SPI

SKRIPTA

By: M4
1. AMERIČKI RAT ZA NEZAVISNOST I NASTANAK SAD (1760.-
1789.)

1607. osnovana prva britanska kolonija u Americi- Virdžinija. Sredinom 18. veka
Britanija je u Americi imala 13 kolonija.
1756.-1763. rat Britanije i Francuske zbog kog Britanija nameće poreze Americi i izaziva
nezadovoljstvo u kolonijama.
-Do 1760. kolonije su bile kao jedinice lokalne samouprave a onda je kralj Džordž
uspostavio „apsolutistički“ odnos prema njima.
-1773. Bostonska čajanka (izazvana nezadovoljstvom kolonista zbog nametanja
poreza na čaj) posle koje vlada traži da se raspusti skupština Masačusetsa a kralj
izjavljuje da su kolonisti otpadnici od krune.
-Kolonije su održavale Kontinentalne kongrese:
1. 5.septembar 1774. u Filadelfiji. Odluka da se kolonisti ne oporezuju bez njihovog
pristanka.
2. 15.maj 1775. Džordž Vašington je izabran za vrhovnog komandanta.
1775.-1783. Rat za nezavisnost.
3. 4.jul 1776. Deklaracija nezavisnosti; Tomas Džeferson; 13 kolonija.
-Pariskim ugovorom je dogovoreno da će Francuzi pomagati Amerikancima u ratu na
kopnu i na moru (Lafajet, Sen-Simon). I neki Poljaci su se borili na strani Amerikanaca
(Tadeuš Košćuško).
-Bitke:
1775. Leksington (pobeda Amerikanaca), Konkord (pobeda Britanca).
1781. Jorktaun (pobeda Amerikanaca).
-1783. mir u Versaju- Britanija je priznala nezavisnost kolonijama.
-1789. I Ustav SAD-a po kom je SAD savezna republika na čelu sa predsednikom.
Zakonodavno telo je Kongres a čine ga Senat i Predstavnički dom.
I predsednik je Džordž Vašington. (zatim: Džon Adams, Tomas Džeferson, Džejms
Medison...)
-Ustavna konvencija održana je u Filadelfiji da bi se uredili odnosi između kolonija.
-Javile su se dve grupacije:
Federalisti- za Ustav,
Antifederalisti- protiv Ustava.

2. REVOLUCIJA U FRANCUSKOJ (1789.-1794.(1799.))

U drugoj polovini 18.veka Francuska je feudalno-apsolutistička država.

Staleži: sveštenstvo, plemstvo i treći stalež.
Revolucija predstavlja prelazak od feudalizma ka kapitalizmu.
U Francuskoj vlada Luj XVI (1774.-1792.)
-5.maj 1789. Luj XVI u Versaju saziva Skupštinu državnih staleža, posle 150
godina.
-17.jun 1789. treći stalež sam saziva Narodnu skupštinu jer je bio nezadovoljan
odlukom da u Skupštini državnih staleža svaki stalež ima po jedan glas jer bi tako uvek
bio nadglasan od strane sveštenstva i plemstva iako je bio najbrojniji.
-Za vođu revolucije izabran je Mirabo.
-14.jul 1789. pad Bastilje- predstavlja pad apsolutizma i početak organizovanja
buržoaske vlasti. (Opljačkani su Arsenal i Dom invalida).

2
 -Revolucijom je rukovodila krupna buržoazija. Njena oružana snaga bila je Narodna
garda.
-4.avgust 1789. ukinut je feudalni poredak, ali je delimično ipak postojao do 1793.
-26.avgust 1789. Deklaracija prava čoveka i građanina; ukinuta je nejednakost po
poreklu, postojala je samo nejednakost po imovnom stanju.
-1791. Ustav Francuske; po njemu je Francuska ustavna monarhija, podeljena je na
departmane, uveden je metrički sistem i zavedena je centralizacija.
-Politički klubovi:
Jakobinci- sitna buržoazija; Maksimilijan Robespjer- bio je demokrata, za radikalnu
revoluciju.
Kordeljeri- sitna buržoazija i gradska sirotinja; Mara, Danton, Eber.
Žirondinci- srednja buržoazija.
Fejani- krupna buržoazija.
-1792. rat sa Austrijom, Pruskom i Engleskom. Za rat su se zalagale ekstremna
desnica i umerena levica. 20.septembar 1792. bitka kod Valmija.
-10.avgust 1792. kralja su zbacili sa vlasti jakobinci i narod. (21.januara 1793. kralj
je pogubljen).
-Septembar 1792. Prva Francuska republika. Proglasio je Konvent, vladajuća klasa
su žirondinci.
-31.maj 1793. jakobinci su uz pomoć sankilota izvršili državni prevrat.
Jul 1793.- jul 1794. Jakobinska diktatura. Jakobinci su uveli princip jedinstva vlasti
(svu vlast imao je Konvent). Služili su se terorom da bi sačuvali zemlju.
-1793. Montanjarski Ustav; Francuska je republika; cilj vlade je sreća svih. Ovaj
Ustav je bio previše demokratski i nikada nije stupio na snagu.
-Kod jakobinaca se javljaju 2 frakcije:
-umereni- zastupaju interese nove buržoazije, Danton.
-besni- zastupaju interese pariske sirotinje, protiv Komiteta janog spasa.
-26.oktobar 1793. poslednja sednica Konventa.
-27.jul 1794. pogubljen je Robespjer, pad jakobinske diktature.
-1795. Novi Ustav kojim se jača centralizam.

SANKILOTI- bezličan, pretežno gradski pokret radne sirotinje(trgovci, zanatlije, sitni

preduzetnici). Teže za egalitarnom demokratijom, da se izravnaju interesi naroda,
podržavaju rat.

3. NAPOLEONOVI RATOVI I EVROPA

Posle pada jakobinske diktature, zavladala je reakcija (Termidorska reakcija). Ovaj režim
štiti interese krupne buržoazije. Konvent ukida mnoge socijalno-ekonomske mere donete
u korist širih društvenih slojeva.
1795.-1799. Vladavina direktorijuma. Oktobar 1795.- razišao se Konvent.
Vlast ima 5 direktora („termidorci“- buržoazija kojase u toku Revolucije obogatila).
Ratuje se sa Turskom, Austrijom i Engleskom.
-Francuska, na čelu sa Napoleonom, pobeđuje Austriju. 1797. mir u Kompoformiju.
Austrija je Francuskoj ustupila deo Belgije i sevrnu Italiju.
-Da bi se Britaniji oduzela Indija, Napoleon kreće preko Egipta 1798. i zauzima Kairo
ali je ekspedicija na kraju bila neuspešna.
-9.novembar (18.brimer)1799. Direktorijum podnosi ostavku i predaje vlast trojici
konzula. Napoleon je bio prvo konzul.
3
 -Maj 1804. Napoleon postaje car Francuske.
-Pobeđuje austrijsku vojsku u Italiji i Nemačkoj. 1801. mir u Linevilu.
-1802. mir u Amijenu sa Engleskom. Mir će potrajati do 1803.
-1805.bitka kod Trafalgara. Engleski admiral Nelson je potukao francusku flotu.
Francuzi osvajaju Beč i 1805. kod Austerlica pobeđuju austrijsko-rusku vojsku. 1805. mir
u Požunu. Austrija se odrekla Venecije, Istre i Dalmacije od koji će Napoleon 1809.
stvoriti Ilirske provincije.
-1806. Napoleon obrazuje Rajnski savez i iste godine prestaje da postoji Dubrovačka
republika.
-1806. u bitkama kod Jene i Aueršteta je poražena Pruska. Od poljskih teritorija, koje
su bili deo Pruske, Napoleon obrazuje Varšavsko vojvodstvo.
-1807. mir u Tilzitu sa Rusijom.
-1806. Napoleon proglašava kontinentalnu blokadu kojom zabranjuje trgovinske
odnose sa Engleskom i zbog toga će ratovati sa Engleskom, Austrijom i Rusijom. 1809.
mir u Šenbrunu sa Austrijom. 1812. pohod na Rusiju. Napoleon prelazi reku Njemen. Na
čelu ruske armije bio je Kutuzov. Bitke kod Smolenska i Borodina (7.avgust 1812.) nisu
ispunile Napoleonova očekivanja. U septembru je ušao u Moskvu ali ruski car nije hteo
da pregovara i Napoleon se povlači.
-1813. „Bitka naroda“ kod Lajpciga. Tada su se protiv Francuske udružile Engleska,
Pruska, Austrija i Rusija. 1814. saveznici ulaze u Pariz a Napoleon je proteran na Elbu.
Na presto dolazi Luj XVIII.
-1815. Napoleon se vraća i vlada 100 dana. U bici kod Vaterloa potukla ga je
saveznička vojska i proteran je na Sv. Jelenu gde je umro 1821.
-1815.-1830. Period Restauracije. Za vreme Restauracije dvor i plemstvo su pokušali
da uspostave stanje i odnose pre revolucije. Rojalisti su došli u sukob sa kraljem koji
1816.raspušta Skupštinu. 1824. na presto dolazi Karlo X i izdaje zakon za krivce protiv
religije. 1830. i on raspušta Skupštinu.

Bečki kongres 1814.

-princip legitimiteta
Rusija- sačuvala Besarabiju i Finsku, dobila veliki deo Varšavskog vojvodstva od
kojeg je stvorena kraljevina Poljska.
Francuska- svedena na granice iz 1792.
Engleska- poseduje Helgoland, Maltu, Cejlon, Kapu, Trinidad i Gijanu dok je
Republika jonskih ostrva pod njenim protektoratom.
Austrija- poseduje Venciju, vraćene su joj Lombardija, Galicija, Dalmacija, Boka,
Dubrovnik, deo Hrvatske i Slovenije (Ilirske provincije).
Pruska- dobila Rajnske provincije, Vestfaliju, Švedsku, Pomeraniju i deo Saksonije.
Nemačka- ostala razjedinjena, postojao je Nemački savez od 34 monarhije i 4
slobodna grada koji je bio pod uticajem Austrije.
Italija- ostala razjedinjena: Kraljevina Sardinija (Pijemont), Kraljevina dveju Sicilija
(Napuljska kraljevina), Papska država, Veliko vojvodstvo Toskana, vojvodstva Parma,
Modena i Luka. Svi delovi, osim Pijemonta, bili su pod vlašću strane dinastije ili pod
dominacijom Austrije.
Od Belgije i Holandije je stvorena Nizozemska kraljevina.
Norveška je preuzeta od Danske i priključena Švedskoj.
Švajcarska je proširena, čini konfederaciju od 22 kantona. Na Bečkom kongresu im je
priznata trajna neutralnost,

4
1815. Sveta alijansa- Rusija, Pruska, Austrija. Obrazovana je da bi uništavala liberalne
pokrete. Veliku ulogu je imao austrijski ministar spoljnih poslova- Meternih. Pristupile su
joj Engleska, Turska, papa a kasnije i svi evropski vladari.
-1820. revolucija u Španiji. 1822. u Veroni, na kongresu Svete alijanse, dogovoreno
je da tu revoluciju uguše Francuzi. 1823. zbačeni su liberali i zaveden je apsolutizam.
-1820. revolucija u Kraljevini dveju Sicilija, pokušaj da se u Italiji uspostavi ustavni
režim. 1821. intervenišu Austrijanci i revolucija je ugušena.
-1821. revolucija u Grčkoj protiv turske vlasti. Na strani Grka su bile velike sile
(Engleska, Francuska, Rusija). 1827. bitka kod Navarina- uništena je turska flota.
-1828.-1829.- Rusko-turski rat, završen je mirom u Jedrenu kojim je Grčka dobila
nezavisnost a Vlaška, Moldavija i Srbija autonomiju.
-1830. ustanak u Poljskoj. Ugušili su ga Rusi.
-1830. Julska revolucija u Francuskoj. Zbačena je Restauracija (1815.-1830.),
uništena je vlast feudalno-apsolutističke reakcije. Za kralja je proglašen Luj Filip
Orleanski.
-1832. u Engleskoj Gornji dom Parlamenta usvaja zakon o izbornoj reformi koja
zbližava aristokratiju i imućnu buržoaziju.
-1834. obrazovan je Carinski savez, obuhvatao je 18 država Nemačkog saveza
(Pruska, Bavarska, Virtemberg...) 1835. prva železnička pruga (Nirnberg-Firt).

4. REVOLUCIJE 1848.

1848. veliki deo Evrope bio je tahvaćen revolucijom. Uzroci revolucionarnih pokreta bili
su različiti u raznim zemljama, ali je u osnovi svih tih pokreta bola potreba da se
uspostavi ravnoteža izmedju bržeg razvoja kapitalističkih proizvodnih snaga i društvenih
odnosa koji su bili feudalni. Sam karakter revoluvionarnih pokreta zavisio je od stupnja
društveno-političke razvijenosti odredjene zemlje. Negde su pokreti imali jače izraženo
socijalno a negde nacionalno obeležje. Otuda su se revolucije, koje su se javile u
Francuskoj,Nemačkoj, Austriji i Italiji medjusobno razlikovale po ciljevima i rezultatima.
Revolucije je izbila 1848. ali su je pripremili ranije dogadjaji. Ustanci radnika u
Francuskoj i Nemačkoj tridesetih i četrdesetih pokazali su da je taj deo društva
nezadovoljan postojećim poretkom. Opozicione struje iz redova buržoazije zahtevale su
veće političke slobode i učešće u upravljanju državom. U Austriji i Nemačkoj postojale
su suprotnosti izmedju feudalne i apsolutističke privrede. Ostalo je nerešeno i nacionalno
pitanje u Austriji i pitanje ujedinjrnja Nemačke i Italije. Ekonomski položaj širih
društvenih slojeva bio je pogoršan nerodnim godinama i trgovačko industrijskom i
finansijskom krizom 1847. U Francuskoj i Nemačkoj sve su češći mitinzi protiv skupoće
i špekulacija. Ekonomska borba radničke klase stapala se sa političkom borbom sitne,
srednje, a delom i krupne buržoazije protiv vladavine veleposednika i finansijskih
magnata. U ovim okolnostima i najmanji povod mogao se pretvoriti u revoluciju. To se
dogodilo februara 1848 u Francuskoj, gde je najpre izbila revolucija.

Revolucija u Francuskoj

U Francuskoj je feudalni društveni poredak bio ukinut revolucijom (1789-1794).

Povratak plemića emigranata i stare dinastije Burbona 1815. godine, ipak nije značio i
vraćanje feudalnog poretka. Režim “restauracije”(1815-1830) ukinula je Julska revolucija
1830. godine, koja je na vlast dovela krupnu buržoaziju Francuske. Nije izvršena
demokratizacija političkog života, niti se poboljšao ekonomski položaj radnika, seljaka i
5
sitne buržoazije. Krupna buržoazija je očuvala i monarhiju načelu sa Lujem Filipom
Orleanskim, a visoki izborni cenzus lišio je biračkih prava sve slojeve francuskog
društva, osim veleposednika i krupne buržoazije. Zato su revolucionarni dogadjaji u
Parizu, februara 1848. dobili karakter borbe za dalju demokratizaciju buržoaskog društva.
Predsednik vlade Gizo je dao ostavku, ali to nije smirilo revolucionare.Ustankom
radnika, sitne i srednje buržoazije u Parizu, zbačena je julska monarhija i proglašena
republika. Republikanska vlada morala je da donese izvesne mere u korist radnika i
pariske sirotinje. Proglašena je sloboda štampe, opšte pravo glasa, pravo na udruživanje
itd. Osnovane su “nacionalne” radionice za nezaposlene pariske radnike. Vlada je
formirala plaćeničku vojsku. Revolucionarna vlada je odlučila da ne pomaže revolucije u
drugim državama. Nastupila je velika ekonomska kriza, a revolucionari su se podelili na
dva tabora: buržoaski i proleterski. Buržoaski tabor nije bio jedinstven, za razliku od
peoleterskog. Najistaknutiji buržoaski revolucionar bio je Lamartin. Na izborima za
ustavotvornu skupštinu buržoazija, iako nejedinstvena, odnela je ubedljivu pobedu.
Pokušaj buržoazije da ukine nacionalne radionice izazvao je ustanak pariskih
radnika(proletera), juna 1848. To je bila prva samostalna proleterska revolucija u istoriji.
Buržoazija je poverila generalu Kavenjaku da ustanak uguši. Ugušnjem radničkog
ustanka zavedena je buržoaska diktatura. Donet je republikanski ustav i proglašeno je
opšte pravo glasa. Krajem 1848. godine Napoleon III pobedjuje na predsedničkim
izborima. Republika je sačuvana još nekoliko godina, ali je i ona ukinuta kada je sinovac
Napoleona I, Napoleon III izvršio državni udar i zaveo Drugo carstvo u Francuskoj(1852-
1870). Tako je strah od zahteva radničke klase odveo čitavu buržoaziju Francuske u tabor
kontrarerevolucije. Revolucija 1848. u Francuskoj završena je neuspehom radničke klase
a nisu ostvareni ni zahtevi sitne buržoazije i seljaštva.

Revolucija u Nemačkoj

Nemačka je posle Bečkog kongresa ostala podeljena na nekoliko desetina država. Ta

razjedinjenost je usporavala kapitalistički preobražaj Nemačke i omogućavala da se na
vlasti u nemačkim državama održe reakcionarni feudalno-apsolutistički režimi. Zato su u
dogadjajima 1848. u Nemačkoj dominirala dva osnovnan zahteva nemačke buržoazije,
koju su podržavali seljaci i malobrojni radnici: 1.Ujedinjenje Nemačke 2.Ukidanje
feudalnih ostataka u privredi i u društvenim odnosima. Revolucija u Francuskoj prenela
se najpre u Nemačku. Revolucija je počela u Badenu. U nizu nemačkih država
revlucionarne snage su,1848. godine, primorale vladare da donesu ustave i da sazovu
parlament. Obrazovane su uglavnom liberalne vlade. Mladi Oto fon Bizmark je bio
energični reakcionar. Sazvan je i opštenemački parlament u Frankfurtu, koji je počeo da
veća o nemačkom ujedinjenju. Medjutim, revolucionarne snage u Nemačkoj bile su slabe
i razjedinjene. Kada je ugušen pokret radnika u Francuskoj nemački vladari na čelu sa
pruskim kraljem, ugušili su pokret u svojim zemljam ukinuli ustave, raspustili liberalne
vlade i povratili staro stanje. Nemačka je ostala i dalje razjedinjena, na vlasti je ostalo
plemstvo, ali su u svim državama ukinuti feudalni odnosi na selu čime je omogućen brži
kapitalistički razvoj.
Revolucija je izbila i u Pruskoj. Revolucionarne buržoaske snage su formirale
vladu, ali je vlada bila slaba i neodlučna.

6
Revolucija u Austriji

U Austriji je revolucija izbila 13. marta 1848.godine. Više od 30 godina upravljao je

reakcionarni kancelar knez Meternih. Liberalna buržoazija je tražila proširenje političkih
prava i donošenje ustava. Seljaci su želeli da se oslobode feudalne zavisnosti dok je
radnička klasa tražiila poboljšanje svog socijalnog položaja. Austrija je bila
mnogonacionalna država. Kod potčinjenih naroda sa razvojem kapitalizma ojačala je i
domaća buržoazija. Ta buržoazija je zahtevala nacionalnu ravnopravnost u obliku
političke autonomije, a Madjari su zahtevali državnu nezavisnost. Revolucija je počela u
prestonici Beču. Buržoazija je uz pomoć ostalih slojeva, osim plemstva, primorala cara
da otpusti Meterniha, da obrazuje liberalnu vladu i obeća ustav. Ustav je donet. Austrija
je postala ustavna monarhija sa dvodomnim parlamentom, ali ustavom nije dozvoljeno
opšte pravo glasa. Odredjen je veliki cenzus. To je zadovoljilo buržoaziju, ali su radnici ,
studenti i sitna buržoazija želeli dalju demokratizaciju političkog i društvenog života.
Krupna buržoazija se plašila produbljivanja revolucije i bila je spremna na kompromis sa
carem. Kada je vlada rešila da pošalje vojsku protiv revolucionara u Ugarskoj, radnici i
studenti su se suprotstavili. No,u redovima revolucionara nije postojalo jedinstvo. Zato je
vladina vojska surovo ugušila pokret, pobivši nekoliko hiljada revolucionara. Vlada je
sve snage upotrebila da uguši revoluciju u Madjarskoj. Na vlast je umesto Ferdinanda I,
došao njegov sinovac Franc Jozef.

Revolucija u Madjarskoj

Za vreme revolucionarnih dogadjaja u Beču, javili su se revolucionarni pokreti i u

drugim zemljama Habzburške monarhije. Ti pokreti su imali nacionalno obeležje. Ustali
su Italijani , Česi, Hrvati, Srbi u Ugarskoj. Za Habzburšku monarhiju bila je najopasnija
revolucija u Italiji i Madjarskoj. U Madjarskoj revoluciji glavnu ulogu je imalo liberalno
plemstvo, koje nije htelo da prizna nacionalna prava drugih naroda Ugarske. Vodja
Madjarske revolucije Lajoš Košut zahtevao je punu nezavisnost Madjarske. Ali kako
Košut nije priznavao nacionalna prava ostalih naroda Ugarske, Izazvao je protiv sebe te
narode, posebno Srbe i Hrvate. Time je umanjen izgled za uspešnu borbu Madjara protiv
Austrijskog centralizma. Pošto se bečki dvor izmirio sa neodlučnom bečkom buržoazijom
i svoju stranu pridobio pokret Hrvata i Srba, uputio je vojsku protiv Madjara. Madjari su
otpočeli energičnu borbu, uspešno su odbili austrijsku vojsku i 1849. proglasili
nezavisnost Ugarske. Tada je austrijski car zatražio pomoć Rusije. Ruski car Nikola I
uputio je vojsku na Ugarsku i revolucija je bila ugušena. Pre nego što je ugušena
Madjarska revolucija, ugušena je revolucija u Italiji i savladni su nemiri u Pragu, gde je
zasedao Sveslovenski kongres.

