CeSIDova Mala Biblioteka

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMO KRATSKOM PORETKU

CeSIDova Mala Biblioteka

CeSIDova Mala Biblioteka

POLITICKE I IZBORI U
izdava CENTAR ZA SLOBODNE IZBORE I DEMOKRATIJU za izdavaa
Dr Slobodanka Nedovi

urednik Male biblioteke

Dr Marijana Pajvani

design & layout

Branko Gavri TOTAL DESIGN

lektor

Ruica Radovanovi Tipografic Beograd

Objavljivanje ove publikacije omoguila je Evropska Komisija

tampa tira
500 primeraka

Beograd
avgust 2001

CeSID
Kralja Milutina 21/V, 11000 Beograd, Yugoslavia (381 11) 32 35 436, 33 42 762, 33 42 771, 33 43 553 http://www.cesid.org e-mail: cesid@cesid.org.yu cesid@bitsyu.net

Prof. dr Vladimir Goati

PARTIJE DEMOKRATSKOM PORETKU

SADRZAJ

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU

Predgovor

PREDGOVOR ..............................................................................................5 POLITIKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU...............................7 1. POLITIKE PARTIJE....................................................................................16 Definicija................................................................................................. 19 Funkcija...................................................................................................22 Tipovi partija........................................................................................... 30 lanstvo i rukovodstvo............................................................................34 Partijski voa...........................................................................................43 Partijski sistemi....................................................................................... 15 2. IZBORI......................................................................................................47 Birako pravo.......................................................................................... 47 Uloga izbora............................................................................................ 52 Izborni sistem..........................................................................................54 Kvalitet izbora......................................................................................... 61 Pravci promene........................................................................................68 LITERATURA................................................................................................. 71

entar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) pokree ediciju popularnih izdanja namenjenih najirem krugu italaca - graanima Srbije na koje se CeSID oslanjao u svojim delatnostima u proteklom periodu. Nesebinim angamanom, kao posmatrai izbora, graani su doprineli da CeSID ostvari sve aktivnosti vezane za posmatranje izbora. Uee graana u posmatranju izbora pokazalo je ujedno i njihovu zainteresovanost da neposredno sudeluju u procesu uspostavljanja i izgradnje demokratskih institucija u Srbiji i stiu znanja potrebna za tu vrstu aktivnosti. Pokretanjem ove edicije CeSID nastavlja svoju misiju obuke graana i tako izlazi u susret njihovim narastajuim potrebama za objektivnim i to potpunijim obavetavanjem o svim bitnim pitanjima u vezi sa procesom demokratizacije drutva. Referentni okviri programske orijentacije CeSID-a, koje ine izbori i demokratija, opredelie sadraj CeSID-ove Male biblioteke, kako je nazvana ova edicija. Zamisao je da se u okviru biblioteke objavi vie naslova sadrinski i tematski vezanih za izbore i demokratiju. Namena Male biblioteke irokom krugu italaca opredeljuje i njenu fizionomiju, izbor naslova i pristup pojedinim temama. Tematske celine svake od knjiica ove biblioteke bie obraene popularno, uz navoenje samo osnovnih izvora u odabranoj literaturi. Autori koje je CeSID pozvao na saradnju jesu eksperti iji se drutveni angaman i nauno interesovanje vezuju za izuavanje izbora i demokratskih institucija. Edicija Mala Biblioteka zapoinje prilogom-analizom politikih stranaka, njihove uloge i uea u izborima, autora dr Vladimira Goatija, lana Saveta CeSID-a i nesumnjivo jednog od najboljih poznavalaca ove problematike. U prilici smo da najavimo i nekoliko tema ije je publikovanje u pripremi u okviru ove edicije. Prilozi se odnose na birako pravo ena (autorka dr Slobodanka Markov), finansiranje politikih stranaka (autorka dr Zorica Radovi), karakteristike izbora u Crnoj Gori (autor dr Veselin Pavievi) i drugo. U elji da biblioteka postigne svoj cilj - osposobljavanje graana za uee u demokratskim promenama, CeSID, kao i uvek do sada, ostaje otvoren za sugestije, inicijative i predloge, ali i kritike primedbe italaca Male biblioteke. U Beogradu, jula 2001.
7

dr Marijana Pajvani lan Upravnog odbora CeSIDa

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU

a bi se podrobnije osvetlile i analizirale politike partije i izbori - a to je predmet ovog rada - potrebno je da se preciznije odredi, barem u najkraim crtama, demokratski poredak u kojem partije i izbori predstavljaju bitne, nosee institucije. Etimoloki, termin demokratija znai vladavina naroda, ali to ne daje dovoljno naznaka za njeno precizno odreenje. Pojedini autori i kole miljenja razliito definiu demokratiju, to dobro ilustruje podatak da je u savremenom razdoblju u opticaju vie od pet stotina definicija demokratije. Postoje mnoga razvrstavanja tih definicija, a od naroite je vanosti podela na sutinske i proceduralne defincije demokratije. Sutinske definicije, koje su, na primer, bile zapisane i u ustavima zemalja realnog socijalizma u Jugoistonoj Evropi, odreuju demokratiju prema vrednostima i ciljevima ijem se ostvarenju tei: pretvaranju radnike klase u vladajuu drutvenu snagu, ukidanju eksploatacije i realizovanju stvarne jednakosti graana u drutvu. Propaganda zemalja realnog socijalizma, sve do njihovog kraha 1990, uporeivala je te ciljeve-vrednosti sa demokratskim ostvarenjima u zapadnoevropskim zemljama i SAD, i iz toga izvlaila zakljuke o iskljuivo formalnom karakteru, pa time i o inferiornosti demokratije u kapitalistikim zemljama. Opte mesto u pomenutoj propagandi bilo je to da je u zapadnoevropskim zemljama i SAD radnika klasa u faktikoj vlasti kapitalista i da jednakost pred zakonom, u stvari, legalizuje stvarnu nejednakost radnika i kapitalista. Nasuprot ograniene buroaske demokratije koja nudi samo pravnu jednakost, socijalistika demokratija obezbeuje, navodno, stvarnu socijalno-ekonomsku jednakost iz ega je nastala teorija o stvarnoj socijalistikoj demokratiji, koja je superiorna nad formalnom (predstavnikom, buroaskom) demokratijom. Osobenu varijantu teorija stvarne socijalistike demokratije zastupao je Savez komunista Jugoslavije (SKJ) do svog raspada u januaru 1990. SKJ je u svom Programu (1957) prihvatio kljunu premisu ostalih vladajuih komunistikih partija da je demokrat9

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU ski poredak u zemljama Zapadne Evrope i SAD sa svojim institucijama (partije, izbori parlament) puka kulisa koja prikriva sutinsku dominaciju kapitala, pa je stoga i SKJ dao prednost stvarnoj demokratiji. Ali, SKJ je u teorijskoj elaboraciji svog shvatanja demokratije otiao jo dalje od drugih vladajuih komunistikih partija, jer se zaloio ne samo za stvarnu ve i za neposrednu demokratiju u obliku neposrednog samoupravljanja. Programski projekt SKJ govori o globalnoj neposrednoj demokratiji lienoj institucija politikog predstavnitva: politikih partija, izbora i parlamenta, a u daljoj perspektivi i drave (odumiranje drave). Ali, o takvoj demokratiji u stvarnosti nije moglo biti rei, jer je u vladajuem poretku Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) predsednik Republike, Josip Broz, sve do svoje smrti 1980, donosio sve kljune odluke. Posle toga vladajui poredak SFRJ funkcionisao je kao savez samoizabranih republikih politikih elita koje su arbitrarno odluivale o svim pitanjima, dok se uloga oblika neposredne demokratije svodila na ratifikaciju tih odluka. Neuspeh jugoslovenskog eksperimenta sa globalnom neposrednom demokratijom, nije, meutim, posledica loe realizacije plemenitog progamskog cilja ve nemogunosti ostvarivanja tog cilja. Globalna neposredna demokratrija nije mogua u irim zajednicama sa desetinama pa i stotinama miliona stanovnika kakve su savremene drave. U takvim okolnostima upravljanje je jedino mogue preko predstavnika, to, u stvari, znai preko parlamenta. A to, po logici politikog ivota, iziskuje najpre postojanje izbora, na kojima se graani izjanjavaju o svojim predstavnicima, a potom i partija koje organizuju izborne kampanje i povezuju birae i izabrane predstavnike. Neposredna demokratija u smislu globalnog politikog poretka nije mogua iz jo jednog razloga: razdoblja intenzivnog politikog angaovanja prosenih graana izuzetno su kratka. Graani zaokupljeni svakodnevnim aktivnostima, pre svega borbom za obezbeenje ivota, spremni su da se u poslovima upravljanja politikom zajednicom angauju samo nekoliko dana ili nedelja, ali ne trajno, zbog ega projekat globalne neposredne demokratije, koji pretpostavlja potpuno i trajno posveivanje svih graana poslovima upravljanja politikom zajednicom, ima neizbeno utopijski karakter. Naglaavanje da globalna neposredna demokratija nije mogua, ne znai da neki oblici neposredne demokratije (referendum, plebiscit, narodna inicijativa)
10

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU nisu mogui; oni su mogui samo kao dopuna predstavnike demokratije. Projekat stvarne socijalistike demokratije - i njegova jugoslovenska varijanta globalna neposredna demokratija (globalno samoupravljanje) - izgubili su oslonac krahom zemalja realnog socijalizma 1989/1990. Te zemlje su posle prvih pluralistikih izbora 1990. i same prihvatile kao svoj cilj uspostavljanje jedine preostale, predstavnike demokratije. Postoje, meutim, mnoge definicije predstavnike demokratije koje taj politiki poredak nastoje da definiu nabrajajui njegove bitne procedure (pravila igre), institucije i mehanizme. Poznatu proceduralnu definiciju demokratije dao je Jozef umpeter: Demokratija samo znai da narod ima mogunosti da prihvati ili da odbaci ljude koji treba njime da upravljaju to jest slobodnu utakmicu meu politikim voama u borbi za glasove biraa. U ovakvoj i slinim definicijama, vladavina naroda znai, u sutini, mogunost naroda da odluuje o tome koja e politika partija vriti vlast u njegovo ime. Iz te perspektive posmatrano, demokratija oznaava, u stvari, ukupnost institucija kao to su politike partije, izbori, parlament, slobodni mediji i dr. Te institucije odreuju krug uesnika politike igre i procedure po kojima se ona odvija. Inspirisan umpeterom, poznati ameriki teoretiar Robert Dal naveo je sledeu listu kriterijuma demokratije: 1. postojanje izabranih nosilaca politikih funkcija; 2. slobodni i poteni izbori; 3. sveobuhvatno pravo glasa; 4. pravo graana da budu birani; 5. sloboda izraavanja; 6. dostupnost alternativnih informacija; i 7. pravo na politiko udruivanje. etiri od sedam ponuenih kriterijuma tiu se institucije izbora, jedan prava na organizovanje politikih partija i dva sfere informisanja. Poredak koji ispunjava sve kriterijume, ne oznaava - kako, s pravom, naglaava Robert Dal - idealan poredak, nego poredak bremenit nizom slabosti koji on naziva poliarhijom. Zato ovako shvaena demokratija ima samo relativnu prednost nad alternativnim porecima; ona nije najbolji mogui poredak, nego samo poredak bolji od svih drugih. Dalova lista kriterijuma poliarhije ipak ima jedan sutinski nedostatak, jer u njoj nije navedeno naelo vladavine prava ili, drukije reeno, pravne drave. To naelo obezbeuje zatitu ivota, dostojanstva i imovine pojedinca u svim sferama delatnosti, a njegovi bitni elementi davno su formulisani u znamenitim dokumentima koji ine osnovu liberalne demokratije i engleske dravnosti (Magna Carta Libertatum - 1215, Habeas Corpus
11

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU Ammendment Act - 1679, Bill of Right - 1689. i dr.). Razlog za odsustvo tog naela iz navedene definicije, treba, verovatno, traiti u osobenostima istorijsko-politikog razvoja zapadnoevropskih zemalja na koji se prvenstveno odnosi Dalova analiza. U tim zemljama naelo vladavine prava ostvareno je pre uspostavljanja demokratskog poretka, u razdoblju apsolutne monarhije, pa se to naelo podrazumeva. Ali, u veini postkomunistikih zemalja Jugoistone Evrope, koje su u duem razdoblju u proteklim stoleima bile pod vlau Rusije i Otomanske imperije, ne moe se govoriti o ostvarivanju naela vladavine prava, jer to naelo Rusija i Otomanska imperija nisu realizovale ni u vlastitim okvirima. U takve zemlje svakako spada Savezna Republika Jugoslavija (SRJ), odnosno Srbija i Crna Gora. Ako naelo vladavine dodamo Dalovoj listi kriterijuma, mogue je sve postojee politike poretke razvrstati na demokratske (one koje ispunjavaju navedene kriterijume) i na autoritarne poretke. Ali, izneta podela je previe odsena i gruba, jer se u stvarnosti uoavaju krupne razlike izmeu demokratskih poredaka, kao to, takoe, postoje razlike i izmeu autoritarnih poredaka. Na primer, veina postkomunistikih zemalja odrala je 1990. prve slobodne i potene izbore i uspostavila demokratske institucije, a u kratkom vremenu neke od njih (eka, Poljska, Slovenija) ostvarile su veliki napredak u uspostavljanju naela vladavine prava. Time, ipak, politiki poreci tih zemalja nisu postali identini porecima zemalja stabilne demokratije, kao to su Velika Britanija, SAD, Francuska, vedska i dr. Vodei upravo rauna o potrebi diferenciranog posmatranja politikih poredaka, savremeni ameriki politikolog Lari Dajmond je, umesto dvolane klasifikacije poredaka na autoritarne i demokratske, ponudio razueniju petolanu klasifikaciju. U toj klasifikaciji prvi lan je isti autoritarni poredak, drugi je pseudodemokratija u kojem postoje izvesne demokratske ustanove ali uglavnom kao ukras, trei lan je izborna demokratija koji oznaava da je preena kritina taka ka demokratiji ali da jo postoje recidivi autoritarnog poretka, etvrti lan je prelazni tip, koji oznaava napredak u odnosu na izbornu demokratiju, i peti tip je liberalna demokratija koja predstavlja sublimaciju najviih dostignua zemalja stabilne demokratije. U ovom tekstu podrobnije emo osvetliti vanost i funkciju politikih partija i izbora u demokratskom poretku, sa naglaskom na osobenim okolnostima u kojima su delovale partije i bili organi12

POLITICKE PARTIJE zovani izbori u Srbiji i Crnoj Gori od 1990. do sredine 2001. godine.

13

POLITICKE PARTIJE

1. POLITIKE PARTIJE

artije u zemljama stabilne demokratije proimaju sve ostale demokratske institucije; one odreuju nain rada i sadraj odluka parlamenta, aktivnost vlade zavisi od opredeljenja vladajue partije (ili partija), personalni sastav uesnika izbora odreuju partije, a ishod izbora takoe zavisi od odnosa snaga izmeu partija. Partije na jo jedan, sutinski nain omoguuju odravanje izbora koji Riard Kac ovako opisuje: bez partija koje strukturiu (izborne - V.G.) kampanje, koje osiguravaju kontinuitet od jednih do drugih izbora, obezbeuju veze izmeu kandidata u raznim lokalnim sredinama i za razne poloaje, nije verovatno da bi sprovedeni izbori bili smisleni ak i kad bi bili tehniki slobodni. Veliki procenat graana emotivno se vezuje za partije (partijska lojalnost, partijska identifikacija) to nije u tolikoj meri sluaj sa drugim demokratskim institucijama, na osnovu ega se moe tvrditi da partije imaju ak izvestan prioritet nad tim institucijama. Nije zato sluajno da se partije poimaju kao kljuni inioci, glavni protagonisti demokratskog poretka, pokretaka snaga moderne politike, a metaforino i kao hleb svakidanji liberalne demokratije. To objanjava zato se partije od poetka dvadesetog stolea do aktuelnog razdoblja nalaze u ii teorijskih i empirijskih istraivanja. Termin partija koji, etimoloki znai deo ire celine (lat. part deo; partire - deliti) uao je u upotrebu u prvoj polovini prolog stolea zamenjujui postepeno termin fakcija (facer - initi; factio - grupa koja se bavi sumnjivim poslovima), kao i termin sekta (secere - deliti) koji se od kraja XVII veka koristi uglavnom za oznaavanje verskih podela. Inae, termin fakcija (factio) oznaavao je u starom Rimu, u vreme brae Graha, grupu aristokrata koji kontroliu Senat. Gaj Grah je tim terminom oznaavao svoje neprijatelje. Ciceron u Republici terminom fakcija oznaava grke oligarhe. S obzirom na negativnu vrednosnu konotaciju koja prati termin fakcija jo iz perioda starog Rima, njegovo naputanje - i usvajanje, krajem osamnaestog stolea, termina partije za oznaavanje oblika politikog organizovanja - predstavljalo je,
15

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU preutno, naputanje a priori negativnog stava prema tim oblicima organizovanja. Nastanak demokratije u zapadnoevropskim zemljama i SAD neraskidivo je povezan sa razvojem i delovanjem politikih partija; premda one ponekad postoje i u autoritarnim pa i u totalitarnim porecima, demokratski poredak je nemogu bez partija. Osim u zemljama stabilne demokratije (zapadnoevropske zemlje i SAD), partije su odigrale kljunu ulogu u procesu nastanka i uvrivanja demokratije u zemljama June Evrope tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog stolea. Partije, takoe, predstavljaju okosnicu demokratskih promena do kojih je dolo u postkomunistikim zemljama Jugoistone Evrope, ukljuujui SRJ, od 1990. naovamo. U veini tih zemalja ostvarena je na izborima 1990. prva mirna promena na vlasti reformisanih komunistikih partija od strane novoformiranih opozicionih partija, a u kasnijem razdoblju u nekim od tih zemalja (Slovenija, Maarska, Poljska, eka) uspostavljeni su demokratski poreci zavidne stabilnosti. Krajem 2000, u Srbiji je registrovano oko 200 a u Crnoj Gori oko 50 partija od kojih veliki broj postoji samo fiktivno. Zbog ogranienog obima ovog teksta u sreditu panje bie relevantne, vane partije koje su od 1990. do sredine 2001. barem jednom na izborima za republike parlamente Srbije (1990, 1992, 1993, 1997, 2000) i Crne Gore (1990, 1992, 1996, 1998, 2001) osvojile najmanje etiri odsto glasova, ili koje su u tom razdoblju ostvarivale veliki uticaj na donoenje najvanijih politikih odluka. Imajui u vidu navedene kriterijume u relevantne partije u Srbiji spadaju: Demokratska stranka (DS), Demokratska partija Srbije (DSS), Socijalistika partija Srbije (SPS), Jugoslovenska levica (JUL), Srpska radikalna stranka (SRS) i Stranka srpskog jedinstva (SSJ). U crnogorske relevantne partije spadaju: Demokratska partija socijalista (DPS), Socijalistika narodna partija Crne Gore (SNP CG), Socijaldemokratska partija Crne Gore (SDP CG), Narodna stranka Crne Gore (NS CG) i Liberalni savez Crne Gore (LS CG). Partije su i pored svojih slabosti - koje se naroito ogledaju u tendenciji osamostaljivanja rukovodeeg sloja - nune organizacije u demokratiji, to je vano naglasiti, jer u Srbiji postoji u aktuelnom razdoblju iroko rasprostranjeno uverenje da je partije mogue zameniti drugim oblicima organizovanja (sindikat, nevladine organizacije, udruenja graana, ekoloki i drugi pokreti, i dr.) ili ak aktivnou graana-pojedinaca. Ta ideja, inae,
16

