri mikrobioloka populacija u to aktivnijem stanju preko odravanja fiziolokih para-
metara procesa, da se podesi sastav otpadne vode kao i da se kontroliu svi bitni tehnoloki para-
metri procesa. Ti parametri se oslanjaju na fizioloke parametre i odravaju se pod strogom kon-
trolom. U parametre koji su znaajni za sve vrste biolokih procesa spadaju:
organsko optereenje,
hirdauliko optereenje i
hidrauliko vreme zadravanja.
Organsko optereenje izraava koliinu organskog biorazgradljivog zagaenja u jedinicama
bioloke potrebe kiseonika BPK
5
u odnosu na jedinicu mase mulja, jedinicu aktivne zapremine
biolokog reaktora ili povrine procesnog reaktora.
Hidrauliko optreenje predstavlja koliinu otpadnih voda koja dolazi na postrojenje za pre-
iavanje u odnosu na zapreminu postrojenja.
Hidrauliko vreme zadravanja izraava vreme zadravanja jedinice zapremine otpadne vo-
de u biolokom reaktoru.
Pored ovih optih, postoje i tehnoloki parametri specifini za pojedine procese, na primer,
starost mulja kod procesa aktivnog mulja, dubina vodenog sloja kod procesa preiavanja u lagu-
nama itd.
Karakteristike otpadnih voda. U biotehnolokoj proizvodnji nastaju otpadne vode koje su
zagaene uglavnom biorazgradljvim materijama. Stepen zagaenosti ovih otpadnih voda varira u
irokom opsegu, od vrednosti BPK
5
300 do 600 mg O
2
/dm
3
, pa do nekoliko hiljada, to direktno
zavisi od vrste biotehnolokog procesa i primenjenih principa odrivog razvoja i zatite ivotne
sredine. U tabeli 10.1 dati su komparativni podaci o karakteristikama otpadnih voda prehrambene
industrije. U proizvodnji slada, piva, itnog alkohola, vina i rakija nastaju otpadne vode koje su po
zagaenosti nalaze meu vodeim zagaivaima.
Tabela 10.1 Koliina i zagaenost otpadnih voda pojedinih pogona prehrambene
industrije
Ukupno optereenje Specifino optereenje
Vrsta delatnosti
Broj ispitanih
industrija (n)
Q (m
3
/d) ES Q (m
3
/dxn) ES/n
Mlevenje i ljutenje
itarica
12 997 3.346 83 279
Proizvodnja hleba, peciva
i testenina
4 568 21.076 142 5.269
Prerada i konzervisanje
voa i povra
17 5.161 50.328 304 2.960
Klanje stoke, prerada i
konzervisanje mesa
20 11.053 162.943 553 8.147
Prerada i konzervisanje
mleka
13 2.605 80.276 200 6.175
Proizvodnja eera 11 107.254 2.180.718 9.750 198.247
Proizvodnja
poslastiarskih i
konditorskih proizvoda
5 1.765 21.879 353 4.376
Tabela 10.1 Koliina i zagaenost otpadnih voda pojedinih pogona prehrambene
industrije (nastavak)
Ukupno optereenje Specifino optereenje
Vrsta delatnosti
Broj ispitanih
industrija (n)
Q (m
3
/d) ES Q (m
3
/dxn) ES/n
Proizvodnja biljnih ulja i
masti
7 4.405 27.551 629 3.936
Proizvodnja skroba i
preraevina
2 4.845 28.035 2.423 14.018
Proizvodnja zaina 3 1.341 61.499 447 20.500
Proizvodnja slada, sladnog
ekstrakta i piva
8 8.096 155.469 1.012 19.434
Proizvodnja etanola
biljnog porekla, vina i
rakije
6 4.561 61.351 760 10.225
Proizvodnja bezalkoholnih
pia i mineralne vode
1 58 965 58 965
Proizvodnja prehrambenih
proizvoda
109 152.709 2.855.436 - -
Stoarstvo, uzgoj domaih
ivotinja farme
48 4.947 181.376 103 3.779
Proizvodnja prehrambenih
proizvoda i stoarstvo
(farme)
157 157.656 3.036.812 - -

10.6.4. Smanjenje koliine i stepena zagaenosti otpadnih voda
U kontekstu gazdovanja vodama u industrijskim pogonima principi odrivog razvoja
zahtevaju:
racionalno korienje voda u svim fazama proizvodnje sa to manje gubitaka i recirklisanje
vode u pogonu kada je to mogue;
smanjenje zagaenosti otpadnih voda reciklisanjem i rekuperacijom sporednih proizvoda,
pranje opreme CIP ureajima itd.;
smanjenje, po mogunosti, potpuno izbegavanje rastura meuproizvoda, proizvoda i
sporednih proiozvoda;
smanjenje toksinosti otpadnih voda, korienjem biorazgradljivih deterdenata i
dezificijenasa sa kratkom karencom;
razdvajanje kanalizacione mree sanitarnih, procesnih i atmosferskih voda;
predtretman tee zagaenih i toksinih otpadnih voda iz pojedinih faza proizvodnje, itd.
Potovanjem ovih zahteva pri projektovanju i izgradnji pogona, kao i intervencijama u pogo-
nu u kome ti principi nisu potovani, mogue je znaajno smanjiti i koliinu i stepen zagaenosti
otpadnih voda.
Dobar primer je smanjenje stepena zagaenosti otpadnih voda pivare intervencijama u
pogonu. Zagaenja koja nastaju u pojedinim fazama proizvodnje piva, koja se mogu nai u
otpadnim vodama, data su u tabeli 10.2. Najvee zagaenje nastaje u fazama bistrenja sladovine,
glavnog i naknadnog vrenja i filtracije piva, a nosioci zagaenja su prvenstveno talozi i kvasac.
Izdvajanjem kvasca, belanevinastih i drugih taloga moe se znaajno smanjiti stepen zagaenosti
otpadnih voda, to se odraava i na smanjenje stepena zagaenosti zbirnih otpadnih voda pogona.
U tabeli 10.3 prikazani su rezultati izvrenih intervencija u nekim fazama proizvodnje piva.
Tabela10.2. Faze u proizvodnji piva u kojima nastaju najbitnija zagaenja
Faza proizvodnje Vrsta zagaenja
Komljenje Celuloza, hemiceluloze, eeri, belanevine i produkti njihove
razgradnje, deterdenti
Ceenje sladovine Trop, eeri, belanevine, deterdenti
Kuvanje i hmeljenje
sladovine
Hmelj, sladovina, deterdenti
Bistrenje sladovine Talog sladovine, sladovina deterdenti
Vrenje i odleavanje Belanevinasti i drugi talozi, kvasac, pivo, deterdenti
Filtracija piva Filtraciona sredstva, kvasac, belanevine, pivo, deterdenti
Punjenje boca Pivo, etikete, lepak za etikete, deterdenti
Maine i ureaji Sredstva za pranje i dezinfekciju, soda, kiseline, mineralna ulja

Tabela 10.3. Komparativni podaci karakteristika zbirnih otpadnih voda pivare i
otpadnih voda iz pojedinih proizvodnih faza, pre (1) i nakon (2) izdvajanja
sporednih proizvoda
Pokazatelj Zbirno
Varionica i
bistrenje
Glavno, naknadno
vrenje
1 2 1 2 1 2
BPK
5
(mgO
2
/L) prosek 1.100 470 7.600 2.700 8.500 3.600
Ukupni N (mg/L) 45,8 24,1 161 69,6 189,9 78,5
Ukupni PO
4
3-
(mg/L) 18,4 11,3 35,7 21,2 69,7 31,6
Istaloene supst.h, (cm
3
/L) 3,8/4,4 1,4/1,7 6/6,5 3,1/3,8 9/9,8 5,7/6,1
areni ostatak (mg/L 491 385 687 495 667 438
pH 6,7 6,9 6,8 6,7 6,2 6,5
10.7. POSTUPCI PREIAVANJA OTPADNIH VODA
Otpadne, zagaene vode, bilo da se radi o gradskim ili industrijskim otpadnim vodama, pre
isputanja u recipijent moraju se preistiti. Stepen do koga treba preistiti otpadnu vodu zavisi od
njenog sastava, mase, klase i veliine i karakteristika recipijenta i zakonske regulative. Osnovni
zahtev je da isputena zagaena voda ne dovede do promene kvaliteta vode recipijenta.
Prema vrsti primenjenih procesa, tretmani otpadne vode se mogu podeliti na:
mehanike,
bioloke,
hemijske.
Prema zahtevanom kvalitetu efluenta, tretmani mogu biti:
preliminarni,
primarni,
sekundarni,
tercijarni.
U procesima preiavanja otpadnih voda koriste se sledei osnovni procesi i operacije:
mehaniko odvajanje komadastih i sitnijih nerastvornih materijala,
taloenje inertnih materijla,
koagulacija i flokulacija koloidnih materija,
procesi biofiltracije,
procesi sa aktivnim muljem,
taloenje sa hemijskim sredstvima,
dezinfekcija preiene vode.
Pored navedenih osnovnih postupaka koriste se i pojedini dopunski postupci kao:
meanje i aeracija,
flotacija (npr. pri separaciji masti i ulja),
sorpcija,
filtracija,
reverzna osmoza,
obrada nastalog mulja.
Obrada vika aktivnog mulja se obavlja korienjem vie postupaka:
uguivanje,
neutralizacija,
hemijsko preiavanje,
flotacija,
filtracija pod pritiskom ili vakumom,
centrifugisanje,
digestija (truljenje),
aerobna stabilizacija,
suenje (konduktivno ili konvektivno) i
spaljivanje mulja.
U zavisnosti od tipa otpadne vode koja se eli preistiti, koliine i kvaliteta vode, eljenog
stepena preiavanja, vrste i kvaliteta vode recipijenta u koji se isputa preiena voda, koristi se
kombinacija postupaka tretmana voda. Najee kombinacije koje se primenjuju u praksi, zavisno
od stepena zagaenosti voda, ematski su prikazane na slici 10.6.
10.7.1. Sistemi za preiavanje otpadnih voda
Osnovni cilj obrade svake otpadne vode je njeno to potpunije oslobaanje od neeljenih
komponenti zagaenja, ije se dimenzije estica kreu u vrlo irokim granicama, od prostih jona
do krupnih, plivajuih komada materijala. Ovaj cilj se ostvaruje primenom jednog ili vie osnov-
nih procesa i operacija obrade, ija priroda moe biti fizika, hemijska ili bioloka. Jedan ili vie
osnovnih procesa obrade, koji se koriste za ostvarivanje odreenog efekta obrade, ine liniju ob-
rade. Jedna ili vie linija obrade, koje je potrebno primeniti da bi se ostvario krajnji cilj obrade, o-
dnosno celovito preiavanje otpadne vode do eljenog stepena, ine sistem (postrojenje) za ob-
radu.
Mehaniko preiavanje
Mehanikim (fizikim) postupkom preiavanja otpadnih voda odstranjuju se iz zagaenih
voda nerastvorne materije kao i deo materija prisutnih u obliku koloidnih rastvora. Pored odstra-
njivanja komadastih i drugih vrstih materijala iz otpadne vode, ovim postupkom se odstranjuju
materije iz vode koje bi ometale ili optereivale naredne faze preiavanja vode, kao i rad samih
ureaja.
Mehaniko preiavanje moe se svrstati u dve osnovne grupe:
preliminarno preiavanje i
primarno preiavanje.
Preliminarno i primarno preiavanje
Preliminarno preiavanje predstavlja prvi stepen mehanikog preiavanja, kojim se
uklanjanjaju: grubi sastojci (komadastih materijala) kao to su drvo, papir, lie, guma, i dr., teke
neorganske materije (pesak, ljunak, metalni delovi, staklo) i delimino se uklanjaju ulja i masti.
Za preliminarno preiavanje koriste se:
grube i fine reetke,
drobilice (kominutori),
talonici za pesak (peskolovi),
bazeni za prethodnu aeraciju,
separatori (odvajai) masti i ulja.
Reetke
Reetke se koriste za izdvajanje komadastog i drugog materijala koji pliva u vodi koja se
preiava. Od prenika otvora na reetkama zavisi koji materijal i u kojoj koliini e se izdvojiti
iz vode. Otvori na reetkama mogu da bude razliiti (16, 30, 60 mm). Danas su u upotrebi tzv.
grube reetke (prenika otvora reetke 60 mm) i fine reetke (prenika otvora na reetkama od 16
mm). Reetke mogu biti pokretne i nepokretne, lune i lanane. Izrauju se od gvoa i
postavljaju normalno na tok vode u kanalu obino pod uglom od 45 80. Veliine reetki zavise
od koliine otpadne vode, mase komadastog materijala u vodi i naina evakuacije otpadnog
materijala sa reetke.