Revolucija u Italiji

Italija je u 19. vek ušla razjedinjena. Veći dep severne Italije-Lombardija i Venecija- bio
je pod austrijskom vlašću. I u nekoliko italijanskih država vladale su dinastije stranog
porekla. Takve su bile Napuljska kraljevina ili Kraljevina dveju Sicilija i Vojvodstva-
Toskana, Parma, Modena i Luka. Rimom i rimskom oblašću vladao je papa. Samo je u
Pijemontu ili Kraljevini Sardiniji vladala domaća savojska dinastija. U svim Italijanskim
državama vladali su feudalni režimi. Italijanska buržoazija i seljaci želeli su da se
oslobode feudalizma, da se izvrše liberalne buržoaske reforme i da se Italijanske države

7
ujedine. Ujedinjenje Italije propagirala je nacionalna-revolucionarna organizacija”Mlada
Italija”, čije su vodje bili Garibaldi i Macini. U Italiji su i pre 1848. zahtevane reforme. U
nekim italijanskim državama odredjene buržoaske reforme su izvršene. U Januaru 1848.
na Siciliji je izbio ustanak za nezavisnost. Vodje ustanka bili su La Maza i La Farina.
Kralj Ferdinand II (kralj Obeju Sicilija) bio je prinudjen da prihvati ustav. Ovaj ustanak
pokrenuo je i ustanike u drugim itlijanskim državicama. Karlo Alberto bio je primoran da
donese ustav, a papskoj državi bila je obrazovana prva svetovna vlada i donet ustav. To je
uticalo na austrijski deo Italije(Venecija Lombardija). Kada je stigla vest o revoluciji u
Beču, gradjani Milana su ustali i isterali austrijsku vojsku. U Veneciji je proglašena
republika. Dogadjaji u Lombardiji i Veneciji pokrenuli su na akciju i Pijemont. Pod
pritiskom javnog mnjenja kralj je, marta 1848, objavio rat Austriji. Garibaldi je
obrazovao odrede dobrovoljaca, a u rat su stupile Napuljska kraljevina, Toskana i
Vatikan. Italijanskom vojskom zapovedao je pijemontski kralj Karlo Alberto. Operacije
su vodjenje veoma neodlučno i italijani su poraženi kod Kustoce. Karlo Alberto je
zaključio primirje, zbog čega je narod negodovao. U Rimu je izbio ustanak, papa je
pobegao i proglašena je republika. Kralj Pijemonta bio je prinudjen da nastavi rat 1849.
Italijani su ponovo potučeni (kod Novare), pa je Karlo Alberto napustio presto i Italiju.
Papa Pije IX se vratio u Rim uz pomoć Francuske, a napuljski kralj je ugušio revoluciju u
svojoj državi. Italijanska buržoazija nije bila sposobna da primora italijanske vladare na
odlučan rat sa Austrijom i na ujedinjenje. Italija je ostala i dalje razjedinjena, ali su ipak
ukinuti feudalni odnosi.

5. BRITANSKA SPOLJNA POLITIKA U 19.VEKU

Sredinom 19.veka Britanija je zauzimala 1.mesto medju industrijskim zemljama

sveta.Pedesete i sezdesete godine predstavljaju period ekonomskog uspona koji se
manifestovao u zavrsetku industrijske revolucije i u konacnoj pobedi fabricke
proizvodnje.Sredinom 19.veka Engleska odlucno usvaja nacelo slobodne
trgovine,tj.nemesanja drzave u industrijsku i trgovacku delatnost.Politicki
zivot,pak,odvija se u znaku suparnistva dveju gradjanskih stranaka:vigovske(liberalne) i
torijevske(konzervativne).Vigovci su zastupali interese srednje,tj.industrijske burzoazije i
liberalnih krugova,zemljoposednicke i finansijske aristokratije.Torijevci su bili stranka
krupnih zemljoposednika i krupne burzoazije. Pedesete i sezdesete godine su u znaku
prevlasti liberala na celu sa Dzonom Raselom, Henrijem Palmerstonom i Viljemom
Gledstonom. Drugu polovinu 19.veka obelezila je vladavina kraljice Viktorije (1837-
1901) i po njoj je ovaj period nazvan viktorijanskim dobom.

Spoljna politika

Iskoriscavanje kolonijalnih zemalja postalo je snazan izvor dodatne akumulacije za

britansku industriju i trgovinu. Osnovno politicko nacelo na kome se zasnivala britanska
spoljnopoliticka aktivnost,bilo je "sjajna izolacija" u Evropi i "odresene ruke" u
kolonijalnim podrucjima. Izolacija i nemesanje u evropske probleme bili su odredjeni
nacelom tzv.ravnoteze snaga. Britanija je krajnje energicno ustala protiv ruskog pokusaja
da razbijanjem Turske poremeti ravnotezu na Balkanu i Istoku,jer je to ugrozavalo njene
strateske, privredne i politicke interese. Na drugoj strani,nije se protivila pokretima za
ujedinjenje italije i Nemacke, jer su ti pokreti,kao pokreti liberalne burzoazije, bili
ideoloski prihvatljivi.

8
Jacanju kolonijalne moci Britanije narocito je doprineo predsednik vlade vigovac lord
Palmerston,koji je surovo ugusio ustanke u indiji i Novom Zelandu.Indija je bila
najznacajnija britanska kolonija,pa je nazivana "draguljem u engleskoj kruni".Posle
prokopavanja Sueckog kanala 1869. jaca britanski interes za Afriku.Od ostalih
vanevropskih pitanja,paznju britanske spoljne politike najvise je privlacio gradjanski rat u
SAD-u. Vezana ekonomskim interesima za juznjacke plantazere,britanska finansijska i
industrijska burzoazija bila je naklonjene juznjackoj konfederaciji.

Od sredine 19.veka jedan deo engleskih kolonija je uzivao siroku autonomiju. Krajem
19.veka u broj samoupravnih kolonija ulaze: Kapska kolonija i Natal u juznoj Africi,
Kanada u severnoj Americi,Novi Zeland i Australija.Samoupravne kolonije su se pocele
zvati "dominioni".To su bile prvenstveno agrarne zemlje.Pored dominiona i
Indije,Engleska je vladala jos i drugim kolonijama:grupama ostrva u Zapadnoj Indiji,koje
je ona prisvojila u epohi nagomilavanja,pa onda velikim oblastima u Africi,do kojih je
vecinom dosla krajem 19.veka, i mnogobrojnim ostrvima u Okeaniji. Tokom 70-tih, 80-
tih i 90-tih godina 19.veka Englezi su u Africi stekli prostrane teritorije:Egipat,Istocni
Sudan,Ugandu i Keniju, Nigeriju, Zlatnu obalu, Becuanu i Rodeziju.U Aziji je 70-tih
god. 19.veka zauzela Beludzistan,a 80-tih Burmu.Eksploatacija kolonija je britanskoj
burzoaziji donosila ogromne zarade.Britanija je zavladala glavnim stategijskim tackama
na najvaznijim morskim putevima i tako odrzavala veze se svojim kolonijama.

6. KRIMSKI RAT 1853. – 1856.

Uzroci: U 19. veku moc Osmanlijskog carstva znacajno opada, uprkos reformama i
podrsci svih velikih sila, cija je zvanicna politika bila ocuvanje carevine i sprecavanje
sukoba i razmirica koje bi nastale njegovim raspadom. Ruski car Nikolaj II je prvi poceo
sa razmatranjima poduhvata ukoliko bi takva politika bila napustena. U razgovorima sa
ministrom inostranih poslova Aberdinom 1844. i britanskim poslanikom Sejmurom 1853.
u Sankt Peterburgu izlozio je svoju zamisao o deobi Osmanlijskog carstva prema kojoj bi
Rusija trebalo da zauzme podunavske knezevine, a Britaniji bi pripao Egipat. Krit
prepusta Francuzima, dopusta austrijskom garnizonu dolazak na Dardanele, a ruski
garnizon salje na Bosfor. 1853. premijer Britanije je Aberdin.
U medjuvremenu car se ukljucio u razmirice izmedju grckih pravoslavnih i katolickih
monaha oko ritualnih i svojinskih prava (prava nad svetim mestima u Palestini), pri cemu
je Grcka pravoslavna crkva ocekivala pomoc od Rusije, a Napoleon III zastupao katolike.
Sukob se zaostravao tokom citave 1852. i pretio da preraste u francusko-ruski rat za
prevlast i prestiz jer su obe zemlje podrzavale svoje crkve, a Turci su pokusavali da umire
obe strane. Nikolaj je pokusao da pripreti Porti da zauzme proruski stav. Odvojene
rasprave izmedju Rusije s jedne, i Turske i Britanije sa druge strane, omogucile su
Napoleonu da zakljuci cvrst francusko-britanski savez.
- 1853. Nikolaj I mobilise dva vojna korpusa (jednostrani cin) i planira objavu rata
Turskoj pre nego sto ijedna od sila uspe da joj priskoci u pomoc. Iste godine knez
Menjsikov odlazi u Carigrad da bi od sultana dobio formalno priznanje prava na zastitu
hriscanskih zajednica u Osmanlijskom carstvu (dobijena sporazumom u Kucuk-
Kajnardziju 1774.), ali posto od toga nije bilo nista zbog uticaja britanske diplomatije i
ratobornog Menjsikovog stava, Rusi nisu dobili sta su hteli, pa se diplomatski odnosi
izmedju Sankt Peteburga i Porte prekidaju. Car reaguje nepromisljeno i salje vojsku u
rumunske knezevine (Vlasku i Moldaviju), zaposeda turske teritorije, sto je neumitno
vodilo ratu.
9
- Turci zbog okupacije gube strpljenje i objavljuju rat Rusima u oktobru 1853, a zapadne
sile cekaju do februara 1854. i objavljuju rat Rusiji nakon sto izostaje odgovor na
postavljeni ultimatum o povlacenju vojske iz rumunskih knezevina.
- Britanci su hteli postojanost Osmanlijskog carstva kako bi imali kopneni put za
Indiju i sprecili Rusiju da postane mediteranska sila.
Napoleon III bio je vise zainteresovan za cvrst savez sa Britancima koji bi pruzio
medjunarodni ugled Drugom carstvu kako bi ono moglo da opstane.
- Prvi veliki sukob izmedju Rusije i Turske desio se kod Sinopa, na juznoj obali
Crnog mora, 30.11.1853, kad je flota komandanta ruske mornarice admirala
Nahimova unistila tursku mornaricu.
- Prva znacajna bitka ovog rata desila se na reci Almi u septembru 1824. – poraz
Rusa od strane saveznika.
1855. saveznici izvrsili desant sa 55.000 vojnika na juznoj obali Krima. Jedini stvarni
uspeh u ratu bila su sevastopoljska utvrdjenja (napravljena od strane ruskog generala
Todlebena) koja su grad uspela da ocuvaju citavih godinu dana, pa Sevastopolj konacno
pada u septembru 1855 (odlucujuci momenat).

Nakon pada Sevastopolja, Rusija prinudjena na mir u Parizu 1856, po kome je morala ne
samo da se odrekne pretenzija na Carigrad i podunavske knezevine, vec se lisila i jednog
dela Besarabije, prava da drzi ratnu mornaricu na Crnom moru, a priznala je slobodnu
plovidbu Dunavom. Krimski rat u punom smislu prikazao slabost Rusije i zaostalost
njene vojne tehnike – savremeni i brzi saveznicki parobrodi sa elisama versus ruski
jedrenjaci i brodovi sa veslima.
Postavlja se pitanje neophodnosti Krimskog rata: postojali su stvarni interesi, koji su se
mogli postici i na drugi nacin. Za Nikolaja I ovo je bio sveti rat u kom je on ratovao za
dobro pravovernika, dok su Francuska i Britanija (prva velika bitka posle Vaterloa) stale
na stranu nevernika. Nikolaj I nije nameravao da unisti Osmanlijsko carstvo, vec da
ucestvuje u podeli kada se ono konacno raspadne. U rat je uvucen svojim brzopletim i
jednostranim potezima, zbog cega ruski uticaj u Srednjoj Evropi trajno slabi, a njenu moc
u Istocnoj Evropi ogranicava do daljnjeg.
- Za Francusku i Britaniju, Krimski rat je bio staticna i lose isplanirana akcija, tako
da pobeda posle dve godine borbe nije donela ocekivanu radost. Nesposobnost
komandanata u toku Krimskog rata, gubici i neuspesi doveli su do opadanja
podrske britanskog naroda (jedino uspon Florens Najtingejl), Donji parlamentarni
dom izglasao je nepoverenje vladi u januaru 1855, tako da je pacifista Aberdin
koji nikad i nije podrzavao rat, dao ostavku. Na njegovo mesto dolazi Palmerston,
pod cijim vodjstvom zemlja i izlazi iz Krimskog rata i zajedno sa Francuskom
uspeva da Rusiji nametne uslove mira.
- Austrija je u Krimskom ratu bila neutralna, zahvaljujuci austrijskom grofu Buolu,
ministru spoljnih poslova. Neutralna je i Pruska.Str.359
Cinjenica da je mirovni kongres odrzan u Parizu oznacava ponovni vrhunac francuske
moci.

7. FRANCUSKO-PRUSKI RAT I PARISKA KOMUNA

- Francusko-pruski rat 1870-1871. je poslednja i najveca greska Drugog carstva i

sa najdalekoseznijim posledicama. Moze se smatrati licnim Napoleonovim
promasajem jer je vodjenje politike prepustio nesposobnim ministrima – vojvodi
od Gramona i predsedniku vlade Olivijeu. Ne samo da je njime okoncano
10
 ujedinjenje Nemacke, vec je iz njega Nemacka izasla kao vojno najmocnija
svetska sila, mada je Britanija zadrzala primat na moru.
- Neposredan uzrok rata bio je pitanja nasledsva spanskog prestola. Posle revolucije
1868. sacuvana je monarhija, ali nije bilo pretendenata, pa je spanski dvor mesto
prestolonaslednika ponudio princu Leopoldu Hoencolern-Zigmaringenu, koju je
on odbio. Bizmark je u ovoj ponudi video priliku za ostavenje svojih zamisli
(ujedinjenje Nemacke), pa je Leopold ponovo razmislio i pristao, sto je u
Francuskoj objavljeno 1870. godine. Francuzima se to nije dopalo (pretpostavljala
se Bizmarkova zavera iza kandidature Hoencolerna), a i sam francuski ministar
spoljnih poslova, Gramon, bio je antipruski nastrojen. Iako je Bizmark smatrao
povlacenje Leopoldove kandidature velikim diplomatskim promasajem, pruski
kralj Vilhelm I odlucuje da se ipak prikloni francuskim zeljama. Francuzi,
nesvesni velicine svoje pobede, pocinju da traze pismeno izvinjenje i potvrdu
prijateljstva dve zemlje; Gramon preteruje u zahtevu od pruskog kralja da vise
nece nikad dopustiti Leopoldu da razmislja o prihvatanju krune, na sta je Vilhelm
I odgovorio objasnjenjem da takvo obecanje ne moze da pruzi. (ambasador
Benedeti u Emsu, upotreba stampe za raspaljivanje nacionalnih strasti).
- Francuska je 19.7. objavila Pruskoj rat, ocigledno da bi zastitila svoju cast i ugled.
Napoleon je zeleo levu obalu Rajne i prvi uocio opasnost od Nemackog
ujedinjenja, a Prusi su rat vodili kao oslobodilacki i njim je trebalo da preostale
cetiri juzne nemacke drzave postanu deo buduceg carstva. Bizmark je odlucio da
rat zapocne bas 1870. godine, jer je velika reforma regrutnog sistema Francuske
bila tek delimicno zavrsena. Kljucna bitka ovog rata bila je bitka kod Sedana
2.9.1870. kad je pruska vojska u potpunosti razbila francusku. Car Napoleon III je
zarobljen i objavljeno je zbacivanje Carstva, kao i proglasenje Trece francuske
republike. Privremena republikanska vlada predlozila je Pruskoj mir, na koji
Bizmark pristaje pod uslovom da Francuska prizna potpuno ujedinjenje Nemacke
i da joj ustupi Alzas i Loren, na sta Francuzi ne pristaju – nastavljaju se
neprijateljrstva i u septembru 1870. pruske trupe opkoljuju Pariz.
- Preliminarni mir potpisan je 1871. posto vlada Narodne odbrane nije imala snage
za nastavak rata; u maju mir postaje konacan i prema njegovim odredbama,
Francuska je izgubila Alzas i Loren i morala je da plati 5 milijardi zlatnih franaka
na ime odstete.
- Usled lose procene i neprimerenog osecanja povrede casti, ministri su Napoelona
III uvukli u rat u kom je njegovo carstvo palo za manje od dva meseca.

Neuspeo rat sa Pruskom i izuzetno tezak ekonomski polozaj doveli su 18. marta 1871.
godine do narodnog ustanka protiv burzoazije u Parizu. Ustanak se veoma brzo pretvorio
u “prvu proletersku revoluciju” obrazovanjem tzv. Pariske komune = Prva proleterska
revolucija u istoriji, kad je radnicka klasa Pariza uspostavila vlast i pocela upravljati
politickim i privrednim zivotom grada; trajala je 72 dana, 19.marta – 28.maja 1871.
Rezultat je produbljivanje drustvenih suprotnosti koje su se narocito zaostrile pri kraju
Drugog Carstva, a ispoljile se u njegovom brzom slomu i nesposobnosti burzoazije da
zastiti nacionalne interese Francuske pred stranom najezdom, u njenoj spremnosti na
nacionalnu izdaju radi odbrane klasnih interesa zatim u saznanju pariskog proletarijata,
da se sve vise produbljuje jaz izmedju njega i vladajucih slojeva. To je dovelo do
organizovanja radnicke klase, naoruzavanja i stvaranja vojne organizacije (konstituisanja
Nacionalne garde sa izborom komandnog kadra i Centralnog komiteta kao vrhovnog
rukovodstva) do pokusaja dizanja ustanka za vreme blokade Pariza 31.X 1870. i 22.I

11
1871. i do drugih socijalno-ekonomskih zahteva koji su vodili Komuni. Na pokusaj
versajske vlade da razoruza nacionalnu gardu, narod Pariza pod rukovodrstvom CK
Nacionalne garde odgovorio je ustankom 18.III, zavladao Parizom, raspisao i proveo
izbore 26.III, a 28.III proklamovao Komunu koju su sacinjavali radnici ili priznati
predstavnici radnicke klase, tj. Izabrani opstim pravom glasa, odgovorni i u svako doba
smenjivi odbornici podeljeni u 10 komisija. Bila je radno, zakonodavno i izvrsno telo.
Iako je kratko trajala i bila angazovana vojnim poslovima, izvrsila je mnoge drustvene
reforme koje su dale pravac buduceg socijalistickog razvitka: ukinula je stajacu vojsku i
zamenila je naoruzanim narodom, uvela izbornost svih cinovnika u organima vlsti,
prosveti i sudstvu, odredila visinu maksimalne plate, povecala niske plate, odvojila crkvu
od drzave i sklu od crkve, uvela besplatnu nastavu, pristupila reformi skolstva, metoda i
karaktera nastavem zabranla gonjenje za dugove i odgodila i odgodila placanje kirija u
dugova, ukinula nocni rad, zabranila kazne i globbe na zarade radnika i sluzbenika,
pocela rekviziciju stanova, itd.kao najvaznije, sve naupstene radionice i preduzeca i one
koju su prestale da rade, predala je na upravljanje radnicima; oni su prvi put u istoriji
obrazovali radnicke savete i doneli statute. Vodjstvo se delilo na “manjinu”, uglavnom
clanovi prve internacionale, i “vecinu” , blankisti i novi jakobinci; najaktivniji su bili
socijalisti, clanovi Internacionale: Varlen, Leo Frakel, Ranvije, Teis i blankisti Delekliz,
Tridon idr. Podlegla je pred udruzenim snagama versajske reakcije koju su pomogli Prusi
u tzv. “Krvavoj nedelji” 21-28.V 1871; porazena je usled nadmocnosti neprijatelja i
neposojanja zrelih drustveno-ekonomskih uslova za pobedu proleterske revolucije i zbog
slabosti, tj. Blagosti prema neprijatelju, nejedinstvenog rukovodstva, slabosti vojen
organizacije, nedovoljnog uspostavljanja veza sa unutrasnoscu.
Posto nije mogla sama da ugusi pobunu, vlada Trece Republike izbacena je iz Pariza i
sklonjena u Versaj, zatrazila je pomoc pruske vojske , koja joj je omogucila prodor u
prestonicu. Pobuna je surovo ugusena, a poginulo je oko 30.000 komunara.