POLITICKE PARTIJE nije nova, nju je teorijski moda najpotpunije elaborirao poetkom dvadesetog stolea Moisei Ostrogorski. Reljefno opisujui nedemokratsku atmosferu u engleskim i amerikim partijama krajem XIX veka i negativan uticaj tih partija na demokratske odnose u drutvu i na parlamentarni sistem, Ostrogorski se zaloio za ukidanje stalnih partija i za obrazovanje tzv. privremenih partija, u stvari udruenja graana koja bi prestajala da deluju ostvarivanjem konkretnog politikog interesa (cilja) radi kojeg su formirane. Politiki ivot pak nije mario za teorijski briljantno elaboriran pledoaje Ostrogorskog za ukidanjem partija, jer su u razdoblju od stotinu godina nakon objavljivanja njegovog kapitalnog dela, politike partije doivele ekspanziju i postale kljune politike organizacije u veini zemalja savremenog sveta. Osim pokuaja da se teorijski obrazloi projekat demokratije bez partija, koji personifikuje Ostrogorski, u teoriji su poznata i nastojanja da se demokratija koncipira bez parlamenta, koja su sredinom XX veka istrajno zastupali mnogi levo opredeljeni autori (demokratija saveta). Takva opredeljena osporio je Don Kin konstatacijom da nikada nije postojao politiki reim koji je u isto vreme negovao demokratski parlament i ukidao graanske slobode, niti reim koji je ukidao parlament i osiguravao graanske slobode. Parafrazirajui Kina, mogli bismo rei da nikada nije postojao viepartijski reim u kojem su zatirane ljudske i graanske slobode, niti reim u kojem nisu postojale partije, a koji je branio te slobode. Veza partija i graanskih sloboda nije konjunkturna, nego sistemska, jer proizilazi iz vitalnih funkcija partija u demokratskom poretku o kojima e ovde biti vie rei. Ipak, nije sluajno to su ideje o prevazienosti partija danas iroko rasprostranjene u Srbiji. Do ekspanzije takvih ideja dolo je sredinom 1997, posle raspada koalicije Zajedno (SPO, DS, GSS), to se moe tumaiti kao psiholoki razumljiva reakcija graana na izneverene nade u demokratski preobraaj, probuene akcijama te koalicije poetkom 1997. irenje ideja o kraju partija olakalo je, svakako, i duboko nepoverenje prema tim organizacijama koje je imalo racionalno zrno u imanentnim slabostima partija, posebno u tendenciji njihovog osamostaljivanja, odnosno u njihovoj transformaciji od sredstva ostvarivanja veze izmeu graana i vlasti u orue vlastitih rukovodstava. Zbog tih tendencija i drugih slabosti i nedostataka, o partijama se u demokratskoj doktrini govori kao o nunom zlu demokratije, a ne kao o idealnim demokratskim institucijama. Isto, uostalom,
17

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU vai i za izbore ija funkcija, kako realistiki ocenjuje ovani Sartori, nije u tome da demokratiju uine vie demokratskom, ve da je uine moguom. U trenutku kad prihvatimo potrebu da pribegnemo izborima, mi minimiziramo demokratiju, jer shvatamo da sistem ne moe da funkcionie sam od sebe. Kao jedan od razloga sumnjiavosti i nepoverenja prema partijama treba svakako uzeti i to to su takva opredeljenja usaena u svest graana Srbije u pretpluralistikom razdoblju. Najzad, antipartijski stav u populaciji podstie i neuspeh koalicije Demokratske opozicije Srbije (DOS), da posle eliminacije sa vlasti Miloevievog reima (5. oktobra 2000) ostvari brzo poboljanje ivotnog standarda i zaustavljanje negativnih trendova u ekonomskom ivotu. Ocena po kojoj politiki pokreti i drugi oblici udruivanja i delovanja (sindikati, nevladine organizacije, struna udruenja) ne mogu da zamene partije, ne negira, naravno, vanu ulogu tih oblika organizovanja i delovanja u demokratskom poretku, niti osporava mogunost da se oni transformiu u politike partije, kao to se to, na primer, dogodilo sa pokretima zelenih u mnogim zemljama Zapadne Evrope. Ulogu partija u uspostavljanju i funkcionisanju demokratskog poretka jo manje od politikih pokreta i drugih oblika organizovanja i delovanja, mogu preuzeti pojedinci koji, bez obzira na spremnost na samopregorno angaovanje, nemaju nikakve anse u borbi sa snanim vladajuim partijama. U toj borbi pojedinci neodoljivo podseaju na peake na autoputu koje lako pretiu i najslabiji automobili.

POLITICKE PARTIJE tojali, na primer, u starom Rimu ili u Vizantiji, govori kao o partijama, a o njihovoj borbi kao o partijskoj borbi, to inae ine neki autori koji smatraju da je partija samo novi termin za staru pojavu. Partijska organizacija, kao i sve druge organizacije, ima svoj interni ivot; u partijama se odvija niz aktivnosti kao to su mobilisanje lanstva, formulisanje ciljeva, reavanje konflikata, donoenje normi o ustrojstvu i nainu rada, izbor funkcionera i inovnika i dr. Pomenute aktivnosti imaju veliki uticaj na samu prirodu politike partije, jer usled njihovog odvijanja dolaze do izraaja izvesne slinosti izmeu partija razliitih ideolokih orijentacija. Posmatrajui sa tog stanovita, slinost je ak mogue uoiti izmeu partija i drugih organizacija: sindikata, dravnih organizacija, privrednih korporacija, crkve i armije, to je jednom broju autora posluilo kao argument za iroke i ne uvek osnovane generalizacije. Partije su dobrovoljne organizacije, to znai da ne postoji pravno sankcionisana obaveza za lanstvo pojedinca u partiju. Umesto toga, partije nastoje da privuku lanove stavljajui im u izgled - ako partija zauzme vlast - zapoljavanje u dravnoj organizaciji ili paradravnim ustanovama, uspenu politiku karijeru i dr. Istini za volju, veliki broj lanova priduuje se partiji iz neekonomskih motiva: saglasnosti sa njenim programom i politikom, elje da se podri i sledi partijski lider ili lideri, simpatije prema postojeim lanovima partije itd. Partije se izmeu sebe razlikuju u pogledu odnosa izmeu viih i niih organa. U nekim partijama nii organi iskljuivo sprovode odluke viih, dok u drugim partijama nii organi sami odluuju u velikom broju vanih pitanja. Bez obzira na to da li je partija organizovana vrsto ili labavo, izmeu njenih pojedinih delova uspostavljaju se trajni odnosi. Osnovne jedinice politikih partija tradicionalno nose razliite nazive: kod liberalnih i konzervativnih partija to je odbor, kod demohrianskih partija - sekcija, kod komunistikih elija i kod faistikih - milicija. Ali posle Drugog svetskog rata jednoobraznost u pogledu imena bazinih organizacija ustupa mesto arenilu; partije koje pripadaju istoj partijskoj porodici daju razliita imena svojim osnovnim organizacijama. Bazine organizacije najvanijih partija Srbije i Crne Gore nose razliite nazive: organizacija (SPS), mesna organizacija (SPO, SDP CG, JUL, NS CG), mesni odbor (SRS, SSJ), optinska organizacija (DPS, SNP CG), optinski ogranak (DS), mesni ogranak (DSS) i podrunica (LS CG).
19

Definicija
Upravo iz razloga to danas politike partije deluju u razliitim politikim porecima i to su - delimino usled toga - razliite, postoje brojne definicije, u kojima se naglaavaju pojedina svojstva partija. Ukazaemo na etiri elementa definicija politikih partija oko kojih postoji iroka saglasnost autora razliitih idejnih i teorijskih orijentacija: (1) posedovanje organizacije, (2) tenja za vlau, (3) borba za ostvarenje interesa irih drutvenih grupa i (4) ideologija. 1. Partije su organizacije a ne nepovezani skupovi individua. To partije diferencira od oblika povremenog politikog grupisanja i okupljanja. Upravo odsustvo elemenata organizacije onemoguava da se o izvesnim oblicima politikog grupisanja, kakvi su pos18

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU Bazine organizacije politikih partija povezane su preko niza nivoa u jedinstvenu organizaciju. Broj tih nivoa zavisi od prirode partije, broja njenih lanova, veliine zemlje u kojoj partija deluje i karaktera politikog sistema, a odnos izmeu niih i viih partijskih nivoa definisan u statutima (programima, poveljama, deklaracijama principa itd.). Centralizacija, odnosno decentralizacija partije govori o stepenu samostalnosti niih nivoa u odnosu na vie. Struktura partijske organizacije, veze izmeu njenih uih i irih delova mogu se grafiki oznaiti organigramom. Ali formalna struktura nije jednaka faktikoj; formalna struktura (organizacija) oznaava statutarno uspostavljeni sistem odnosa u partiji, a neformalna struktura stvarni mehanizam delovanja organizacije. Distribucija moi u partijama po pravilu odstupa od formalne strukture propisane partijskim dokumentima. U stvarnosti, ui izvrno-politiki organi (naroito partijski voa) presudno utiu na sadraj partijskih odluka, dok se uloga formalno viih partijskih foruma najee svodi na ratifikaciju. U stvari, proces donoenja odluka u partiji odvija se esto pored, pa i nasuprot, stavova u zvaninim dokumentima. Zbog toga, proklamacije partijskih statuta o autonomiji niih partijskih organa u odnosu na vie, ne treba prihvatiti zdravo za gotovo, jer ta autonomija neretko u praksi dobija restriktivno tumaenje, zato to vii partijski organi zadravaju presudan uticaj na kadrovsku politiku (kroz obavezno predlaganje funkcionera na niim nivoima ili davanje saglasnosti za njihov izbor), ili zato to su nii organi lieni finansijske samostalnosti. Ako pak nii partijski organi imaju veliki stepen samostalnosti u kadrovskoj politici i ako poseduju samostalne izvore prihoda, programski stavovi koji govore o maloj politikoj samostalnosti niih nivoa ostvaruju se esto u praksi kao znaajna autonomija. Premda ne pripadaju partijskoj organizaciji u uem smislu, znaajan centar moi u partijama ine parlamentarne grupe (parlamentarna krila, parlamentarne frakcije) kao oblici delovanja partijskih poslanika u predstavnikom telu. Poput partije, parlamentarne grupe imaju svoju internu strukturu. One najee imaju svog predsednika i sekretara, a u nekim partijama njihova struktura je jo razuenija (odbori, komisije). 2. Politike partije tee za osvajanjem ili za odranjem (samostalno ili u koaliciji) politike vlasti. Formulacija samostalno ili u koaliciji omoguuje da se definicijom obuhvate i manjin20

POLITICKE PARTIJE ske partije koje ne mogu same da vre vlast. Na osnovu pomenute tenje, mogue je razlikovati politike partije od dobro organizovanih interesnih grupa koje deluju u savremenim drutvima (sindikata, crkve i drugih organizacija). Naravno, to razlikovanje nije uvek lako, jer neke interesne grupe deluju na slian nain kao i politike partije. Ali, i kad je re o slinom nainu delovanja, interesne grupe se razlikuju od politikih partija upravo po tome to ne tee zauzimanju vlasti niti direktnom ueu u vrenju vlasti, nego se zadovoljavaju manjim ili veim ustupcima koje im vlast obezbeuje. 3. Partije reprezentuju interese irih drutvenih grupa (klasa, slojeva, etnikih, religioznih i rasnih grupa), premda u svojim programskim dokumentima, po pravilu, naglaavaju da zastupaju interese itavog drutva. Deklaracije partija o njihovom optedrutvenom karakteru taktiki su potez kojim one nastoje da zadobiju podrku i od pripadnika onih drutvenih grupa ije one interese, u stvari, ne tite. Osim interesa uih drutvenih grupa, partije uvek tite i unapreuju line i grupne interese svojih rukovodilaca i lanova. 4. Ideologija kojom se inspiriu politike partije jeste sistem uverenja, vrednosti, ideja i predstava o drutvu i o ureenju drutvenih odnosa. Ideoloko-politiki projekat partije, koji je najee formulisan u pismenom obliku (program, statut, deklaracija principa), ne sadri samo vie ili manje vernu sliku drutveno-politike stvarnosti, nego i njeno objanjenje kao i (kad je re o partijama koje se bore protiv statusa quo) plan promena drutva.

Funkcija
Partije u drutvu vre sledee aktivnosti: (1) selekciju, agregaciju i izraavanje interesa; (2) kontrolu i usmeravanje dravnih organa ili tenju za kontrolom i usmeravanjem dravnih organa; i (3) izbor rukovodeih linosti politikog poretka bez obzira da li to ukljuuje slobodne izbore. Analiziraemo podrobnije pomenute aktivnosti. 1. Partije po pravilu nemaju posla sa jasno izraenim interesima drutvenih subjekata koje treba u celini prihvatiti ili odbaciti, nego sa difuznim zahtevima u kojima drutvene grupe i pojedinci izraavaju svoje potrebe i interese. Takvi zahtevi, i kad ih partije ocenjuju legitimnim, ne postaju deo njihovog politikog pro21

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU grama u nepreraenom stanju, nego tek poto budu artikulisani i povezani sa drugim slinim zahtevima. U procesu selekcije i artikulacije interesa, partije imaju veliku samostalnost koja se ogleda u tome to uzimaju u obzir samo one aspekte iznetih zahteva koji ne ugroavaju njihova ira ideoloko-programska opredeljenja, ili to te zahteve povezuju sa drugim zahtevima sa kojima oni nisu uvek u potpunom skladu i tako ih deformiu. Inae, proces artikulacije interesa ne odvija se samo, niti pre svega, u partijama, ve i u drugim organizacijama (sindikati, crkva, politiki kubovi i dr.) i udruenjima. Od mnogih interesa koje te institucije artikuliu, partije preuzimaju samo neke, i to preraene, povezane sa drugim slinim interesima i usaglaene sa svojim fundamentalnim ideoloko-programskim opredeljenjima. Partije izraavaju interese u obliku zahteva iznetih parlamentu (ako je re o parlamentarnim partijama) s ciljem da oni budu normativno sankcionisani. To je ono to pojedini autori oznaavaju kao ekspresivna funkcija partije. Ako je partija na vlasti (samostalno ili u koaliciji), ostvarivanje njenih zahteva postaje cilj oficijelne politike, a ako je u opoziciji, ona nastoji da se za njihovo ostvarenje izbori pritiskom na vladajuu partiju i na nadlene dravne institucije preko svojih poslanika u parlamentu i preko sredstava javnog informisanja. 2. Politike partije na vlasti usmeravaju i kontroliu dravne organe i nastoje da vlastite ciljeve i vrednosti ostvare u politikom ivotu. U tom pogledu opozicione partije su u nepovoljnijem poloaju od vladajuih, budui da nemaju svoje pristalice u rukovodeim organim drave preko kojih bi pretakale svoja ideoloko-programska opredeljenja u politiku praksu. Ali, to ne dovodi u pitanje njihovu inherentnu tenju da ostvare svoje ciljeve; prednost koju nad njima poseduje vladajua partija (partije), opozicione partije nastoje da kompenzuju drugim metodama: pritiskom, uslovljavanjem saradnje sa vladajuom partijom sa ispunjavanjem nekih njihovih zahteva, itd. Dok je u opoziciji, politika partija je po svom nainu delovanja slina grupi pritiska. Kakvim e vrstama pritiska pribei i na koji e nain na to reagovati vladajua partija, zavisi od odnosa politikih snaga u drutvu, kao i od dominantne politike kulture. U stvarnosti situacija je u tom pogledu razliita: u nekim zemljama vladajue partije maksimalno koriste prednost svoje pozicije i potpuno ignoriu interese i tenje opozicione partije (partija), dok se u drugim zemljama vladajua partija konsultuje, pa u znaaj22

POLITICKE PARTIJE noj meri i uvaava miljenje opozicione partije. 3. Partije su organizacije za osvajanje ili ouvanje vlasti u svim porecima, demokratskim kao i autoritarnim. Kad je re o demokratskim porecima - kojima se bavimo u ovom radu - partije u njima omoguavaju mirnu smenu na vlasti na taj nain to, kad pobede na izborima, one odreuju vladu i popunjavju sva strateka mesta u politikom sistemu. Opoziciona partija (partije) ima rezervnu garnituru (vlada u senci) koja je spremna da preuzme vlast kada zadobije veinu na izborima za predstavniko telo. Na izborima graani vre izbor poslanika, po pravilu, na predlog politikih partija, a veoma retko na izborima postiu uspeh samostalni kandidati ili kandidati grupa graana. anse tih kandidata da pobede suparnike, kojima u skupim izbornim kampanjama pruaju podrku dobro organizovane i bogate partije, veoma su male, zbog ega je i mali broj samostalnih kandidata u zemljama stabilne demokratije. Broj samostalnih kandidata neznatan je i u naoj zemlji, to potvruju podaci da je na prvim pluralistikim izborima za Narodnu skuptinu Srbije 1990. izabrano osam samostalnih kandidata (od ukupno 250), na izborima 1992. taj broj smanjen je na pet (predlaga liste bila je grupa graana a ne partija), a na izborima 1993, 1997. i 2000. u Narodnu skuptinu Srbije nije uspeo da pa se probije nijedan samostalni kandidat. Funkcija politikih partija ne prestaje zavretkom izbora, jer se odgovornost poslanika za rad u parlamentu ostvaruje u praksi kao odgovornost pred partijom, odnosno pred partijskim rukovodstvom ili ak pred partijskim voom. Same partije nastoje da poslanici iz njihovih redova realizuju partijska opredeljenja, koristei za to svoj veliki, a ponekad i presudan uticaj na proces kandidovanja i izbora poslanika. Nain i intenzitet uticaja partija na poslanike zavisi u velikoj meri od tipa izbornog sistema o kojem e dalje biti vie rei. Ovde emo samo naglasiti da proporcionalni sistem prua vee mogunosti presudnog upliva voe i partijskog rukovodstva na poslanike, pa u takvom izbornom sistemu partijsko rukovodstvo, po pravilu, dominira nad partijskom parlamentarnom grupom. Poto je u obe jugoslovenske republike i na federalnom nivou na snazi proporcionalni izborni sistem u kojem partijske voe, uz veu ili manju asistenciju lanova partijskog rukovodstva, odreuju sastav izbornih lista i redosledu kandidata, centar moi je u vrhovima partija, a ne u parlamentarnim grupama. Nasuprot tome, u veinskom izbornom sistemu mogunost upliva voe i rukovodstva partije na poslanike je
23

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU ograniena, pa je stoga teite partijske moi u parlamentarnoj grupi, a ne u partijskom rukovodstvu. Istini za volju, i u veinskim izbornim sistemima partijsko rukovodstvo utie na sastav parlamenta, ali taj uticaj je indirektan. Na primer, u Velikoj Britaniji, u kojoj je na snazi veinski sistem (first-past-the post), centralni organi Laburistike i Konzervativne partije ovlaeni su da povuku partijsku podrku kandidatu kojeg je predloila lokalna partijska organizacija, ime bitno umanjuju izglede na izbor tog kadidata. Osim toga, poslanik koji se u svom politikom delovanju ogluuje o sugestije partijskog rukovodstva, gubi podrku partije na predstojeim izborima. Ve smo ukratko naveli konstitutivne funkcije politikih partija. Neke od tih funkcija mogu da vre druge organizacije, ali ne sve te funkcije. Sindikati, na primer, vre selekciju agregacije i izraavanja interesa (prvenstveno ekonomsko-socijalnih), ali oni ne vre vlast. Udruenja graana ili politiki klubovi mogu da formuliu razliite zahteve vlastima, ali oni nemaju poslanike u parlamentu ijom bi odlukom transformisali te zahteve u opteobavezne norme. Ukratko, i kad druge organizacije obavljaju neke od partijskih zadataka, one nisu funkcionalni ekvivalent partija.

