I

PSIHOLOGIJA KAO NAUNA DISCIPLINA

00 Predmet psihologije Duga istorija sistematskog razvoja psiholoskih ideja deli se u dve faze: filozofsku i naucnu. O naucnoj se govori od momenta kada se okonacao proces izdvajanja samostalne psiholoske nauke. Iz drugih nauka i filozofske nauke u drugoj polovini 19v. Jedan od osnivaca savremene psihologije, Vilhelm Vunt oznacava njeno eksperimentalno krilo kao fiziolosku psihologiju. On je otvorio prvu psiholosku laboratoriju na Univerzitetu u Lajpcigu, 1879. Ona se najcesce uzima za godinu nastanka naucne psihologije. Vunt i njegovi saradnici pokusavaju da istraze stanja svesti kroz introspekciju (samoposmatranje). Oni stavljaju naglasak na merenje i kontrolu uslova u kojima se ispituju svesni dozivljaji. Ispitivac kontrolise spoljasnu draz i zahteva od ispitanika da izvesti o svojim utiscima i dozivljajima. Na taj nacin psihologija za svoj predmet ima svesne mentalne procese, tj. ono sto nazivamo unutrasnjim iskustvom (osete, osecanja, misli i htenja). Od prilike u isto vreme kada je psihologiju utemeljivao Vunt, Viljem Dzems u Sjedinjenim drzavama govori da je psihologija nauka o mentalnom (svesnom) zivotu. Od nje se ocekuje da pruzi opise i objasnjenje stanja svesti. Takva psihologija na prelazu izmedju 19v. I 20v. postaje nauka o svesti. Ali, mnogi psiholizi na pocetku 20v. samo deklarativno prihvataju psihologiju kao nauku o svesti. Oni se u istrazivanjima vise bave ponasanjem i na taj nacin pokazuju da im je program klasicne psihologije kao nauke o svesti preuzak. Nedoumice se produbljuju kada Sigmund Frojd iznosi argumente za to da je covekov psihicki zivot pod delovanjem nesvesnih sila o kojima covek ne moze, a i nece da zna. Prema tome, ono sto je svesno ne obuhvata najvaznija podrucja psihickog. U drugoj dekadi 20v. , napad na koncepciju psihologije kao nauke o svesti dolazi iz Sjedinjenih drzava u obliku bihevioristickog programa Dzona Votsona. Votslon zakljucuje da psihologija treba da se veze za proucavanje onoga sto je moguce spolja posmatrati, a to je ponasanje. Medjutim, pocetkom 50 tih i 60 tih godina , 20v. mnogi psiholozi u Evropi i u Sjedinjenim drzavama jasno pokazuju da su nezadovoljni bihevioristickim pojednostavljivanjima slozenijih procesa kao sto su pamcenje, misljenje i dr.

Psiholozi se sada okrecu kognitivnim, saznajnim procesima izstrazivanju nacina na koji saznajemo svet oko nas, kako sticemo obavestenja o svetu, kako ih pamtimo, pa se ova orijetnaicja oznacava kao kognitivna psihologija. Ljudski um se shvata kao sistem za obradu informacija a psihiciki procesi se cesto porede sa operacijama koje vrsi kompjuter. Vidimo dakle, da precizno definisanje predmeta psihologije naizlazi na teskoce. Psihicke pojave se prema sadrzaju dele u kognitivne , emotivne i motivacione. Primeri za kognitivne pojave su: ucenje, pamcenje, opazanje, inteligncija, misljenje. Emotivnim pojavama pripadaju elementarna osecanja, prijatnosti i neprijatnosti, gnev, iznenadjenje ali i neke stalne osobine kao sto je temperament. U motivacione pojave spadaju razni fizicki ili organski motivi (kao sto su glad ili zedj), licni (npr. radolznalost) i socijalni motivi (npr. altruisticki motivi) i dr. 01 Psiholoske discipline Savremena psihologija postoji kao sistem relativno samostalnih disciplina koje se mogu podeliti na TEORIJSKE i PRIMENJENE. Teorijske se bave prosiravanjem znanja o psihickom zivotu, a primenjene se sluze postojecim znanjima u svrhu resavanja nekog prakticnog problema. 1. U teorijske discipline spadaju: OPSTA, FIZIOLOSKA, RAZVOJNA, GENETICKA, SOCIJALNA I KVANTITATIVNA PSIHOLOGIJA. OPSTA PSIHOLOGIJA se bavi osnovnim psihickim funkcijama zdravog odraslog coveka - opazanje, motivacija, ucenje, pamcenje, misljennje itd. FIZIOLOSKA PSIHOLOGIJA proucava zavisnost psihickih pojava od organskih osnova. Npr. povezanost nervnog i hormonalnog sistema sa mentalnim procesima. RAZVOJNA PSIHOLOGIJA se bavi razvojem coveka u svikm psihickim sferama od rodjenja do smrti. Postoji tendencija da se razvojna psihologija izjednaci sa decjom psihologijom. To ije opravdano jer je decja psihologija samo deo razvojne psihologije, kao i PSIHOLOGIJA ADOLESCENCIJE I STARENJA. SOCIJALNA PIHOLOGIJA se bavi neposrednom ili posrednom interakcijom izmedju pojedinaca u drustvu i njenim efektima. KVANTITATIVNA PSIOLOGIJA se bavi merenjem psihickih procesa i osobina, kao i utvrdjivanjem individualnih razlika.

2. U primenjene psihologije spadaju: PEDAGOSKA, INDUSTRIJSKA, KLINICKA, FORENZICKA, SPORTSKA PSIHOLOGIJA, MENTALNA HIGIJENA, BIHEVIORALNA MEDICINA... PEDAGOSKA PSIHOLOGIJA se bavi psiholoskom stranom vaspitanja i obrazovanja dece. INDUSTRIJSKA PSIHOLOGIJA sadrzi vise oblasti - bavi se selekcijom i obukom osoba za pojedina zanimanja, profesionalnim savetovanjem, prekvalifikacijama, obucavanjem za posao itd. KLINICKA PSIHOLOGIJA se bavi poremecenim ponasanjem, njegovim dijagnostikovanjem, kvalifikacijom, terapijom i prevencijom. FORENZICKA PSIHOLOGIJA se bavi psiholoskim aspektima bitnim za policiju i pravosudje. BIHEVIORALNA MEDICINA identifikje psihicke uslove koji dovode do odredjene somatske bolesti i faktore koji su vazni za oporavak. SPORTSKA PSIHOLOGIJA izucava psiholoske faktore vezane za uspeh u odredjenoj sporskoj grani. 02 Metode u psihologiji Najopstije znacenje termina METODA jeste: nacin na koji se prikupljaju cinjenice. Uobicajena podela psiholoskih metoda polazi od razlikovanja eksperimentalnih i posmatrackih postupaka. Eksperimentalna su ona istrazivanja u kojima se kontrolisu uslovi pod kojima se neka pojava desava. Uslov koji eksperimentator menja je nezavisna varijabla (promenljiva) a rezultirajuca promena u ponasanju ili dozivljavanje je zavisna varijabla. Pritom, psiholozi cesto glavne uzroke neke pojave nazivaju kauzalnim faktorima. Primer: U eksperimentu u kome se ispituje uticaj buke na umor, buka koju kontrolise eksperimentator je nezavisna promenljiva a umor, koji se moze meriti preko brzine i tacnosti rada, zavisna je promeljiva. Eksperimentalna istrazivanja se javljaju u 2 osnovna oblika: 1 Kod laboratorijskog eksperimenta se istrazivanje sprovodi u vestacki stvorenim uslovima. Jedan od najvecih problema kod ovih eksperimenata, kada su ispitanici ljudi, sastoji se u svesti subjekta o vestackom karakteru situacije. 2 Terenski eksperiment ima tu prednost sto se izvodi u zivotnijim uslovima. Ucenicima iz jednog odeljenja predaje se na jedan nacin, onima iz drugog 3

odeljenja na neki drugi nacin, a eventualna razlika u znanju izmedju 2 grupe ucenika moze da se pripise delovanju nacina poducavanja. Ponekad se kao oblici eksperimenta navode i: PRIRODNI EKSPERIMENT koji predstavlja istrazivanje neke pojave u spontanom toku, na mestima i u vreme kada se pojava javlja. Za psihologiju je od posebnog znacaja 1 vid prirodnog eksperimenta koji se sastoji u ispitivanju identicnih blizanaca koji zive odvojeno. U slucaju kada je do razdvajanja blizanaca doslo rano i kada odvojeni zivot dugo traje, razlike u njihovom ponasanju i karakteristikama mogu da se pripisu uticaju razlicitih zivotnih uslova; slicnosti se pripisuju uticaju gena. EX POST FACTO eksperimenti su takva istrazivanja u kojima istrazivac ispituje efekte razlika koje vec postoje izmedju ispitanika a sam ne stvara te razlike. Primer: ispitivanje odnosa neuroticnog stila i pamcenja. Istrazivaci su identifikovali 2 neuroticna stila: OPSESIVNO-KOMPULZIVNI i HISTERICNI, i od ispitanika koji su pokazivali 1. ili 2. oblik neuroze zahtevali su opise drugih osoba, njihovih prijatelja. Opisi opsesivno-kompulzivnih su prepuni cinjenicnih detalja dok se histericne osobe zadovoljavaju mnogo oskudnijim opisima koji sadrze samo opsti utisak o osobi. Odatle se zakljucilo da je pamcenje histericnih osoba slabije od pamcenja opsesivno-kompulzivnih. 03 Pluralizam teorijskih pozicija Sistem uzajamno povezanih iskaza o odredjenoj vrsti pojava jeste TEORIJA. Psihologiji je svojstveno postojanje veceg broja medjusobno suprotstavljenih teorija. Najveca je suprotstavljenost izmedu sirih teorijskih sistema koji pretenduju da budu obuhvatne organizacije prikupljenih cinjenica i teorija. Po nekim fiolzofima nauke na primer po Kunu sistemski pluralizam je izraz nerazvijenosti i kriza nauke. Teorije se mogu razlikovati po tome da li su vise orijentisane na otkrivanje genetskih (naslednih) faktora koji su u osnovi nekog ponasanja i individualnih razlika, ili vise ukazuju na cinioce u fizickoj ili socijalnoj sredini. Prva shvatanja oznacavaju se kao NATIVISTICKA , a druga kao EMPIRISTICKA. Drugim recima, teorije u psihologiji su uporedive po bipolarnoj dimenziji nativizam empirizam. Moguce je smisliti veliki broj takvih dimenzija i onda ih uzeti za osnovu uporedjivanja razlicitih teorija. To je sustina poduhvata koji je preduzeo americki psiholog Ricard Koen. Rezultat su sest osnovnih dimenzija teorija. To su: 1. Subjektivizam nasuprot objektivizmu

2. Holizam nasuprot elementarizmu. Rec je o suprotnosti izmedju onih koji se bave celovitioscu i jednistvenoscu jedinke i drugih koji tragaju za osnovnijim jedinicama u ponasanju. 3. Transpersonalno nasuprot personalnom: Sukob teznji da se izdvoje spoljasnje determinante ponasanja i teznje da se uvazi ono sto jedinku cini jedinstvenom. 4. Kvantitativno nasuprot kvalitativnom 5. Dinamicko nasuprot statickom. Na jednom polu ove dimenzije je zanimanje za procese koji se razvijaju a na drugom je zanimanje za ono to nije razvojno. 6. Endogeno nasuprot egzogenom. Ovih 6 dimenzija se medjusobno preklapaju, pa je bilo moguce izvodjenje dve dimenzije viseg reda: Sinteticko nasuprot analitickog, a druga funkcionalno nasuprot strukturalnog. Druga dimenzija odslikava suprotstavljenost dinamickog, personalnog i endogenog s jedne strane i statickog i transpersonalnog s druge strane. Ove dve dimenzije imaju u osnovi jos optiju dimenziju: fluidno nasuprot restriktivnog.

II KRATKA ISTORIJA PSIHOLOGIJE

04 Strukturalizam i funkcionalizam Vuntov ucenik, Ticener, za psihologiju koja je orijentisana na analizu strukture licne svesti skovao je termin strukturalizam. Elementi do kojih je strukturalizam, oslonjen na introspekciju dosao bili su PREDSTAVE, OSETI i ELEMENTARNA OSECANJA. Strukturalizmu suprotstavljenu orijentaciju Ticener je odredio kao funkcionalizam. Viljem Dzejms bio je misljenja da vise paznje treba posvetiti TOKU SVESTI. Svest se ne pojavljuje kao nesto sto je razbijeno, iskomadano, ona tece. U ovom toku svesti postoje tranzitivna stanja (begovi svesti) pred cijom nejasnocom i brzinom introspekcija ostaje nemocna. Svest se razvila sa svrhom da bi pomogla boljoj adaptaciji. Zato psihologija, isticu funkcionalisti, mora da se okrene pitanjima razvoja i delovanja svesti na sredinu. Strukturalizam i funkcionalizam su 2 prva sistema ili skole u psihologiji. Pocetkom XX veka, tacnije oko 1920, ove 2 skole ustupaju mesto gestalt psihologiji, biheviorizmu i psihoanalizi. 05 Gestalt psihologija Gestalt je nemacka rec. Prevodi se kao oblik, konfiguracija, forma i sl. Po shvatanju psihologa ove skole, gestalt u osnovi oznacava objedinjenu celinu,

dovrsenu i smisaonu strukturu cija svojstva ne mogu biti izvedena na osnovu rasclanjivanja elemenata koji ulaze u tu celinu. Osnivaci ove skole su: Verthajmer, Kofka i Keler. Razrada ove koncepcije zapocela je istrazivanjima percepcije (opazanja), ukazujuci da u perceptivnim dozivljajima dominira celina (tj. gestalt) nad delovima, izolovanim culnim dozivljajima, osetima. Slogan "Celina je vise od sume svojih delova" postao je zastitni znak gestalt skole koja se zalagala protiv svakog elementarizma u psihologiji. U 19.v. odvijalo se traganje za elementima psihickog dozivljaja. Prosti culni dozivljaji kroz ponavljanje i na osnovu asocijacije po dodiru dovode do opazaja celine predmeta. U pitanju je asocijanisticka psihologija po kojoj se celokupan psihicki zivot zasniva na vezi 2 ili vie elemenata psihickog. Pobuda jednog elementa povlaci za sobom pobudjivanje, tj. asocijaciju drugog elementa. Prvo se dakle smatralo da je OPAZAJ izgradjen iz prostog zbira OSETA. Medjutim, pokazalo se da opazaj ne moze da se svede na prost zbir oseta iz kojih je izgradjen. To je uocio Vunt sto ga je dovelo do ucenja o STVARALACKOJ SINTEZI. Oseti jesu elementi koji ucestvuju u izgradjivanju opazaja, ali se stvaralackom sintezom nase svesti javljaju kao smisaone celine. Od posebnog je znacaja ovde rad filozofa Erenfelsa koji je bio uveren, kada su opazaji u pitanju, da se moze govoriti o gestalt kvalitetu. Ista melodijska celina dozivljava se bez obzira da li se svira u C duru ili u B duru jer celina dominira nad delovima. Slicno se odigrava i kod vizuelnog opazanja: neki kruzni oblik dozivece se kao krug kada je sastavljen od tackica, ali i onda kada su njegovi elementi sitne zvezdice. Ipak, tek je sa Verthajmerovim ispitivanjem 1 slucaja prividnog kretanja postalo sasvim jasno da u nasoj percepciji postoji ustrojstvo koje se ne moe izvesti iz poznavanja culnih elemenata. To ispitivanje je poznato pod nazivom Studija Fi fenomena. Izmedju fizickih predmeta oko nas i nasih ociju jedino sredstvo saobracanja jesu svetlosni talasi. Kod tih drazi nema organizacije; do stvaranja posebnih jedinica dolazi u nervnom funkcionisanju. Verthajmer i drugi gestaltisti formulisali su vise principa koji vode organizaciji naseg opazajnog dozivljaja. Ti principi su primarni, sadrzani u procesu prijema culnih drazi nezavisno od ranijeg iskustva i ucenja. Oni su: 1) Princip blizine: elementi u opazajnom polju teze da se grupisu na osnovu prostorne i vremenske blizine. Sto su 2 elementa bliza, to je veca verovatnoca da ce se oni opaziti kao celina.

2) Princip slicnosti: elementi koji su slicni po nekom svojstvu (obliku, boji i dr.) sjedinjuju se u vece organizacione jedinice Ovaj princip deluje kada slusamo govor drugog ili kada nesto citamo. Slova u napisanoj reci obicno su iste visine i boje i to znatno olaksava opazajno grupisanje i citanje. 3) Princip kontinuiteta: u celinu se grupisu oni elementi koji se krecu ili menjaju u zajednickom jednoobraznom pravcu. 4) Princip zatvorenosti forme ili klozure: elementi se tako grupisu da celokupna figura bude sto zatvorenija ili potpunija; i najopstiji 5) Princip pregnancije koji se odnosi na teznju ka najjednostavnijoj mogucoj strukturi, harmoniji i simetricnosti. Pregnantni oblici su stabilni i nikakva perceptivna promena ne moze ih uciniti jednostavnijim i pravilnijim. Sredjeno umetnicko delo na taj nacin dobija svojstvo nuznosti u svim svojim delovima i za njega se moze reci da je pregnantno; svi elementi se uzajamno tako podrzavaju da deluju potpuno uravnotezeno i da nista ne zahteva izmenu. Ali postoje i individualne razlike u tome sta ce se smatrati pregnantnim oblikom ili dobrim gestaltom. Ucenici koji su osetljiviji na odsustvo pregnancije u ponudjenim geometrijskim oblicima postizu veci skor na ovim testovima i smatraju se estetski senzibilnijim. O svim ovim principima perceptivne organizacije gestaltisti govore kao o faktorima opaanja koji nisu razvijeni na osnovu procesa ucenja. Otuda se njihova teorija proglasava za nativisticku teoriju percepcije. Trenutne okolnosti, a ne prethodno iskustvo organizuju i presudno uticu na perceptivni dozivljaj. Kasnija psiholoska istrazivanja perceptivnih pojava pokazala su da su gestalt psiholozi bili u zabludi. U formiranju perceptivnog dozivljaja ucestvuju ne samo spoljasnje drazi koje se organizuju po gestalt principima vec i prethodno iskustvo pojedinca koji opaza. 06 Americki biheviorizam Tvorcem ove skole smatra se Dzon Votson koji je u clanku PSIHOLOGIJA KAKO JE VIDI BIHEVIORISTA opisao osnovni program biheviorizma. Osnovne pozitivne i negativne odredbe tog programa su: - Psihologija za svoj predmet ima ponasanje coveka i nizih organizama - Psihologija mora da se oslanja na objektivno posmatranje, tj. na posmatranje necega sto vise pojedinaca moze istovremeno da posmatra, a to ne mogu biti subjektivni procesi procesi svesti - Biheviorista tezi da predvidi i kontrolise ponasanje pojedinca - Biheviorista ne priznaje vrednost introspektivne metode - Biheviorista odbacuje tezu da je ponasanje ishod svesnih procesa

Osnovno pravilo psihologa, po Votsonu, svodi se na pitanje: Mogu li da opisem ovo ponasanje izmedju stimulusa i reakcije? Pod stimulusom razumemo bilo koji objekt u sredini ili bilo kakvu promenu u tkivu koja zavisi od fizioloskih uslova u zivotinji, kao sto je promena koju dobijamo kada zivotinju sprecavamo u seksualnoj aktivnosti, kada joj uskracujemo hranu ili joj ne dozvoljavamo da gradi gnezdo. Pod reakcijom podrazumevamo sve sto zivotinja cini. Psiholoska analiza u osnovi treba da bude S-R analiza (S za stimulus, draz a R za reakciju, dogovor). Dosledan biheviorista kontrolise spoljasnje uslove i registruje kako od njih zavisi ponasanje. Otuda se za klasican, votsonovski biheviorizam kaze da se bavi periferijom organizma. Osnovne crte Votsonovih teorijskih pogleda su: 1) Ponasanje je sastavljeno od elementarnih reakcija i moze se uspesno analizirati eksperimentom i spoljasnjim posmatranjem. 2) Ponasanje je svodivo na sekreciju zlezda i sitne muskularne pokrete. Mentalisticki pojmovi su prevodjeni u reakcije i drazi. Tako se emocije ili osecanja prijatnosti i neprijatnosti razmatraju kao unutrasnji stimlusi. Misljenje se pripisuje kinestetickim osetima iz misica vezanih za govorni aparat. 3) Svaka reakcija, svako ponasanje ima u osnovi neku vrstu stimulusa. Postoji strogi determinizam ponasanja na osnovu koga je moguce iz poznavanja prisutnih drazi predvideti ponasanje nekog subjekta. 4) Svesni procesi, ako i postoje, ne mogu biti predmet naucnog bavljenja. U vezi sa ovim, moguce je razlikovati: a) stanoviste metodoloskog biheviorizma po kome ne postoji javna proverljivost subjektivnih dogadjaja. Necije misli i osecanja niko drugi ne moze da posmatra. Ovo stanoviste ne negira postojanje svesnih mentalnih procesa ali se oni prepustaju filozofima i pesnicima, i b) stanoviste radikalnog biheviorizma koje tvrdi da u kontroli ponasanja nikakvog udela nemaju mentalni procesi, vec samo spoljasnje i unutrasnje drazi. 5) Ponasanje je u najvecoj mogucoj meri odredjeno iskustvom i procesima ucenja. Covek je na rodjenju neispisana ploca na kojoj proces ucenja ostavlja trag. 6) Ucenje se sastoji u jacanju veza izmedju stimulusa i reakcije. Kada se stimulus i reakcija jave u isto vreme, veza izmedju njih je pojacana. Koliko ce ona biti ojacana najvise zavisi od toga koliko se puta stimulus i reakcija javljaju

zajedno. Pritom ucenje nije stvaranje potpuno novih S-R veza, vec pobudjivanje onih koje latentno vec postoje. Na kraju krajeva, Votson je zastupao ideju da se na osnovu ucenja covek moze oblikovati u bilo kom pravcu i da spoljasnja sredina u potpunosti odredjuje ponasanje neke osobe. Ovakvo stanoviste je poznato pod nazivom ENVIRONMENTALIZAM. Biheviorizam posle Votsona - Neobiheviorizam Votsonov biheviorizam otvorio je put za razradu slozenijih teorija ponasanja u okviru neobiheviorizma. Neobihevioristi su imali za cilj da objasne ponasanje preko konstrukata koji se odnose na unutrasnje procese (za razliku od Votsonovog "periferizma"). Na taj nacin formula Dzona Votsona ustupa mesto S-O-R formuli po kojoj izmedju stimulusa i reakcije posreduju procesi u unutrasnjosti organizma - "O" od organizma. Neopazivi unutrasnji procesi definisu se ne samoposmatranjem, vec operacionalno, preko onoga sto se desava sa subjektom. Npr. glad se moze operacionalno definisati preko broja casova uskracivanja hrane subjektima. Na taj nacin se apstraktni termini mogu prevesti na nesto sto je opservabilno i merljivo. Ideju operacionalnog definisanja je prvi uveo pragmatista Carls Pers. Svojstva neobiheviorizma su sledeca: 1) Zahteva se strogo operacionalno definisanje svih naucnih pojmova 2) Shema S-R pretvara se u shemu S-O-R 3) Vecina neobiheviorista ne upotrebljava mentalisticke pojmove 4) Naglasak se stavlja na oblast ucenja 5) Introspekcija se i dalje odbacuje. Jos uvek se insistira na spoljasnjem posmatranju ponasanja kao jedinom izvoru naucnih cinjenica u psihologiji. 07 Psihoanaliza i kritika klasicne psihoanalize Psihoanaliza je jedna od najpoznatijih psiholoskih skola. Njen osnivac je Sigmund Frojd (1856-1939). Za godinu nastanka psihoanalize uzima se obicno 1895, kada je Frojd, zajedno sa tada cuvenim beckim lekarom Brojerom, objavio Studije o histeriji.

U ovom delu je istaknut znacaj nesvesnih procesa za razumevanje ponasanja. Svest je samo neznatni deo psihickog ivota. Njegov najveci i najznacajniji deo, onaj koji stvarno odredjuje ponasanje lezi u oblastima kojih nismo svesni. Sest godina pre ove Brojerove i Frojdove studije, francuski psihijatar, Pijer Zane, obajvio je svoje delo Psihicki automatizam u kome je pokazao da se mnogi simptomi neurotskih poremecaja mogu objasniti nesvesnim automatizmom koji se odvija ispod praga svesti. Medjutim, Frojd je otisao dalje isticuci da glavnu ulogu u nesvesnim procesima igraju bioloski nagoni. Nesvesno rukovodi i postupcima i motivima zdrave osobe. Frojd je ukazivao na to da cak i najbesmislenije snove u osnovi motivisu razlicite nesvene zelje. San je psihicka pojava pomocu koje psihicki aparat pokusava da napravi kompromis sa nekom potrebom koja bi mogla da probudi spavaca. Dakle, san je cuvar spavanja a ujedno i pokusaj ostvarenja neke zelje. Snevacu se cesto cini da je san bez ikakvog smisla. Glavni razlog je taj sto misljenje u snu nema ista svojstva kao i misao u budnom stanju. Izmedju manifestnog i latentnog sadrzaja sna odvija se rad sna. Manifestni sadrzaj skracen je oblik lantentnog sadraja (kondenzacija). Osecanja se premestaju sa svog pravog objekta na neki sporedan (pomeranje). Misao se sluzi simbolima (simbolizacija). U Frojdovom ucenju o licnosti mogu se razlikovati bar dva modela. Jedan je stariji i poznat je pod nazivom topoloski model, a drugi je mladji i zove se tripartitan model licnosti. 1. Topoloski model sadrzi opis psihickog aparata kroz postojanje dva sistema. Svesnog i Nesvesnog. Frojd govori i o trecem sistemu, sistemu predsvesnog. Neki psiholoski element, neka predstava moze u jednom trenu biti svesna a vec u drugom van polja svesti. Ona je tada latentno svesna jer se moze ponovo dovesti u svest ako se paznja na nju skrene. Izmedju ova dva ostala sistema, svesnog i nesvesnog, postoji energetska prepreka koju je Frojd nazavao Cenzura. Rec je o psihickoj funkciji koja aktivnom silom potiskuje u nesvesno sve ono sto je u vezi sa zeljama koje su usled vaspitanja, raznih zabrana postale neprihvatljive za svesni deo licnosti. Latentni, stvarni sadrzaj sna tice se neke zelje koju tesko mozemo sebi da priznamo. Cenzura ne dozvoljava da se takva zelja probije u svest, deluje inhibirajuce. Ali ona ima i jednu kreativnu dimenziju: prisiljava nagonske teznje da se prerue i da tek u tom obliku predju prag svesti.

10

2. Tripartitni model kaze da postoje tri sistema licnosti: Id (Ono) , Ego (Ja) i Superego (Nad ja). To je u stvari grupisanje mentalnih funkcija i topografsko diferinciranje mentalnih sadrzaja na osnovu njihove pristupacnosti svesti. Id je rezervoar sveukupne enegrije koja potice od bioloskih nagona i unutrasnji svet subjektivnih dozivljaja, a koji ne uvazava objektivnu realnost. Cilj Ida je izbegavanje bola i pribavljanje zadovoljstva. Svaki stepen napetosti organizma dozivljava se kao neprijatno stanje. Na to Id reaguje teznjom da se odmah oslobodi napetosti i da vrati organizam na postojan i nizak nivo energije. Ta teznja je poznata kao princip zadovoljstva. U zivotu deteta i odraslih izvesne aktivnosti poput igre, podredjene su principu zadovoljstva. Da bi izbegao bol i postigao zadovoljstvo, Id ima na raspolaganju ogranicena sredstva primarnog procesa. Preko primarnog procesa moze se samo halucinirati objekat koji razresava napetost. On dakle, pokusava da zadovolji zelju halucinatornom realizacijom zelje. Ovaj nacin funkcionisanja aktivan je u snu. Ego sledi princip relanosti i deluje pomocu sekundarnog procesa. U toku razvoja, Ego uci da je neophodno da se odrekne direktnog zadovoljstva i da ga odlozi dok se ne steknu realni uslovi za zadovoljenje zelje. Sekundarni proces je realisticko misljenje koje karakterisu kvaliteti kao sto su: Usmerenost , Izbor i Zakljucivanje. Ipak, izvesne aktivnosti Ega su nesvesne. Takvi su mehanizmi odbrane kojima se Ego sluzi da bi odbranio ostatak licnosti od ugrozavajucih zahteva Ida. Superego je najmladji sistem licnosti. To je unutrasnji policajac u nama koji zabranjuje nedozvoljena ponasanja i vise tezi savrsenstvu nego zivotnom zadovoljstvu. Superego obuhvata savest i Ego ideal (skup postignuca koja pojedinac ocekuje od sebe. ) po frojdovom misljenju, olicena u Super egu najvecim delom je nesvesna i direktno komunicira sa nesvesnim u Idu. Otuda su moguca intenzivna osecanja krivice povodom zelja koje se nikad nisu probile u svest. Ako Ego izgubi mogucnost adaptacije na realnost javlja se psihoza. Takve osobe cesto imaju iluzije i halucinacije kao i razlicita uverenja koja nemaju nikakvo utemeljenje u relanost. Ponekad su prisutne i promene u emotivnoj sferi, tako da se javljaju osecanja potpuno neprimerena situaciji. Kad Ego ne uspeva da izadje na kraj sa zahtevima Ida, nastaje neuroza i konflikti razlicitih vrsta. Neuroze su u odnosu na psihoze blazi oblici mentalnih poremecaja. Sam neuroticar oseca svoje poremecaje kao nesto strano, to ga uznemirava i pri tome ima ocuvan odnos prema realnosti.

11

Ako osoba ne unedri zahteve Superega, onda za nju kazemo da je psihopatska ili sociopatska licnost. Tom poremecaju je svojstveno odsustvo moralnih osecanja i straha i kajanja kada se prekrsi neko moralno pravilo. Ove tri grupe mentalnih poremecaja pokazuju da Ego ima tri preteca gospodara: Id, spoljasna realnost i Superego. Frojd je smatrao da su osnovne motivacione sile urodjene i nazvao ih je nagonima. Moguce je razlikovati dve grupe teznji: Eros i Tanatos (nagon smrti). Eros ima za cilj povezivanje, tj. stvaranje sirih celina i odrzavanje zivota jedinke i obnavljanje vrste. Seksualni nagon u zrelom vidu, ali i decja seksualnost spadaju u Eros. Tanatos ima za cilj razaranje celina jer je njegova krajnja teznja samounistenje. Tanatos je prvobitno samorusilaki, a tek skretanjem na spoljasne objekte (ljudi i stvari) stvara rusilacke , agresivne teznje. Energija Erosa je libido, za energiju Tanatosa, Frojd ne predlaze ime.