8. UJEDINJENJE ITALIJE

U Italiji nije bilo konfederacije već su sve države bile nezavisne. Italijanski
nacionalisti imali su jasnije definisanu situaciju protiv koje je trebalo ustati. Austrija je
zauzela dve najbogatije i najautentičnije pokrajina u Italiji – Lombardiju i
Veneciju. Revolucije koje su izbile u Italiji 1831. uglavnom su bile usmerene na
zahteve za promenu vlade u pojedinim državama centralne Italije. U februaru
nemiri su izbili protiv vladara u Parmi i Modeni, a u Bolonji nastao je pokret koji je
težio da ukine svetovnu vlast pape. Posle smrti pape Pija VIII koji je bio proaustrijski
orijentisan, 1831. god. Izabran je Grgur XVI. Međutim vladao je kao njegovi
prethodnici. U Bolonji je izabrana revolucionarna skupština, ali nju je kao i vladu
(privremenu vladu ujedinjenih italijanskih pokrajina) raspustila Austrija posle vojne
intervencije kao i one u Parmi i Modeni.
Stara tajna društva, na čelu sa karbonarima bila su obezglavljena posle 1831.
Đuzepe Macini, jedan od mlađih karbonara planirao je osnivanje novog tajnog društva
čije bi članstvo bilo mlađe i odlučnije predano borbi za ujedinjenje Italije. Prvi put je
italijanski nacionalizam dobio jasan cilj. Oslobođenje od Austrije i svaštentva i
ujedinjenje u demokratsku republiku. Macini je svoje tajno društvo nazvao Mlada
Italija i cilj ovog udruženja bio je da širom Italije okuplja grupe idealista koji su
prihvatali Macinijevu nacionalističku ideju i koji bi bili spremni za revoluciju. Vlasti u
Sardiniji (Pijemontu) otkrile su zaveru 1932. god. I Karlo Alberto je ugušio pokret u

12
korenu. Macini je prešao u Švajcarsku i 1834. pokušao da napadne Pijemont preko
Savoje, ali nije uspeo.
U Italiji četrdesetih godina se razvio drugačiji nacionalistički pokret-
neogvelfizam – koji se zalagao za obnovu Italije na osnovu papskog uticaja. Vodeća
ličnost ovog pokreta bio je Vinčenco Đoberti. On se zalagao za povratak suvereniteta
italijanskih prinčeva i ujedinjenje u konfederalnu državu pod vrhovnom vlašću
pape. Posebno su njegove ideje bile značajne 1846. kada je papa postao pije IX. U
oktobru 1847. on je zajemčio slobodu štampe u Pijemontu i talas liberlaizacije se proširio
celom Italijom.
12. januara 1848. izbija revolucija na Siciliji sa zahtevom da ona dobije
autonomiju od Napuljske kraljevine. Mesec dana kasnije kralj Ferdinand II je prinuđen da
odobri ustav. U februaru i martu ustavi su uvedeni svuda u Italiji. 4 marta se Karlo
Alberto suočio sa činjenicom da je nemoguće zaustaviti reforme pa je uveo statuto. 14.
marta donesen je pravi ustav, doduše ograničen. Austrijske pokrajine su sada bile
jedine koje nisu imale nikakav oblik predstavničke vlade. 18. marta izbila je revolucija
u Milanu. U toku čuvenih pet dana uličnih borbi civili su ratovali sa vojskom koja je bila
pod komandom Radeckog, i potom se on povukao. Vođa revolucije u Milanu bio je
Karlo Kataneo. Smatrao je da je za Italiju najbolje da bude federalna republika.
Poslednjeg dana petodnevne revolucije odneta je pobeda i u Veneciji. Tamošnji
lider bio je Danijele Manin. Venecijanci su proglasili obnovljenu republiku Svetog
Marka, a Manin je postavljen za predsednika. Istog dana Pijemont je objavio rat
Austriji. Pijemont je 30 maja odneo pobedu kod Goita, ali je u junu stiglo austrijsko
pojačanje i 24. juna Radecki je odneo pobedu kod Kustoca. 9. avgusta je potpisan mir
kojim je Karlo Alberto izgubio pravo an austrijske provincije.
Papina izdaja nacionalne ideje izazvala je nestabilnosti u Papskoj državi. U
februaru 1849. ustavotvorna skupština proglašava Rimsku republiku koja će opstati
u prvih 6 meseci 1849. Na čelu države je bio trijumvirat (predsedavao Macini). U
martu 1849. Karlo Alberto je ponovo napao Austriju. U bitci kod Novare Pijemont
je opet poražen, i po potpisivanju mira Pijemont je morao da plati veliku ratnu odštetu.
Karlo Alberto je prepustio presto svom sinu Vitoriju Emanuelu II.
Evropskw katoličke snage su se zaverile da obnove papsku vlast. Francuska se u
aprilu iskrcala u Italiju ali nije uspela da osvoji Rim. U odbrani se istakao Đuzepe
Garibaldi. Njegova vojska je odolevala sve do jula 1849. kada se Garibaldi zajedno sa
5000 vojnika povukao. Republikanski uspesi 1848./49. su u mnogome doprinele daljem
ujedinjenju Italije.
Kamilo Kavur postaje najznačajnije ime u Pijemontu. On je bio ministar
trgovine od 1859. Putovao je po Francuskoj i Engleskoj i upoznao vodeće političke
ličnosti. Od 1847. god. izdaje list Rizorđimento (preporod). 1852. Postaje predsednik
vlade Pijemonta. On je nekoliko godina smatrao da ujedinjenje Italije predstavlja opasnu
pustolovinu. Tek će 1859. poverovati da je moguće stvoriti ujedinjenu Italiju.
Smatrao je da je za to neophodno negovanje dobrih odnosa sa Britanijom i
Francuskom. Ipak u Krimskom ratu Kavur nije odmah hteo da im pritekne u pomoć.
Pijemont je ušao u rat tek posle pritiska iz Londona i Pariza, kada je Vitorio Emanuele
zapretio da će postaviti novu vladu. Kavur je bio zabrinut potpisivanjem saveza 2.
decembra 1854. između Francuske, Britanije i Austrije vezane za diplomatsku
podršku protiv Rusije. Zato on sklapa savez sa Britanijom i Francuskom u januaru
1855. Pomoć ovim silama je omogućila Kavuru da dođe na pariski mirovni kongres
1856. Kada je na kongresu pokrenuto Italijansko pitanje, Klarendon (ministar spoljnih
poslova Francuske) je rekao da nebi bilo potrebe za stranim trupama u Papskoj državi

13
kada bi papa reformisao vladu. Iako Kavur nije uspeo da pripoji nove teritorije Italiji
stvorio je jake veze i zato je bio izuzetno zadovoljan. Godinu dana posle kongresa
dogodio se poslednji pokušaj republikanske pobune. Karlo Pizakane je 1847. je krenuo u
pohod na Napulj i oslobodio zatvoreničko ostrvo. Macini je bio u vezi sa njim i
potpomagao je pobunu, ali je ona ugušena.
Posle Krimskog rata francuski car je hteo da pomogne ujedinjenje Italije.
Kavur se sastao sa Napoleonom u Plombijeru i dogovorili su se oko borbe protiv
Austrije. Zauzvrat sklopljen je brak kćerke Vitorija Emanuela sa carevim rođakom
Žeromom, kao i oblasti Nica i Savoja. Počev od proleća 1858. Kavur je godinu dana
pripremao sve za rat .Taj rat je vođen u okviru 2 velike bitke kod Mađente 4.juna i
solferina 24. juna 1859. Napoleon je tada rešio da okonča rat iako Venecija nije bila
oslobođena. Mir je zaključen u Vilafranki 11. juna a potvrđen u Cirihu 10.
novembra i po njemu je Napoleon dobio Lombardiju koju je ustupio Pijemontu.
Kavur je u znak protesta podneo ostavku. U jesen posle sporazuma u Vilafranki
parlamenti Toskane, Parme i Modene izglasali su ujedinjenje sa Pijemontom. Kada
se vratio na vlast, u januaru 1860. Kavur je prisajedinio papsku provinciju Romanju
Italiji, ali je Savoju i Nicu morao da prepusti Francuskoj. 6. maja 1860. Garibaldi je sa
«ekspedicijom hiljade» krenuo na Siciliju. 11. maja iskrcali su se na Siciliju kod
Marsale, uprkos protivljenju Kavura. Posle bitke kod Kalatafimija počeli su da
pristižu dobrovoljci u Garibaldijevu četu i krenuli su na Palermo. On je ušaoo u Palermo
27. maja. Ubrzo je zauzeo celo ostrvo. Uprkos očekivanjima Kavura da će se Sicilija
pripojiti Pijemontu to se nije desilo. U to vreme Garibaldijev uticaj je bio najveći na
Italijanskoj političkoj sceni. Kavur je tada poslao četu koja je porazila papsku vojsku kod
Kasterfildarda 18. septembra. Pod kontrolom Pijemonta Tada je bila cela Italija
izuzev Rima i Venecije. Održan je plebiscit u Napulju i Na Siciliji i tada su se oni
pripojili Pijemontu. Kavur Je postao prvi predsednik vlade Italije 6.juna 1861.
Ubrzo je umro.
Garibaldi je sakupio vojsku i krenuo na Rim. Rikazoli je pao sa vlasti 1862.,
a Garibaldija je u avgustu 1862. napala je kraljevska vojska i pobedila kod Aspromonte.
Tek 1866 Italija je u savezu sa Pruskom napala Austriju i pretrpela veliki
poraz na bojnom polju kod Kustoce juna 1866., ali je zahvaljujući pobedi Pruske
dobila Veneciju. Garibaldi je okupio vojsku i 1867. krrenuo na Rim ali je poražen
kod Mentane. Na kraju je 1870. godine prisajedinjen i Rim posle povlačenja
Francuza posle bitke kod Sedana .

9.UJEDINJENJE NEMACKE

U Nemačkoj 1830 još preovladava Meternihova politika, odnosno uverenje

da je za očuvanje bezbednosti društva neophodno brzo i odlučno suzbijanje
liberalnih i nacionalističkih težnji.U nekim većim nemačkim državama izbile su
demonstracije i nemiri vođeni julskom revolucijom u Francuskoj. Zahtevali su uvođenje
ustava .
U Hanoveru je na vlasti bio Viljem IV i donesen je ustav veoma
ograničenih moći. Posle smrti Viljema IV 1837. presto pripada Ernestu Avgustu.
Njegovi prvi koraci su bili ukidanje ustava iz 1833. i otpuštanje profesora sa
Getingenskog univerziteta.
Ujedinjenje Nemačke u to vreme je bilo malo ostvariv cilj. U maju 1832. u
Hambahu se sastao veliki broj nacionalista okupljenih oko ideje ujedinjene
Nemačke. Njihova ideja je bila ne samo nacionalistička, već i republikanska što se
14
Matarnihu nije svidelo. Pokušavao je da uguši nacionalizam dajući veća ovlašćenja
konfederaciji koja je bila jedina svenemačka institucija. Nacionalisti su u Frankfurtskoj
skupštini sve više videli svog neprijatelja. U aprilu 1833. pokušali su oružjem da
osvoje Frankfurt ali je pobuna ugušena. Meternih je marta 1834. sazvao kongres
nemačkih ministara u Beču i ponovo ih uverio u nužnost suzbijanja revolucionarnih
ideja.
Pruska je na političkom planu odigrala negativnu ulogu pod vladavinom
Fridriha Vilhelma III koji je na vlasti ostao do 1840. Meternih je uticao na vladu
Fridriha Vilhelma III preko Johana Ansilona. On je bio učitelj prestolonaslednika
koji je 1840. postao kralj Fridrih Vilhelm IV. Bez obzira na to što je nekim potezima
razočarao nemačke nacionaliste on je i dalje imao najveće izglede da preuzme nemačku
krunu, pod uslovom da velikonemačka stranka, koja je htela da isključi Austriju, postigne
uspeh. Februara 1847. Fridrih se odlučio za uvođenje ustava. Sazvao je u Berlinu
opšte staleže koji su se sastojali od 8 provinciskih staleža. Međutim zbog brojnih
nesuglasica kralj je iste godine raspustio ovo telo.
Kada su iz Pariza stigle vesti o revoluciji 1848. izgledalo je da će se ostvariti
san o ujedinjenju Nemačke. U martu 1848. su se svuda održavale demonstracije sa
zahtevima za liberalnim reformama. Uvedeni su ustavi, formirane liberalne vlade,
obećane reforme i građanske slobode. Šestog dana sukoba u Berlinu Fridrih
Vilhelm je objavio da je spreman da stane na čelo ujedinjene nemačke i da Pruska
treba da «preraste u Nemačku». Odmah je usvojena zastava od strane skupštine u
Frankfurtu i započeta je priprema izbora za nemački parlament.(Forparlament).
Skupština se sastala 18. maja ali nisu uspeli ništa značajno da urade. Johan stric cara
Ferdinanda postao je carski regent. I pored toga Frankfurtsa skupština nije imala
uporište u narodu što se vidi na primeru Šlezvig-Holštajn.
Prvi poraz revolucija je doživela na austrijskoj teritoriji gde se stara vlast vratila
u Beč. U oktobru, posle Bečkih događaja Fridrih Vilhelm je raspustio vladu i
zamenio je ultrakonzervativnom. Raspuštena je ubrzo i Pruska revolucionarna
skupština i monarh je nametnuo despotsku vlast. Frankfurtski parlament je konačno
odlučio da Nemačka bude demokratsko federalno carstvo i izglasao je isključenje svih
habzburških teritorija. Sve u svemu revolucija 1848. nije nacionalistima donela
nijednu značajnu pobedu.
Dva događaja iz 1858. pružila su tračak nade. Proglašeno je da je Fridrih
Vilhelm duševno oboleo njegov brat Vilhelm postaje princ-regent. Na oštim izborima za
Landtag liberali su odneli ubedljivu pobedu. Vilhelm je smatrao da je neophodno
sprovesti radikalnu vojnu reformu ali je landtag to odložio.U septembru 1862. Vilhelm
na čelo vlade postavlja Ota Fin Bizmarka. Njega je prevashodno zanimala spoljna
politika. Prvi značajan događaj odigrao se 1863. kada je došlo do poljske pobune protiv
Rusije. Bizmark je pružio podršku Rusiji da bi obezbedio pomoć u ujedinjenju. Potom
ubeđuje Vilhelma I da pripoji šlezvig i Holštajn. Ubrzo je pruska zaratila sa Austijom.
1866. Prusi su pobedili i u bitci kod Sadove istakao se Helmut fon Motke. Mirom u
pragu 23. avgusta Pruskoj su pripojene Hanover, Hesen-Kasel, Nasau, Frankfurt,
Šlezvig i Holštajn. Stvoren je severnonemačkisavez pod pruskim vođstvom.
Predsednik je bio Vilhelm I, kancelar je bio Bizmark, a reihstag je izabran na izborima na
osnovu opšteg prava glasa.
Da bi ujedinio i jušne nemačke države Bizmark je morao da nađe zajedničkog
neprijatelja i to je bila Francuska. Francuska je napadnuta 1870. i u bitci kod Sedana 1.
septembra je poražena. Pruski kralj proglašen je za cara Nemačke u Sali ogledala u

15
Versaju 18. januara 1871. U frankfurtu 10. maja 1871. potpisan je mir i pripojene
su provincije Alzas i Loren
U poslednjoj fazi ujedinjenja pripojena je i bavarska tako što je Bizmark
podmitio Bavarskog kralja Ludviga II.

10. RUSIJA I ISTOCNO PITANJE

Istocno pitanje je tokom vremena imalo razlicita znacenja (odbrana od turske najezde,
reformisanje i civilizovanje Turske), ali je sustina bila u ukidanju turske vlasti na Balkanu
i podeli nasledstva Otomanske imperije izmedju balkanskih drzava. Rusija, ne samo sto
je zelela da potisne Tursku iz Evrope, vec je tezila da u svojim rukama vidi Carigrad i
moreuze i da izadje na otvoreno Sredozemno more. Pomaganjem ustanaka balkanskih
naroda i ratovanjima sa Turskom, Rusija je zelela da osigura prevlast na Balkanu, cega su
se ostale velike evropske sile i plasile. Njihove interesne sfere preklapale su se na
Balkanu.
Velika istocna kriza je diplomatski naziv za ratne sukobe velikih sila (rat Rusije i
Turske 1877-1878), ratove i ustanke u Osmanskoj imperiji (pocev od ustanka u
Hercegovini jula 1875.god. pa preko rata Srbije i Crne Gore protiv Turske (1876), do
manjih ustanaka u Bugarskoj i Makedoniji), koji su okoncani potpisivanjem Berlinskog
mirovnog ugovora.
Ruski car je, pod uticajem ideja moskovskih panslavistickih krugova koji su zeleli da
Turska bude izbacena iz Evrope, aprila 1877.god. objavio rat Turskoj. Budipestanskom
konvencijom, zakljucenom nekoliko nedelja ranije, Austrija je bila umirena (ostace
neutralna, pod uslovom da joj se dozvoli okupacija Bosne i Hercegovine). Rusija je
verovala da ce vrlo brzo poraziti Tursku. Ali prilikom opsade Plevne, zadrzala ih je sjajna
turska odbrana i borbe su se nastavile do zime 1877/1878. Posle pada Plevne ruske trupe
su nastavile pohod prema Carigradu. Zbog britanske intervencije, zakljucen je
Sanstefanski mir, pre nego sto je Rusija stigla do Carigrada.
Sanstefanskim mirom formirana je Velika Bugarska i obezbedjena ruska prevlast na
Balkanu, sto se velikim silama nije dopadalo, pa je doslo do revizije Sanstefanskog
mirovnog ugovora na Berlinskom kongresu.

11. POLITICKI ZIVOT U RUSIJI U 2.POLOVINI 19.VEKA

Posle Krimskog rata (1853-1856) zapocelo je novo razdoblje u istoriji Rusije.

Savremenici su prve godine vladavine Aleksandra II nazvali epohom oslobodjenja
-drustvo se oslobadjalo stega vladavine Nikolaja I i osvajalo prostore slobode.
Oslobodjenje seljaka je bila najvaznija od stecenih sloboda. Ova seljacka reforma
izazvala je lanac drugih reformi kojima se menjao ne samo nacin zivota,nego i znacajni
segmenti ustrojstva Carstva. To se razdoblje, stoga, i naziva epohom velikih reformi.
Ukidanje kmetstva i oslobodjenje 23 miliona seljaka predstavljalo je kljucnu i najvazniju
reformu u nizu drugih koje su ostvarene za vladavine Aleksandra II. Ta krupna politicka,
ekonomska i socijalna reforma postala je istorijski imperativ Rusije, promena koja je bila
neophodna za dalji opstanak Imperije.

DUHOVNO-POLITICKA KLIMA UOCI REFORMI

Probudjena i politizovana javnost Rusije (javnost je obuhvatala plemstvo,svestenstvo,

vise gradske slojeve i tzv. obrazovano drustvo) imala je znacajnu ulogu najpre u
16
iniciranju, a kasnije u pokretanju reformskih poduhvata,pa i u njihovom ostvarenju. Smrt
Nikolaja I pri kraju vec izgubljenog Krimskog rata izazvala je olaksanje u drustvu i nadu
drustveno-politicke misli u lepsu buducnost Rusije. Postujuci monarhisticko uredjenje,
preovladjivao je stav:"sila vlasti-caru, sila misljenja-narodu". Drustvo je ocekivalo
promene, javnost je trazila obnovu,ali iz drustva nisu odmah pokretane inicijative i
preduzimane akcije da se stanje promeni. U Rusiji su vekovima naucili da promene
ocekuju od "dobrog cara", pa i posle Nikolajeve smrtinije bilo drustvene samodelatnosti
kojom bi javnost izborila pravo da ucestvuje u resavanju opstih drzavnih i drustvenih
problema.Prve pol.mere koje je sprovodio Aleksandar II bile su protivrecne.Promenio je
kljucne licnosti u vladi,ali je smenio i neke ministre koji su bili skloni seljackoj
reformi,pa je tako sve vraceno u polazni polozaj.Stampu i univerzitet je oslobodio nekih
stega iz poslednjih godina vladavine Nikolaja I, ukinuta su i ograni|enja za putovanja u
inostranstvo. U liberalnim, intelektualnim krugovima smatralo se da je Aleksandar II
neodlu|an. Drustvo se ipak budilo i politizovalo, i u uslovima cenzure , poznati
inteltektualci pisali su o postojecim drustvenim problemima. Prvo, najvaznije, najteze i
najbolnije bilo je seljacko pitanje. O njemu se nije smelo ni pisati , ni govoriti, ali je u
intelektualnim krugovima raznih politickih opredeljenja postepeno stvarana saglasnost da
se ovaj vid ropstva mora ukinuti i da se seljacima mora dati sloboda. Najpoznatiji medju
spisima o tome bio je "zapis o oslobodjenju seljaka u Rusiji " , napisao ga je liberalni
intelektualac i visoki drzavni sluzbenik Konstantin Kavelin.

- Kruzoci na univerzitetima i neka struca udruzenja intelektualaca vodili su rasprave o

stanju u Rusiji. Uprkos znatnih idejno-politickih razlika izmedju jos neizdiferenciranih
grupacija, postignuta je siroka saglasnost koja se ogledala usledecim zahtevima: sirenje
prosvecivanja, omeksavanje cenzure, izgradnja zeleznikih pruga, razvoj industrije,
"razumna raspodela ekonomskih snaga" (pod kojom se podrazumevalo ukidanje
kmetstva). Sve usvemu, javlja se uverenje da je neophodna reformatorska politika. Za
odluku da se pristupi reformama bilo je znacajno i to sto su dva clana iz porodice cara
afirmisala reforme: veliki knez Konstatin Nikolajevic i Jelena Pavlovna.

- Naime, Rusija se sredinom 19.veka suocavala sa sledecim problemima: unutrasnja

kriza, zaostajanja u odnosu na velike sile i gubitak uticaja na medjunarodnoj sceni.
Aleksandar II se odlucio za reformu. Njegov manifest oslobodjenju seljaka procitan je
1861. godine. Time je zauvek ukinuto kmetstvo u Rusiji. Socijalno-politicka sadrzina
reformi obuhvata dva kompleksa medjusobno povezanih aspekata reformi: Gradjanska
prava i time nastali socijalno-politicki status oslobodjenih seljaka i uspostavljanje novog
drustvenog uredjenja na selu, ukidanjem Spahijske vlast nad seljacima i novim
uredjenjem seoske samouprave.

U redovima plemstva i medju inteligencijom izdvajaju se dva krila: Konzervativno -

nastoji da ocuva i povrati privilegije plemstva, suprostavlja se zathevima za promenom
drzavnog ustrojstva; liberalno- zahteva dublje i dalekosezne reforme, koje bi u pravima i
obavezama izjednacile sve stanovnike Carstva, uspostavile demokratsko narodno
predstavnistvo- kako u lokalnoj samoupravi, tako i za celu zemlju. Pocele su da se
oglasavaju i neke revolucionarne grupe sa krajnje radikalnim zahtevima.

- Poljski ustanak 1863.godine je snazno uzdrmao Carstvo i objedinio Rusko drustvo

oko vlasti usled patriotskog talasa koji je i izazvao. Reforme se nastavljaju:

17
 1. Zemska reforma- izabrani su predstavnicki organi lokalne samouprave

2-Reforma sudstva 1864 godine bila je najradikalnija i najdoslednija od svih reformi

tog vremena, doprinela je formiranju gradjanjske odgovornosti i civilizovanog pravnog
ponasanja - znacajan korak u uspostavljanju vladavine prava

3. Reofme finansija, obrazovanja i stampe

4. Vojna reforma- reorganizacija vojnih uprava, smanjenje brojnosti oruzanih snaga,

opsta vojna obaveza

Liberalniji metodi vladavine Aleksandra II- popustanje drustvenih stega, napredak

uslobodi stampe, veca uloga javnosti, napredak obrazovanja, pravedniji sud, korak u
nastajanju vladavine prava, predstavnicki organi vlasti na lokalnom i regionalnom nivou-
nisu za Aleksandra bili motivisani liberalno - demokratskim vrednostima, vec sredstvo za
stabilizaciju Carstva i odrzavanje samodrzavlja. Ali , on ostaje upamcen kao veliki
reformator koji je Ruskom narodu doneo prava gradjanstva i time priblizio Rusiju
Evropskom socijalno-politickom modelu , mada je postojalo nezadovoljstvo reformama.