POLITICKE PARTIJE zbog toga ima polusezonski karakter. Jezgro tih partija, pie Moris Divere, ine poznati i uticajni pojedinci u raznim sferama. Najpre, poznati i uticajni pojedinci ije ime, presti ili uticaj slue kao jemstvo kandidatu i donose mu glasove; zatim, poznati i uticajni strunjaci koji poznaju vetinu manipulisanja biraima i organizovanja kampanja; najzad, poznati i uticajni finansijeri koji prilau sredstva za borbu. 2. Masovne partije su nastale u drugoj polovini XIX stolea. One tee da u svoje redove ukljue to vei broj pristalica iz donjeg dela drutvene piramide, pre svega pripadnika radnike klase, koji su izbornim reformama zadobili birako pravo. Te partije uspostavile su vrlo sloenu i razgranatu organizacionu strukturu, sa naglaenim ovlaenjima viih partijskih nivoa u odnosu na nie. Te partije su, zabeleio je Divere, pronali socijalisti, s ciljem da ree problem sprovoenja izbornih kampanja za svoje kandidate koji nisu mogli da raunaju na finansijsku podrku krupnih kapitalista. Da bi reili gorue finansijske probleme oni su se, u odsustvu malobrojnih donatora koji im obezbeuju finansijska sredstva, oslonili na veliki broj malih donatora uvodei redovnu partijsku lanarinu. Masovne partije su, u stvari, proizvod socijalne strukture industrijskog drutva i masovne demokratije koja karakterie to drutvo. Ukljuivanjem velikog broja graana u svoje aktivnosti, masovne partije su doprinele razvoju partijske identifikacije i, time, stabilizaciji partijskih sistema. Prijem u partiju velikog broja pripadnika - Socijaldemokratska partija Nemake prva je dostigla 1913. brojku od jednog miliona lanova - iziskivao je angaovanje brojnog aparata inovnika i funkcionera, to je obezbedilo plodno tlo za razvoj oligarhijskih tendencija. Prototip masovnih partija su socijaldemokratske i komunistike partije. Ambicije masovnih partija, za razliku od kadrovskih, ne ograniavaju se samo na to da istiu i podravaju kandidate na izborima, nego one, od svog nastanka, tee da obrazuju i politiki aktiviraju lanove, pa je zbog toga u njima razvijen interni ivot. Potreba podizanja obrazovnog i idejnog nivoa lanstva proizilazi iz tenje masovnih partija da budu agens korenitog drutvenog preobraaja, temeljne redistribucije politike i ekonomsko-socijalne moi u korist radnike klase. U programskom smislu, masovne partije se, zapravo, zalau za uspostavljanje novog socijalistikog drutva (reformama ili revolucijom) i za ostvarenje tog zadatka (brzo ili postepeno, nasilno ili nenasilno) sistematski priprema25

Tipovi partija
U teorijskim raspravama o politikim partijama i o njihovom razvoju u protekla dva stolea, najee se pravi razlika izmeu (1) kadrovskih, (2) masovnih, (3) sveobuhvatnih i (4) kartelskih partija. Postoje, dodue, i mnoge druge podele partija, ali one nisu ire prihvaene u literaturi. Izneemo ukratko konstitutivna obeleja navedenih tipova partija. 1. Kadrovske partije su nastale krajem XVIII i poetkom XIX stolea. To su labavo povezane organizacije sa malim brojem lanova, to je posledica visokih cenzusa (imovinskih, obrazovnih, rasnih, polnih) koji su bili na snazi u razdoblju njihovog formiranja, a koji su bitno suavali broj nosilaca birakog prava. Po tim osobinama, kadrovske partije odgovaraju politikom sukobu izmeu aristokratije i buroazije. U tip kadrovske partije spadaju buroaske partije XIX stolea (dananje liberalne i konzervativne partije) i, uz izvesne specifinosti, amerike partije. Kadrovske partije nemaju u pravom smislu lanstvo niti redovnu lanarinu, a veza izmeu pojedinih delova partije je labava. Aktivnost kadrovskih partija odvija se samo u izbornom razdoblju i
24

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU ju svoje lanove. 3. Pojmovni par kadrovske - masovne partije omoguavao je do sredine pedesetih godina dvadesetog stolea da se beskrajno raznolike politike partije razvrstavaju, sa izvesnim izuzecima, u jedan od ta dva tipa. U te izuzetke spadale su: katolike, demohrianske, laburistike, agrarne, kao i neke partije Latinske Amerike, Bliskog istoka, Afrike i Centralne Evrope (pre 1939). Ali, nakon toga, u zapadnoevropskim zemljama otpoeo je proces korenitih promena politikih partija potstaknut spektakularnim ekonomsko-tehnolokim progresom, dalekosenim transformacijama u socijalnoj strukturi i stratifikaciji i bitnim smanjivanjem klasnih nejednakosti. Promene partija naroito su podstaknute brzim porastom broja zaposlenih u tercijarnom sektoru i izrastanjem nove radnike klase koja je po dohotku i stilu ivota blia srednjim slojevima nego plavim okovratnicima. Ti preobraaji ubrzali su slabljenje klasnog identiteta koji je preduslov masovnih partija. Dodue, neki od tih preobraaja su upravo rezultat angaovanja socijaldemokratskih, odnosno masovnih partija. Nema, na primer, nikakve sumnje da su poboljanju poloaja radnike klase u mnogim zapadnoevropskim zemljama bitno doprinele mere socijaldemokratskih vlada, pa zbog toga nije preterano tvrditi da je transformacija masovnih partija rezultat njihovog uspeha. Na korenite tehnoloko-ekonomske i socijalne promene koje, u stvari, oznaavaju preobraaj industrijskog drutva u postindustrijsko, socijaldemokratske partije su odgovorile redefinisanjem programskih ciljeva i temeljnom promenom naina delovanja. Umesto iskljuivog zalaganja za interese radnike klase, te partije su formulisale optedrutvene ciljeve kao to su: ubrzavanje ekonomskog razvoja, jaanje socijalne zatite i irenje obrazovanja. U korak sa temeljnom programskom revizijom krajem pedesetih i poetkom ezdesetih godina, socijaldemokratske partije su u svojoj izbornoj i uopte politikoj strategiji potraile oslonac u itavoj populaciji, a se samo u radnikoj klasi. Nasuprot socijaldemokratskim, komunistike partije u zapadnoevropskim zemljama su se - sa izuzetkom Komunistike partije Italije - energino odupirale promenama, rukovoene prvenstveno doktrinarnim razlozima. Istrajavanje na ovetalim programskim sloganima o klasnoj borbi i na starim i prevazienim obrascima organizovanja i delovanja, komunistike partije su platile gubitkom izbornog i politikog uticaja u ezdesetim i
26

POLITICKE PARTIJE sedamdesetim godinama. Opisana programsko-politika modifikacija socijaldemokratskih partija dovela je do nastanka partije novog tipa sveobuhvatne partije (catch-all party). U procesu transformacije socijaldemokratskih partija mogue je razlikovati tri faze. U prvoj, koja je trajala do Prvog svetskog rata, ostvareno je maksimalno organizaciono jaanje tih partija, a drugu fazu - koja hronoloki obuhvata dvadesete i tridesete godine - karakteriu poetna iskustva socijaldemokratije na vlasti koja nisu zadovoljila visoke aspiracije njenih sledbenika. Najzad, sredinom pedesetih godina dvadesetog stolea nastupa trea faza koju obeleava naputanje ranije ideoloke iskljuivosti i vezanosti za radniku klasu ime se, u stvari, socijaldemokratske partije postepeno transformiu u sveobuhvatne partije. Dodue, neke od zapadnoevropskih socijaldemokratskih partija, i pored okretanja iroj klijenteli, i dalje tee da zadre nekadanje simpatizere i glasae iz radnike klase. Smanjivanje broja lanova i slabljenje intenziteta njihovog angaovanja u sveobuhvatnoj partiji ide uporedno sa slabljenjem partijske identifikacije; sveobuhvatna partija trai od biraa izbornu podrku, a ne njihovo ulanjivanje. Usmeravajui svoje izborne poruke na itavo birako telo, a ne iskljuivo na neke njegove segmente, rukovodstva sveobuhvatnih partija se u izbornim kampanjama sve vie oslanjaju na sredstva masovnog informisanja, poglavito na televiziju. Te partije su odustale, takoe, od namere da temeljno menjaju drutvo i, umesto toga, zadovoljavaju se malim poboljanjima, o emu nedvosmisleno govori to to, u borbi za glasove biraa, nude programe koji sadre vie ili manje istog. Na taj nain kvalitativne razlike izmeu partija postepeno su se transformisale u kvantitativne. Premetajui teite svoje akcije na parlamentarni teren, sveobuhvatna partija posveuje naroitu panju selekciji izbornih kandidata. U celini uzev, taj tip partije ima sledea obeleja: drastino smanjivanje vanosti ideolokog prtljaga; jaanje uticaja partijskog vostva; smanjivanje uloge partijskog lanstva; opadanje vanosti drutvenih klasa koje su partije nekada iskljuivo predstavljale i obraanje svim slojevima drutva; i obezbeivanje pristupa u partiju razliitim interesnim grupama. Upravo zbog sve vre saradnje sa razliitim interesnim grupama, sveobuhvatna partija je prinuena da izbegava konkretizaciju svojih neposrednih ciljeva, ostavljajui tako sebi odreene ruke za kompromise sa tim grupama. Imajui u vidu napred
27

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU reeno, moe se zakljuiti da samo najvee partije u datom partijskom sistemu mogu biti uspene sveobuhvatne partije, dok su partije manjinskih etnikih i religioznih grupa, ili pak regionalne partije, u tome objektivno onemoguene. 4. Sredinom sedamdesetih godina XX stolea u nekim zapadnoevropskim zemljama uoavaju se procesi pribliavanja najveih partija dravi, koja postaje glavni izvor partijskih prihoda, i poboljavanje odnosa izmeu najveih partija koje umesto permanentnih sukobljavanja uspostavljaju vrstu saradnju sa drugim relevantnim partijama u sistemu. Ti procesi govore o obrazovanju novog tipa, kartelske partije. Kartelska partija nije vie preteno zastupnik civilnog drutva koja deluje na dravu i prodire u nju, nego posrednik izmeu partije i drave. U tenji da zadobije ili zadri poluge dravne vlasti, rukovodstvo kartelske partije usredsreuje svoju aktivnost iskljuivo na parlamentarni teren i na izbore, dok unutranji ivot partije sasvim zamire (sastanci organizacija, partijske debate, kampanje prijema novih lanova). O tim promenama posredno svedoe podaci po kojima je u protekle dve decenije broj zaposlenih u parlamentarnom krilu zapadnoevropskih stranaka neuporedivo bre rastao nego u centralnom partijskom organu. U Austriji, Finskoj, Nemakoj, Norvekoj i vedskoj taj broj porastao je 3-4 puta bre, u Danskoj 10 puta, a u Irskoj 12 puta. Budui da broj lanova zapadnoevropskih partija nezadrivo opada - ovaj trend je uoen ve krajem ezdesetih godina - kartelske partije su prinuene, usled sve skupljih izbornih kampanja, da se oslone na dravne subvencije; drava postepeno postaje glavni partijski finansijer. Ideoloko-programska opredeljenja kartelskih partija gube vanost, a osvajanje to ire izborne podrke postaje njihov iskljuivi cilj. Zbog toga one podseaju na organizaciju politikih preduzetnika koja, u zamenu za izbornu podrku konkretnih i privremenih skupina, zastupa interese tih skupina u najviem predstavnikom telu. Osim vrste veze sa dravom i naglaene meusobne kooperativnosti, u bitna obeleja kartelskih partija spada i lak pristup vlasti, o emu dobro govore podaci da su, u protekle dve decenije, sve znaajnije partije u Zapadnoj Evropi vrile vlast, samostalno ili u koaliciji. Kao posledica sporazumevanja izmeu relevantnih partija, smanjen je rizik u izbornim nadmetanjima na taj nain to se i partijama-gubitnicama obezbeuje pristup medijima, patronani poslovi i mogunost da imenuju svoje lanove u
28

POLITICKE PARTIJE razgranati dravni aparat. Nastankom kartelskih partija, izborni sukob izmeu partija gubi nekadanju estinu, to nije vie sukob sve ili nita, nego regulisani konflikt u kojem su obezbeeni vitalni interesi poraenih uesnika. Istini za volju, proces nastanka kartelskih partija jo je u poetnoj fazi i najvie je napredovao u zemljama u kojima postoje duga tradicija saradnje izmeu partija i praksa finansijske pomoi drave partijama (Nemaka, Austrija, Danska, Finska, Norveka, vedska). Smanjivanje razlika izmeu kartelskih partija na vlasti i u opoziciji dovodi do jednog dalekosenog problema koji zadire u samu sutinu demokratije. Re je o tome da su graani, koji su nezadovoljni vladom, lieni mogunosti da na izborima podre alternativnu politiku opciju, poto takva opcija zapravo ne postoji. Suavanjem ili ak gubljenjem politikih alternativa oslabljena je povratna sprega izmeu interesa graana i politikih partija, to moe da bude uzrok transformacije kartelskih partija u neki novi tip. Ukratko, kartelske partije ne predstavljaju finalni tip, kraj partijske evolucije, nego etapu u stalnoj promeni partija. Protiv deterministike teze o konanom tipu partije govori to to u aktuelnom razdoblju ni u jednoj zemlji stabilne demokratije nisu sve partije po tipu kartelske, kao to ni ranije nisu sve bile sveobuhvatne ili masovne partije. Jedino su u osvit partijske ere, poetkom XIX stolea, u partijskim sistemima zapadnoevropskih zemalja delovale iskljuivo kadrovske partije. Ukratko opisani tipovi partija ne postoje u stvarnosti u istom vidu nego veina savremenih partija u zapadnoevropskim zemljama ima obeleje razliitih tipova. Podrobniji uvid pokazuje da i u partijskim sistemima dveju republika SRJ koegzistiraju partije u kojima se uoava sinkretika meavina obeleja razliitih partijskih tipova, uz neke lokalne osobenosti. Pomenimo najpre exkomunistike partije: SPS, DPS, SNP CG i JUL na iji je nain delovanja uticao nasleeni odnos prema dravi iz starog reima, u stvari, obrazac odnosa u kojem je drava produena ruka vladajue komunistike partije. U takvom odnosu nisu postojale granice izmeu partije i drave, to je u Srbiji ostalo na snazi - uz nebitne promene - sve do temeljnog politikog prevrata 5. oktobra 2000. Slina ocena vaila je za Crnu Goru do rascepa vladajueg DPS-a (1997), posle ega je otpoeo proces smanjivanja direktnog uticaja te partije na dravni aparat. Ex-komunistike partije Srbije i Crne Gore razlikuju se od ostalih partija ovih republika po veem broju lanova i po vroj orga29

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU nizaciji, zbog ega ex-komunistike partije podseaju na masovni tip partija. SPS je poetkom 2000. po broju svojih lanova (630.000 prema zvaninim podacima te partije) daleko nadmaivao ex-komunistike partije drugih zemalja ovog regiona, a u sluaju Poljske, Maarske i eke ak i lanstvo svih politikih partija tih zemalja (pojedinano uzev). U Crnoj Gori, DPS i SNP CG imaju, takoe, daleko brojnije lanstvo od ostalih relevantnih partija te republike. I u drugim postkomunistikim zemljama (Poljska, Maarska, Estonija), ex-komunistike partije su - prema oceni istraivaa - vre organizovane i imaju vie lanova nego partije formirane 1989/1990. Uz slinosti ex-komunistikih partija Srbije i Crne Gore sa masovnim partijama, treba upozoriti i na znaajnu razliku u pogledu programskih opredeljenja. Ex-komunistike partije dveju jugoslovenskih republika ne zastupaju u svojim programima interese odreenog dela populacije, radnike klase, kao to je to sluaj sa masovnim partijama, nego interese svih pripadnika drutva. Izborni apeli ex-komunistikih partija Srbije i Crne Gore nisu upueni selektivnoj publici, nego graanima uopte, pa po tome one podseaju na sveobuhvatne partije. Dodue, ciljna grupa kod SPS nisu uvek graani, nego narod u etnikom smislu, ime se SPS pribliio partijama nacionalistike politike porodice. Ultranacionalistiki SRS je, takoe, osobena legura obeleja razliitih tipova partija. Po brojnom lanstvu i centralizovanoj organizaciji, SRS podsea na masovne partije. Razlika izmeu SRS i masovnih radnikih partija tie se socijalnog subjekta ije interese reprezentuju i statutarna ovlaenja partijskog voe. Umesto klasne pristrasnosti koja predstavlja bitno obeleje tipa masovne partije, SRS do paroksizma naglaava, kako u programu tako i u politikom delovanju, svoju nacionalnu misiju. Treba naglasiti da SRS nije samo jedna od partija izrazito etnificirane partijske scene Srbije, nego partija koja je podsticala, pa i izazivala tu etnifikaciju, unosei u odnose izmeu etnikih grupa izrazitu militantnost i duh netrpeljivosti. Kod SPO, DS, DSS, SSJ, NS CG i LS CG uoavaju se sledea zajednika obeleja: labava unutranja organizacija, dominantan uticaj rukovodstva (prvenstveno partijskog voe) na proces odluivanja, relativno mala vanost ideoloke komponente i traenje izbornog oslonca u socijalno neizdiferenciranoj izbornoj klijenteli. Po tim obelejima, pomenute partije podseaju na tip sveobuhvatne partije ali uz jednu znaajnu razliku; kod partija
30

POLITICKE PARTIJE dveju jugoslovenskih republika ne zapaa se vrsti spoj partija sa interesnim grupama, to je bitno obeleje pomenutog tipa partije. Objanjenje razlike je jednostavno; u Srbiji i Crnoj Gori jo ne postoje snane i izdiferencirane interesne grupe. Partije Srbije i Crne Gore pokazuju, takoe, izvesne slinosti i sa kartelskim partijama po tome to su partije u obe jugoslovenske republike - kao i kartelske partije - u velikoj meri vezane za dravu u obezbeenju sredstava za vlastitu egzistenciju. Ali tu, opet, postoji i jedna osobenost u odnosu na kartelske partije zapadnoevropskih zemalja. Re je o tome da su partije Srbije i Crne Gore - kao i partije drugih postkomunistikih zemalja ovog podruja - finansijski upuene na dravu u ranoj fazi svog razvoja, to nije bio sluaj sa partijama Zapadne Evrope koje su u dugom razdoblju svog funkcionisanja bile nezavisne od dravnih subvencija. Izmeu partija u Srbiji i Crnoj Gori i kartelskih partija u zapadnoevropskim zemljama postoje jo dve bitne razlike, od kojih se prva tie stabilnosti partija, uesnica kartela, a druga se tie prirode odnosa izmeu partija u kartelu. Prvo, u zemljama Zapadne Evrope najvanije partije su se, posle viedecenijske konkurencije i mnogobrojnih izbornih nadmetanja, izdvojile iz partijske magme i obrazovale kartel. Dodue, i u tako stabilizovanom partijskom sistemu dolazi na periodinim izborima do pomeranja u snazi pojedinih partija, ali tu je, po pravilu, re o promenama od nekoliko procentnih poena. Nasuprot tome, u obe jugoslovenske republike, sastav partijskog kartela nije izvestan, jer se izborni uticaj partija menja u irokim amplitudama. To u Srbiji dobro ilustruje SRS koji je obrazovan u februaru 1991, ali je ve na izborima u decembru 1992. postao druga stranka po snazi u parlamentu te republike. Slian je sluaj u Crnoj Gori sa SNP CG koji je, posle jedne godine od svog formiranja, uspeo na republikim izborima 1998. da izvojuje 36,1 odsto glasova i 37,2 odsto poslanikih mandata, pa je tako po snazi na drugom mestu u crnogorskom parlamentu. Druga razlika se tie odnosa izmeu partija u kartelu. U zemljama stabilne demokratije ti odnosi nisu - kao to je prethodno reeno - samo, pa ni pre svega, konkurentski, nego saradniki. Nasuprot tome, odnosi izmeu partija Srbije i Crne Gore su, uglavnom, antagonistiki. Pomenimo odnose izmeu DOS-a i vladajuih partija prethodnog reima, svrgnutog 5. oktobra 2000. U tim odnosima sredinom 2001. dominiraju sukobi, poto je DOS, preu31

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU zimajui vlast, bio prinuen da povede odlunu borbu protiv kljunih linosti starog reima zbog zloupotreba i krenja zakona. Kao rezultat borbe, kljuna linost tog reima, Slobodan Miloevi, je uhapena 31. marta 2001. zbog finansijskih mahinacija. Pored Miloevia, uhapeni su, ili su protiv njih podignute optunice, i drugi najuticajniji pripadnici ranije vladajue politike elite Srbije i SRJ. Povrh toga, protiv Miloevia i jo etvorice najviih funkcionera prethodnog reima, optunicu je podigao i Meunarodni krivini sud u Hagu, zbog zloina protiv ovenosti, i samo je pitanje kada e SRJ pristati da izvri njihovu ekstradiciju tom sudu. U Crnoj Gori odnosi izmeu dve najvanije partije DPS su, takoe, izrazito antagonistiki, ali u toj republici, za razliku od Srbije, nijedan od prvaka relevantnih partija nije lien slobode. Objanjenje razlike treba traiti u tome to je demokratizacija reima u Crnoj Gori poela ve 1997, a osim toga, reim u toj republici ni pre 1997. nije bio tako autoritaran kao reim u Srbiji. U celini uzev, opisane slinosti izmeu partija Srbije i Crne Gore, sa jedne strane, i razliitih tipova partija u zemljama stabilne demokratije, sa druge strane, su povrinske, a ispod njih postoje dublje razlike koje proizilaze prvenstveno iz osobenosti socijalnog okruenja u kojem partije deluju. U pomenutim zemljama re je ne samo o viem stupnju ekonomskog razvoja, nego i o osobenoj socijalnoj strukturi i stratifikaciji koje su oblikovane pod uticajem najpre industrijske, pa potom nauno-tehnoloke revolucije. U tim zemljama postoji gusta mrea interesnih grupa koje izraavaju potrebe i tenje pojedinih delova populacije i koje indirektno utiu na oblikovanje politikih partija. Nasuprot tome, u Srbiji i Crnoj Gori - i u drugim postkomunistikim zemljama ovog podruja - partije su (izuzev ex-komunistikih) nastale preko noi, kao rezultat politikog imperativa da se u izuzetno kratkom roku uestvuje u prvim slobodnim izborima. Posle desetogodinjeg razvoja, te partije se jo nalaze u prvim fazama institucionalizacije.