08 Humanisticka psihologija Vecina savremenih psiholoskih teorija sadrzi komponente dve suprotstavljene filozofske tradicije. Na jednoj strani je Lokova zamisao da je novorodjence prazan list papira , da je pojedinac sposoban da reaguje samo kada je izazvan nekim spoljasnjim agensom, sto znaci da je njegova glavna odlika reaktivnost ili pasivnost. Sa druge strane je Lajbnicovo i Kantovo shvatanje da je organizam samopokrenut, samodeterminisan i da je po svojoj prirodi aktivan. Glavni teoreticari u okviru biheviorizma davali su prednost: 1. Onome sto je spoljasnje i opazivo 2. Onome sto je molekularno, tako da je covekova licnost smatrana za skup refleksa ili navika (Votson) 3. Onome sto coveka cini srodnog zivotinjama, a ne onome sto ih od njih sustinski razlikuje. 4. Onome sto razvojno gleda na zarez, prethodi zrelijim oblicima. Tako za razumevanje odralse osobe postaje najbitnije rano iskustvo, rana uslovljavanja, itd. U ovome se biheviorizam priblizava psihoanalizi. Ove cetiri pretpostavke Olport ce oznaciti kao Lokovske pretpostavke. Njima treba dodati jos jednu, petu, 12

5. Lokovska psihologija, polazeci od slike o reaktivnom pojedincu nalaze psiholoski pristup koji istice ono sto je ljudima zajednicko (nomotetski), a odbacuje traganje za idiografskim (posebnim). Znanje o sopstvenoj jedinstvenosti ne moze biti osnova za sticanje valjanog znanja o coveku uopste, tvrdi se u okviru nomotetske orijentacije. Idiografsko nacelo nalaze da se preko intenzivne analize jendog slucaja unapredjuju psiholoska znanja i mogucnosti predvidjanja ljudskog ponasanja. Lokovskoj tradiciji u psihologiji Olport suprotstavlja Lajbnicovsku i tvrdi da pojedinac nije prosto skup radnji. Kao reakcija na dominantnu Lokovsku tradiciju u Sjeinjenim drzavama, javlja se HUMANISTICKA PSIHOLOGIJA. Taj termin je 1955. skovao Kantril da bi njime oznacio protivljenje bihevioristickoj psihologiji i njenim prirodnonaucnim metodama. Abraham Maslov, Rolo Mej i Karl Rodzers predstavljaju glavne predstavnike ove orijentacije. Na osnovu toga sto se suprotstavila necemu sto je videla kao oznake psihoanalize i biheviorizma , humanisticka psihologija se ponekad zove i TRECA SILA u psihologiji (termin je Maslovljev). Psiholozi humanisticke orijentacije usvajaju cetiri nacela: 1. Ljude treba opisivati i razumevati na osnovu njihovih subjektivnih dozivljaja sopstvene individualnosti. 2. Slobodi izbora, stvaralastvu i samoaktuelizaciji treba dati prednost u psiholoskim istrazivanjima. 3. U izboru istrazivackih problema, psihologe treba vise da vodi znacaj problema, a manje dostupne metode. Bolje i nesavrsenijim metodama istrazivati znacajne probleme, nego da se rigoroznim metodoloskim sredstvima napadaju za coveka nebitni problemi. 4. Cilj psiholoskih teorija je da se razumeju, a ne da vrse predvidjanje i kontrolu ponasanja ljudi. 09 Kognitivna psihologija Tradicionalni bihevioristicki obrazac koji je dominirao eksperimentalnom psihologijom pokazao se nedovoljnim, jer nije imao mnogo sta da kaze o tome kako ljudi misle. Sazrevalo je uverenje da psihologija mora da se odlucno okrene analizi saznajnih procesa. Ponekad se ova orijetnacija oznacava i terminom TEORIJA KOGNITIVNE OBRADE INFORMACIJA. To je danas jedna od najzivljih oblasti eksperimentalne psihologije.

13

Terminom kognitivna psihologija obicno se oznacava opsti pristup psihologiji koji istice unutrasnje mentalne procese. Ona nastoji da analizira kako ljudi vre odabir i usvajaju informacije i kako ih kasnije koriste da bi doneli odluku i usmerili svoje ponasanje. Drugim recima, ona za predmet istrazivanja ima mentalne procese, i to posebno paznju, pamcenje, percepciju, resavanje problema, apstraktno misljenje, zakljucivanje, govor i organizovanje saznanja. Covek je predstavljen kao sistem koji aktivno obradjuje informacije. Neki termini preuzeti su iz nauke o kompjuterima. U analizama mentalnih procesa, govori se o input u i output u (umesto o stimulusima i reakcijama). Funkcije uma povezuju se sa pojedinim funkcijama komputerskih programa. Kada se zapocne proucavanje u oblasti koja se nepotpuno razume obicno se pozajmljuju principi iz razvijenije nacune oblasti. Primer: U Frojdovoj psihoanalitickoj teoriji koristio se energetski model i analogija sa hidraulickim sistemom iz fizike. Osoba se nalazi pod stalnim unutrasnjim pritiskom nagonske energije koja zahteva rasterecenje. Ako je resterecenje nekog nagona spreceno, onda je to moguce predstaviti tako kao da je izlaz za akumuliranu energiju zatvoren. Tada se otvori neki drugi koji sluzi kao zamena za originalno rasterecenje. Prethodnici ove psihologije nalaze se i medju bihevioristima. Jedan od Votsonovih ucenika, Karl Spenser Leshli isticao je da je neophodno da se proucavaju pojave koje ne mogu da se objasne odnosima izmedu drazi i reakcija. Po Leslijevom shvatanju, mozak je aktivan organizator planskog ponasanja. Razlika izmedju kognitivne psihologije i biheviorizma je dakle, u tome da kognitivna ne smatra uslovljavanje centralnim oblicima ucenja, ne uzima podatke dobijene na zivotinjama kao izvor zakljucivanja o osnovnim principima psihickog funkcionisanja. Pored toga, u kognitivnoj psihologiji ima mesta i za introspektivno posmatranje. Tu je covek predstavljen kao sistem koji aktivno obradjuje informacije. Neki kognitivni psiholozi smatraju da se moze govoriti o vise polaznih pretpostavki ove orijentacije: 1. Ljudsko ponasanje se zasniva na sposobnosti obrade informacija. Kada mislimo, opazamo ili obavljamo neku drugu saznajnu aktivnost, mi zapravo obradjujemo informacije. I racunar u osnovi obradjuje informacije. Kada se pritistne tipka na tastaturi, sto je nejgov input, taj pritisak proizvodi informaciju u vidu slova na ekranu kao 14

output. U tom smislu postoji jedan jedinstveni nacin po kome i covek i kompjuter obradjuju informacije, pa se kompjuter i njegovi programi mogu uzeti kao analogne psihickom funkcionisanju. 2. Pojam transformacije ili kodiranja informacija je kljucan za teorijske opise mentalnih procesa. Ista informacija moze da bude predstavljena na vise razlicitih nacina. Ta transformacija informacija iz jednog oblika predstavljena u drugi oblik oznacava se terminom rekodiranje. U procesu rekodiranja, medjutim, mogu ponekad da se izgube delovi inforamcija. Kognitivni psiholozi veruju da covek informacije iz sveta sukcesivno rekodira i zadrzava u svom kognitivnom sistemu prolazeci kroz niz stupnjeva. 3. Evolucija je coveka snabdela razlicitim urodjenim mehanizmima koji predstavljaju osnovu za saznajne procese. Procesi kognicije se zasnivaju na kombinaciji urodjenih sposobnosti i procesa ucenja, za razliku od biheviorista koji su uglavnom isticali procese ucenja. 4.Kognitivni procesi nisu trenutni dogadjaji, oni zahtevaju odredjeno vreme i zato kognitivni psiholozi cesto mere vreme reakcije, to se oznacava mentalnom hronometrijom. Holandski fiziolog, Donders, sprovodio je istrazivanja koja su imala za cilj da se ustanovi brzina mentalnih procesa. Subjekti brze reaguju kada postoji samo jedan signal i kada se zahteva samo jedan odgovor (prosto reakciono vreme) nego kada postoje vise od jednog signala i vise od jednog odgovora (vreme izbora). Primer 1: Zamislimo da osoba posmatra ekran na kome se izlaze neko slovo. Vreme izlaganja je ponekad ekstremno kratko. Osoba nije svesna da joj je bilo sta prikazano. To pokazuje da percepcija nije trenutni proces. Ako je vreme izlaganja nesto duze, osoba zna da joj je nesto prikazano, ali nije u stanju da saopsti sta je to. Postupajuci tako, istrazivac moze da odredi koliki je interval nuzan da bi neki sadrzaj bio potpuno ili parcijalno indetifikovan ili samo nejasno uocen. Primer 2: Drugi primer nude istrazivanja zasnovana na idejama generativne gramatike Noama Comskog koji govori o dubinskoj strukturi recenice. Mereno je vreme potrebno da se recenica pretvori u pasiv ili odricni oblik. Subjekt je trebalo da u sebi izvrsi transformaciju izlozene recenice i da iz unapred odredjenog spiska odabere odgovarajucu recenicu. Zanimljivo je da se ustanovilo da je za transformaciju u odricni pasiv potrebno oko 1,3 sekundi, sto je zbir vremena potrebnih za pojedincane transformacije. Iz toga se mogao izvuci zakljucak da su transformacije pojedinacne operacije koje se izvde serijski, jedna za drugom. 15

5. Da bi se predstavila fleksibilnost ljudskog informacionog sistema, pretpostavljaju se razliciti rasporedi subsistema. Najjednostavnija je pretpostavka po kojoj izlaz jednog subsistema ima ulogu ulaza za drugi subsistem Subsistemi su lancano povezani sto znaci da nijedan ne zapocinje sopstvenu preradu informacije dok ne dobije izlaz prethodnog subsistema. O ovom najjednstavnijem slucaju govori se kao o serijskoj obradi informacija. Ako neki proces na nivou subsistema ne zahteva da neki drugi, raniji subsistem obavi svoje zadatke, onda se ne radi o serijskoj, vec o paralelnoj obradi informacija. Cesto se upotrebljava i naziv KONEKCIONISTICKI modeli. Po ovoj zamisli nekoliko subsistema istovremeno procenjuje i obradjuje informaciju. Paralelni modeli nisu bez mana. Oni su u stanju da opisu brojne kognitivne procese koji se postupno razvijaju. Medjutim, kada treba objasniti kako ljudi pamte neki pojedinacni dogadjaj, oni su neefikasni. Zato se ponekad pretpostavlja da su na delu i serijski i paralelni procesi. O takvim zamislima se govori kao o hibridnim modelima. 6. Istrazivanja koja se sprovode u okviru savremene kognitivne obrade informacija ukazuju na to da je trenutni protok informacija cesto kontrolisan nesvesno. U trajanju od jedne milisekunde prikazivano je deset nepravilnih osmougaonika. Mada nisu bili svesno prepoznati, oni su afektivno diskriminisani, pa su preferirani kada su prikazani u paru sa nekim nepoznatim, novim osmougaonikom. To se zove SUBLIMIRANA PERCEPCIJA. Vestacka inteligencija je nauka u sastavu kompjuterskih nauka koja se bavi pravljenjem masina za simulaciju inteligentnih i procesa ljudi. Prema gledistu koje se moze naci u oblasti vestacke inteligencije, svest je za mozak ono sto je softver za hardver digitalnog kompjutera.

III UENJE
10 Pojam ucenja Najveci broj savremenih definicija ucenja istice da na osnovu ucenja osoba ostvaruje trajnu ili srazmerno trajnu spremnost da se ponasa na nov nacin koji je rezultat ucenja, a ne saznavanja niti naslendih faktora. Treba razlikovati promene koje su nastale pod uticajem naslednih faktora i sazrevanja od promena koje su rezultat ucenja.

16

Pocetkom 20 v. psihologija se bavila relativno jednostavnim procesima ucenja koji su mogli da se proucavaju na zivotinjama. U Rusiji, Pavlov istrazuje proces klasicnog uslovljavanja, a u Sjedinjenim drzavama Torndajkova istrazivanja instrumentalnog ucenja utiru put americkom biheviorizmu koji ce iznedriti jednu od najuticajnijih koncepcija ucenja i ponasanja u 20v, Skinerovu koncepciju operantnog ucenja. 11 Osnovne pojave u klasicnom uslovljavanju Medju brojnim eksperimentima sa uslovljavanjem razlicitih reakcija, status paradigmatskog ima ogled sa uslovljavanjem salivacije. Kanal jedne od pljuvacnih zlezda izvodi se iznad usne duplje psa, a intenzitet zlezdane reakcije meri se preko broja izlucenih kapi. Kada se neka hrana ili slab rastvor sone kiseline stave u usnu duplju psa, dolazi do salivacije. Hrana ili kiseli rastvor su bezuslovni stimulusi, a salivacija njima izazvana je bezuslovni refleks (reakcija organizma na neki nadrazaj).

Do uslovljavanja dolazi kada se davanje bezuslovnog stimulusa kombinuje sa izlaganjem neke neutralne drazi, kao sto je svetlo ili zvuk. Draz u spoljasnjoj sredini, ako je nova i nepoznata, refleks sta-je-to, a danas poznatiji kao ORIJENTACIONA REAKCIJA. Kada se kaze da je draz neutralna, znazi da ona ne izaziva u pocetku istu reakciju, kao i bezuslovna draz. To ce se desiti tek posle krace ili duze obuke. Primer: bezuslovna draz je hrana u obliku suvog mesnog praska. Eksperimentator izlaze neutralnu draz (svetlo ili zvuk), a potom daje hranu. Sledi interval od nekoliko minuta i eksperimentator ponavlja ovu kombinaciju. Svako izlaganje ove kombinacije naziva se POKUSAJ. Nakon izvesnog broja pokusaja, svetlo ili zvuk cak i onda kada pas ne dobija hranu izaziva postojanu salivaciju. Neutralni stimulus tada postaje uslovni stimulus. Razvoj svake uslovne reakcije pracen je periodom generalizacije. Ako se kao uslovni stimulus dobro utvrdi ton od 1000 Hz tako da pas salivira na svako pustanje tog tona. Spontano nastaje generalizacija uslovne rakcije na druge, vise i nize tonove. Cesto je isticana adaptivna vrednost generalizacije. Ali isti mehanizam moze biti odgovoran za pojavu reakcija koje su neadaptivne. Poznat primer slucaj malog Alberta decaka koji je nakon uslovljavanja reakcije straha za belog pacova pokazivao znake straha od zeca kao oblik generalizovane uslovne reakcije.

17

Kod coveka se javlja poseban vid generalizacije, semanticka, koja je vezana za verbalno uslovljavanje i uslovna draz je rec. Kada se kao u klasicnom ogledu covek uslovi da reaguje salivacijom na zvuk zvona, onda i samo izgovaranje reci zvono izaziva izvesnu kolicinu salivacije. Zvono je signal za hranu, a rec je signal signala. Neutralne drai pripadaju prvom signalnom sistemu. Reci i njihova dejstva pripadaju drugom signalnom sistemu. Prema tome, drugi signalni sistem verbalne je prirode. O semantickoj generalizaciji govori se kada se uslovna reakcija spontano prenosi s jedne reci na neku drugu rec. Kod ljudi se koristio i refleks orijentacije. Kada se neki stimulus pokaze prvi put dolazi do rakcije krvnih sudova. Kada se draz izlaze vise puta, refleks orijentacije iscezava, pod uslovom da subjekt na tu draz ne mora da odgovara. Ovo iscezavanje refleksa orijentacije poznato je kao HABITUACIJA. Ako se od subjekta trazi da reaguje na draz, orijentaciona reakcija nece isceznuti. Maksimum adaptacije organizam postize ako su njegove naucene reakcije diferencirane. Diferencijacija se javlja u slucaju kada je neka neutralna draz potkrepljena (pod ovim terminom Pavlov je podrazumeva davanje bezuslovnog stimulusa nakon uslovnog), a druga, njoj slicna, nije. Ova druga draz moze na osnovu generalizacije izazivati uslovnu reakciju. Generalizovana reakcija postepeno slabi, dok se uslovna reakcija na prvu draz odrzava. Uslovna reakcija se javlja samo na kombinaciju svetla i dodira. Tada se moze reci da je uspostavljena diferencijacija uslovne reakcije. Cesto, u pocetnim fazama ekesperimenta, dok diferencijacija jos nije postignuta, uslovna reakcija se javlja i onda kada se ivotinja samo uvede u eksperimentalnu kabinu, pre izlagnaja uslovnog stimulusa. Ako se posle faze uslovljavanja u kojoj se uslovni i bezuslovni stimulus daje u paru nastavi sa izlaganjem uslovne drazi bez bezuslovnog stimulusa, dolazi do gasenja uslovne reakcije. Tempo gasenja zavisi najvise od duzine vremenskog intervala izmedju pokusaja. Razlika izmedju akutnog i hronicnog gasenja je sledeca: kod prvog su nepotkrepljeni pokusaji vremenski koncentrisani, dok su kod drugog intervali izmedju pokusaja vrlo dugi recimo 24 sata. Javljanje neke vec ugasene uslovne reakcije Pavlov je oznacio kao spontano obnavljanje. 12 Oblici uslovljavanja

18

1. Mogu se razlikovati prirodno i vestacko uslovljavanje. Kod prirodnog uslovljavanja, uslovne se reakcije obrazuju na prirodne signale bezuslovnog stimulusa. Javljanje salivacije na miris ili pri pogledu na hranu, i kod zivotinja i kod coveka, primer je prirodnog uslovljavanja. Kada ulogu signala ima neki arbitrarni stimulus koji u prirodnim uslovima ne prethodi hranjenju, kao sto su zvuk metronoma ili slika kruga, onda je rec o vestackom uslovljavanju. Prirodno uslovne reakcije formiraju se brze i sporije se gase. 2. U prirodnim uslovima retko se obrazuju uslovne reakcije na samo jedan uslovni stimulus, kao sto je to slucaj u eksperimentalnim uslovima. Cesce se deava da citav kompleks drazi ima ulogu uslovnomg stimulusa. Tako je moguce podeliti drazi na proste drazi i slozene drazi. 3. Po vrsti stimulusa koji se koriste moguce je razlikovati EKSTEROCEPTIVNO i INTEROCEPTIVNO uslovljavanje. Eksteroceptivni uslovni refleksi imaju osnovnu ulogu u prilagodjavanju organizma okolnoj sredini. Kod psa je bilo potrebno samo 5-20 kombinacija eksteroceptivnog uslovnog stimulusa (svetla, zvuk i dr.) i neke bezuslovne reakcije da bi doslo do jasne i postojane uslovne reakcije. Interoceptivne uslovne reakcije obrazuju se kada je jedan od stimulusa, uslovni ili bezuslovni, izazvan stimulacijom unutrasnjih organa srca, besike, pankreasa i dr. Npr. kod psa se mogu kombinovati mehanicko drazenje zeluca i, udarom elektricne struje, izazvana odbrambena reakcija dizanja sape. Nakon dovoljno duge serije pokusaja, samo mehanicko drazenje bez primene bezuslovnog potkrepljenja dovodi do defanzivne rakcije. Za razliku od eksteroceptivnog, interoceptivno uslovljavanje zahteva mnogo vise pokusaja. Mogucnost interoceptivnog uslovljavanja sugerisala je i novi pravac u tumacenju nastanka psihosomatskih bolesti. 4. Najvaznije je razlikovanje uslovljavanja po vremenskom odnosu izmedju uslovnog (US) i bezuslovnog stimulusa (BS). Tabela: oblici uslovljavanja s obzirom na vremenske odnose izmedju uslovnog i bezuslovnog stimulusa: Uslovljavanje unapred: US se javlja krace vreme pre BS i traje sve dok se ne uvede BS Simultano uslovljavanje: US se daje prakticno istovremeno sa BS Uslovljavanje odlozene reakcije: US pocinje dosta pre izlaganja BS

19

Uslovljavanje unazad: US se uvodi posle BS Uslovljavanje na vreme: Postoji samo BS koje se daje u pravilnim intervalima 5. Inace, uslovljavanja ima i onda kada se umesto bezuslovnog stimulusa koristi prethodno dobro utvrdjena uslovna draz koja pouzdano izaziva uslovnu reakciju. Uzmimo da je takva uslovna draz slika kvadrata koja na osnovu prethodnog sparivanja sa hranom ili sa davanjem blage kiseline izaziva salivaciju. Ako sada slika kvadrata sledi nakon zvuka zvona, javice se salivacija na zvuk zvona, mada on nikada nije doveden u vezu sa hranom. Ovde je rec o uslovljavanju viseg reda. Uslovljavanje na sliku kvadrata je uslovljavanje prvog reda, a uslovljavanje na zvuk zvona je uslovljavanje drugog reda. Pavlov je smatrao da su psi sposobni za uslovljavanje treceg ili cetvrtog reda. U odnosu na psa, covek ima jos vece sposobnosti visestepenog uslovljavanja. Ako se u momentu uslovnog reagovanja pusti neki nepoznat i jak ton doci ce do slabljenja uslovne reakcije. Javljanje utrvdjene uslovne reakcije je inhibirano na osnovu nekog procesa koji se odvija u nervnom sistemu zivotinja. Ovo je, kao sto je ranije navedeno, pojava gasenja. I nju je Pavlov objasnjavao procesima inhibicije. Tako se u Pavlovljevoj koncepciji stanja ekscitacije i inhibicije javljaju kao osnova svakog normalonog procesa klasicnog uslovljavanja. 13 Uslovljavanje emocija Emocionalne reakcije se veoma lako uslovljavaju i kod zivotinja i kod ljudi. U jednom eksperimentu, pas je dobijao injekcije neke droge. Bezuslovna reakcija na tu drogu je bila lucenje pljuvacke, mucnina, tesko disanje i povracanje. Posle samo nekoliko davanja, i samo dovodjenje psa u tu prostoriju bi dovodilo do neprijatnih simptoma. Ovde su prostorija i ubodi iglom uslovni stimulusi. U ogledu sa malim Albertom, on je, pod uticajem generalizacije, poceo da se plasi svih drugih predmeta koji su slicni uslovnom stimulusu - belom pacovu zeceva, pasa, belih krznenih kaputa itd. Tako je Votson eksperimentalno stvorio fobiju kod malog deteta. Neki psiholozi smatraju da se i kod fobija na neki nacin moze govoriti o procesu uslovljavanja. Frojd je opisao slucaj decje fobije, poznate pod nazivom SLUCAJ MALOG HANSA.

20

Dete je razvilo fobiju od konja posle nesrece na ulici u kojoj je konj stradao pod teskim tovarom. Za pojavu konja je uslovljena reakcija straha. Na osnovu generalizacije, svaki konj je poceo kod decaka da izaziva strah i anksioznost. Do uslovljavanja moze doci i na osnovu EMPATICKOG DOZIVLJAJA tudjih emocija. Svaka neutralna draz, koja u pocetku ne izaziva emocionalno reagovanje, moze da stekne sposobnost da ga izazove ako se poveze sa jasnim znacima emocionalne reakcije kod duge osobe. Tako, na primer, roditelji mogu preneti svoje strahove na svoju decu. Uslovljavati se mogu i pozitivne emocije. Ovo se cesto primenjuje u reklamama kada se oglasivaci cesto trude da svoje proizvode povezu sa drugim atraktivnim prizorima. U dobrom delu reklama se takvi prizori javljaju, pa se onda uvodi slika reklamiranog predmeta, ali u literaturi postoje podaci da je znacajnije vrsiti uslovljavanje unapred, da se prvo prikaze proizvod, a tek posle scena koja izaziva emociju.

14 Postupci klasicnog uslovljavanja u terapiji mentalnih poremecaja Od pedesetih godina dvadesetog veka u klinicku psihologiju se uvode metode terapije koje se zasnivajuna jednostavnim oblicima ucenja, kakvo je klasicno uslovljavanje. Ti oblici terapije se nazivaju bihevioralnom terapijom. Po Hansu Ajzenku, bihevioralna terapija je pokusaj da se ljudsko ponasanje i emocije promene u skladu sa modernim teorijama ucenja. Jedan od postupaka bihevioralne terapije je poznat pod nazivom SISTEMATSKA DESENZIBILIZACIJA. Prvu SD je 1924. godine sprovela Votsonova studentkinja na trogodisnjem Piteru. On se bojao miseva i od ove fobije je izlecen tako sto je vise puta hranjen u njihovom prisustvu. Pri svakom novom pokusaju, udaljenost je smanjivana i na kraju je Piter sasvim dobro podnosio prisusvo miseva. Ideja: Ako se antagonisticka reakcija u odnosu na anksioznost stalno pojavljuje u prisustvu drazi koja stvara strah, veza izmedju drazi i anksiozne reakcije ce biti oslabljena. To je PROTIVUSLOVLJAVANJE. Cesto se koriste tehnike duboke misicne relaksacije radi izazivanja stanja koja su suprotna anksioznim. Onda se od pacijenta trazi da misli ili prica o njemu anksioznim situacijama.

21

Kod PREPLAVLJIVANJA, drazi koje izazivaju strah se smatraju za uslovne stimuluse cije se dejstvo moze ugasiti ponavljanjem. Posto fobicne situacije ne prati realna opasnost, ocekuje se da ce se fobija ugasiti upornim ponavljanjem situacija. Americki psihijatar Volpi je devojku, koja je patila od fobije vezane za voznju automobilom, oslobodio straha tako sto je stavio na zadnje sediste i neprestano vozio cetiri sata. AVERZIVNA TERAPIJA se primenjuje kod odvikavanja alkoholicara od pica. Drazi koje prethode pijenju, na primer ukus i miris, se sparuju sa elektrosokovima. U jednom eksperimentu je 4000 alkoolicara odviknuto od alkohola davanjem medikamenta koji u kombinaciji sa alkoholom stvara osecaj mucnine. Averzivna terapija se koristi i pri lecenju fetisizma uli pri odvikavanju od hrane tako sto se subjekti teraju da, za vreme jela, razmisljaju o stvarima koje ce im umanjiti zelju za hranom.

15 Kritika Pavlovljevog shvatanja o uslovljavanju (Kognitivni procesi u klasicnom uslovljavanju) Pavlovljeva shavatanja su u osnovi bila mehanisticka, tj. veze su stvarane uslovljavanjem osnova svakog, pa i najslozenijeg ponasanja, cak i ljudi. A da to ne bi bilo tako shvaceno, izlaz nude iskazi u kojima se iznosi da je moguce razlikovati vise kvalitativno razlicitih vrsta privremenih veza kod zivotinja i isticanje uloge drugog signalnog sistema (verbalnog misljenja) kod coveka. Ruski psiholozi, razmatrajuci visu nervnu delatnost coveka, koristili su neutralnije termine: uslovna veza, vremenska veza, umesto starijeg termina uslovni refleks. Pavlov je visoko cenio asocijacionisticku doktrinu. Po njoj se sadrzaji u nasem mentalnom zivotu povezuju na osnovu prethodnog iskustva. Asocionizam kaze da pobuda jednog elementa neizostavno povlaci za sobom pobudjivanje (asocijaciju) drugog elementa. Ova teorija se danas mora odbaciti kao preterano uproscavanje i to kako na osnovu fizioloskih, tako i na osnovu psiholoskih podataka.

22

Pavlovljeva koncepcija implicira da su uslovna i bezuslovna reakcija u osnovi indenticne. Prilikom uslovljavanja, medjutim, moze se nauciti reakcija koja nije slicna bezuslovnoj reakciji niti pripada skupu urodjenih reakcija na bezuslovni stimulus. U nekim slucajevima se uslovna reakcija javlja kao negativ bezuslovne reakcije. Na primer, kada se kao bezuslovna draz koristi insulin koji smanjuje nivo secera u krvi, kao uslovna reakcija moze da se javi povisenje nivoa secera. Koriscene su dve grupe pacova koje su izlozene istom broju sparivanja uslovnog i bezuslovnog stimulusa. Razlika izmedju dve grupe je postojala u broju pokusaja u kojima je bezuslovni stimulus bio izlozen bez prethodeceg uslovnog stimulusa. Drugim recima, za jednu grupu pacova uslovni stimulus je bio pouzdan prediktor bezuslovnog, a za drugu grupu nije. Grupa kod koje je uslovni stimulus bio nepouzdan prediktor javljanja bezuslovnog stimulusa nije pokazivala znake uslovljavanja. Primer: Zivotinje kod klasicnog uslovljavanja ne uce samo na osnovu asocijacije po dodiru, vec na osnovu kovarijacija uslovne i bezuslovne drazi.

16 Instrumentalno ucenje i zakon efekta Torndajk uvodi u centar paznje koncept MOTIVACIJE, NAGRADE i KAZNE. Istrazivanja zivotinjskog ponasanja bila su pod uticajem Darvinove hipoteze o evoluciji. Istrazivaci zivotinjskog ponasanja iznalazili su argumente za postojanje vrlo slozenih psihickih funkcija, kao sto je estetsko sudjenje i dr, i kod organizama nizih od coveka. Kao reakcija na ta preterivanja formulisan je Lojd Morganov KANON STEDNJE. Postavljen je zahtev da izbegavaju antropomorfizam (objasnjenje zivotinjskog ponasanja koji bi mogli da vaze za coveka). Zahtev da se bude stedljiv u ponasanju na vise mentalne procese se moze prosiriti i na situacije kada se ispituje covek. Morgan se, tako, pozivao na NAVIKE (na osnovu ponavljanja automatizovane aktivnosti), a ne na INTELIGENCIJU, kad je analizirao ponasanje coveka.