- Njegov naslednik Aleksandar III je vodio reakcionarnu, kontrareformsku politiku u

svim oblastima drustvenog zivota(skostvo, sudstvo, cenzure, vojska). Takodje razuzdani
nacionalizam i verska netrpeljivost su bitne odlike njegove politike, kao i antisemitizam.
Represivnom politikom on je uspostavio carsko samodrzavlje. Osnovnim politickim
smerom , Aleksandar III je dolazio u raskorak sa drzavnim interesima i drustvenim
potrebama, posle reformske Rusije, suocene sa istorijskim izazovom na kraju 19. veka.
U novi vek Rusija nije mogla da stupi sa politikom i vrednostima okrenutim ka srednjem
veku.Zakljucak: Istorijski procesi tokom druge polovine 19. veka doveli su do znacajnih
promena u Rusiji. Velike reforme tokom 1960-tih godina uspostavile su nove institucije i
omogucile razvoj privrede, obrazovanja, nauke i kulture. DOslo je do modernizacije. To
omogucava prikljucenje Rusije Evropskim kretanjima i njen postanak znacajnog faktora
Evropske politike. Reforme, pak, nisu dodirnule samodrzavno politicko ustrojstvo, sta
vise Aleksandar III pokusava da zaustavi reforme i upostavi apsolutizam u svom
nekadasnjem vidu. Dakle, u drugoj polovini 19. veka u Rusiji se smenjuju periodi
reformi i kontrareformske politike.

- Aleksandar I (1801-1825)

- Nikolaj I 1825-1855

- Aleksandar II 1855.-1881

- Aleksandar III (1881-1894)

-Nikolaj II (1894-1917)

18
12. ISTOCNO PITANJE I SRBIJA

Glavni ucesnici u ratovima protiv turske samostalno I sporazumno su Austrija I Rusija,

sirenje oslobodilackog pokreta dovelo je do internalizacije istocnog pitanja u duhu
evropskih integracija.
Istocno pitanje se odnosi na polozaj zemalja koje su pod turskom vlascu I sukob
evropskih sila oko tog prostora.Milos je prosirivanjem I obezbedjenjem prava Srbije sto
vise ojaca svoju vlast I poveca svoju ekonomsku moc.
-Hatiserif 1830.-Srbija kao vazalna knezevina u okviru Osmanlijskog carstva.
-Hatiserif 1833.-Srbiji je uvraceno 6 nahija koje je Srbija izgubila 1813.
-1835. Sretenski ustav-njega samostalno donosi knez I pokusava njime da resi ustavno
pitanje
-1838.-Ustav u Carigradu u vidu sultanovog hatiserifa=turskom ustavu kojim je
ustanovljen uz kneza drzavni savet od 12 clanova.
-jun 1862 kod cukur-cesme u Beogradu, turski vojnici su ubili jednog srpskog decaka, da
bi se sprecio srpsko-turski rat velike sile su na konferenciji u KanhiluKanhilui (jula 1862)
u malim ustupcima zadovoljile Srbe.
-Sultanov ferman o povlacenju turske vojske iz garnizona izazvan teskim polozajem
turske 1867. Poslednji turski vojnici tokom aprila napustili su Beograd, Sabac,
Smederevo I Kladovo.Ovaj dogadjaj je znacio nestanak turske vlasti nad Srbijom.
Od 1875. nastaju ustanci sirom Balkana, dok Turci vrsili modernizaciju
Rusko – turski ratovi nastali su kao posledica velike istocne krize loja je pocela sa
izbijanjem srpskog ustanka u Hercegovini 1875.
-Ulazak Srbije I Crne Gore u rat 1876., a glavni komadant srpskih jedinica bio je general
Cernajev,.
-Bitka kod Djunisa, poraz srpske vojske, mir 1877.
-Rusija pocinje rat protiv Turske, Srbija ponovo ulazi u rat, Crna Gora nije ni izlazila..
-Bitke kod Fundine. Vucieg Dola, Meduna ,Spuze- uspesne
-Posle pada Jedrena 1878. dolazi do San-stefanskog mira, cime je Srbiji predvidjeno malo
teritorijalno uvecanje I stvaranje Velike Bugarske
-Zbog jednostranog resenja istocnog pitanja dolazi doBerlinskog kongresa 1878, Srbiju
je predstavljao ministar Jovaan Risic, Srbiji je priznato teritorijalno uvecanje- NISKI,
VRANJSKI, PIROTSKI I TOPLICKI, I priznata je nezavisnost, kao I Crnoj Gori I
Rumuniji, ali je Srbija ostala nezadovolljna zbog okupacije Bosne I Hecegovine.
-Kosovo I prostor Makedonije postaju deo nacionalnog interesa. –Bugarska biva
podeljena na Knezevinu Bugarsku I Istocnu Rumeliju.

13. BERLINSKI KONGRES

- odrzan u Berlinu 1878, posle rusko-turkog rata 1877-1878 radi revizije San
Stefanskog mirovnog ugovora, povoljnog za Rusiju. Berlinskim kongresom
predsedavao je nemacki kancelar Oto fon Bizmark. Plod kongresa je Berlinski
ugovor zakljucen 13.VII 1878. koji su potpisale 6 velikih sila ( Britanija, Italija,
Francuska, Nemacka, Rusija, A-U) I Turska.
- Naime, Rusija je posle pobede nad Turcima diktirala uslove mira (Sanstefanski) i
oblikovala ga prema svojim interesima: Srbija, Crna Gora i Rumunija izlaze iz
vazalnog polozaja prema Turskoj i dobijaju nezavisnost, Rumunija vraca Rusiji
deo Bearabije koji joj je bio ustupljen posle ruskog poraza u Krimskom ratu, a
kao nadoknadu dobija Dobrudzu. Najdiskutabilnija tacka ugovora je stvaranje
19
 nove drzave, Knezevine Bugarske, koja je nominalno bila u vazalnom polozaju
prema sultanu. Ruska vlada je nastojala da u Bugarskoj prevlada njen uticaj kako
bi imala potpunu kontrolu nad Balkanom i odakle bi u buducnosti ponovo, mnogo
lakse izbrsila prodor prema Istanbulu. U Aziji Rusija dobija Kars, Batum i
Ardagan. Austro – Ugarska i Britanija protivile su se stvaranju velike Bugarske
jer bi ona zahvatala polovinu Balkana i previse bi se priblizila Istanbulu. Zato su
zahtevale da se izvrsi revizija Sanstefanskog ugovora na jednom
medjunarodnom kongresu, na sta je Rusija, sama i izolovana, morala da
pristane, posto se i Nemacka za to opredelila. U Petrogradu je odluceno da se pre
medjunarodnog kongresa Britanija izjasni u kojoj meri ona zeli a se izmeni
Sanstefanski ugovor i na stetu Rusije. Britansko-ruski sporazum po tom
pitanju zakljucen je 30. maja 1878.godine.
- Bugarska je svedena na tri puta manju teritoriju od one koja je bila predvidjena
Sanstefanskim ugovorom, jer su joj pripali samo krajevi severno od planine
Balkan. Britanija je 4. juna potpisala ugovor sa Turskom i obavezala se da ce
braniti preostalu tursku teritoriju u Aziji u slucaju ruskog napada. Kao
kompenzaciju za te usluge, Turska je Britaniji ustupila ostrvo Kipar.
- Bugarsko pitanje je bilo glavna tacka konferencije i reseno je prema odredbama
prethodnog britansko-ruskog sporazuma – Sanstefanska Bugarska podeljena je na
tri dela, Makedonija je i dalje ostala u turskom posedu, oblast na jugu od planine
Balkana ostala je teritorija turske pod imenom Istocna Rumelija, ali je pri tom
dobila siroku autonomiju. Austro-Ugarska je dobila pravo da kao mandatorka
kongresa okupira BiH I u njima zavede red, a u Novopazarskom Sadzaku da drzi
svoj garnizon. Okupiranjem BiH koja je formalno i dalje bila u sastavu Turske,
osigurala je da se BiH ne prisajedini Srbiji.
- Potvrdjena je nezavisnost Srbije (koja je teritorijalno prosirena – niski, vranjski,
toplicki i pirotski okrug), Crne Gore (dobila izlaz na more i gradove Niksic,
Podgoricu, Kolasin, Bar i Ulcinj) i Rumunije (Severna Dobrudza) koje su bile
priznate i po odredbama Sanstefanskog ugovora.

14. GRCKI USTANAK I STVARANJE NEZAVISNE DRZAVE

Na pocetku 19. veka najveci deo teritorije danasnje Grcke bio je pod Osmanlijskim
carstvom, dok su juzni i ostrvski delovi prvo bili pod vlascu Mletacke republike. Jonska
ostrva su i dalje ostala organizovana samoupravna, zavisna teritorija, sve dok Francuska
nije ukinula Mletacku republiku. Tu oblast zatim preuzimaju Rusi, a 1815. Britanci. Od
sredine 18.v. na Egeju se razvija trgovacka mornarica, sto dovodi do privrednog napretka,
a na pocetku 19.v. javljaju se i revolucionarna drustva, od kojih je najznacajnije Filiki
Eterija (Drustvo prijatelja), osnovano 1814. u Odesi, koje je predvodio Aleksandros
Ipsilantis. Njihov prividni cilj bilo je unapredjenje grcke kulture, ali je, u stvari, stremila
ka stvaranju novovizantijskog, grckog carstva.
Grcki ustanak poceo je aprila 1821.god. na Peloponezu, sa koga je 1819. zbog rata sa
Ali-pasom osmanlijska vojska povucena. Na prve nemire Osmanlije reaguju na Uskrs
1821. pokoljom predstavnika fanarske elite u Carigradu, ukljucujuci i patrijarha.
Grcki ustanak cini nekoliko neuskladjenih pokreta bez vrhovnog vodje, ali on ipak
postize uspehe i siri se na ostrva i kopno. Trgovacki brodovi i pirate pruzaju pomoc
ustanicima, dok filheleni skupljaju novac, dobrovoljce i uticu na svoje vlade. U julu
vrhovnu komandu preuzima Dimitrios Ipsilantes, koji je ustanovio Senat Peloponeza-
prvu opstu skupstinu predstavnika raznih krajeva oslobodjene Grcke u Epidauru. Cilj
20
senata bio je donosenje ustava, koji je jan. 1822. i proglasen. Svaka oblasna vlast drzala
je nominalnu sopstvenu teritoriju, vojsku i vladu na cijem se celu nalazio mladji, na
Zapadu obrazovani fanarioti. Vlast je takodje bila opunomocena da podigne zajam u
Londonu.
Ustanak se nastavlja kroz 1823. kada dolazi i Bajron (sa novcem od zajma). God. 1824.
Turci uspevaju da povrate najveci deo kopna, a pocetkom 1825. zauzimaj Krit i isrcavaju
se na Peloponez. God. 1826. slobodna Grcka svedena je na vladu u Nauplionu, nekoliko
ostrva, Atinu i Misolongiju. Grci su zvanicno zatrazili intervenciju velikih sila, koje su se
Londonskim ugovorom (jul 1827) obavezale da ce zaustaviti borbe i postici primirje
izmedju Grka i sultana, pri cemu su bili naklonjeni ideji o autonomnoj upravi pod
osmanskim suverenitetom.
Nominalna grcka vlada u Nauplionu je sazvala skupstinu delegata, koja je maja
1827.god. sastavila novi ustav sa dvodomim zakonodavstvom i izvrsnim guvernerom koji
je bio biran na 7 god. (prvi guverner-Joanis Kapodistrijas), dok su britanski komandanti
preuzeli odbranu teritorije.
Cinjenica da su se Grci i dalje drzali i sve veci pritisak evropske javnosti naterali su sile
da otpocnu intervenciju. Naredile su svojim sredozemnim eskadrama da uspostave
primirje. U oktobru 1827. saveznicki brodovi uplovili su u zaliv Navarino i napali tursko-
egipatsku flotu.Zbog poraza u ovom boju, u aprilu 1828. car je ojavio rat i poslao vojsku
u Grcku. Velika Britanija i Francuska dogovorile su se da na Peloponez posalju vojnu
ekspediciju. Do kraja godine Peloponez i Kikladi su dosli pod protektorat triju sila.
U martu 1829. 3 sile su se slozile da osnuju ograniceno autonomne knezevine Grcke,
koje bi placale godisnji danak sultanu. Nakon Jedrenskog mira (1829) Britanija je pocela
da zahteva punu samostalnost Grcke i februara 1830. novim Londonskim ugovorom
Grcka postaje nezavisna i suverena, ali sa Francuskom, Rusijom i Britanijom kao
zastitnicama.Njena severna granica prostirala se nesto severnije od Istma.
Na celu Grcke se od februara 1828. nalazio Kapodistrijas.On je obezbedio severnu
granicu, koja je isla od Arte na zapadu do Valosa na istoku. Vodio je pregovore sa silama
o buducem statusu Grcke, koje su na kraju odlucile da ona bude nasledna, ustavna
monarhija. Priznale su vladu u Nauplionu, a za kralja odredile Otona, mladjeg sina
filhelenskog bavarskog kralja. Jula 1832. Carigrad priznaje nezavisnost, a kralj u
Nauplion stize februara 1833.god.

15. NASTANAK MODERNE RUMUNIJE I BUGARSKE

Vlaškom i Moldavijom vladali su kneževi sa sultanom kao sizerenom.Težili su

centralizovanju vlasti, nasuprot rumunskom feudalnom plemstvu, bojarima, koji su
zeleli da ocuvaju svoje privilegije.Oni, na osnovu svog zemljišnog poseda učestvuju i u
državnoj službi. Bojari nisu bili jedinstveni. Srazmerno veličini poseda imali su i različit
politički uticaj. I svestenstvo je bilo podeljeno. Parohijski sveštenici bili su seljačkog
porekla, a više sveštenstvo bojarskog i grčkog porekla. Crkva je bila veliki
zemljoposednik. Zemlja je bila pretežno u vlasništvu manastira. Sredinom 18. veka
ukinuto je kmetstvo, ali su od tada seljaci izgubili većinu svojih, uglavnom sitnih,
poseda. Ponovo su postli vezani za zemlju, ali ovog puta naknadama i radnim obavezama
za korišćenje bojarske zemlje. Položaj širokoh slojeva seljaštva je početkom 19.veka bio
veoma težak. Srednji sloj je postojao u gradovima, ali je bio bez velikog uticaja.
Trgovinom i zanatstvom bavili su se Grci i Jevreji, cije su privilegije bile odredjene
sistemom kapitulacija. Sistem kapitulacija odredjivao je prva hrišćana stranaca u
Turskoj.
21
Političke prilike pre ustanka i tok ustanka
Uplitanje Napoleonove Francuske u imenovanje rumunskih kneževa 1806.godine
dovodi do ruske okupacije kneževina koja je trajala do 1812. Zahvaljujuci napadu
Napoleona na Rusiju, Turka vraća svoj uticaj u kneževinama, koji je,medjutim, trajao
samo do sloma Napoleona, usled čega Rusija postaje najuticajnija sila u Moldaviji i
Vlaškoj, uprkos zvaničnoj vrhovnoj vlasti Turaka. Strah rumuna od Turaka slabi. Rumuni
postaju spremniji za ustanak.
Grcki ustanicki pokret,heterija, pod vodjstvom Aleksandra Ipsilantija, zeli da
borbu protiv Turske započne u rumunskim kneževinama i uz rumunsku pomoć. Planovi
za ustanak završeni su 1820. godine. Moldavski knez, Mihail Suc, prihvatio je ucešće u
ustanku, za razliku od vlaškog kneza Aleksandra Suca, koji nije dao podršku Ipsilantiju
Ipak, Ipsilanti je imao podršku u Vlaškoj uod strane nekih vodećih bojara i Tudora
Vladimireskua, sitnog bojara iz Oltenije (oblast u Vlaškoj). Vladimiresku je imao
sopstvenu grupu ustanika. Posle smrti Aleksandra Suca 1821. godine, bojari (oni koji su
za ustanak) formiraju namesništvo i ovlašćuju Vladimireskua da predvodi ustanak u
Vlaskoj. Ustanak je poceo u Olteniji, a u isto vreme Ipsilanti ulazi u Moldaviju i zauzima
Jaši (prestonica Moldavije). Vladimiresku opseda Bukurešt (prestonica Vlaške), a kao
pomoć opsadi, Ipsilanti kreće iz Jašija sa svojim vojskom, računajući na pomoć Rusije.
Naime, Ipsilanti se nadao da ce Rusija poslati svoje trupe u Jasi, da bi se sačuvala
Moldavija, dok on pomaže u opsadi Bukurešta. Ali, Rusi im nisu pomogli, tako da je cela
stvar propala.
Turci su, ne pitajući Ruse, zauzeli obe kneževine. Ipsilanti i Vladimiresku su se
povukli u planine. U povlacenju im se i vojska raspala. Heteristi su, sumnjajući u
lojalnost Vladimireskua, poslali istog Bogu na istinu. Turci su postavili svoje kneževe na
vlast u Vlaškoj i Moldaviji. Medjutim, Rusi ponovo žele prevlast u kneževinama, što su i
izdejstvovali Akermanskom konvencijom i ratom sa Turskom koji je završen 1829.
Jedrenskim ugovorom. Kneževi su birani doživotno pod Ruskim uticajem, Turskoj je
ostavljeno samo proglasenje kneza u Carigradu, godisnji danak i sistem kapitulacija.

Ujedinjenje kneževina
Sredinom 19.veka jaca rumunski unionistički pokret. Sultan 1857. saziva ad hoc
skupštine. U Moldaviji unionističke težnje bile su slabije nego u Vlaškoj, pa je posle
izbora u skupštini postojala antiunionistička većina. Ipak, intervencijom Napoleona III i
kraljice Viktorije izbori su ponovljeni i stvorena je skupštinska većina opredeljena za
uniju dveju kneževina pod stranim knezom. Pariskim ugovorom 1858. godine stvorene
su Ujedinjene kneževine Moldavije i Vlaške. Ovo rešenje bilo je polovično, jer potpuno
ujedinjenje kneževina nije postignuto. Ugovorom je potvrdjen sultanov suverenitet
(proglašenje kneza i godišnji danak), ali su stvorene nove uporedne ustanove. Obe
kneževine imaju po jednog izbornog kneza. Knez je vladao zajedno sa Ministarskim
savetom koji je birala zakonodavna skupština. Zakonodavna vlast je bila zajednička.
Knez je vladao doživotno , a birala ga je skupština koju su birali gradjani obe kneževine.
Ukinut je bojarski stalež i njihove povlastice. Dalje ujedinjenje bilo je neminovno.
1857. godine Aleksandar Jon Kuza izabran je za Moldavskog kneza. Pošto
zamisao o izboru istog kneza preovladala u obe kneževine, ubrzo je Kuza izabran za
zajedničkog kneza, sto su zatečene velike sile priznale samo kao izuzetak.

22
 Na redu je bilo donošenje zajedničkog ustava, ali sultan je 1861. dozvolio samo
stvaranje personalne unije, a krajem te godine i formiranje zajedničke vlade i skupštine,
ali samo za vreme Kuzine vladavine. Kuza je iste godine proglasio ujedinjenje Rumunije.
Kuza nije imao sopstvenu stranku koja bi parirala Konzervativcima i Liberalima u
kojima su preovladjivali jedini preostali bojari (nasledni bojari). Bojari zemljoposednici
bili su konzervativci, a bojari koji su ušli u trgovinu i industriju doprineli su stvaranju
buržoazije i propagiranju liberalnih ideja.
1863. godine Kuza za predsednika vlade postavlja vodju liberala Kogalničeanua
da sprovede korenite reforme. Kogalničeanu je Zakonom o nacionalizaciji oduzeo
posede crkvi uz odredjenu odštetu.
Kuza je doneo i Statut kojim je uspostavljena dvodomna skupština, potčinjena
vladi.Izvršio je i agrarnu reformu. Seljaci su postali potpuni vlasnici zemlje, oslobodjeni
svih dažbina i obaveza. Uspostavio je potpun obrazovni sistem sa dva univerziteta; u
Bukureštu i Jašiju.Crkva je stavljena pod kontrolu vlade.
Kuzin položaj je postepeno slabio. Želeo je da reši pitanje nasledstva
priznavanjem svog nezakonitig sina. Vodja opozicije, Jon Bratijanu izveo je prevrat.
Kuza je 1866. godine napustio zemlju. Kneževine su sada bile obavezne da se odvoje.
Ipak, Bratijanu je uz odobravanje Napoleona III tragao ta novim knezom. Najbolje je bilo
da to bude stranac. Knez Karl od Hoencolerna – Sigmaringena postao je rumunski
knez Karol I. Rumunija je proglašena jednom i nedeljivom. Karol je preko
novoformirane vlade doneo novi ustav, po ugledu na belgijski. Država je postala nasledna
monarhija sa dvodomnom skupštinom. Knez je imao velika ovlašćenja. Zakonodavnu
vlast su delili skupština i knez.
Ustav iz 1866. bio je praktično manifest rumunske nezavisnosti. Iako je Turska
protestvovala velike sile nisu ništa učinile i time prećutno priznale tadašnji položaj
Rumunije. Sultan je imao samo simboličnu vlast.
Bratijanu je formirao Narodnu liberalnu stranku koja bila za prorusku i
antiosmanlijsku politiku. Konzervativci su najvećeg neprijatelja videli u Rusiji

16. GRAĐANSKI RAT U SAD (1861.-1865.)

Teritorijalno proširenje SAD-a počinje odmah posle sticanja nezavisnosti (1783). 1803.
američka vlada je kupila od Napoleona francusku koloniju Luzijanu.
Za razliku od industrijski razvijenih severnih država SAD-a sa slobodnim kapitalističkim
odnosima, u južnim državama u prvoj polovini 19. veka još su postojali robovlasnički
odnosi.