Slika 10.6 Shematski prikaz preiavanja otpadnih voda
Reetke se dimenzioniu na prosenu brzinu toka vode od 1,0 1,5 m/s. Vee brzine mogu
dovesti do kvara mehanizma za ienje reetke, zbog suvie velikog pritiska materijala na
reetku.
Povrina otvora reetke odreuje se pomou jednaine:
A = Q/v (10.1)
gde je: A povrina sita, m
2
; Q = protok vode, m
3
/h; v brzina proticanja vode, m/h

Drobilice
Zadravanje i mlevenje krupnih otpadaka iz zagaene vode mogue je ostvariti sa specijal-
nim reetkama, tzv. kominutorima. Ovi ureaji rade na principu prolaska zagaene vode kroz rota-
cioni bubanj sa nazubljenim otvorima koji je u sadejstvu sa vibracionim eljem koji melje zadra-
ne otpatke na rotacionom bubnju. Izdrobljeni otpaci zajedno sa tenim fluidom prolaze kroz
nazubljene otvore bubnja i izlaze iz drobilice.
Korienje kominutora omoguava punu automatizaciju procesa, to je veoma vano jer se
personal za kontrolu i odravanje ovih ureaja uglavnom ne angauje.
Sita
Sita izdvajaju iz vode sve one materije koje su prenika veeg od prenika otvora sita.
Koriste se kruna ili pravougaona pokretna sita sa mehanikim ienjem pomou specijalnih
etki ili mlazom vode. Veliina otvora na mrei sita je obino 2 3 mm, a ponekada se koriste sita
otvora 1 1,5 mm.
Talonice za pesak
Za izdvajanje teih, uglavnom mineralnih sastojaka (pesak, ljaka i dr.) iz zagaene vode
koriste se talonice za pesak ili peskolovi. Ovi ureaji se koriste kod svih postrojenja, a postavljaju
se ispred primarnih talonika.
Peskolov funkcionie na principu smirivanja vode da bi se omoguilo taloenje guih
estica peska koje voda nosi.
Danas se koriste kompleksni bazeni sa mehanizovanim uklanjanjem peska, sa ureajima za
aeraciju i izdvajanje masti i ulja.
Prema nainu kretanja zagaene vode, peskolovi mogu biti horizontalni, vertikalni i sa
spiralnim kretanjem vode. Najee se koriste horizontalni. Oni mogu biti sa pravolinijskim ili
krunim kretanjem tenosti. Danas se esto koriste peskolovi sa spiralnim kretanjem tenosti tan-
gencijalnog i aerisanog tipa.
Za proraun dimenzija peskolova moe se koristiti sledea jednaina:

0
1000 h
L K v
V

=

L = K*((1000*h)/V
o
)* v (10.2)
gde je: L duina peskolova (m), h raunska dubina peskolova (m), v brzina kretanja
tenosti u peskolovu (m/s), V
o
brzina taloenja (cm/s), K koeficijent uticaja
turbulencije toka vode i drugih faktora na rad objekta.

( )
1 2
2
0 0
K V v = (10.3)
gde je: vertikalna komponenta turbulencije, i ima vrednost 0,055.
Neke uobiajne karakteristike peskolova su:
brzina kretanja vode u peskolovu je obino 0,3 m/s,
vreme zadravanja vode u peskolovu je oko 60 s,
odnos dubine prema duini bazena iznosi od 1:20 do 1:0,5,
duina talonika se kree do 30 m, a obino je 10 15 m
Bazeni za prethodnu aeraciju
Prethodna aeracija vode, ispred primarnog preiavanja, primenjuje se samostalno ili u
kombinaciji sa peskolovom, odnosno separatorom masti i ulja, a iz sledeih razloga:
da pospei uklanjanje vrstih suspendovanih materija (potpomae flokulaciju lakih
suspendovanih vrstih materija u vee, to omoguava bre taloenje) u sedimentacionim
bazenima,
da pomogne odvajanje masti i ulja iz zagaene vode,
da osvei zagaenu vodu, naroito leti, i
da smanji BPK.
Prethodna aeracija se obavlja ubacivanjem vazduha u vodu u trajanju od 20 30 minuta. To
se postie ili uduvavanjem vazduha ili uz pomo mehanikih aeratora.
Separatori masti i ulja
Masnoe prisutne u otpadnoj vodi stvaraju potekoe kod procesa preiavanja vode, poseb-
no kod procesa aeracije u biolokom tretmanu vode. Zbog toga se separator masnoa postavlja na
veini postrojenja za preiavanje voda, jer se masnoe i ulja redovno nalaze (u veem ili ma-
njem obimu) u otpadnim vodama.
Separatori masnoa su u obliku bazena kod kojih se na dnu uduvava vazduh radi flotacije
masnih estica i spreavanja taloenja ostalih estica. Odstranjivanje izdvojenih masnoa sa po-
vrine se ostvaruje specijalnim zgrtaima.
Primarni talonici
Osnov primarnog preiavanja otpadne vode ini proces sedimentacije (taloenja) uz pomo
koga se iz zagaene vode uklanja najvei deo talonih vrstih suspendovanih materija. Primenom
koagulanata sedimentacijom se moe odstraniti i vei deo koloidnih materija. Za sedimentaciju se
koriste septike jame, tankovi i primarni talonici. Talonici za primarnu sedimentaciju mogu biti
sa vertikalnim, radijalnim i horizontalnim tokom zagaene vode. esto se koriste radijalni taloni-
ci prenika od 10 60 m.
Talonici se grade od armiranog betona; razliitog su oblika i veliine.
Osnovni kriterijum za odreivanje dimenzija primarnih talonika su hidrauliko optereenje,
dubina talonika uz obod i vreme retencije (zadravanja). Za hidrauliko optereenje se uzima
srednja dnevna koliina zagaene vode kojom se optereuje talonik (povrina) (m
3
/m
2
dan).
Vrednost hidraulinog optereenja (P
opt
), se moe izraunati uz pomo sledeeg izraza:

opt
Q
P
A
= (10.4)
gde je: P
opt

hidraulino optereenje, (m
3
/m
2
dan); Q srednja dnevna masa zagaenih voda
(m
3
/dan); A povrina primarnog talonika (m
2
)
Maksimalna optereenost se obino uzima 60 m
3
/m
2
dan. Dubina bazena uz obod je obino
2 m, uz nagib prema mestu skupljanja mulja oko 10%.
Vreme zadravanja (retencija) vode u bazenu, T, se moe izraunati iz jednaine:

24 V
T
Q
= (h) (10.5)
gde je:V zapremina talonika u m
3
.
Vreme zadravanja je obino 2 sata, a brzina proticanja vode je 0,45 0,75 m/min.
Talonici koje se koriste mogu biti sa ili bez zgrtaa. Struganjem se mulj skuplja u jame ili
ljebove talonika odakle se najee hidrauliki transportuje. Ukoliko su talonici krunog
oblika, strugai su privreni na jedan okvir koji se okree oko osovine koja je u sredini bazena.
Kod talonika pravougaonog oblika strugai se postavljaju tako da ih vue jedan pokretni most
koji ide od kraja do kraja talonika ili jedna potopljena beskrajna traka.
Za bre i efikasnije taloenje, zagaena voda se tretira razliitim hemikalijama. Pri tom dola-
zi do flokulacije i koagulacije uz nastanak veih agregata koji se lake i bre taloe, odnosno na
neki drugi nain izdvajaju iz vode.
Postupak hemijske precipitacije je pogodan za tretiranje zagaenih voda koje u sebi sadre
visoke koncentracije industrijski emitovanih polutanata koji bi mogli uticati na bioloke procese
preiavanja voda.
10.8. BIOLOKO PREIAVANJE OTPADNIH VODA
10.8.1. Bioloke karakteristike otpadnih voda
Najvanije grupe organizama koje se mogu nai u otpadnim vodama su bakterije, plesni, pro-
tozoe, mikroskopske biljke i ivotinje i virusi. Veina od ovih organizama, a posebno bakterije i
protozoe su odgovorne i neophodne za bioloku obradu otpadnih voda. Meutim, neke patogene
bakterije, plesni, protozoe i virusi koji se mogu nai u vodi su nepoeljni i tetni po zdravlje. Pri-
sustvo patogenih biolokih vrsta iskazuje se preko, tzv. bakterijskih indikatora vode.
10.8.2. Bioloki postupci preiavanja otpadnih voda
Bioloko preiavanje je zasnovano na aktivnosti kompleksne mikroflore, koja tokom svoje
ivotne aktivnosti, koja podrazumeva odravanje ivota, rast i razmnoavanje, koristi znatan deo
organskih i manji deo neorganskih materija u otpadnoj vodi. Upravo okolnost da te materije
ujedno predstavljaju zagaenje otpadne vode, nam omoguava da korienjem delovanja mikro-
flore, moemo preistiti otpadnu vodu. Ovim nainom preiavanja je mogue ukloniti znatan
deo organskog sadraja iz otpadne vode, ali je nemogue to postii potpuno.
Bioloki procesi preiavanja otpadnih voda se zasnivaju na istim principima na kojima je
zasnovano prirodno samopreiavanje vode. Razlika je u tome to se bioloki procesi zasnivaju
na kontroli rasta i razmnoavanja mikroflore pa su po tome bioloki procesi preiavanja sliniji
sa procesima biotehnologije. Pri preiavanju otpadnih voda se koristi mikroflora koja potie iz
prirodne sredine, a ne kao u biotehnologiji koja je zasnovana na bioprocesima, selekcionisane is-
te kulture. Meutim, i u procese biolokog preiavanja otpadnih voda poelo je uvoenje selek-
cionisanih kultura sposobnih da razlau i biorezistentne, pa i toksine supstance (ksenobiotike). Za
razliku od biotehnolokih procesa, u ovom sluaju je koncentracija hrane (supstrata) najee pre-
niska za optimalan rast i razmnoavanje, izuzev reih sluajeva kada moe biti i previsoka. Kod
biotehnolokih procesa se obino tei to veem prinosu biomase, dok se kod preiavanja otpad-
nih voda proces vodi ka to veem uklanjanju organskih materija, a ne ka stvaranju biomase ili
produkata metabolizma.
Najea primena biolokih procesa je kod uklanjanja organskog zagaenja i makronutrije-
nata (azota i fosfora) iz otpadne vode. Takoe, bioloki procesi se esto primenjuju i za uklanjanje
organskih frakcija muljeva koji nastaju tokom primarnog preiavanja (taloenja), kao i za raz-
gradnju vika biomase nakon sekundarne obrade (mulj iz sekundarnog talonika). Ova vrsta bio-
procesa se naziva bioloka stabilizacija muljeva ili digestija.
U odnosu na kiseonik razlikuju se aerobni i anaerobni bioloki procesi preiavanja, koji su
zasnovani na aktivnosti aerobnih, odnosno anaerobnih mikroorganizama.
Razlika ova dva procesa je u putevima bioloke oksidacije organskih materija, a kao primer
moe posluiti oksidacija glukoze:
Aerobni proces:
C
6
H
12
O
6
+ 6O
2
6CO
2
+ 6H
2
O; G
o
= -2880 kJ/mol (10.6)
Anaerobni proces:
C
6
H
12
O
6
+ 2H
2
O 3CO
2
+ 3CH
4
; G
o
= -405 kJ/mol (10.7)
Iz gornjih jednaina se vidi da aerobni put oksidacije karakterie produkcija vee koliine
slobodne energije, G
o
, to za posledicu ima brz i intenzivan rast biomase, a samim tim i brzu ak-
tivnost, odnosno, u sluaju otpadne vode, njeno brzo preiavanje uz nastajanje krajnjih proizvo-
da oksidacije sa malim sadrajem energije. To ukazuje na veliku efikasnost procesa preiavanja.
Kod anaerobnog puta, produkuje se malo slobodne energije, to ima za posledicu sporiji rast bio-
mase, procesi su sporiji i manji su efekti preiavanja, ali, krajnji gasoviti produkti imaju veliki
sadraj energije pa se mogu koristiti kao energent (biogas).
Aerobno preiavanje je daleko vie zastupljeno od anaerobnog i primenjuje se u obradi ot-
padnih voda sa malim i osrednjim koncentracijama organskog zagaenja, tj. u obradi slabo i sred-
nje optereenih otpadnih voda. Anaerobno preiavanje se ee primenjuje kod otpadnih voda
sa velikim koncentracijama organskog zagaenja.
esto se u praksi kombinuju ova dva postupka, radi postizanja boljeg krajnjeg efekta prei-
avanja.
10.8.3 Aerobni procesi preiavanja
Aerobne postupke delimo na dve osnovne grupe:
1. Postupci sa suspendovanom mikroflorom u otpadnoj vodi (proces aktivnog mulja);
2. Procesi sa imobilisanom mikroflorom na pogodnom nosau, i to:
a) biofiltri (imobilisana mikroflora na granulisanim nosaima; ljunak, plastini
nosai
b) biodisk (imobilisana mikroflora na ravnim rotirajuim mreastim povrinama)
Procesi sa suspendovanom mikroflorom
Ovo je, danas, najraireniji vid primene aerobnog procesa preiavanja, sa primenom u
obradi slabo i srednje optereenih otpadnih voda, kao to su komunalne otpadne vode.
Primena ovog vida obrade se izvodi pomou:
1. procesa aktivnog mulja,
2. aerisanih laguna sa pneumatskom ili povrinskom aeracijom,
3. aerobnih jezera (plitka jezera sa prenosom kiseonika iz vazduha).
Postupci preiavanja otpadnih voda u aerisanim lagunama i aerobnim jezerima se prime-
njuju ukoliko su na raspolaganju veliki otvoreni zemljani bazeni (prirodni, nepravilnog oblika ili
iskopani, pravougli ili okrugli) koji slue kao bioloki reaktori. Osnovni uslov je da te lokacije bu-
du dovoljno udaljene od naselja, kako bi se tolerisao mogu nastanak neprijatnih mirisa tokom
procesa.
Aerisane lagune su opremljene aeratorima, razliitih konstruktivnih reenja, povrinskom
aeracijom ili difuzerima. Dubina laguna se kree od 3 do 4 m, a hidrauliko vreme zadravanja je
od 3 do 30 dana, najee 5 do 8 dana. Koncentracija mikroflore u laguni je relativno mala 100
300 mg/l. Uticaj temperature okoline na proces u laguni je veoma izraen. Taloenje mulja se odi-
grava u samoj laguni ili na tzv. talonim poljima koja se sukcesivno iste. Ako nastaje velika koli-
ina mulja, ugrauju se i sekundarni talonici sa mogunou recirkulacije mulja, radi poveanja
efikasnosti procesa.
Prilikom primene aerobnih jezera, uslov je da ona budu plitka (od 1 do 1,5 m dubine), a ne-
ophodna koliina kiseonika za bioloku aktivnost se obezbeuje prenosom mase sa povrine vode
(ogledalo vode) kao i metabolizmom algi. U isto vreme bakterije koje razgrauju organske mate-
rije, obezbeuju mineralne materije neophodne za rast algi. Vreme zadravanja otpadne vode u
aerobnim jezerima je dugo, obino ne manje od 90 dana. Mogue je veoma malo organsko optere-
enje (0.001 0.003 kg BPK/m3d) koje je limitirano brzinom prenosa mase kiseonika sa povrine
vode i nastalog produkcijom iz fotosintetskih procesa algi.
Proces sa aktivnim muljem
Aktivni mulj je naziv za bioloki aktivnu biomasu aerobne mikroflore, suspendovanu u ot-
padnoj vodi u obliku flokula. U flokulama sem ivih, aktivnih, mikroorganizama nalaze i mrtve
elije kao i organske (biorazgradljive i bionerazgradljive) i neorganske supstance apsorbovane iz
otpadne vode koja se preiava. U reaktoru se aktivni mulj odrava u suspenziji, a dovoenjem
otpadne vode odvijaju se tri paralelna procesa:
1. Reakcije disimilacije, tj. oksidacije organske materije:
Organska materija + O
2
+ mikroflora CO
2
+ NH
3
+ drugi krajnji proizvodi + energija
2. Reakcije asimilacije, tj. sinteze novih elija mikroflore (sa optom formulom
C
5
H
7
NO
2
):
Organska materija + O
2
+ mikroflora + energija C
5
H
7
NO
2