23

Torndajk je praktikovao eksperimentalni metod proucavanja koristeci razlicite kaveze i lavirint. Zivotinja se smesta u kavez iz koga moze da izadje samo ako pokrene neku mehanicku napravu za otvaranje vrata. Nju je moguce pokrenuti povlacenjem neke omce ili stajanjem na papucicu. Zapisivano je kako je doslo do oslobadjanja i mereno je vreme od smestanja u aparat do izvodjenja uspesnog akta. Stavljanje u aparat je ponavljano sve dok vreme izlazenja iz aparata nije bilo minimalno. Tako dobijene krive ucenja pokazuju, po Torndajkovom misljenju, napredak u stvaranju asocijacija. Inervacija je sprovodenje nadrazaja putem nerava tj. centralnog nervnog sistema u organe. Povezivanje culnih utisaka i muskularnih impulsa ka akciji Torndajk je oznacio terminom konekcija i odatle i naziv KONEKCIONIZAM pod kojim je njegovo stanovite poznato. U gornjem zakljucku sadrzan je ZAKON EFEKTA koji kaze da se ucenje odigrava samo onda kada odredjeno ponasanje ima dejstvo na okolinu zivotinje. Ako je dejstvo prijatno onda ucenja ima, a ako je delovanje ponasanja neugodno takvo ponasanje slabi, a ne jaca. Ali i Torndajk iznosi reviziju zakona efekta i kaze da delovanje nagrade i kazne nisu simetricni dogadjaji. Nagrada deluje tako sto jaca fiziolosku osnovu S-R veze, a kazna ne oduzima snagu toj vezi direktno, ona najcesce vrsi samo posredan uticaj. Torndajk zakljucuje da nagrada pojacava S-R veze dok ih kazna malo ili uopste ne slabi. Ponekad je zivotinja izlozena kazni naterana da cini razlicite postupke, koji dovode do toga da se naucena S-R veza ne realizuje. Dakle, nagrade jace deluju na promene ponasanja ljudi nego kaznjavanja. Primer: Torndajk je smatrao da zakon efekta ne zahteva ucesce svesnih procesa. Mehanicnost delovanja ovog zakona je demonstrirao eksperimentom u kome su macki vrata otvarana kad bi pocela da se lize. Macka je razvila naviku tj: naucila je da se lize kada zeli da napusti kavez. O mehanicnosti zakona efekta govori i pojava SIRENJE EFEKTA. Nagrada ne utvrdjuje samo ona ponasanja koja joj neposredno prethode nego i sve vremenski bliske veze izmedju sredinskih drazi i reakcija organizama. 17 Operantno ucenje - osnovni pojmovi Jedan od najznacajnijih predstavnika savremenog biheviorizma Berhus Skiner smatra da kompletno objasnjenje ponasanja moze da se pruzi samo na osnovu 24

razumevanja i funkcionalnih odnosa izmedju ponasanja i sredine. Teorija koju on zeli da razvije u potpunosti je INDUKTIVNA. Ona zapocinje prikupljanjem i OPISOM CINJENICA, osnovnih opazivih i neopazivih varijabli u ekspiramentu. Drugi korak je UTVRDJIVANJE PRAVILNOSTI u odnosima izmedju varijabli. Da bi se predvidelo i kontrolisalo ponasanje potrebno je samo poznavanje funkcionalne veze spoljasnjih okolnosti i ponasanja. Skiner je priznavao klasicno uslovljavanje kao poseban vid ucenja i oznacio ga terminom RESPONDENTNO UCENJE. U osnovi operantnog i respodentnog ucenja je razlikovanje operantnog i respodentnog ponasanja. To je razlika izmedju voljnog i refleksnog ponasanja. 1 Komponente operantnog ponasanja su operanti (svi oblici ponasanja koji nisu ishod nekakvih spoljasnjih izazivaca). Rec je o aktima skeletnih misica i u svakodnevnom govoru se opisuju kao voljno ponasanje. Lako ih je posmatrati jer su potpuno ispoljeni. Kod coveka je ovaj tip ponasanja predmet nagradjivanja i kaznjavanja. Mogu biti molekularni (sitni - pokret misica) ili molarni (krupni - odlazak u pozoriste). 2 Drugi sistemi ponasanja su respondenti koji su izazvani nekom specificnom drazi i pod kontrolom autonomnog nervnog sistema. To su razlicite emocionalne reakcije, zlezdane sekrecije ili motorni refleksi. Drustvena okolina pojedinca obicno nije u stanju da opaza ove reakcije i da ih nagradjuje ili kaznjava. Respodentno ponasanje se modifikuje na osnovu klasicnog uslovljavanja. Operantno ponasanje je pod uticajem ucenja za koje vazi Torndajkov zakon efekta pa je u osnovi rec o instrumentalnom ucenju. Skiner ga cesce oznacava kao OPERANTNO UCENJE. Osnovni pojmovi i pojave Laboratorijska situacija gde se ispituje operantno ucenje: gladan pacov se stavlja u eksperimentalni aparat - Skinerovu kutiju. Na 1 zidu te kutije je polugica. Ispod nje je kutija u koju upada mala kolicina hrane, kad god pacov pritisne polugu. U toku istrazivanja kutije pacov slucajno pritisne polugu emituje operant. To ucvrscivanje se shvata deskriptivno. Operant koji je pracen potkrepljenjem povecava verovatnocu ponovnog javljanja operanta i tako se ustaljuje u bihevioralnom repertoaru zivotinje. Dakle, neko ponasanje moze biti praceno pozitivnim potkrepljenjem kao sto je to bila hrana. Pozitivno potkrepljenje je sve ono sto sledi neko ponasanje i dovodi do vece ucestalosti njegovog javljanja. Postoji i negativno potkrepljenje: sastoji se u 25

prekidu ili uklanjanju neke neprijatne drazi ili okolnosti. Ako na primer postupak okretanja tocka dovodi kod zivotinje do prekida elektricnog soka, tada je zivotinja za okretanje tocka potkrepljena prekidom soka. Ono, kao i pozitivno, ucvrscuje ponasnje koje mu prethodi. Na osnovu negativnih potkrepljenja utvrdjuju se reakcije bezanja i izbegavanja. O bezanju govorimo kada se nekim ponasanjem prekida neka bolna situacija. Kod ucenja izbegavanja spoljasnja bolna draz (strujni udar) se signalizira nekom drugom drazi (paljenje svetla). Posle nekoliko pokusaja zivotinja moze da nauci da na paljenje svetla predje u drugi kraj aparata. Tom reakcijom ona izbegava spoljasnju, bolnu draz. Na osnovu negativnog potkrepljenja moze da se objasni ponasanje neuroticnih osoba. U nekim neurozama se zapaza prisilno pranje, inace cistih ruku. Te osobe su u detinjstvu cesto kritikovane zbog prljavih ruku. Te kritike su u njima izazvale neprijatno "unutrasnje drazenje" - anksioznost. Anksioznost je uklonjena pranjem ruku. Na taj nacin je pranje ruku ucvrsceno na osnovu negativnog potkrepljenja kao reakcija izbegavanja. Dolard i Miler; Gospodja A - strah da ce srce prestati da radi - jake seksualne potrebe - usled vaspitanja; anksiozne reakcije... Brojenje zaokupira paznju, potreba nestaje iz svesti. (Zena kad god bi pocela da misli na seks, a smatrala da je to nedozvoljeno i gresno, jer je tako vaspitavana, podsvesno je kaznjavala sebe time sto bi srce pocelo da joj ubrzano radi na neki nacin namerno je dovodila sebe u smrtnu opasnost i time se kaznjavala jer je mislila o tabuu, zabranjenom. Preporuceno joj je da u takvim situacijam broji unazad, i na taj nacin zaokupira misli dok potreba i strah ne nestanu.) Operantno ucenje nije samo pod uticajem svojih posledica. Ono je kontrolisano i stimulisano i dogadjajima koji neposredno prethode ili su prisutni u vreme pojave operanta. Skiner smatra da adekvatna formula o uzajamnom dejstvu organizma i njegove sredine uvek mora da sadrzi navodjenje 3 stavki: 1) samog operanta 2) prilika u kojoj dolazi do emitovanja operanta 3) potkrepljujucih posledica. Pacov ce nauciti da pritiska polugu samo pod uslovom da je upaljena zelena svetlost ali ne i pri crvenom. Kaze se da je pacov naucio diferencijaciju. Zeleno svetlo je tzv. diskriminativni stimulus. Malo dete - razmazeno u prisustvu babe i dede; diskriminativni stimulus. Negativno potkrepljenje treba razlikovati od kazne. Kazna je averzivna draz koja kada se daje nakon nekog ponasanja treba da dovede do eliminacije, supresije tog ponasanja. U osnovi se mogu razlikovati 2 vrste kazni: jedna se sastoji u izlaganju neke neprijatne drazi. Druga se sastoji u 26

povlacenju i uskracivanju prijatnih. U savremenoj psihologiji cesto se navode brojni nezeljni efekti kaznjavanja u vaspitnom procesu: 1) supresija kaznjavanog ponasanja moze biti samo privremena, smao dok je prisutan oaj koji kaznjava. 2) kazna izaziva negativna emocinalna stanja koja se mogu vezati za osobu koja kaznjava i dovesti do njenog izbegavanja. Taj ishod ne odgovara onome ko kaznjava. 3) U slucajevima kada se moze opaziti supresivni efekat kazne primecuje se da se on siri i na druga ponasanja, koja su slicna ali nisu nepozeljna. Npr.: dete koje se jako kaznjava moze da postane neodlucno i nesigurno. 4) Kaznjavanje samo po sebi je 1 agresivni akt. Zato pojedinac koji se disciplinuje kaznjavanjem zapravo uci da sa agresivnim poansanjem moze efikasno kontrolisati ponasanje drugih ljudi. Zbog nepozeljnih posledica kazne, Skinerovci navode da je bolja upotreba alternativnih sredstava. Jedno do njih je uklanjanje diskriminativnih drazi u cijem prisustvu se izvodi operant (razdvojiti ucenike). Drugo stredstvo je gasenje. O gasenju se govori kada se uklone izvori svih potencijalnih potkrepljenja nekog ponasanja (ignorisanje ucenikovog ponasanja). Trece sredstvo je uvodjenje potkrepljenja za pozitivno ponasanje (pohvaliti ucenika kada pazi na casu). Ipak, kaznjavanje moze pod odredjenim uslovima biti efikasno. Da bi kazna bila delotvorna treba da odmah sledi nepozeljno ponasanje. Neophodno je i tacno odrediti intenzitet kazne. One ne treba da budu preostre. Umerenija kazna dovodi do trajnije promene u ponasanju. Kada je rec o ucenicima i deci, treba dati objasnjenje zasto je kazna bila neophodna. Kaznjavanje treba da bude dosledno. Oprastanje obecane kazne nije dobra praksa. Kazna se ponekad koristi i u postupcima bihevioralne terapije; kada bolesnik sam sebi ugrozava zivot. O operantnom kaznjavanju se govori kada neprijatna stimulacija sledi nezeljno ponasanje. Postoje i primarna i sekundarna potkrepljenja. Primarna su nenaucena, koja zadovoljavaju neku biolosku potrebu (hrana). Sekundarna su one drazi koje su potkrepljujucu ulogu stekle na osnovu zajednickog javljanja sa primarnim, uslovnim potkrepljenjima. To moze da produkuje novo ucenje i da odrzi vec stecene reakcije. 18 Primena principa operantnog ucenja Sekundarna potkrepljenja u vidu zetona koji se mogu razmeniti za neke primarne potkrepljivace - hranu i sl. koriste se u jednom postupku bihevioralne terapije - EKONOMIJA ZETONA. Obicno se primenjuje u bolnicama, za mentalno poremecene. Bolesnik za svaki postupak koji ukljucuje staranje o sebi dobija odredjen, unapred dogovoren broj zetona. Na kraju dana oni mu omogucavaju da npr. gleda TV. 27

O ovom potkrepljenju koji se sastoji u davanju prilike da se izvodi aktivnost koja je vise zeljena, govori se kao o Premakovom principu. Ekonomija zetona uglavnom dovodi do pozitivnih promena u ponasanju ali ostaje otvoreno pitanje kako do toga dolazi (podizanje morala). Na osnovu proucavanja operantnog ucenja, razvijena je i tzv. programirana nastava ili samo-poducavanje. Skiner je uocio neka preimucstva laboratorijskog ucenja zivotinja nad tradicionalnom nastavom. Osnovna prednost se sadrzi u tome sto zivotinje dobijaju potkrepljenje odmah po emitovanju neke radnje i to po principu oblikovanja. Prvo se nagradjuju parcijalne reakcije a potom se vrsi njihovo objedinjavanje. Organizacija programirane nastave sadrzi sledece postupke: 1) materijal koji treba nauciti razbija se u odredjen broj elemenata. Time se postuje princip oblikovanja a ono se postize tako sto se gradivo koje treba da se nauci izlaze deo po deo. Uceniku se postavlja jedno po jedno pitanje. 2) gradivo se izlaze po unapred utvrdjenom redosledu, tako da je svaki zahtevani korak mali i verovatnoca da se napravi greska gotovo na nuli - ovo obezbedjuje visok nivo motivisanosti za ucenje. 3) Za svaki odgovor se daje potkrepljenje koje se sastoji u informaciji da li je odgovor tacan ili ne. Ucenici su tako u prilici da stalno proveravaju soje napredovanje. 4) Ucenik mora sam da proizvede odgovor i da na taj nacin aktivno ucestvuje u procesu ucenja. 5) Ucenici uce tempom koji sami odaberu, pa je tako nastava prilagodjena individualnim razlikama. Ovo su osnove tzv. linearno programirane nastave. Drugi tip je tzv. razgranata programirana nastava. Uceniku se meterijal za ucenje daje u malim logickim jedinicama a znanje se testira posle svake jedinice. Programirana nastava koristi razlicite medije: knjige, racunare... Treci oblik primene principa operantnog ucenja moze se naci u tzv. BIOFIDBEKU (bioloska povratna informacija). Ovde se primenjuju nacela u ucenju kontrole nad sopstvenim telesnim funkcijama (krvni pritisak, otkucaju srca, misicna napetost). Ovde se omogucava kontinuirano informisanje pojedinca o stanju njihovim unutrasnjih procesa. Aktivnost misica se preko elektromiografa moze pretvoriti 28

u zvucni signal. Osobi se daje instrukcija da pokusa da smanji napetost a ne i kako to da ucini. Ona je motivisana u tome da uspe i svako prigusivanje zvuka na nju deluje kao potkrepljenje jer sadrzi informaciju o uspehu kontrole misica. 19 Rezimi potkrepljenja Rezimi potkrepljenja su istrazivacke tehnike za ispitivanje uticaja razlicitog rasporedjivanja potkrepljenja na ponasanje. Oni sadrze pravila koja odredjuju koliko cesto i pod kojim uslovima odredjeni odgovor dovodi do potkrepljenja. Svi rezimi potkrepljenja imaju jednu zajednicku odliku: potkrepljenje zavisi od pojave odgovora (operanta). Ako je svaki operant potkrepljen, rec je o KONTINUIRANOM REZIMU. Kod nekontinuiranih, potkrepljenje zavisi od dodatnih uslova. To moze biti odredjeni vremenski interval izmedju operanata - intervalni rezim. Ako je uslov broj odgovora koji prethode potkrepljenju, onda su to RACIO REZIMI. Svaki od ova 2 tipa moze se podeliti na 2 kategorije. Zahtevani interval moze da bude fiksiran; kada svaki interval izmedju operanata isto traje, ili varijabilan. Tako i sa raciom. Na taj nacin dobijamo 4 osnovna rezima:

1 Fiksirani racio 2 Varijabilni racio 3 Fiksirani interval 4 Varijabilni interval. Kod fiksiranog racia potkrepljenje zavisi od izvrsavanja odredjenog i nepormenljivog broja akata. Ponasanje zivotinje se moze odrzavati i na raciu od 1000; ona mora da izvrsi preko 1000 akata da bi dobila potkrepljenje. Ako brze izvodi akte, dobice veci broj potkrepljenja. Ovde je tempo reagovanja veoma visok. Kod varijabilnog racia, zivotinja dobija potkrepljenje posle izvesnog broja izvrsenih operanata pri cemu se broj akata nepravilno menja: posle 50, 30, 70, 60 ili 40. U proseku, posle 50tog dobija neku nagradu ali je nagradjivanje nepredvidljvo. Tempo reagovanja je postojano visok. Kod fiksiranog intervala, potkrepljenje zavisi samo od jednog operanta i vremena koje protekne od prethodnog potkrepljenja. Ako je rec o fiksiranom intervalu od 30 sekundi, zivotinja dobija potkrepljenje za prvi operant koji se odigra posle isteka 30e sekunde. U ponasanju je vremenska diskriminacija; zivotinja ne preduzima nista dok ne prodje 2 trecine zahtevanog intervala. 29

Kod varijabilnog intervala, vreme izmedju potkrepljenja varira od jednog potkrepljenja do drugog. Vrednost ovog rezima je prosecno vreme koje protekne izmedju potkrepljenja. Tempo izvodjenja operanata je vrlo stabilan. Fiksiranom raciu odgovara nagradjivanje po jedinici proizvedenog proizvoda koji se primenjuje u nekim farbrikama. Sto je veci broj proizvedenih jedinica, veca je plata. Radnici smatraju da je ovaj rezim neprijatan jer se pod ovakvim uslovima radi do iscrpljivanja - svako usporavanje rada i pravljenje pauze kosta. Analogiju sa rezimom varijabilnog racia pokazuje ponasanje kockara. On samo ponekad dobija i dobici su nepredvidljivi. Ali, sto je duze bez dobitka, cini mu se da je konacni dobitak sve verovatniji. I strast je tu. Covek sa patoloskom prinudom da se kocka je samo zrtva jednog rezima potkrepljenja. Po psihoanalizi, kockar zeli pobedu jer ona zadovoljava infantilnu potrebu za svemoci i predstavlja simbolicko zadovoljenje incestuoznih zelja. Gubitak je kazna za te rodoskrvne zelje i ona se na nesvesnom nivou i prizeljkuje jer oslobada osecanja krivice. Kockanje zbog ovog konflikta dobija kompulzivni karakter. Analogiju sa rezimom varijabilnog intervala pokazuje ponasanje roditelja cija beba place u krevetu uvek kada je ostave samu. Plac kao operant biva potkrepljen u varijabilnim intervalima - istrajnost u placu. Za fiksirani interval tesko je naci analogan primer u ljudskom ponasanju. Davanje plate u redovim vremenskim periodima. Potkrepljenje (isplacivanje zarade) sledi u jednakim intervalima. Ali sta se potkrepljuje? Marljivost - ali to je odlika aktivnosti u toku intervala u kome nema potkrepljenja. Zbog toga je tesko naci analogiju u ljudskom ponasanju. 20 Ocena Skinerovog shvatanja (Kognitivni procesi i operantno ucenje) Covekov govor nije moguce svesti na niz S-R veza, niti se svaka recenica uci ponavljanjem i potkrepljivanjem. Ljudi u govoru koriste recenice koje nikada ranije nisu izgovorene. Lingvista Noam Comski je napisao kritiku Skinerovog dela o verbalnom ponasanju. Skiner je verovao da jedini faktor koji je odgovoran za operantno ucenje jeste vremenski dodir potkrepljenja i ponasanja. Ako izmedju odgovora zivotinje i potkrepljenja postoji pauza, ucenje moze biti usporeno ili potpuno onemoguceno. Cak su i prikupljani podaci koji govore o tome da stvari mogu biti mnogo slozenije.

30

Slucaj naucene bespomocnosti: u prvoj fazi ogleda, bespomocne zivotinje su naucile da su njihova ponasanja i dogadjaji u sredini nezavisni. To se onda prenosi i na situacije kada se neprijatni dogadjaji mogu kontrolisati. Ne uce se samo neki specificni oblici ponasanja na osnovu vremenskog dodira, kako to proizilazi iz Skinerovih tvrdjenja, nego opsti odnosi izmedju ponasanja i njegovih posledica. Postoje ubedljivi podaci o tome da pod odredjenim okolnostima spoljasnje nagradjivanje tj. potkrepljenje neke aktivnosti dovodi do gubitka interesovanja za tu aktivnost. Neki operant mora da ima pocetnu verovatnocu javljanja vecu od nule. Samo tada moze da se pristupi potkrepljivanju tog operanta. Klasicno uslovljavanje i operantno ucenje ne mogu da objasne pojavu novina u ponasanju. Slika coveka kao reaktivnog bica, razvijena u okviru skinerizma, predstavlja se kao jedina moguca i pruza svojevrsno umirenje. Skiner dakle umiruje nas strah koji se javlja kao pratilac savremenog coveka.

21 Ucenje ugledanjem na uzor - po modelu Albert Bandura zamera Skineru zbo insistiranja na spoljasnjim determinantama ponasanja - uticaj unutrasnjeg i spoljasnjeg (uverenja, ponasanja - sredina) -covek nije bespomocan pred sredinom ali ni neograniceno slobodan, uticaj je uzajaman -Skineru i bihevioristima zamera sto zakljucivanja vrse na izolovanom pojedincu koji uci a ucenje se vrsi u drustvu punom uzora za posmatranje i imitiranje uz varijacije kao posledicu slozenih kognitivnih procesa i generalizacije (deca u vrticu 3 prikaza nasilja-dozvoljeno-agres.) Bandura govori o tri slucaja ucenja ugledanjem na uzor: - imitacija sasvim specificnih motornih radnji ili verbalnih iskaza - izdvajanje opstih svojstava i pravila ponasanja modela - stvaralacka imitacija - kombinovanje svojstava veceg broja uzora

31

-generalizovana imitacija : slicna identifikaciji, imitira se neko ponasanje i obuhvata i druga ponasanja (identifikacija - nesvesna, usvajanje stavova i vrednosti, motiva, ukusa, dug je proces, vezano za poznatu licnost, a imitacija je i svesna i nesvesna, kopiranje, i to odmah po posmatranju uzora, poznatog ili nepoznatog; u skoli cesto) - ucenje nije jednako delatnosti : pojedinac uci svasta ali od okolnosti i potrebe zavisi da li ce se to manifestovati (kod Skinera su potkrepljenja vezana za delatnost, ispoljavanje naucenog, ne uc) -za delatnost a ne samo ucenje bitan je: razvojni nivo onoga koji uci, samo prisustvo uzora nije uslov za ucenje, bitan je i ugled, kompetentnost uzora i razvojni nivo onoga koji uci, nagradjivanost ponasanja uzora (f-nalna vrednost ponasanja), ciljevi samog pojedinca i okoline nad njim, precizniji cilj daje jacu motivaciju, uverenje u sopstvene vrednosti (ucenje u grupama) Smatra se da je uzrok delinkvencije neovladavanje pojedinca neophodnim socijalnim vestinama za snalazenje u potencijalno konfliktnim situacijama. Zato im treba obezbediti uzore koji pruzaju primer efikasnijih i prihvatljivijih postupaka.

22 Ucenje uvidjanjem kod zivotinja i kod ljudi Kod zivotinja Volfgang Keler - gestaltista - sumnja u adekvatnost Torndajkovih testova (kao da zivotinja nabasa na resenje slucajno). Nema prirodnih uslova (macka se ne provlaci kroz pukotine prirodno) i komponente resenja su skrivene. On postavlja kao problem delatnosti u dometu repertoara ponasanja zivotinje (simpanza Sultan, 2 stapa i banana, spojiti stapove, lose/teske/glupe greske, dobre pogreske, teznja ka cilju najkracim putem, napetost u zavisnosti od jacine zelje (jaca zelja-teze resavanje), upadljivosti cilja, aktivnosti ka cilju, napetost se smanjuje reorganizacijom kao uvidjanjem, zavisno i od pokretljivosti i razvojnog stupnja zivotinje i udaljenosti od cilja, dolazi se do utvrdjenog resenja, nemoguce ako resenje zahteva da se cilj prvo odgurne, ali znanje 32

neprimenjivo kad je banana obesena i visi-fiksrianost na staro resenje drugog slicnog problema). Problem je sto nema kontrole prethodnog iskustva zivotinje (mozda je rezultat ishod i transfera). Kod ljudi Maks Verthajmer - i percepcijom se bavio. Resenja nisu produkt nasumicnih pokusaja ili proslih iskustava, vec suprotno. Mehanicko pamcenje cinjenica u skoli kao ometajuci faktor. Principi produktivnog misljenja slicni percepciji grupisanje i reorganizacija u zavisnosti od nacina formulacije problema, tezi se stabilnosti koju mozemo shvatiti kao teznju ka pregnantnom gestaltu (sabrati br 1-10, matem Gaus reorganiz br->1+10=11, 2+9=11 i tako 5 puta =55) Dunker - stvaralacko resavanje problema je dinamican proces koji obuhvata prelazenje iz jedne perceptivne organizacije u drugu: 3 nivoa : opsti okvir problema (podaci), funkcionalna resenja (sta do resenja) i specificno resenje (konkretizacija). Istice takodje vaznost uvidjanja-ono je postupno i stupnjevito. Specifican dozivljaj-iznenadan,intenzivan- ahadozivljaj, iluminacija. Zajednicki problem je ostvarivanje ravnoteze otvorenosti ka novim resenjima i vec naucenog. -semanticka fiksacija (monah i put do planine i nazad 24 h-jedna ista tacka i gore i dole) -preterana motivisanost moze biti kontraproduktivna(anksioznost, napetost) -razumeti problem, dati mu vremena, zapisati misli, naci slicna resenja iz proslosti, praviti analogije, umereno se uneti, gledati iz vise uglova, izbegavati fiksacije. 23 Resavanje problema uvidanjem i skolska nastava Dz. Bruner -ucenje putem samostalnog otkrica se potencira (geografija, pojam recenice) ali uz ravnotezu sa smisaonim receptivnim ucenjem(otkrivanjem sadrzaja uceniku koji je kognitivno aktivan, nije sto i mehanicko zapamcivanje) -isticanje organizacije znanja koje se predaje (blisko gestaltizmu-vise cinjenica u organizovanu celinu), nacin ispitivanja, u obzir i nivo intel.razvoja; motivacija djaka, takmicarski duh 24 Transfer ucenja -svako ucenje je pod uticajem prethodnog ucenja i taj uticaj je transfer

33

-trojaki efekti: pozitivan transfer (prethodno nauceno olaksava ucenje novog), negativan(otezava), ili neutralan (ne utice) -istrazivanja u 2 faze : vezbanje jedne aktivnosti (zadatka), pa druge i to u kontrolnoj i eksperimentalnoj grupi (A i B zadaci-brzina i lakoca ucenja B odredjuje efekat) ali to sve pokazuje ima li transfera ali ne i kako do njega dolazi -prva istrazivanja vezana za skolsko ucenje: Teorija formalne discipline (vezbanje u jednoj specificnoj oblasti utice na opsti razvoj sposobnosti i umeca i u drugim oblastima, npr matematika za zakljucivanje i latinski za opstu moc pamcenja). Ljudski um je mesavina mentalnih moci(zaklj,pamc) koje se kao i misici vezbaju. -Torndajkova istrazivanja nisu ovo potvrdila empirijski-pozitivnog transfera ima ako su obe gradje slicne i ima sl.stimulusa-Teorija identicnih elemenata(ne obuhvata slozenije psih.f-je) -danas : istrazuju se uslovi za primenu ranije naucenog u novim situacijamatransfer je bolji ako je znanje zasnovano na uopstenijim znanjima- Dz.Bruner, ali zavisi i od inteligencije coveka i motivisanosti, kao i vezivanja znanja za udaljenije ciljeve (ne samo za polaganje ispita)

IV PAMENJE I ZABORAVLJANJE
25 Senzorno, kratkorocno pamcenje i radna memorija SENZORNO PAMCENJE Introspektivni podaci ukazali su na mogucnost da odmah nakon izlaganja nekog vizuelnog stimilusa postoji kratko i potpuno pamcenje svih informacija koje on sadrzi. Da bi ispitao da li je zaista rec o pamcenju, Sperling je primenio proceduru nekompletnog istrazivanja. Ona se sastoji u sledecem: 1) ispitanik zna da ne treba da reprodukuje sva izlozena slova vec samo jedan red slova

34

2) pre prikazivanja slova ispitanik ne zna koji red treba da reprodukuje 3) odmah nakon izlaganja slova subjektu se saopstava koji red slova treba da reprodukuje Subjekti su u stanju da reprodukuju sva slova iz odredjenog reda. Ovu kratkotrajnu memoriju psiholozi ce oznaciti kao IKONICKU MEMORIJU. U njoj informacije traju najduze 1 sekundu. Sperling je postavio pitanje na koji nacin se informacije iz ikonicke memorije prevode u katkorocnu memoriju. Pretpostavimo da su pri izlaganju slova za samo 20 milisekundi subjekti u stanju da reprodukuju samo 2 slova. Ako se vreme izlaganja produzi na 30 milisekundi, onda se unekolko povecava broj reprodukovanih slova. Tada su u stanju da reprodukuju 3 slova. Iz ovoga je izveden zakljucak da je za prelazak jednog slova iz ikonicke u kratkorocnu memoriju potrebno oko 10 milisekundi. KRATKOROCNO PAMCENjE Ako se nekome procita lista od 7 slucajno izabranih brojeva sa 1 sekundom pauze izmedju svakog broja, a potom od njega zatrazi da reprodukuje niz, reprodukcija je moguca na osnovu trajanja utiska u kratkorocnoj memoriji. Ako se zatrazi da brojeve ponovi nakon pola minuta, osoba nije u stanju da to uradi uspesno. Obim kratkorocnog pamcenja je oko 7 podataka (tacnije izmedju 5 i 9 podataka). Gubljenje informacija iz kratkorocne memorije se odigrava vrlo brzo. Eksperiment iz 1959.: Subjektima je izlagan trigram (BZQ) u trajanju od 2 sekunde. Odmah posle prikazivanja saopstavan im je trocifren broj, a subjekti su imali zadatak da, pocev od tog broja, broje unazad. Ova aktivnost je trebalo da ih spreci u ponavljanju trigrama. Najduze vreme koje su ispitanici provodili u brojenju je iznosilo je 32 sekunde. Krivulja je pokazivala da se oroces zaboravljanja u kratkorocnoj memoriji odvija veoma brzo. Vec nakon 15 sekundi, procenat reprodukcije je pao na najnizu tacku. 1971. izveden je eksperiment koji daje odgovor na pitanje zasto dolazi do iscezavanja informacija iz kratkorocne memorije. Od ispitanika se ne zahteva da broje unazad. Oni treba samo da se koncentrisu na to da li ce cuti neki ton ili ne. U tim uslovima bi trebalo da dodje do brzog zaboravljanja informacija iz kratkorocne memorije (slabljenje traga u kratkorocnoj memoriji).

35

Po pristalicama teorije interferencije ne bi trebalo da dodje do zaboravljanja. Jaka koncentrisanost na zadatak culnog opazanja ometa ponavljanje ali ne uvodi nove informacije u sistem kratkorocne memorije. Rezultati su jasno govorili u prilog teorije interferencije. Kada je ponavljanje spreceno jakom mentalnom koncetracijom, reprodukcija je nakon 15 sekundi bila zapanjujuce visoka (oko 95%). S druge strane, kada je interval izmedju izlaganja materijala i reprodukcije bio ispunjen brojanjem, reprodukcija je posle 15 sekundi bila veoma slaba odakle sledi da nije moguce govoriti o autonomnom slabljenju traga neke informacije koja se nalazila u kratkorocnoj memoriji. Eksperiment iz 1970: Skup od najvise 6 brojeva je prikazivan subjektima samo nekoliko sekundi, taman toliko da se pretpostavi da su informacije u kratkorocnoj memoriji. Zadatak je bio da se za odredjeno broj kaze da li je bio u skupu ili ne. Graficki prikaz je prikazivao linearnu zavisnost vremena potrebnog za dobijanje odgovora od velicine skupa brojeva. Za svaki dodati broj, vreme R je produzavano za 38 milisekundi. Ako je skup sastavljen samo od 1 broja - vreme R iznosilo je 435 milisekundi; 2 broja - 473 milisekundi. Odatle je zakljuceno da pretrazivanje nekog pojedinacnog elementa u kratkorocnoj memoriji zahteva vreme od oko 38 milisekundi. Taj proces zahteva kratko veme, cega sam pojedinac uopste nije svestan. Kratkorocno pamcenje transformise, kodira informacije koje su verbalne prirode u akusticku formu. Kod kratkorocnog pamcenja verbalnog materijala ulogu ima i znacenje. Eksperiment: izlaganje reci iz iste semanticke kategorije (voce). Vise reci, manji broj tacnih reprodukcija. Medjutim, kada se iznenada prikaze niz reci iz druge kategorije, uspesnost reprodukcije se naglo poboljsava. KRATKOROCNA MEMORIJA KAO RADNA MEMORIJA Kratkorocno pamcenje ima vaznu ulogu u procesima misljenja. Kada u sebi resavamo neki aritmeticki problem, onda nam kratkorocna memorija sluzi kao neka vrsta radnog prostora na kome se rasporedjuju elementi problema i informacije iz dugorocne memorije. Zadatak 24x8. Kratkorocna memorija sadrzi brojeve koje treba pomnoziti, informaciju o tome koja je operacija u pitanju i dugorocna znanja tablice mnozenja. Ceo proces se odvija u sistemu koji dozvoljava privremeno manipulisanje informacijama i zato je to radna memorija. Ona postaje 36

preopterecena ako se trazi od subjekta da istovremeno izvodi 2 operacije: da racuna u sebi i ponavlja neki telefonski broj npr. Uloga kratkorocne memorije kao radne memorije Razumevanje prostih recenica ne angazuje radnu memoriju. To pokazuju studije sa pacijentima koji imaju izvesna ostecenja mozga. Kada se od njih trazi reprodukcija neke liste nepovezanih reci oni su u stanju da ponove samo 1 rec, ali nemaju teskoca da ponove jednostavnije recenice. S druge strane, postoje slucajevi nekih drugih pacijenata kod kojih je kratkorocna memorija veoma ocuvana, ali koji nisu u stanju da ponove ni najjednostavnije recenice. To govori da postoji poseban sistem za memorisanje verbalnih informacija. Ovaj sistem je funkcionalan samo pri pamcenju jednostavnih recenica. Za slozenije recenice je potrebna ocuvana radna memorija. Ona je posebno vazna kada je rec o pracenju konverzacije ili citanju nekog teksta. Neka istraivanja pokazuju da sistem kratkorocne memorije mora biti razvijen i ocuvan da bi bilo moguce ucenje novih reci. Primer: studija - subjekti - deca izmedju 4 i 5 godina. Njihova kratkorocna memorija je bila ispitivana u zadacima gde je zahtevano da ponove neke reci razlicite duzine i slozenosti. Porast recnika deteta 1 godinu nakon ovog testitanja mogao je da se predvidi na osnovu njegovog uspeha u kratkorocnom pamcenju nereci.