Južnjački robovlasnici su želeli da se u što većem broju novih država uspostavi

ropstvo i te države zatim učlane u SAD kao robovlasničke države. Time su nameravali da
steknu većinu u Senatu, budući da je svaka država u ovaj zakonodavni dom slala po dva
predstavnika. Ovo su severnjaci nastojali da spreče, pa se 1818/19. između Severa i Juga
javlja politički sukob, kome je povod bio zahtev za prijem robovlasničke države Misuri u
uniju. Kongres je odlučio da se ubuduće pored jedne robovlasničke države u uniju uvek
primi i jedna slobodna država i da se ropstvo može širiti samo južno od 30ْ i 30` severne
geografske širine. Tako je rascep unije odložen.
Do ponovnog sukoba doslo je 1848. kad su neke nove države na Dalekom zapadu, a
među njima i Kalifornija, zatražile prijem u uniju. I ovom prilikom je izbegnut otvoren
sukob i rascep unije jer je Kongres odlučio da se Kalifornija primi u uniju kao slobodna

23
država i da se donese zakon koji bi na celoj teritoriji SAD južnjacima omogućio da
odbegle robove gone, hvataju i vraćaju gospodarima.
Na predsedničkim izborima 1860. pobedio je Abraham Linkoln, predstavnik
republikanske partije i protivnik ropstva, što južnjaci nisu hteli da prihvate. Zato je
cepanje unije postalo neizbežno. Izdvajanje iz SAD prva je proglasila Južna Karolina 20.
decembra 1860. Tokom januara i februara 1861.godine na isti način je postupilo još 10
južnih država. Otcepljene države obrazovale su Konfederaciju južnih američkih država.
Sukobom njenih trupa i trupa vernih uniji 12.aprila 1861.počeo je građanski rat.
Sever i Jug su u rat ušli sa nejednakim snagama. Severne države su imale 22 miliona
stanovnika, a južne 10, od kojih četiri miliona crnih robova.
Ali u vojnim sukobljavanjima do kraja 1861. i tokom 1862.godine vojne snage južnih
država nanele su nekoliko težih poraza vojsci Severa. Osim toga, vladu Konfederacije
južnih američkih država priznale su Engleska i Francuska.
Linkoln je odlučio da sve snage unije angažuje u borbi sa Jugom. 1862. doneo je Akt
o homstedima, po kojem je svaki otac porodice koji je učestvovao u ratu sticao pravo da
od države dobije posed od 60 hektara zemlje, pod uslovom da ga sam obrađuje. Zatim je
1863. svim crncima na teritoriji SAD dao slobodu. Svako zaposedanje južnjačke teritorije
koje ostvare trupe unije, istovremeno je značilo oslobađanje crnaca na toj teritoriji.
Linkoln je zaključio da bi što pre trebalo poraziti vojsku Konfederacije na Zapadnom
frontu i preseći njenu teritoriju na dva dela. Komandant oružanih snaga Severa, general
Grant, odmah je sve snage usmerio na osvajanje tri saobraćajna čvora, prelaza na
Misisipiju, preko kojih je održavana veza između istočnih i zapadnih delova
Konfederacije. Lako je ovladao Nju Orleansom i Memfisom, ali se oko Viksburga vodila
šestonedeljna bitka u kojoj su obe strane imale na hiljade žrtava. Najzad, u julu 1863.
Viksburg je pao u ruke Grantovih trupa. Konfederacija je bila presečena na dva dela,
istočni i zapadni.
Posle zauzimanja Viksburga Grant je nastavio ofanzivu na Zapadnom frontu. Zajedno
sa trupama generala Šermana tokom 1864. i početkom 1865. porazio je u više bitaka
izmorene i oslabljene trupe Juga. Šermanova vojska decembra 1864. godine uspešno
završava ratni pohod od severozapada na jugoistok i zauzima luku Čarlson na Atlantiku.
U toku zime 1865. Šermanova armija se uputila prema severu , kroz Južnu i Severnu
Karolinu. Cilj ovog pohoda je bio da se odseče vojska Konfederacije, koju je Grant
potiskivao sa severa. Početkom aprila 1865. vojska Konfederacije je obustavila borbe i
predala se oružanim snagama Severa.

Linkoln koji je po drugi put pobedio na izborima(1864), želeo je da obnovi državno

jedinstvo ne ponižavajući poražene južnjake. Ali to na Jugu mnogi nisu shvatili i cenili, a
posebno oni koji nisu hteli da se pomire sa ukidanjem ropstva.

Najznačajniji rezultati:

-Ukinuto ropstvo na Jugu.

-Osujećena secesija, očuvano jedinstvo države.

-Zavedena vojna diktatura na Jugu zbog toga što je koristeći federativno uređenje Jug
donosio zakone po kojima su osporavana prava crnačkom stanovništvu.

24
17. RAZVOJ KOLONIJALIZMA U SVETU DO 1914.

Tipovi kolonija
Sve kolonije mogu se grubo podeliti na tri osnovana tipa: naseljenicke kolonije,
trgovacke kolonije I kolonijalna carstva. Pod naseljenickim kolonijama podrazumevaju se
naseobine Evropljana kje su imale poseban odnos prema metroplolama. Primer: engleski
posedi u Americi. Trgovacke kolonije bile su trgovacka uporista na oblama ili sirem
zaledju, osnovana od privatnih, privilegovanih trgovackih kompanija. Primer: engleski
posed Singapur. Kolonijalna carstva obelezavaju podrucja sire dominacije, neposredne
dominacije ili protektorata. Primer: Indija.
Etape kolonijalizma do 1914.
Prva etapa. Od velikih geografskih otkrica do pocetka 19. veka. Akcenat je na americkom
kontinentu. Osvajanja u Africi I Aziji si jos uvek beznacajna, Ova etapa se zavrsila kada
je Amerika stekla nezavisnost.
Druga etapa. Od dvadesetih do osamdesetih godina 19. veka. Akcenat je na osvajanjima u
Africi I Aziji a glavnu rec vode Engleska I Francuska. Od posebnog ce znacaja biti
engleske I francuske akcije u ostalim delovima Afrike ali ce to samo biti uvod u glane
sukobe u pitanjima podele Afrike I sa drugim pretendentima, narocito onim novim medju
kojima je Nemacka vrsila jak pritisak. Do osamdesetih godina su kolonijalna osvajanja
toliko odmakla das su se pocele opasnije priblizavati granice interesnih sfera pojedinih
kolonijalnih sila pa je postalo jasno da pitanje daljeg kolonijalnog sirenja nije pitanje
pojedinacnih inicijativa I uspeha vec medjusonog sporazumeanja ne samo vodecih
kolonijalnih sila, vec I sila koje tek sada pokazuju zainteresovanost za kolonije.
Treca etapa. Obelezena nastankom imperijalizma. U prvoj fazi od 1882 do 1890. odvijaju
se dogovori o raspodeli I preraspodeli pojedinih kolonijalnih podrucja. Pri kraju 19. veka
pocinje I realizacija ovih planova. Upravo ova faza donosi vidljive momente narastanja
imperijalistickih sukoba. S jedne strane, pri zaposedanju delova Afrike I Azije doslo je do
sukoba I tamo gde je postojao prethodni kompromis. S druge strane dolazi do sukoba sa
silama koje tek pocinju da isticu svoje interese a to su Japan I SAD.

18. BRITANSKE I FRANCUSKE KOLONIJE

Engleska. Politika Velike Britanije imala je dva bitna cilja: osvajanje novih trzista I
izvora sirovina I zaposedanje I kontrolisanje najznacajnijih strateskih punktova na
velikim pomorskim komunikacijama. U okviru ovog drugog cilja Englezi su u prvoj
polovini 19. veka dosli u posed nekih veoma vaznih pomorskih baza: 1819. kupili su
Singapur, 1838. Turci su im dozvolili da zaposednu Aden, 1840. anektirali su Novi
Zeland, 1842. Kini su oduzeli Hong-Kong. U Sredozemlju su od ranije drzali Gibraltar,
Jonska ostrva I Maltu. Britanska kolonijalna politika se u prvoj plovini devetnaestog veka
najsnaznije ostvarivala u Indiji, Kini, Burni, Avganistanu I Kanadi a u nesto manjoj meri
u Austraili I tropskoj I juznoj Africi (Nigerija, Zlatna Obala, Kapland)
Francuska. Francuska ekspanzija izazvala je zestok otpor Engleza. Prve teskoce Englezi
su im pravili vec prilikom vracanja onih kolonija koje su zaposeli za vreme
revolucionarnih I napoleonovskih ratova, a koje je Becki kongres ipak presudio
Francuskoj: Senegal, Martinik, Gvadalupe, Gvajana. 1830. Francuska je krenula u pohod
na Alzir I osvojila ga 1847. Francusko osvajanje Alzira bilo je jedno od vaznih izvorista
surenjivosti I netrpeljivosti izmedju Engleske I francuske. Engleska je cinila sve da spreci
ulazak Francuza u Maroko I Tunis. Francuska je osvojila Madagaskar I ostrva oko njega
(Grand Basam, Gabon I Asinik), Markiska I Drustvena ostrva u Tihom okeanu.
25
19. SUKOBI VELIKIH KOLONIJA PRED PRVI SVETSKI RAT

Za period kolonijalizma uoci Prvog svetskog rata karaktristicno je izrastanje kolonijalnih

aspiracija Italije I Nemacke I novo zaostravanje sukoba interesa izmedju Engleske I
Francuske.
Italija. Prva meta Italije bio je Tunis. Tunis je 1881. zaposela Francuska I to je dovelo do
zategnutih odnosa izmedju Italije I Francuske. Posto se osetila ugrozenom od strane
Francuske Italija se okrenula Nemackoj. Medjutim, pre nego sto je stupila u bilo kakav
savez sa Nemackom morala je da revidira svoju politiku prema Austriji tj. morala je da se
odrekne pretenzija na austrijske pokrajine naseljene italijanima. Tako je 1892. Italija usla
u Trojni savez. Medjutim, Italija nije mogla cvrsce da se angazuje u ovom savezu jer je iz
ekonomskih razloga morala da odrzava veze sa Engleskom. Na slabljenje italijanske
politicke aktivnosti u Trojnom savezu uticalo je I poboljsanje odnosa sa Francuskom kao
I zaostravanje odnosa izmedju Engleske I Nemacke. Italija je tako pocetkom 20. veka
ponovo istakla svoje teznje prema Austriji, Jadranskom moru, Balkanu I Albaniji.
Nemacka. Nemacka je u vreme Bizmarkove politike bila okupirana odrzavanjem
ravnoteze u Evropi sto je Engleskoj odgovaralo jer je na taj nacin Frnacuska bila “pod
kontrolom”. Engleska I Nemacka se sukobljavaju onog trenutka kada Nemacka krece da
gradi svoje kolonijalno carstvo u Africi. Osamdesetih godina je zauzela JZ Afriku,
Kamerun, Togo, I Afriku, devedesetih godina presekla vezu izmedju engleskih poseda u J
Africi I poseda u dolini Nila. Takodje je ucestvovala u dizanju Bura protiv Engleske.
Krajem 19. veka Nemacka pocinje sa ostvarivanjem svojih interesa na istoku. Engleskoj
nisu odgovarali nemacki pregovori sa Turskom ali posto je u to doba bila u opasnosti s
jedne strane od rata sa Burima na jugu Afrike a s druge strane od ruske ekspanzije nije
mogla da se odupre Nemackoj u ovoj fazi. Na dalekom istoku Nemacka je ucestvovala u
podeli Kine I dobila je skoro celu pokrajinu Sandun. I Tihom okeanu je dobila veci deo
ostrva Samoa a od Spanije se kupila Marijanska I Karolinska ostrva.
Engleska I Francuska. Zategnuti odnosi zbog suprotstavljenosti interesa u Africi.
Francuzi iz svog dela Konga dolaze do jezera Cad. Francuska dobija ekvatorijalnu Afriku
a zbog Egipta se sukobljava sa Engleskom. Madagaskar postaje francuska kolonija.
Engleska I Francuska sklapaju ugovor o Z Africi: Engleska zadrzava Nigeriju do Cadsog
jezera, Francuskoj je priznat deo SZ Afrike I Madagaskar.

20. USPON SAD I ULAZAK U SVETSKU POLITIKU

Monreova doktrina – amerika amerikancima – vlada snažno američkom politikom nakon

građanskog rata. Po završetku rata nastaje veliki ekonomski razvoj zemlje. I beleže se
svega dve, tri epizode spoljnih odnosa: jedna sa Meksikom 1867. i problem pred
Havanom 1898.
Prema Latinskoj americi stav pokrovitlja ekonomija probija robu na strana tržišta. Iz
trgovinskih, strateških i idealističkih pobuda, a delom iz gordosti na svoju snagu SAD se
bacila u bujnu prekomorsku ekspanziju. SAD pod Arturom i Kliblendom postaju svesni
svog položaja i grade flotu.
 1890. «Bela eskadra» (ratna flota) postaje nacionalni ponos. Veliki izvoz ih
okreće svetu. 1867. kupovina Aljaske.
 Sukob s Nemačkom oko ostrva Samoa, na kraju veka SAD i Britanija preuzimaju
kontrolu. 1887 na Havajima dobijaju luku Perl Harbez
 1898 Havaji prelaze pod američku zastavu.
26
  1889 prva panamerička konferencija.
Nakon građanskog rata izbija sukob s Britanijom oko učešća njene ratne flote na strani
Juga, koga su podržavali Torijevci.
Hamilton Fiš – ministar spoljnih poslova SAD ovaj problem rešava pred arbitražnim
sudom 1. veliki međunarodni sud sa središtem u Ženevi. SAD dobija spor i odštetu. Spor
SAD i Kanada rešen arbitražom.
 1895. sukom Britanije i Venecuele oko granica rešava se uz arbitražu SAD.
U zadnjem desetleću 19. veka imperijalistički duh uzima vodeću ulogu u svim velikim
narodima.
 1893. Klivlend predsednik protivnik ekspanzije.
Američko-Španski rat za Kubu
Kuba je sve vreme po Španskom upravom tiranskom i svirepom. Španci ostvaruju na nju
trgovinski monopol.
 1895. Žoze Marti podiše ustanak i izbija rat Kubanaca protiv Španaca
Amerika izbegava umešanost, ali gubi veliko tržište i kapital koji je bio uložen. Američka
javnost negoduje zbog rata i načina na koji se on vodi.
 1896. Valerio Valer nastoji ugušiti pobunu pretvara neke gradove u logore.
 1897. polovica stanovništva Havanske oblasti umire
 1898. je već oko 200.000 španskih vojnika na Kubi
 1898. potopljen američki vojni brod Mejn (Main) u Havanskoj luci ne zna se ko
ga je potopio da li Španci ili Kubanci.
 11. aprila 1898. Mek Kinli (predsednik) zatražio odobrenje Kongresa za stupanje
u rat.
 1. maja počele borbe Amerikanci uništavaju španjolsku flotu.
Rat je ujedinio Ameriku i bio je završen za 6 nedjelja, u njemu se proslavio Teodor
Ruzvelt.
Mir potpisan u Parizu.
 1900. reizbor Mek Kinlija. Amerika postaje svetska sila.
 1901. Teodor Ruzvelt dolazi na vlast: spoljna politika.
1. dobijanje novih poseda
2. pokušaji u diplomatiji
Spoljna politika postaje politika «Otvorenih vrata» javnog i transparentnog pregovaranja
o svim interesima Amerike. Baziraju se na Panamu i izgradnju kanala kojim bi skratili
put svojim ratnim brodovima.
 1903. izazivaju pobunu u Panami i ona postaje nezavisna republika, a Amerikanci
dobijaju koncesiju na izgradnju kanala.
Špansko-američki rat uvodi Ameriku na svetsku političku scenu, ali ona tek nakon 1.
svetskog rata postaje vodeća svetska sila. Amerika od nezavisnosti do novije istorije
dobija sve sporove na međunarodnoj političkoj sceni.

21. RADNICKI I KOMUNISTICKI POKRET PRE I SV. RATA

Radnicki pokret pojavljuje se pre marksizma, neposredno nakon rusenja feudalnog

poretka I njegove politicke vlasti. Marksisticka misao se razvija u XIX veku I postaje
integralni deo istorijskog kretanja i snaga revolucionarnih pokreta.
Vaznije radnicke pobune: Lionski ustanci 1831. i 1834. godine, ustanak sleskih tkaca
1844, cartisticki pokret u Engleskoj, revolucija 1848, Pariska komuna. Vec prvi, spontani
koraci proletarijata, na teorijski i prakticno nedoradjene nacine, ukazuju na klasu koja
27
nije zadovoljna svojim polozajem i koja sa njim ne zeli da se miri. U spoznaji
inferiornosti svog polozaja u odnosu na burzoaziju, bore se za likvidaciju klasnog
drustva.
U Lionskim ustancima javljaju se politicki zahtevi, u Engleskoj se stvaraju radnicki
savezi (tredjunioni), proletarijat se dovodi i do politicke borbe zahtevima za istim pravom
glasa, reformom izbornog sistema i parlamentarnim reformama. Cartizam -pokret
radnicke klase.
Vladajuca klasa Engleske je strahovala od parlamentarne reforme, kao sto je i vladajuca
klasa Francuske zazirala od socijalne revolucije.
Postoje suprotnosni interesa burzoazije i proletarijata, kao bitna klasna protivrecnost.
Period od kraja XVIII do sedamdesetih godina XIX veka obelezen je dogadjajima koji
predstavljaju burzoaske revolucije, zatim rast proleterkog pokreta, ali i dalje borbu
burzoaske opozicije.
Mada nisu svi zadaci proletarijrata za samostsalno politicko istupanje i za sopstvene
ciljeve bili snazni simptomi novih politickih kriza. Jacanje radnickih pokreta i klasnih
sukoba pretilo je da promeni i osnovni karakter revolucionarnih situacija. Burzoazija je
mogla racunati na podrsku masa samo ukoliko saradjuje sa radnickim pokretom, jer bi
jedino tako mogla da ispuni svoje imperijalisticke tendencije.
Novi uslovi politickog organizovanja, koji su omogucili prebacivanje politickih borbi na
legitimni teren, dovode i do stvaranja jakih radnickih organizacija i politickih partija.
Uvlacenje radnistva u institucionalizovani politicki zivot imalo je dvostruku posledicu:
infiltracija predstavnika proletarijata u burzoaski politicki sistem (uzdrmati ga) i
infiltracija burzoaskih elemenata u radnicki pokret (povratno dejstvo). Novo popriste
politickih borbi postao je parlament, koji nije bio nesto vise od politicke tribine, nego i
sredstvo za promenu politickih garnitura burzoaske klase.
Sa napretkom imperijalizma, taktika otvorenog suzbijanja radnickog pokreta morala je da
se zameni taktikom posrednog uticaja preko njegovih sopstvenih predstavnika, odnosno
frakcija koje su se naturale radnickom pokretu. Radnicki pokret raste i sve jace se
organizuje, prolazi kroz formalnu demokratizaciju. Klasni sukobi se zaostravaju, ali na
novom nivou otkad je proletarijat politicki subjekt.
Teske uslove u kojima se nasao radnicki pokret u Francuskoj posle Komune, burzoazija
je iskorisila da onemoguci samostalno politicko istupanje radnicke klase. Isticao se
Barbere (propagirao osnivanje sinikalnih saveza i kooperativnih organizacija).
Predstavnici socijalisticke misli bili su Ged i Lafarg, koji su predlagali ucesce
proletarijata u poltickoj borbi za obrazovanje Radnicke stranke. Ona nije mogla da spreci
prodor sitnoburzoaskih elemenata (Brus, Malon), poznatih kao posibilisti, prema svojoj
oportunistickoj taktici ogranicavanja na ono sto je moguce. Novi momenat u razvijanju
radnickog pokreta u Francuskoj bio je organizovanje radnicke frakcije u parlamentu,
podstaknuto uspesima socijalista na izborima 1893.
U drugacijim uslovima, ali sa slicnim tendencijama, javice se radnicki pokret i
partijsko organizovanje u Nemackoj. Socijalisti – Bebel i Libkneht. Izbori za Rajhstag
1890. pokazali su opste jacanje levih grupacija.
Slucaj “Mileran”
Pitanje odnosa radnickih partija prema burzoaskim partijama i vladama. Bernstajn je
zastupao politiku saveza sa burzoaskim strankama i opovrgavao mogucnost stvaranja
jedinstvene taktike radnickog pokreta – kapitalizam nije vodio zaostravanju klasnih
sukoba, vec novim odnosima koji su omogucavali da se ka socijalizmu ide putem
reformi. Ged je bio protiv – ne moze se biti socijalista i stititi interese burzoazije u isto
vreme. Potreba za srednjim resenjem.

28
Socijalisti – za ukidanje stajace vojske i opste razoruzenje naroda. Iznose prava svih
naroda na samoopredeljenje.
Pitanje: kako da se kriza koja nastaje ratom iskoristi za revolucionarno svrgavanje
burzoazije i pobedu proletarijata. Pitanje o stavu prema ratu nije se moglo odvojitii od
pitanja zadatka proleterske borbe protiv kapitalizma i imperijalizma.

22. RUSKO-JAPANSKI RAT I REVOLUCIJA 1905.

Rusko-Japanski rat (1904-1905) trebalo je da po proceni nekih Ruskih politicara

preusmeri unutrasnja nezadovolsjtva i da spreci revoluciju, ali su tok i ishod rata nju
ubrzali. U stvari, Rusija nije zelel|a taj rat ali ga je svojom politikom ekspanzije
omogucila. Pogresna procena drzavnog i vojnog rukovodstva Rusije o vojnoj moci
Japana vodila je osionom ponasanju Rusije na dalekom Istoku i grubom
prenebregavanju Japanskih interesa. Takvo ponasanje vodilo je i medjunarodnoj izolaciji
Rusije. Neposeredni povod za rat bilo je odbijanje Rusije da izvrsi preuzete
obaveze( prema Rusko-Japanskom sporazumu iz marta 19o2 godine) da utri etape
evakuise svoju vojsku iz Mandzurije. Umesto toga, Nikolaj II maja 1903 godine
odlucuje da se Mandzurija ukljuci u sferu Ruskog politickog i vojnog uticaja i da se
prekine evakuacija Ruskih snaga.