POLITICKE PARTIJE u veini zemalja stabilne demokratije uoava se trend smanjivanja partijskog lanstva. Taj trend nije samo rezultat opadanja procenta graana koji ele da se angauju u partijskim aktivnostima, nego i sve manje potrebe partija da u izbornim kampanjama angauju veliki broj lanova. Teite tih kampanja pomereno je od sredine ezdesetih godina u zapadnoevropskim zemljama i SAD sa klasinih metoda pridobijanja biraa putem plakata (letaka, pisama), skupova na kojima govore partijski lideri i kunih poseta biraima od strane partijskih aktivista (kampanja od vrata do vrata) - a to je zahtevalo angaovanje velikog broja lanova - na kampanju preko elektronskih medija, prvenstveno televizije, u kojoj kljunu ulogu zadobijaju malobrojni i dobro plaeni specijalisti za propagandu. U takvim okolnostima partije su prvenstveno zainteresovane da graani glasaju za njihove kandidate, a manje da oni postanu njihovi lanovi. Uporedno s tim, nekad aktivne bazine organizacije radnikih partija (socijaldemokratskih, komunistikih) sve ree se sastaju, a njihovu inerciju kompenzira grozniava aktivnost partijskih tabova. To je upravo, kao to smo prethodno pokazali, jedno od konstitutivnih obeleja dva tipa politikih partija koji danas dominiraju na zapadnoevropskoj partijskoj sceni; sveobuhvatnih partija (catch-all parties) i kartelskih partija. U Srbiji i Crnoj Gori pretpostavljamo da udeo lanova partija u stanovnitvu iznosi od 10 do 12 odsto, koliko je i pre 1990. iznosilo uee lanova vladajueg SKJ u populaciji. Inae, u veini komunistikih zemalja Jugoistone Evrope do 1990, lanstvom vladajuih partija bila je, takoe, obuhvaena otprilike jedna desetina stanovnitva (eka, Slovaka, Maarska, Poljska, Rumunija), ali je posle pluralistikog preokreta (1990) taj procenat smanjen na 1-5 odsto. To upuuje na ocenu da se u navedenim zemljama veliki deo lanova vladajuih komunistikih partija povukao posle 1990. iz partijskog ivota. Nasuprot tome, izneti podaci za Srbiju i Crnu Goru snano sugeriu zakljuak da su u te dve republike lanovi SKJ nastavili i posle 1990. da partijski deluju, bilo u partijama-naslednicama komunistikih partija, bilo u novoobrazovanim opozicionim partijama. Zadravanje skoro neizmenjenog ljudskog sastava ranije vladajuih komunistikih partija Srbije i Crne Gore u lanstvu svih relevatnih partija u pluralistikom razdoblju doprinelo je, svakako, opstanku u politikom ivotu dveju jugoslovenskih republika obrazaca i normi ponaanja koji su dominirali u prethodnom reimu.
33

lanstvo i rukovodstvo
Broj lanova partija u zemljama stabilne demokratije varira u irokim amplitudama; u nekim zemljama on se kree oko pet odsto populacije (Velika Britanija, Nemaka, Irska) a u nekim prelazi 15 odsto (Austrija, Finska, vedska). Meutim, bez obzira na te razlike, od sredine ezdesetih godina XX stolea naovamo,
32

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU Od 1990. pa sve do velike politike promene 5. oktobra 2000. kada je u Srbiji ukinut autoritarni reim Slobodana Miloevia, najvie lanova, preko 600.000, imao je - kao to smo prethodno istakli - vladajui SPS. Ovde je re, naravno, o preterivanju kojem su, inae, sklone sve partije kada iznose podatke o broju svojih lanova; stvarni broj lanova SPS kretao se verovatno oko 400 hiljada. Posle 5. oktobra i eliminacije SPS sa vlasti, pretpostavljamo da je broj njegovih lanova drastino opao na oko sto hiljada, a uporedno s tim, bitno su porasli lanski efektivi DS i, jo vie, DSS iji je predsednik, Vojislav Kotunica, izabran za predsednika SRJ na septembarskim predsednikim izborima 2000. Verujemo da je DSS, koji je pre 5. oktobra imao manje od deset hiljada lanova, sredinom 2001. prevaziao broj od sto hiljada, a da se DS pribliio tom broju. Broj lanova dve najvee crnogorske partije, Demokratske partije socijalista i Socijalistike narodne partije Crne Gore izjednaen je i iznosi oko 35 hiljada (za svaku). U zemljama stabilne demokratije rezultati mnogih empirijskih istraivanja pokazuju da je najvie jedna desetina partijskih lanova zaista aktivna, a slina ocena vai i za partije Srbije i Crne Gore. Poto klasian pojam lana podrazumeva vrstu vezu izmeu pojedinca i partije, sa fiksiranim pravima i obavezama kao to su: uee u partijskim aktivnostima, prisustvovanje sastancima bazinih organizacija i plaanje lanarine - to se sve manje sree u stvarnosti - termin lan nije primeren sutini relacije partija-pojedinac, jer se njime obuhvataju i pojedinci ija je veza sa partijom relativno slabog intenziteta i za koje bi vie odgovarao termin simpatizer. Dok statuti veine relevantnih partija Srbije i Crne Gore - iji smo podroban uvid ostvarili sredinom 2000. u knjizi Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama od 1990. do 2000. (2000) - i dalje, po inerciji, govore iskljuivo o lanovima, statuti DPS (1998), SNP CG (1998) i SDP CG (1999) uvode razliku izmeu lanova i simpatizera. lan DPS je, prema lanu 10 statuta te partije, vre vezan sa partijom nego simpatizer; obaveza plaanja lanarine odnosi se samo na lana, dok simpatizer nije obavezan da plaa lanarinu, ali je duan da sprovodi odluke veine. Osim toga, simpatizer nema aktivno, nego samo pasivno birako pravo, tj. pravo da bude biran u ime partije, ali, kada zaista doe do njegovog izbora, simpatizer se, sudei prema lanu 14 DPS automatski smatra lanom partije. Na slian nain poloaj simpatizera je regulisan u Statutu SNP CG (1998), ali simpatizeru nije nametnuta obaveza da sprovodi
34

POLITICKE PARTIJE odluke veine, niti je predvien njegov automatski preobraaj u lana kad bude izabran u ime partije (lan 13). U statutu SDP CG (1999) simpatizeri su shvaeni kao posebna, manje intenzivna kategorija pristalica od lanova. O simpatizerima se u SDP CG vodi (ako to ele) posebna evidencija (lan 15). U DSS postoje, pored redovnih lanova koji u partiju ulaze svojerunim potpisivanjem pristupnice uz saglasnost optinskog odbora, poasni lanovi koje bira Glavni odbor te stranke (lan 4). Moe se pretpostaviti da se na pojedince izabrane za poasne lanove, odnose sve statutarne odredbe koje se tiu redovnih lanova, ukljuujui one o plaanju partijske lanarine i o prestanku lanstva. SPO omoguuje, osim individualnog, kolektivno lanstvo profesionalnim, kulturnim, humanitarnim i drugim udruenjima, pokretima graana i klubovima pod uslovom da su ciljevi radi kojih su organizovani u saglasku sa programskim naelima SPOa (Statut SPO, 1998, lan 7). Slinu odredbu sadri Statut SPS (lan 9). lanstvo u partijama Srbije i Crne Gore, prema partijskim statutima, nespojivo je sa lanstvom u drugim partijama. Izuzetak u tom pogledu je JUL koji zabranjuje svojim lanovima da uu u sastav partija, pokreta i koalicija ...ija su programska opredeljenja ili politika praksa u suprotnosti sa ciljevima Jugoslovenske levice (lan 7 Programa JUL-a). Citirana odredba sankcionie, u stvari, dvostruko lanstvo u JUL-u i nekoj drugoj partiji, pre svega SPS. lan 8 Statuta SPS sadri pak odredbu o nespojivosti lanstva u SPS i nekoj drugoj organizaciji i zabranjuje svojim lanovima uee u aktivnostima drugih partija bez saglasnosti viih partijskih organa. Dok partijsko lanstvo, zaokupljeno svakodnevnim aktivnostima, po pravilu, nema dovoljno vremena i interesa za potpuno ukljuivanje u proces politikog odluivanja, niti raspolae za to neophodnim informacijama, rukovodstvo je aktivni, delatni element partije. Rukovodioci partija koje deluju u demokratskom poretku vode rauna u donoenju odluka o interesima lanstva i biraa pa, zbog toga, rukovoenje partijama (i uopte politiko rukovoenje) nije, kako se to ponekad uproeno misli, jednostran proces u kojem pojedinac ili grupa na stratekom poloaju arbitrarno donose odluke, nego relacija, povratna sprega izmeu rukovodstva i lanstva. Nauna istraivanja (empirijska i teorijska) savremenih politikih partija, naalost, nedovoljno obraaju panju partijskim rukovodiocima, iako oni esto pre35

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU sudno utiu na delovanje partija. Demokratska teorija retko i sa primetnom nelagodom govori o vostvu u partijama (i uopte u politikom ivotu), kao da je delovanje partija mogue bez vostva! U pristupu partijskim liderima - i politikim liderima uopte - prisutne su dve krajnosti: ili se o njima govori kao o iskljuivo altruistikim usmerenim pojedincima, motivisanim jedino interesima partije kojoj u celini podreuju svoju linu dobrobit ili se oni poimaju kao beskompromisni karijeristi, lovci na dobit, ije politiko angaovanje inspirie jedino volja za mo. Umesto te dve krajnosti, partijske funkcionere treba realistiki shvatiti kao pojedince koji, po pravilu, nastoje da na zadovoljavajui nain obave svoju dunost, ali koji se trude, posebno ako je re o dugogodinjim rukovodiocima koji nemaju drugu profesiju, ili je nikad nisu obavljali, da zadre svoje funkcije. Ovo tim pre, to profesionalno obavljanje politikih funkcija obezbeuje u svim zemljama natprosene finansijske i simbolike nadoknade. Kad je re politikoj prolosti rukovodilaca novoobrazovanih partija u Srbiji i Crnoj Gori, treba imati u vidu da je veliki procenat tih rukovodilaca bio lan SKJ u pretpluralistikom razdoblju. Tome u prilog navodimo podatke da je od ukupno 122 poslanika opozicije u treem sazivu Narodne skuptine Srbije (izabranom 1993), 97 bilo u lanstvu SKJ pre 1990, a od njih je svaki trei obavljao u SKJ rukovodeu funkciju. Verovatno je udeo bivih lanova SKJ u opozicionim partijama u dva prethodna saziva parlamenta Srbije (1990. i 1992) bio jo i vei. U Skuptini Crne Gore, meu 125 poslanika izabrabnih na prvim slobodnim izborima 1990, od kojih 42 na listama opozicionih partija, samo jedan nije bio u lanstvu SKJ 1989! Veliko uee recikliranih komunista u rukovodeem stratumu opozicionih partija nije, meutim, osobenost Srbije i Crne Gore, nego zajednika karakteristika opozicionih partija u svim bivim republikama druge Jugoslavije, kao i u Bugarskoj, Albaniji i Rumuniji.

POLITICKE PARTIJE tija, ali i kasnije; kad se partije stabilizuju, na njihovo funkcionisanje snano, i esto presudno, utiu partijske voe. Voe i elite vladajuih partija bitno opredeljuju smer razvoja ne samo tih partija nego i itave zemlje; od stavova i odluka rukovodeeg stratuma vladajuih partija presudno zavisi unutranja i meunarodna politika drava. Voa, po pravilu, presudno utie na najvanije partijske odluke i koristi sve resurse moi kojima raspolae partija. Iako u donoenju odluka uzima u obzir stavove lanova rukovodstva, miljenja eksperata (partijskih i nezavisnih) i druge raspoloive informacije, partijski voa stavlja neizbeno svoj peat na najvanije odluke, pa je zbog toga za razumevanje i objanjenje partijske politike vano poznavati njegovu kognitivnu mapu i stremljenja. Voe relevantnih partija Srbije i Crne Gore nose naziv predsednik, sa izuzetkom LS CG u kojem se voa naziva politiki lider. U LS CG postoji i predsednik partije ali su njegova ovlaenja bitno manja od ovlaenja politikog lidera (l. 16 Statuta LS CG, 1998). Postupak izbora partijskih voa do u tanine je regulisan statutima. Njihov izbor vri najvii organ stranke, bez obzira na naziv tog organa (kongres - SPS, DPS i SDP CG; otadbinski kongres - SRS; skuptina - DS, DSS, SSJ i NS CG; sabor - SPO; konferencija - LS CG) ili najvanije rukovodee kolektivno telo stranke (Glavni odbor - JUL). Izbor politikog lidera LS CG je osoben, jer ga vri Konferencija dvotreinskom veinom iz redova lanova Poslanikog kluba te stranke u republikoj skuptini ili izvrnog organa dravne vlasti, ako se stranka nalazi na vlasti (lan 16. stav 1 Statuta LS CG, 1998). Opisanim statutarnim reenjem poslaniki klub LS CG postao je iskljuiva regrutaciona osnova voe ime je snano naglaen znaaj parlamentarnog krila u unutranjem ivotu te partije. Optiranje za izbor partijskog voe od strane kongresa ili pak od strane najvieg rukovodeeg kolegijalnog organa, ima vane reperkusije na distribuciju moi u partiji. U prvom sluaju partijski voa zasniva svoj autoritet na istoj osnovi na kojoj i kolegijalno telo, to nesumnjivo doprinosi poveanju autoriteta voe, a u drugom sluaju voa je, statutarno posmatrano, zavisan od kolegijalnog tela. U pogledu obima i karaktera ovlaenja partijskih voa, izmeu stranaka dveju republika SRJ uoavaju se vane slinosti i razlike. Prema statutima svih sedam relevantnih stranaka Srbije (DSS, DS, SPS, JUL, SRS, SPO, SSJ) predsednik reprezentuje stranku i istovre37

Partijski voa
Rukovodei sloj u politikim partijama nije homogen, ve se u njemu mogu razlikovati nivoi koji odgovaraju nivoima organizovanja partije od lokalnog do centralnog. U rukovodstvima se, po vanosti, izdvaja funkcija partijskog voe (prvaka, lidera), kao inokosnog politikog organa. Partijska rukovodstva, naroito partijski prvaci, imaju kljunu ulogu u formativnoj fazi politikih par36

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU meno, po funkciji, saziva i predsedava sednicama Glavnog odbora (SPO, DSS), Predsednitva (SSJ), svih Zemaljskih izvrnih odbora (SRS) ili pak poseduje ovlaenje da saziva i da predsedava sednicama Glavnog i Izvrnog odbora (SPS, DS), odnosno Direkcije (JUL). Osim navedenih ovlaenja, koja se uobiajeno nalaze u statutima savremenih evropskih politikih partija, statuti SRS, SPO, DS, DSS i SSJ obezbeuju svojim prvacima i neke vane line ingerencije. Predsednik SRS ovlaen je, izmeu ostalog, da vodi politiku stranke i daje zvanina tumaenja politike i Programa stranke, predlae Upravi imenovanje i razreenje lanova Predsednikog kolegijuma i imenuje i razreava efa Kabineta predsednika stranke i slubenike Kabineta (lan 58. Statuta SRS, 1996). Prava predsednika SPO prema prvom statutarnom dokumentu - usvojenom 1990 - svodila su se na sazivanje i predsedavanje sednicama Glavnog odbora. U Statutu SPO, koji je prihvaen 1993, predsednik je prestao da bude prvi meu jednakima, jer je zadobio neka lina ovlaenja, izmeu ostalog pravo da predlae poslanike i da vlastitom odlukom imenuje treinu lanova Izvrnog odbora, generalnog sekretara stranke i predstavnike stranke na meunarodnim skupovima (lan 31 Statuta SPO, 1993). Naroito je vano pravo na imenovanje jedne treine lanova Izvrnog odbora to je omoguavalo predsedniku SPO da odluujue utie na operativno funkcionisanje partije. Statut SPO usvojen 1998. jo je vie ojaao poloaj partijskog voe. Takvu ocenu potkrepljuje nadasve vano ovlaenje predsednika SPO da menuje i razreava lanove Predsednitva SPO (lan 17) iji broj, opet, utvruje predsednik stranke (lan 18). Poto su lanovi Predsednitva po funkciji i lanovi Glavnog odbora proizilazi da predsednik SPO odluujue utie na taj odbor koji je, prema statutu, najvii organ stranke izmeu dva Sabora (lan 19). Na taj nain kod predsednika su koncentrisana sva kljuna ovlaenja, tako da se u okviru SPO moe govoriti o predsednikom sistemu. Statut DS takoe snano naglaava ulogu predsednika partije poveravajui mu ovlaenja, izmeu ostalog, da vodi politiku stranke, usklauje i nadzire funkcionisanje stranke, predlae liste kandidata za poslanike i da imenuje portparola stranke (lan 25 Statuta DS, 1997). Tako iroka ovlaenja predsednika DS oznaavaju korenitu promenu u odnosu na reenje usvojeno u prvom Statutu DS (1990) koji je funkciju predsednika partije sveo na sazivanje i rukovoenje sednicama Glavnog odbora (l. 14).
38