26 Razlozi za razlikovanje kratkorocnog od dugorocnog pamcenja 1) neurofizioloski: kod lezije hipokampusa pacijenti se sete proslosti, pamte serije brojeva, telefone, ali nista novo - ni osobe, ni dogadjaje ostecenje je samog prelaza informacija iz kratkorocne u dugorocnu memoriju) 2) postupak slobodne reprodukcije: izlozena lista slova - prva se upamte (ponavljanje-u d.r.m.) i zadnja (jos u k.r.m.). Informacije se interpolacijom sa drugim informacijama, pa ce tada i reci zadnje s liste biti jednako lose reprodukovane kao iz sredine.

37

3) podaci o greskama: u zadacima neposrednog pamcenja u reprodukciji nepovezanih suglasnika - brkanje po akustickoj slicnosti (k-g, b-p, mn)=>k.r.m. se oslanja na akusticko kodiranje informacija a d.r.m. je vezana za semantiku (znacenje), mada je i na nivou k.r.m. moguce semanticko kodiranje informacija. 27 Vrste dugorocnog pamcenja -sve sto se posle max 1 minuta moze reprodukovati - preslo je u d.r.m. -Talving : Epizodicki (zadrzavanje uspomena) i Semanticko (organizovano znanje, gl. grad npr) -Kolins-Kvilojanov model (pravi za kompjuterski program koji bi razumeo recenice) - cvorovi-> kanarinac-ptica-zivotinja (dalji cvorovi vise vremena). Svaki pojam ima atribute(pre kanarinac je zut nego K ima kozu). Problem- pre Medved je zivotinja nego M je sisar-uloga ranijeg iskustva, navika; ili Lasta je ptica pre nego Kokoska je ptica a isti broj cvorova. -komplexnija mreza semanticke memorije -Sheme - Bartlet : mentalne reprezentacije koje omogucavaju ekonomicnost pamcenja i opazanja, umesto detalja pamte se samo bitna svojstva zbivanjakonzervativnost pamcenja (pamtimo ono sto vec znamo), ali neka nova znanja se bolje pamte -Deklarativno pamcenje : epizodicka i semanticka memorija-cinjenice, pojmovi,uverenja -Proceduralno pamcenje: ovladavanje visoko automatizovanim vestinama bez svesnog napora u fazama: prva sa ucescem deklarativnog pamcenja u kognitivnoj fazi pamcenja - cinjenice (npr koji udarci u tenisu postoje), zatim acosijativna - izvodjenje motornih obrazaca (kako se udara, ispravljaju se greske), autonomnost obrasca - nesvesno izvodjenje, vestina viseg reda. -za prelazak u dugorocnu memoriju vaznu ulogu igraju: ponavljanje, razradjeno ponavljanje (dovodjenje nove informacije u vezu sa starom), dubina obrade informacija (eksperiment sa 3 grupe: veliko slovo, gde ima rime, uklapanje reci u recenicu - 3 grupa najdublju analizu recenice i stoga najbolje pamcenje), ulaganje napora, subjektivno organizovanje informacija, preucavanje, preslisavanje 28 Testovi pamcenja retencije U laboratorijskim uslovima se merenje retencije (pamcenja) meri na 3 nacina: trazi se reprodukcija, prepoznavanje ili usteda kod ponovnog ucenja.

38

1) Reprodukcija: doslovna, slobodna (prisecanje bez obzira na raspored), kod kasnijih reprodukcija je uocena pojava reminiscencije tj prisecanja, cak nekad bolje no odmah po ucenju, a njenoj pojavi doprinosi: uzrast (cesca kod mladjih osoba), obim (veci obim - veca r), vreme ucenja (vise koncentrisana - veca r), stepen naucenosti (kod delimicno naucenog), zanimljivost sadrzaja (zanimljivijeveca r) 2)Rekognicija - prepoznavanje: postupak je za procenu kolicine upamcenog, manje tesko od reprodukcije - daje se nov materijal sa elemntima starog i treba naci poznato, a mera upamcenog je broj prepoznatih elemenata. Testovi prepoznavanja nisu osetljivi na efekat konteksta za razliku od reprodukcije na koju uticu i raspolozenje, fizioloska stanja Upamceno je u vezi i sa slicnoscu okolnosti u kojoj se uci i reprodukuje (ronioci, pijane zene). 3) Metod Ustede: manje vremena treba za usvajanje cak i zaboravljenog, ali jednom vec naucenog sadrzaja - dakle ljudi zapravo i ne zaboravljaju. (eksperimenti elektrostimulacije mozga pri neurohirurskim zahvatima - Penfild, hipnoza-ostaje pitanje da li je zaista rec o secanjima stvarnim ili izmisljenim) 29 Mentalne predstave Predstave su oblik PSIHICKIH SLIKA. Psihicke slike su sve vrste sadrzaja svesti koje pokazuju izvesna svojstva neposrednog culnog dozivljaja ali se stvarno odigravaju bez prisustva spoljasnje drazi. Predstave su centralnog porekla i ne zahtevaju prisustvo organskih, fizioloskih uslova. Osoba koja je izgubila vid moze da dozove u svest sliku nekog prizora koji je posmatrala dok je normalno videla. U normalnim okolnostima, one se lako razlikuju od stvarnih oseta. Predstave u odnosu na vecinu svojstava originalnog misljenja nisu adekvatne. Predstava ne zahteva orijentaciju cula, dok opazaj to zahteva. U sposobnosti izazivanja mentalnih predstava postoje velike individualne razlike - Fehner. Trazio je od subjekata da prizovu u svest sliku nekog predmeta. Neki su bili uspesni, a drugi su saopstavali da imaju samo kratkotrajnu predstavu koju ubrzo zamenjuje cista misao o predmetu. Dvadeset godina kasnije, Fransis Golton saopstava rezultate svoje ankete. Sto i dorucak; mogao je da uporedi subjekte prema sposobnosti predstavljanja na zadatu temu. I drugi istrazivaci su saopstavali da se neki pojedinci isticu bogatstvom svojih vizuelnih predstava, dok su drugi uspesniji u slusnim ili motornim predstavama. To je dalo priliku da se govori o tipovima ljudi:

39

VIZUELNI TIP; jak je u proizvodjenju vidnih, a slab ili osrednji u drugim vrstama predstava. AUDITIVNI TIP; nadprosecno zive auditivne predstave. (Dikens mogao da predstavi govor literalnih junaka). MOTORNI TIP; dominiraju kinestetske slike. Npr. predstava vojnika koji marsiraju proizvodi kinestetske utiske u udovima. MESOVIT TIP: ima predstave razlicitih culnih modaliteta, gde se nijedna culna oblast ne izdvaja. Ispitivanja su pokazala da je mesoviti tip najcesci, a drugi tipovi su izuzetno retki. Pokazalo se da su neki pojedinci u stanju da upravljaju svojim predstavama, a drugi nisu. Tvrdi se da kosarkasi mogu da usavrse svoj sut kroz praksu predstavljanja, kroz cisto mentalno uvezbavanje. Posebna vrsta predstava su EJDETSKE SLIKE. Neke osobe kazu da vide svoje slike a da ih ne zamisljaju. Ejdetske slike su retkost kod odraslih pojedinaca, ali znatan broj dece do puberteta su eideticari. Ejdetska slika moze da traje 2-3 minuta i do izvesne mere se moze obnoviti drugog dana. Dobar ejdeticar je u stanju da saopsti zapanjujuce detalje sa slike. Ali, ejdetske slike nisu jednake fotografiji. Pojedinosti nisu odmah prisutne vec se slika razvija postepeno i potrebno je da prodje vreme da bi predstava predmeta postala dovoljno jasna. Alan Pajvio predlaze hipotezu po kojoj se reci kodiraju na 2 nacina. Jedan je analoski kroz mentalne predstave. Drugi je simbolicki kod digitalni casovnik koristi brojeve da bi pokazao protok vremena; um koristi reci i kombinacije reci. Neke informacije mogu postojati u deklarativnoj memoriji u obe forme (reci kesa i macka mogu se kodirati koriscenjem oba koda; reci istina i pravda nemaju analoski kod. Konkretne reci imaju dvostruku reprezentaciju i predstavnu i verbalnu pa se lakse pamte. Hipoteza nije univerzalno prihvacena. Kao alternativa data je hipoteza o propozicijama ili unitarna teorija; predstave se ne cuvaju u sistemu pamcenja. One imaju apstraktnu formu propozicija tj. iskaza koji se odnose na poseban odnos izmedju pojmova. Propozicija moze da reprezentuje bilo koju vrstu odnosa. One mogu i da se kombinuju to dozivljava reprezentovanje kompleksnijih odnosa. Propozicije nisu reprezentacije ni u vidu reci niti u vidu

40

predstava vec su apstraktne forme znacenja. Pamcenje mladje dece vise se oslanja na predstave, a starijih na propozicije. 30 Poremecaji pamcenja Svakodnevno zaboravljanje Amnezije - psihogene (od trauma) - uocljivija retrogradnost od anterogradnosti (nema secanja od pre nesrece cesce no nemogucnost ucenja novog), osobe mogu nauciti nove vestine(citanje u ogledalu) Procedur.pamc. k.r.m. netaknuta Organske (od starosti, povrede, alkohola) - kod retrogradne org. amn. se zaboravljeno polako vraca, sem do pred traumu (min,h,g) Konfabulacije - rupe u pamcenju se pune izmisljenim sadrzajem (kod organskih i mozdanih oboljenja pracenih intelektualnim propadanjem). Nije kao pseudologija kod koje osoba samo privremeno veruje u izmisljeni sadrzaj (ovde stvarno veruje) Dja vu - kod umora i stresa, postoji svest da nesto nismo mogli doziveti ranije ali neka okolnost budi asocijacije, mozda je vezano za trenutne poremecaje funkcionalnog stanja neurona u mozdanoj kori ili hipokampusu (koji prevodi informacije iz k.r.m. u d.r.m) Kriptomnezija - iskrivljena secanja - osoba dozivljava nesto kao svoje iako je pre negde vec to cula (nesvesno plagijatorstvo)

31 Razvoj pamcenja Ranije se mislilo da bebe ne poseduju sposobnost pamcenja, danas se zna da i bebe vec od par dana pokazuju znake operantnog ucenja (okretanje glave), sa 3 meseca i tokom 8 dana pamte nauceni pokret, a oko 7-8 godine se usvaja sposobnost strategije pamcenja - metamemorija (npr grupisanje slova aeiouklmn prilikom pamcenja). Sposobnost prepoznavanja oblika kod dece do par meseci se koristi za prognozu inteligencije sa 7 godina. Ovim promenama u nacinu pamcenja neki objasnjavaju infantilnu amneziju, a drugi je tumace promenama u razvoju hipokampusa (deca nemaju organizovano pamcenje).

41

Istice se znacaj kulturnih uticaja (2 africka plemena - razlicito pamcenje price, pojedinosti i struktura - veza s bozanstvima - izolovane ili integrisane strukture) Prenatalno pamcenje (glas majke, preferiranje zenskih glasova, otkucaje srca, osetljivost na odredjenu poznatu pricu) 32 Faktori zaboravljanja Postoji nekoliko razlicitih objasnjenja, koja se medjusobno ne iskljucuju, zasto dolazi do zaborava. I NEUPOTREBA Laici cesto misle da je zaboravljanje potpuno spontan proces koji se odvija sam od sebe usled toga sto se odredjena znanja ne ponavljaju i ne upotrebljavaju. Takvo spontano zaboravljanje verovatno vazi za kratkorocno pamcenje, ali kao sto smo videli ranije nije jedini faktor gubljenja informacija iz ovog memorijskog sistema. II GESTALT FAKTORI Gestalt psiholozi su navodili da upamceni sadrzaji mogu da pretrpe kvalitativne promene u intervalu izmedju ucenja i zahtevane reprodukcije. Oni su ove promene tumacili kao promene u pravcu stvaranja dobrog gestalta. Neregularni oblici se zaboravljaju, a umesto njih se reprodukuju regularniji i simetricniji. Primer: price se pamte tako da postaju jednostavnije i konzistentnije, a zaboravljaju se elementi koji u toj teznji ka vecem smislu predstavljaju smetnju. Secanje na neko zbivanje koje se opazalo pre nekog vremena moguce je samo ako je originalni dogadjaj ostavio neki trag, neku vrstu fizioloske modifikacije u mozgu ili ENGRAM (danas se termin engram izbegava jer implicira da su uspomene prostorno lokalizovane u nervnom sistemu). a) Nepotpuni sklopovi drazi teze da postanu zatvoreni bolji gestalti. Primer: Zamislimo da je nekoj osobi prikazan niz razlicitih crteza i medju njima i slika nepotpunog kruga. Kada nakon izvesnog vremena osoba pokusa da se seti svih crteza ona moze biti uverena da se u nizu nalazio potpun, a ne nepotpun krug. Trag koji je ostavilo prethodno opazanje modifikovan je u skladu sa PRINCIPOM KLOZURE. b) Tragovi teze sve boljoj strukturaciji i povezivanju sa tragovima slicnih sadrzaja. Vremenom tragovi postaju sve bolje organizovani, a grupe tragova obrazuju stabilnu kognitivnu strukturu.

42

c) Konstelacija tragova moe pod uticajem novih iskustava, promena u stavovima... da dozivi znacajnu reorganizaciju i da na taj nacin temeljno modifikuje zapamceni dozivljaj. Primer: Jednostavni eksperiment koji demonstrira promene tragova izvrsio je Vulf 20-tih godina prosloga veka. Ispitanicima su kratko izlagani nepravilni geometrijski oblici i od njih je nakon 30 sekundi, 24 casa i 1 sedmice trazeno da nacrtaju oblike kojih se secaju. U njihovim crtezima su originalni oblici bili izmenjeni. Analiza je ukazala na tri tipa promena: - Izostravanje blage nepravilnosti u originalnom crtezu bile su jos istaknutije. - Poravnavanje veca odstupanja su ublazavana. - Normalizovanje prikazani objekti su svodjeni na neki poznat predmet. Ove promene ukazuju na to da se pri prisecanju ne krece od objektivnih oblika, vec od oblika kakvog ga je subjekt doziveo. Vulf je zakljucio da su spontane promene u reprodukovanim oblicima dobijene u navedenim intervalima isle u pravcu pregnantnijeg gestalta. Ono sto dozivljavamo kao zaborav je u osnovi nemogucnost verne reprodukcije usled toga sto je trag prerpeo izmenu u pravcu boljeg gestalta.

V INTELIGENCIJA I SPOSOBNOSTI
33 Bineov doprinos mentalnom testiranju Nakon dugog proucavanja jednostavnih mentalnih testova, Bine je dosao do zakljucka da mnogo vise obecavaju testovi koji sadrze kompleksnije zadatke. U njemu treba da su prisutni svi oni intelektualni cinovi koji se ispoljavaju u zivotnim zadacima cije se resavanje uzima za pokazatelje inteligencije. Bine je zajedno sa lekarom Teodorom Simonom 1905. konstruisao prvi individualni test inteligencije da bi razdvojio mentalno zaostalu decu od normalne dece koja mogu sa uspehom da prate skolu. Test se sastojao od niza

43

zadataka rastuce tezine i svaki zadatak je predstavljao tipicno postignuce deteta odredjenog uzrasta. Bine je formulisao i sopstvenu teoriju inteligencije koja je poznata kao sinteticka teorija funkcionisanja uma. Posebno se istice znacaj 4 komponente: 1) 2) 3) 4) razumevanje (datog) invencije (sposobnost nalazenja novih podataka) direkcije (uskladjivanje misljenja sa zeljenim resenjem) cenzure (proveravanje resenja kroz kritiku sopstvenog misljenja).

Na osnovu ovih komponenti pokusao je da podvuce razliku izmedju misljenja dece i misljenja odraslih. Decje misljenje obelezava slaba i nepostojana direkcija, razumevanje ostaje na povrsini stvari. Invencija je ogranicena, povrsna dok je cenzura sasvim slaba. Bine je bio uveren da je inteligencija jedinstvena sposobnost koja se moze izraziti jednom merom. Kvantitaivni pokazatelj koji izrazava meru intelektualne razvijenosti bio je tzv. MENTALNI UZRAST. Svaki zadatak ima odredjenu vrednost izrazenu u broju mentalnih meseci, pa se sabiranjem moze uspesno izracunati mentalni uzrast testiranog. Neko dete moze imati mentalni uzrast od 5 godina a starost 7 godina. U tom slucaju, rec je o detetu koje se veoma sporo razvija. Posle Binea usvojena je Sternova ideja da se ucinak na testu inteligencije izrazava koeficijentom inteligencije IQ. Mentalni uzrast se podeli sa kalendarskim i taj racio se pomnozi sa 100. Faktorska analiza Pojam korelacija se odnosi na numericki izraz stepena i smera odnosa izmedju 2 ili vise varijabli. Koeficijenti korelacije mogu da se krecu od ++1 do -1. ++1 oznacavaju savrsenu pozitivnu povezanost gde su rastuce vrednosti jedne varijable pracene rastom vrednosti druge varijable. -1 oznacava da je rast vrednosti jedne varijable pracen padom vrednosti druge. Koeficijenti korelacije mogu da imaju vrednost 0 i pokazuju da izmedju 2 varijable nema nikakve povezanosti - da se one nezavisno ponasaju. Korelacija moze biti pozitivna: izmedju ucestalosti nasilja na TV-u i ucestalosti nasilja na ulicama u stvarnom zivotu, i negativna: korelacija izmedju broja strana koje treba procitati za ispit i studentsko zadovoljstvo.

44

Postupak faktorske analize dozvoljava da se iz matrice medjusobnih korelacija razlicitih testova izdvoji onoliko nezavisnoh faktora koliko se cini neophodnim da bi se objasnile dobijene interkorelacije izmedju testova. Primer: Ako se nadje da su rezultati na testu kojim se ispituje obim necijeg recnika medjusobno pozitivno korelirani u velikoj meri, onda je opravdano da mislimo da faktor koji se moze otkriti faktorskom analizom oznacimo kao verbalni faktor ili verbalnu sposobnost. Faktorska analiza je u psihologiji prihvacena kao mocno sredstvo za utvrdjivanje strukture sposobnosti. 34 Spirmanova teorija sposobnosti Poznata je kao teorija 2 faktora. On je svoju koncepciju objavio jos 1904. godinu dana pre nastanka Bineovog testa. Spirmanova osnovna pretpostavka je da svi intelektualni zadaci zahtevaju 2 vrste sposobnosti: 1) opstu sposobnost (g) i 2) specificnu sposobnost (s). Opsta sposobnost je zajednicka svim zadacima koji ukljucuju misljenje, bez obzira na njihov sadrzaj. Specificna sposobnost je vazna samo za taj zadatak. Otuda postoji samo jedan opsti faktor. Primer: Dva testa; test recnika i test koji resava resavanje aritmetickih zadataka. Uspeh na oba testa zavisi od razvijenosti opste sposobnosti, ali uz to svaki od njih zahteva specijalizovane sposobnosti koje su nezavisne jedna od druge. Posto oba testa zahtevaju istu sposobnost, izmedju njih mora postojati pozitivna korelacija. Ona nece biti savrsena (+1) zbog cinjenice da postoje nezavisne, specificne sposobnosti. Specificne sposobnosti mogu biti izuzetno razvijene i kod ljudi koji imaju nisku i nerazvijenu inteligenciju (tzv. idiot savant - mentalno zaostala osoba ali sa vrlo ocuvanim i razvijenim specificnim sposobnostima brzog i tacnog racunanja, pamcenja brojeva...). One, sa druge strane, mogu biti slabo razvijene kod ljudi sa visokom opstom inteligencijom (muzicke sposobnosti). Spirman je krajem 20-tih godina revidirao formulaciju nakon otkrica da medjusobno slicni testovi medju sobom koreliraju u vecem stepenu od onih koji nisu sadrzinski slicni. Priznao je mogucnost postojanja grupnih faktora kao sto su verbalna, specijalna, numericka sposobnost.

45

U ljudskom misljenju istice postupanje po 2 principa: 1) izvodjenje odnosa i Deluje kada covek ima u svesti dve ili vise ideja i kada otkriva odnose medju njima. 2) izvodjenje korelata. Ako su u svesti jedna ideja i jedan odnos, trazi se drugi korelat. 35 Terstonova teorija Terston je na pocetku isticao postojanje opsteg faktora o kojem je govorio Spirman. Inteligenciju je shvatio kao skup grupnih faktora, koji su nezavisni medju sobom. On je nasao dokaze za 7 grupnih faktora. To su: 1) Verbalna sposobnost; efikasno razumevanje reci i odnosa izmedju njih. Resavanje verbalnih analogija, obim recnika i testovi razumevanja procitanog zavise od ove grupne sposobnosti. 2) Verbalna fluentnost; sposobnost brzog proizvodjenja reci. Ova sposobnost je prisutna u testovima anagrama i slicnim zadacima. 3) Numericka sposobnost; sposobnost brzog izvodjenja obicnih aritmetickih operacija. 4) Spacijalna sposobnost; sposobnost predstavljanja rotiranih prostornih odnosa i objekata u prostoru. 5) Sposobnost asocijativnog pamcenja; sposobnost pamcenja brojeva, slova i reci. Zadatak ukljucuje izlaganje 20 parova dvocifrenih brojeva. Uspesna reprodukcija drugog clana u paru kada se prikaze prvi clan zavisi od ove sposobnosti. 6) Perceptivna brzina; sposobnost da se tacno i brzo perceptivno identifikuju znaci i objekti kao kod citanja, rada sa mapom i sl. 7) Induktivno zakljucivanje; sposobnost nalazenja pravila ili principa. Zadatak: Uneti broj na mesto znaka pitanja u nizu brojeva 2 - 4 - ? - 16. Terston smatra da se ne moze govoriti o inteligenciji kao jednoj sposobnosti. Njegova istrazivanja su ukazala na razlike u razvojnim tokovima grupnih sposobnosti. Ispitujuci decu izmedju 5 i 7 godina otkrio je da se kod njih javljaju samo 3 primarije: verbalna, perceptivna brzina i spacijalna. Na kasnijim uzrastima postupno se javljaju ostale. Najkasnije sazreva fluentnost reci, dok perceptivna brzina najranije pokazuje kulminaciju u razvoju. 46

36 Hijerahijske teorije inteligencije Psiholozi Bert i Vernon predlozili su teoriju po kojoj postoji opsti faktor ali i siri grupni faktori kao i uzi grupni faktori. Vernonov model strukture sposobnosti razlikuje 4 faktora: opsti faktor; zauzima centralno mesto u hijerarhiji. Posle njegovog izdvajanja javljaju se dva grupna faktora. verbalno-edukativni; sadrzi verbalne i numericke testove inteligencije. Drugi faktor cine spacijalne i mehanicke sposobnosti. Siri grupni faktori diferenciraju se na sve uze i posebnije faktore. U tipicnom slucaju uloga sirih grupnih faktora u individualnim razlikama nije velika. Jedino se kod izuzetno talentovanih pojedinaca mora uzeti u obzir delovanje snaznih grupnih faktora. Bert je dosao do dokaza koji idu u prilog shvatanju da se uloga ovog faktora sa uzrastom postepeno smanjuje i prenosi na grupne faktore. U novije vreme, Dzek Kerol izlaze hijerarhijski model inteligencije oslonjen na analizu 460 razlicitih istazivanja sprovedenih u periodu izmedju 1927. i 1987. U ovoj teoriji isticu se 3 nivoa: 1. prvi nivo, obuhvata vise uzis sposobnosti: spelovanje, brzinu zakljucivanja itd. 2. drugi nivo, obuhvata fluidnu inteligenciju, kristalizovane procese ucenja i pamcenja, vizuelnu i auditivnu percepciju, lakocu proizvodjenja ideja i brzinu obrade informacija. 3. treci nivo je jedinstvena opsta inteligencija koja odgovara Spirmanovom opstem faktoru.

37 Teorija fluidne i kristalizovane inteligencije Po Rejmondu Karelu treba razlikovati fluidnu i kristalizovanu inteligenciju kao dva opsta faktora. Kristalizovana inteligencija se odnosi na sirinu znanja, prefinjenost, inteligenciju stecenu iskustvom, covekov pristup intelektualnim vrednostima vlastite kulture.

47

Fluidna inteligencija je vrsta misljenja u kome je naglaseno zakljucivanje. Nju karakterisu sposobnosti indukcije, opste zakljucivanje, formalno zakljucivanje i figuralno zakljucivanje. Obe inteligencije se razvijaju pod uticajem genetskih faktora i iskustva, ali se priroda ovih iskustava razlikuje. Kristalizovana inteligencija se uglavnom razvija na osnovu formalnog skolskog ucenja dok se fluidna inteligencija razvija pod uticajem individualnog, slucajnog ucenja. Horn daje primer sledeceg zadatka: U nekoj bolnici se nalazi 236 bolesnika od kojih neki imaju samo 1 nogu ali nose cipele. Polovina ostalih bolesnika je bosa. Koliko cipela se nosi u toj bolnici?. Ovaj problem se moze resiti postavljanjem jednacine sa 1 nepoznatom: x + (236 x) x (0 + 1/2 (236 x)) 2 = 236. Tada se koristi jedno kulturno orudje, algebra, kojim se ovladalo u toku formalnog skolovanja, pa je tu rec o upotrebi krtistalizovane inteligencije. Ali isti problem moze da resi i slabo obrazovan pojedinac na osnovu razmisljanja da za svakog pojedinca sa jednom nogom postoji jedna cipela i po dve cipele za polovinu ostalih pacijenata, sto je isto kao kada bi svi dvonozni pacijenti imali po jednu cipelu. Kristalizovana i fluidna inteligencija su nezavisne i to se otkriva i po tome sto imaju razlicite razvojne puteve u toku ontogenetskog razvoja. Kristalizovana inteligencija se moze osnaziti i prosiriti iskustvom, ucenjem, vezbom i drugim nacinima doterivanja u toku citavog odraslog doba. Fluidna inteligencija dostie vrhunac oko 20-te godine i onda opada usled delovanja akumuliranog gubitka neurona. Efekti tih gubitaka postaju uocljivi od 20-te godine kada i opadaju mere fluidne inteligencije. 38 Alternative faktorsko-analitickom pristupu Posto je psihometrijski pristup iscrpio svoje mogucnosti, u poslednje vreme se daje prednost razmatranju inteligencije sa stanovista kognitivne teorije obrade informacija. Ona nalaze da se opisu procesi koji se javljaju kao koraci u resavanju intelektualnog problema. Individualne razlike u inteligenciji nastaju usled razlicite brzine i efikasnosti izvodjenja tih koraka. 48

Postoji diferencija s obzirom na slozenost procesa koji su predmet istrazivanja. Neki polaze od ideje da treba upoznati brzinu i vrstu bazicnih kognitinih procesa kao sto su: brzina vremena, reakcije i prepoznavanje jednostavnih drazi. Pokazalo se da su brzine takvih bazicnih procesa u velikoj korelaciji sa merama fluidne inteligencije. Neki kognitivni psiholozi se bave procesima koji ucestvuju u kompleksnijim kognitivnim zadacima. Dobra ilustracija novog pristupa je KOMPONENTNI MODEL Roberta Sternberga. Pri resavanju zadataka na organizovan nacin se ukljucuju i komponente mentalnih procesa. Postoji veci broj komponenti koje se razvrstavaju u 5 kategorija: 1. METAKOMPONENTE, vezane za vise procese planiranja i donosenja odluka pri resavanju. 2. IZVRSNE, staraju se o izvrsenju plana, resenja do koji je dolo na osnovu metakomponenti. 3. Povezane sa ucenjem novih informacija - pamcenja ranije naucenih informacija - TANSFERNE KMPONENTE - kojima se prenose upamcene informacije iz jedne problemske situacije u drugu. Sternberg postupa po opstim pretpostavkama kognitivne orijentacije u psihologiji. On na osnovu brzine resenja i broja gresaka zakljucuje o komponentama koje su aktivne pri resavanju problema. Inteligentniji subjekti koriste vise vremena za globalno planiranje a manje za lokalno. (Formulisanje strategije je globalno, a primena strategije je lokalno). U posledje vreme se istice i Gardnerova teorija multiple inteligencije koja polazi od kritike faktorsko-analitickog pristupa. Po Hauardu Gardneru, inteligencija je sposobnost resavanja problema ili stvaranja proizvoda koji su cenjeni u jednom ili vise kulturnih okruzenja. U knjizi OKVIRI UMA 1983. Gardner je zasnovao tezu o postojanju 7 nezavisnih inteligencija: 1) lingvisticka, vestine citanja i pisanja, govora i razumevanja. 2) logicko-matematicka, numericko racunanje, resavanje zagonetki i naucno misljenja. 3) spacijalna. 4) muzicka. 5) telesno-kinesteticka, u igri, atletici, hirurgiji, i glumi. 6) inter-personalna, razumevanje drugih. 7) intra-personalna, samorazumevanje. 49

39 Osobine testova inteligencije Testovi inteligencije su standardizovani testovi, to znaci da su njihove stavke analizirane i prociscene. U testu su samo zadaci kod kojih nema nedoumica da li je odgovor tacan ili ne i koji dobro razlikuju uspesne od neuspesnih pojedinaca. Testovi poseduju precizna uputstva koja se ticu nacina zadavanja testa. Oni poseduju norme i podatke o validnosti i konzistentnosti testa. Norme su skorovi koji se dobijaju na velikom broju subjekata koji cine uzorak za standardizaciju testa. One sluze kao standard na osnovu koga se poredi rezultat nekog pojedinca koji po svojim svosjstvima odgovara osobama koje su cinile uzorak. Norme su obicno prikazane u obliku percentila i standardnih skorova. Percentili su skorovi koji dele rezultate uzoraka na 100 jedinica (percentil 65 - rezultat bolji od 64% rezultata, losiji od 34%). Standardni skor je mera koja pokazuje udaljenost pojedinacnog skora od aritmeticke sredine u jedinicama standardne devijacije. Standardna devijacija je mera varijabilnosti skorova oko aritmeticke sredine. Standardni skor se dobija po formuli: Z = (X - M) : SD. gde je X skor, M aritmeticka sredina, SD standardna devijacija. Obicno se rezultati uzorka posebnim postupkom prevedu na skalu koja ima aritmeticku sredinu 100 i standardnu devijaciju 15. To je skala devijacionog kolicnika inteligencije. Dobija se kolicnik koji je u savremenim tetsovima zamenio Sternov IQ. Nacin da se dobije devijacioni koeficijent inteligencije ako se zna standardni skor nekog ispitanika dat je u formuli: DIQ = 100 + 15 x Z. 90-110 prosecna inteligencija; ispod 70 mentalna zaostalost; preko 130 nadarene osobe. Validnost testa: test je validan ako meri ono sto treba da meri. Validnost se meri koeficijentom korelacije - bilo izmedju 2 testa ili izmedju testa i neke spoljasnje mere sposobnosti (npr. skolski uspeh). U drugom slucaju koeficijenti ne treba da budu suvise visoki jer bi se onda merilo skolsko znanje a ne inteligencija. Konzistentnost testa je doslednost testa samom sebi i ova osobina ima 3 aspekta:

50

1) pouzdanost; obim u kome osobe podvrgnute testiranju u vremenu A postizu isti skor u nekom drugom vremenu B. Test mora da bude visoko pouzdan da bi bio validan. 2) homogenost; obim u kome razliciti delovi testa mere istu pojavu. Visoka homogenost je pozeljna, ali se u merenju sirih crta licnosti ne moze izbeci relativno niska homogenost. 3) prenosivost; obim u kome test meri istu pojavu kada je primenjen na grupama koje se razlikuju po starosti, kulturi u kojoj zive itd. 40 Najpoznatiji testovi inteligencije Bine-Simonove skale Najveci broj revizija ove skale sadrzi zadatke koji mogu da se razvrstaju u sledecih 7 kategorija: 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7) vizuelno-motorne; precrtavanje romba, sklapanje figura. numericko-rasudjivanje; matematicki zadaci. socijalno snalazenje; nalazenje apsurdnosti u slikama. pamcenje; brojeva i recenica. pojmovno shvatanje; slicnosti izmedju stvari. rasudjivanje; shvatanje apsurdnosti verbalnih iskaza. jezicki zadaci; definicija reci.