3. Reakcije autooksidacije, tj, endogene respiracije elija mikroflore:
C
5
H
7
NO
2
+ 5O
2
5CO
2
+ NH
3
+ 2H
2
O + energija
Mikroorganizmi aktivnog mulja. Najvaniji i najzastupljeniji mikroorganizmi aktivnog
mulja su bakterije, uglavnom gram-negativne rodova Pseudomonas, Zooglea, Achromobacter,
Flavobacterium, Nocardia, Mycobacterium, kao i nitrifikacione bakterije Nitrosomonas i Nitro-
bacter. Pored njih se javljaju i filamentozne bakterije rodova Sphaerotilus, Thiotrix, Lecicothrix,
Geotricum i sline. Pored bakterija, i druge vrste mikroorganizama igraju veoma znaajnu ulogu u
preiavanju otpadnih voda, kao npr. protozoa, koje se hrane dispergovanim (neflokulisanim)
bakterijama, i rotifere koje uklanjaju male neistaloene flokule aktivnog mulja, pa igraju znaajnu
ulogu u bistrenju efluenta iz aerobnog bioreaktora.
Kada je re o industrijskim otpadnim vodama, znaajnu ulogu mogu imati i plesni, posebno
zbog njihove otpornosti na nie vrednosti pH, kao i male potrebe za nutrijentima, na primer, go-
tovo polovinu azota manje u odnosu na bakterije.
Potreba za kiseonikom. Kiseonik za bioloku oksidaciju se dovodi u otpadnu vodu stalnom
aeracijom, povrinskom ili difuzerima. Ovim se postie i potreban stepen meanja za odravanje
flokula aktivnog mulja u suspenziji (slika 10.7). U sluaju da to nije dovoljno primenjuje se i me-
haniko meanje. Jedan deo mikroflore koji se nalazi u unutranjosti flokule, do koje ne dopire
kiseonik, se nalazi u fakultativno aerobnim i anaerobnim uslovima. U unutranju zonu flokule di-
funduje mala koliina hranljivih materija pa mikroorganizmi prelaze na endogenu respiraciju ko-
jom se smanjuje koliina nastalog mulja.
Po dostizanju eljenog stepena preiavanja, sadraj iz biolokog reaktora se prebacuje
u talonik (sekundarni talonik) gde dolazi do odvajanja aktivnog mulja od preiene vode,
koja se preko prelivnika odvodi u prijemnik ili dalju preradu, a aktivni mulj se delom reciklira
na poetak procesa, a delom odvodi na dalji tretman u cilju njegove stabilizacije.
Vrste organskih jedinjenja koja se najee nalaze u gradskim otpadnim vodama i
potrebna potronja kiseonika kod aerobne oksidacije su date u tabeli 10.4.
Tabela 10.4. Organske materije u otpadnoj vodi i potreba kiseonika za njihovu bioloku
oksidaciju.
Organske materije Prosena formula
Mikrobioloka
potronja O
2
, kg
O
2
/kg supstance
Sadraj
ugljenika, %

Sadrj
jazota, %

Ugljeni hidrati C
10
H
18
O
9
1,13 43 0
Masti, ulja C
8
H
6
O
2
2,03 72 0
Proteini C
14
H
12
O
7
N
2
1,20 (1,60) 53 8,8
Organske materije C
18
H
19
O
9
N 1,42 (1,59) 55 3,6


Slika 10.7 ematski prikaz procesa sa aktivnim muljem a) difuzna aeracija,
b) mehanika aeracija
Kinetiki parametri procesa sa aktivnim muljem
Hidrauliko optereenje. Za proces aktivnog mulja sa potpunim meanjem znaajan para-
metar za projektovanje i dimenzionisanje procesa je srednje vreme hidraulikog zadravanja ili
hidrauliko optereenje u aeracionom bazenu. On predstavlja odnos zapremine reaktora i protoka
otpadne vode kroz reaktor, a izraunava se pomou jednaine:
Q V = (10.8)
gde je: hidrauliko vreme zadravanja, d; V zapremina bioreaktora, m
3
; Q ulazni protok
vode, m
3
/d
Organsko optereenje aktivnog mulja. Optereenje aktivnog mulja se definie kao odnos
prisutnog zagaenja u otpadnoj vodi (hrane) prema prisutnoj biomasi u reaktoru. U literaturi se
najee izraava kao F/M (food/ mass). Prisutno zagaenje se moe izraavati ili preko HPK ili,
ee, BPK vrednosti. Masa mikroorganizama u aeracionom bazenu se izraava kao masa
suspendovanih materija aktivnog mulja MLSS (Engl. mixed liquor suspended solids). Ona se
sastoji uglavnom od mikroorganizama, nedegradabilnih suspendovanih organskih materija i
drugih inertnih suspendovanih materija. Mikroorganizmi u MLSS su izgraeni od 70 90%
organske materije i 10 30% neorganske materije.
Mada je BPK vrednost najbolja mera za koliinu hrane koja ulazi u bioreaktor, esto se
umesto nje koristi HPK, jer se daleko lake i bre odreuje. Praenje i korekcija odnosa
hrana/biomasa moe spreiti pojavu sloenih problema u procesu aktivnog mulja.
Vrednost optereenja aktivnog mulja se moe izraunati pomou jednaine:

BPK
F M
MLSS
= (10.9)
gde je:F/M odnos hrane prema mikroorganizmima, g BPK/dan. g MLSS; BPK bioloka
petodnevna potreba za kiseonikom, mg/l; MLSS suspendovana materija aktivnog mulja u
aeracionom bazenu, mg/l
Neki autori u prethodnoj jednaini koriste volatilne suspendovane materije aktivnog mulja
MLVSS (Engl.mixed liquor volatile suspendes solids) umesto MLSS. MLVSS je volatilna frakcija
MLSS (uklanja se spaljivanjem uzorka) i kree se izmeu 0,75 do 0,85, a priblino se moe
izraunati kao MLVSS = 0,80MLSS. Korienje MLVSS preciznije odreuje ukupnu bioloku
masu mikroorganizama u procesu aktivnog mulja.
Prema optereenju, proces aktivnog mulja se moe klasifikovati u sledee tipove:
konvencionalni,
visokooptereeni,
niskooptereeni (produena aeracija ili stabilizacija mulja i potpuno preiavanje)
Parametri optereenja ovih postupaka aktivnog mulja su prikazani u tabeli 10.5.
Tabela 10.5. Parametri dozvoljenih optereenja aeracionog bazena za raliite tipove
postupaka aktivnog mulja
Proces
BPK optereenje,
kg/d m
3

F/M optereenje,
kg/kg muljad
MLSS,
g/l
Vreme
zadravanja, h
Konvencionalni aktivni
mulj
0,64 0,2 0,5 1 3 4 8
Visokooptereeni 0,80 0,2 0,6 1 3 1 3
Niskooptereeni,
(produena aeracija)
0,24 kg 0,05 0,1 3 5 20 3 0

Starost mulja. Starost mulja predstavlja duinu vremena (najee broj dana) u toku koga su
estice aktivnog mulja podvrgnute aeraciji u biolokom reaktoru. Ova vrednost se koristi za odra-
vanje propisane koliine aktivnog mulja u bioreaktoru i varira za konvencionalan proces aktivnog
mulja u granicama 3 7 dana.
Optimalna starost mulja varira u svakom postrojenju u odreenim uslovima i mora se ekspe-
rimentalno odrediti. Starost mulja se izraunava prema sledeoj jednaini:

,
, /
SS u aeraciji kg
G
SS ulazna kg d
= (10.10)
gde je: G starost mulja; SS u aeraciji MLSS ili MLVSS, kg; SS ulazna suspendovane mate-
rije koje dnevno ulaze u sistem, kg/d
Srednje vreme zadravanja elija. Srednje vreme zadravanja elija
c
(Engl. mean cell re-
sidence time) je slian, ali sloeniji parametar od starosti mulja. Normalna vrednost
c
se razlikuje
od starosti mulja i varira od 5 15 dana, a optimalna vrednost se razlikuje od postrojenja da pos-
trojenja. Glavna razlika prilikom izraunavanja starosti mulja i srednjeg vremena zadravanja e-
lija je u tome, to je proraun starosti mulja baziran na koliini suspendovanih materija koje ulaze
u sistem, dok je izraunavanje
c
bazirano na koliini suspendovanih materija koje naputaju sis-
tem aktivnog mulja. Izraunava se pomou jednaina:

,
, /
c
SS u aeraciji kg
SS izlazna kg d
= (10.11)

c
w w e e
MLSS V
SS Q SS Q
=
+
(10.12)
gde je:
c
srednje vreme zadravanja elija, d; MLSS suspendovane materije aktivnog mulja,
mg/l; V zapremina aeracionog bazena, m
3
; SS
w
suspendovane materije otpadnog mulja, kg; SS
e

suspendovane materije u efluentu otpadne vode, kg; Q
w
protok otpadnog mulja, m
3
/d; Q
e

protok efluenta, m
3
/d
Materije koje naputaju sistem. Pri analizi i proraunu procesa sa aktivnim muljem, potreb-
no je definisati i materije koje naputaju sistem jer se na osnovu te vrednosti utvruje efikasnost
izdvajanja vrstih materija iz efluenta (bistrenje). One su zbir koliina suspendovanih materija
koje se izbacuju iz sistema kao viak mulja i suspendovanih materija u efluentu.
Suspendovane materije koje se izbacuju iz sistema predstavljaju viak mulja izdvojenog u se-
kundarnom taloniku i koncentracija im je ista kao i u povratnom mulju koji recirkulie. Ovaj vi-
ak mulja se odvodi na dalju obradu.
Suspendovanih materija u efluentu naputaju sekundarni talonik sa istim protokom kao
efluent.
Materije u sistemu odreene su koncentracijom suspendovanih materija aktivnog mulja,
mg/l.
Poto su funkcije bioreaktora i sekundarnog talonika u uskoj koordinaciji, oni mogu biti
posmatrani kao jedinstven sistem i zbog toga se prilikom konverzije mg/l suspendovanih materija
aktivnog mulja u kg/m
3
, mora uzeti u obzir zapremina i bioreaktora i talonika. Na taj nain je
srednje vreme zadravanja elija (
c
) u gornjoj jednaini dato odnosom:

masa suspendovanih materija u bioreaktoru i sekundarnom taloniku
masa suspendovanih materija koje naputaju sitsem

Izraunavanje vika mulja. Zavisno od potrebne mase suspendovanih materija aktivnog
mulja u sistemu, potrebnog vremena zadravanja (
c
), i aktuelne mase suspendovanih materija ak-
tivnog mulja, tj. aktuelne starosti mulja, potrebno je definisati i viak suspendovanih materija mu-
lja, koji je potrebno odstraniti iz sistema. Ovaj parametar se obino oznaava kao otpadni aktivni
mulj WAS (Engl. waste activated sludge). Otpadni mulj se obino odbacuje iz primarnog talo-
nika ili iz zgunjivaa mulja. Alternativno je mogue izbaciti deo suspendovanih materija aktiv-
nog mulja iz aeracionog bazena ili iz linije efluenta aktivnog mulja. Cilj ovoga je da se odrava
optimalna koliina mikroorganizama u sistemu, a samim tim optimalni i sledei parametri sistema:
F/M odnos (optereenje aktivnog mulja),
c
(srednje vreme zadravanja celija) i G (starost mulja).
Viak suspendovanih materija mulja se odreuje uporeivanjem poeljnih koliina suspen-
dovanih materija u sistemu, sa aktuelnom koliinom suspendovanih materija u sistemu. Postoje tri
naina za uporeenje i to: uporeuju se mase suspendovanih materija aktivnog mulja, uporeuju
se starosti aktivnog mulja i uporeuju se koncentracije.
Izraunavanje protoka otpadnog i recirkulisanog mulja. Kada se utvrdi koja koliina mulja
je viak, potrebno je odrediti protok otpadnog mulja. Protok otpadnog mulja u mnogome zavisi od
koncentracije suspendovanih materija u mulju. Iz eme procesa aktivnog mulja (sl. 10.8) se moe
videti da je koncentracija suspendovanih materija u recirkulisanom mulju RAS (Engl. recilcula-
ted active sludge) i otpadnom aktivnom mulju i WAS (Engl. waste activated sludge) ista. Zapremi-
na recirkulisanog mulja obino iznosi 20 30% ulaznog protoka u postrojenje. Mase ovih veliina
izraunavaju se pomou jednaina:

3
10
w
WAS c Q
-
= (10.13)

3
10
r
RAS c Q
-
= (10.14)
gde je: WAS masa suspendovanih materija otpadnog mulja, kg; RAS masa suspendovanih
materija recirkulisanog mulja, kg; c koncentracija suspendovanih materija u recirkulisanom ili
otpadnom mulju, mg/l; Q
w
protok otpadnog mulja, m
3
/d; Q
r
protok recirkulisanog mulja, m
3
/d;
Q
pri
protok primarnog efluenta, m
3
/d; Q
u

ukupan protok u sistem, m
3
/d.