POLITICKE PARTIJE Slina ekspanzija prerogativa uoava se i kod predsednika DSS. Predsednik te partije ovlaen je, prema Stututu od 1998, da, osim predstavljanja i zastupanja stranke, usklaivanja i nadziranja njenog funkcionisanja, predlae: kandidata za predsednika Izvrnog odbora, izbornu listu sa konanim redosledom kandidata, i (u izuzetnim sluajevima), kandidata za potpredsednika stranke. Osim toga, predsednik DSS vlastan je da obustavi od izvrenja odluku Izvrnog odbora i da svojom odlukom imenuje portparola stranke (lan 28). Izneta prava predsednika te stranke daleko prevazilaze, po obimu i vanosti, prava predsednika koja je sadrao Statut DSS od 1992, a koja su se svodila na predstavljanje i zastupanje stranke (lan 31). Predsednik SSJ poseduje, takoe, znaajna ovlaenja, jer donosi odluke, preporuke, saoptenja, uputstva i instrukcije izvrnog karaktera (lan 29 Statuta SSJ, 2000). Za razliku od pomenutih pet partija Srbije, u SPS i JUL-u statutarna ovlaenja voa su manja. Prema Statutu SPS, predsednik partije vri uglavnom koordinativno-reprezentativnu ulogu (lan 39) i nema pravo da svojom odlukom postavlja funkcionere, pa ak ni da predlae izborne liste svoje partije. Slina ocena vai za prvaka JUL-a koji izraava jedinstvo lanova i organizacija JUL-a, predstavlja JUL u javnosti, u kontaktima sa drugim partijama i organizacijama i stara se o ostvarenju ciljeva i zadataka JUL-a (lan 21). S obzirom na ovlaenja koja im obezbeuju statuti, voe partija Crne Gore - kao i partija Srbije - mogu se podeliti u jake i slabe. U prve spadaju partijske voe NS CG i LS CG, a u druge voe preostale tri relevantne partije. Predsednik NS CG vlastan je, izmeu ostalog, da predstavlja i zastupa NS CG u zemlji i inostranstvu i da izlae u ime NS CG politike stavove po svim pitanjima (lan 38 Statuta NS CG, 1995). Osim toga, prvak te partije poseduje diskreciono pravo da imenuje portparola stranke i predstavnike stranke na meunarodnim skupovima (lan 38 Statuta NS CG). Indikativno je da su ovlaenja predsednika NS CG po statutu iz 1995. znatno ira od ovlaenja koja mu je obezbeivao prvi statut NS CG usvojen 1990. Prema statutu iz 1990, prava predsednika NS CG bila su svedena na sazivanje Glavnog odbora (lan 20 Statuta NS CG, 1990). Sukcesivni statuti LS CG (1990, 1995, 1998) obezbeivali su, takoe, sve vea ovlaenja partijskom prvaku. Predsednik LS CG zadobio je - prema statutu te partije usvojenom 1995 - ovlaenja, izmeu ostalog, da imenuje i razreava 1. Predsednika Poslanikog kluba; 2. lanove Kabineta
39

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU LS CG; 3. Predsednika i lanove Finansijskog komiteta LS CG i 4. Direktora preduzea LS CG (l. 5 Statuta LS CG, 1995). Taj statut bitno je proirio prerogative predsednika LS CG u odnosu na statut iz 1990, u kojem su prava predsednika (tada predsjednika skuptine) bila ograniena na sazivanje skuptine (lan 15) i na zastupanje stranke (lan 20). Statut LS CG usvojen 1998. otiao je jo dalje, poveravajui politikom lideru LS CG (to je zvanini naziv voe) da, izmeu ostalog, imenuje i razreava portparola stranke, lanove Velikog kabineta, glavnog i odgovornog urednika lista Liberal, sekretara politikog lidera, predstavnike u domaim i stranim organizacijama i direktora izbornog taba (lan 12 stav 3), to oznaava potpunu personalizaciju rukovoenja partijom. U pogledu nadmoi partijskog voe u odnosu na ostale izabrane organe stranke, LS CG je slian sa SPO. Nasuprot statutima NS CG i LS CG koji obezbeuju velika diskreciona prava njihovim voama, statuti DPS i SNP CG ne predviaju takva prava. Predsednik DPS ovlaen je samo da predstavlja partiju, obezbeuje jedinstvo i celovitost funkcionisanja partije i da predlae Glavnom odboru lanove Predsednitva. Ovlaenja predsednika SNP CG jo su manja, jer on nema pravo predlaganja lanova predsednitva. Poloaj predsednika SDP CG, statutarno posmatrano, neto je jai od poloaja predsednika DPS i SNP CG, jer je predsednik SDP CG vlastan da uz konsultaciju sa potpredsjednicima, predlae kandidate za predsjednika Izvrnog odbora i predsjednika SDP CG. Na razliito dimenzioniranje statutarnih prerogativa voa relevantnih partija Srbije i Crne Gore uticalo je vie inilaca od kojih emo nabrojati samo najvanije. Prvi inilac je, uslovno govorei, istorijsko naslee, odnosno pripadnost tipu radnikih ili graanskih partija. Dilema o tome izraava se u naem sluaju kao pitanje da li stranka pripada socijalistikim ili komunistikim partijama - koje se uobiajeno svrstavaju u tip radnikih partija ili pak drugim partijama koje se ubrajaju u tip graanskih partija. Radnike partije tradicionalno visoko istiu ideal ravnopravnog uea svih lanova u unutarpartijskom ivotu, zbog ega su statuti partija koje pripadaju tom tipu krti u obezbeivanju pojedinanih ovlaenja partijskim voama. Ocena da statuti radnikih partija snabdevaju voe relativno uskim ovlaenjima vaila je ak i za vladajue komunistike partije u zemljama realnog socijalizma, ukljuujui i SKJ, iako su u realnom ivotu voe tih partija posedovale enormnu mo. U stvari, zbog nastojanja da
40

POLITICKE PARTIJE odre iluziju o jednakosti lanova, statuti radnikih partija daju, po pravilu, nepotpunu a esto iskrivljenu i pogrenu sliku raspodele moi u partiji. Nasuprot tome, statuti graanskih partija, verodostojnije odslikavaju internu distribuciju moi, jer ne robuju egalitarnoj himeri. Opisana genetska razlika izmeu dva tipa partija objanjava, u velikoj meri, zbog ega su statuti partija koje pripadaju (neo)komunistikoj (SPS, JUL, SNP CG) i socijaldemokratskoj politikoj tendenciji (DPS, SDP CG) skromno dimenzionirali prerogative voa. Nasuprot tome, veina partija nacionalistike i liberalne politike tendencije su, neoptereene egalitarnim nasleem, bile ire ruke u dimenzioniranju statutarnih prava svojih voa. Drugi inilac koji je bitno uticao na diferencirano statutarno definisanje ovlaenja voa jeste distribucija moi u rukovodeem sloju u trenutku formiranja partije. Ako su u tom trenutku resursi pripadnika rukovodeeg stratuma bili izjednaeni, postojala je vea verovatnoa da voa partije statutarno bude definisan samo kao prvi meu jednakima i obrnuto, ako je neki od pripadnika rukovodeeg kruga u trenutku obrazovanja partije nadmaivao u pogledu resursa ostale, moglo se sa velikim stepenom izvesnosti oekivati da statut sankcionie tu asimetriju. U resurse spadaju: irina i intenzitet podrke sledbenika, bez obzira da li se podrka zasniva na racionalnim, afektivnim ili tradicionalnim razlozima, posedovanje oslonca u drugim sreditima moi u drutvu kao to su drava, vane organizacije (sindikat, armija, policija, crkva), podrka drugih drava (naroito velikih sila), sposobnost da se obezbede materijalna sredstva za funkcionisanje partije, pristup medijima i dr. Najzad, na irinu statutarnih ovlaenja partijskog voe snano utie njegovo nastojanje da tokom obavljanja kljune partijske funkcije zatiti statutarnim odredbama svoju poziciju od osporavanja potencijalnih pretendenata. Partijski prvaci pokazuju u tome ogromne razlike; jedni su iskljuivo zaokupljeni politikom ekspanzijom partije i jedva obraaju panju na svoj statutarni poloaj, dok drugi sistematski ire svoja statutarna ovlaenja da bi predupredili unutranje udare. Uoeni proces jaanja statutarnog poloaja voa partija Srbije i Crne Gore koje su obrazovane u pluralistikom razdoblju nije, ipak, samo, pa ni pre svega, posledica njihove neutaive tenje da ojaaju svoj poloaj, nego i jednog objektivnog inioca - potrebe da se brzo donose vane politike odluke. Taj inilac se ne moe prenebregnuti pri
41

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU objanjenju razloga zbog kojih je u statutima nekih partija donetim posle 1990 (DS, DSS, NS CG, LS CG) dolo - kao to smo prethodno pokazali - do ekspanzije prerogativa partijskih prvaka. Autori prvih statuta tih partija nisu, iz razumljivih razloga, mogli da imaju u vidu ogromne politike, organizacione, tehnike i finansijske probleme sa kojim e se suoiti novoosnovane partije, pa se stoga potonje verzije statuta u kojima su centralni organi i partijski voa zadobijali sve ire ingerencije, mogu shvatiti kao korekcija prehodnih propusta. Neophodnost centralizacije u novoobrazovanim partijama dodatno je potencirana time to su u proteklom razdoblju te partije doivele brz organizacioni razvoj koji per se potencira potrebu koordinacije i usmeravanja. Znaaj prethodno iznete podele partijskih voa na statutarno jake i slabe ima samo uslovnu vanost, jer statutarno slab voa partije moe posedovati veliku stvarnu politiku autonomiju i vice versa. Uz vou i lanove najueg partijskog rukovodstva, ogroman uticaj u partijama ponekad ostvaruju savetnici (koje imenuje sam voa) i drugi pojedinci iz voinog okruenja: brani drug, roaci i prijatelji. Ako se, umesto statutarne raspodele prava i dunosti, pozabavimo stvarnom raspodelom moi u partijama, moemo sa sigurnou oceniti da je u rukama voa svih relevantnih partija dveju jugoslovenskih republika bila od 1990. do 2001. koncentrisana izuzetno velika mo. Ovde mo shvatamo, u smislu Maksa Vebera, kao verovatnou da jedan ovek ili grupa ljudi sprovedu svoju volju u nekom drutvenom odnosu, bez obzira na kakvoj osnovi poiva ta verovatnoa, odnosno sposobnost. Iz toga sledi da je mo odnos izmeu gospodarenja i potinjenosti. Kada je taj odnos u politikim partijama statutarno sankcionisan, moe se govoriti o statutarnoj moi voe, pri emu treba imati u vidu da je to samo jedna, i to ne nuno i najvanija, dimenzija njegove moi. Ali, iz ocene da statutom garantovana ovlaenja nisu jedina, pa moda ni najvanija, poluga moi partijskih voa, ne treba izvui zakljuak da su statutom definisana prava i obaveze partijskih voa nevana, jer takve odredbe olakavaju lanovima da na partijskim izborima utiu na odabir najpogodnijeg kandidata i da posle toga manifestuju, bez straha od sankcija, neslaganje u partijskoj javnosti sa postupcima (merama, odlukama, stavovima) voe. To to partijski prvaci akumuliraju veliku mo u svojim rukama i kad im to statuti izriito ne obezbeuju, rezultira jednim delom iz, kako je to Robert Mihels briljantno opisao, psihologije organizacije, odnosno iz taktikih i tehnikih neophodnosti koje proizilaze
42

POLITICKE PARTIJE iz konsolidacije svake disciplinovane politike celine, a drugim delom iz individualno-psiholoki zasnovane tenje voa za zadobijanjem to vie moi. Naroito je vaan prvi pomenuti razlog akumulacije moi u rukama partijskih voa koji, zapravo, rezultira iz imanentnih potreba partija da u politikoj borbi brzo donose odluke, to kolegijalni organi nisu u stanju da ine. Nastojanja voe da u partiji ostvari to veu mo, pospeena su potrebama lanova i aktivista da svom angaovanju pridaju smisao sledei odreenog vou. Sa potrebom da partijske voe deluju samostalno, vrsto je povezan njihov presudan uticaj na politiku karijeru ostalih partijskih rukovodilaca, bez obzira da li ih na to ovlauje partijski statut. Takav uticaj rezultira iz globalnog uvida koji (treba da) poseduje prvi ovek partije; od njega se oekuje ne samo da poznaje potencijale i potrebe partije, ukljuujui kadrovske, nego i plan korienja tih potencijala i zadovoljenja potreba. Na osnovu toga, voa uvek moe da iznese uverljivo objanjenje zato su neki pojedinci izabrani ili predloeni na vane poloaje, a drugi mimoieni. U tome treba traiti objanjenje izvanredno velikog, esto presudnog uticaja partijskih voa u demokratskim zemljama na izbor kandidata za poslanike u parlamentu. Voe relevantnih partija u obe republike SRJ demonstrirali su svoju mo u posmatranom razdoblju (1990-2001) unutar partija na vie naina. Prvo, oni se u donoenju politikih odluka esto nisu osvrtali na opredeljenja partijskih programa. Drugo, oni su u internim obraunima sa neistomiljenicima u vlastitim partijama uspevali najee da nametnu svoju volju. Izuzetnu lakou obrauna sa pripadnicima elitnog partijskog kruga moda je najubedljivije demonstrirao predsednik SPS, Slobodan Miloevi kada je na njegov predlog Glavni odbor SPS smenio 28. oktobra 1995. sa funkcija est istaknutih partijskih rukovodilaca, izmeu njih i dva potpredsednika partije (Borislav Jovi i Mihailo Markovi). Protiv tog iznenada podnesenog predloga predsednika, nije se izjasnio nijedan lan Glavnog odbora SPS, niti je o tome uopte voena diskusija, a sednica odbora trajala je ukupno 12 minuta! Tree, voe partija uspevale su da osujete zahteve za vlastitom smenom ak i kad je partija, kojoj su na elu, doivljavala uzastopne neuspehe na izborima, zbog ega nije preterano tvrditi da izborna neuspenost nije delovala kao prepreka reelekciji partijskih voa. Dobra ilustracija nepokretnosti jednom izabranih voa partija Srbije jeste to to svi prvi predsednici vanih partija izabrani na ta mesta poetkom devedesetih godina, zauzimaju,
43

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU izuzev predsednika DS, te poloaje i sredinom 2001. Tendencija da lideri partija zadravaju svoje poloaje uprkos izbornim neuspesima - koja se u opozicionim partijama Srbije snano manifestovala pre oktobarskog preokreta 2000 - deluje i posle tog preokreta, jer su lideri partija (SPS, JUL-a i SRS) koje su doivele katastrofalne poraze na saveznim izborima u septembaru 2000. i na republikim izborima u decembru iste godine, ponovo izabrani na elne pozicije u svojim partijama. Izuzetak od tog, uslovno reeno, obiajnog pravila, po kojem u strankama Srbije odravanje voe na poloaju nije povezano sa izbornim uinkom partije kojom rukovodi, dogodio se prilikom smene prvaka DS, Dragoljuba Miunovia poetkom 1994. Njegov oponent Zoran ini - koji je bio predsednik izbornog taba stranke za republike parlamentarne izbore 1993 - vezao je konkurisanje na poloaj predsednika DS zadobijanjem DS najmanje 20 mandata na tim izborima. Poto je DS osvojio 29 mandata, ini je izabran za predsednika DS, umesto Dragoljuba Miunovia. Napomenimo da je do promene na elnom mestu dolo i u SSJ, ali razlog za to je smrt njenog prvog predsednika (eljka Ranatovia). U drugim bivim komunistikim zemljama Jugoistone Evrope na vrhovima partija dolazilo je u protekloj deceniji do promena u zavisnosti od izbornog uspeha partije, pa se o stalnosti partijskih voa moe pre govroriti kao o izuzetku a ne kao o pravilu. Ista ocena vai i za Crnu Goru u kojoj je u svim vanim partijama ostvarena promena voa izabranih poetkom devedesetih godina. U zemljama stabilne demokratije uspostavljeno je ak obiajno pravilo u dvopartijskom sistemu da lider partije koja izgubi na izborima podnese ostavku, a isto pravilo vai za lidere partija u viepartijskom sistemu koje ostvare slabiji rezultat nego na prethodnim izborima. U Velikoj Britaniji lider pobednike partije postaje premijer, i dok je na tom poloaju, mandat za obavljanje liderske funkcije u partiji - Konzervativnoj ili Laburistikoj - automatski se obnavlja. Kada je pak partija u opoziciji, svejedno da li je re o Konzervativnoj ili Laburistikoj partiji, njen voa je podloan reelekciji svake godine. No, pravilo da zbog neuspeha na izborima partijski voa gubi poloaj ak i kad za to nije subjektivno odgovoran - kad je, na primer, poraz posledica nepredvidljivih dogaaja (ekonomski poremeaji pod uticajem porasta cene nafte, prirodnih nepogoda ili rata u okruenju) - rezultat je saznanja da opstanak lidera-gubitnika na elu partije podstie mire42

POLITICKE PARTIJE nje sa porazom i formiranje gubitnikog mentaliteta meu lanovima, to paralie partijsku akciju i smanjuje njene anse u predstojeim izbornim nadmetanjima.

Partijski sistemi
Pod partijskim sistemom podrazumeva se mrea konkurentskih i saradnikih odnosa izmeu partija, lanova (delova) tog sistema. Kroz partijski sistem izraavaju se interesi pojedinih drutvenih grupa; u skladu sa stepenom podrke koju na izborima pruaju graani pojedinim partijama, u parlamentu se obrazuju vlade kao nosioci izvrno-politike vlasti. Kao kriterijum klasifikacije partijskih sistema najee se koristi broj partija i, s obzirom na taj kriterijum, razlikuju se jednopartijski, dvopartijski, tropartijski i etvoropartijski sistemi. Ako je broj partija vei od etiri, uobiajeno se govori o polipartijskim ili multipartijskim sistemima. Broj partija je, zaista, izuzetno vaan, jer govori o distribuciji moi u partijskom sistemu i o opsegu interakcija izmeu partija koje ine jedinice sistema (mehanika partijskog sistema), pa se stoga klasifikacije partijskih sistema uobiajeno zasnivaju na tom kriterijumu. Partijski sistem Srbije je, u pogledu broja relevantnih partija zastupljenih u parlamentu, evoluirao od tropartijskog 1990. i 1992, preko polipartijskog 1993. ka etvoropartijskom 1997. i 2000. Premda je i posle republikih izbora 1997. i 2000. uspostavljen etvoropartijski sistem, partije-lanovi tog sistema nisu isti: 1997. to su bili SPS, SRS, SPO i JUL, a 2000. su to koalicija DOS, SPS, SRS i SSJ. Iako je DOS heterogena koalicija 18 partija, ona je u parlamentu Srbije od decembarskih izbora 2000. do sredine 2001 (kad je ovaj rukopis predat u tampu) nastupala sinhronizovano, kao da je re o jedinstvenoj organizaciji. Ako i kada doe do rascepa DOS-a, etvoropartijski sistem Srbije prerae u polipartijski. Na broj partija zastupljenih u parlamentu Srbije uticalo je, svakako, to to su u itavom posmatranom razdoblju partije albanske manjine (koja ini 17,2 odsto populacije Republike) permanentno odbijale da sudeluju na izborima, a osim toga, u parlamentu Srbije obrazovanom posle izbora 1997, nisu bile zastupljene partije koje su bojkotovale te izbore zbog izrazito neravnopravnih uslova (DS, DSS i dr.). U Crnoj Gori je posle prvih pluralistikih izbora 1990. uspostavljen etvoropartijski sistem, na sledeim izborima 1992. taj sistem je prerastao u polipartijski, da bi se na izborima 1996.
45