U testu se koriste verbalni iskazi, objekti i slike. Odgovori zahtevaju verbalizaciju, crtanje, racunanje. Zadaci su poredjani po godistima. Ispitivanje zapocinje zadatkom predvidjenim za dete koje je godinu dana mladje, a prekida se kada zadaci postanu suvise teski za ispitanika. Vekslerovi testovi Nastala je potreba da se za adolescente i odrasle osobe konstruisu drugaciji testovi (zbog lakoce Bine-Simonovih). Americki psiholog Dejvid Veksler je razvio izvestan broj testova za merenje inteligencije odralih ali i dece. On je obratio paznju na jedan nedostatak Bineovih testova - pruzaju samo 1 skor za procenu intelektualnog funkcionisanja. Njegovi testovi daju 3 rezultata: jedan za procenu verbalne inteligencije, drugi za procenu neverbalne inteligencije a treci za ukupan skor. U njima se nalazi 6 verbalnih i 5 neverbalnih subtsestova (verbalni subtestovi su 1. informacije. Njime se proverava poznavanje cinjenica (koji je glavni grad Mongolije? -Ulan Bator). 51

2. recnik. Ispituje se znacenje reci (Sta je ponos?) 3. slicnosti. (Po cemu su slicni pesma i skulptura?) 4. aritmetika. Njima se ispituje sposobnost racunanja u sebi. 5. razumevanje. Ispituje se shvacenost drustvenih normi i pravila (Zasto ljudi placaju karte u prevozu?) 6. ponavljanje serije brojeva. (jednocifreni brojevi). Neverbalni subtestovi su: 1. dopunjavanje slika. Treba da se ukaze na znacajne delove koji su ispusteni na slici. 2. strip. Niz slika u kojima su prikazani dogadjaji treba da se rasporede po logickom redosledu. 3. kosove kocke. Prikazana saka treba da se reprodukuje sastavljanjem 4 obojene kocke tako da se na gornjoj povrsini ukaze trazena sara. 4. sastavljanje figura. Slicno slagalicama. 5. sifra. Simbolima koji predstavljaju brojeve treba sto brze ispitati serije brojeva. Postoji veliki broj grupnih testova gde se u isto vreme ispituje veliki broj ispitanika. Primer: U toku I svetskog rata, SAD - za potrebe vojske ispitano 3 miliona ljudi. 41 Inteligencija i skolski uspeh Skolski neuspeh ne ukazuje uvek na nerazvijene sposobnosti. Izmedju inteligencije merene nekim testom i skolskog uspeha postoji korelacija oko 0.5, sto znaci da je oko 25% razlika koje se opazaju u skolskom uspehu povezano sa varijabilnoscu inteligencije. Ako za procenu intelektualne razvijenosti uzmemo vise grupnih sposobnosti (Terstonov test), onda se predvidjanja skolskog uspeha neznatno poboljsa (za oko 5%). Tri sustinska nezavisna modaliteta su: poznavanje opste inteligencije, crta licnosti i motivacija. Skolski uspeh nuzno zavisi i od spoljasnjih okolnosti kao sto su: radni uslovi kod kuce, stavovi roditelja i vrsnjaka prema ucenju, zdravstveno stanje, "sreca" itd. Istrazivanje u SAD-u, Australiji i Britaniji pokazuju da uspeh srednjoskolaca u engleksom jeziku i matematici zavisi od njihove afektotimije, inteligencije, snage Ega i drugih osobina licnosti.

52

Ako je sve drugo jednako, ucenik koji je srdacniji, prilagodljiviji i vezan za nastavnika (to su aspekti afektotimije) - ucice uspesnije. Ali na univerzitetskom nivou emocionalno hladnije i uzdrzanije osobe postizu bolji uspeh. Dete koje je emocionalno uravnotezeno (sa vecom snagom Ega), ucice lakse i uspesnije. Savesniji pojedinci (sa razvijenim super Egom), ucice uspesnije od nesavesnih sa istom inteligencijom. Bolji ucenici obicno imaju manje razvijen seksualni nagon. 42 Sposobnosti i ucenje stranog jezika (Sposobnosti, uzrast, kognitivni stilovi i ucenje stranih Na brzinu ucenja stranog jezika utice nekoliko faktora koji nisu povezani sa sposobnostima. 1) uzrast onoga koji uci. Ucenje stranog jezika je najbrze i najefkasnije u adolescentnom periodu, izmedju 13 i 15 godine. Kod osoba koje su ucile strani jezik u decjem periodu je nesto bolji izgovor. 2) kognitivni stil onoga koji uci. To je uobicajeni nacin opazanja, organizovanja i reprodukcije znanja. Postoji nekoliko dimenzija kognitivnog stila a najvise je ukazivano na dimenziju koja se oznacava kao zavisnost / nezavisnost od polja. Nju je proucavao Herman Vitkin. On smatra da se ljudi medjusobno razlikuju po sposobnosti, pa iz jednog slozenijeg perceptivnog oblika izdvajaju njegove komponente. Istrazivanja: zadatak skrivenih figura. Osobe koje su neuspesne u ovim zadacima pokazuju da je njihovo opazanje fizickog sveta nediferencirano. Vitkin smatra da su takvi pojedinci skloni socijalnoj pasivnosti i preteranom oslanjanju na druge osobe u okruzenju. Njih oznacava kao licnosti zavisne od polja. Sa druge strane su osobe koje su u zadacima uspesnije i autonomnije u intelektualnom funkcionisanju i socijalnim interakcijama. Njih oznacava kao licnosti nezavisne od polja. Osobe zavisne od polja vise su sklone represiji i denegaciji, dok se kod osobe koje su nezavisne od polja srecu odbrane intelektualizacijom i izolacijom. Razlike izmedju ova 2 kognitivna stila su determinisane postupcima u odgajanju dece. Deca koja su zavisna od polja su na razlicite nacine ometena u sticanju nezavisnosti od strane majke, prezasticena su, ogranicena. Kod adolescenata uspeh u ucenju stranih jezika je nesto veci kod osoba koje su nezavisne od polja. Ideja da se pojedinci razlikuju u talentovanosti za ucenje stranih jezika potvdjuje se u istrazivanjima u kojima je ustanovljeno da rezultati 53

na nekim testovima zadavanim pre pohadjanja kursa stranog jezika pozitivno koreliraju sa indikatorima uspeha u ovladavanju stranih jezika. Talentovaniji pojedinci uce brze ali to ne znaci da netalentovaniji pojedinci ne mogu da ovladaju stranim jezikom vec samo to da mu je potrebno duze vremena. Uspeh u ucenju stranih jezika se moze predvideti na osnovu informacija o razvijenosti: 1) 2) 3) 4) induktivne spososbnosti mehanickog pamcenja gramaticke senzitivnosti sposobnosti pamcenja glasova

43 Intelektualna zaostalost i obdarenost Jedna od shema u kojoj su odredjene kategorije intelektualne ravijenosti na osnovu koeficijenta inteligencije je Vekslerova klasifikacija: IQ 130 i vise 120-129 110-119 90-109 80-89 70-79 ispod 70 kategorija vrlo visoka izuzetna visoki prosek prosek niski prosek granicna inteligencija mentalna retardiranost

Intelektualna retardacija: zaustavljeni ili nepotpuni intelektualni razvoj koji se ispoljava kroz razlicite teskoce u ucenju, resavanju problema, adaptaciji na nove situacije i sl. Da bi neka osoba bila svrstana u tu grupu, nizak nivo intelektualnog funkcionisanja treba da bude evidentan od najranijeg uzrasta. Ako je do ostecenja doslo kasnije, mada osoba ima sve karakteristike mentalno zaostale osobe, ne govori se o retardiranosti. Kod nekih mentalno retardiranih osoba mogu se naci fizicki uzroci - mozdana povreda prilikom porodjaja, deficijencija u radu tiroidne zlezde (kod kretenizma) ili genetski poremecaj (Daunov sindrom). Uzroci mogu biti oboljenje u toku trudnoce, stres, zracenje ili droga. Iskustvo sa testovima inteligencije je pokazalo da u nekim slucajevima pojedinci ostvaruju rezultat koji ih svrstava u grupu mentalno zaostalih ali je rec o 54

pseudo-zaostalosti (npr. usled veoma nepovoljnih uslova zivota ili nekog emocionalnog poremecaja). Prema klasifikaciji koja se koristi u nasoj zemlji, zaostali pojedinci se rasporedjuju u sledece grupe: 70-50 laksa zaostalost 50-30 umerena zaosalost ispod 30 teska. Kod osoba sa laksom zaostaloscu pored niskih rezultata na testu, javljaju se i: 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7) nerazvijenost interesa za okolinu nesposobnost koriscenja apstraktnih pojmova slabije artikulisan govor neodgovarajuca misicna koordinacija usporeno reagovanje na stimulaciju nefleksibilnost navika ocuvan emocionalan zivot i emocionalno reagovanje.

Lakse zaostale osobe nisu u stanju da zavrse redovnu skolu i po pravilu se upucuju u specijalne skole. Neki slucajevi iz kategorije umereno zaostalih mogu da se obuce za jednostavnija zanimanja koja uz izvesni nadzor mogu da obavljaju. Medjutim, tesko zaostali pojedinci zahtevaju stalnu brigu i nadzor svoje okoline. Kod njih je rec o nivou intelektualnog funkcionisanja koji onemogucava samostalan zivot. Karakteristike ovih osoba su: nemiri i rastresenost, fizicke abnormalnosti i primitivnost emocionalnih reakcija. Osobe koje su na nivou lake zaostalosti imaju umni uzrast deteta od 8 do 12 godina; umereno zaostali 3 - 7 godina; najteze zaostali - ispod 3 godine. Treba voditi racuna da se zaostalo dete ne moze izjednaciti sa normalnim, samo mladjim detetom. Obdarenost: Mali procenat pojedinaca sa veoma visokim skorovima na testovima oznacavamo kao obdarene. Def: Pojedinci ciji je skor iznad 130 ili 140. Termanove studije pracenja razvoja ovakvih osoba pokazuju da su takvi pojedinci bolje adaptirani, zdraviji, snazniji i uspesniji u skolovanju od osoba sa prosecnom inteligencijom. Neki medjutim, ne uspevaju u zivotu i pokazuju razne znake neadaptiranosti: preteranu osetljivost na spoljasnja drazenja, neuskladjenost izmedju intelektualnog i emocionalnog razvoja, nezadovoljstvo svojim intelektualnim postignucem i dr. Sve to moze dovesto do neprilagodjenosti u skoli i karijeri.

55

Postoji misljenje da se optimalna inteligencija krece u rasponu od 125-155 i da su pojedinci sa razvijenijom inteligencijom izlozeni vecem riziku od abnormalnosti psihickog razvoja. Jedno od najtezih pitanja u psihologiji tice se identifikacije kreativnih osoba koje su sposobne za originalne i revolucionarne uvide, stvaralacke izume i sl. Neki psiholozi pokusavaju da konstruisu testove za procenu kreativnih sposobnosti. Oni nisu u stanju da klasicnim tetsovima predvide pojavu novog genija. neki psiholozi obracaju vise paznje na cinioce koji su vezani za licnost i motivaciju. Tereza Amebajl je u skorije vreme identifikovala faktore koji podsticu kreativnost, a koji se dobrim delom odnose na socijalnu atmosferu u kojoj se jedinka razvija. Kreativne osobe su podstaknute unutrasnjom motivacijom (uzivanje u samom stvaralackom procesu i zelji da se problem resi) a ne potrebom za postizanjem priznanja ili bogatstva. One su, takodje, imale ceste prilike da budu u kontaktu sa drugim kreativnim osobama, inspirativnim uzorima. Tako nastaju preporuke za oranizovanje vaspitne o obrazovne sredine: 1) deci treba dozvoliti da budu ono sto jesu 2) u radu sa decom treba isticati ono sto je pozitivno 3) deci treba obezbediti stimulativnu sredinu u skoli i kuci u skladu sa interesima dece 4) vrlo rano ih treba upoznati sa mogucim uzorima 5) u obrazovanju treba izbegavati razlicite stereotipije (polna pripadnost) 6) treba pokazivati spremnost za davanje podrske ali je ne pretvoriti u preterano zastitnicki odnos 7) cesto je neophodno da se dete zastiti od pritisaka manje obdarenih vrsnjaka koji ga tera na konformizam i odustajanje od isticanja

44 Nasledje i sredina kao faktori intelektualnog statusa Mnogobrojne studije pokazuju da su socijalno-ekonomski status i uspeh na testovima povezani. Osobe iz visih socijalnih slojeva imaju u proseku visi IQ od pripadnika nizih slojeva.

56

Po jednom objasnjenju ova razlika je ishod razlika u stvarnoj inteligenciji pripadnika razlicitih slojeva. Pripadnici nizih slojeva su genetski manje intelektualno razvijeni. Po drugom objasnjenju, standardni testovi inteligencije su suvise zasiceni znanjem koje se stice u skoli, pa su tako nepravedni prema pojedincima iz nizih slojeva. Trece objasnjenje uvodi u igru razlicite motivacione, van-intelektualne faktore. Pojedinci iz visih slojeva su sigurniji u sebe i svoje sposobnositi. Cetvrto objasnjenje bi se pozivali na rano iskustvo pojedinaca koji pripadaju razlicitim slojevima. Deca iz visih slojeva zive u intelektualno podsticajnijoj sredini dok rani boravak pojedinaca iz nizih slojeva u nestimulaivnoj sredini dovodi do slabije intelektualne razvijenosti. Slicno se mogu tumaciti razlike koje su u postignucima na testovima dobijaju izmedju crnaca i belaca u SAD. Da bi se odgovorilo na pitanje da li su razlike prvenstveno odredjene nasledjem ili sredinom, moze se ukazati na 4 grupe studija: 1) studije na blizancima - niz studija pokazuje da je slaganje izmedju monozigotnih blizanaca u pogledu inteligencije vece nego kod dizigotnih ili kod brace i sestara iz iste porodice. Studije pokazuju da se i kod razdvojenih blizanaca koji odrastaju u razlicitim porodicama ova slicnost odrzava. 2) studije o stabilnosti IQ - pokazale se da se i najstabilniji IQ pojedinaca koji su testirani na uzrastima od 2,5 - 17 godina menjaju za oko 10 jedinica. Svaki sesti pojedinac pokazuje oscilacije u IQ za 50 jedinica i vise (cak i 74); pobija tezu da su razlike genetski utvrdjene. 3) razlike u ranom iskustvu - povezane su sa razlikama u inteligenciji. Studije sa decom: od 2-7 godina u sirotistu, zatom prebacena u bolje institucije gde je poklonjena individualna paznja; registruje se znatno povecanje inteligencije; skolovaniji su, cesce stupaju u brak; imaju inteligentniju decu od onih koji su ostali u sirotistu; pobijaju tezu o genetskoj utvrdjenosti. 4) Prate se efekti - posebno planiranih programa za razvoj intelektualnih sposobnosti dece iz posebno depriviranih sredina (porodice sa izuzetno niskim obrazovnim i socijalnim statusom); SAD. Nazalost, efikasnost ovih programa pokazala je da je intelektualno napredovanje dece vise nego skromno; razlike u inteligenciji su pretezno genetski odredjene.

57

Radivoje Kvascev je razvio program vezbanja sa ciljem da se poboljsa inteligencija. On se sastojao u pokusaju da se raviju sposobnosti originalnog misljenja i primenjen je na srednjoskolcima. Godinu dana nakon vezbe IQ se povecava za 6 jedinica u odnosu na ucenike koji nisu vezbali, ali se ne zna da li je taj prirastaj trajan ili se gubi. Psiholog Blum navodi 3 momenta u interakciji deteta i njegove rane socijane sredine koji su od znacaja za razvoj intelektualne sposobnosti deteta: 1) podsticanje verbalnog razvoja 2) kolicina potrepljenja koje dete dobija za uspeh u verbalnom zakljucivanju 3) ohrabrivanje deteta na aktivno pristupanje problemu, istrazivanje okoline i ucenje novih vestina. 45 Inteligencija i starenje Brojni primeri pojedinaca koji su i u poznim godinama sposobni za produktivne doprinose pobijaju tezu laika da se intelektualno propadanje vidi kao nuzni pratilac starenja. Sistematska istrazivanja kognitivnih promena u srednjim i poznijim godinama mogu da se organizuju kao studije poprecnog preseka i longitudinalne studije. Prvi tip studija sastoji se u poredjenju funkcionisanja osoba koje su razlicitog uzrasta. Ozbiljan nedostatk ovog postupka je sto su pripadnici razlicitih generacija imali razlicite mogucnosti za obrazovanje i njihova iskustva su bitno razlicita. Zbog toga razlike u intelektualnim funkcijama u studiji ovog tipa nije moguce bezrezervno pripisati starenju. U longitudinalnim studijama se periodicno mere promene na istim pojedincima. Istrazivanja govore o tome da vecina sposobnosti koje se procenjuju standardnim testovima inteligencije sve do 60-te godine ne trpe gotovo nikakve gubitke. Ako se neki primecuju, njih je moguce pripisati "gubljenju brzine", nemotivisanosti i sl. Do zobiljnih promena dolazi tek oko 80-te godine. Podaci iz ovih studija ukazuju i na postojanje velikih individualnih razlika. Da li ce izmedju 70-te i 80-te godine doci do znatnijeg opadanja ili ne, zavisi od fizickog zdravlja, socijalnoekonomskog statusa i dr. Osobe sa losijim zdravljem, kao i siromasni imaju brze opadanje. Uvezbavane sposobnosti odrzavau se i u starosti, dok neuvezbvane stare.

58

Zanimanje za istrazivanje mudrosti kod starijih osoba! Def: Ostvarivanje posebno dubokih uvida u razlicite zivotne situacije i posedovanje sposobnosti za pruzanje saveta i procenjivanje teskih zivotnih problema. Karakter mudre osobe: pronicljivost, lukavost, sposobnost zakljucivanja i sudjenja.

VI EMOCIJE (OSEANJA)
46 Podela emocija i emocionalni razvoj I Tradicionalno se smatralo da su prijatnost i neprijatnost elementarna osecanja. Toj tradiciji se suprotstavio Vunt koji smatra da postoje 3 osnovne dimenzije elementarnih osecanja: 1) prijatnost - neprijatnost 2) razdrazenje - smirenje 3) napetost - olaksanje. Po njemu svako osecanje moze da se opise posebnim polozajem ove 3 dimenzije kao sto polozaj nekog mesta na zemlji moze da se odredi na osnovu njegove geografske sirine, duzine i nadmorske visine. II Ekman navodi 6 primarnih emocija za koje se veruje da su univerzalne jer se na gotovo istovetan nacin izrazavaju u svim kulturama. To su: radost, odvratnost, iznenadjenje, tuga, ljutnja i strah. Neki drugi autori smatraju da je broj osnovnih emocija veci. Emocionalni razvoj Istrazivanja su pokazala da novorodjence pokazuje znake odvratnosti, prijatnosti, iznenadjenja i uznemirenosti. Nove emocije se javljaju po odredjenom redosledu. Ljubav, stid i ponos izmedju 1. i 2. godine. Krivica i kajanje izmedju 3. i 4. godine. Oko 5. ili 6. godine dete pokazuje znake velikog broja emocija koje se mogu primetiti i kod odraslih osoba (zavist, poniznost...). Momenat prvog javljanja neke emocije nije lako ustanoviti na osnovu posmatranja deteta jer se nacini ekspresije menjaju u toku razvoja. Npr: strah se ne izrazava isto kod mladjeg i kod starijeg deteta. Razvoj neke emocije je bioloski zasnovan ali to ne znaci da se ne moze govoriti o promenljivosti koja je zavisna od okolnosti pod kojima dete odrasta. Dete koje je zrtva fizickih nasilja pokazuje strah oko 3. meseca dok se ova emocija kod vecine javlja izmedju 8. i 9. meseca.

59

47 Teorije emocija Vilijem Dzejms je predlozio teoriju u kojoj je pokusao da premosti jaz izmedju fizioloskih procesa, ekspresivnih pokreta i emocionalnih dozivljaja. On smatra da emocije ne postoje van fizioloskih promena u telu. Npr. gubitak vece sume novca izaziva osecanje tuge a ono se izrazava jadikovanjem. Dzems tvrdi da na gubitak novca jadikujemo pa smo zbog toga tuzni. Emocija je naziv za izvesna reagovanja koja su proizvedena snaznim telesnim reagovanjem, posebno utrobe i skeletnih misica. Karl Lange takodje istice da su emocije zasnovane jedino na fizioloskim promenama. Prirodu emocija odredjuju telesne promene, pogotovo promene u vaskularnom sistemu. Slicnost ova dva gledista je dovela do toga da se danas o ovoj teoriji govori kao Dzejms-Langeovoj teoriji. Ona je bila predmet kritika mnogih psihologa. Primedbe na njen racun su sledece: 1) fizioloske promene se cesto odvijaju sporije od emocionalnog dozivljaja. 2) eksperiment sa zivotinjama kod kojih je prekinuta veza izmedju unutrasnjih organa i CNS-a pokazali su da zivotinje izrazavaju emociju mada organizmi nemaju informaciju o telesnim promenama. 3) vestacki izazvane telesne promene ne dovode do jasnog i potpunog dozivljaja emocije. Teoriju su ostroj kritici podrvgli fiziolozi Kenon i Bard. Njihova teorija je poznata pod nazivom Kenon - Bardova teorija emocija. Oni smatraju da se emocionalni dozivljaji i fizioloski aktivitet javljaju u isto vreme i da u dozivljaju emocije nije kljucni faktor fizioloski odgovor vec kognitivno tumacenje situacije u kojoj se emocija dozivljava. Stenli Sahter deli sa Dzejmsom uverenje da fizioloske promene prethode dozivljaju emocije, ali neophodno je da se promene protumace na odgovarajuci nacin da bi se doziveo kvalitet odredjene emocije. Stenli Sahter: tumacenje se zasniva na znacima koje pruza situacija u kojoj se osoba nalazi. Zato se ova teorija oznacava kao DVOFAKTORSKA teorija emocija. Poznata je kao dzuboks teorija; fizioloske promene imaju ulogu novcica koji pokrece masinu, a proces tumacenja na osnovu situacionih znakova analogan je tasteru kojim se bira melodija. Primeri: subjekti 1/2 - adrenalin; 1/2 so; muskarci na mostu.

60

Dozivljaj da se ne moze kontrolisati situacija u kojoj se pojedinac nalazi ne mora nuzno da dovede do depresivnih osecanja kod ljudi. Depresija se javlja samo onda kad osoba svoju bespomocnost prepise unutrasnjim faktorima za koje veruje da su uvek prisutni i smatra da oni odraavaju jednu opstu nesposobnost. Zajens tvrdi da kognicije i emocije funkcionisu kao nezavisni sistemi i da pod odredjenim uslovima emotivni dozivljaji prethode kognitivnim procesima. Primer: formiranje simpatije - antipatije prema nekom bez racionalnog objasnjenja. 48 Temperament TEMPERAMENT je karakteristicna emocionalna priroda neke osobe. Ukljucuje osetljivost na emocionalne podsticaje, snagu i brzinu reagovanja, kvalitet raspolozenja i sl. Smatra se da su ove pojave zavisne od naslednih i konstitucionalnih faktora. Temperament moze da se menja u izvesnoj meri na osnovu ucenja i ukupnog zivotnog iskustva. Najstarija klasifikacija potice od Grka Hipokrata i Rimljanina Galena. U zavisnosti od preovldavanje telesnih tecnosti, razlikuju se 4 temperamenta: 1) 2) 3) 4) kolericni (zuta zuc) sangvinicni (krv) melanholicni (crna zuc) flegmaticni (sluz).

Kolericna osoba ima pretezno neprijatna ali vrlo jaka osecanja koja se brzo menjaju i otvoreno ispoljavaju. Cesto takva osoba dolazi u sukob sa okolinom. Sangvinik je pretezno optimisticna i vedra osoba, osecanja joj se brzo smenjuju i otvoreno joj se ispoljavaju. Melanholik ima jaka, tmurna osecanja koja se sporo menjaju i ostaju skrivena za okolinu. Osobe su povucene i zabrinute. Flegmatik je apaticna osoba cija osecanja se sporo menjaju i malo ispoljavaju. Njegove emocionalne reakcije su spore, retke i slabe. Ajzenk smatra da se kao jedinice strukture licnosti mogu razlikovati nezavisne crte: ekstraverzije - introverzije i neuroticizma. Cela ekstraverzija - intraverzija manifestuje se u individualnim razlikama u istrajnosti, rigidnosti, stidljivosti... Neuroticizam je emocionalna nestabilnost koja se izrazava u zabrinutosti, poremecajima sna, preteranom reagovanju i 61

teskom povratku mirnoce posle emotivne provokacije. Ukrstanjem ove dve crte dobijaju se 4 tipa licnosti: 1) emocionalno nestabilan ekstravert; impulsivan, aktivan, agresivan, razdrazljiv = kolerik 2) emocionalno stabilan ekstravert; socijabilan, pricljiv, sklon vodjstvu = sangvinik 3) emocionalno stabilan introvert; miran, kontrolisan, pouzdan, pasivan = flegmatik 4) emocionalno nestabilan introvet; krut, pesimistican, rezervisan = melanholik. Krecmer je uocio da se poremecaji raspolozenja i emocija (tzv. bipolarni) javljaju kod punijeg (piknickog) telesnog sklopa; A poremecaji misaonog zivota (sizofrenija) kod mrsavijeg (astenickog) telesnog sklopa. Krecmer je prevideo godine zrelosti kao cinilac. Seldon je smislio postupke za procenu proporcije u kojoj postoje 3 somatotipa. Svakom pojedincu se mogu odrediti bodovi od 1 do 7 za svaki od 3 sklopa. 1) endomorfni (Krecmerov puniji tip). Ima veliku trbusnu duplju i druge telesne supljine ali je slabijih kostiju i slabo razvijenih misica. 2) mezomorfni (Atletski tip). Ima krupne kosti i misice. 3) ektomorfni (mrsaviji). Ima duge i mrsave ekstremitete i slabo razvijene misice. Muskarac moze pokazati slicnost sa zenskom telesnom gradjom ginandromorfija. Razliciti delovi tela mogu odgovarati razlicitim smatotipovima displasticnost. Tri osnovna temperamenta: 1) viscerotonican; povezan sa endomorfnim telesnim tipom - sklon udobnosti, uzivanju u jelu, sporost. 2) somatotonican; kod mezomorfnih osoba - avanturisticki duh, hrabrost, dominacija. 3) cerebrotonican; povezan sa ektomorfnom telesnom gradjom - uzdrzanost u drzanju i postupcima, napetost, slab san, potreba za samocom.