Posle priprema svoje vojske, Japan se odlucuje za rat. Januara 1904. godine Japan
prekida diplomatske odnose sa Rusijom, a dva dana kasnije (u noci 26.1.1904. godine)
japanski brodovi su bez objave rata, napale Ruske brodove u luci Port-Artur. Rat je
pokazao Rusku nespremnost u vojnoj pogledu. Posto je Japanska flota potopila vecinu
Ruskih brodova i zapocela opsatu Port-Artura, Japan je zagospodario na moru i njegovi
brodovi su iskrcali vojsku na Korejskom poluostrvu odakle su napadali Ruske snage duz
Korejsko-Mandzurske granice. Rusija je trpela poraz za porazom. Krajem 1904 godine
Japan zauzima Port-Artur sto je oznacilo iskod rata. Konacni poraz u ratu na kopnu,
Rusija je dozivela u borbama pod mugdenom februara 1905 godine. Porazi uovom ratu
povecali su postojece nezadovoljstvo politikom Cara Nikolaja II Romanova sto prerasta u
revoluciji. Zato je Car odlucio da prihvati posredovanje Americkog predsednika
T.Ruzvelta za prekid rata i za pregovore o miru. Rusko-Japanski mirovni pregovori
vodjeni su u Portsmantu leta 1905 godine. Posle dugih i teskih pregovora prihvatili su
usledece uslove:1. Rusija se odrekla sfera uticaja u Kini i u Koreji; 2. Priznala je da je
Koreja u sferi uticaja Japana; 3. Ustupila je Japanu poluostrvo Ljantong sa Port_Arturom
i juznu polovinu sahalina. Poraz u ratu je oslabio uticaj Rusije na dalekom Istoku , a
Japan postaje ozbiljna vojno-politicka sila. Ovo je bila prva pobeda jedne Azijske drzave
u novom veku , sto ce imati kasnije dalekosezne posledice.

Revolucija 1905 godine

Zeleci da ocuva Carsko samodrzavlje poslednji ruski car Nikolaj II je odbaciovao

reforme, kao i njegov otac Aleksandar III Romanov. To dovodi do velikih socijalno-
politickih zbivanja; zahtevi za promenama, studenstki protesti , radnicki strajkovi,
pobune seljaka, medjunacionalni antagonizmi. Nije bilo ko ordinacije u ovim nemirima,
oni su se desavali odvojeno i paralelno ali uz medjusobne uticaje.

29
 Ovu revoluciju mnogi nazivaju prvom Ruskom revolucijom, mada ona nije donela
nikakve promene u politickoj organizaciji, ali je dovela do radilaizovanja zahteva i
politizovanja masa.

Tok revolucije i "krvava nedelja"

Radnicka organizacija je odlucila da u nedelju 9.1.1905.preda caru zalbe,molbe o

poboljsanju radnickog zivota.Oni su se 9.1.u nedelju kretali ka Zimskom dvorcu,bilo je
oko 300 000 ljudi.Vodja je bio Gapon,noseni su transparenti sa natpisom:"Vojnici,ne
pucajte u narod!"Medjutim,pucano je u masu,stradalo je dosta ljudi."krvava nedelja" je
kako mnogi ocenjuju pocetak ruske revolucije.Znacaj radnika od tada se pojacava.Tako
revolucija postaje preteca opasnost."Krvava nedelja" je uzdrmala vekovni kult u narodu o
"dobrom caru",ocu naroda.Studentski protesti se nastavljaju,a postoje i atentati na
sluzbene funkcionere i careve rodjake.

Inteligencija zahteva zakonodavni parlament i ustav.car obecava uspostavljanje jednog

predstavnickog organa,a prihvata se naziv "Drzavna duma".Prvo se vode rasprave da li ce
taj organ ograniciti samodrzavlje i ,na kraju,car prihvata Dumu koja postaje izabrano
savetodavno predstavnicko telo.Postavlja se pitanje o nacinu izbora dume.

Oktobra 1905.nastupa generalni politicki strajk-sve je obustavljeno(zeleznice,posta...).

17.oktobra 1905.car daje Manifest,koji sadrzi elemente ustava i kojim se uspostavljaju

gradjanska prava i politicke slobode.To je znacajan korak u ogranicavanju
samodrzavlja,ali se Manifest ne sprovodi.Ponovni neredi.

Zatim nastupa decembarski politicki strajk.Masovni svenarodni pokret bio je slomljen.

Zbivanja u Rusiji 1905. imaju revolucionarna obelezja.Nastaju politicke

stranke(socijalisticke,liberalno-demokratske,monarhisticke).

23. STVARANJE VOJNIH SAVEZA- TROJNI SAVEZ I ANTANTA

Vođena željom da potpuno izoluje Francusku, Nemačka je težila da na svoju

stranu privuče Rusiju i Austro-Ugarsku, pa je sa njima 1872. godine sklopila tzv.
Trojecarski savez (na sastanku 3 cara – nemačkog Vilhelma I, ruskog Aleksandra II i
austrougarskog Franje Josifa I). Međutim taj savez nije bio čvrst zbog suprotnosti
između Rusije i Austro-Ugarske, tj. Njihovog rivalstva na Balkanu. Rusija će se udaljiti
od saveznika tokom velike Istočne krize, posebno na Berlinskom kongresu. Sve je to
upućivalo Nemačku na prijateljstvo sa Austrijom, što će dovesti do potpisivanja
Nemačko-Austrijskog ugovora o njihovom međusobnom savezu 1879. godine.
Nemački prodor na istok svesrdno je podržavala jedino Austro-Ugarska. Ona se i
sama zanosila sličnim željama, samo u nešto ograničenom obimu: da pokori balkanske
slovenske zemlje i preko Soluna obezbedi izlaz na Egejsko more. Ta podudarnost težnji
utvrđivala je i jačala njihovo savezništvo.
Međutim, treći član saveza, Italija, strahovala je od tih planova. Ipak, zbog
zauzimanja Tunisa od strane Francuske, orijentisala se ka Nemačkoj i Austro-Ugarskoj,
bez obzira na ranije nesporazume sa Habzburškom monarhijom. Godine 1882. Italija je
sa dve germanske carske zemlje zaključila tzv. Trojni Savez (ili savez centralnih sila)
30
prema kojem su Nemačka i Italija jedna drugoj obećalle vojnu pomoć u slučaju rata sa
Francuskom. Sve tri članice obećale su da će u slučaju rata sa drugom državom ostati
neutralne i pružati jedna drugoj vojnu pomoć.
U drugoj polovini 19. veka Rusija i Franciska su se našle u najvećoj meri
usamljene, pa ih je ta činjenica postepeno zbližavala. Između 1891. i 1893. Rusija i
Francuska su sklopile nekoliko ugovora, među kojima je najvažnija bila vojna konvencija
(međusobno se pomažu ukoliko jednu od njih napadne Nemačka). Do zbližavanja
Engleske sa Rusijom trebalo je čekati više godina pošto su one bile u netrpeljivosti zbog
suprotstavljenih interesa na Dalekom istoku. Sve veća opasnost od Nemačke naterala je
Englesku da neđe načina kako da reši sporna pitanja sa Rusijom.
Početkom 20. veka, Francuskoj je zbog istovetnih interesa bilo neophodno
zbližavanje sa Engleskom. U aprilu 1904. postignut je sporazum za rešavanje glavnih
kolonijalnih sporova. Francuska je priznala da Egipat spada u interesnu sferu britanskog
kolonijalnog carstva, a britanija je pristala da Francuska zauzme Maroko.
Pregovori za stvaranje bloka Antante (Francuska, Rusija, Engleska) uspešno su
završeni 1907. god. Stvaranjem dva bloka suprotstavljenih država, sukob globalnih
svetskih razmera bio je na vidiku.

24. EVROPSKE KRIZE I KONFLIKTI UOCI I SV. RATA

Nemački imperijalizam je doživeo stvaranje bloka antante kao gubitak moći i

«okruživanje otadžbine».Od 1905. god. Nemačka je stalno pokušavala da razbije to
okruženje i računala je sa ratom na 2 fronta – protiv Francuske i Rusije.
Prva Marokanska kriza (1905 – 1906.) tumačena je kao dobra prilika (Rusija je
bila zauzeta događanjima u Aziji, a Francuska je ustuknula pred izazovom). Do svetskog
sukoba ipak nije došlo jer nisu bili stvoreni povoljni uslovi u samoj Nemačkoj
(protivljenje socijal-demokratske stranke).
Posle prevrata iz 1903. godine Srbija je oslonac nalazila u Rusiji, a samim tim i u
ostalim članicama Antante, pa je nova srpska spoljna politika za Austro- Ugarsku bila
potpuno neprihvatljiva. Iz toga se rodio sukob i zbog toga će i Srbija biti uvučena u I
svetski rat. Srbija je držala centralni deo balkana i zato je između ostalog Austro-Ugarska
imala nameru da uništi samostalnost srpske države.
Bitnu prekretnicu u međunarodnim odnosima predstavlja aneksija Bosne i
Hercegovine (1908.), događaj koji je direktno vodio ratnom sukobu između 2 bloka
velikih sila.
PODSEĆANJE: Na balkanske političke događaje veliki uticaj imala je
Mladoturska liberalna revolucija Kemal-paše Ataturka 1908. godine. To je stvorilo dobru
političku kliu da Austrija u oktobru iste godine anektira Bosnu.
U jesen 1908. godine sastali su se Austro-Ugarski ministar Erental i ruski ministar
spoljnih poslova Izvoljski, kojinnje tom prilikom pristao da Austrija anektira Bosnu i
Hercegovinu, čime je Austro-Ugarska prekršila odredbe Berlinskog ugovora. Srbija je
silama potpisnicama Berlinskog kongresa uputila protestnu notu tražeći nadoknadu
ukoliko Evropa prizna aneksiju. Ti zahtevi nisu bili uvaženi. Pored Srbije najveći otpor
aneksiji pružila je Rusija, a potom i Turska u kojoj je proglašen bojkot austrougarske
robe. Engleska, Francuska i Italija bile su naklonjene Srbiji, ali se nisu usuđivale da u tom
trenutku ratuju sa Austro-Ugarskom. Do svetskog rata ni ovoga puta nije došlo jer je
rusija u zadnjem trenutku izbegla direktno mešanje.
U drugoj marokanskoj krizi (1911.) vlada rejha se povukla pred intervencijom
Velike Britanije, a ni nemački saveznici nisu bili spremni za rat. Nemci su krenuli u trku
31
u naoružavanju, sa težištem na jačanju suvozemnih snaga. Javno mnenje je bilo
pripremljeno i čekao se samo dobar povod.
Pristizale su vesti da su Rusija i Francuska spremne za rat, dok je Austro-Ugarska
zapadala u sve oštrije sukobe sa Italijom, koja se rukovodila samo svojim najužim
interesima, i Rumunijom koja je sve više klizila ka Antanti.
Sve se više govorilo o Srbiji kao o zemlji koja ugrožava interese centralnih sila, i
čekao se samo povod. Taj povod se desio 28.juna 1914. u Sarajevu kada je Gavrilo
Princip, pripadnik organizacije «mlada Bosna» ubio prestolonaslednika monarhije,
nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Bečki dvor je optužio srpsku
vladu za atentat, koji je shvaćen kao odličan povod za početak već dugo nameravanog
rata.
28. jula 1914. Austro-Ugarska objavljuje rat Srbiji i tako počinje I svetski rat.

25. SRPSKA REVOLUCIJA- PRVI SRPSKI USTANAK

Po okončanju austrijsko-turskog rata Svištovskim ugovorom o miru 1791.

godine, srpske starešine na čelu sa arhimandritom Stevanom Jovanovićem pokušali su da
izdejstvuju samoupravu za Srbiju. Po tom proglasu Srbija bi imala veliku autonomiiju, ali
ipak ti zahtevi nisu ostvareni. Ipak Srbima je data amnestija za učešće u
Austrijsko.turskom ratu, janičarima je zabranjen povratak u beogradski pašaluk, i
dodeljene su neke povlastice narodu. Međutim janičari se nisu mirili sa ovim odredbama
pa su 15. decembra 1801. izvršili prevrat, zbacili i ubili beogradskog vezira Mustafa-
pašu. Četiri dahije: Aganlija, Kučuk Alija, Mehmed-aga Fočić i Mula Jusuf učvrstili su
svoju odmetničku vladavinu i ukinuli sve samoupravne povlastice i zaveli nasilnički
režim, što je podstaklo Srbe na otpor. Pošto Porta nije priznavala dahijsku vlast ustanak je
u početku predstavljao legitimni čin. Neposredan povod za ustanak bila je Seča knezova
sa početka 1804. godine kada je pogubljeno više od 70 viđenijih Srba.
Ubrzo potom, na sretenje 1804. na zboru u Orašcu za vođu ustanka je izabran
Karađorđe Petrović iako je prvoditno za to mesto predložen Stanoje Glavaš koji je to
odbio. Na skupštini u Ostružnici od 24. aprila do 3. maja ustanici su odredili svoje
zahteve. Među kojima je bila neajvažnija odredba da se dahije proteraju i vrate povlastice
Srbima. Porta donosi odluku da pošalje Bećir-pašu u Srbiju da smiri stanje, dahije
pokušavaju da pobegnu ali u noći između 24. i 25. jula Ustanici ih ubijaju. Posle toga
Sultan prihvata vraćanje na staro stanje, ali ustanici to odbijaju i tada počinje otvorena
botrba protiv sultanove vojske.
Sultan je poslao Hafiz-pašu sa velikom vojskom da uguši ustanak, ali su oni
pretrpeli veliki poraz kod Paraćina i Ivankovca 6.- 8. avgusta. To je bila prva veća bitka
srpske i sultanove vojske posle nekoliko vekova i prva veća bitka prvog srpskog ustanka.
Vodili su je Milojko Stojković i Karađorđe. Posle ove bitke sprovode se opsežne mere u
naoružavanju i traženji se podrška od neke velike sile (Austrije, Rusije ili Francuske). Te
1805. godine formiran je i «praviteljstvujuči sovjet».
1.jula 19806. godine Petar Ičko sklapa tzv. «Ičkov mir» sa Turskom, ali on nije
stupio na snagu pošto je Turska vojska pre zaključenja ovog mira započela napade. Na
Mišaru 1. avgusta 1806. godine Srpska vojska je izvojevala najveću pobedu satrvši
vojsku Kulin Kapetana. U septembru iste godine sklopljeno je primirje. Tada je srpski
položaj bio veoma povoljan pošto su Rusi zaratili sa Turskom 18. 12.1806. Tada je došlo
do saveza Srbije sa Rusijom i dogovor o zajednoj borbi protiv Turske. Potom nastupa
period primirja koji traje sve do početka 1809. Za to vreme u srbiji su doneti prvi ustavni

32
akti 1808., a u okviru praviteljstvujučeg sovjeta formirana su popečiteljstva
(ministarstva).
1809. Rusija ponovo ulazi u sukob sa Turskom i Srbi tada kreću u snažnu
ofanzivu. Međutim, zbog nesuglasica među srpskim vođama, Srbi (Stevan Sinđelić) kod
niša trpe poraz. 1810. giodine Srbi uz pomoć Rusa vraćaju izgubljene teritorije. Od ove
godine Rusi upadaju u nepovoljnu suituaciju, jer počinje priprema Francuza i
Austrijanaca na pohod na Rusiju. Zbog toga 16. maja 1812. godine Rusi sklapaju sa
Turskom u Bukureštu. U 8. tački ovog mira obezbeđena je amnestija za srbe. Ovim
sporazumom srbija je praktično vraćena na granice iz 1804. god. Ubrzo Turci kreću sa
snažnom vojskom na Srbiju i za kratko vreme zauzimaju izgubljene teritorije i zavode
strašan teror u Srbiji.

26. POSTANAK KNEZEVINE SRBIJE

Po Gušanju prvog ustanka Turci su zaveli strašan teror na teritoriji Srbije pa su

se Srbi podigli na oružje, prvo sredinom septembra 1814. Hadži-Prodanova buna, a zatim
(na Cveti)11. aprila 1815. godine u Takovu podignut je Drugi Srpski Ustanak na čelu sa
Milošem Obrenovićem. Ovaj ustanak je po karakteru bio drugačiji od prvog, Miloš se
borio samo da ib imao bolju pregovaračku poziciju, i posle manjih biltaka došlo je do
sporazuma između Miloša i (Marašli-Ali paše)Marašlije. Tim sporazumom vraćena su
srbima prava zagarantovana 8. tačkom Bukureštkog mira. Tim privilegijama Srbija dobija
samoupravu, a Miloš postaje vrhovni srpski knez. Potom, pošto je odbio da deli vlast,
Miloš se surovo obračunava sa svojim protivnicima, pa tako ubija i Karađorđa 13.jula
1817. Miloš je 6. novembra 1817. godine dobio u skupštini titulu naslednog kneza, ali
Porta na to nije pristala
Međutim, ubrzo dolazi do dosta nepovoljnog razvoja događaja za Tursku, pa
ona, pod pritiskom Rusije, biva primorana da na pregovorima u Akermanu, leta 1826.
prihvati da uredi srpsko pitanje hatišerifom. Ubrzo potom izbio je rat Rusije i Turske, pa
je srpsko pitanje zapalo u drugi plan. Rat je okončan Jedrenskim mirom 2. septembra
1829. Porta se obavezala da izvrši obaveze Akermanske konvencije u roku od mesec
dana. Time su vraćene i 6 nahija koje je Karađorđe osvojio. Sultan je već 18. septembra
izdao akt o samoupravi, koji je ratifikovan 2. decembra 1829. u Beogradu.
Konačno 1830. godine Turci izdaju Hatišerif kojim se priznaje samouprava
Srbiji, i Milošu garantuje nasledno kneževsko pravo. Tim hatišerifom garantuje se i
vraćanje 6 pomenutih nahija, ali su one pripojene Srbiji tek maja 1833.

27. MILETINA BUNA I DONOSENJE SRETENJSKOG USTAVA

Pobuna protiv kneza je bilo od početka njegove vlade. Početkom 1825. godine
izbija buna koja se širi na više nahija pod vođstvom Miloja Popovića Đaka. Oni su se
bunili protiv kneževskog zuluma. U borbi protiv pobunjenika istakao se Toma Vučić
Perišić i ugušio je ustanak. Posle ove bune bilo je još nekoliko manjih koje nisu toliko
značajne.
Kada je Srbija dobila samoupravu, i kada je rešeno pitanje 6 nahija,
nezadovoljstvo je kulminiralo. Po hatišerifu Miloš je bio obavezan da radi sa skupštinom
sastavljenom od narodnih starrešina, ali on o tome nije vodio mnogo računa. Zbog toga je
u januaru 1835. godine nekoliko uglednih ljudi an čelu sa Miletom Radojkovićem diglo
bunu protiv kneza i pošlo na Kragujevac. Toma Vučić Perišić ih je pustio u grad pod
uslovom da ne ulaze u knezev konak. Zahvaljujući tom potezu buna nije dobila krvav
33
karakter nego je ispala više kao ozbiljna demonstracija. Ipak na Miloša je veoma uticala,
jedno vreme je čak pomišljao i na bekstvo. Obećao je sazivanje skupštine za Sretenje i
uređenje pitanja ustava. To se doista i dogodilo. Knez je naa sretenjskoj skupštini doneo
ustav koji je izradio njegov sekretar Dimitrije Davidović. Po ustavu Savet bi trebalo da
deli sa knezom zakaonodavnu i izvršnu vlast. Narodna skupština bi se sastajala jednom
godišnje da odobri budžet i sastavi peticiju sa narodnim zahtevima. To davanje liberalnog
ustava Srbiji, izazvalo je dosta negodovanja u Rusiji i Turskoj. Pitalo se šta će Srbiji
ministarstva, trobojna zastava, i smatralo se da je ustav iznuđen od strane ustanika. Rusija
i Turska su zatražile sedan osnovni zakon kojim bi se ograničila Miloševa vladavina, a ne
ustav sa elementima državnosti. Zbog toga Miloš je bio prinuđen da povuče ustav, što je
za njega lično predstavljalo veliki uspeh. Rusai su insistirali da se u Srbiji formira savet u
okviru koga će biti doživotno birani članovi i koji će raditi nezavisno od Miloša. U isto
vreme došlo je do formiranja ustavobranitelske opozicije koju su sačinjavali Toma Vučić
Perišić, Avram Petronijević i Jevrem Obrenović. Izložen pritiscima sa svih strana Miloš
je popustio i pristao da se spremi novi ustav. Posle dugih pregovora koji su vođeni u
Carigradu, 10. decembra 1838. donet je novi ustav koji us uglavnom izradili turski i ruski
predstavnici. On je stoga nazvan «turski ustav». Glavna uredba ovog ustava je bilo
stvaranje sovjeta od 17 doživotno biranih članova koji su mogli biti smenjeni samo po
pristanku Porte. Skupština nije bila predviđena. To je dovelo do toga da Miloš samo 2
meseca po donošenju ustava napusti Srbiju.
Njega je nasledio sin Milan, ali umesto njega stvarnu vlast je imalo namesništvo
sačinjeno od Tome Vučića, Avrama Petronijevića i Jevrema Obrenovića.