Slika 10.8 ema procesa aktivnog mulja sa sa oznakama tokova (Q
pri
-protok
primarnog efluenta, Q
r
- protok recirkulisanog mulja, Q
u
- ukupan protok, Q
w
-
protok otpadnog mulja, Q
izl
- protok izlaznog efluenta, Q
a
protok vazduha
Produkcija biolokog mulja. Koliina mulja koja se proizvede dnevno, utie na projektovani
kapacitet i karakteristike postrojenja, a naroito na karakteristike procesa obrade i odlaganja
mulja. Moe se izraunati prema jednaini:
( )
0 x ob
P Y Q S S = - (10.15)
gde je: P
x
neto nastali otpadni aktivni mulj (VSS), kg/d; Y
ob
uoeni prinos mulja, kg/kg; Q
ulazni protok, m
3
/d; S
0
koncentracija rastvorenog BPK
5
u influentu, kg/ m
3
; S koncentracija
rastvorenog BPK
5
u efluentu, kg/ m
3
.
Potreba za kiseonikom. Teorijska potreba kiseonika u procesu aktivnog mulja se utvruju
pomou vrednosti BPK
5
otpadne vode i koliine mikroorganizama koja se odbacuje dnevno u
procesu. Biohemijska reakcija endogene respiracije se moe predstaviti jednainom:
C
5
H
7
NO
2
+ 5O
2
5CO
2
+2H
2
O + NH
3
+ energija (10.16)
Prema jednaini 10.16 po jednom molu biomase elija potrebno je 1,42 mola kiseonika, tako
da se teorijska potreba za kiseonikom u procesu aktivnog mulja za uklanjanje organskog ugljenika
moe predstaviti kao:

( )
0
2
kgO / 1, 42
x
Q S S
d P
f
-
= - (10.17)
gde je: Q ulazni protok, m
3
/d; S
0
koncentracija rastvorenog BPK
5
u influentu, kg/m
3
; S kon-
centracija rastvorenog BPK
5
u efluentu, kg/m
3
; F konverzioni faktor za prevoenje BPK
5
u
BPK
u
(ukupno BPK).
Kada se razmatra proces aktivnog mulja sa nitrifikacijom, ukupne potrebe za kiseonikom su
zbir potreba za uklanjanje organskog ugljenika i azota (nitrifikaciju) i mogu se izraunati na
sledei nain:
( ) ( )
2 0 0
1
kg O / 1, 42
ob
d Q S S Y Q N N
f

= +

(10.18)
gde je: N
0
koncentracija ukupnog azota po Kjeldahl-u u influentu, kg/m
3
; N koncentracija
ukupnog azota po Kjeldahl-u u efluentu, kg/m
3
; Y
ob
uoeni prinos, kg/kg.
Obino se prilikom projektovanja sistema aktivnog mulja sa izuzetkom postupka sa produe-
nom aeracijom primenjuje normativ potrebe za kiseonikom od 1,1 kg kiseonika po kg BPK
5
. Ovo
iznosi 94 m
3
vazduha pri standardnim uslovima temperature, pritiska i vlanosti. Za proces sa pro-
duenom aeracijom potrebno je obezbediti 128 m
3
/kg BPK
5.
U praksi, potrebe za kiseonikom vari-
raju od 3,75 do 15 m
3
vazduha /m
3
vode.
Uklanjanje azota u procesu sa aktivnim muljem
Azot se u otpadnim vodama nalazi u formi organskog, amonijanog, nitritnog i gasovitog
azota. Azotne materije, a naroito amonijak zahtevaju znaajne koliine kiseonika u toku bioloke
nitrifikacije i mogu izazvati eutrofikaciju u recipijentima. Amonijak je toksian za vodene orga-
nizme i reaguje sa hlorom smanjujui efikasnost procesa dezinfekcije efluenta. Zbog toga je kon-
trola azota u otpadnim vodama neophodna.
Ukupanim primarnim i sekundarnim konvencionalnim tretmanom uklanja se 25 75 % (5
15 mg/l) organskog azota, to obino predstavlja 14 26 % ukupnog azota iz sirove otpadne vode.
Dakle, bioloki postupci uklanjaju vei deo organskog azota, a deo transformiu do amonijaka i
neorganskih oblika. Deo prisutnog amonijaka se asimiluje u biomasu mikroorganizama.
Ovo prevoenje organskog azota u neorganski naziva bioloka nitrifikacija i moe se ostva-
riti u posebnoj fazi procesa koja sledi iza sekundarnog tretmana (u veini sluajeva), ili u kombi-
novanim postupcima oksidacije ugljenika i nitrifikacije. Sekundarni efluent koji sadri visok sadr-
aj amonijaka i nisko BPK
5
zagaenje je podloga u kojoj nitrifikacione bakterije bolje rastu nego
heterotrofne bakterije.
Reakcija bioloke nitrifikacije je aerobni autotrofni proces u kome se energija za bakterijski
rast dobija oksidacijom neorganskih azotnih jedinjenja, pre svega amonijanog azota. Nitrifikacio-
ne bakterije, za razliku od heterotrofnih bakterija, za svoj rast i reprodukciju koriste ugljendioksid
umesto organskog ugljenika. Prinos nitrifikacionih bakterija po jedinici iskorienog supstrata je
nekoliko puta manji nego za heterotrofne mikroorganizme. U biolokoj nitrfikaciji dominiraju
bakterije iz roda Nitrosomonas i Nitrobacter. Biooksidacija amonijaka je dvostepeni proces. Prvo
bakterije iz roda Nitrosomonas oksidiu amonijak do nitrita a zatim bakterije iz roda Nitrobacter
transformiue nitrite do nitrata. Biohemijske jednaine ovih procesa su:
Oksidacija amonijaka:
NH
4
+
+ 1,5O
2
2HCO
3
-

as Nitrosomon
NO
2
-
+2H
2
CO
3
+ H
2
O
Oksidacija nitrita:
NO
2
-
+ 0,5O
2

r Nitrobacte
NO
3
-

Sumarna reakcija:
NH
4
+
+ 2O
2
+ 2HCO
3
-

bakterije one Nitifikaci
NO
3
-
+2H
2
CO
3
+ H
2
O (10.19)
Iz navedenih jednaina se moe izrainati da je za oksidaciju 1 mg/l amonijanog azota
teorijski potrebno 4,56 mg/l kiseonika, pod pretpostavkom da se zanemari sinteza biomase
nitrifikacionih bakterija. Formirana ugljena kiselina u reakciji sniava pH vrednost otpadne
vode. Teorijski, po 1 mg/l oksidisanog amonijanog azota potrebno je 7,14 mg/l CaCO
3
za
neutralizaciju proizvedene kiseline (US EPA 1975).
Bioloka filtracija
Aerobno preiavanje otpadne vode sa imobilisanim slojem mikroorganizama na inertnom
nosau, tzv. aerobna biofiltracija, je postupak koji se uglavnom koristi za preiavanje komunal-
ne otpadne vode manjih naselja i za prethodnu obradu pojedininih industrijskih otpadnih voda.
Bioloki filtri se ugraiju i u gradska postrojenja kada je vremenom njihov kapacitet postao nedo-
voljan usled porasta koliine otpadnih voda nastalih irenjem naselja. Aerobni biofiltri su stariji
postupak od postupka aktivnog mulja, ali su vremenom potisnuti postupcima aktivnim muljem.
Uvoenjem plastinih inertnih nosaa u konstrukciju biolokih filtara, dolazi do ponovnog rasta
njihove primene, posebno kada se ne raspolae sa dovoljno prostora za smetaj postrojenja za
obradu otpadnih voda.
Biofiltri nisu filtri u pravom smislu rei, ve je njihova uloga da formiraju to veu specifi-
nu povrinu kontakta otpadne vode i vazduha ime se ubrzavaju bioloki procesi obrade. Od pos-
tupaka aerobne biofiltracije, danas su najee primenjeni kapajui biofiltri (Engl. trickle bed reac-
tors) i biodisk (vidi kasnije).
Razlika ovog postupka u odnosu na aktivni mulj je u mehanizmu transporta organske mate-
rije i kiseonika u fiksiranom biofilmu, slika 10.9.

Vazduh difunduje kroz sloj otpadne vode
koji obliva inertni nosa sa na njemu fiksiranim
biofilmom, zajedno sa organskim zagaenjem
koje iz sloja vode difunduje u biofilm. Mikro-
flora u biofilmu koristi tu organsku materiju za
svoj metabolizam i debljina filma, usled nasta-
janja novih elija postepeno raste. Meutim,
aerobna zona biofilma, odnosno dubina fiksira-
nog sloja mikroorganizama do koje dopire kise-
onik, ograniena je na oko 50 do 100 m.
Ostali deo biofilma do povrine nosaa je prvo
u fakultativno aerobnoj, a zatim u anaerobnoj
zoni, do koje ne dopire kiseonik i u koju dos-
peva samo neznatan deo organske materije, pa
je mikroflora u anaerobnoj zoni, pogotovo uz
sam nosa, u fazi intenzivne endogene respira-
cije. To dovodi do smanjenja sposobnosti pri-
vrivanja, lepljenja elija na povrinu nosaa
i do odvajanja i spiranja biofilma, a na oslobo-
enoj povrini zapoinje formiranje novog sloja
mikroorganizama. Spiranje biofilma zavisi od
hidraulikog i organskog optereenja biofiltra.

biofilma na nosau kapajueg
biofilma i mehanizma transporta
kiseonika i metabolita
Kapajui biofilter
Kapajui biofiltri su esto primenjivana alternativa procesu aktivnog mulja, za manje protoke
otpadne vode, zbog manjih operativnih trokova i jednostavnijeg rada, ali im je manja i efikasnost
uklanjanja zagaenja.
Konstruktivno se izvode kao toranj sa dubokim slojem nosaa; ispune biofiltara, velike pro-
pustljivosti, i na njihovoj povrini se formira tanak sloj imobilisanih mikroorganizama, biofilm.
Rasprivanjem vode po vrhu ispune, i njenim slivanjem (kapanjem) preko biofilma kroz ispunu,
dolazi do opisanih fenomena preiavanja otpadne vode, da bi pri prolazu kroz ceo sloj ispune,
bio postignut eljeni stepen preiavanja. Na dnu tornja sa ispunom se nalazi sabirni rezervoar, iz
koga se voda odvodi do sekundarnog talonika.
Doziranje otpadne vode po vrhu ispune se najee vri rasprivanjem iz seta mlaznica ili,
to je ei sluaj, putem rotirajuih jedno- ili viekrakih distributera, sa mlaznicama na dnu, sa
kojih se voda rasprava po povrini ispune po itavom poprenom preseku tornja. Biofiltri sa
ljunkovitom ispunom su obino (zbog teine ispune) plii i veeg prenika, dok su biofiltri sa
plastinom ispunom dublji ali manjeg prenika (sl. 10.10 i 10.11).

Slika 10.10 ema kapajueg biofiltra sa ljunkovitom ispunom

Slika 10.11 ema kapajueg biofiltra sa plastinom ispunom
Biodisk proces
Po mehanizmu uklanjanja zagaenja u otpadnoj vodi, ovaj postupak je slian biofiltru, s tim
to je biofilm nanet na mreastu povrinu u obliku tankih diskova koji su nanizani na centralno
postavljenu osovinu (sl.10.12). Broj diskova i njihova povrina odreuju povrinu kontakta. Tako
poreani i fiksirani diskovi su potopljeni do polovine svoje povrine u otpadnu vodu. Sporim
rotiranjem biofilm se nalazi u kontaktu sa vodom i vazduhom, pri emu se organske materije iz
vode i kiseonik iz vazduha transportuju ka biofilmu. Izronjavanjem dela povrine diska iznad
nivoa vode, ostvaruju se uslovi za transport kiseonika iz vazduha ka biofilmu, ime je omoguen
proces biooksidacije.
Najea primena ovog procesa je u preiavanju sanitarnih otpadnih voda ali i u obradi
pojedinih vrsta industrijskih otpadnih voda. Tipina instalacija je od 5 do 20 metara duine. Pri
proraunu ove vrste procesa proraunava se brzina obrtanja diskova i njihova ukupna povrina.
Zbog kompaktnosti izrade i malih gabarita, biodisk se prvenstveno koristi u urbanizovanim
zonama i izolovanim objektima (hoteli i kampovi). Koristiti se i pogonima prehrambene industrije
i biotehnologije za predtretman jae zagaenih voda pre isputanja u gradsku kanalizaciju.