62

49 Raspoloenje i proces pamcenja (Raspolozenje, anksioznost i pamcenje) Savremeni teoreticari isticu da se kod odraslih ljudi moze govoriti o mrezi ideja, emocionalnih dozivljaja, motiva, uspomena, i ekspresivnih ponasanja koja je organizovana na osnovu asocijativnih veza stvorenih prethodnim ucenjem. Aktivacija jednog elementa u mrezi dovodi do aktivacije drugih elemenata. U dobrom raspolozenju u svest naviru pozitivne uspomene. Suprotno je kada smo neraspolozeni. U jednom istrazivanju subjekti su ucili dve liste reci. Jednu su ucili kada su bili dobro raspolozeni, a drugu kada su bili tuzni. Potom je kod subjekta hipnotickom sugestijom izazvano dobro raspolozenje. Reci naucene u uslovima dobrog raspolozenja bile su dobro reprodukovane (oko 80%) kada je hipnozom izazvano isto raspolozenje, dok su reci koje su naucene pri setnom raspolozenju bile upadljivo slabije reprodukovane (oko 50%). Nase uspomene su dakle, zavisne od trenutnog emotivnog stanja. Kod uticaja trenutnog emotivnog stanja na sadrzaj secanja postavljene su dve teze: 1. Sve sto se dozivi u nekom raspolozenju lako se reprodukuje kada se osoba ponovo nadje u tom raspolozenju, bez obzira na emocionalni kvalitet samog sadrzaja (da li je on prijatan, neprijatan ili neutralan). 2. Po drugoj pretpostavci odredjeno raspolozenje dovodi samo do onih secanja koja su saglasna sa tim raspolozenjem. U celini gledano, podaci mnogo vise govore u prilog ove druge hipoteze. Neke studije, na primer, pokazuju da depresivni subjekti bolje pamte prideve koji ih negativno opisuju i da takve prideve pogresno prepoznaju kao nesto sto im je ranije predoceno, mada stvarno nisu prikazivani. 50 Stres Stres - napregnutost, napor, pritisak; svaki zahtev za novim prilagodjavanjem izazvan nekim poremecajem organske ili psihicke ravnoteze. 63

Izazivac = stresor, stresogena situacija (fizicka ili psihicka) [razliciti stresori razl. reakcije] 3 faze: uzbuna organizma, opiranje, uspostavljanje ravnoteze akcijom (ali duze izlaganje dovodi do sloma organizma i iscrpljenosti) Psihoimunologija izucava efekte stresa na imunitet. Stresogene situacije: 1) Frustracije: stanja sprecenosti u ostvarivanju nekog cilja (zbog licnog nedostatka ili sredine) Konflikti : suprotstavljeni ciljevi -> dvostruko privlacenje, odbijanje i privlacenje i odbijanje 2) Poremecaj cirkadijalnih ritmova - (oko, dnevni) - bioritam, 24h dana ima fluktuacije u organizmu a ceste promene dovode do stresa (nesanica, premor, u varenju), vrednosti najnize ujutru, najvise popodne, postoje spontane fluktuacije - metabolizma, t`C, broja udisaja... 3) Zivotni dogadjaji: kad je visoka koncentracija stresnih dogadjaja tokom 1 godine - osoba je u zivotnoj krizi. Uvazava se i kumulativna vrednost sitnijih stresova. Izlaganje stresu povecava otpornost, ali ako postoji period oporavka Osobe koje nisu dozivljavale stres teze se snalaze, budu nerealne i nespremne na teske zivotne situacije. Top 5: Srbija: smrt deteta, supruznika, clana porodice, licna teska bolest, prevremeni porodjaj Top 5: SAD: smrt supruznika, razvod, razdvajanje porodice, zatvor, smrt bliskog clana porodice

VII MOTIVACIJA
51 Pojam i vrste motiva Kad nema spoljasnjih faktora koji uticu na ponasanje, vec unutrasnji cinioci podsticu na ponasanje rec je postojanju motiva. Mnostvo potencijalnih motiva kad se dozive pokrecu na kretanje ka nekom cilju. Nekad ih osoba nije svesna - nesvesna motivacija.

64

Pojava spajanja motiva - npr potreba za hranom se spoji sa potrebom za ljubavlju ili druzenjem, ili cak sa anksioznoscu [gojazna osoba-glad u noci od samoce] ili seksualni motiv. Vrste motiva: 1) Organski: primarni, urodjeni, bazirani na telesnim potrebama kao stanjima manjka/viska necega [zedj, glad, vrucina] Homeostaza - automatizam aktivnosti organizma koje vode ka uspostavljanju ravnoteze u organizmu pokretanjem mehanizma homeostaze. Ravnoteza se u organizmu stalno rusi i uspostavlja - motivacioni ciklus. Istrazivanja hipotalamusa, specificna glad/zedj =mudrost organizma Poremecaji vezni za psihu - anoreksija, bulimija Seksualni motiv je bioloski - efekat bipedije -> jacaju vizuelne drazi, slabe mirisne; Uticaj kognitivnih, emotivnih, iskustvenih faktora; i kod dece se uocava. Nehomeostatski motivi su slozeniji, nema osecaja napetosti aktiviranjem potrebe, a zadovoljenje ne donosi smanjenje tenzije vec je od cinjenice da se stimulacija povecala. 2) Psiholoski : Licni - odnose se na razvoj i zastitu sopstvenog bica [radoznalost, postignuce] Socijalni - kad pojedinac ima kontakt s drugim ljudima [afilijativni,afektivno vez.] (neki su urodjeni a ne nauceni - npr drustvenost - nehomeostatski motiv) 52 Potreba za spavanjem 1929 - elektroencefalograf - za merenje mozdanih talasa 1950 - elektrookulograf - uoceni pokreti ociju i ispod zatvorenih kapaka - REM faza sna. 4 stupnja NREM faza + REM = sekvence stupnjeva po 4-6 puta u toku noci (razlike u disanju, srcanom ritmu, dubini sna) EEG meri u opustenom budnom stanju alfatalase niske voltaze i visoke frekvencije, uspavljivanjem postaju sve sporiji a san sve dublji, posle 4tog stupnja se vracamo u faze lakseg sna i sve to traje oko 90 min pa sledi REM faza (aktivnog ili paradoksalnog spavanja), sa povisenjem pritiskam, rapid eye 65

movement (nije u vezi sa sadrzajem snova), nepravilno disanje, mozak aktivan, misici ne(zato se somnabulizam ne javlja u REM fazi nikad) Prva epizoda REM sna traje 10 minuta, ostale oko 1h (snevanje) Zasto spavamo? Retikularni aktivirajuci sistem u subkortikalnom delu ispod talamusa ima centre koji kontrolisu budjenje i spavanje, sadrze serotonin (neurotransmiter) bitan u bihemiji spavanja. [primer DJ-a koji nije 200h spavao] Moze i sa 4.5h sna da se f-nise Poremecaji spavanja: Narkolepsija (neodoljiva potreba za kratkim spavanjem u toku dana uz gubitak misicnog tonusa) Insomnija (nesanica) Apneja (prekid disanja u snu) Nocni panicni napad (pavor nocturnus u 4toj fazi sna, naglo budjenje u panici, ujutru se ne seca) Kosmari (obicno u REM fazi, zivo secanje na san) 53 Motiv postignuca Teznja ka uspehu i postizanju savrsenstva, cesta je tema diskusija. MekKleland i Atkinson TAT - test tematske apercepcije - prikazuju se slike (npr decak koji sedi za stolom sa otvorenim knjigama) i situacije a subjekti daju kreativne odgovore, sklapaju pricu. Price se ocenjuju s obzirom na prisustvo mastanja o postignucu. Procene i kroz upitnike [zivot u kome se nista ne radi - prijatan ili ne] Procenjuju se i vece drustvene zajednice, nacije(literatura za decu je od znacaja) Problemi osoba sa jakim motivom: cirevi, hipertenzija Ne klone se rizika, ali biraju ciljeve, uglavnom srednje tezine. Zelja za uspehom, strah od neuspeha (biranje lakih ciljeva, odustajanje od ciljeva ili necekivano biranje previsokih ciljeva zarad racionalizacije potencijalnog neuspeha), ali i strah od uspeha (zapravo strah od odrastanja i preuzimanja odgovornosti)

66

Kognitivni elementi ovog motiva - svest o kompetentnosti i sposobnosti, subjektivni dozivljaj tezine zadatka, vrednost cilja i ocekivani uspeh. Pozitivna orijentacija ka postizanju uspeha se razviija kod dece koju roditelji podrzavaju i nagradjuju im nezavisnost i uspesnost, ali i ne kaznjavaju neuspehe.

54 Agresija Agresija je svako ponasanje koje ima za cilj da povredi nekog ili nesto u okolini. Ona je dosta dubok pratilac ljudskog postojanja. Moze se izrazavati u nekom jasnom obliku nasilja a ponekad se zadovoljava u takmicarskim teznjama, verbalnim napadima ili zajedljivosti. Nije jasno da li je u osnovi zelja za nanosenjem povrede ili stete. Objasnjenja agresije su razna: Instinktivisticka shvatanja Krajem 19. i pocetkom 20. veka, instinkti su predstavljali najpopularniji motivacioni pojam. Instinkti su urodjene psihofizicke dispozicije koje regulisu ponasanje i upravljenost paznje prema odredjenim objektima u sredini. Podsticaj za razvoj instinktivistickog shvatanja ljudskog ponasanja izazvala je Darvinova teorija. Zivotinje imaju instinkte, pa je na osnovu teze o kontinuitetu legitimno pitanje da li ih ima i covek. Frojdovi nagoni, Eros i Tanatos su urodjeni, ali se manifestuju u vrlo sirokoj lepezi ponasanja. Frojd je agresivne impulse shvatio kao izdanak Tanatosa, instinktivnog nagona za samorazaranjem. Mnogi mu pripisuju "hidraulicni model" agresije po kome se agresivni impulsivni stalno generisu u organizmu. Kroz agresivne akte, osoba se oslobadja akumuliranih agresivnih impulsa. Najpoznatiji etolog koji je razmatrao agresivni instinkt bio je Konrad Lorenc. Po njemu, svi zivotinjski organizmi poseduju urodjene inhibicije protiv agresije usmerene na sopstvenu vrstu. One su posebno razvijene kod onih vrsta koje imaju jaka i opasna sredstva za ubijanje zrtve (tigrovi i lavovi). Kod coveka su ovakve unutrasnje inhibicije relativno slabije razvijene jer njegova prirodna sredstva (ruke, zubi) koja se mogu koristiti u napadu na drugog coveka, nisu toliko opasna. Etolozi, kao ni Frojd ne nude jasne i optimisticne perspektive prevencije i kontrole agresivnog ponasanja. 67

Hipoteza o poreklu agresije u frustraciji 1939. grupa psihologa sa Jelskog univerziteta, iznela je cuvenu hipotezu o frustraciji, kao faktoru koji je u osnovi agresivnog ponasanja. Po toj tezi, frustracija dovodi do snaznog impulsa da se napadne uzrocnik frustracije - ta agresija koju izaziva frustracija moze imati karakter fizickog napada, verbalnog napada ili, ako je agens frustracije nadmocan, moze da se izrazi u mastanju o napadu na njega. S druge strane ne postoji agresivni akt koji ne bi bio izazvan nekom frustracijom. Vrlo brzo je uzeto u obzir da frustracija ne mora uvek da stimulise agresivno ponasanje. Posledica frustracije moze da bude i mirenje sa njom, ocajanje, itd. Nakon 2 godine, hipoteza se ublazava, tvrdi se da frustracija moze ali ne mora da dovede do javljanja agresivnih impulsa. Iza svakog agresivnog postupka moze se otkriti neka frustracija, ali svaka frustracija ne dovodi do agresije. Po ovoj teoriji, agresiju podsticu spoljasnji a ne unutrasnji faktori. To znaci da agresija nije neizbezna kako to tvrde instinktivisti. Dakle, postoje obilne mogucnosti sprecavanja agresivnog ponasanja. Danas se postavlja pitanje da li je frustracija znacajan faktor agresivnih impulsa. Rezultati testova bili su uglavnom nepovoljni po frustracionu teoriju. Sudeci samo po njima, frustracija je prilicno slab podstrekac na agresivno ponasanje. Ipak pojava agresije ne bi trebalo da iznenadi u slucajevima veoma intenzivne frustracije, one koja se dozivljava kao nepravedna. Kada su deca u pitanju, glavni izvor frustracija moze da lezi u odnosu roditelja prema njima. Istrazivanja pokazuju da je agresivnost, bar delimicno, posledica strukture odnosa izmedju roditelja i dece i frustracije detetovih potreba (za ljubavlju, razumevanjem). Agresija izazvana frustracijom se moze, pod odredjenim okolnostima, upraviti i na samog sebe. Neprijateljske pobude se mogu usmeriti i prema drugim grupama u drustvu, pa tako frustracija moze doprinositi razvoju razlicitih etnickih predrasuda. Ove socijalne pojave mogu biti i nauceni oblici socijalnog ponasanja nastali uslovljavanjem, rezultat licne strukture ili izraz realnog konflikta. Agresija kao nauceno socijalno ponasanje Po ovoj koncepciji, u agresiji nas zanima samo agresivni postupak. Agresija je tada poseban oblik socijalnog ponasanja koji je naucen a isti nacin kao i bilo koji drugi oblik ponasnja. Najistaknutiji zastupnikove teorije bio je Albert Bandura. 68

On je sugerisao 2 moguca mehanizma koja su odgovorna za ucenje agresivnog ponasanja. Jedan je mehanizam opservacionog ucenja ili ugledanjem na uzor. Agresija se tada uci prostim posmatranjem drugih koji izvode agresivne akte. Drugi mehanizam se zasniva na nagradjivanju (instrumentalno ili operantno ucenje). Ako je pojedinac na razlicite nacine nagradjivan posle agresivnog postupka, u njemu se ustaljuje tendencija da se i u buducnosti agresivno ponasa. Nagrade ne moraju biti samo materijalne prirode, nego i socijalne u vidu odobravanja i priznanja koja prate agresivno ponasanje. Kod ekstremno nasilnih osoba, moze javiti osecanje zadovoljstva samim sobom po izvrsenju nasilja. Takva osoba se tada samopotkrepljuje. Konacno, agresija moze da dovede do toga da se vise ne dozivljavaju neprijatnosti. Uspesna agresija odvraca druge osobe od napada na doticnog pojedinca. Postoje zapazanja da su pocinioci vrlo brutalnih i masivnih ubistava koji su u toku svog zivota iskazivali upadljivu sklonost da izbegnu svaku agresivnu reakciju na neke provokacije u kojima bi ona bila ocekivana i opravdana; kod njih je usled nereagovanja akumulirana velika kolicina agresije koja se onda neocekivano izliva. Osoba sa A tipom ponasanja se: lako uzbudjuju, uvek su u zurbi, pod vremenskim pritiskom i cesto potiskuju ljutnju. Kod osobe B tipa, ponasanje je: opustenije, prihvataju stvari kakve jesu, mada im je radni elan i ambicioznost isti kao kod prvih. Tip A je cesto sklon koronarnim bolestima. Organizam je pod stalnim delovanjem simpatickog sistema. To opeterecuje kardio-vaskularni sistem i obilnije se luci adrenalin; preterana samokontrola (potiskivanje ljutnje) dovodi do povisenog krvnog pritiska. Agresija ima izvesnu biolosku, urodjenu osnovu ali nacin na koji je izrazavamo ili inhibiramo oblikuju nasa ranija iskustva, trenutne okolnosti i druge dispozicije nase licnosti. Agresija u ucionici Slucajevi cestih agresivnih ispada pojedinih ucenika privlace paznju nastavnika i roditelja dece i potrebu da se zastite ucenici koji su zrtve agresivnosti. Istrazivanja pokazuju da se nasilnici i njihove zrtve ponekad nalaze u veoma slicnim zivotnim situacijama. I jedni i drugi cesto poticu iz porodica sa dubljim poremecajima kao sto su ozbiljni sukobi medju roditeljima ili teska materijalna situacija. Takvi ucenici su nezadovoljni, uplaseni i nesigurni pojedinci koji se kriju iza grubog ponasanja. 69

Njihove zrtve, s druge strane, osecaju se krivim i sebe optuzuju za porodicno stanje. Zbog toga imaju osecanje da treba da budu kaznjeni. Zrtve su cesto opterecene jakim anksioznim osecanjima, osecaju se manje vredne i fizicki su slabije. Na agresivna ispoljavanja uticu i drugi faktori. Filmovi, npr. cesto pokazuju da je fizicki obracun jedini dostojanstveni nacin da se razresi sukob izmedju ljudi.

55 Afilijativni motiv Cesto se dozivljava snazna potreba za druzenjem. Tada se aktivira motiv za afilijacijom. Tako se razvijaju i potreba za vlascu, prestizom ili neki ekonomski motiv. Shahter govori o tome da jaka potreba za udruzivanjem moze biti povezana sa anksioznoscu. Zadovoljavanje ove potrebe izazvane anksioznoscu zahteva prisustvo drugih ljudi koji su takodje anksiozni. Eksperiment sa dve grupe devojaka koje treba da biraju da li ce vreme pre eksperimenta provesti sa drugim devojkama ili same. Prvu grupu je kontaktirao ozbiljan covek sa stetoskopom i naocarima, druge su bile u prijatnijem okruzenju. U prvoj grupi je 6/10 njih odabralo da ceka sa drugim devojkama. Prvorodjena deca i jedinci su podlozniji anksioznosti u pretecim uslovima i imaju vecu zelju da budu sa drugima. Ovo govori da treba uzeti u obzir uticaj razvojnih cinilaca na intenzitet afilijativnog motiva. 56 Funkcionalna autonomija motiva Funkcionalna autonomija motiva je najpoznatije mesto Olportove teorije linosti. Po toj koncepciji motivi zdrave jedinke nisu samo biocentrini (u osnovi vezani za bioloke nagone), niti su vezani za neke duboko potisnute zelje (psihoanaliza) vec imaju svoju dinamku. Funkcionalnu anatomiju Olport definise ovako: Funkcionalna autonomija se odnosi na svaki steceni sistem motivacije u kome obuhvacene tenzije nisu iste vrste kao prethodne tenzije iz kojih se steceni sistem razvija. Tvrdi se da svaki oblik ponasanja moze da postane sam sebi cilj, mada je prvobitno pokrenut nekim drugim razlozima.

70

Motivi zdravog coveka su uvek savremeni, beskrajno raznoliki i nemaju nikakvu vezu sa teznjama iz kojih su se eventualno razvili. Primeri: Moreplovac koji je poceo da plovi da bi zaradio za zivot moze da nastavi da plovi ili da, u slucaju da je prestao da plovi, sve vise zudi za plovidbom, prosto zato sto voli da plovi. Taj motiv je sada sasvim neinstrumentalan i funkcionalno autonoman. Na slican nacin se moze objasniti i tvrdicluk. Tvrdica je mozda navikao da stedi u nekom periodu oskudice, ali tvrdicluk ostaje i pojacava se i onda kada oskudice vise nema. Kritike Olportove koncepcije isticu da je ona opisna, a ne eksplanatorna. Ona ne objasnjava mehanizme kojima se dolazi do emancipacije nekog motiva od njegovih izvora. 57 Hijerarhija motiva O hijerarhiji motiva govorio je Abraham Maslov. Po njemu, pitanja motivacije su presudna za razvoj psihologije koja se bavi licnoscu. Motivi ne postoje kao izolovani entiteti. Ako neki covek oseca glad, stomak nije taj koji oseca ovu potrebu vec je nosilac dozivljaja cela osoba. Sve potrebe s urodjene ili instinktiodne i mogu se sistematski poredjati u jednom hijerarshijskom redosledu. 1) Fizioloske potrebe - nuzne za samoodrzanje, potreba za hranom, vodom... 2) Potrebe za sigurnoscu i bezbednoscu - potrebe za stalnoscu, stabilnoscu, predvidljivosti, zasticenosti od bolesti, haosa, i sl. Poseban znacaj ovih potreba je na decjem uzrastu i zato je vazna i nuzna disciplina. Preterana popustljivost u vaspitanju ostavlja ovu potrebu nezadovoljenom. 3) Potrebe za pripadanjem i ljubavlju - ljudi zude za emocionalnim povezivanjem sa drugim osobama. Kod odraslih osoba postoje 2 vrste ljubavi: jedna nastaje na osnovu nekog nedostatka i kroz nju se trazi samopostovanje, seksualno zadovoljene, sigurnost. Takva ljubav je u osnovi uzimanje, ne davanje. Druga, suprotna njoj, je ljubav koja je zasnovana na zanimanju za drugu osobu koja se shvata kao posebno bice sa sopstvenim potrebama. Partner se prihvata takav, kakav jeste i ne tezi se promeni njegovog ponasanja. Veza se zasniva na medjusobnom poverenju, uvazavanju i iskrenosti. 4) Potreba za samopostovanjem - ima 2 komponente: samouvazavanje i potreba da nas drugi uvazavaju. Ako su obe potrebe zadovoljene, osoba je ispunjena 71

samopouzdanjem, dozivljajem sopstvene vrednosti. Ova potreba dostize svoj plato u periodu rane zrelosti i slabi u srednjim godinama. 5) Potreba za samoaktuelizacijom - samoostvarenje; potreba da se ostvare svi potencijali neke jedinke. Ono sto osoba moze da bude. to i treba da postane. Ovde se ne nalaze potrebe koje bi bile odgovorne za destrukciju i agresivnost. Po Maslovu, one su sekundarne i javljaju se tek kada je unutrasnja priroda podvrgnuta nasilju i kada je pojedinac odbacen. Pretpostavlja se da one potrebe koje stoje nize u hijerarhiji moraju da budu u izvesnom stepenu zadovoljene da bi ponasanje moglo da se organizuje pod uticajem potreba koje stoje vise u hijerarhiji. Medjutim, puno primera iz zivota govori da ce ljudi zrtvovati cak i svoje najelementarnije potrebe da bi ispunili svoje ideale. Po Maslovu, samo 1 od 100 ljudi postize stupanj samoaktuelizacije. Do toga dolazi zato sto ljudi ne mogu jasno da uoce svoje potencijale, zato sto su cesto optereceni sumnjama u njihovo postojanje. Na samoaktuelizaciju negativno uticu i odredjena socijalna ogranicenja i potreba za sigurnoscu. Maslov razlikuje osnovne i metapotrebe. Osnovne: nastaju usled nedostataka (glad, neznost, sigurnost). Ako su ove potrebe na adekvatan nacin zadovoljene, javljaju se metapotrebe: nastaju usled rasta licnosti i vezane su za ciljeve osoba koje su vodjene potrebom za samoaktuelizacijom. To su potrebe za dobrotom, lepotom, jedinstvom, pravdom, istinom... Osnovne potrebe se javljaju u hijerarhijskom sledu za razliku od metapotrebe. Obe su instinktivni deo ljudske motivacije. Frustracije i nezadovoljenje metapotreba moze da dovede do psiho-patoloskih pojava ciji karakter Maslov posbeno istice tako sto o njima govori kao o metapatologiji. Psiholoska stanja koja su svojstvena ovim poremecajima su: apatija, otudjenost, depresija, cinizam, beznadje... Psiholoska proucavanja moraju da pocnu od samoaktuelizovanih licnosti. Tri grupe: 1) Izvesno samoaktuelizovane 2) Potencijalno samoaktuelizovane 3) Verovatno samoaktuelizovane.

VIII RAZVOJ LINOSTI

72

59 Frojdova teorija psihoseksualnog razvoja Dete je otac coveku, razvoj od 0-5 godine je vezan za erogene zone po periodima a u slucaju fiksacije dolazi do regradiranja na prethodni period (vojni model marsirajuceg puka i uporista) 1) Oralni period - usta su izvor psihoseksualnog zadovoljstva, sisanje je jedan vid pozude. a) oralno - eroticna faza = pre zuba, vezano za gutanje, taktilne osete b) oralno - sadisticka faza = od izrastanja zuba, grizenje, fantazije kanibalizma. Preterano zadovoljstvo ili odbijanje od grudi u oralno-eroticnoj fazi i frustracija dovodi do oralno-pasivne licnosti: pozitivne, optimisticne ili cinicne i svadljive. Uzivanje u sisanju se sublimira u zedj za znanjem. 2) Analni period - od 18. meseca, anus je glavna erogena zona i zadovoljstvo praznjenjem creva. Prvi susret sa spolja nametnutim pravilima - odlaganje nuzde Fiksacija => urednost, pedantnost, stedljivost, skrtost, prkos, tvrdoglavost, ili cak dejstvom reaktivne formacije skroz suprotna manifestacija, a sublimacijomvajanje, slikanje Dete koje je hvaljeno i podrzavano u ovom periodu bice samouvereno i stvaralacki nastrojeno. 3) Falusni period - od 3-5. godine - primarni genitalni stupanj - javlja se infantilna masturbacija, fantazije o autoeroticnoj aktivnosti, priprema za pojavu Edipovog kompleksa (libidno se pomera na drugu osobu) Od razresenja kompleksa zavisice stav prema autoritetima i osobama suprotnog pola. Investira se u roditelja suprotnog pola a neprijateljstvo prema onom istog pola. Decak = Edipov kompleks - strah od kastracije => sukob sa ocem, potiskivanje zudnje za majkom => identifikacija sa agresorom tj. ocem (razvija se SuperEgo, unutrasnje zabrane kao prve klice savesti), a erotska ljubav prema majci prelazi u neznu. Devojcica = Elektrin kompleks - osecaju se kao kastrirani muskarci i krive za to majku, menja se primarni objekt ljubavi - majka za oca, nema dakle straha od kastracije, a s majkom se identifikuje iz straha da nece biti voljena (zato meksa savest devojcica?) Fiksacija - kastrirajuce zene (da budu superiornije od muskaraca) i donzuani muskarci (drski, oholi, stalno dokazuju muskost), a sublimacija - hirurzi npr... 73

Nerazresenje kompleksa dovodi do neuroticnosti, impotencije, frigidnosti, homoseksualnosti. 4) Period Latencije - od 6-12. godine - Energija se usmerava na neseksualne aktivnosti (ucenje), Id, Ego i SuperEgo su u balansu, ne javlja se nova erogena zona. Fiksacija - izbegavanje seksualnih odnosa ili odnosi uz distancu ili agresiju. 5) Genitalni period-od puberteta Id zahteva ozivljavanje Edipovog kompleksa => ambivalentna osecanja prema roditeljima (zavisnost-nezavisnost, poslusnost-jogunastost, ljubav-mrznja) Osecajne potrebe se zadovoljavaju u grupi vrsnjaka, promenama, avanturizmu a ova regresija je zapravo neophodna za postizanje nezavisnosti od roditelja, infantilne sexualne tendencije prelaze u potragu za partnerom i uzajamnim zadovoljenjem -ovaj tip je uspesan produkt svih ranijih faza 60 Mehanizmi odbrane Njima se sluzi Ego da bi odbranio ostatak licnosti od ugrozavajucih zahteva Ida. Ovi mehanizmi treba da sprece praznjenje nagona u njihovom najsirovijem vidu i da omoguce deo zadovoljstva kojima tezi originalna, nesvesna zelja. Mehanizmi odbrane simbolicki ispunjavaju zabranjene ili nemoguce zelje. Svaka osoba ima izrazeniju sklonost kao odredjenom tipu mehanizma odbrane. Oni se mogu sresti i kod zdravih ljudi, a ne samo kod ljudi sa poremecajima i mogu se hijerarhijski urediti od onih koji zahtevaju dobro razvijen Ego do onih koji su primitivniji i karakteristicniji za rane razvojne periode. Mehanizmi odbrane koji stoje vise u hijerarhiji u vecoj meri uvazavaju realnost od onih mehanizama koji stoje nize u toj hijerarhiji. POTISKIVANJE (represija), najosnovniji od svih mehanizama proces je koji sprecava svesno opazanje i pamcenje nekih neprihvatljivih predstava i uzbudjenja. Nice je nagovestio postojanje ovog mehanizma odbrane svojom poznatom recenicom: Pamcenje mi govori da sam to ja ucinio, ponos mi kaze da to nisam ucinio; najzad popusta pamcenje. Kao najbolji primer za delovanje potiskivanja, psihoanaliticari uzimaju slucaj kada se zaboravi neko ime ili neka namera. Analizom se otkriva da su ime ili

74

namera zaboravljeni jer su u vezi sa nekim nedozvoljenim nagonskim prohtevom. Represija je odgovorna za infantilnu amneziju tj. nesposobnost starije dece i odraslih da obnove uspomene iz perioda prvog detinjstva. Po Frojdovom misljenju, ta proredjenost ranih uspomena nastaje kao posledica potiskivanja konfliktnih situacija vezanih za decja erotska oseanja (Edipov kompleks). Represiju, koja je automatska i nevoljna, treba razlikovati od svesne i voljne inhibicije nekog psihickog sadraja. U ovom drugom slucaju govori se o SUPRESIJI. REAKTIVNA FORMACIJA (ponekad se naziva i nadkompenzacijom) mehanizam je zamene ponasanja kojim upravlja neka nesvesna teznja sasvim suprotnim ponasanjem. Slucaj majke koja gaji nesvesnu mrznju prema svom detetu. Usled delovanja ove vrste odbrane ona manifestuje preteranu pazljivost i zabrinutost do tog nivoa da frustrira dete. Reaktivne formacije mogu da promene licnost jednom zauvek. PROJEKCIJA je mehanizam pomocu koga se sopstvena svojstva i impulsi koji izazivaju anksioznost pripisuju drugima. Musko ima jaku nesvesnu zelju za vanbracnim vezama, koju ne moze cak ni pred sobom da prizna dozivljava da je zena ta koja stalno trazi prilike za bracno neverstvo. POMERANJE je mehanizam pomocu koga se stavovi i osecanja prema nekom objektu ili aktivnosti usmeravaju na prihvatljive supstitute. Kada mlada devojka gaji nesvesnu seksualnu sklonost ka svom bratu ili ocu, ona moze da pomeri ova neprihvatljiva osecanja prema kolegi sa posla i da se zaljubi u njega. Taj kolega obicno ima neka svojstva slicna objektu zabranjene i nemogue zelje (npr. isto se smeje i dr. ). Pomeranje je dosta cesto i kod agresivnih impulsa. Na ovaj mehanizam se pozivaju psiholozi koji su proucavali autoritarnu licnost. Pretpostavlja se da su autoritarne licnosti zrtve strogog vaspitnog obrasca preterano strog otac kod svoje dece izaziva neprijateljska oseanja koja deca moraju da potisnu. Umesto da prema ocu izraze stvarno postojece osecanje mrznje, ona svesno idealizuju svog strogog roditelja. To idealizovanje se u odraslom dobu prenosi na osobe koje imaju vlast. Posto gnev izazvan strogim roditeljskim postupanjem postoji u nesvesnom, ovakve licnosti potisnutu agresivnost pomeraju i ispoljavaju prema pojedincima i grupama koje imaju nizi socijalni status i manju drutvenu moc. RACIONALIZACIJA je mehanizam koji dovodi do laznih uverenja o stvarnim razlozima sopstvenom ponasanja. Uloga tih laznih uverenja sastoji se u ocuvanju samopostovanja. Kada student padne na ispitu, neuspeh moze da 75

razionalizuje tako sto ce optuziti nastavnika ili time sto ce omalovazavati znacaj ocenjivanja. Osobe koje su bile pusaci, pa za neko vreme prestanu da puse i potom se ponovo vrate svojoj navici najcesce pokusavaju da objasne zasto su propusile delovanjem raznih stresnih situacija. Treci primer nam nudi neki nastavnik sa jakim sadistickim sklonostima. On na razne nacine zlostavlja decu, a moze to da racionalizuje preko uverenja da grubo postupanje pomaze ucenicima da ozbiljnije shvate svoje skolske obaveze. PORICANJE (denegacija) mehanizam je odbrane koji sadrzi potpuno brisanje realnosti. Na primer, napustena udavaca moze godinama da ne dozvoli da se ukloni i raspremi svadbena trpeza. Ovaj mehanizam se javlja i u veoma stresnim situacijama kakva je smrt bliske osobe. Osoba koja porice tu smrt moze da se ponasa kao da doticna osoba nije umrla: kupuje joj poklone za rodjendan, pere kosulje i dr. I na sopstvenu tesku bolest covek moze reagovati poricanjem. Ovaj poslednji slucaj je cest kod inace mentalno zdravih osoba. Takvo je, recimo, dnevno sanjarenje. Medjutim, mehanizam poricanja slabi sa razvojem Ega. IZOLACIJA je mehanizam koji dozvoljava da impuls probije u svest, ali tako da on nije pracen osecanjima koja ga normalno prate. Jednu vrstu izolacije predstavljaju pokusaji da se resi konflikt ambivalencije tj. sukoba izmedju ljubavi i mrznje prema istoj osobi. Protivrecna osecanja se mehanizmom izolacije vezuju za dve razlicite osobe. Jedna se samo voli a druga se samo mrzi. Deca cesto na taj nacin razresavaju konfliktna osecanja prema svojim roditeljima. SUBLIMACIJU ce neki autori svrstati u mehanizme odbrane, mada ona poseduje neka svojstva koja je razlikuju od drugih mehanizama odbrane. Ona ukljucuje: A) pomeranje energije sa aktivnosti i objekata primarnog (bioloskog) znacaja na one koji su drustveno visoko vrednovani. Ona je deseksulizovana i deagresivizirana. B) oslobadjanja aktivnosti od nagonskih pritisaka. Sublimacije se mogu javiti samo onda kada izrazavanja nagona nije potisnuto. Cesti primeri su: primitivna zadovoljstva koje dete oseca pri prljanju sublimira se u kasnijem zivotu u sklonost ka slikanju, vajanju ili kuvanju; infantilne egzibicionisticke potrebe mogu da se subliniraju u izboru zanimanja koje ukljucuju neku vrstu izlaganja. Pojedinci sa takvim potrebama postaju nastavnici, glumci i sl.