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU ponovo transformisao u etvoropartijski (DPS, NS CG, LS CG i SDP CG). Posle majskih izbora 1998, u Crnoj Gori se moe govoriti o tropartijskom sistemu koji sainjavaju: koalicija Da ivimo bolje, SNP CG i LS CG. Krajem 2000. navedena koalicija se raspala na svoje sastavne delove (DPS, NS CG i SDP CG), pa je tako u Crnoj Gori ponovo uspostavljen polipartijski sistem. Na aprilskim izborima 2001. u toj republici uspostavljen je tropartijski sistem koji ine: koalicije Pobjeda je Crne Gore i Zajedno za Jugoslaviju i LS CG. Ako u predstojeem razdoblju doe do politike dezintegracije tih koalicija, crnogorski partijski sistem e postati etvoropartijski ili polipartijski. Broj partija u datom sistemu dovoljan je, meutim, samo za gruba, preliminarna istraivanja, ali ne i za produbljene analize, pa se zato, osim broja partija, uzima u obzir vanost i nekih drugih obeleja. Tu naroito spada stepen unutranjeg jedinstva partija od kojeg zavisi da li e poslanici jedinstveno glasati u parlamentu ili e pak dolaziti do podele njihovih glasova. Na osnovu broja partija i stepena njihovog unutranjeg jedinstva, Robert Dal govori o sledee etiri kategorije partijskih sistema: (l) partijski sistemi sa visokim stepenom internog partijskog jedinstva (npr. Velika Britanija); (2) partijski sistemi sa niskim stepenom internog jedinstva (npr. SAD); (3) viepartijski sistemi sa visokim stepenom internog jedinstva (npr. Holadija, Norveka, vedska) i (4) viepartijski sistemi sa niskim stepenom internog jedinstva (npr. Italija, Francuska). S obzirom na iznetu Dalovu podelu, partijski sistemi Srbije i Crne Gore mogli bi se svrstati u etvrtu kategoriju, jer partijski poslanici jedinstveno glasaju u parlamentima obeju republika. Objanjenje za to je jednostavno: partijska rukovodstva poseduju efikasan lek protiv poslanike nediscipline, jer mogu da iskljue poslanika iz partije ime on, automatski, gubi mandat. an Blondel u analizi politikih sistema, osim broja partija, uzima u obzir njihovu relativnu veliinu, stepen bliskosti u njihovim stratekim opredeljenjima, irinu podrke koju partije uivaju u drutvu i varijacija u njihovoj strukturi. Kombinujui broj partija i njihovu relativnu veliinu, Blondel je ponudio sledeu etvorolanu tipologiju partijskih sistema: (1) dvopartijske, u kojima dve partije osvajaju po priblino 45 odsto glasova; (2) dvoipopartijske u kojima jedna partija dobija oko 45 odsto glasova, druga neto manje od 40 odsto i trea oko 15 odsto; (3) viepartijske sa dominantnom partijom u kojima jedna partija privlai oko 45 odsto glasova, a ostatak glasova je skoro jednako rasporeen na
46

POLITICKE PARTIJE 3-4 partije, i (4) viepartijske sisteme bez dominantne partije u kojima 2-3 partije dobijaju priblino po jednu etvrtinu glasova, a preostale glasove dele druge partije. Sledei Blondelovu tipologiju, partijski sistem obrazovan u Srbiji posle prvih pluralistikih izbora moe se svrstati u viepartijski sistem sa dominantnom partijom. Na kasnije odranim izborima (1992, 1993, 1997), partijski sistem Srbije evoluirao je u viepartijski sistem bez dominantne partije. Najzad, posle decembarskih izbora 2000, u Srbiji se opet moe govoriti o partijskom sistemu sa dominatnom partijom, to e vaiti sve dok DOS, koji ima u parlamentu 176 poslanika (70,4 odsto), bude ouvao politiku homogenost. U Crnoj Gori je posle prvih slobodnih izbora 1990. takoe uspostavljen viepartijski sistem sa dominantnom partijom, jer je DPS posedovao izrazitu nadmo u parlamentu nad opozicijom. Identian tip partijskog sistema opstao je u toj republici i posle izbora 1992 (na kojima je DPS izvojevao 54 odsto mandata u parlamentu, dok je drugi po snazi, NS CG osvojio samo 16,5 odsto mandata), kao i posle republikih izbora 1996, na kojima je DPS jo ubedljivo trijumfovao (63,4 odsto mandata) nad opozicionim partijama. Nakon majskih izbora 1998. dolo je do promene, i partijski sistem Crne Gore moe se - s obzirom na Blondelovu tipologiju - smestiti izmeu dvopartijskog i dvoipopartijskog sistema, jer je koalicija Da ivimo bolje zadobila 53,8 odsto poslanika, SNP CG 37,2 odsto i LS CG 6,4 odsto. Distribucija mandata do koje je u Crnoj Gori dolo posle aprilskih izbora 2001. pribliila je sistem te republike dvopartijskom modelu, jer su dve najuspenije, po snazi skoro izjednaene, koalicije Pobjeda je Crne Gore i Zajedno za Jugoslaviju izvojevale zajedno 89,5 odsto mandata (prva 46,7 odsto, a druga 42,8 odsto) u republikom parlamentu, dok je LS CG pripalo samo 7,8 odsto mandata. Generator promena odnosa snaga u partijskim sistemima Srbije i Crne Gore - pa time i promena partijskih sistema - u razdoblju od 1990. do 2001 - nisu bili samo rezultati izbornih nadmetanja, nego i sukobi i rascepi unutar partija, koreniti programsko-politiki zaokreti partija i/ili novi koalicioni aranmani. U partijskom sistemu Srbije temeljnu promenu oznailo je uspostavljanje, u martu 1998, koalicione vlade (crveno-crne koalicije) izmeu tri partije (SPS-JUL-SRS) koje pripadaju dvema razliitim politikim tendencijama, komunistikoj i nacionalistikoj. Do raspada te koalicije dolo je pred savezne izbore odrane u septembru 2000. na koje je SRS izaao samostalno, a SPS i JUL u izbornom
47

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU savezu. Na tim izborima pobedila je (u Srbiji) koalicija DOS koju ini 18 programski heterogenih partija. DOS je ostvario jo ubedljiviji trijumf na decembarskim republikim izborima 2000. na kojima je osvojio 70,4 odsto mandata, dok je SPS-u pripalo samo 14,8 odsto, a SRS-u 9,2 odsto mandata. Dalekosene promene u partijskom sistemu Crne Gore podstakao je rascep vladajueg DPS-a (1997) iz kojeg je istupila grupa rukovodilaca i lanova nezadovoljnih distanciranjem te partije od reima Slobodana Miloevia u Srbiji, i njenim zalaganjem za trine i demokratske reforme. Ta grupa, na elu sa bivim predsednikom DPS, Momirom Bulatoviem, obrazovala je poetkom 1998. SNP CG. Opisani rascep ubrzao je programskopolitiku evoluciju DPS i njeno povezivanje sa SDP CG i NS CG. U stvari, DPS je kompenzirao gubitak dela podrke do kojeg je dolo zbog izdvajanja SNP CG, politikim povezivanjem sa pomenute dve partije. U programskom smislu DPS je, zapravo, jae naglasio svoja socijaldemokratska opredeljenja, to mu je olakalo da pred republike izbore 1998. obrazuje sa SDP CG i NS CG izborni savez Da ivimo bolje. Taj savez je, posle izborne pobede, formirao republiku vladu. Nasuprot DPS, SNP CG se, u potrazi za to irim politikim osloncem, okrenuo na drugu stranu, prema partijama srpskog bloka (SRS V i SrNP) i postao stoer njihovog politikog okupljanja. Krajem 2000. dolo je do rascepa vladajue koalicije Da ivimo bolje po pitanju budunosti SRJ. Jedna od lanica te koalicije, NS CG, istupila je iz republike vlade zbog neslaganja sa energinim zalaganjem druge dve lanice, DPS i SDP CG, za nezavisnou Crne Gore. Krah vladajue koalicije i zakazivanje aprilskih izbora 2001. doveli su do novog pregrupisavanja politikih partija u toj republici. NS CG, raniji lan vladajue koalicije Da ivimo bolje uspostavio je izborni savez Zajedno za Jugoslaviju sa SNP CG i SrNS CG, dok su DPS i SDP CG formirali koaliciju Pobjeda je Crne Gore koja je uspela da ostvari minimalnu pobedu na aprilskim izborima. Ali, koalicija Zajedno za Jugoslaviju uzdrmana je odbijanjem SNP CG da podri savezni zakon o saradnji sa Hakim tribunalom, zbog ega je NS CG - koji ima 11 mandata (od 33 koji pripadaju koaliciji) - najavio raskid koalicionog sporazuma. O tome odluku treba da donese Glavni odbor NS CG 29. juna 2001. Istupanje NS CG iz pomenute koalicije moglo bi da bude prvi korak ka obnavljaju saradnje, pa moda i politikog saveza izmeu te partije i DPS i SDP CG, to bi praktino znailo reinkarnaciju koalicije Da ivimo bolje .
48

2. IZBORI

od izborima, u najirem smislu, podrazumeva se niz postupaka kojima pojedinci biraju predstavnike ovlaene da u odreenom razdoblju umesto njih donose izvesne odluke. Ovo je generalna definicija koja obuhvata kako izbore u dobrovoljnim udruenjima graana, tako i izbore poslanika u najvie predstavniko telo u dravi, parlament. Ako je re o izborima predstavnika na nivou drave ili na drugim nivoima politikog sistema (republika, pokrajina, grad, optina), izborni postupak je, po pravilu, do u tanina regulisan pravnim propisima. Institucije izbora imaju duboke i razgranate korene. Poetkom XII stolea u nekim zapadnoevropskim zemljama po prvi put su koriena precizna pravila o nainu izbora predstavnika u radu crkvenih sabora (jasno su bili odreeni aktivno i pasivno birako pravo, tehnika glasanja i nain brojanja glasova), a slina pravila su se primenjivala i u odabiru predstavnika u skuptine stalea (pretee parlamenata). Premda su izbori izuzetno stara institucija, generalizacija izbora kao sredstva uea graana Zapadne Evrope i SAD u konstituciji politike zajednice tekovina je XIX veka. U poetku - zabeleio je francuski politiki teoretiar Moris Divere - vlade su inile deo prirodnog poretka. One nisu bile birane, kao to se ne bira klima, zemlja, bolest itd.

Birako pravo
Izbori su neraskidivo povezani sa razvojem parlamentarizma. Paralelno sa borbom parlamenata u zemljama Zapadne Evrope protiv monarhije, sve iri slojevi graana zadobijali su pravo da uestvuju u izboru svojih predstavnika. Osim irenja broja nosilaca, birako pravo je ostvarilo i brzu geografsku ekspanziju u druge delove sveta izvan Zapadne Evrope i SAD. O toj ekspanziji govore podaci da su na poetku XX stolea graani posedovali izborno pravo samo u dvadeset pet zemalja (Zapadna Evropa i SAD), a da je krajem 1999 - prema podacima Freedom Housa - u 120 zemalja (od ukupno 192), u kojima ivi 58,2 odsto stanov49

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU nitva u svetu, vlast zadobijena pobedom u izbornom nadmetanju. Birako pravo je, takoe, doivelo kvalitativnu transformaciju u posmatranom razdoblju, jer su krajem XIX stolea iz uivanja tog prava bile iskljuene ene, verske i rasne manjine kao i najsiromaniji. Ali, ve u prvim decenijama XX stolea izborno pravo postepeno postaje (1) univerzalno (ukidaju se cenzusi), (2) jednako (princip jedan ovek, jedan glas), (3) tajno i (4) neposredno, uz obavezno uee veeg broja kandidata od broja koji se bira, a koje predlau autonomne politike partije. Tako shvaeno birako pravo postalo je kamen temeljac demokratije. Osvetliemo podrobnije navedena obeleja birakog prava. 1. Nuna posledica demokratskog principa o jednakosti svih ljudi je univerzalno pravo glasa. Napredak demokratije ogleda se, izmeu ostalog, u tome to je tokom vremena sve vei broj graana dobijao aktivno i pasivno birako pravo. Taj proces odvijao se kao postepeno oslobaanje od prethodno ustanovljenih cenzusa: imovinskih, rezidencijalnih, polnih, konfesionalnih, rasnih itd. Po prvi put je 1848. u Francuskoj ostvareno univerzalno (opte) pravo glasa, ali uz jedan krupan izuzetak: izborno pravo nije vailo za ene koje su ga u toj zemlji dobile tek 1944. Inae, borba za univerzalno pravo glasa u Francuskoj trajala je veoma dugo. Francuska revolucija 1789. nije - i pored demokratskih proklamacija - uvela opte nego organieno pravo glasa. To pravo priznato je samo aktivnim graanima koji plaaju porez u najmanjem iznosu od tri dnevnice, ime su tog prava liene sluge i, uopte, siromanije kategorije stanovnitva. Ustav Francuske usvojen 24. juna 1793, oznaio je u ovom pogledu temeljan zaokret, jer je proklamovao univerzalno pravo glasa, ali taj dokument nikada nije primenjen, pa je proces irenja prava glasa u Francuskoj ostvarivan postepenim smanjivanjem imovinskog cenzusa. Poveljom usvojenom 1814. aktivno pravo glasa (pravo da biraju) zadobili su graani koji plaaju direktan porez od najmanje 300 franaka godinje a pasivno pravo glasa (pravo da budu birani) graani koji plaaju najmanje 1.000 franaka poreza. Ovom reformom aktivno pravo glasa steklo je oko 200.000 graana od ukupno 30 miliona stanovnika Francuske. Izbornom reformom sprovedenom 1848. izborno telo ove zemlje poveano je sa oko 250.000 na oko devet miliona. Proces osvajanja prava glasa bio je spor i u Velikoj Britaniji. U toj zemlji vaan korak predstavljala je izborna reforma sprovedena 1832. kojom je snien imovinski cenzus i povean broj graa50

IZBORI na sa birakim pravom. Meutim, udeo takvih graana u populaciji bio je veoma mali: jedan bira dolazio je na 24 stanovnika. Sledei vaan korak u Velikoj Britaniji bila je izborna reforma 1867. kojom je na svakih 12 stanovnika dolazio jedan bira, a potom sledi reforma sprovedena 1884. kojom je pomenuti odnos smanjen na sedam prema jedan. Proces ostvarivanja univerzalnog prava glasa u Velikoj Britaniji praktino je zavren izbornim reformama 1918. i 1928, kojima su birako pravo izvojevali svi punoletni graani, ukljuujui i ene. U nekim zapadnoevropskim zemljama i SAD uklanjanje izbornih cenzusa sasvim je novija tekovina. U Irskoj je, na primer, do kraja ezdesetih godina XX stolea vaio imovinski cenzus na izborima za lokalna vea. Pravo glasa na tim izborima imali su samo sopstvenici kua, vlasnici akcija, kompanija i drugih preduzea. U SAD je mali imovinski cenzus (poll tax od dva dolara) ukinut tek 1965. ene u vajcarskoj dobile su birako pravo tek 1971, a u Portugalu jo kasnije, 1975. I pored toga to je danas u veini zemlja ostvareno univerzalno pravo glasa, neke kategorije graana su liene tog prava. Re je o licima osuenim na duu kaznu zatvora, pojedincima lienim poslovne sposobnosti i mentalno obolelim osobama. 2. Osnova jednakog predstavnitva - izraena principom jedan ovek, jedan glas - formulisana je s nenadmanom jasnoom u Deklaraciji nezavisnosti SAD (1776) u kojoj se naglaava da su svi ljudi stvoreni jednaki i da ih je njihov tvorac obdario neotuivim pravima meu koje spadaju ivot, sloboda i traenje sree. U istoriji razvoja izbornog prava esto je dolazilo do naruavanja principa jedan ovek, jedan glas. Moglo bi se ak tvrditi da su vladajui reimi mnogih zemalja uvoenjem nejednakog prava glasa osujeivali posledice prihvatanja principa univerzalnog prava glasa. Jednako pravo glasa naruavano je na vie naina. U Velikoj Britaniji je sve do 1951. bira imao prava da glasa najpre u mestu prebivalita, potom u mestu sedita svog preduzea i, najzad, na univerzitetu na kome je diplomirao. Izbornim zakonom 1820. u Francuskoj bogati graani su dobili dva glasa, dok su obini graani raspolagali samo sa jednim. Osim pomenutih direktnih naina izigravanja principa jedan ovek, jedan glas, postoje i neki indirektni. Jedan od njih je uspostavljanje bitno nejednakih izbornih jedinica u kojima graani biraju jednog poslanika. U tom pogledu karakteristian je primer Engleske u kojoj su na izborima 1831. bile na snazi izborne jedinice utvrene tri stotine godina ranije, tako da su neka nase51

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU lja, pa ak i naputene varoi, sa malim brojem stanovnika, birala vie poslanika nego novi industrijski centri sa brojnom radnikom klasom. Danvi je sa jednim biraem imao jednog poslanika, Old Sarum je sa pet biraa imao dva poslanika, a Manester sa 137.000 stanovnika samo jednog. Ovde, naravno, nije re o sluajnoj lenjosti zakonodavca koji je prevideo burne demografske promene, nego o hotiminom nastojanju da se smanji parlamentarna snaga radnike klase u korist zemljine aristokratije. Slinim manevrima, dodue u manje izraenom vidu, pribegavaju zakonodavci i u savremenom razdoblju. Manipulacija sa izbornom kartom ne ogleda se samo u nejednakosti izbornih jedinica, nego i u estoj promeni njihovih granica sa ciljem da odreena partija zadobije to vie predstavnika nautrb druge partije ili partija (gerimandriranje). 3. Tajnost glasanja postala je atribut demokratskih izbora tek u drugoj polovini devetnaestog veka. Pre toga glasalo se javno, to je omoguavalo nosiocima ekonomske i politike moi da pretnjama ili korupcijom (davanjem novca, besplatnim piem i rukovima i dr.) utiu u eljenom smeru na opredeljenje biraa. Okrueni budnom panjom monih kandidata i njihovih tabova, graani su se esto ustezali da na birakim mestima izraze sopstvenu volju i, umesto toga, davali su glas kandidatima od kojih su oekivali protivusluge ili ije su se osvete bojali. Interesantno je da je deo politike doktrine dugo davao snanu podrku javnom glasanju. Monteskje je, na primer, u tome video mogunost da vii slojevi primerom utiu na narod i da mu pokazuju za koga treba glasati. Jedan od voa francuske graanske revolucije 1789, Robespjer, smatrao je javno glasanje sredstvom koje doprinosi razvoju graanske hrabrosti. U Narodnoj skuptini Francuske 10. maja 1873. on je izjavio: Ostavite tminu i tajno glasanje kriminalcima i robovima: slobodni ljudi hoe da imaju narod kao svedoke svojih misli. Meutim, plemenite ideje kojima su se rukovodili Monteskje, Robespjer i drugi autori, precenjivale su hrabrost obinih ljudi, odnosno glavnine birakog tela. Realistian uvid pokazuje da veina ljudi, ako je suoena sa pretnjama ili sa iskuenjima materijalnih dobiti, ne iskazuje na birakim mestima svoj stav, nego stav onih koji im prete ili ih korumpiraju. To je razlog to je tajnost postala konstitutivni deo birakog prava. Tajno glasanje, meutim, ne znai samo to da niko ne moe da zna kako se bira opredelio, ve i to da bira ne moe drugima da
52