Slika 10.12 Biodisk, izgled bez rezervoara za vodu (odozdo)
i poklopca (odozgo)
Procesi obrade u fluidizovanom sloju
Procesi u fluidizovanom sloju, zahvaljujui intenzivnom kontaktu izmeu reaktanata, karak-
teriu se velikom brzinom odvijanja procesa i velikom efikasnou.
Kod ovog procesa kao nosa mikrorganizama koristi se pesak na kome se, kao kod biolokog
filtra, formira bioloki film sa tri karakteristine zone po dubini filma. Prenik peanih zrna je iz-
meu 0,4 i 1,2 mm. Pesak se unese u fluidizacionu kolonu kroz koju se proputa otpadna voda br-
zinom dovoljnom da se zrnca peska sa biolokim filmom dovedu u fluidizovano stanje. Zahvalju-
jui malim dimenzijama peanih zrna, formira se veoma velika kontaktna povrina izmeu otpad-
ne vode i biolokog filma koja iznosi preko 3.300 m
2
/m
3
reaktorskog prostora. Zahvaljujui tome
postie se vrlo velika brzina biolokih reakcija..
Osim za uklanjanje biorazgradljivog organskog materijala, ovaj sistem se moe iskoristiti za
uklanjanje azota iz otpadne vode procesom nitrifikacije i denitrifikacije. Poto se za razliku od ni-
trifikacije, denitrifikacija izvodi u anaerobnim uslovima, za tu svrhu su konstruisani anaerobni
bioloki reaktori sa fluidizovanim slojem. U cilju potpune bioloke obrade otpadnih voda ovim
postupkom, primenjuje se kombinovana obrada u aerobnom i anaerobnom biolokom reaktoru.
10.9. ANAEROBNI POSTUPCI OBRADE
10.9.1. Mehanizam biolokog delovanja
Biohemijske transformacije organskih materija, tj. organskih zagaenja do kojih dolazi u
toku anaerobne obrade, uslovljene su fiziolokim karakteristikama radnih mikroorganizama.
Osnovna zajednika karakteristika bakterija anaerobnog vrenja jeste sposobnost transformisanja
materije i energije u odsustvu kiseonika. Pri tome su bakterije kiselinskog vrenja u odnosu prema
kiseoniku fakultativne, a bakterije metanskog vrenja su striktni anaerobi.
Pod dejstvom bakterija anaerobnog vrenja sloene supstance kao sto su belanevine, lipidi,
skrob, celuloza, lignin itd. razlau se sloenim putem koji se moe podeliti u tri faze kao to je to
ematski prikazano na slici 10.13.
U prvoj fazi razgradnje, sloene, u vodi nerastvorne supstance, hidrolizom se prevode u
rastvoran oblik. Ova hidroliza je katalizovana enzimima koje izluuju u okolni prostor bakterije
anaerobnog vrenja. Poto se u ovoj fazi razgradnje, u vodi nerastvorne supstance prevode u
rastvoran oblik, ona se esto naziva fazom likvefakcije, rastvaranja ili utenjavanja.
Prevoenje sloenih supstanci u oblik rastvoran u vodi je neophodan uslov za dalju
razgradnju, jer mikroorganizmi mogu potpuno razloiti samo onaj oblik hrane koji je rastvoran u
vodi. Na alost, u praktinim uslovima, rastvaranje sloenih organskih supstanci retko kada je
potpuno, zbog ega iz postupka obrade uvek izlazi manja ili vea koliina nerazgraene organske
supstance. Takav je na primer, lignin koji se razlae veoma sporo i nepotpuno; produkti njegove
razgradnje ulaze u sastav mulja koji se izdvaja iz biolokog reaktora inei kasnije osnovne
komponente humusa u zemljitu.
U drugoj fazi razlaganja bakterije kiselinskog vrenja koriste u vodi rastvorne komponente
organskog zagaenja, bez obzira da li su unete u sistem ili nastale u prvoj fazi razlaganja, i prevo-
de ih u svoju biomasu i razliite metabolite. Razumljivo je da se pod uticajem bakterija kiselin-
skog vrenja veom brzinom razlau one komponente zagaenja koje su prisutne u rastvornom ob-
liku jer ne moraju proi kroz prvu fazu razlaganja tj. hidrolizu.
Pri razlaganju pod dejstvom bakterija kiselinskog vrenja ne postoji spoljanji akceptor elek-
trona osloboenih razlaganjem supstrata, pa bakterije moraju koristiti unutranje akceptore koji
nastaju u metabolikim tokovima, na primer, ketokiseline. Poto je najee zastupljeno korienje
ketokiselina kao krajnjih akceptora elektrona, logino je to se kao krajnji produkt kiselinskog vre-
nja, tj. druge faze razlaganja javljaju razliite organske kiseline. Pored toga nastaju i odreene
koliine CO
2
i H
2
, kao i novoizgraena biomasa mikroorganizama. Upravo zbog toga to se kao
masovan produkt ove faze razlaganja organskih suspstanci javljaju organske kiseline, ona se na-
ziva fazom kiselinskog vrenja.

Slika 10.13 ematski prikaz mehanizma biolokih delovanja u procesu
anaerobne obrade
Vrste, kao i koliine nastalih kiselina zavise od brojnih faktora, a pre svega od: vrste organ-
skog zagaenja, pH, temperature, koncentracije kiseonika, itd. Ova faza razlaganja se moe odvi-
jati u prisustvu i bez prisustva kiseonika, poto su bakterije kiselinskog vrenja fakultativno
aerobne.
Zavisno od hemijske prirode, u drugoj fazi razlaganja se razliita jedinjenja razlau razliitim
brzinama. Najbre i praktino potpuno se razlau ugljeni hidrati, dok se vie masne kiseline
razlau znatno sporije i na kraju zaostaje ih oko 20% u nerazloenom obliku.
Trea faza razlaganja deava se pod dejstvom bakterija metanskog vrenja i u njoj se, pret-
hodno formirane organske kiseline razlau u metan i ugljendioksid uz biosintezu odreene kolii-
ne bakterijske biomase. Pored organskih kiselina, bakterije metanskog vrenja mogu razlagati, tj.
koristiti kao hranu, i neka druga jedinjenja kao na primer niskomolekularne alkohole. One takoe
koriste i H
2
, a pri tome CO
2
slui kao akceptor elektrona. Produkti ove transformacije su CH
4
i
H
2
O.
Sva, ili skoro sva postrojenja za anaerobnu obradu funkcioniu tako da se sve tri faze razla-
ganja organskih supstanci odvijaju sukcesivno u istom reaktoru. Zbog znaajne razlike u fiziolo-
kim osobinama izmeu bakterija kiselinskog i metanskog vrenja u takvim bioreaktorima nije
mogue postii optimalne uslove funkcionisanja mikroflore. Jedan od naina da se ovi problemi
ree je razdvajanje sredine u kojoj deluju ove dve vrste mikroorganizama. To je postignuto u ta-
kozvanom dvofaznom postupku anaerobne obrade (vidi kasnije).
Efikasnost biolokog delovanja u anaerobnim procesima
Efikasnost delovanja anaerobnog procesa, iako zavisna od velikog broja faktora, prvenstveno
zavisi od vrste organskih supstanci koja se obrauju. Najlake i najefikasnije se razlau kompo-
nente zagaenja koje se nalaze rastvorene u vodi u molekulskom ili jonskom obliku. Znatno
sporije se razlau makromolekulska jedinjenja i koloidni rastvori, a najsporije one supstance koje
se nalaze u suspendovanom stanju. Razlog za ovo je to se makromolekuli i suspendovane supsta-
nce prethodno moraju prevesti u rastvoren oblik delovanjem ekstracelularnih hidrolitikih enzima.
Brzina kojom se sloena makromolekulska jedinjenja mogu prevoditi u rastvoran oblik zavisi od
njihove hemijske grae i osobina bakterija anaerobnog vrenja. Pod dejstvom bakterija najlake se
razlau supstance na koje su bakterije priviknute i imaju potrebne hidrolitike enzime konstitutiv-
nog karaktera. Kako je sposobnost prilagoavanja bakterija na pojedine supstance ograniena, jas-
no je da se neke od njih nee uopte razlagati, ili e se razlagati u malom stepenu.
Dok se u aerobnim postupcima koji su dobro voeni moe postii smanjenje sadraja organ-
skih supstanci i od 95%, u standardnom anaerobnom procesu koji funkcionie pod optimalnim us-
lovima u toku 30 dana boravka u bioreaktoru moe se postii stepen redukcije organskih supstanci
koji retko kada iznosi vie od 75%. U novijim varijantama anaerobnih procesa obrade, naprimer u
dvofaznom procesu, mogu se postii bolji efekti u kraem vremenu.
Produkcija gasa
Koliina gasa koja nastaje u anaerobnom procesu obrade zavisi kako od vrste zagaenja tako
i od uslova pri kojima se proces izvodi. Za izraunavanje koliine gasovitih produkata metanskog
vrenja, moe se koristiti jednaina:

n a b 2 2 4
C H O H O CO CH
4 2 2 8 4 2 8 4
a b n a b n a b
n

+ + + +

(10.20)
Ako se ova jednaina primeni na odreeni supstrat, na primer na siretnu kiselinu koja je
centralni metabolit metanskog vrenja, moe se izraunati teorijski prinos metana po jedinici
supstrata. Na osnovu takvog prorauna sledi da se na svaki 1 g BPK
5
moe dobiti 0,267/1,067 =
0,25 litara metana pod uslovima procesne temperature (35 40C), odnosno svedeno na normalne
uslove 0,35 litara.
Za izraunavanje koliine gasa koji se produkuje u toku metanskog vrenja koja ukljuuje i
nastajanje mikrobne biomase, moe se koristiti jednaina:
( ) 0, 35 1, 42
gasa
V e S BM = (10.21)
gde je: V
gasa
koliina produkovanog gasa; E koeficijent efikasnosti korienja supstrata (0,80
0,95); S koliina utroenog supstrata (BPK/d); BM koliina produkovane biomase (kg/d).
U praktinim uslovima funkcionisanja postrojenja za anaerobnu obradu ostvaruje se sledei
prinos gasa (smea CH
4
, CO
2
i male koliine H
2
, H
2
S i drugih gasova):
500 700 l gasa/kg organske supstance unete u reaktor
750 1100 l gasa/kg razloene organske supstance
14 37 l gasa/kg per capita (po stanovniku) na dan
Anaerobni bioloki reaktori
Za kontrolisano i usmereno izvoenje procesa anaerobne obrade konstruiu se bioloki
reaktori koji funkcioniu pod anaerobnim uslovima i koji se u praksi esto nazivaju digestori.
Biololi reaktori za obradu mogu biti diskontinualnog i kontinualnog delovanja. U praksi se
primenjuju dva tipa kontinualnih reaktora i to:
reaktori sa klipnim protokom, i
reaktori sa potpunim meanjem.
Ova dva karakteristina tipa anaerobnih biolokih reaktora sa najznaajnim parametrima pro-
cesa prikazana su na slici 10.14.
Digestori se izrauju u raznim oblicima i mogu biti: etvrtasti, okrugli, pravougaoni i heksa-
gonalni. Okrugli oblik je najei. U cilju ouvanja toplote esto se ukopavaju u zemlju. Kao kon-
strukcioni materijal koristi se elik, a esto i beton. Mogu biti pokriveni ili otkriveni, pri emu po-
klopac moe biti fiksiran ili pokretan. Pokretan poklopac je konstrukciono sloeniji i skuplji ali je
bezbedniji jer moe kompenzovati nagle promene zapremine usled neravnomernog izdvajanja ga-
sa, kompenzuje promene dotoka i spreava formiranje eksplozivne smee gas vazduh. Sadraj
digestora moe se meati na jedan od sledeih naina:
recirkulacijom, tj. prepumpavanjem sadraja;
barbotiranjem gasa;
mehanikim meanjem.
Recirkulacija sadraja digestora je najpovoljniji oblik meanja, posebno kada se povee sa
sistemom za eksterno zagrevanje.
Zagrevanje sadraja digestora se moe obavljati ugradnjom razmenjivaa toplote (interno
zagrevanje) ili spoljanjim sistemom za zagrevanje (eksterno zagrevanje). Poto se cirkulacijom
sadraja kroz spoljanji sistem za zagrevanje vri istovremeno i meanje sadraja digestora, ovaj
nain zagrevanja je povoljniji. Intenzitet zagrevanja mora biti tako podeen da se moe povisiti
temperatura influenta do eljene vrednosti i da se mogu kompenzovati gubici koji nastaju zrae-
njem toplote u okolni prostor ili na druge naine. Za zagrevanje se najee koristi gas koji nastaje
biosintezom u toku funkcionisanja sistema ili se koriste termiki zagaene vode iz proizvodnih
pogona. Ako je mogue ostvariti ovaj drugi oblik zagrevanja, anaerobna obrada postaje izvor
toplotne energije.
Osnovni faktori procesa anaerobne obrade
Od mnogobrojnih faktora koji utiu na proces anaerobne obrade poseban znaaj imaju tem-
peratura, pH, vrsta i koncentracija zagaenja, koncentracija nutrijenata i toksika, vreme boravka u
biolokom reaktoru, meanje, koncentracija kiseonika, itd.
Kako se bakterije kiselinskog vrenja i metanskog vrenja meusobno znaajno razlikuju,
optimalno delovanje jedne ili druge grupe bi zahtevalo znaajnije razlike u vrednostima pojedinih
parametara procesa. Zbog toga, u klasinim postupcima anaerobne obrade, pod optimalnim
uslovima, podrazumevaju se takve vrednosti operativnih parametara koje omoguavaju to
uspenije zajedniko delovanje obe grupe mikroorganizama ali ne i njihov optimum.