76

Sublimacija transormise ciljeve i objekte decjih seksualnih potreba u kulturne tvorevine. Medjutim, ponekad se cini da je i sam Frojd zbunjen pojmom sublimacije. Jednom sublimaciju shvata kao nametnutu pritiskom borbe za opstanak i kao zrtvovanje koje samo donosi nezadovoljstvo, a ponekad govori o sublimaciji kao o necemu sto postoji u samoj prirodi funkcije koja se razvija. U Frojdovim radovima dominira stav da je covek na sublimaciju nateran zivotom u civilizaciji i da sublimiranje aktivnosti ujedno predstavljaju tesko odricanje od stvarne i najdublje ljudske prirode. 61 Eriksonova teorija razvojnih perioda Nakon Frojdove smrti pocela su da se razvijaju shvatanja koja su tezila da povecaju ulogu Ega u ukupnoj licnosti. Ta nova teorija o Egu je ego-psihologija. Posebno mesto medju ego-psiholozima pripada Eriku Eriksonu. Za njega, Ego nije beznacajni, slabi sistem licnosti ukljesten izmedju 2 mocnija sistema. Ego nalazi stvaralacka resenja za probleme koji se postavjaju pred pojedince u svakom stupnju zivota i poseduje elsticnost i otpornost koje ga cine gospodarom a ne robom Ida u Super Ega. U odnosu na Frojda, Erikson razlikuje vise perioda razvoja. U svakom periodu (od 8) postoje specificni problemi mogucnosti da se rese na 1 od 2 suprotstavljena nacina. Jedan nacin je ADAPTIVAN ili funkcionalan a drugi, NEADAPTIVAN. Mada postoji izvesno slaganje Eriksonovih i Frojdovih perioda razvojam posebno u prve 3 faze, treba istaci da su u Eriksonovoj teoriji oni psiho-socijalne, a ne psiho-seksualne prirode. I Bazicno poverenje spram nepoverenja. Do prve godine ako su uslovi nege povoljni, dete razvija osecanje da moze da utice na ono sto mu se desava i to ispoljava mirnim snom, lagodnoscu pri hranjenju i opustenosti pri telesnom praznjenju. Majke cije je ponasanje u tom periodu dosledno, stvaraju takve povoljne uslove. Ako ona ne pruza spokojstvo i toplinu dolazi do razvoja bazicnog nepoverenja izrazenog u akutnim depresijama koje vode paranoidnim poremecajima u odraslom periodu. II Period autonomije spram stida i izdvojenosti. Od prve do trece godine, razvija se osecanje autonomije ili stida - Frojdov analni period. Dete sada pocinje da dozivljava sebe kao autonomno bice u odnosu na roditelje od kojih je u prethodnom periodu u potpunosti zavisilo. Proces sazrevanja dovodi do toga da dete postaje sposobno za hodanje, trcanje i druge samostalne akcije.

77

Ono ima jaku potrebu da sve uradi samo i da slobodno istrazuje svet oko sebe. Ako je iz prethodnog perioda izaslo sa nepotpunim povrenjem ono moze stalno da okleva, da se plasi i da je nesigurno u sebe. Ukoliko je sada sprecavano ili kaznjavano u pokusajima istrazivanja, ako se uci na cistocu uz preteranu strogost, ono nece razviti sopstvenu kompetentnost. Takva deca u odraslom dobu pokazuju znake opsesivno-kompulzivne neuroze i paranoidnih zamisli o progoniocima. III Period inicijative spram krivice. Od trece do seste godine. Frojdov falusni period. Dete u ovoj fazi pokazuje posebnu teznju da utvrdi svoj polni identitet. Bore se za paznju i ljubav roditelja suprotnog pola, a roditelje istog pola dozivljavaju kao rivala (Frojdov Edipov kompleks). Ako roditelji u ovom periodu reaguju nerazumevanjem ljutnjom i kaznjavanjem, dete ce razviti osecanje krivice. Ovaj period se oznacava i kao doba igre. Ako se detetova zelja posktuje, ono ce kasnije imati razvijeno osecanje inicijative. Trajno osecanje krivice steceno u ovom periodu, u zrelim godinama moze da dovede do generalizovane pasivnosti, seksualne impotencije ili frigidnosti. IV Istrajnost spram osecanja inferiornosti. Od sedme do dvanaeste godine Frojdova faza latencije. Sada se od deteta ocekuje da kroz formalno obrazovanje stekne elementarne vestine neophodne za zivot u kulturi iz koje potice. Ovde je neophodno da kroz ralicite oblike rada dete razvija istrajnost i marljivost. To se postize pohadjanjem skole, izradom domacih zadataka, bavljenjem sportom. Neobicno je vazno da dete negde primeni svoju energiju i inteligenciju i zato u skoli treba da se manje insistira na mehanickom ucenju, pasivnom slusanju i razvoju rigidnih nauka. V Period identiteta spram konfuzije uloga. Od 12.-18. godine. Prelaz iz detinjstva u status zrele osobe. Period zapocinje fizioloskim i hormonskim promenama koje donosi pubertet, radikalni razlaz sa detinjstvom. Emotivni zivot adolescenta obelezen je neravnotezom. On sada naglo menja raspolozenja i prikriva sva osecanja koja bi mogla da ga prikazu kao nezrelu i manje vrednu osobu. Sredina mu mnogo ne pomaze jer se i ona koleba oko statusa adolescenta. Odrasli u njemu vide istovremeno i nezrelu osobu, nesposobnu za samostalno odlucivanje o sebi, i odgovornu osobu od koje se ocekuje da donosi zrele, promisljene odluke. Ko sam ja? Koliko vredim? pitanja su koja okupiraju adolescenta. Mladi su tada posebno zaokupljeni time kako ih druge vide, deluju pomalo zbunjeno i ponasaju se u osnovi nepredvidljivo. 78

VI Intimnost spram izdvojenosti. Rane dvadesete. Mladi sada traze intimnost sa drugim osobama i nastoje da se trajnije vezu za njih. Javlja se potreba za pravom uzajamnoscu sa seksualnim partnerom. Izdvojenost nastaje onda kada ne postoji spremnost za ostvarivanje ravnopravne intimnosti. Intimnost se ne svodi samo na vezu izmedju seksualnih partnera. Ona se izrazava u empatiji i otvorenosti i razlicitim pro-socijalnim osecanjima. VII Period stvaranja spram stagnacije. Kraj 20-tih do polovine 60-tih. U ovom periodu osoba se ili razvija u pravcu zajednistva i okrece ka stvaranju (potomstva, ideja) ili psiholoski siromasi i stagnira. Ako u osobi pobede stvaralacki kapaciteti nad osecanjem stagnacije, ona pobedjuje apatiju i suvise veliku zaokupljenost sobom. Ona tada u sebi otkriva potrebu da prenese svoje znanje, uceci decu, svoje kolege i sl. Prenosenje znanja usadjuje u nju osecanje vaznosti. VIII Integritet spram ocaja. Posle 60-te. Ako su sve faze uspesno prevazidjene osoba poseduje mudrost, prihvata sebe kakva jeste i spremna je da se suoci sa smrcu. Nakon svodjenja "zivotnog bilansa" moze se javiti osecanje da je zivot besmislen, pa se moze javiti zelja za smrcu i samoubistvom. Erikson nije predvideo postojanje kulturnih varijacija u problemima u ljudskom razvoju. Npr. adolescencija se kao period buntovnistva javlja u industrijski razvijenim drustvima a i u tom slucaju u jednom ogranicenom obliku. Novija istrazivanja ukazuju na mogucnost da se u periodima izdvoji vise posebnih faza. Nije sasvim sigurno da je raspored perioda bas ovakav. Moguce je da period u kom se trazi intimnost prethodi sticanju identiteta.

IX INTELEKTUALNI RAZVOJ
62 Osnovne pretpostavke Pijazeove teorije Zenevska skola, razvojni strukturalizam. Sakupljao podatke o pogresnim odgovorima dece na testovima, o decjem misljenju (klinicka metoda). Bavi se strukturama - organizovanim sistemima formalno opisivim koji leze u osnovi intelektualnog, adaptivnog ponasanja koga osoba ne mora biti svesna.

79

Deca poseduju strukturu serijacije - organizovani sistem znanja i ubedjenja koji se mogu logicki formalizovati, tranzitivnost (a>b, b>c => a>c), asimetricne i povezane relacije [3 stapica]. Pristup zadatku pokazuje opsti princip ustrojstva misli, a ne mentalnu strukturu koja je neopaziva i hipoteticki je konstrukt, a osoba ne mora imati svesno znanje o strukturi. Intelektualni razvoj - podizanje zgrade - nizi nivoi donose stabilnost visih nivoa. 4 faze: senzomotorna, preoperaciona, konkretnih operacija i formalnih operacija. Svaki period je kvalitativno razlicit, redosled faza je nepromenljiv, ponasanja su povezana, stara i nova znanja, saznajne strukture se hijerarhijski vezuju. Razvoj je poput spirale koja se siri a vreme prelazenja sa nivoa na nivo je individualan. F-je inteligencije na svakom nivou: Asimilacija (osmisljavanje), Akomodacija (menjanje sredstava za saznavanje sveta), adaptacija (ravnoteza prva dva). Samosaznavanje je subjektom pokrenuta transformacija - interaktivni odnos subjekta koji saznaje i objekta saznavanja. 63 Senzomotorni i preoperacioni period Senzomotorni: -0-2 godine, motorna i perceptivna aktivnost (hvatanje, vucenje), ogranicene refleksne radnje. Motorno prepoznavanje (prst nije = cucla), relfeks generalizovan (sve ce da sisa - sisanjem se i spoznaju svojstva spoljasnjeg sveta) Sa 5,5 meseci dete postaje sposobno da uhvati objekat, ali nema supstancijalnosti (postojanosti) objekta ili osoba (postoji samo ono culima dozivljeno) - tek izmedju 4-8 meseca, a potpuno- 2god Period radikalnog saznajnog egocentrizma, ne emotivnog tipa (ono sto se ne vidi - ne postoji). Od 8. meseca - pravi akti inteligencije, cilj pre akcije (kocka na podu, na stolu ali ne kocka kao pojam, percepcija je iscepkana) Preoperativni: 80

Do 7.godine, period kvalitativno nove inteligencije, razvoj predstava i misli, semioticke i simbolicke f-je (misli i o onome sto nije tu) Odlozena imitacija (napada besa npr), simbolicka igra (kocka kao auto, stap kao konj), govor (grejator umesto radijator - po onome sto zna), realizam reci (rec vatra je vruca jer oznacava vrucu vatru - kod mladje dece) Zakljucivanje je najpre transduktivno (iz 1 atributa - pas i ovca su isto jer imaju 4 noge), a zatim se o nezivim stvarima zakljucuje kao o zivim (animizam mesec i sunce se krecu - znaci zivi su) Saznajna egocentricnost - svet gledaju iz jedne - svoje tacke gledista (moja sestra ali ne moze ja sam njen brat), dete ne shvata da drugi ne vide stvari kao on, ograniceno je shvatanje klasa odnosa i ne shvata se inkluzija klasa (vise crvenih perli od zutih,a zutih ima vise nego perli). Pojam funkcije - njime se ovladava (kanap na koturu se pomera - ista je duzina kanapa) Nema identiteta kvantiteta ili konzervacije. Ima identiteta kvaliteta (to je isto) 64 Period konkretnih operacija Dete od 7. godina misli konkretno, na logicki koherentan nacin i bez prisustva nekog objekta. Mentalna reverzibilnost - dete obuhvata 2 stanja simultano, sto se najjasnije manifestuje u primeru konzervacije kvaliteta (glinena loptica - ista kolicina i kad se napravi loptica od nje) Obrazlozenja: prosta reverzibilnost (iz uze u siru casu i nazad), reverzibilnost pomocu kompenzacije (voda viseg nivoa ALI casa je uza) identicnost (to je ista voda). Redosled konzervacija: Supstance (kolicine), Tezine, Zapremine (u starosti se gube obrnuto) Deca mogu da primete kvalitete tanja,duza dok u preop periodu su mogla samo tanko, dugacko. Ostvaruju se inkluzija klasa i serijacija. 65 Period formalnih operacija Teza uocljivost razlika od predhodnih perioda 81

Od 11-14,15 godine - stabilizacija. Bave se i mogucim, potencijalnim a ne samo realnim. Hipoteticko - deduktivni nacin isljenja Sukcesivno misljenje - ispitivanje, gradjenje, opovrgavanje, potvrda, hipoteza. Izoluju se varijable u problemu, o iskazima se misli nevezano za sadrzaj. Menja se odnos stvarnog i moguceg, idealizam koji upucuje na apstraktno, kriza identiteta kod adolescenata, jos egocentrizam postoji i apsolutizovanje licnog stanovista (bunt, netolerancija), imaginarna publika (utisak da je u centru paznje, da ga svi promeravaju), licni mit (verovanje u jedinstvenost sebe, nista mu se lose ne moze desiti). Dejvid Elkajnd - imaginarna publika i licni mit slabe stabilizacijom formalnih operacija. Imaginarna publika - cesca je kod zenskih osoba (socijalni faktori) Pijaze - faza formalnih operacija nije nuzna i zavisi od kulturno - obrazovnih uslova za razvoj. 66 Ocena Pijazeove teorije intelektualnog razvoja Pijazeova teorija je dominirala psihologijom u periodu izmedju 60-tih i 70-tih godina. Medjutim, studije istrazivaca koji ne pripadaju zenevskoj skoli ukazivale su na to da u razlicitim zadacima deca ne pokazuju dovoljnu konzistentnost da bi se zakljucilo kojem periodu pripadaju. Ta istrazivanja su pokazala da se neka nova sposobnost prvo javlja u okolnostima koje su detetu poznate a tek posle u apstraktnim zadacima kakve je postavljao Pijaze. Takvo dete prvo ovladava konceptom supstancijalnosti ljudi a tek kasnije objekata. Istrazivanja su pokazala da dete nije onoliko egocentricno, cak ni u najranijim fazama razvoja. Studije sa decom koja su stara samo mesec dana pokazuju da se dete jako iznenadi ako se skriveni objekat ne pojavi iza zaklona. Neka druga istrazivanja decjeg egocentrizma koristila su kao subjekte stariju decu. Pijaze je koristio zadatak u kome dete treba da prikaze kako neki reljef planine izgleda osobi koja je nasuprot. Ono po njemu nije u stanju da se postavi u poziciju drugog. Medjutim, pretpostavilo se da je ovaj zadatak suvise apstraktan za dete pa su postavljali zadatke koje dete dobro razume. Deca, 3,5 godine, lutke - lopovi - policajci.

82

Kritike su uputili i ruski psiholog Lav Vigotski, kao i americki Dzerom Bruner. On odbacuje pretpostavku o periodima razvoja kao nepotrebnu. Smatra da razvoj logickog misljenja daleko vise zavisi od jezika tj. da se razvoj moze ubrzati ako se dete uvezbava u koriscenju jezickog simbolickog sistema. Ipak, Pijazeova teorija je i danas jedna od najznacajnijih koncepcija. Na njoj su zasnovani pokusaji da se razume razvoj umetnickog ukusa i kompetencije Hauard Gardner: - Od dve do sedam godina dete razume jednostavne price, dramske prikaze i programsku muziku. Nije u stanju da razume i razlikuje umetnicke stilove. - Od sedam do devet godina kulminira detetova potreba za realistickim prikazima. Slika se ocenjuje kao dobra samo ako uspeva u fotografskoj reprezentaciji. - Od devet do trinaest godina se javlja estetska osetljivost, predvidja se sudbina junaka iz price, prica se razume. - Od trinaest do devetnaest godina se javlja kriza. Vecina adolescenata se sklanja od umetnosti, ne bavi se njome, niti uziva u umetnickim produktima drugih. Kada sude o delima, usvajaju kriticki relativizam. Kada je obrazovni proces u pitanju - Pijazeova teorija - najpozeljniji nacin organizovanja nastave je aktivno ucenje; razumeti nesto znaci otkriti ili ponovo otkriti. Uslovi uspesne nastave su: primena aktivnih metoda uz stalno istrazivanje deteta ili adolescenata. Istine koje treba usvojiti moraju biti ponovo otkrivene od strane ucenika. Oni uce i na osnovu svojih unutrasnjih mentalnih akcija, a ne na osnovu pasivnog posmatranja. Ucitelji i nastavnici treba da ohrabruju decu da postavljaju pitanja, da razvijaju sposobnost slusanja tudjeg misljenja i da u greskama traze puteve za ucvrscivanje ispravnog misljenja. 67 Teorija Lava Vigotskog Socijalni konstruktivizam Socijalni kontekst ucestvuje u razvoju psihe (nije isto s decom u vrticima i onoj u drugim uslovima). Inteligencija se zacinje u drustvenim odnosima a ne u umu deteta. Kao Vunt, razlikuje nize (prirodne) i vise mentalne f-je (elementarno pamcenje, paznja i misljenje, logicko pamcenje, elementarni elementi).

83

Opsti zakon nastanka visih mentalnih f-ja-> svaka f-ja se javlja 2 puta, na dva plana - socijalnom i inter-individualnom, a tek kasnije na unutrasnjem psihickom planu; prvo izmedju osoba kao sredstvo interakcije pa internalizacijom postaje intrapsihicka kategorija. Dete govorom saopstava svoje ciljeve (gde mi je ova bojica), a svest o prisustvu drugih podstice govornu aktivnost, a Pijazeov egocentricni govor je ustvari prelaz ka unutrasnjem govoru (kada dete prica kao monolog) koji razvija proces misljenja. Zona narednog razvoja intrapsihicko pociva na interpersonalnom, to je razlika izmedju odredjenog ostvarenog i potencijalnog razvojnog nivoa, vazno za predvidjanje razvoja pojedinca, nastava treba da ide malo ispred ostvarenog nivoa, sledi osecaj efikasnosti kod ucenika i unutrasnja motivacija. Zastupnik kooperativnog ucenja - bolje ucenje djaka viseg i nizeg stupnja je u heterogenim grupama, pojedinac je deo grupe (kod Pijazea je usamljeno posmatran pojedinac). Gordon Olport - covek citavog zivota pokusava da izmiri plemensko u sebi (kao lik u ogledalu) i ono licno (plamen individualnosti). Uloge drugih osoba, kulture, sopstvene aktivnosti u razvoju - osnovni problemi psiholoske teorije.

X RAZVOJ MORALA
68 Pijazeova teorija moralnog misljenja Moralno sudjenje kod dece, moralnost i formiranje savesti. Osnovni aspekti moralnosti vezani su za sposobnost da se razumeju i usvoje razliciti sistemi i pravila (poprecni presek, transferzalne studije). On analizira igru klikerima i odnos dece prema pravilima - prihvatanje, svest o njima 4 stupnja : bez pravila, uvazavanje zbog imitacije starije dece (3-5godina), stupanj pocetne saradnje - prate se pravila i tezi se pobedi; pravila do detalja (11g) U svesti o pravilima 3 stupnja postoje: 1) nema svesti da pravila obavezuju pa kao po pravilima se igra 2) pravila su sveta i nepromenljiva, doneta od strane autoriteta

84

3) pravila se usvajaju uz saglasnost ucesnika i uz saglasnost se mogu i menjati. 2 stava: heteronomna moralnost - od tudje volje i zakona data, od autoriteta (do 10 godine) Autonomna moralnost - iz sopstvene volje, pravila se postuju zbog njihove vrednosti. U totalitarnim rezimima vlada heteronomna moralnost. Odlike heteronomnog stava: pravila se postuju zbog moci autoriteta i straha od kazne, pravda je imanentna, vrsi je sama priroda, pravedna je kazna ispastanja, moralna ispravnost je drzati se slepo pravila bez preispitivanja istih; nema razlike izmedju moralnih pravila i konvencija, odgovornost je bazirana po objektivnim posledicama (gore je 5 soljica slucajno nego 1 namerno), deljena je i kolektivna, nelicna, svi prisutni su odgovorni, bez uzimanja u obzir intencionalnosti (lav veci od kuce je veca laz od - 5 u skoli), moralni sudovi podlezu izmeni zbog uzora. Autonomnost oko 10te godine, dobro se veze za pravednost, gleda se i namera, misli se i pomoci zrtvi a ne samo o kazni. Heteronomni stav - uzrokovan je neravnopravnoscu roditelja i deteta i saznajnom egocentricnoscu deteta. Autonomni stav - logicka posledica detetovog ucesca u jednakim odnosima. Vrsnjaci i interakcija su presudni za razvoj dece. 69 Kolbergova teorija K teorija moralnog misljenja: Lorens Kolberg - nije kao Pijaze ispitivao pojedinca iz jedne, vec iz vise kultura i iste subjekte na raznim nivoima [longitudalni metod (uzduznog preseka) - 1 subjekt, razni uzrasti,kulture] 3 nivoa moralnog rasudjivanja sa po 2 podstadijuma: 1) pretkonvencionalni nivo: preoperacioni nivo intelektualnog razvoja, pravila i ocekivanja su van same osobe, po spoljasnjem kriterijumu orijentacija prema kazni (1.stadijum) usluga-za-uslugu misao o potrebama nekog drugog (2.stadijum), instrumentalno - relativisticki stadijum (muz sme da ukrade lek za zenu ali ne za prijatelja i da plati posle)

85

2) konvencionalni nivo-period konkretnih operacija- Ja=ocekivanja i pravila drugih, ispunjavati obaveze i odgovornost. orijentacija dobre osobe - ispravno ponasanje je ono iz koje sledi dobro drugima, uzima se u obzir misljenje manje grupe ljudi. orijentacija prema redu i zakonu - okretanje sirim socijalnim grupama=>ukrasti je uvek lose. 3) postkonvencionalni nivo - formalne operacije, Ja se diferencira od pravila i ocekivanja drugih i vrednost se odredjuje po licno izabranim nacelima, socijalne konvencije su arbitrarne. orijentacija na drustveni ugovor i individualna prava - svest da su pravila cesto relativna, mogu se menjati, ali su konvencije i stoga ih treba postovati (da li dozvoliti apotekaru da ne da formulu leka?) univerzalna eticka nacela - uvazavaju se apstraktni i univerzalni principi moralnosti, prednost data najopstijim, a ovaj nivo malo ljudi dosegne (prednost spasavanju zivota)

70 Kritika saznajnorazvojnog shvatanja moralnosti Ne govore nista o tome kako se rasudjivanje prevodi u ponasanje. Milgram - eksperimenti poslusnosti (sa citanjem zadataka i rastucim elektrosokovima na svaki sledeci pogresan odgovor - 65% subjekata islo je do kraja u davanju sokova - do potencijalno smrtonosnih cak iako su culi krike u susednoj prostoriji). Poslusnost - spremnost na postupanje po nalogu drugog, socio-psiholoska, dobrovoljna i nenametnuta pojava. Frojd - poslusnost je izraz infantilne zavisnosti sledbenika od vodje. From - neoanaliticko tumacenje - moderno drustvo vrsi pritisak na pojedinca, tera ga u bekstvo u totalitarnu poslusnost (time nema neizvesnosti niti nesigurnosti zbog slobode i odgovornosti licnog odlucivanja) Uoceno je da poznanstvo sa zrtvom smanjuje poslusnost, na nju utice i stav grupe, a u slucaju neuskladjenosti 2 autoriteta dolazi do odbijanja poslusnosti (2 roditelja). Stepen poslusnosti zavisi i od okolnosti i od nivoa moralne razvijenosti. 86

Ne daju ni objasnjenje za regresije u moralnom sudu i ponasanju (vracanje na nize stupnjeve). Diskriminisuce su prema zenama (zene poseduju Etiku brige i odgovornosti a muskarci Etiku pravde, ali u oba slucaja je druga osoba cilj za sebe) Pijaze to nije ustanovio ali postoji i kod dece na preoperacionom nivou razlikovanje konvencija i moralnih zahteva(kradja, sebicluk, laz su losi; ali jedenje prstima, obraanje sa Ti nisu...) Sheler i Mekdugal - empatija - osnov pozitivnih socijalnih odnosa. Hofman - empatija ima i kognitivnu i motivacionu komponentu koja dovodi do altruizma (ljubavi prema drugima), stvara se u porodici, ukazivanjem roditelja detetu na posledice njegovog delovanja po druge. Vaznost porodicnog vaspitanja se svakako istice.

71 Vaspitni stilovi i moralni razvoj 40tih godina - anarhija u vaspitanju, ideal postaje nemesanje u detetov razvoj i pasivnost roditelja. Globalna permisivnost - potekla delom iz sumnjicavosti klasicne psihoanalize u akcije psihoterapeuta koji je pasivan, ne kritikuje pacijenta - sto je u terapiji pozeljno ali ne u vaspitanju. (lose ponasanje deteta se ovde shvata kao izraz njegove neshvacenosti i frustracija) To je pad SuperEga (samosavladjivanja) a uspon Ida (samougadjanja) u drustvu. U permisivnom vaspitanju naprotiv jaca veza SuperEga sa Tanatosom i on se pstavlja sadisticki prema Egu i zato takve osobe imaju oscilacije u samopostovanju i dr teskoce. Deca tu permisivnost cak zapravo osete kao odsustvo ljubavi i to ne umanjuje strah kod njih. Vaspitni stilovi: 87

Autoritarni (slab razvoj dece, ocekuje se bezuslovna poslusnost i ceste su kazne) Permisivni (takodje slabiji razvoj dece, nema pravila, kazne, zahteva od dece..) Autoritativni (roditelj nekad i odbija zahteve deteta ali daju licni primer, razloge i kazne ali i nagrade objasnjavaju, pokazuju stvarno interesovanje za dete, imaju realisticna ocekivanja)

XI JEZIKI RAZVOJ
72 Rane faze jezickog razvoja, socijalno lisavanje i razvoj govora Prve reci se javljaju izmedju 8-15 meseca, obicno sa b,p,d,m i di pred gledaj npr i mnostvo slicnih nekonvencionalnih reci se koristi. Deca pokazuju osetljivost na ljudski glas, vokalnu muziku, pojava sinhronizacije na govor u sredini, cak i snimljen (uocljivo u motornim aktivnostima) I3 dana staro dete razlikuje glas svoje majke, a od 1. meseca p i b=> razvoj govora se oslanja na urodjene mehanizme akusticke osetljivosti. Od 6.nedelje - gukanje, oko 6.meseca - slogovi, konsonant + vokal (ma-ma-ma, ba-ba-ba...) Zatim dete redja sekvence sa intonacijom slicnom govoru u recenici (vokalizacija je urodjena i pokrenuta sazrevanjem - i kod gluve dece krene u istom periodu) Kod normalne dece se vokalizacija potkrepljuje govorom, odrzava paznjom sredine. Dete najpre savlada opste vestine artikulacije (po Vigotskom - preinteligentni period). Recnik se prvo sastoji od imenica i reci za akciju (mama, gleda) do 18 meseca 1, a kod odraslih imenice cine 1/3 recnika, a broj glagola raste do kraja 2. godine, a onda prilozi, pridevi, zamenice... Holofraze - uz gestikulaciju i intonaciju - reci koje imaju znacenje citavog iskaza (Tata moze da znaci tata je otisao,tata vidi...) Spor rast povecanja recnika do 2 godine, onda ubrzanje.

88

Telegrafski govor - oko 18.meseca - nema predloga, zamenica - recenice od 2 reci (Mama mleko) Oko 4-5 godine deca usvajaju recenicne strukture. Ogroman je uticaj sredine, razvoj govora je i u vezi sa emocionalnim razvojem. Razlikuju se aktivni, pasivni i aktivni pisani recnik. 73 Pasivni recnik Definicija: Fond reci koje osoba razume bez obzira na to da li ih upotrebljava u svom usmenom ili pismenom opstenju. Razlika izmedju reci koje pojedinac razume i reci koje koristi u izrayavanju moze da iznosi i nekoliko desetina hiljada reci u korist pasivnog recnika. Sa odrastanjem se razlika izmedju aktivnog i pasivnog recnika povecava. Istrazivanja obima pasivnog recnika sprovela je Vera Lukic a ono je imalo sledee ciljeve: 1. da ustanovi veliinu decjeg pasivnog recnika na pojedinim uzrastima 2. da ukaze na razvojne tendencije 3. da pokaze individualne razlike 4. da ukaze na uticaj sredinskih faktora tj. da ispita razlike u obimu pasivnog recnika izmedju ucenika iz gradske i seoske sredine. 4 000 ucenika, 22 skole, test recnika: 300 reci slucajni uzorak iz recnika od 40.000 reci. Odgovor koji je pokazivao da dete razume pojedinacnu rec (recnik prepoznavanja), uzimanje kao indikator poznavanja 133 drugih reci. Zakljucci su sledeci: 1. decji pasivni recnik pokazuje stalno rastuci trend jer se velicina recnika povecava iz godine u godinu za oko 3000-5000 reci godisnje (I razred od 56.000, II razred 8.000 reci, VIII razred ucetvorostruuje, znaci 32.000 reci.) 2. tempo povecanja recnika najveci je kod dece mladjeg skolskog uzrasta. Najvece bogacenje recnika je utvrdjeno kod ucenika III razreda osnovne skole i tu je veliki uticaj skole. 3. velike individualne razlike. IV razred sa bogatim recnikom blizi su ucenicima sa bogatim recnikom koji pohadjaju VI, VII ili VIII razred. 4. recnik ucenika iz gradskih skola je znatno veci od vrsnjaka iz seoskih skola. Socijalna i kulturna sredina uticu na obim pasivnog recnika dece.