28. VLADA USTAVOBRANITELJA

Po smrti kneza Milana na presto dolazi milošev mlađi sin, Mihailo koji je tada
imao 16 godina. Njegov položaj je bio dosta težak jer se mržnja sa njegovog oca prenela
na njega. Javila se jaka stranka pristalica Aleksandra, Karađorđevog sina. Porta je
postavila Vučića i Petronijevića za Mihailove savetnike, ali ih je on uz pomoć porodice
smenio i proteraou inostranstvo. Kada su se vratili 1842. godine došlo je do novog
prevrata. Potpomagani od turskih vlasti, Vučić i Petronijević su već u leto 1842. digli
bunu protiv kneza Mihaila. Knez je morao naglo da se povlači i 26. avgusta je pobegao u
Zemun. Ustavobraniteljji su brzo sazvali narodnu skupštinu da izaberu novog kneza. Na
skupštini je 2. septembra za kneza izabran upravo Aleksandar. Porta je odmah prihvatila
ovaj izbor, ali Rusija nije. Zato je određen novi izbor. Na novoj skupštini 18. juna 1843.
ponovo je izabran knez Aleksandar.
U ovom periodu ipak praktično su vladali ustavobranitelji. Oni su težili da se
Srbija sredi i kulturno unapredi. Već 1844. donesen je «građanski zakonik». Najveće
zasluge oko donošenja ovog zakonika idu Jovanu Hadžiću. Potom 1853. godine donosi se
«zakonik o građansko sudskom postupku». Tada je i izvršena organizacija sudova sa
ciljem da se stvori pravna država.
Ustavobranitelji su u velikoj meri unapredili i prosvetu. Najznačajnije je
unapređenje Liceja (osnovan 1838.) u univerzitetZa njihovo vreme otvoreno je preko 200
novih škola. U spoljnjoj politici ustavobranitelji su se sve više udaljavali od Rusije. Sa
druge strane gradili su odnose sa francuskom vladom i Engleskom.
Predsednik vlade u ovo vreme je bio Ilija Garašanin koji je stvorio «načertanije»
1844. godine u kome je izlože plan spoljne politike Srbije za naredne godine. Pored njega
u stvaranju nacionalnog programa istkli su se Adam Čartoriski , i Frančesko Zah. Po
ovom programu Srbija bi trebalo da bude centar ujedinjenja balkanskih naroda.
34
 Utavobranitelji su ipak imali dosta protivnika. Najviše zapamćena je buna koja
je izbila 1844.. Nju je izveo Stojan Jovanović Cukić. Tu bunu je ugušio Vučić i zaveo
pravu strahovladu. Sve su se češće javljali pritisci oko uspostavljanja narodne skupštine
koja Turskim ustavom nije bila predviđena. Tako se sastala Petrovska skupština 1848. i
na njoj je ustanovljeno da se skupština mora sazivati svake godine.

29. SVETOANDREJSKA SKUPSTINA

Godine 1857. otkrivena je jos jedna zavera protiv kneza Aleksandra. Namera
zaverenika bila je da se zbaci knez Karadjordjevic i na presto vrati Milos Obrenovic.
Predvodnici afere su prvo osudjeni na smrt, a zatim pomilovani na dozivotnu robiju.
Porta se poslednji put umesala u unutrasnje dogadjaje u Srbiji primoravajuci Kneza da
izruci zaverenike Porti i da penzionisane clanove Saveta reaktivira. Tako su se Vucic i
Garasanin, u prolece 1858. god. vratili na najvise drzavne polozaje; Vucic kao predsednik
Saveta, a Garasanin kao ministar unutrasnjih dela. Knezeva vlast i licni ugled sasvim su
popustili. Kraj njegove vladavine je bio izvesniji nego ikad. Porta je jedva docekala
priliku da moze da oseti svoju snagu, a nalazila je podrsku kod Francuske, koja je
otvoreno osudjivala knezevu politiku, a donekle i kod Rusije. Austrija i Engleska su
drzale knezevu stranu, a Pruska je bila neutralna.
Teske prilike u Srbiji mogla je da popravi samo nova Narodna skupstina. Uprkos
protivljenju Kneza i Porte, Garasanin je najzad uspeo da izdejstvuje sazivanje skupstive u
novembru 1858. god. Na osnovu zakona donetog samo za tu priliku skupstina se sastojala
od vecine izabranih clanova i relativno malog broja skupstinara po polozaju. Obe struje u
opoziciji, i konzervativna i liberalna, slozile su se u zahtevu da se skupstina sazove, ali su
im ciljevi bili razliciti.
Svetoandrejska skupstina se okupila 30. novembra 1858. god. Predsedavao je Misa
Atanasijevic, bogati beogradski trgovac i stari konzervativac, dok je za njegovog
zamenika bio izabran Stevca Mihajlovic, poverenik kneza Milosa. Sekretari su bili
liberali Jevrem Grujic i Jovan Ilic.
Liberali, jedna grupa mladih ljudi skolovanih na strani, pripremali su zakon o Narodnoj
Skupstini po kojem je skupstina trebalo da se sastaje svake godine sa odredjenim
zakonodavnim ovlascenjima u pitanjima drzavnog budzeta i ministarske odgovornosti.
Ovom projektu usprotivili su se konzervativci, pa je moralo da se nadje srednje resenje.
Drzavni savet je ostao najvise zakonodavno telo, a skupstina je dobila samo savetodavnu
ulogu.
Na dan 10. dec. 1858.god. skupstina je zatrazila ostavku kneza Aleksandra. Posle
jednog dana razmisljanja Aleksandar Karadjordjevic se sklonio u Beogradsku tvrdjavu,
pod zastitu turskog pase. Sutradan je skupstina i zvanicno proglasila zbacivanje kneza
Karadjordjevica i na presto vratila kneza Milosa Obrenovica. Do povratka Milosevog u
Srbiju, imenovano je namesnistvo, koje su cinili: Ilija Garasanin, Stevca Mihajlovic i I.
Ugricic. Knez Milos je sa knezom Mihajlom stigao u Beograd 25. jan.1859.god. Do tada
je cekao potvrdu svog izbora od Porte.

30. UVODJENJE PARLAMENTARNOG SISTEMA U SRBIJI 19.VEK

1858. Svetoandrejska skupština

1869. sazvana je Narodna skupština koju je vodio Jovan Ristić, donet je ustav kojim je
uvedena stalna narodna skupština, nema pravo zakonodavne inicijative, knez bira trećinu
poslanika
35
1878. od sticanja samostalnosti u Srbiji nastaju i prve političke stranke, a to su:
 Radikalna partija 1881. njene vođe su bili Adam Bogosavljević, Nikola Pašić i
Pera Todorović. Ciljevi: opšte biračko pravo, za izborne sudove, opštinsku
samoupravu, neposredne i progresivne poreze i parlamentarnu vladavinu, protiv
samovolje vladara. Podržavaju je seljaci u početku, a početkom XX veka postaju
buržoaska partija. Pozivaju se na Svetozara Markovića u svojim početcima.
 Liberalna partija nastavlja političko delo liberalnih grupa iz sredine XIX veka,
oslanjaju se na buržoaziju, zalažu se za veća ustavna prava i jačanje uticaja
narodnog predstavništva, za slobodnu konkurenciju u prvrednom životu i
unutrašnje reforme. Najznačajniji Jovan Ristić, ako vas nešto više zanima pitajte
«Simketa»
 Naprednjačka partija okuplja deo ustavobranitelja «mladokonzervativci»
podržava ih bagata trgovačka buržoazija. Ciljevi: čista ustavnost zapadno
evropskog tipa, više ličnih sloboda, a manje demokratije (za buržoaziju i gospodu,
a manje za seljake) politika kneza odnosno kralja Milana. Vođe Milutin Garašanin
i Stojan Novaković
Radikali su uzeli značajnu ulogu u dizanju Timočke bune i zbog toga su bili proganjani
(npr. Nikola Pašić), timočka buna je bila ugušena što je značilo poraz radikala.
1888. nakon neuspeha u ratu s Bugarima, Kralj je primoran da donese novi ustav, koji se
zasnivao na načelima građanskog parlametarizma
1893. maloletni kralj Aleksandar je izvršio državni udar i ukinuo ustav iz 1888. i osnažio
ustav iz 1869.
1901. kralj je podario Srbiji novi ustav. Nakon ovog čina jedan deo radikal saradjuje s
kraljem, a drugi deo formira Samostalnu radikalnu partiju.
Posle majskog prevrata narodna skupština je vratila ustav iz 1888.
Na razvoj parlametarizma nakon prevrata utiču tri činioca političke stranke, vojska i
dvor.
1903. osnovana nova Srpska socijaldemokratska partija

31. VLADAVINA MILANA OBRENOVICA

S obzirom na to da je kao maloletan proglašen za kneza, Namesništvo vlada u

njegovo ime, odnosno Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Namesništvo radi na
promeni ustava bez dozvole Turske, a i zakon o namesništvu nije dozvoljavao promenu
ustava dok je vladar maloletan.
29. juna 1869. novi ustav je usvojen! Njime je garantovano vladarsko pravo
dinastiji Obrenović. Kako bi se učvrstila vlast uvedeno je protekcionaštvo, od koga se
Srbija nikada više neće osloboditi. Razvio se i nepotizam. I dok je u zemlji vladao mir,
Svetozar Miletić je u Vojvodini napao namesništvo za izdaju nacionalnih interesa Srba.
Knez Milan je stupio na presto 10.8.1872., ali je namesnički režim prekinut tek
posle smrti Milivoja-Petrovića Blaznavca. Novu vladu formirao je Jovan Ristić, ali ne
zadugo jer je knez na vlast doveo konzervativce i vladu je formirao Marinović.
Sredinom jula izbio je bosansko-hercegovački ustanak. Knez Milan je po
nagovoru velikih sila sprečavao direktno angažovanje Srbije, jer su se one plašile da
Rusija ne proširi svoj uticaj među hrišćanima u Turskoj. Ali pod uticajem Crne Gore i
kneza Petra Karađorđevića na ustanike Milan je shvatio da se mora angažovati, kako iz
nacionalnih tako i iz dinastičkih razloga.
Godine 1876. proklamacijom je objavio rat Turskoj. Turci su potukli Srbe
sredinom oktobra kod Đunisa. Posd pritiskom Rusije zaključeno je primirje bez
36
teritorijalne štete po Srbiju, i tako je završen prvi srpsko-turski rat koji će ostati velika
ljaga na liku kneza Milana.
Godine 1877., aprila meseca, Rusija je objavila rat Turskoj. Nešto kasnije Srbija i
Crna Gora takođe stupaju u rat, a srpska vojska zauzima Pirot, Belu Palanku, Caribrod
(Dimitrovgrad), Niš, Leskovac i Vranje. Marta 1878. potpisan je mir u San Stefanu.
Njime je priznata nezavisnost Rumuniji i Srbiji, i stvorena je nova država – Sanstefanska
Bugarska, a Srbija i Crna Gora su dobile teritorijalna proširenja.
Velike sile su odbile da priznaju ovakvo komadanje Turske, i zato je revidiran
Sanstefanski mir i došlo je do Berlinskog kongresa (skup sedam evropskih zemalja –
Nemačke, Austro-Ugarske, Italije, Francuske, Engleske, Rusije i Turske od 13. juna do
13. jula 1878.). On je završen usvajanjem ugovora koji ima 64 člana. Članom 34. priznata
je nezavisnost kneževine Srbije, a u članu 36. određene su nove granice srbije sa
proširenjima na 4 okruga: niški, pirotski, vranjski i toplički.
Najveći udar na Srbiju bila je okupacija Bosne i Hercegovine koju je trebalo da
izvede Austro-Ugarska. Srbija je bila obavezna da izgradi železnicu dolinom Morave,
koja će dovesti zemlju na ivicu ekonomskog kraha.
Razočaran Ruskim ponašanjem, knez se okretao Austriji. Jovan Ristić, vođa
liberala,naš predstavnik na Berlinskom kongresu i veliki rusofil morao je sa liberalima da
siđe sa vlasti, a novu vladu je formirao Milan Piroćanac vođa naprednjačke
stranke(konzervativaca).
Godine 1881. ministar finansija u Piroćančevoj vladi, Čedomilj Mijatović, rođak
kneza Milana, sa dozvolom kneza, a bez znanja piroćanca, sklopio je tajnu konvenciju
između Srbije i Austro-Ugarske, kojom se Srbija zapravo odrekla svoje nezavisnosti, a
sve radi obezbeđenja dinastičkih prava Obrenovića.
Godine 1882. knez Milan se proglasio za kralja i srbiju za kraljevinu. Tako je
postao «prvi srpski kralj posle Kosova». Pošto je radikalna stranaka zauzela oštru
opoziciju prema kralju, nije trebalo puno da se čeka da među njima izbije sukob. Nakon
proglašenja kraljevine izvršeni su izbori na kojima su radikali odneli apsolutnu pobedu,
ali kralj umesto da njima da mandat za sastav vlade, poveri vladu Nikoli Hristiću
reakcionaru, koji, potom raspusti skupštinu.
1
Hristićeva vlada donosi odluku da se od narodne vojske povuče oružje, sa
motivacijom da će joj se dati savremenije puške. Radikali su u tome videli kraljev
pokušaj da razoruža narod, te su u narodu razvili veliku propagandu protiv davanja
oružja. U crnorečkom okrugu, u istočnoj srbiji, novembra 1883. izbija pobuna. Najpre u
Boljevcu, potom u Skoko Banji i Knjaževcu. Intervencijom redovne vojske buna je u
krvi ugušena, mnogi radikali su pogubljeni i pozatvarani, a vođa radikala Niola Pašić
uspeo je da pobegne u Bugarsku.
Kada su posle timočke bune, mnogi radikali pobegli u Bugarsku, bugarska vlada
im je dozvolila da se stacioniraju pored same srpsko-bugarske granice, koju su oni često
prelazili. To je dovelo do zahlađenja srpsko-bugarskih odnosa. Godine 1885. kralj Milan
je objavio rat Bugarskoj (u septembru), a već u novembru biva poražen kod Slivnice. Rat
je završan mirom u Bukureštu (marta 1886.) bez teritorijalnih promena.
Godine 1889. kralj, histerik i depresivac je rešio da abdicira. Koraci koje je
preduzeo oko svoje abdikacije sadrže sve protivrečnsti koje su ga okupirale.
U namesništvo (za sina Aleksandra) je izabrao Jovana Ristića, Jovana
Belimarkovića i Kostu Protića, a nijedan od njih nije bio naprednjak.
Zatim je tražio da bude «isplaćen» od države na ime kraljevske apanaže, koju bi
primao da je ostao na vlasti. Tim novcem je isplatio kockarske dugove.
1
Ovde je pitanje 36. timočka buna zbog logičnog sleda stvari.
37
 Paralelno sa tim on je zemlji 1888. godine podario jedan od najdemokratskijih
ustava (Po uzoru na belgijski). Ovim ustavom je bio zaveden parlamentarni sistem,
zakonodavnu vlast dele kralj i skupština, izborni cenzus je minimalan, tajno i neposredno
glasanje, uvedena je institucija kvalifikovanih poslanika – po dva intelektualca sa
fakultetskom spremom na svaki okrugm, sloboda štampe, govora i udruživanja,
nezavisnost sudova i opštinska i sreska samouprava.
Od abdikacije Milan je živeo na relaciji Beč-Srbija a kad je ljubav uvenula, a
novac prokockan, ponovo je počeo da se meša u politički život. Pomaže sinu Aleksandru
u prevremenom preuzimanju vlasti, postaće vrhovni komandant vojske, preživeće
Ivandanjski atentat 1899., a sve to da bi doživeo da njegov sin naredi da ga ubiju ako
pokuša da peđe granicu Srbije.
Umro je u Beču 1901., a sahranjen je u manastiru Krušedol.

32. SRPSKI POKRET U UGARSKOJ 1848.

Srbi su se solidarisali sa revolucionarnim pokretom ali su I oni zeleli da ostvare svoj

nacionalni program. Aprila 1848. jedna delegacija novosadskih gradjana, koju je
predvodio Djordje Stratimirovic, pojavila se pred Ugarskim saborom u Pozunu sa
“Zahtevanjima”, u kojima je trazeno priznanje srpske nacionalnosti I jezika. Kosut je
istakao da u Madjarskoj postoji samo madjarska nacija I da ce spor sa Srbima ako zatreba
resiti macem. Na to su Srbi odgovorili spaljivanjem maticnih knjiga po crkvama koje su
od 1843. morali da vode na madjarskom jeziku. Doslo je i do agrarnih pobuna koje je
ugusila carsko-madjarska vojska, sto je jako pogorsalo srpsko-madjarske odnose.
Razilazenje sa Madjarima dovedeno je do vrhunca na Majskoj skupstini u Sremskim
Karlovcima 1848. Na Skupstini je proglaseno ujedinjenje Srema, Banata, Backe, Baranje
I dela Vojne granice u Srpsku vojvodinu. Za srpskog vojvodu izabrane je Stevan
Supljikac. Karlovacka mitropolija proglasena je za patrijarsiju, a za patrijarha je
proglasen karlovacki mitropolit Josif Rajacic. Izabran je Glavni odbor koji je uz
patrijarha upravljao Vojvodinom pripremajuci srpski narod na oruzani otpor madjarskoj
vladi. Najzesce borbe su vodjene kod Sentomasa (danasnji Srbobran). Razvoj ovih
dogadjaja tokom 1848/49. zavisio je od opstih okolnosti u kojima je tekla revolucija u
Habzburskoj monarhiji. Kada je doslo do raskid Beckog dvora sa Madjarima I do
otvorene borbe protiv madjarske revolucije, pokret Srba u Ugarskoj stvaio se na stranu
Austrije. Medjutim, kada je madjarska revolucija ugusena car je zaveo centralizam tako
da je Srpska vojvodina ostala samo po imenu.

33. ANEKSIJA BOSNE I HERCEGOVINE

Tokom carinskog rata nastaju nove krize na Balkanu. ‘’Mlado-turska revolucija’’ Kemal-
pase Ataturka pod parolom da je ‘’Osmanlijsko carstvo vrati Osmanlijama’’ I zahtev da
se Turskoj vrate zemje oduzete Berlinskim ugovorom iz 1878. imale su za posledicu
aneksiju.. Iz bojazni da ovo ne znaci kraj njene okupacije na Balkanu, jer je Bosna I
Hercegovina bila formalno u sastavu Turske ona (Austro-Ugarska)se odlucila na
aneksiju. Neposredniji nagovestaj aneksije javlja se januara 1908. povodom jubilarne
sezdesete godisnjice stupanja na presto cara Franje Josifa. Izmedju politickih clanova
kojima bi se obelezio taj jubilej, pominjalo se I proglasavanje statusa o uvodjenju
parlamentarnog rezima u Bosni I Hercegovini, sto je prakticno znacilo da ce parlament
prethoditi aneksiji. Izvrsena aneksija direktno se suprostavila odlikama Berlinskog
kongresa I oznacavala je prekrajnje granice Evrope. Bec je hteo da ojaca svoj polozaj na
38
Jadranu I Balkanu, a I preokrene tok juznoslovenskog pokreta koji je u Beogradu bio sve
privlacniji. Svu propagandu oko aneksije pratiloje isticanje toboznih namera Srbije.
Aneksija se pravdala ‘’VISOKOKULTURNIM I POLITICKIM CILJEVIMA’’.
Prijemna proklamacija narodu Bosne I Hercegovine sadrzavala je niz obecanih prava,
sloboda I zastita, postovanje svih gradjanskih prava, licna sloboda, sloboda vere, imovna
sigurnost, osigurana cast, obicaji, neprovedivost stana, tajnost pisama, pa I siroka
politicka prava , pravo okupanja, drzava zborova,sloboda stampe. Aneksija omogucavala
privrednu eksplotaciju Bosnee I Hercegovine, obezbedjivala je zaledje Austrijskoj
dalmaciji I otezavala je je srpske nacionalno-oslobodilacke planove. Srbija je u to doba
bila u nezgodnoj situaciji ( sa Crnom gorom odnosi su prekinuti zbog bombaske afere, a
sa bugarskom zaostreni zbog pretenzija na Makedoniju) te je vlada objavila protestnu
notu, koja je svojom mlakoscu bila predmet ostre kritike I ni najmanje nije odgovarala
opstem narodnom raspolozenju. Prva koja je priznala aneksiju bila je Turska/ 1909.
Srbija je predlozila autonomiju pod vlascu Turske, ali taj predlog nije dobio
medjunarodnu podrusku. Rusija nije mogla u novi rat te je morala prihvatiti aneksiju.
Srbija je bila primorana da jednom izjavom datu u Becu, u martu1909, prizna cin
aneksije.

34. NASTANAK CRNOGORSKE DRZAVNOSTI

Nastanak crnogorske državnosti vezuje se za trojicu crnogorskih vladara, a to su Petar II

Petrović Njegoš, knez Danilo i knez Nikola.
Petar II Petrović Njegoš vlada od 1830 do 1851¸bitno za njega je reći da shvata da se
Crnoj Gori treba vratiti svetovna vlast i razgraničiti od duhovne.
Knez Danilo rođen 25. maja 1826. 1851. postaje vladar i to nakon duge tradicije crkvenih
vladara prvi svetovni.
1. marta 1852 crnogorski zbor odlučio je da Crna Gora bude nasledna kneževina sa
svetovnim vladarom. Ovo je odlučeno na predlog Rusije. Porta trpi crnogorsko
odmetanje iz obzira prema Rusiji koja se postavila kao pokrovitelj C.G. i uzima pravo da
posreduje za C.G. Porta ovu odluku Zbora ne priznaje.
Knez Danilo se suprotstavlja izdajnicima vrlo energično i ulazi u sukobe s Turcima.
1852. prepadom zauzima Žabljak. Na Ruski nagovor vraća grad, ali odnosi s Turcima
ostaju loši i u decembru iste godine Omer paša je «stegao» od Hercegovine i Albanije
novu kneževinu. Austrijanci pomažu Crnu Goru.
31. januara1853. Austrijanci daju ultimatum Turskoj da prekine neprijateljstvo s C.G.
koji Turska prihvata.
14. marta 1856. na Pariškom kongresu posle krimskog rata turski izaslanik izjavljuje da
Turska C. G. smatra svojim sastavnim delom, a Rusi se nisu imali pravo buniti.
19. maja 1856. Knez Danilo je uputo protest Porti zbog ovoga.
Danilo se obratio i Napoleonu III za pomoć.
1857. odlazi i u službenu postu u Pariz i bio je lepo primljen. To je izazvalo negodovanje
Beča i Petrograda.
1855. donet je nov zakonik i nastojao je da stvori pravnu državu.
1857. novi ustanak protiv Turaka u okolini Trebinja. Knez Danilo traži međunarodno
priznanje i razgraničenje s Turskom.
Porta traži da iz knez prizna kao vrhovnu vlast, a Knez obratno.
1. maja 1858. izbija otvoreni sukob i kod Grahova crnogorska vojska koju je vodio
knežev brat Mirko, nanosi potpun poraz Turcima, ali ih ne goni dalje. Napoleon III šalje
pomoć u C.G. i pohvale za junački podvih u bitci i časno ponašanje nakon nje.
39
1858. formira se komisija za razgraničenje, ali zbog sukoba Austrije sa Francuskom i
Italijom prestaje s radom.
1860. u aprilu Crna Gora je odlukom komisije razgraničena s Turskom i dobija ne veliki
posed, ali je priznata kao posebna oblast i Knez Danilo kao nasledni vladar Crne Gore.
Potvrdu ovog priznanja je stekla 1878. na Berlinskog kongresu.