a) Karakteristike:
Optereenje: 0,5 1,1 kg
Vreme boravka: 30 40 dana
Zagrevanje: nema
Punjenje i pranjenje: arno

b) Karakteristike:
Optereenje: 1,6 6,4 kg
Vreme boravka: 15 dana ili manje
Zagrevanje: ima
Punjenje i pranjenje:
svakih 30 50 minuta
kontinualno
Slika 10.14 Anaerobni bioloki reaktori: A sa niskim optereenjem, B sa
visokim optereenjem, i njihove karakteristike
Temperatura. Mezofilne bakterije imaju optimalnu temperaturu za delovanje 29 C 40 C,
dok termofilne bakterijske vrste anaerobnog vrenja imaju optimalnu temperaturu za delovanje iz-
meu 50 C i 60 C. U zavisnosti od temperaturne oblasti u kojoj se postupak anaerobne obrade
izvodi razlikujemo mezofilno anaerobno vrenje i termofilno anaerobno vrenje. Mezofilno vrenje
se u praksi izvodi u temperaturnoj oblasti 27 38 C (najee 35 39 C) dok se termofilno
vrenje izvodi u temperaturnoj oblasti 40 60 C.
Optereenje biolokog reaktora. Organsko optereenje biolokog reaktora je znaajno jer se
njegovim menjanjem menja i tok vrenja, a menja se i koliina produkovanog gasa. Koncentracija
suve supstance u reaktoru treba da bude u granicama od 3% do 10%. Nia koncentracija od 3%
umanjuje kapacitet postrojenja, a via deluje inhibitorno.
Vreme boravka. Postoji minimalno i kritino bioloko vreme boravka. Ako je vreme boravka
ispod minimalnog, dolazi do ispiranja bioreaktora usled toga to je brzina uklanjanja mikroorgani-
zama iz bioreaktora vea od brzine njihovog rasta. Ovakvo stanje bi brzo dovelo do prestanka rada
sistema jer bi bioreaktor ostao bez mikroorganizama. Vreme boravka u bioreaktoru direktno zavisi
od uslova pod kojim se anaerobna obrada izvodi, kao i od vrste primenjenog biolokog reaktora.
Do 1950. godine primenom mezofilnog anaerobnog vrenja i arnih reaktora niskog optereenja,
vreme boravka je iznosilo 30 60 dana. Nakon uvoenja reaktora sa meanjem dokazano je da je
dovoljno i znatno krae vreme i ono obino iznosi 11 do 15 dana.
pH i alkalitet. Koncentracija vodoninih jona, tj. pH, je od velikog znaaja za efikasnost fun-
kcionisanja procesa anaerobne obrade. Optimalnu oblast vrednosti pH prvenstveno odreuju bak-
terije metanskog vrenja koje su znatno osetljivije na promenu ovog faktora od bakterija kiselin-
skog vrenja.
Poznato je da se u drugoj fazi anaerobne obrade organske supstance razlau delovanjem bak-
terija kiselinskog vrenja na organske kiseline pa bi trebalo oekivati opadanje pH vrednosti u sis-
temu. Meutim, nastale organske kiseline se u treoj fazi anaerobne obrade prevode u metan delo-
vanjem bakterija metanskog vrenja, dakle uklanjaju se iz sistema. Prema tome, biohemijsko delo-
vanje ove dve vrste bakterija je suprotno u odnosu na promene pH i ukoliko su ta dejstva u nepre-
kidnoj dinamikoj ravnotei; pH se nee znaajnije menjati i odravae se u granicama izmeu 6 i
8,5, to je i optimalno.
Ako je pH vrednost znatno nia od 6, brzo dolazi do inaktivacije, a zatim i do odumiranja
bakterija metanskog vrenja to za posledicu ima prekid njihovog delovanja. Prema tome, prae-
njem promene pH u bioreaktoru za anaerobnu obradu moe se pratiti i efikasnost njegovog funkci-
onisanja.
Nasuprot fenomenima koji dovode do zakieljavanja bioreaktora deluje puferni kapacitet u
bioreaktoru. Puferni kapacitet je posledica prisustva velikog broja kiselih i baznih komponenti ko-
je ine niz konjugovanih kiselobaznih parova. to je puferna mo vea, vea je i stabilnost fun-
kcije bioreaktora. Kao mera kompenzacione moi anaerobnog bioreaktora uzima se njegov alkali-
tet. Alkalitet se konvencionalno izraava preko koliine CaCO
3
i to je alkalitet vei, vea je i pu-
ferna mo bioreaktora.
Ukupni alkalitet bioreaktora moe se izraunati korienjem jednaine:

3
Ukupan(mg/l CaCO )=Bikarbonatni+0,850,833Koncentracija
alkalitet alkalitet organska kiselina

gde je: 0,833 konverzioni faktor za usaglaavanje jedinica; 0,85 faktor zbog korekcije jer samo
85% organskih kiselina moe se odrediti titracijom uz metiloran.
Za izraavanje alakaliteta koristi se i bikarbonatni alkalitet:

Bikarbonatni alkalitet = Ukupni alkalitet - 0,8isparljive kiseline
Toksine supstance. Meu toksine supstance pre svega spadaju joni metala kao to su: Na
+
,
K
+
, Ca
2+
, Mg
2+
i dr. Ove supstance postaju toksine pri koncentracijama koje obino iznose oko
1.000 mg/l ili vie. Treba naglasiti da proces anaerobnog vrenja podnosi znatno vee koncentracije
jona tekih metala od procesa aktivnog mulja. Razlog za ovo verovatno lei u tome to se najvei
deo jona tekih metala istaloi u obliku sulfida, jer je H
2
S uvek jedan od metabolita anaerobnog
vrenja.
Vrste procesa anaerobne obrade

Konvencionalni anaerobni proces
Konvencionalni ili nisko optereeni proces u biolokom reaktoru bez meanja prikazan je na
slici 10.16a. Ovaj proces se danas, zbog niza nedostataka, retko primenjuje u postrojenjima veeg
kapaciteta, a primenjuje se jo jedino kod postrojenja malog kapaciteta koja su lokalnog znaaja.
Ovaj proces podnosi mala optereenja i zahteva dugo vreme obrade.
Dvostepeni anaerobni proces
Za razliku od konvencionalnog procesa, dvostepeni proces anaerobne obrade ukljuuje i
talonik, ime je omogueno izvoenje potpunog meanja u reaktoru. U taloniku se efluent
zadrava dovoljno dugo da se moe postii izdvajanje mulja, a istovremeno se dovravaju i
procesi bioloke obrade koji su u ovoj fazi veoma usporeni. Dvostepeni proces anaerobne bioloke
obrade prikazan je na slici 10.15.

Slika 10.15 Dvostepeni proces anaerobne bioloke obrade
U ovom procesu se koristi visoko optereeni bioloki reaktor sa potpunim meanjem ije su
osnovne karakteristike date na slici 10.16b.
Anaerobni kontakt proces
Anaerobni kontakt proces je nastao kao analogija slinog aerobnog procesa obrade aktivnim
muljem. Ovaj proces je prvenstveno namenjen anaerobnoj obradi jako zagaenih otpadnih voda
stonih farmi, mada se koristi i u obradi biolokih i drugih muljeva.
Osnovna karakteristika ovog procesa je recirkulacija mikroorganizama anaerobnog vrenja
koji su izdvojeni taloenjem u taloniku; osloboeni su biosorbovanog zagaenja zbog ega su
veoma aktivni. Anaerobni kontakt proces ematski je prikazan na slici 10.16.

Slika 10.16 Anaerobni kontakt proces
Dvofazni anaerobni proces
Prethodno je navedeno da u procesima anaerobne obrade uestvuju dve vrste
mikroorganizama: bakterije metanskog vrenja i bakterije kiselinskog vrenja koje se meusobno
fizioloki znaajno razlikuju. Poto su bakterije metanskog vrenja osetljivije na promenu
ekolokih faktora od bakterija kiselinskog vrenja, najee, ograniavajui faktor brzine
anaerobnog vrenja predstavljaju neoptimalni uslovi za njihovo delovanje. U cilju optimizacije
njihovog delovanja razvijen je postupak obrade koji je nazvan dvofaznim, jer se dve osnovne faze
obrade: kiselinsko i metansko vrenje izvode u odvojenim reaktorima. Na taj nain mogue je
podesiti optimalne uslove za delovanje obe grupe bakterijskih vrsta. Ovaj proces je ematski
prikazan na slici 10.17.
Zahvaljujui razdvajanju kiselinskog od metanskog vrenja, postignuto je znaajno ubrzanje i
poveanje efikasanosti procesa. Uvoenjem ovog postupka u bioloku obradu omoguen je i raz-
voj novog, veoma perspektivnog tzv. bioenergetksog postupka anaerobne obrade.


Slika10. 17 Bioenergetski anaerobni proces
10.10. MEMBRANSKI PROCESI
Intenzivan razvoj membranskih procesa omoguie da oni u bliskoj budunosti postanu
konkurentni hemijskim pa i biolokim postupcima obrade. Njihova primena postae posebno
korisna u sluajevima kada se eli da se, zbog racionalizacije proizvodnje u industrijskim pogo-
nima, upotrebljena voda recirkulie.
Detaljniji opis principa delovanja i naina primene ovih procesa dat je u poglavlju 6.1.
10.11. DEZINFEKCIJA EFLUENTA
Dezinfekcija efluenta predstavlja poslednju fazu sekundarnog ili tercijernog tretmana otpad-
nih voda. Dezinfekcija je hemijski tretman koji podrazumeva dodavanje dezinfekcionih sredstava
efluentu u cilju inaktivacije patogenih mikroorganizama radi zatite zdravlja ljudi.
Dezinfekcioni agensi koji se koriste su: hlor, hlordioksid, ozon, ultravioletno i gama zra-
enje, brzi elektroni.
Najee korieni nain dezinfekcije efluenata je hlorisanje. Hlor se dodaje sekundanom
efluentu i ostavlja da reaguje u toku odreenog vremena kontakta (obino 20 45 min za proseni
protok i 15 min za udarni protok) a zatim se koristi dehlorisanje pre isputanja obraene vode u
prijemnik da bi se zatitile prisutne bioloke vrste. U SAD je prihvaen standard po kome je
maksimalno dozvoljeno 200 fekalnih koliformnih bakterija u 100 ml vode efluenta, dok kod nas ti
standardi jo uvek nisu uspostavljeni.
Hlorisanje se obino izvodi pomou tenog hlora, mada je mogue alternativno koristiti i
kalcijum- ili natrijumhipohlorit ili hlordioksid (vidi poglavlje 6.1.9).