89

5. velika razlika izmedju aktivnog pasivnog recnika. Pasivni je veci od 3-4 puta, nekoliko desetina hiljada reci. 6. sticanje znanja u skoli je bitan faktor koji utice na razvoj i bogacenje recnika. 74 Pisani recnik Istrazivanja na uzorku ucenika iz 1% osnovnih skola u Srbiji. Analiza pismenih zadataka od 2. do 8. razreda. Reci u zadacima razvrstane u 2 kategorije: I TEKUCE RECI - sve reci, bez obzira na ucestalost javljanja. II RAZLICITE RECI - reci koje se samo jednom javljaju u zadatku. Zakljucci: 1. Na skolskom uzrastu naglo raste broj upotrebljavanih tekucih reci. Izmedju 2. i 8. razreda broj reci u sastavima se povecava preko 4 puta. 2. Proporcija tekucih reci povoljna je kod ucenika 2. i 3. razreda. U 4. naglo opada, a kasnije blago raste. 3. Ucenici 2. razreda koriste recenicu od prosecno 6,35 reci, u 4. je duza za oko 3 reci, a u 8. broje 13 reci. 4. Devojcice su naprednije od decaka. Sastavi su duzi i bilo je vise razlicitih reci. One prednjace i do 2 godine u odnosu na decake. U pogledu prosecne duzine recenice, decaci su bili nesto bolji; pisali su duzim recenicama. Pisani govor je siromasniji od aktivnog vokalnog govora jer zahteva apstrakciju tj. predstave o recima bez zvuka. Ta simbolizacija drugog reda je detetu teska onoliko koliko je algebra tea od aritmetike. Apstraktnosti pisanog govora doprinosi cinjenica da je to govor bez sagovornika, pisac nije u dodiru sa buduim citaocem. 75 Teorije jezickog razvica 1. Jedan tip teorija smatra da se govor uci na osnovu procesa selektivnog potkrepljenja i imitacije. 2. Druga grupa teorija smatra da je govor bioloski determinisana sposobnost kojom raspolazu iskljucivo ljudi i da se sticanje govora razvija na osnovu procesa

90

koji se razlikuje od ucenja potkrepljenjem (operantnog ucenja) i ucenja imitacijom. 1. U knjizi VERBALNO PONASANJE Skiner istice da odrasli uticu na decji razvoj kroz selektivno potkrepljenje. I samo imitiranje reci i recenica koje se cuju u sredini po Skinerovom shvatanju izaziva jedan oblik unutrasnjeg potkrepljenja, samopotkrepljenje. Skinerovi kriticari su isticali: - Govornik moze da razume i proizvede veliki broj recenica koje nikada prethodno nije cuo i izgovorio. - Drugo obelezje decjeg govora koje ova teorija tesko moze da objasni tice se detetove spontane upotrebe gramatickih pravila koja dete nije moglo da cuje u svojoj sredini. To pokazuje da jezicko ponasanje nije do kraja ishod imitacije i spoljasnih potkrepljenja. - Takodje postoje neke univerzalne sekvence u fazama govornog razvoja sto vise odgovara tezi o sazravanju neke posebne jezicke sposobnosti nego koncepciji o ucenju na osnovu delovanja razlicitih faktora u sredini. Pored toga, posmatranja toka verbalne komunikacije izmedju majke i deteta pokazuje da majke i druge osobe najcesce reaguju na sadrzinu nekog iskaza, a vrlo retko ispravljaju gramaticki neispravne iskaze. Postoje podaci o tome da majke koje cesto eksplicitno ispravljaju decje govorne iskaze usporavaju, a ne unapredjuju jezicki razvoj. 2. Glavna alternativa prethodnoj teoriji jeste shvatanje Noama Comskog, Meknila i drugih da postoji urodjeni i samo coveku prirodjen mehanizam za sticanje govora. Ljudi na svet dolaze sa sposobnoscu da formulisu i razumeju sve vrste recenica mada ih prethodno nikada nisu culi. Meknil cak istice da sva deca poseduju urodjeni pojam o recenici. U svim jezickim zajednicama deca moraju da prodju kroz fazu istrazivanja recenicnog smisla upotrebom jedne reci (holofraza) ili koriscenjem dve reci zato sto su to jezicke univerzalije zajednicke za sve jezike i urodjene. Pijaze se usprotivio ovome tvrdeci da svakoj promeni u jezickom razvoju mora da prethodi promena u razumevanju tj. intelektualnom razvoju. Za Pijazea govor ne prozima misljenje i ne olaksava ga, sve do perioda formalnih operacija. Comski i Meknil previdjaju da se govorne sposobnosti deteta razvijaju kroz interakciju deteta sa njegovom socijanom sredinom. Dada to ne bi bio slucaj, deca bi mogla da savladaju govor i na osnovu gledanja televizije.

91

Govor usmeren ka detetu razlikuje se od govora usmerenog ka jezicki kompetentnom pojedincu. On sadrzi povisen ton, koriscenje prostih recenica, prosirivanje decjih izraza, a u njemu preovladjuju gramaticki jednostavne, kratke recenice koje se mnogo puta ponavljaju. Na primer, detetova recenica mama cipela pretvara se u recenicu mama uzima cipele. Deca, sa svoje strane, pokusavaju da imitiraju prosirenja sopstvenih iskaza. Deca ciji se govor cesce prosiruje, brze napreduju u usvajanju glagolskih i imenickih promena. Ali nije svako prosirenje efikasno. Dvoipogodisnja deca su svrstana u tri grupe. Prva grupa nije imala nikakve jezicke vezbe. Druga grupa je tri meseca provodila po sat dnevno sa odraslom osobom koja je prosirivala decje recenice. Treca grupa je isto provodila po jedan sat sa odraslom osobom, ali je ova tumacila a ne prosirivala detetove isakze. Ako bi dete reklo bata smeje , iskaz bi mu bio protumacen kao bata je srecan. Najveci napredak bio je u trecoj grupi. Prosirivanje svih recenica koje dete izgovori nije onoliko efikasno koliko je to povremeno prosirivanje. Roditelji menjaju svoj govor kada govore sa malom decom. Takva prilagodjavanja imaju vise funkcija. Jedna je motivacionog reda (produbljuje se odnos izmedju deteta i roditelja i drugih govornika), durga je socijalna (dete uci kako da komentarise tudje iskaze , uci kad da odgovara idr.) i treca je lingvisticka (pomaze detetu da lako nauci nove reci i sintaksicka pravila). Zakljucak: detetov jezicki razvoj zavisi od nekih urodjenih mehanizama i sopstvene zelje da se izrazi u interakciji sa odraslim osobama. Uz podrsku sredine ceo razvoj ce biti brzi i osvojice vise nivoe i oblike. 76 Teza o kriticnom periodu za usvajanje govora Ovu tezu zastupa Erik Leneber. On tvrdi da se maternji jezik ne moze sa jednakom lakocom savladati u svakom periodu zivota. Po njemu, kriticni period se zavrsava sa pojavom puberteta. Kraj kritickog perioda karakterise uspostavljanje jasne lateralizacije mozga - svaka strana pocinje da kontrolise razlicite oblasti ljudskih aktivnosti. Kod vecine ljudi je leva hemisfera zaduzena za govor. Ako do dvanaeste godine nij edoslo do usvajanja jezika, nema nikakvih izgleda da ce do toga doci kasnije, jer je za levu hemisferu propusten kriticki period za specijelizaciju. U prilog ove teze govori sledece: Kod odraslih, do afazija dolazi, u vecini slucajeva, kada dodje do povrede leve strane mozga. Kod dece je afazija srazmerno cesta i kod povrede leve.

92

Kod dece izmedju druge i cetvrte godine, nakon povrede leve strane mozga, desna strana se kasnije lako ukljuci u govorne funkcije i one se obnavljaju. Ucenje stranog jezika je izuzetno tesko posle puberteta i tesko je usvojiti strani naglasak. Primedbe na tezu: Podaci o afazijama koje je Lenberg uzeo kao primer su bili jako nepouzdani. Prema nekim podacima, izvesna cerebralna specijalizacija postoji jos pre pojave govora, odmah po rodjenju deteta. Postoje slucajevi izolovane dece koja usvajaju maternji jezik i posle puberteta. Takav je slucaj Djini, opisan 1977. godine. Devojcica, koja je od druge godine zivela izolovana u jednoj sobi, do svoje cetrnaeste, je uspela da razvije govor, koji je, doduse, ipak bio slabije artikulisan od njenih vrsnjaka.

77 Zivotinje i simbolicka komunikacija Prvi pokusaj da se simpanze nauce govoru okoncani su potpunim neuspehom. Krajem 60- tih godina preduzimaju se sistematicniji pokusaji obuke simpanzi u ucenju neke vrste jezika. Primer: obuka koju su sproveli Gardnerovi zapoceta je 1966. sa zenkom simpanze. Vasu je na pocetku obuke bila stara oko godinu dana. Isproban je pokusaj sa ucenjem gestovnog govora kojima se sluze gluvonemi severne Amerike. Vasu je pokazivala sposobnost da sastvi recenice. Sa 5 godina, ona koristi oko 1600 razlicitih znakova, neki od kojih su bili njeni sopstveni izumi, a ne prosto ponavljanje onoga sto je naucila od trenera. Na primer, kada ju je maltretirao jedan agresivni rezus majmun, ona je kombinovala znake za prljavi i majmun. Ove studije su ukazale na mogucnost da se kod nekih subhumanih primata moze govoriti o sposobnosti razumevanja znacenja, o sposobnosti da se znacima oznace perceptivno odustne pojave i o simbolickoj produktivnosti. Tj. o sposobnosti da se proizvdeu i razumeju potpuno nove recenice.

93

Osnovno pitanje koje se na osnovu toga moze postaviti jeste: Da li je razlika izmedju zivotinjskih i ljudskih simbolickih sposobnosti samo kvantivativna ili kvalitativna? Po svemu sudeci, moze se izvuci zakljucak o kvalitativnoj razlici. 78 Lingvisticki determinizam Fon Humbolt izneo je tezu da struktura jezika doticnog drustva utice na nacin shvatanja sveta. Sapir i Vorf, pruzivsi dodatne argumente su se slozili sa njim. Podaci iz jednog istrazivanja koje se bavilo uticajem gramatike jezika na ponasanje pruzaju najjaci empirijski argument za Sapir - Vorfovu tezu. Primer: u navaho jeziku obavezno je da kada se opisuje rukovanje nekim predmetnom upotrebe razliciti glagoli u zavisnosti od oblika objekta. Prepostavilo se da ce deca koja govore ovaj jezik nauciti da razlikuju oblike nekog objekta ranije nego deca koja govore engleski. Na primer korisceni su zuti konopac i plavi stap. Onda mu je pokazan treci objekat plavi konopac. Trazeno je da kaze koji od dva objekta iz para najbolje pristaje uz plavi konopac. Deca koja su govorila navaho jezik kao glavni jezik najcesce su izvodila klasifikacije na osnovu oblika, dok su indijanska deca kojima je engleski bio glavni jezik klasifikaciju mnogo cesce vrsila na osnovu boje. Bazil Bernstajn bavi se uticajem klasne pripadnosti na govorne obrasce i mesljenje pojedinaca. Jezik koji govore neobrazovani pojedinci u Engleskoj oznacava se terminom javni jezik, za razliku od formalnog jezika kojim se govori u srednjim i gornjim klasama. avni jezik ima nekoliko svojstava koji vrse siri uticaj na covekovo misljenje. Formalni jezika sadrzi gramaticki slozenije iskaze, recenice su duze, koristi se vise prideva i priloga, govor je nezavisniji od konteksta sto dozvoljava efikasnu komunikaciju sa slusaocem koji ne mora potpuno da poznaje prilike dogadjaja koji se opisuje. Valja istaci da klasne razlike u govornim vestinama imaju sledece implikacije za obrazovni proces: 1. Posto se u skoli koristi formalni govor, deca iz nizih klasa moraju da korenito izmene govorne vestine. 2. Deca koja su naviknuta na formalni govor u porodici u stanju su da pazljivo prate duge govore svojih nastavnika. 3. Komunikacija izmedju dece i roditelja iz visih klasa sadrzi puno podsticanja da se postavljaju pitanja i da se traga za odgovorima na njih.

94

Umesto strogog lingvistickog determinizma, po kome jezik kontrolise uoblicavanje slike sveta, preporucuje se slaba forma determinizma po kojoj ga odredjeni jezik samo donekle olaksava ili otezava. 79 Afazije Afazije su poremecaji u govoru izazvani mozdanim povredama, koje mogu biti uzrokovane rupturom u nekom krvnom sudu mozga, tumorom, mehanickom povredom i dr. Broka je jos oko 1860. godine primetio da povrede nekih delova levog frontalnog reznja dovode do EKSPRESIVNE AFAZIJE. Ona se menifestuje u teskocama u izrazavanju i artikulaciji i otezanom pronalazenju reci. Citanje na glas i pisanje mogu biti otezani, ali razumevanje procitanog je dobro. Cest pratilac ove afazije je oduzetost desne strane tela. Nemac Vernike saopstava da povreda levog reznja dovodi do receptivne afazije kada osoba ne razume reci. Cuje ih, ali ne shvata njihovo znacenje. Postoji i ZARGON AFAZIJA, kada je recnik pacijenta toliko izmenjen, da postaje nerazumljiv za okolinu. Geshvind 1979. godine razvija Vernike-Gesvindovu teoriju prema kojoj Brokaova zona u frontalnom reznju kontrolise misicne reakcije govornih organa. U Vernikeovoj zoni se nalaze auditivni kodovi i znacenja reci. Pri izgovoru reci, auditivni kod prelazi u Brokaovu zonu i nastaje artikulacija. Ostecenje Vernikeove zone ometa razumevanje govora, ali osoba moze da proizvodi reci iako govor gubi smisao. Ipak, elektricnom stimulacijom odredjenih delova mozga se ometaju i receptivni i ekspresivni aspekti. To nam govori da ipak postoji neki zajednicki mehanizam proizvodjenja i razumevanja govora. Kod monolingvalnih ljudi afazija se javlja povredom leve hemisfere. Kod bilingvalnih, povredom desne. Yato se smatra da je desna hemisfera zaduzena za ucenje i usvajanje drugog jezika.

XII MENTALNI POREMEAJI

80 Anksiozni poremecaji Osnovna karakteristika je javljanje anksioznosti. FOBIJE

95

Deset posto odraslog stanovnistva pati od neke vrste fobije, tj. nerealnog straha od nekih objekata, bica i situacija. Postoje strahovi od odr zivotinja ZOOFOBIJE, grmljavine - ASTRAFOBIJA, visine - AKROFOBIJA, zatvorenog prostora AKLAUSTROFOBIJA, mraka - NIKTOFOBIJA i dr. JEDNOSTAVNE FOBIJE su strahovi od specificnih objekata, bica i situacija. One uglavnom ne predstavljaju preveliki problem, ako se ne jave sa opsesivno kompulzivnim oblicima ponasanja. SOCIJALNE FOBIJE - Pojedinac oseca uznemirenost i nesigurnost u prisustvu drugih ljudi. Npr. strah od javnog nastupa. AGORAFOBIJA je strah od velikog prostora i samostalnog izlaska medju ljude. Agorafobicari su obicno bili zrtve napada panike. Skolska fobija - dete tezi da postigne sto bolje rezultate u skoli, ali kada je u njoj, nadvladava ga strah i teznje da se vrati kuci i napusti skolsku zgradu. Javlja se cesce kod devojcica. Objasnjenje je da do ovog dolazi zbog nesigurnosti u roditeljsku ljubav.

OPSESIVNO-KOMPULZIVNI POREMECAJI Opsesije su iracionalne misli nad cijim pojavljivanjem u svesti osoba nema nikakvu kontrolu, a kompulzije (prinude) su postupci koje osoba mora da ponavlja iako je svesna njihove besmislenosti. Kao kompulzivne radnje, najcesce se javljaju ritualna pranja i ciscenja ili razlicita proveravanja. Kompulzivna radnja je mera uklanjanja opsesivne misli, kao npr. da su ruke prljave. Po psihoanalizi, O i K su zasnovane na izolaciji kao mehanizmu odbrane, kada se neprijatni impulsi javljaju kao opsesivne misli, pa se osoba od provale takvih impulsa stiti izvodjenjem rituala. NAPADI PANIKE Osoba iznenada upada u stanje intenzivnog straha bez vidljivog uzroka. Najcesci simptomi su ubrzan rad srca, drhtanje, znojenje, dispnea, strah od ludila ili smrti itd.

96

Izolovana je hemijska supstanca HOLECISTOKININ koja moze da provocira napade kod ovakvih pacijenata, kao i mesavina kofeina, ugljen dioksida i kofeina. Od pacijenata se, u toku terapije, trazi da na drugi nacin tumace fizicke manifestacije panike, i zato se zahteva npr. da se dugo dise u kesu. Po nekim novijim podacima, kod ovih pacijenata postoji razlika u snabdevanju krvi leve i desne strane mozga. Za desnu se smatra da kontrolise emocije. GENERALIZOVANA ANKSIOZNOST Za razliku od fobija, GA nije ogranicena na konkretne objekt ili situacije, vec se moze odjednom javiti bilo kada. Simptomi su nesposobnost koncentracije, poremecaji sna, znojenje, tahikardija, mucnina, gastrointestinalne tegobe, glavobolje itd. POSTTRAUMATSKI STRES Skoro svako ko postane zrtva ozbiljnog traumatskog dogadjaja, izvesno vreme nakon toga oseca intenzivni strah. Kad se ovaj strah produzi, mozemo govoriti o PS. Tipicni znaci su ponovno dozivljavanje traume u snu, osecanje krivice itd. Nivo kortizona se povecava u vreme stresa, a kod ljudi sa PS se zadrzava na visokom nivou i dugo nakon prestanka stresa. Takvo reagovanje hormonalnog sistema moze biti i pod uticajem naslednih faktora. 81 Somatoformni i disocijativni poremecaji Somatoformne poremecaje karakterisu razni fizicki simptomi za koje se ne mogu pronaci nikakve organske osnove. Takvi simptomi se pojavljuju i povlace iznenada ili samo u prisustvu odredjenih osoba. Cesti simptomi su anestezija, histericna gluvoca, slepilo, paraliza, mutizam i niz viscelarnih simptoma - napadi kaslja, glavobolje, lazni dozivljaj trudnoce i dr. DISOCIJATIVNI POREMECAJI se svrstavaju u histericne neurotske poremecaje kod kojih dominiraju psihicki, a ne fizicki simptomi. Zanimljiv je poremecaj VISESTRUKA LICNOST. Takve osobe imaju vise integrisanih licnosti koje su razlicite i u razlicito vreme dominiraju njihovim ponasanjem. Eva je bila pacijentkinja sa dve suprotstavljene licnosti.

97

Crna Eva je bila sebicna i vrlo slobodna, a Bela Eva skromna i pazljiva. Crna Eva je znala za Belu, ali ne i obrnuto. Na kraju se pojavila i treca licnost - Dzejn koja je objedinila sva svojstva Crne i Bele Eve. Shizofrenija se ne sme izjednaciti sa multiplom licnoscu, jer kod potonje postoje dve potpuno racionalne individue. Kod shizofrenije, rascep se odnosi na barijeru izmedju pojedinca i spoljnog sveta, a ne na podvojenu licnost. U velikom broju slucajeva, ove osobe su u detinjstvu bile zrtve seksualnog ili fizickog nasilja, pa bi ovi poremecaji bili naucene reakcije izbegavanja gde nova licnost pomaze osobi da se skloni i izbegne opasnost. U disocijativne poremecaje spadaju i SOMNABULIZAM (hodanje u snu), PSIHOGENE AMNEZIJE, PSIHOGENE FUGE (bekstva). PA se javlja kada ljudi zapadnu u PF, stanje u kom osoba izgubi svest o tome ko je i sta je i luta daleko od svog prebivalista. PA najcesce prethodi neki veliki stres, pa se ona moze protumaciti kao svojevrsni beg od stresa. DEPERSONALIZACIJA je poremecaj kada osoba privremeno izgubi osecanje da realno postoji i sebe dozivljava kao predmet ili sebe vidi van svog tela.

82 Psihosomatski poremecaji Psihosomatski poremecaji su poremecaji nervnog sistema za koje se veruje da su bar delom izazvani psihickim uticajima. Najcesce navodjeni poremecaji su cir zeluca, astma, hipertenzija i dr. Postoje dve grupe teorija psihosomatskih poremecaja - Teorije specificnih dejstava i teorije nespecificnih dejstava. TSD pokusava da objasni zasto se javlja bas ta bolest, a ne neka druga. TND ustanovljava ona psih. stanja i osobine koje cine predispoziciju za nastanak psihosomatske bolesti. Na primer, od hipertenzije oboljevaju osobe koje snazno potiskuju svoje agresivne impulse. Drugoj grupi objasnjenja pripadaju sva objasnjenja koja polaze od pojma stresa, zivotnih dogadjaja itd. Npr ALEKSITIMICARI su ljudi kojima nedostaju reci da bi opisali osecanja. 98

Oni okolini izgledaju bezlicni i hladni iako to nisu, vec samo ne mogu da se izraze. Imaju problem da razlikuju emocije i culne senzacije. Retko placu, ali kad placu ne mogu da se zaustave. Neki psiholozi pretpostavljaju da je uzrok ovoga razdvojenost limbickog sistema i korteksa, posebno njegovih centara za verbalnu komunikaciju. Pacijenti kod kojih se ta veza hirurski preseca postaju slicni aleksitimicarima. 83 Afektivni poremecaji Kod ove vrste poremecaja dominiraju poremecaji raspolozenja, npr. euforija ili depresija koje su tako intenzivne da ozbiljno narusavaju svakodnevno normalno funkcionisanje. Najcesci poremecaj je BIPOLARNI POREMECAJ u kome se periodi manije smenjuju sa periodima depresije. Hipomanije je relativno umerena veselost, a hipermanija krajnja uzbudjenost. Unipolarni poremecaj se odnosi na relativno trajno depresivno raspolozenje, a DISTIMIJA je stalna depresija umerenog intenziteta. Simptomi depresije - potistenost, seta, usporeno misljenje, osecanje besmislenosti, smanjen apetit i seksualne potrebe. Dva puta je cesca kod zena nego kod muskaraca, mada agresivci, radoholicari ili alkoholicari mogu u osnovi biti depresivci. Upadanje u depresiju u odredjeno doba godinne se svrstava u SEZONSKE AFEKTIVNE POREMECAJE. Takve osobe povoljno deluju na svetlosnu terapiju. Depresivna deca postaju socijalno nesnalazljiva, postizu losiji uspeh u skoli i imaju slabije pamcenje i koncenraciju. Svi ti neuspesi dodatno uticu na pogorsanje situacije. Hronicno depresivne osobe su sklone suicidu. Oko 15% pacijenata sa ozbiljnom depresijom pribegne samoubistvu. Muskarci su cesci izvrsioci uspesnih samoubistava, najveci broj samoubica su osobe starije od 50 godina, fizicki obolele osobe, narkomani, alkoholicari ili razvedeni. Po psihoanalizi, depresija je reakcija na neki gubitak. Ponasanje depresivca je, u osnovi, zahtev za dobijanjem paznje, ljubavi i sigurnosti koja im je nedostajala u detinjstvu. 84 Poremecaji licnosti

99

O poremecaju licnosti se govori onda kada odredjena crta licnosti ima za posledicu neprilagodjenost osobe. Kod njih osoba ne gubi kontakt sa realnoscu i oni se manifestuju jos u adolescenciji, ponekad i ranije. NARCISTICKA LICNOST je osoba sa preteranim dozivljajem sopstvenog znacaja, zaokupljena fantazijama o uspehu, neosetljiva na okolinu, sa stalnom potrebom da joj se neko divi. GRANICNA LICNOST - (Merlin Monro) Osobe cija su glavna obelezja impulsivnost i nepredvidljivost, tesko postizanje intimnosti sa drugim ljudima, promenljivost raspolozenja. Kad su same, upadaju u depresiju, sklone su pokusajima samoubistva, ne kontrolisu negativna osecanja prema drugim osobama itd. PARANOIDNA LICNOST - Karakteristike su sumnjicavost i preterana osetljivost. Stalno nalaze dokaze da drugi pokusavaju da ih prevare, klone se drustva. Tolik su osetljivi da ih je lako postideti ili poniziti. Za njihove neostvarene ambicije su uvek drugi krivi. SHIZOIDNA LICNOST - Osobe utonule u mastanja, hladne i na odstojanju prema okolini. Zive kao usamljenici i zato imaju neobicne navike. SOCIOPATSKA ili ANTISOCIJALNA LICNOST - Javlja se abnormalno agresivno i potpuno neodgovorno ponasanje. Karakteristicne crte: Neosecanje krivice, impulsivnost, potreba za uzbudjenjem, niska tolerancija na frustraciju, nesposobnost odrzavanja prijateljstava. Ove osobe nisu u stanju da odloze zadovoljenje potreba i nemaju razvijenu savest i kajanje. Cesto su pocinioci brutalnih ubistava. Na razvoj ovih licnosti uticu nasledni, sredinski i porodicni faktori. Ako se opisane crte jave kod dece ili mladih, govori se o poremecaju ponasanja, a ne o sociopatskim licnostima. 85 Shizofreni poremecaji Shizo = Cepanje, Fren = Dusa Shizofrenija je vrsta psihoze ciji bi glavni simptomi bili poremecaji u dozivljavanju sopstvene licnosti, realnosti i misaonog toka. Pacijent se oseca sam sebi tudj, depersonalizovan. Ubedjen je da mu drugi citaju misli. Govor im je pun nelogicnosti ili im se reci i recenice stereotipno ponavljaju. Poznati objekti i situacije se dozivljavaju kao tudji. Zbog svega ovog, shizofreni pojedinac se povlaci u sebe - autizam. Ponekad se javljaju halucinacije - slusne, vidne ili mirisne. CENESTETICKE halucinacije se odnose na dozivljaj sopstvene telesnosti. 100

Emocije SH mogu biti paradoksalne (kada se smeju dok su svi drugi tuzni) ili rigidne ili odsutne (afektivna tupost). Ponekad se javljaju i poremecaji motorike nepokretnost i mutizam. Iz tih stanja se prelazi u stanja manije i agresivnosti. Cesti su stereotipni pokreti, tikovi i grimase. SH poremecaj se razvrastavao u tri kategorije: HEBEFRENI - Odlikuje se opstom bizarnoscu, zbrkanoscu govora, povlacenjem od spoljasnjeg sveta. KATATONU SH karakterisu poremecaji motorike. PARANOINDNI oblik je pracen idejama o sopstvenom dominiranju i manijom gonjenja. Za razliku od drugih oblika, oni su uredni i njihova pojava nije toliko upadljiva. Danas se veca paznja pridaje postojanju POZITIVNE I NEGATIVNE SIMPTOMATOLOGIJE. Genetski cinioci su jako bitni. Kada su oba roditelja SH, rizik od oboljevanja je 40%, kada je jedan roditelj bolestan, rizik je 10%. PS se odnosi na znake koji su karakteristicni samo za shizofrenicare, kao sto su deluzije, halucinacije, poremecaji misljenja, bizarnost u ponasanju i neadekvatna emocionalnost. NS se odnosi na ispade u normalnom funkcionisanju - teskoce u odrzavanju paznje, emocionalna hladnoca, nejasan govor. Nekad je bila popularna HIPOTEZA DVOSTRUKE VEZE (double bind) da majke koje detetu verbalno saopstavaju jednu, a neverbalno (facijalno ili telesnim kretanjem) suprotnu poruku, dovode do shizofrene poremecenosti deteta. Danas se smatra da na razvoj poremecaja uticu losi afektivni odnosi sa majkom, prisustvo raznih stresora itd, a na razvoj bolesti mogu da uticu i biohemijski faktori, npr. dopamin. ili virusna infekcija fetusa izmedju treceg i sestog meseca trudnoce, kriticnom periodu u kortikalnom razvoju pre rodjenja. 86 Mentalno zdravlje nastavnika Pitanje mentalnog zdravlja nastanika ima poseban znacaj. Od njega zavise odnosi sa ucenicima, postupci disciplinovanja ucenika, nacin ocenjivanja i sl. Nekoliko momoneta koji mogu da pogorsaju mentalno funkcionisanje nastavnka su: Razliciti licni problemi, kao sto su bracne teskoce ili materijalni status. 101

Medjutim, sledeci momenti su specificnije povezani sa nastavnickim zanimanjem: 1. Suocavanje sa zahtevima koji prevazilaze okvire nastavnikovog obrazovanja. 2. Rad sa emocionalno poremecenom decom. 3. Susreti sa roditeljima i sukobi koji mogu iskrsnuti, predstavljaju dodatno opterecenje za nastavnike. Nastavnik koji zeli da postigne uspeh u radu sa ucenicima treba da se trudi da razvije demokratski stil ophodjenja sa njima. Na osnovu Levinovih istrazivanja stilova u rukovodjenju, pravi se razlika tri osnovna oblika odnosa izmedju nastavnika i ucenika: autoritarnog, demokratskog i ravnodusnog. Kod autoritarnog odnosa, nastavnik je Bog i batina. Posledice ovakvog odnosa izmedju nastavnika i ucenika su sledece: ucenici su nesamostalni u ucenju, nastoje da svoj uspeh zasnuju na neuspehu drugih ucenika, nisu spremni da pomazu onima koji zaostaju u ucenju, nepoverljivi su jedni prema drugima. Suprotno ovima jesu demokratski odnosi koji po pravilu imaju za posledicu postizanje dobrih rezultata u ucenju. Jasno je da ponasanje demokratskog nastavnika podstice ucenike iznutra dok je autoritarni nastavnik onaj koji vrsi pritisak na ucenike spolja.

87 Terapija mentalnih poremecaja Najcesca su tri sledeca oblika: 1. psihoterapija, 2. medicinska terapija i 3. socijalan terapija. 1. U grupu psihoterapeutskih postupaka spadaju: dubinske terapije zanovane na psihoalanizi, humanisticke terapije orijentisane na licnost, bihevioralne terapije kao i neke novije kakva je racionalno emotivna terapija Alberta Elisa koji pokusava kroz dijalog i osporavanje sistema uverenja da pacijenta ucini realisticnijim i konzistentnijim. 2. Medicinska terapija ukljucuje neurohirurske zahvate, prepisivanje razlicitih lekova i elektrokonvulzivne sokove. 3. Socijalni tretman ukljucuje promenu socijalne sredine pacijenta. Najradikalniji oblik je smestanje pacijenta u psihijatrijske institucije. 102

Ajzeikovi nalazi govore da se oko 2/3 neuroticnih osoba spontano izleci bez ikakve posebne terapije. Ti nalazi bili su osnova za kritiku psihoanalitickog tretmana. Kasnije su prikupljeni podaci da je jedino bihevioralna terapija efikasna. Medjutim, ukazivano je da je psihoanalitika terapija, ako se koriste razliciti kriterijumi od onih koje je upotrebljavao Ajzeik, uspesno u preko od 80% slucajeva. Najveci broj komparativnih studija u kojima su poredjane grupe lecenih i nelecenih osoba potvrdjuje da je Ajzeik potcenio efekte terapije. Istina je da ni jedan od najcesce ispitivanih terapeutskih postupaka (psihoanaliticka, bihevioralna psihoterapija i farmakoloska terapija) nema posebnu vrednost, ali i dakombinacija ovih tretmana deluje sinergetski.

103