35. SRPSKO-TURSKI RAT

Nastao je kao posledica tzv. velike istocne krize koja je pocela izbijanjem srpskog
ustanka u Hercegovini jula 1875-"Nevesinjska puska". Do izbijanja ratova Srbije i Crne
Gore protiv Turske , ustanici u Hercegovini oslobodili su dosta teritorije.Ulaskom Srbije
i Crne Gore u rat krajem juna 1876.prestaje narodni ustanak,a ustanicke jedinice ulaze u
vojne formacije zaracenih strana.Glavni komandant srpskih jedinica postaje ruski general
Cernjajev.Srbija nije bila najspremnija za rat,ali je prevladalo antitursko raspolozenje u
narodu.Srpska vojska je porazena kod Djunisa od brojcano nadmocnije turske vojske.Na
intervenciju velikih sila,izmedju Srbije i Turske zakljucen je mir u martu 1877.Izgubljeni
rat izazvao je zrtve i materijalna razaranja sto je proizvelo i veliko nezadovoljstvo u
narodu.

Mir je potrajao samo do aprila 1877.kada je Rusija zaratila protiv Turske.Tada Srbija
ponovo ulazi u rat sa Turskom,dok Crna Gora nije ni prekidala rat sa Turskom od
1876.Srpska vojska je,posle velikih borbi,uspela da zauzme
Nis,Pirot,Prokuplje,Kursumliju,Leskovac i Vranje.U januaru 1878.Rusi su zauzeli delove
planine Balkan i poceli napredovati ka Carigradu(Istanbulu).Posle pada Jedrena,Turska je
u martu 1878.bila primorana da potpise mir u San-Stefanu.Prema odredbama ovog
ugovora trebalo je da se stvori Velika Bugarska na podrucju od Crnog mora do reke Drim
u Albaniji i uvecana Crna Gora.Srbiji je dato teritorijalno uvecanje znatno manje nego sto
je oslobodila njena vojska.novništvu(1867-1876).

37. POLITICKE STRANKE U SRBIJI DO 1914.

Kao posledica društveno ekonomskog razvoja i uklapanja u zajednicu evropskih

liberalnih država, u Srbiji je osamdesetih godina izvršeno organizovanje političkih
stranaka. Političke grupacije stare Kneževine Srbije propovedale su načela gradjanskih
sloboda onako kako ih je formirala liberalna buržoazija na Zapadu.

Liberalna stranka
Formalno je organizovana 1881. godine, na osnovu Zakona o udruženjima i
zborovima. Liberali su radili na uvodjenju liberalnih reformi u državnoj upravi. Program
te stranke proglasio je Narodnu skupštinu za jednu od najsvetijih ustanova srpske države i
predstavnicom volje srpskog naroda. Ona je trebalo da bude sastavljena samo od
poslanika izabranih narodnom voljom. Narodnu skupštinu niko nije mogao ukinuti, niti u
njenom pravu ograničiti. Bez njenog pristanka nisu se mogli doneti nikakvi zakoni o
vlasti kneza srpskog, o savetu, mkinistrima, najvišem sudu. Liberale su podržavali bogati
trgovci, bogati seljaci i više sveštenstvo. Vodja liberala bio je Jovan Ristic. List liberala
bila je “Srbija”.

40
Napredna stranka
Proistekla je iz grupe mladjih konzervativaca, koja je ustvari bila direktan
nastavljač Ustavobranitelja. Šef stranke bio je Milutin Garašanin, dok je Milan Piroćanac
bio predsednik prve naprednjačke vlade (1880 – 1883). Garašanin je kao ministar
unutrašnji dela doprineo slobodi štampe. U svom programu naprednjaci su isticali da
dinastija treba da stoji ispred svake ustavne borbe. Zalagali su se za liberalne slobode
(govora,pisanja,štampe,udruživanja): tražili su ministarsku odgovornost, pravo slobodnih
izbora,potpunu sudsku nezavisnost, opštinsku samoupravu. Naprednjaci su u spoljnoj
politici tražili stvarno priznanje nezavisnsoti Srbije i učvrščivanje bratskih veza medju
slovenskim narodima. Napredna stranka raspuštena je 1896. pošto ju je predhodno
odbacio kralj Aleksandar Obrenović, iako je ona do tada važila kao dvorska stranka.

Narodna radikalna stranka

To je prva politička stranka u Srbiji koja je imala svoj statut, organe i članove sa
odredjenim pravima i dužnostima. Na skupu od 8. januara 1881. stranka je uzela
zvanično ime Narodna radikalna stranka, a osnivači su se deklarisali kao pristalice
socijalističkih ideja Svetozara Markovića. Istovremeno stranka je izradila svoj program,
statut, formirala mesne, sreske i okružne odbore nad kojima je stajao Glavni odbor.
Težište radikalnog programa bilo je na političkim pitanjima. Radikali su isticali da je
njihov cilj da obezbede „unutra narodno blagostnje i slobodu, a spolja državnu
nezavisnost i oslobodjenje i ujedinjenje ostalih delova Srpstva“.U svom programu
zalagali su se za sklapanje saveza sa drugim balkanskim državama,a u spoljnoj politici
tražili su oslonac u Rusiji. Najuticajnija ličnost ove stranke bio je Nikola Pašić. Pod
dejstvom radikalske agitacije protiv reorganizacije vojske i zbog nezadovoljstva seljaštva
izbila je u istočnoj Srbiji Timočka buna 1883.Kralj Milan rešio je da novonastalu
situaciju iskoristi za obračun sa svojim političkim protivnicima. Intervencijom redovne
vojske buna je u krvi ugušena , mnogi radikalski prvaci ubijeni i pozatvarani, a vodja
radikala Nikola Pašić našao se u izbeglištvu. Posle bune i dugogodišnje zastoja u radu
Radikalna stranka postepeno se udaljavala od siromašnijih slojeva društva i sve je više
oko sebe okupljala imućnije seljake i gradjane. List radikala bila je „Samouprava“.

Socijalistička stranka
1895. godine grupa ljudi koja je izdavala list „Zanatlijsk savet“ pokreće list
„Socijaldemokrat“, u kome objavljuje politički program Socijalističke stranke. Zalažu se
za potpunu narodnu samoupravu, opšte pravo glasanja, da skupštinu sačinjavaju samo
poslanici koje je narod izabrao.

38. USTAVNI RAZVITAK SRBIJE DO 1914.

Sretenjski ustav
Hatišerifom iz 1830. Miloš je potvrdjen za kneza Srbije, a unutrašnje
konstituisanje Srbije postalo je pitanje o kome odlučuje srpski narod. Vuk Karadžić je
savetovao Milošu da se narodu da ustav. Kada je Miloš odlučio da donese ustav, to nije
bilo zbog Vukovih saveta, već je knez ustavom želeo da potisne ulogu Saveta. Dimitrije
Davidović je na zahtev kneza pripremio nacrt ustava, koji je svečano proglašen na
Sretenjskoj narodnoj skupštini 1835. godine. Ustav je Narodnoj skupštini davao velike
nadležnosti, ali Miloš je na taj način hteo da nadležnosti Saveta potisne nadležnostima
41
skupštine, jer je smatrao da se skupštinom može lako manipulisati. Skupština se trebala
sastojati od sto deputata iz svih okruga Kneževine Srbije. Narodna skupština odredjuje
danak, kontroliše finansije. Imala je pravo da se žali knezu ukoliko neko iz Saveta krši
ustav,zakon ili prava Srba. Svaki Srbin jednak je pred zakonom, sve veroispovesti su
slobodne, zagarantovana je nepovredivost privatne svojine. Ovaj ustav garantovao je
gradjanske slobode kakvih nije bilo ni u Evropi. Zato je ovaj ustav okarakterisan kao
revolucionaran, republikanski, a i stav evropskih sila dosta je doprineo suspenndovanju
ovog ustava.

„Turski ustav“ iz 1838. godine

„Turski ustav“ bio je mnogo manje darežljiv u pogledu gradjanskih sloboda u
odnosu na predhodni. Ipak, garantovana je nepovredivost privatne svojine, sudjenje
isključivo po zakonu, sloboda trgovine. Inicijatori ovog ustava bili su Ustavobranitelji.
Vlast je podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Ovaj ustav je najkarakterističniji po
tome što je Savetom ograničio vlast kneza. Knez ništa nije mogao uraditi bez odobrenja
Saveta. Uvedena je neka vrsta vlade od tri popečitelja(unutrašnjih dela, pravosudja i
finansija) i plus jedan popečitelj kneževe kancelarije. Nadležnost Saveta bila je i u
sastavljanju nacrta zakona koje je knez samo trebao da potpiše. Članova Saveta bilo je
17, prema broju okruga u Srbiji. Knez Miloš nije želeo da vlada po tom ustavu pa je
abdicirao. „Turski ustav“ ne pominje narodnu skupštinu, ali Porta dozvoljava da se srpski
narod po svojoj tradiciji sastaje u skupštinama radi svojih dogovora. Pošto je posle
odlaska Mihajla Obrenovića Srbija ostala bez kneza, samo je, tradicionalno, narodna
skupština mogla izabrati novog. Po nalogu Ustavobranitelja, sazvana je skupština i za
novog kneza izabran je Aleksandar Karadjordjević. Na taj način, skupština je oživela; ako
ne kao zvanična državna ustanova, onda kao tradicionalna srpska ustanova.

Ustav iz 1869. godine

Aleksandar Karadjordjević bio je nesposoban vladar i beznačajna istorijska
ličnost. Za vreme njegove vladavine stvarnu vlast imala je oligarhija ustavobranitelja
stvorena „Turskim ustavom“. Knez Mihajlo, došavši na vlast posle Svetoandrejske
skupštine 1858. pokušao je da vlada apsolutistički tako da je već ustaljena skupština bila
prva na udaru. Posle atentata na njega, na vlast dolazi namesništvo. Postavlja se pitanje
donošenja ustava zbog zaostalosti i dalje važećeg „Turskog ustava“. Namesništvo je
dobilo saglasnost skupštine za promenu ustava. Novi ustav je donet 1869. godine.
Skupština postaje državotvorni element. Ona nema suverenitet, podredjena je vladi i
knezu. Medjutim, skupština dobija zakonodavna prava. Svaki zakon se razmatra i
odobrava u skupštini. Ono što je najzanačajnije je to što je ovaj ustav donet bez mešanja
Porte. Pojavila se i politička štampa. Svetozar Marković je kritikovao ovaj ustav, jer ovaj
ustav ne predvidja lokalnu smoupravu. Marković kaže da su odluke skupštine samo
predlozi vladi, prema ovom ustavu. Marković traži da narod bude suveren. Radikali su
početkom osamdesetih kritikovali ovaj ustav, odnosno preveliku moć vlade.

Radikalski nacrt ustava

Odredjuje narod kao jedinog suverena i izvor svake vlasti. Zalaže se za ustavnu
naslednu parlamentarnu monarhiju, slobodu okupljanja, zbora. Svi Srbi imaju jednaka
prava na vršenje javnih poslova; razlike može biti samo po sposobnostima. Ovaj nacrt
ustava, uticao je na stvaranje i sadržaj ustava iz 1888.

42
Ustav iz 1888. godine
Ovaj ustav bio je rezultat slabljenja obeju političkih protivnika: kralja Milana i
radikala, te je predstavljao kompromis medju gradjanskim strankama. Označio je
političku pobedu gradjanstva koje je potisnulo kralja i zavelo sistem ustavne
parlamentarne monarhije. Po ustavu iz 1888. godine, kome je obrazac bio belgijski ustav,
u Srbiji je zaveden parlamentarni režim. Zakonodavnu vlast dele kralj i narodna
skupština, koja odlučuje i o državnom budzetu. Uvedeno je tajno i neposredno glasanje, a
izborni cenzus bio je minimalan. Svaki kraljev akt mora potpisati nadležni ministar koji
tako postaje i odgovoran za taj kraljev akt. Narodnu skupštinu sačinjavaju samo poslanici
koje narod sam bira. Ranije je i vlada imala odredjen broj svojih poslanika Narodna
skupština bira predsednika,2 podpredsednika i sekretara. Da bi se omogućio ulazak
inteligencije u skupštinu uvedena je institucija kvalifikovanih poslanika – po dva
intelektualca sa fakultetskom spremom na svaki okrug. Ustavom su zagarantovana
demokratska gradjanska prava i slobode: sloboda štampe, zbora i udruživanja,
nezavisnost sudova, uvedena opštinska i sreska samouprava.

Aleksandar Obrenović
Česte promene u Namesništvu, izbori koji nisu vodili potpunoj već krnjo
skupštini, nestabilnost državnih institucija, sukobi izmedju radikala i liberala kulminirali
su državnim udarom 1893. godine. Kralj Aleksandar se proglasio punoletnim i preuzeo
vršenje kraljevske vlasti. To nije uradio on sam već njegova oficirska okolina koja je po
nalogu kralja Milana ostala nepromenjena. Uz pomoć svog oca Milana, Aleksandar je
1894. izveo novi državni udar kojim je ukinuo ustav iz 1888. i vratio na snagu ustav iz
1869. godine. Učestale promene vlade, kursa spoljne politike, pritisci na činovnički
aparat, doveli su do neuspešnog Ivanjdanskog atentata na kralja Milan 1899. godine i
osude radikala zbog navodnog učešća u njemu. Neočekivana kraljeva ženidba 1900.
godine sa Dragom Mašin, dvorskom damom kraljice Natalije, izazvala je trenutnu
promenu spoljne i unutrašnje politike sa osloncem na radikale i Rusiju. U nameri da stiša
nezadovoljstvo u zemlji, Aleksandar 1901. donosi Ostroisani ustav, koji uvodi, srpskoj
tradiciji stran, dvodomni skupstinski sistem. Uskoro je Aleksandar izveo još dva državna
udara (mart 1903).

39. MAJSKI PREVRAT 1903.

U vojsci je sve više raslo raspoloženje da treba zbaciti Obrenoviće. Činjenica da

je kralj Milan mrtav dodatno im je olakšavala akciju. Austrija, zbog kraljeve rusofilske
politike, nije bila zainteresovana da ga štiti. Rusija, pak nije imala u njega previše
poverenja, a i zbog porodičnih skandala, smatrala ga je potpuno izblamiranim i želela je
da se on ukloni. Iako je kraljica Draga bila njen agent, Rusija je bila spremna da je
žrtvuje. Posebno ako se imaju u vidu glasine da je kralj imao nameru da se razvede. Iako
je mnogo štošta od nezadovoljstava u zeemlji dopiralo do kralja, on kao da nije bio
svestan ozbiljnosti situacije.
Evo šta je prethodilo majskom prevratu...
1. april 1893. kralj Aleksandar se proglasio punoletnim i preuzeo je vršenje
kraljevske vlasti
9. maj 1894. Uz pomoć oca Milana, Aleksandar je izveo novi državni udar
ukinuvši ustav iz 1888.
1899. godine desio se neuspeli Ivandanjski atentat na Milana.
1900. Aleksandar se ženi Dragom Mašin, dvorskom damom kraljice Natalije.
43
 1901. Kralj Aleksandar donosi oktroisani ustav (mešavina ustava iz 1869. i
1888. , a jedina novost je bila uvođenje dvodomog parlamenta – Senat i Skupština).
U martu 1903. Aleksandar je izveo jeoš dva državna udara, pa su usledile
«martovske demonstracije» građanstva, radnika i studenata. Martovske demonstracije
pružile su moralnu podršku zaverenicima na čelu sa kapetanom Dragutinom
Dimitrijevićem Apisom, da u noći 29. maja / 11. juna 1903. godine ubiju u dvoru (stari
dvor) kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Pored njih poginuli su predsednik vlade Cincar-
Marković, vojni ministar Milovan Petrović, kraljičina braća, ministar unutrašnjih dela
Velimir Todorović i još nekoliko ljudi. Novi kralj je postao Petar I Karađorđević

40. CARINSKI RAT SRBIJE I AUSTRO-UGARSKE 1906-1911

Posle Majskog prevrata 1906. ponisteni su politicki I privredni ugovori Srbije I Austro-
Ugarske sklopljeni za vreme austrofilske politike Obrenovica. Nastojeci da se oslobodi
ekonomske i politicke zavisnosti od Austro-Ugarske, Srbija se povezala sa Trojnom
Antatantom koju su cinile Rusija, Francuska i Engleska. Da bi ojacala naoruzanje Srbija
je narucila topove iz Francuske i to je bio povod da Austro-Ugarska objavi rat Srbiji
1906. Madjarska agrarna revolucija pretvorila je Dvojnu monarhiju u glavnog izvoznika
stoke. Austro-Ugarsku je posebno nerviralo povezivanje Bugarske i Srbije koje je
konkretizovano ugovorom iz 1905. Zabranjen je uvoz stoke i agrarnih proizvoda iz
Srbije i izvoz u Srbiji industrijskih proizvoda. Resenje je ipak pronadjeno I iz
‘’SVINJARSKOG RATA’’. Srbija je izasla ojacana, naime resenje je nadjeno u
koriscenju Dunava kao plovnog puta, zeleznice prema Solunu zbog izlaska na trzista
Sredozemlja I zapadne Evrope. Zajmovina iz Francuske, Engleske I Rusije Srbija je
obezbedila opstanak tokom rata I ta pomoc je dovela do otvaranje fabrika I razvijanja
poljoprivrede. Nastojanje Srbije da se oslobodi ekonomski od Austro-Ugarske imalo je za
posledicu potcinjavanje Francuskom kapitalu. Carinski rat se zavrsio 1911.
zakljucivanjem novog AUSTRIJSKO-SRPSKOG TRGOVINSKOG UGOVORA.

41. PRVI I DRUGI BALKANSI RAT

-Italija se u septembru 1911. krenula je u osvajanje turske provincije Tripolisa u severnoj

Africi. U italijansko-turskom ratu se pokazala unutrasnja slabost Turske sto je otvorilo
opet istocno pitanje i prostor za akciju balkanskih drzava.
-Balkanski savez-cilj-okoncavanje turske vladavine na balkanu i prosirenje teritorija
balkanskih drzava.
-Idejni tvorac-srpski politicar Milovan Milovanovic
-Sporna tacka-Makedonija i njena podela
-Srbija I Bugarska su posle pet mucnih meseci potpisale saveznicki ugovor u martu 1912.
uz posrednistvo Rusije. U savez su pristupile Crna Gora I Grcka.
-Oktobar 1912.-Srbija I Crna Gora potpisuju politicku vojnu i konvenciju o saradnji ratu
protiv Turske
-Srbija je Bugarskoj priznalo pravo na oblasti istocno od Rodopa I reke Strume, a
Bugarska Srbiji severno I severozapadno od Sar planine, za spornu oblast(izmedju
Ohridskog j. I Egejskog mora, izmedju Rodopa I Sare) predvidjena je autonomija
-Glavni elemenat balkanskih vojski bio je seljak.
PRVI BALKANSKI RAT u oktobru (8) I krece od Crne Gore.
Srbi-Kumanovo, Bitolj, Kosovo, Vardarska Makedonija, veci deo Albanije
Crnogorci-Berane, Bijelo Polje, Pec, Djakovica, Plav, Gusinje, Skadar (uz pomoc Srba)
44
Bugari-zaustavljeni kod Jedrena, ali uz pomoc Srba potisnuli Turske iz jedrenskog
utvrdjenja
Grci-Engleska Makedonija, Solun, Epir, Krit
Srpska vojska:-vrhovni komadant-Kralj Petar I
-nacelnik general staba-R. Putnik
Komadanti:Prestolonaslednik Aleksandar, general Stepa Stepanovic, general Bozidar
Jankovic
Da bi ogranicila srpske uspehe i napredovanje u Albaniji. Austro-Ugarska je uz pomoc
Italije i velikih sila proglasila nezavisnost Albanije 28. novembra 1912., a za prvog
vladara proglasen je nemacki princ Vid
30 maja 1913.-Londonski ugovor
-turska se odrekla svih teritorija ba Balkansko poluostrvu zapadno od linije Enos-
Midija
-Srbiji nije dozvoljeno da izadje na Jadransko more
-Grcka je dobila Solun, Krit i ostrva u Egejskom moru
-Albanija je stavljena pod medjunarodnog protektorat, a Bugarska se osecala
ostecena
Austrija je uporno trazila da se gradovi Prizren, Djakovica, Pec, Debar pripoje Albaniji,
ali u tome nisu uspeli, ali je Srbiji presecen izlaz na more, a Crna Gora je izgubila Skadar,
koji su zaposele vojkske velikih sila. Austro-Ugarska je opak privukla Bugarsku na svoju
strnu i to je pokusavala sa otalim balkanskim silama, ali je prema Srbiji imala kategorican
stav.
DRUGI BALKANSKI RAT
Srbija i Grcka 1.juna 1913. stvaraju novi savez kome se kasnije prikljucila i Crna gora.
-Bbugarska vojsa je izvrsila napad na srpsku na reci Bregalnici 29. i 30. juna
-Srpskoj vojsci su prisle grcka I crnogorska, a ubrzo su protiv Bugarske zaratile i Turska i
Rumunija..
-Posle fantasticne srpske ppobede Rumunia prodire u juznu Dobrudzu, istovremeno
prelazi Dunav I napreduje prema Sofiji. Turska osvaja Jedrene.
-Srpska vojska – general Zivojin Misic
- pomocnik Radomir Putnik
-Bukureski mir10. avgust 1913.
-Srbija je osvojila- severni deo Sandzaka, Vardarska Makedonija, Kosovo
-Crna Gora-Berane, Bijelo Polje, Pljevlja, Rozaj. Plav, Gusinje, Pec, Djakovicu, Tuzi i
deo Skadarskog jezera.
-Grcka-Egejska Makedonija i deo Trakije
-Rumunija- juzni Dobridzu
-Turska- zapadna Trakija i Jedrene
Srbija i Crna Gora posle Bukureskog mira uspostavljaju zajednicku granicu.

45