439
INDEKS POJMOVA

adsorpcija, 42, 231, 246, 322, 347, 352, 354, 355
aerobni procesi, 123
agregacija, 34, 35, 42, 45
aktivatori, 35, 37
aktivni centar, 40, 55, 57
aktivni mulj, 417, 418, 420, 422, 423, 425
aktivnost vode, 25, 26, 300, 406
alge, 20, 21, 22, 23, 49, 231
anaerobni, 22, 129, 147, 196, 416, 418, 427, 428,
430, 431, 432, 434, 435, 436
animalne elije, 21, 30, 31, 32, 33, 149, 160, 161,
169, 170, 360, 443
antagonizam, 47
antipenuavci, 27, 218, 219, 252, 257, 298, 306, 397
autotrofi, 23
bilans mase, 219, 389
bilansni metod, 219, 223
biljne elije i tkiva, 19, 170
biodisk, 158, 417, 425, 426, 427,
biohemijsko inenjerstvo, 1, 2, 5
bioinenjerstvo, 1
biokatalizator, 159, 377, 391
biokomponente biosenzora, 318, 320
bioloka filtracija, 424
bioloko inenjerstvo, 1
biomedicinsko inenjerstvo, 1
biomolekularno inenjerstvo, 1
bioproces, 13, 14, 15, 16, 49, 124, 125, 126, 127, 159,
161, 187, 188, 197, 218, 260, 270, 288, 297, 304,
328, 329, 333, 378, 389, 390, 391
bioprocesno inenjerstvo, 2
bioreaktor sa potpunim meanjem, 50
bioreaktor, 14, 15, 50, 64, 65, 67, 99, 102, 104, 105,
106, 109, 111, 118, 120, 123, 126, 127, 128, 151,
152, 154, 157, 160, 161, 164, 170, 171, 175, 177,
178, 179, 180, 189, 197, 220, 260, 261, 296, 298,
300, 301, 308, 310, 311, 312, 377, 380, 381, 382,
383, 387, 391, 392, 420, 433, 444
biosenzori, 306, 318, 320, 323
biosinteze, 12, 13, 25, 27, 28, 45, 188, 133, ,134, 135,
136, 137, 179, 217, 253, 333, 334, 336, 344, 347,
349, 359, 391, 392
biotehnologija, 1, 3, 4, 7, 10, 11, 173, 397, 398, 401
Bodenstein-ov broj, 283, 284, 285,
brojanje, 75, 317
brzina filtracije, 245, 337
brzina nastajanja proizvoda, 50, 69, 92, 93, 304
brzina potronje kiseonika, 147, 161, 201, 220, 221,
222, 383
brzina prenosa kiseonika, 178, 179, 221, 222
brzina razblaenja, 123, 129, 136
brzina smicanja, 183
brzina troenja supstrata, 84, 91, 107, 121
brzina, 24, 35, 37, 45, 50, 51, 52, 56, 69, 70, 71, 72,
79, 80, 81, 84, 87, 88, 89, 91, 92, 93, 94, 102, 104,
107, 110, 121, 123, 124, 129, 133, 136, 141, 144,
145, 147, 161, 164, 168, 170, 178, 179, 181, 182,
183, 186, 187, 188, 190, 195, 196, 200, 201, 204,
205, 206, 207, 211, 213, 219, 220, 221, 222, 245,
263, 265, 266, 273, 274, 275, 276, 283, 284, 285,
291, 292, 304, 319, 328, 337, 341, 342, 346, 352,
374, 378, 379, 380, 381, 382, 383, 384, 385, 386,
388, 389, 391, 412, 413, 415, 427, 433
celuloza, 44, 79, 87, 89, 178, 253, 256, 358, 409, 428
centrifugalni separator, 115
cevna centrifuga, 340
cevni bioreaktor, 50, 62, 100, 104, 105, 118, 119,
121, 122, 444
ciklini, 127, 321
Damkeler-ov broj, 285
deferizacija, 240, 241
degazacija, 243
dehlorisanje vode, 245
dehlorisanje, 240, 245, 436
del-faktor, 265
demanganizacija vode, 241
demanganizacija, 241, 242
demineralizacija vode, 236
demineralizacija, 236, 237, 238,
desorpcija, 219, 352, 355
destilacija, 391
dezinfekcija vode, 246
dezintegracija, 31, 214, 334, 344, 345
dezodorizacija, 244, 245
diauksini rast, 85, 86
difuzija, 43, 89, 90, 282, 287, 319, 378,
dijaliza, 362
dinamiki metod, 221
diskontinualni procesi, 99, 126
dolivni postupak, 127
duine trajanja enzimske reakcije, 63
Eadie-Hofste-ova jednaina, 60, 61, 68
eksponencijalna faza, 70, 71, 79
eksponencijalni profil, 274
ekstrakcija, 347, 364, 391
endogeni metabolizam, 24, 85
energija, 22, 23, 24, 25, 27, 31, 35, 37, 38, 39, 40, 49,
78, 85, 88, 90, 131, 137, 138, 139, 141, 142, 144,
146, 150, 154, 157, 163, 165, 173, 178, 179, 180,
194, 197, 205, 206, 208, 213, 236, 248, 249, 252,
253, 258, 259, 262, 263, 266, 268, 287, 309, 311,
314, 362, 370, 377, 394, 395, 396, 398, 401, 402,
403, 406, 416, 418, 423, 424, 428, 431
entalpije bioprocesa, 138, 139, 142
entropija, 141, 142, 145
enzimi, 4, 9, 19, 29, 31, 39, 41, 174, 304, 316, 318,
319, 321
eubakterije, 20, 21
eukariote, 20, 21
faza odumiranja, 70, 72, 79
feed batch, 126, 127, 129
filtracija, 231, 262, 288, 304, 336, 337, 338, 339, 340,
360, 366, 410, 424
flokulacija, 246, 343, 410
formalni makro-pristup, 135
genetsko inenjerstvo, 32
genotip, 37
geometrijska slinost, 276, 380, 385
Gibsova energija, 142, 143, 145, 146, 444
glukoza, 12, 31, 80, 136, 138, 139, 178, 202, 253,
258, 259, 319, 324, 344, 374
gljive, 20, 21, 157
gravimetrijski metodi, 76
hemijskog inenjerstva, 3
hemoheterotrofi, 24
hemostat, 100, 102, 109, 110, 113, 115, 126, 129, 161
Hemotrofi, 23
Henry-eva jednaina, 98
heterotrofi, 23
hidrauliko optereenje, 414, 419,
hlorisanje vode, 246
hranljiva podloga, 27, 39, 99, 105, 118, 120, 123,
127, 157, 158, 159, 161, 171, 178, 185, 195, 217,
251, 252, 254, 257, 258, 268, 277, 278, 281, 284,
296, 297, 298, 300, 301, 303, 304, 305, 315, 319,
333, 391
hranljive podloge, 15, 16, 17, 26, 33, 47, 69, 75, 76,
85, 87, 100, 102, 104, 111, 127, 128, 129, 139,
144, 145, 151, 157, 158, 161, 169, 177, 178, 180,
185, 186, 195, 196, 197, 198, 200, 217, 218, 251,
252, 253, 254, 255, 256, 257, 258, 259, 260, 261,
267, 268, 269, 270, 271, 272, 274, 275, 276, 277,
278, 280, 281, 282, 285, 286, 287, 296, 299, 300,
301, 303, 304, 305, 307, 310, 312, 315, 316, 317,
328, 333, 343, 377, 390, 391, 397, 444, 445
hromatografija, 313, 347, 357, 358, 359
idealno klipno proticanje, 104, 105
imobilizacija, 42, 322, 323, 443
in situ, 130, 312
inerciona impakcija, 287
inhibicija supstratom, 55
inhibitor, 55, 57, 359, 391
inhibitori, 39, 70, 72, 82, 255, 256
inokulum, 47, 118, 120, 297, 298, 301
Intercepcija, 287
izdvajanje proizvoda, 130, 161, 333, 334, 336, 347,
359, 391, 392
izmenjivai jona, 234, 235
izoenzimi, 39
izolacija, 6, 17, 28, 29
izvoenje bioprocesa, 3, 100, 159, 169, 298, 391, 444
izvori azota, 252, 254
izvori energije, 252, 253, 401, 402
jonska izmena, 232, 234, 236, 246, 364,
jonska izmena, 232, 246, 364
kaskada biorektora, 116
kaskada, 116
katalitika sposobnost, 39
katalizator, 1, 3, 4, 7, 14, 16, 17, 20, 26, 28, 29, 31,
38, 39, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 49, 158, 211, 230,
242, 377, 379
kinetiki model, 52, 84, 85, 89, 108
kinetiki parametar, 80, 95, 354
kinetiki parametri, 59, 82, 94, 97, 106, 108, 113
kinetika rasta, 33, 69, 70, 92, 98, 99
kinetika sterilizacije, 262, 445
kiseonik, 7, 21, 23, 24, 26, 37, 87, 138, 140, 146, 161,
163, 164, 169, 170, 179, 200, 201, 203, 204, 214,
220, 222, 227, 244, 248, 252, 314, 316, 377, 388,
404, 416, 418, 425, 426
klasifikacija, 19, 20, 40, 228
klipno proticanje, 120
koagulacija, 231, 246, 343, 410
koeficijent prinosa biomase mikroorganizama po
jedinici mase utroenog kiseonika, 89
koeficijent prinosa biomase u odnosu na supstrat, 91,
111, 137, 197, 389
koeficijent prinosa biomase, 89, 91, 111, 137, 138,
139, 140, 179, 197, 389
koeficijent prinosa, 89, 91, 92, 111, 137, 138, 139,
140, 141, 179, 196, 389
koeficijent raspodele, 348
koeficijent selektivnosti, 348
komponente kontrolnog sistema, 325
konkurentna inhibicija, 54, 82
konstanta ravnotee, 143, 316
konstanta zasienja supstratom, 80
kontinualni procesi, 49, 100
kontrola, 35, 45, 131, 132, 167, 169, 257, 304, 326,
328, 329, 375, 386, 387, 423
kristalizacija, 334, 364
kriterijum sterilizacije, 265, 266, 270, 271, 275, 276,
277, 278, 280, 281, 285
kritini protok, 111
kulture biljnih organa, 36, 37
kvalitet, 9, 17, 29, 33, 46, 130, 144, 161, 167, 171,
189, 225, 227, 228, 229, 230, 231, 232, 233, 236,
INDEKS POJMOVA 441
239, 240, 246, 247, 248, 250, 252, 253, 260, 266,
268, 276, 280, 281, 288, 296, 304, 305, 333, 334,
344, 362, 365, 366, 367, 372, 376, 391, 394, 401,
404, 410, 411
kvasci, 4, 22, 26, 35, 49, 72, 73, 74, 88, 136, 160,
161, 219, 301, 304, 319, 360
kvasci, 4, 22, 26, 35, 49, 72, 74, 75, 88, 301, 304,
319, 360
laboratorijski inokulum, 299
lag faza, 33, 71
laktoza, 253, 258
Lineweaver-Burk-ova jednaina, 60, 61, 62, 107, 108
linije obrade vode, 230, 231
liofilizacija, 373
makroelementi, 25, 254
makrokinetika, 49, 379
maksimalna brzina enzimske reakcije, 52
maseni bilans, 91, 107, 110, 115, 118
matrica, 43
mehanika delovanja, 30, 33
mehanizam, 35, 40, 50, 57, 58, 100, 133, 165, 188,
209, 262, 287, 292, 341, 360, 380, 387, 388, 428
mehanizam, 35, 40, 50, 57, 58, 100, 133, 165, 188,
209, 262, 287, 292, 341, 360, 380, 387, 388, 428
melasa, 253, 259, 397, 399
membrana, 20, 21, 27, 31, 44, 45, 159, 163, 238, 239,
288, 310, 319, 324, 359, 360, 362, 363
membranska filtracija, 306
membranska separacija, 336, 362, 391
membranski procesi, 238, 247
membranski procesi, 238, 247, 359, 436
merenja u biotehnologiji, 312
merenje pH, 312
merenje protoka gasa, 310
merenje temperature, 308, 309, 331
merni instrumenti, 305, 307, 308, 325, 328
mealice, 153, 165, 171, 181, 186, 187, 189, 190,
191, 192, 193, 206, 218, 219, 306, 311, 377, 378,
380, 381, 382, 383, 384, 385, 391
meanje, 7, 33, 37, 50, 64, 67, 68, 102, 105, 106, 109,
116, 118, 120, 149, 150, 151, 152, 153, 156, 158,
159, 160, 161, 164, 165, 168, 170, 171, 172, 173,
174, 175, 176, 177, 178, 179, 181, 184, 186, 187,
189, 195, 200, 201, 204, 216, 219, 222, 333, 252,
260, 282, 284, 336, 349, 350, 355, 358, 379, 378,
379, 380, 381, 382, 384, 387, 410, 418, 431, 433,
434
metod apsorpcije, 219
mezofilni, 246
Michaelis-Menten-ova konstanta, 52
mikroelementi, 10
mikrofiltracija, 238, 338
mikrokinetika, 49, 50
mikroorganizmi, 1, 3, 4, 19, 23, 25, 26, 27, 28, 47,
75, 76, 100, 111, 123, 146, 151, 157, 158, 177,
185, 187, 245, 247, 251, 253, 254, 258, 265, 270,
285, 301, 309, 319, 397, 418, 428
mlevenje, 336, 413
modelovanje, 387, 390
Monodov model, 79, 80, 82
mutacije, 7, 11, 29, 115, 116, 130, 131, 134
NADH, 146
napon smicanja, 170, 182, 183, 208, 384, 386
natrijumhipohlorit, 437
nekonkurentna inhibicija, 55, 82
nestacionarni proces, 270
nitrifikacija, 424
nitrifikujue bakterije, 23
nomenklatura, 19, 20
odreivanje biomase, 76, 78, 316
oksidacija, 8, 242, 244, 353, 416, 424
omekavanje vode, 222, 233, 235, 236
omekavanje vode, 232, 233, 235, 236
optereenje bioreaktora, 114
optimizacija, 386, 388, 390, 391
organsko optereenje, 407, 417
otpadne vode, 228, 229, 304, 404, 405, 406, 407, 410,
411, 412, 414, 415, 416, 417, 419, 421, 423, 424,
425, 427
pakovanje, 17, 165, 324, 336
parametri, 50, 59, 73, 82, 87, 94, 97, 98, 99, 106, 107,
108, 113, 273, 281, 304, 305, 366, 375, 388, 389,
394, 404, 406, 407, 419, 420, 422, 431
pekarski kvasac, 131
plesni, 10, 21, 22, 23, 26, 35, 45, 49, 72, 73, 74, 75,
76, 79, 88, 89, 90, 134, 147, 157, 219, 286, 304,
404, 415, 418
plesni, 10, 22, 23, 26, 35, 45, 49, 72, 73, 74, 75, 76,
79, 88, 89, 134, 147, 157, 218, 285, 304, 404, 415,
418
pogonski inokulum, 301
polukontinualni biorektori, 99, 126
postupci preiavanja, 47, 235, 415, 447
potreba za kiseonikom, 170, 420, 423
povezivanje, 391, 398
povratna (nekonkurentna) inhibicija, 55
povratna inhibicija, 57, 131
povratna represija, 131
praenje bioprocesa, 305, 307, 445
precipitacija, 347, 350, 351, 364
precipitacija, 347, 351
preiavanje proizvoda, 17, 252, 336, 347, 360, 364
preiavanje, 17, 22, 23, 42, 229, 238, 252, 304,
334,336, 347,358, 360, 362, 363, 364, 404, 405,
406, 407, 410, 411, 414, 415, 416, 420, 424
prekursori, 33, 252, 255, 316
primarni metaboliti, 131
priprema inokuluma, 225, 301
priprema vode, 225
prirodni izmenjivai jona, 234
pritisak, 25, 27, 133, 143, 164, 214, 215, 222, 238,
239, 244, 309, 310, 314, 330, 346, 354, 374
proces, 1, 2, 3, 4, 5, 7, 8, 9, 10, 14, 15, 17, 23, 24, 25,
26, 27, 28, 41, 42, 45, 49, 50, 69, 70, 72, 77, 78,
79, 86, 89, 93, 98, 99, 100, 102, 104, 105, 113,
115, 119, 123, 124, 125, 126, 127, 128, 129, 130,
135, 141, 142, 143, 144, 145, 146, 149, 150, 157,
158, 160, 161, 167, 169, 171, 174, 177, 178, 179,
186, 188, 193, 196, 201, 202, 203, 206, 214, 226,
228, 230, 231, 232, 233, 235, 236, 237, 238, 239,
241, 243, 244, 245, 246, 247, 248, 249, 251, 252,
254, 257, 259, 260, 261, 262, 263, 270, 278, 280,
288, 296, 298, 301, 304, 305, 306, 307, 308, 309,
311, 313, 315, 318, 319, 324, 325, 326, 327, 328,
329, 331, 334, 335, 336, 341, 345, 352, 353, 354,
355, 356, 359, 360, 362, 368, 369, 370, 371, 373,
374, 375, 377, 378, 379, 380, 381, 386, 387, 388,
389, 390, 390, 391, 395, 396, 397, 398, 399, 400,
401, 402, 403, 405, 406, 407, 408, 410, 411, 413,
414, 415, 416, 417, 418, 419, 420, 421, 422, 423,
424, 425, 426, 427, 429, 430, 431, 433, 434, 435,
436
procesne tehnologije, 395, 396, 397
produkcija metabolita, 133
proizvodnja, 4, 5, 6, 7, 9, 10, 11, 12, 13, 17, 20, 22,
23, 33, 34, 47, 123, 129, 131, 298, 299, 301, 398,
402, 407, 408
protoni reaktor, 171
protozoe, 20, 21, 22, 23, 404, 415
psihrofilni, 27
razmnoavanje bakterija, 72
reakcije metabolizma, 38, 131
reciklat, 105
recirkulacija, 121, 435
recirkulacioni sistemi, 249
redoks potencijal, 313, 315
regulacija metabolizma, 131
regulatori metabolizma, 255
rektifikacija, 344, 446
reverzna osmoza, 238, 410
Saccharomyces cerevisiae, 8, 12, 22, 138, 147, 178,
256, 259, 301, 320
saharoza, 53, 178, 253, 256, 259, 324, 374
samoagregacija, 42, 45
samoimobilizacija, 37
sekundarni metaboliti, 11, 35, 93, 126, 131
sekundarni metabolizam, 131, 134, 254
selekcija mikroorganizama, 124
separacija, 238, 334, 336, 359, 362, 391
separator, 115, 116, 340, 370, 414
signal, 170, 307, 308, 310, 311, 315, 316, 317, 318,
319, 321, 323, 324, 325, 326, 328, 330, 331
simbioza, 47
simulacija, 386, 389, 390, 391
simulacija, 386, 391
sistemi za hlaenje, 249
skrob, 10, 24, 43, 79, 87, 178, 179, 219, 221, 253,
256, 259, 319, 402, 428
slojna filtracija, 246, 247
specifina brzina nastajanja proizvoda, 91
specifine brzine rasta, 80, 81, 83, 84, 85, 87, 89, 91,
93, 99, 113, 171, 389
specifine brzine utroka supstrata, 91
stacionarna faza, 70, 72, 79, 357, 359
stacionarni metod, 223
stacionarni procesi, 270
stacionarno stanje, 100, 171, 221, 291
standardi, 230, 394, 446
starost biomase, 114
starost mulja, 407, 420, 421, 422
stehiometrijski koeficijent, 135, 147
stepen redukcije, 146, 430
stepena konverzije supstrata, 63, 110, 154
sterilizacija filtracijom, 285, 288, 310
sterilizacija toplotom, 269, 278, 285, 445
sublimacija,
submerzni postupak, 73, 79, 176, 251,
sulfitni metod, 220
supstrat, 12, 14, 25, 39, 40, 47, 49, 50, 52, 54, 55, 57,
72, 78, 79, 80, 86, 89, 90, 91, 92, 98, 102, 106,
118, 119, 121, 122, 124, 125, 126, 132, 136, 137,
138, 139, 140, 141, 157, 178, 197, 251, 253, 256,
260, 319, 359, 430
suenje proizvoda, 304, 361
ara,7, 49, 50, 99, 135, 149, 160, 161, 162, 166, 167,
170, 171, 178, 179, 205, 260, 269, 271, 272, 276,
277, 278, 300, 301, 307, 352, 355, 361, 362, 365,
402, 432, 433
taksonomija, 19
talonik, 414, 418, 421, 434
tehnika rekombinantne DNK, 3, 34
tehnike rekombinantne DNK, 4, 29
temperatura, 7, 25, 26, 27, 28, 32, 37, 44, 83, 87, 102,
141, 142, 143, 145, 149, 152, 174, 197, 198, 199,
215, 222, 248, 249, 263, 266, 268, 273, 278, 280,
284, 285, 293, 295, 300, 309, 311, 316, 347, 352,
354, 373, 374, 375, 377, 388, 406, 431
termodinamika, 49
termofilni, 179
tkiva, 1, 3, 4, 9, 10, 19, 20, 30, 31, 33, 34, 36, 37, 49,
149, 159, 169, 170, 173, 174, 187, 298, 322
uklanjanje azota, 427
INDEKS POJMOVA 443
ukupna koncentracija enzima, 56
ultrafiltracija, 238, 246, 338, 347
unakrsna filtracija, 337, 338, 360
uparavanje, 334, 336, 357, 364
UV zraenje, 29, 246, 247
vakuum filtri, 339
virusi, 5, 22, 23, 32, 72, 74, 404, 415
viskozitet, 22, 35, 79, 152, 153, 170, 178, 181, 182,
183, 184, 186, 187, 191, 192, 200, 207, 208, 209,
212, 216, 219, 222, 278, 306, 309, 312, 337, 347,
385
viak mulja, 421
vitamini, 10, 131, 252, 262, 324, 374
voda II klase, 230
voda, 4, 6, 8, 22, 23, 24, 25, 26, 44, 46, 47, 100, 139,
143, 154, 157, 179, 186, 202, 225, 226, 227, 228,
229, 230, 231, 232, 233, 234, 235, 237, 238, 239,
240, 241, 242, 243, 244, 245, 246, 247, 248, 249,
250, 252, 260, 262, 279, 304, 313, 350, 351, 352,
373, 374, 394, 397, 404, 405, 406, 407, 408, 409,
410, 411, 412, 413, 414, 415, 416, 417, 418, 423,
424, 425, 427, 428, 435, 436
vreme meanja, 171, 176, 178, 189, 190, 379, 380
vreme zadravanja, 264, 278, 280, 282, 358, 407,
413, 417, 419, 421, 422
vrste voda, 226
zagaivanje prirodnih voda, 228
zamrzavanje, 46, 345, 373
zapreminski koeficijent prenosa mase kiseonika, 89,
205, 217, 218, 219, 220, 222, 382, 383, 385, 386,
388
zapreminski protok, 105, 129, 171, 222, 342
zavrna faza, 17, 33, 355