IZBORI dokae kako je glasao. Prihvatanjem tajnog glasanja, glas biraa je prestao da bude roba koja moe da se kupuje i prodaje. Vaan je jo jedan efekat tajnosti glasanja. Usvajanjem tajnog glasanja smanjen je direktan pritisak na nie slojeve, pre svega na radniku klasu, da se politiki konformiraju sa postojeim politikim poretkom. Tako je, uporedo sa uvoenjem tajnog glasanja, rasla parlamentarna mo radnikih partija u zemljama Zapadne Evrope. U periodu izmeu dva svetska rata, u Kraljevini Jugoslaviji tajnost izbora bila je izriito priznata Vidovdanskim ustavom, donetim 1921. lan 69. tog ustava glasi: Narodnu skuptinu sastavljaju poslanici koje narod slobodno bira optim, jednakim, neposrednim i tajnim glasanjem Ustav Jugoslavije od 1931. o tome se izriito ne izjanjava, ali je na osnovu njega donet izborni zakon koji proklamuje javno glasanje. Na taj nain glasalo se u Jugoslaviji na izborima odranim 1931, 1935. i 1938. godine. Posle Drugog svetskog rata na svim izborima od 1945. do 1991, vaio je princip tajnosti glasanja. Ali, naelno priznata tajnost nije uvek u praksi dosledno potovana. Pomenimo karakteristian sluaj koji se dogodio u Jugoslaviji na izborima za Ustavotvornu skuptinu 19. novembra 1945. Na tim izborima glasalo se gumenim kuglicama na taj nain to je bira - prema Zakonu o izboru narodnih poslanika za Ustavotvornu skuptinu (Saveznu skuptinu i Skuptinu naroda) donetom 1945 - bio duan da zatvorenu ruku zavue u obe istaknute kutije i da kuglicu smesti u onu koja pripada kandidatskoj listi, odnosno kandidatu kome hoe da d svoj glas (lan 55). S obzirom na to da u veini sluajeva dno kutije nije bilo obloeno kako bi se zvuk kuglice amortizovao, lanovi birakog odbora lako su mogli da identifikuju izborno opredeljenje graana. Princip tajnosti glasanja vaio je na svim izborima u Srbiji, Crnoj Gori i SRJ odranim od 1990. do 2001. godine. 4. U skup atributa demokratskih izbora spada i direktno, a ne indirektno glasanje. Pravi smisao indirektnih izbora izvrsno je uoio Moris Divere koji pie: Posredno glasanje nije samo tehnika iji je cilj ostvarivanje nejednakog predstavnitva; ono daleko nadmauje taj plan. Jer, ono skoro uvek ima za posledicu da ublai u razliitim formama univerzalno pravo glasa; u celini, indirektno glasanje je manje demokratsko nego direktno glasanje; uticaj onih kojima se vlada na izbor vladajuih je manji u prvom nego u drugom sluaju. Na drugom mestu Divere lakonski saoptava: Posredno glasanje je izvanredno sredstvo da se odbaci demo53

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU kratija stvarajui privid kao da se primenjuje. Meu nepovoljne efekte (tete) posrednih izbora spadaju: poskupljenje izborne procedure, spreavanje razvoja javnog duha i politike svesti i odsustvo odgovornosti izabranih prema graanima. Savremena teorija demokratije naglaava naelo superiornosti direktnih u odnosu na indirektne izbore, ali u nekim okolnostima prihvata opravdanost posrednih izbora kao, na primer, kad se radi o drugom domu parlamenta u kojem su predstavljene pojedine jedinice federalne drave. Princip neposrednog izbora za republike parlamente prihvaen je u Ustavu Srbije (1990) i u Ustavu Crne Gore (1992). U Ustavu SRJ - usvojenom 27. aprila 1992 - istie se da se Vee graana Savezne skuptine bira na neposrednim izborima, tajnim glasanjem (lan 80), dok u pogledu Vea republika ustav samo sadri stav da se poslanici tog vea biraju iz republike lanice (lan 80). Obe jugoslovenske republike odredile su svojim zakonima, usvojenim 1992, da lanove Vea republika biraju republike skuptine. Ali, amandmanima na Ustav SRJ od 6. jula 2000. prihvaen je, glasovima poslanika vladajue koalicije na saveznom nivou (SPS, JUL SRS, SNP CG i SrNS CG), neposredan izbor lanova Vea republika Savezne skuptine od strane graana, uz obrazloenje da je neposredni izbor demokratskiji od posrednog. U ovom sluaju stvarni cilj protagonista promene saveznog ustava nije bilo jaanje demokratije, nego liavanje prava manje jugoslovenske republike, Crne Gore, da bira polovinu (tj. 20) lanova Vea republika, i da tako onemoguuje donoenje odluka na saveznom nivou sa kojima se ne slae. Opisanom ustavnom promenom Miloeviev reim je, prihvatajui naizgled demokratskiju soluciju, otvorio put majorizaciji manje republike u SRJ, zbog ega je (izmeu ostalog) Crna Gora odbila da priznaje odluke saveznih organa.

Izbori vre vie nezamenljivih funkcija u demokratskom poretku od kojih emo navesti sledee. Najpre, graani se na izborima opredeljuju izmeu vie suprotstavljenih politikih partija (kandidata) i tako ostvaruju periodinu i mirnu smenu na vlasti, to svakako spada u najvea dostignua demokratije. Alternativni naini popunjavanja upranjenih poloaja, odnosno politike sukcesije, su: nasleivanje (u monarhijama), kooptacija i nasilje.
54

IZBORI Izbori ne znae samo miran nain popunjavanja upranjenih politikih poloaja, nego oni - to je podjednako vano - unapred odreuju u kojim vremenskim intervalima e ti poloaji biti upranjeni, ime institucionalizuju naelo smenjivosti nosilaca vlasti. Drugo, izbore ne treba shvatiti samo kao jednokratni uticaj graana na nosioce vlasti, nego kao permanentni dijalog, razmenu uticaja izmeu graana i vlasti to traje i u razdoblju izmeu izbora. To je dobro uoio poznati politikolog Karl Fridrih formuliui zakon anticipiranih reakcija po kojem politiar na vlasti prilagoava svoje ponaanje ne samo prolim ve i buduim preferencijama biraa. To, zapravo, znai da uticaj biraa na politike predstavnike ne prestaje inom glasanja ve traje do sledeih izbora, odnosno - poto se izbori periodino organizuju - da je taj uticaj stalan zato to politiare podstie imanentna tenja za ponovnim izborom i da vode rauna o opredeljenjima graana. Ako se politiar o to oglui, gubi podrku birakog tela, a njegovo mesto zauzimaju drugi. Tree, na izborima graani izraavaju poverenje i podrku strankama i njihovim liderima to ovima omoguuje da maksimalno mobiliu drutvenu energiju. etvrto, ostvarujui mo kroz odabir politikih predstavnika, graanin se osea vanim uesnikom u konstituisanju vlasti, to kod njega podstie ponos i zadovoljstvo to pripada odreenoj politikoj zajednici. Izbori, u stvari, jaaju emocionalnu privrenost pojedinca politikoj zajednici i time doprinose njenoj vrstini i integraciji. Izbori jaaju i legitimnost politike zajednice, jer graani, sudelujui u izbornom procesu, prihvataju institucije, procedure i simbole te zajednice. Nasuprot tome, odbijanje znaajnijih segmenata populacije da sudeluju na izborima (bojkot), znak je odsustva bazinog konsenzusa u politikoj zajednici. Peto, izbori posredno doprinose obuzdavanju politikih konflikata, zato to se na njima graani ne opredeljuju izmeu razliitih interesa, nego odreuju svoje predstavnike koji, kroz meusobni dijalog i kompromise, mogu ublaiti interesne razlike; drugim reima, graani na izborima ne odluuju o goruim politikim pitanjima, nego odreuju ko e o tome odluivati. Izbori su nuan uslov legitimiteta nosilaca politike moi; vlade zemalja koje ne proizilaze iz izbora smatraju se - u savremenom razdoblju u kojem je demokratija jedina igra u gradu - uzurpatorskim zbog ega je njihova saradnja sa drugim zemljma i meunarod55

Uloga izbora

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU nim organizacijama podvrgnuta ogranienjima.

Izborni sistem odreuje nain selekcije politike elite, pa stoga od kvaliteta izbornog sistema u velikoj meri zavisi funkcionisanje demokratskih institucija. Reguliui odabir lanova najvieg predstavnikog tela, izborni sistem obezbeuje da u tom telu dou do izraaja politika stremljenja i interesi graana. Otuda nije preterana ocena da je izborni sistem centralni nerv demokratskog poretka. Dva su glavna principa na kojima su utemeljeni izborni sistemi: veinski i proporcionalni, a osim toga, postoji i meoviti izborni sistem zasnovan na kombinaciji pomenuta dva principa. Izneemo, u najkraim potezima, bitna obeleja razliitih izbornih sistema. Istorijski posmatrano, prvi izbori u demokratskim dravama obavljali su se po veinskom principu. Na veinskim izborima u jednoj izbornoj jedinici bira se, po pravilu, jedan poslanik. Ali, postoje i reenja po kojima se u jednoj jedinici bira vie poslanika to je, na primer, bio sluaj u Velikoj Britaniji do sredine pedesetih godina XX stolea. Vie poslanika u jednoj izbornoj jedinici u okviru veinske formule birano je i 1991. u Poljskoj na izborima za lanove Senata. Veinski sistem ima dva oblika: sistem relativne i sistem aproslutne veine. Sistem relativne veine, ili pluralni sistem, primenjuje se u Velikoj Britaniji koja je podeljena na 650 izbornih jedinica u kojima se bira po jedan poslanik (single-member constituencies). U tim jedinicama smatra se izabranim kandidat koji je dobio prostu veinu glasova (first-past-the post), odnosno vie glasova od drugih kandidata. Ovaj sistem pleni jednostavnou i jasnom vezom izmeu glasanja i predstavnitva. Ali, istovremeno, on ima jedan krupan nedostatak, zbog ega se u kolevci veinskog sistema, Velikoj Britaniji, decenijama razmilja o njegovoj zameni proporcionalnim. Pomenuti nedostatak je to to poslaniki mandat moe da dobije uesnik na izborima za koga glasa veoma mali procenat glasaa. Na nivou itave zemlje takav izborni sistem izrazito favorizuje relativno najjau stranku obezbeujui joj vetaku veinu u parlamentu. Sistem first-past-the post primenjen je kod nas u izboru poslanika Pokrajinske skuptine Vojvodine 1992, a jo uvek je (sredinom 2001) na snazi u izboru skuptina optina i gradova. Da bi se izbeglo da kandidat osvoji sedite u parlamentu uz
56

IZBORI podrku malog procenta biraa - pluralni sistem to omoguava uspostavljen je sistem apsolutne veine, tzv. dvokruni veinski sistem, koji ima vie varijanti. Po jednoj od varijanti tog sistema, koja se primenjuje Francuskoj, izabranim se smatra onaj kandidat koji dobije apsolutnu veinu glasova. Ali, ako nijedan kandidat ne obezbedi apsolutnu veinu u prvom krugu - to je najee sluaj - u izbornoj trci ostaju samo kandidati koji su dobili podrku najmanje 12,5 odsto upisanih biraa, a poslaniki mandat osvaja, u drugom krugu, takmac koji dobije veinu glasova. Po drugoj varijanti, primenjenoj na izborima za Narodnu skuptinu Srbije 1990, u drugom krugu su se nadmetala dva najuspenija kandidata. Trea varijanta dvokrunog veinskog sistema primenjena je 1996. i 2000. na izborima za Pokrajinsku skuptinu Vojvodine. Njena osobenost je u tome to se u drugom izbornom krugu takmie tri najuspenija kandidata. U praktinoj primeni kod nas, dvokruni sistem omoguio je obrazovanje vetakih parlamentarnih veina, o emu ubedljivo govore sledei podaci. Na republikim izborima 1990. u Srbiji, SPS je izvojevao 77,6 odsto mandata sa samo 46,1 odsto glasova, a na pokrajinskim izborima u Vojvodini 1996. ista stranka je, sa podrkom samo etvrtine biraa, zadobila dvotreinsku veinu u Pokrajinskoj skuptini. Na pokrajinskim izborima u Vojvodini odranim u septembru 2000 na kojima je vaio identian izborni sistem kao i 1996 - DOS je uspeo da sa oko 45 odsto glasova obezbedi 97,5 odsto mandata (117 od ukupno 120). Inae, pluralni i veinski sistem, uzeti zajedno, danas su na snazi u malom broju zemalja Evrope. Pored Velike Britanije i Francuske to su: Albanija, Litvanija i Latvija. U Poljskoj je na prvim poluslobodnim izborima 1989. vaio veinski sistem (u dva kruga), da bi 1991. i ova zemlja prihvatila proporcionalni sistem. Ne raunajui Maarsku i Nemaku - koje primenjuju kombinaciju veinskog i proporcionalnog sistema - ostale zemlje u Evropi primenjuju proporcionalni izborni sistem. Taj sistem obezbeuje pravino politiko predstavnitvo, odnosno podudarnost izborne i parlamentarne snage politikih partija. Iako se o proporcionalnom sistemu obino govori u jednini, unutar tog sistema postoje razliiti tipovi s obzirom na sledee kriterijume: a) da li su liste nacionalne ili subnacionalne; b) da li se raspodela sedita ostvaruje na nacionalnom nivou ili u izbornim jedinicama; c) obezbeuje li sistem biraima da biraju izmeu kandidata ili samo izmeu partija; d) prirodu i visinu praga.
57

Izborni sistem

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU Premda proporcionalni izborni sistem olakava adekvatniju predstavljenost partija u parlamentu, ni taj sistem ne obezbeuje potpunu simetriju izmeu opredeljenja birakog tela i strukture parlamenta, jer sasvim male stranke liava prava na parlamentarnu reprezentaciju. Do toga esto dolazi zbog propisivanja minimalnog procenta glasova (cenzusa, praga) koji je neophodno osvojiti da bi stranka imala pravo na uee u raspodeli poslanikih mandata. Opcije zakonodavca su u tom pogledu razliite: u Rumuniji je taj procenat pet odsto, Norvekoj i Grkoj tri odsto, Danskoj dva odsto itd. U Holandiji, Finskoj i Belgiji izborni zakoni ne propisuju cenzus, pa u tim zemljama poslanike mandate osvajaju stranke koje dostignu tzv. prirodni prag. U Holandiji se, na primer, u Donji dom bira 150 poslanika iz ega proizilazi da je za osvajanje jednog mandata potrebna podrka 1/150 biraa ili 0,67 odsto, to je zapravo prirodni prag. Po vaeim zakonima, cenzus za zadobijanje mandata u parlamentu Srbije i u parlamentu SRJ (oba vea) je pet odsto, dok je u parlamentu Crne Gore tri odsto. Bez obzira o kojoj varijanti proporcionalnog sistema je re, glasanje se odvija na osnovu izbornih lista koje podnose politike stranke i (sasvim retko) grupe graana. Postoje tri vrste izbornih lista. Prva vrsta su zatvorene liste (vezane liste), koje se u praksi najee koriste. Kod takve liste redosled kandidata unapred je odreen, a birai se opredeljenju za listu u celini. Druga vrsta su otvorene liste koje su nastale u tenji da se povea sloboda biraa i da se tako izbegne uobiajeni prigovor zatvorenim listama da suavaju slobodu biraa jer ih prisiljavaju da prihvate partijske kandidate u paketu, bez obzira to svi kandidati ne uivaju njihovu podrku. Otvorena lista je, takoe, unapred utvrena, ali je biraima dato pravo da menjaju redosled kandidata (u Holandiji), a ponekad i da jedne kandidate briu i dopisuju druge. Trei sistem, koji postoji samo u sferi teorije, jesu slobodne liste koje omoguavaju biraima da formiraju i da glasaju za vlastitu listu. Sistem lista koji je na snazi sredinom 2001. u SRJ i u obe jugoslovenske republike ne pripada nijednom od poznatih tipova, jer je politikim partijama dato pravo da posle zavrenog glasanja menjaju u celini ili delimino redosled kandidata na izbornoj listi. Re je, zapravo, o nedemokratskom reenju koje ovlauje partije da posle izraene volje birakog tela odreuju nosioce mandata. Posle kratkog objanjenja o tipovima izbornog sistema, usredsrediemo se na izborne sisteme koji su od 1990. do 2001. pri58

IZBORI menjivani u naoj zemlji. Na do sada odranim saveznim i republikim izborima na teritoriji SRJ od 1990. do 2001. bili su na snazi razliiti izborni sistemi. Na saveznim izborima, odranim etiri puta, vaila su dva izborna principa. Na prvim saveznim izborima (maj 1992) bio je na snazi kombinovani izborni sistem; deo parlamenta biran je po veinskom (first-past-the-post), a deo po proporcionalnom principu. Sledea tri izborna nadmetanja za savezni parlament (decembar 1992, novembar 1996, septembar 2000) odrana su po proporcionalnom principu. Na izborima za Narodnu skuptinu Srbije vaila su, takoe, dva tipa izbornog sistema. Prvi izbori (1990) obavljeni su po veinskom principu (u dva kruga), dok je za sve potonje izbore (1992, 1993, 1997, 2000) bio na snazi proporcionalni princip. U Crnoj Gori je na svim izborima za republiki parlament (1990, 1992, 1996, 1998, 2001) vaio proporcionalni princip. Ovaj kratak pregled govori o arenilu i o brzim promenama izbornih principa na teritoriji SRJ. Istini za volju, do promena izbornih formula dolazilo je, iako ne tako uestalo, i u drugim postkomunistikim zemljama Jugoistone Evrope. Bugarska se na primer, umesto kombinovanog izbornog sistema, koji je vaio na prvim pluralistikim izborima 1990, opredelila na drugim izborima odranim 1991. za proporcionalnu izbornu formulu. Isto reenje prihvatile su na drugim pluralistikim izborima Poljska (za Sejm 1991) i Rumunija (1992), kod kojih je na prvim izborima bio na snazi veinski princip. Promene u sferi politikog predstavnitva sasvim su razumljive i one su velikim delom posledica iskustava i saznanja u primeni odreenih reenja. Tome treba dodati da je veina postkomunistikih zemalja Jugoistone Evrope, ukljuujui SRJ (odnosno Srbiju i Crnu Goru), uspostavila 1989/1990, pluralistiki poredak usvajajui, u velikoj brzini nametnutoj dogaajima, izborna reenja najee inspirisana izbornim reenjima pojedinih zemalja stabilne demokratije. A ta reenja nastala su kao rezultat sasvim osobenih politikih kulturno-istorijskih uslova pomenutih zemalja, zbog ega presaivanje izbornih institucija u drugaije okruenje ne daje uvek eljene rezultate. Uostalom, i u nekim od zemalja stabilne demokratije proces traganja za najadekvatnijom izbornom formulom trajao je decenijama (npr. u Francuskoj), jer izborni sistem, osim kratkoronih, ima i vane dugorone efekte koje je mogue objektivno valorizovati tek nakon vie izbornih nadmetanja. Promene izbornog sistema do kojih je dolo u SRJ u posmatra59

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU nom vremenskom okviru ipak nisu samo, pa ni pre svega, rezultat tenje da se kroz uenje na grekama doe do optimalnih institucionalnih reenja, nego i sebinih nastojanja vladajuih politikih stranaka da trajno obezbede svoju dominaciju. Moe se pretpostaviti da je upravo o takvim nastojanjima re, jer je do promena izbornog sistema dolazilo u kratkim intervalima u kojima nije mogue pouzdano oceniti efekte ranijih reenja. Stoga neemo pogreiti ako ustvrdimo da su u SRJ odluke u ovoj izuzetno vanoj sferi donoene pre svega da bi se izalo u susret politikim interesima i potrebama dominantnih politikih subjekata. Usvajanje tri razliita tipa izbornog sistema na teritoriji SRJ u kratkom razdoblju (1990-1992), govori, u stvari, o tome da zakonodavac nije vodio rauna o temeljnom naunom saznanju steenom i viestruko potvrenom u zemljama predstavnike demokratije - da ne odgovara svaki izborni princip svakom drutvu, nego da od svojstava drutva (pre svega stepena rasne, etnike i verske homogenosti, nivoa ekonomskog razvoja, dominantne politike kulture i dr.) zavisi koji e tip izbornog sistema biti najprikladniji. Naravno, zakonodavac moe to da ignorie i da usvoji neodgovarajuu opciju, ali tada izborni sistem, umesto nezamenljivog regulativnog mehanizma, postaje generator permanentnih politikih napetosti i konflikata. To to se od 1990. do 2001. na saveznim i republikim izborima odranim na teritoriji SRJ eksperimentisalo razliitim tipovima izbornog sistema moglo bi - pored neizbenih negativnih politikih efekata - da bude korisno istraivaima, jer im prua priliku da uporeuju i analiziraju uticaje razliitih tipova sistema na broj politikih partija, vrstu partijskih koalicija, odnos izmeu izborne i parlamentarne snage politikih partija itd. Ali, mogunost takve analize bitno je ograniena zbog toga to je u SRJ i Srbiji dolo odve brzo do promena izbornih formula, pa je teko identifikovati ne samo njihove dugorone nego i kratkorone efekte. Ocena o brzoj promeni tipova izbornog sistema ne vai za Crnu Goru, jer su u njoj svi do sada odrani izbori za republiki parlament obavljeni po proporcionalnom principu. U toj republici je, meutim, teko analizirati uticaj izbornog sistema na politike procese i zbivanja jer nije mogue drati pod kontrolom dva vana elementa tog sistema: veliinu izborne jedinice (odnosno broj poslanika koji se biraju u jednoj izbornoj jedinici) i izborni cenzus. Veliina izborne jedinice u Crnoj Gori esto je menjana, a do promene je jedanput dolo (1998) i u pogledu visine izbornog
60