445
LITERATURA

1. Aiba, S., Humhrey, A. E., Mills, N. F., "Biochemical Engineering", 2
nd
ed., Academic
Press, New York (1973).

2. Atkinson, B., Mavituna, F., "Biochemical Engineering and Biotehnology Handbook",
Nature Press, New York (1985).

3. Bailey, J. E., Ollis D. F., "Biochemical Engineering Fundamentals", 2
nd
ed., Mc Graw-
Hill, New York (1987).

4. Belter, P.A., Cusller, E.L., Hu, W.Sh., "Bioseparations: Downstream Processing for
Biotechnology", Wiley Interscience, New York (1988).

5. Berovi, M. (ed.), "Bioreactor Engineering Course", Boris Kidri Institute of Chemistry,
Ljubljana (1987).

6. Blanch, H.W., Clark, D.S., "Biochemical Engineering", Marcel Dekker, New York
(1997).

7. Gaea S., Klanja M., "Tehnologija vode i otpadnih voda", Jugoslovensko udruenje
pivara, Beograd (1994).

8. Gutcho, S. J., "Microbial Enzyme Production", Noyes (1974).

9. Doran P.M., "Bioprocess Engineering Principles", Academic Press, San Diego, (2000).

10. Flickinger, M.C.: Drew, S.W., "Encyclopedia of Bioprocess Technology, Fermentation,
Biocatalyst and Separation", Vol. 15, John Wiley & Sons, Inc, New York (1999).

11. Laidler, K. J., Bunting, P. S., "The Chemical Kinetics of Enzyme Systems", 2
nd
ed.,
Oxford (1973).

12. Leach, C.K., "Operational Modes of Bioreactors", Butterworth-Heinemann, Oxford,
(1992).

13. Levenspiel, O., "The Chemicall Reactor Ommnibook", OSU Book Stores, Corvallis
(1979).

14. Mari V., Novak, S., Horvat P. (urednici), "Biokemijsko inenjerstvo", 1. izdanje,
Prehrambeno-biotehnoloki fakultet, Zagreb, (1988).

15. Metcalf, I., Eddy, N., "Wastewater Engineering Treatment", Diposal, Reuse, Mc Graw
Hill, New York (1981).

16. Mijnbeek, G., Oosterhuis, N.M.G., "Bioreactor Design and Product Yield", Butterworth-
Heinemann, Oxford (1992).

17. Moo-Young, M. (ed.): Comperhensive Biotechnology, Vol. 2., "Principles of
Biotechlology", Egineering Consideration (Cooney C. L., Humphrey, A. E., eds.),
Pergamon Press, Oxford (1985).

18. Moser, A.: Bioproces Technology, "Kinetics and Reactors", Springer-Verlag, New
York, Wien (1988).

19. Mudde, R.F., Akker, H.E.A.v.d., "Bioprocess Technology: Modelling and Transport
Phenomena", Butterworth-Heinemann, Oxford (1992).

20. Najafpour, G.D., "Biochemical Engineering and Biotechnology", Elsevier, Amsterdam
(2007).

21. McNeil, B. & Harvey, L.M. (Eds.), "Fermentation; A Practical Approach", IRL Press,
Oxford University Press (1990).

22. Nielsen, J., Villadsen, J., "Bioreaction Engineering Principles", Plenum Press, New
York (1994).

23. Pirt, S. J., "Principles of Microbe and Cell Cultivation", Blackwell Scientific
Publication, Oxford (1975).

24. Popov, S., "Osnovi biohemijskog inenjerstva", Tehnoloki fakultet Novi Sad, (2000)

25. Povrenovi,D.S., Grbavi, .B., Hadismajlovi, D.E., Vukovi, D.V.,
Littman,H., "Fluid mechanical and termal characteristics of spout-fluid drier with
a draft tube", DRYING, Sel.Pap.Int.Drying Symp., 1990 , , Edited by Mujumdar
Arun S., Filkova Iva; Elsevier, Amsterdam, Netherlands CA 117, 1992, 343-
351, 51392 w (6/154)

LITERATURA 447
26. Schugerl, K., "Bioreaction Engineering", Vol 1: Fundamentals, Thermodynamics,
Formal Kinetics, Idealized Reactor Types and Operation Modes, Wiley (1985).

27. Shuler, M.L., Kargi, F., " Bioprocess Engineering, Basic Concept", Prentice Hall, Upper
Saddle River (2002).

28. Stanbury, P. F., Whitaker, A., "Priciples of Fermentation Technology", Pergamon Press,
Oxford (1987).

29. Veljkovi, V. B., "Osnovi biohemijskog inenjerstva", Tehnoloki fakultet Leskovac
(1994).

30. Vogel, H.C., Todaro, C.L. (eds.), " Fermetation and Biochemical Enginering
Handbook", Principles, Process Design, and Equipment, Second Edition, Noyes
Publications, New Jersey (1997).

31. Viestur, Y. Z., Kuznecov, A. M., Savenkov, V. V., "Sistemi fermenatcii", Zinatie, Riga
(1986).

32. Wang, D.I C. et all. "Fermentation and Enzyme Technology", John Wiley (1987)

33. Wiseman, A., (ed.), "Principles of Biotechnology", Surrey Univ. Press, Glasgow (1983).

Osnovi Bioprocesnog Inzenjerstva

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Osnovi Bioprocesnog Inzenjerstva

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET U NIU

Tehnoloki fakultet Leskovac

i preureenjem, dobija se:

mogu se odrediti kinetiki parametri rasta

, esencijalan je za rast elija i regulaciju nekoliko metaboli-

You might also like