IZBORI cenzusa (izbornog praga). Na prvim slobodnim izborima 1990. u Crnoj Gori je vaio izborni cenzus od etiri odsto, a teritorija republike bila je podeljena na 20 izbornih jedinica u kojima je birano 125 poslanika, to znai da je u svakoj jedinici proseno birano neto vie od est poslanika (6,25). U tako malim izbornim jedinicima dostizanje izbornog cenzusa od etiri odsto nije predstavljalo nepremostivu barijeru, pa je procenat glasova za partije koje nisu obezbedile predstavnitvo bio relativno nizak (11,2 odsto). Na sledeim izborima, u decembru 1992, itava republika je bila jedinstvena izborna jedinica u kojoj je birano svih 85 poslanika. U takvim okolnostima, dostizanje izbornog praga od etiri odsto predstavljalo je za politike partije visoku prepreku koju mnoge od njih nisu uspele da prevaziu. To je razlog to se na ovim izborima procenat glasova za partije koje nisu osvojile politiko predstavnitvo (izgubljenih glasova, baenih glasova) popeo na 21,25. Na sledeim izborima, odranim 1996, takoe je vaio izborni cenzus od etiri odsto, a teritorija republike je bila podeljena na 14 izbornih jedinica u kojima je izabran ukupno 71 poslanik, odnosno proseno 5,07 poslanika u jednoj izbornoj jedinici. Dostizanje izbornog cenzusa na tim izborima olakano je u odnosu na prethodne izbore (1992), pa je procenat glasova za partije koje nisu stekle pravo na raspodelu mandata smanjen na 16,6. Na etvrtim parlamentarnim izborima 1998, itava Crna Gora predstavljala je, kao i 1992, jednu izbornu jedinicu u kojoj se bira 78 poslanika. U ovom sluaju, vaio je nii izborni cenzus od tri odsto, to je dovelo do smanjivanja izgubljenih glasova na 5,8 odsto. Na petim, aprilskim izborima 2001, Crna Gora je opet bila jedna izborna jedinica u kojoj se bira 77 poslanika, a izborni cenzus je iznosio tri odsto. Procenat izgubljenih glasova bio je neznatno vii (est odsto) nego 1998. godine. Pored promena tipa izbornog sistema i nekih njegovih vanih elemenata (veliina izborne jedinice, izborni cenzus), kao ograniavajui faktor sistematskog istraivanja efekta razliitih izbornih sistema, na teritoriji SRJ deluje naroito velika varijacija u obimu birakog tela obe republike kao posledica ne samo neizbenih neaurnosti i greaka u izbornoj evidenciji nego i nastojanja vladajuih partija da iz manipulativnih razloga odre neizvesnost u pogledu broja biraa. U Crnoj Gori, na primer, u posmatranom razdoblju broj biraa je stalno oscilirao u tako irokim amplitudama da uzrok oscilacija ne mogu biti demografske promene. To potvruju slededei podaci o broju biraa: 1990. godine (repub61

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU liki izbori) - 402.905; 1992. godine (referendum) - 421.548; 1992. godine (majski savezni izbori) - 429.224; 1992. godine (decembarski republiki izbori) - 429.047; 1992. godine (decembarski savezni izbori) - 426.915; 1996. godine (republiki izbori) - 449.824; 1996. godine (savezni izbori) - 450.303; 1997. godine (predsedniki izbori, prvi krug) - 461.491; 1997. godine (predsedniki izbori, drugi krug)- 470.491; 1998. godine (republiki izbori) - 457.633; 2001. godine (republiki izbori) - 447.673. Premda su varijacije u broju biraa male u apsolutnim iznosima, one su, s obzirom na malobrojno birako telo Crne Gore, relativno posmatrano velike (ponekad iznad 10 odsto). O neshvatljivoj aljkavosti u evidenciji govori i to to je u Crnoj Gori, prema napred iznetim podacima, broj biraa bio razliit na saveznim i republikim izborima u decembru 1992. i u novembru 1996. koji su, oba puta, odrani u istom danu! U posmatranom razdoblju dolazilo je do promena i u birakom telu Srbije i to u jo irim amplitudama nego u birakom telu Crne Gore. Na prvim slobodnim izborima broj biraa u Srbiji iznosio je 7.044.797, da bi na majskim saveznim izborima 1992. dolo do smanjivanja na 6.884.247, a na decembarskim (saveznim i republikim) izborima na 6.774.995. Na republikim izborima 1993. broj biraa u Srbiji je preao sedam miliona (7.010.389) da bi na narednim izbornim nadmetanjima nastavio blago da raste (savezni izbori) 1996 - 7.141.484; septembarski predsedniki izbori 1997 (prvi krug) - 7.188.544; septembarski parlamentarni izbori 1997 - 7.206.361 i decembarski predsedniki izbori 1997 (prvi krug) - 7.226.947. Prezentirani podaci otkrivaju, izmeu ostalog, razliku od 17.817 biraa u obimu birakog tela izmeu septembarskih parlamentarnih i predsednikih izbora 1997. odranih istog dana! Najzad, na decembarskim izborima 2000. broj biraa u Srbiji je drastino smanjen u odnosu na izbore 1997, sa 7.226.301 na 6.493.672, to znai da je iz birakih spiskova nestalo, bez ikakvog objanjenja, 9,9 odsto biraa. Moe se pretpostaviti da su to zapravo fiktivni birai (zombi birai) kojima je 1997 (i na svim prethodnim izborima) raspolagao Miloeviev reim, da bi ostvario izborne rezltate u skladu sa svojim potrebama. Poto je taj reim eliminisan sa politike scene 5. oktobra 2000, sa birakih spiskova je na decembarskim izborima 2000. eliminisana biraka rezerva poraenog reima. Istini za volju, pored greaka u izbornoj evidenciji i hotiminog formiranja birake rezerve, oscilacije u birakom telu obeju
62

IZBORI republika u proteklom razdoblju prouzrokovane su i promenama zakona koji definiu titulare izbornog prava i nejasnim statusom oko 600 hiljada graana iz bivih republika SFRJ (Hrvatska, Bosna i Hercegovina) koji su nali utoite u SRJ zbog graanskog rata u tim republikama.

Kvalitet izbora
Do sada smo govorili o izborima kao postupku kojim se za odreeno vreme poverava vrenje vlasti nekoj partiji ili partijama, ne vodei podrobnije rauna o obelejima tog postupka, o onome to se uslovno moe nazvati kvalitet izbora. Upravo u pogledu kvaliteta, izborna nadmetanja u pojedinim dravama se bitno razlikuju; u nekima od njih izbori se svode na puko glasanje sa unaped poznatim ishodom, dok je u drugima re o ravnopravnoj borbi za podrku biraa sa neizvesnim rezultatom. Oznaavanje istim terminom sutinski razliitih politikih postupaka, posledica je velikog prestia institucije izbora zbog ega i lideri autoritarnih, pa ak i totalitarnih poredaka nastoje da, organizujui izbore iji je ishod unapred poznat, nametnu utisak domaoj i (jo ee) meunarodnoj javnosti da je njihova vlast zasnovana na volji graana. Kod izbornih manipulacija uoava se, uprkos beskrajno razliitih pojavnih oblika, jedna zajednika karakteristika: one ukidaju neizvesnost koja je imanentno obeleje demokratskih izbora i, umesto toga, obezbeuju unapred odreen (poeljan) rezultat. Organizovanjem takvih izbora, vladajua stranka (stranke) nastoji da otea ili ak da zatvori opozicionim partijama pristup vlasti. U reiranim izborima vanu ulogu imaju ne samo neposredni uesnici izbornog procesa (politike stranke, kandidati), nego i dravni aparat koji, umesto da obezbedi jednak okvir izbornog nadmetanja svim uesnicima, osigurava prednost nekima od njih. Neretko i zakonodavac - pod uticajem vladajue partije (partija) postaje akter izbornih manipulacija, jer usvaja pristrasne norme koje olakavaju izbornu pobedu odreenoj partiji. Kao odgovor na sistematske pokuaje obesmiljavanja institucije izbora, u demokratskoj doktrini i na nju oslonjenoj praksi iskristalisao se, u drugoj polovini XX stolea, koncept slobodnih i potenih izbora koji su postali preduslov za prijem drava u mnoge meunarodne organizacije. Pridev slobodni u toj sintagmi implicira da graani mogu da se, bez ikakve prinude, opredeljuju za neku od ponuenih izbornih opcija, dok pridev poteni oznaava da je
63

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU poloaj stranaka ravnopravan u izbornom nadmetanju. Naravno, obe dimenzije prihvaene definicije demokratskih izbora, sloboda i ravnopravnost, ideali su koje je u praksi nemogue u potpunosti ostvariti, to je Don Markof slikovito izrazio: Ne postoji zemlja u kojoj se izborno nadmetanje odvija na potpuno ravnom terenu. Upravo stoga to svaki izbori sadre dozu nesavrenosti, oni uvek iz idealne perspektive mogu da budu predmet osporavanja i kritika. Tu neizbenu nesavrenost izbora, koja se oituje i u zemljama stabilne demokratije, esto koristi politika propaganda u autoritarnim porecima da bi opravdala krupne izborne prevare. Pri tome, ona zamagljuje razliku izmeu krupnih neregularnosti kojima se hotimino deformie volja graana i sitnih, po ishod izbora nevanih propusta. Poznato je, na primer, da u zemljama stabilne demokratije izborni spiskovi nikad nisu u potpunosti aurni, pre svega zbog velike teritorijalne mobilnosti stanovnitva. Ali, posledice te neaurnosti su male i, uz to, uglavnom su ravnopravno distribuirane na sve partije. Nasuprot tome, primeri masovnog ponitavanja ili preinaavanja izbornih rezultata ili dopisivanja stotina hiljada glasova - koje dobro poznajemo iz izborne prakse Srbije u prethodnom razdoblju - utiu bitno, ponekad presudno, na ishod izbora. Postavlja se pitanje da li je mogue unapred napraviti razliku izmeu, sa jedne strane, sitnih i nenamernih propusta u izbornom procesu i, sa druge strane, krupnog i hotiminog krenja slobode i ravnopravnosti uesnika izbornog procesa, da bi se, po svaku cenu, obezbedio poeljan izborni ishod? Mogunost uspostavljanja te razlike, po naem miljenju, postoji ako se to preciznije odredi sadraj dimenzija (pojmova) slobode i ravnopravnosti. Za dimenziju slobodni (izbori) kriterijumi su podeljeni u tri grupe, s obzirom na razdoblje izbornog procesa: pre izbornog dana, na dan izbora i posle izbora. U prvoj grupi (pre izbornog dana) kriterijumi su: sloboda kretanja, sloboda govora, sloboda udruivanja, sloboda okupljanja, sloboda od straha vezanog za izbore i izbornu kampanju, odsustvo prepreka za uee na izborima i jednako i univerzalno pravo glasa. U drugoj grupi (na dan izbora) kriterijum je mogunost da se uestvuje u glasanju, a u treoj grupi (posle izbora) postojanje zakonskih mogunosti podnoenja albe. O dimenziji poteni (izbori) sudi se, takoe, na osnovu niza kriterijuma vezanih za pojedina vremenska razdoblja izbornog procesa. Pre odravanja izbora, lista kriterijuma sadri: transpa64

IZBORI rentan izborni proces, izborne zakone koji ne daju prednost nijednoj partiji, odsustvo smetnji za upisivanje u biraki spisak, ustanovljenje nezavisne i objektivne izborne komisije, nepristrasno tretiranje kandidata od strane policije, armije i sudova, jednake mogunosti za partije i nezavisne kandidate da se takmie na izborima, nepristrasne programe obrazovanja glasaa, regulisanu izbornu kampanju, jednak pristup javno kontrolisanim medijima, ravnopravnu raspodelu javnih finansijskih sredstava partijama i onemoguavanje zloupotrebe zvaninih sredstava informisanja. Kriterijumi na dan izbora su: obezbeen pristup izbornim mestima od strane partija, domaih i stranih posmatraa i medija, tajnost glasanja, odgovarajui oblik glasakih listia i birakih kutija, nepristrasna pomo glasaima, adekvatna procedura brojanja glasova, odgovarajui tretman nevaeih listia, adekvatne preventivne mere prilikom transporta izbornog materijala i nepristrasna zatita birakih mesta. Posle zavretka izbora, kriterijumi su: oficijelno i brzo objavljivanje izbornih rezultata, nepristrasno razmatranje svih izbornih albi, nepristrasno izvetavanje o izborima u medijima i prihvatanje rezlultata izbora od strane svih uesnika koji su u njima bili angaovani. Kroz prizmu iznetih zahteva za slobodnim potenim izborima analiziraemo dosadanja izborna nadmetanja u naoj zemlji. U vremenskom okviru od 1990. do 2001. u Srbiji su pet puta odrani izbori za republiki parlament (1990, 1992, 1993, 1997, 2000), u Crnoj Gori pet puta (1990, 1992, 1996, 1998, 2001), a etiri puta je vren odabir poslanika Savezne skuptine (maj 1992, decembar 1992, 1996 i 2000). Na izborima odranim u Srbiji do 2000, a u Crnoj Gori do 1998, kao i na svim izborima za Saveznu skuptinu, vladajue partije obe republike, SPS i DPS, imale su dominantan poloaj u, institucionalnoj, ekonomskoj i u medijskoj sferi. Prisvajanje prava od strane vladajuih partija dveju jugoslovenskih republika da arbitrarno odluuju o izbornim institucijama (pravilima, procedurama, mehanizmima) obezbedilo im je bitnu prednost nad konkurentima, zato to politike institucije nisu neutralne u odnosu na interese razliitih subjekata, nego nekima od njih omoguavaju da ostvare svoje interese, a druge u tome sputavaju. U institucionalnoj sferi, vladajue partije obezbeivale su nadmoan poloaj nad opozicijom, izmeu ostalog, odluujui jednostrano, uz oslonac na glasake maine u parlamentima dveju republika i u saveznom parlamentu, o izbornim formulama, izbornom cenzusu, broju izbornih jedinica i dr. O tome emo
65

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU navesti samo nekoliko karakteristinih primera. Izborni zakon za prve pluralistike izbore u Srbiji 1990. izglasala je jednostranaka skuptina, izabrana 1989, bez konsultacije sa opozicionim partijama. Izborni zakon za prve izbore za skuptinu Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) odrane u maju 1992 (zasnivajue izbore), usvojen je dogovorom vladajuih partija dveju republika, SPS i Demokratske partije socijalista (DPS), opet bez ikakvog uea opozicije. Situacija je unekoliko promenjena pred decembarske izbore 1992, jer su SPS i DPS, pod pritiskom masovnih protesta koje je organizovao DEPOS sredinom 1992, bili prinueni da se o saveznom i o republikim izbornim zakonima i zakonima o izbornim jedinicama dogovaraju sa opozicionim partijama na okruglim stolovima. Ali, ve poetkom 1993, SPS je ponovo pribegao institucionalnom diktatu jer je, u dogovoru sa SRS, organizovao na konstitutivnoj sednici republikog parlamenta (28. januara 1993.) iznenadnu promenu republikog zakona o izboru poslanika u Vee republika Savezne skuptine. Tom promenom - do koje je dolo retroaktivno (jer su izbori odrani u decembru 1992.) - omogueno je veini u Narodnoj skuptini Srbije, koju su inili SPS i SRS, da bira samo svoje poslanike u Savezno vee Savezne skuptine. U julu 1997, SPS je, oslanjajui se na veinu u Narodnoj skuptini Srbije, a uprkos protivljenju opozicije, poveao broj izbornih jedinica sa devet na 29 za republike izbore koji su odrani u septembru iste godine. Jednostrana promena izborne karte uoi septembarskih izbora bio je jedan od razloga bojkota tih izbora od strane dvanaest opozicionih partija, ukljuujui tu DS i DSS koje su na prethodnim republikim izborima (1993) zadobile podrku jedne estine biraa. U Crnoj Gori vladajui DPS je do svog rascepa (1997), takoe, nametao, u republikom parlamentu, izborna reenja koja mu najvie odgovaraju, oslanjajui se na svoju glasaku mainu. To je posebno dolo do izraaja na republikim izborima 1996, kada je Republika skuptina, uprkos negodovanju opozicije, donela odluku da Crna Gora bude podeljena na 14 izbornih jedinica, umesto da, kao na izborima 1992, itava republika bude jedna izborna jedinica. Kad je re o oblasti ekonomije, permanentna nadmo vladajuih stranaka dveju republika nad opozicijom u ekonomskim resursima - u prethodno odreenom vremenskom razdoblju proizilazila je iz toga to su u privrednom sistemu SRJ, u kojem dominira drutvena (u stvari dravna) svojina, vladajue partije
66

IZBORI vrile funkciju generalnog menadera te svojine, to im je omoguavalo da dravna sredstva koriste za zadovoljenje svojih potreba. Najzad, dominacija vladajuih partija u zvaninim medijima do majskih izbora 1998. u Crnoj Gori i do decembarskih izbora 2000. u Srbiji, na nesumnjiv nain je dokazana u mnogim empirijskim istraivanjima. Ta dominacija bila je znatno naglaenija u Srbiji nego u Crnoj Gori. Osim toga, u Srbiji prava SPS (i njenih koalicionih partnera) nad opozicijom u zvaninim medijima postajala su sve izrazitija u razdoblju od 1990. do 2000. godine. Napomenuli smo da su majski izbori 1998. i decembarski izbori 2000. oznaili kraj sistemske nadmoi DPS, odnosno SPS u izbornom nadmetanju. U Crnoj Gori su na izborima 1998, prema oceni posmatraa OEBS-a, sve partije imale uglavnom ravnopravan pristup zvaninim medijima, to takoe vai i za aprilske izbore 2001. Na izborima za Narodnu skuptinu Srbije odranim decembru 2000, SPS je, takoe, izgubio prevlast u medijskoj sferi u korist DOS-a, pa se zbog toga ni na ovim izborima ne moe govoriti o medijskoj ravnopravnosti stranaka. Napomenimo, uz to, da je SPS na decembarskim izborima 2000 - uz podrku svojih koalicionih partnera SRS i JUL-a - nastavio praksu jednostranog nametanja izbornih propisa. Dva meseca pre tih izbora (9. oktobra 2000), Narodna skuptina Srbije donela je Zakon o izboru narodnih poslanika ne samo bez ikakve konsultacije sa opozicionim partijama nego i bez prethodne najave. Osim toga, pomenutim zakonom Srbija je transformisana u jednu izbornu jedinicu, umesto 29 izbornih jedinica, kako je bilo na izborima 1997. Takvim reenjem izborni cenzus od pet odsto - kakav je postojao i u izbornom zakonu 1997 - dobio je bitno razliito znaenje. Dok su po zakonu 1997. male, tek obrazovane partije, kao i regionalne i etnike partije, mogle osvojiti parlamentarno predstavnitvo u nekoj od 29 izbornih jedinica, na decembarskim izborima, kada je itava Srbija postala jedna izborna jedinica, izborni prag od pet odsto postao je nepremostiva prepreka. Iznenadno usvojeni Zakon o izboru narodnih poslanika - koji je na snazi i u trenutku predaje ovog teksta u tampu - sadri i neke druge slabosti od kojih su dve naroito znaajne. Prva slabost je to to biraima i strankama nije omoguen celovit, ve samo parcijalan uvid u biraki spisak, a druga je to to su lanovi stalnog sastava Republike izborne komisije nadmaili, ne samo po broju nego i po ovlaenjima, lanove proirenog sastava komisije koje
67

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU imenuju politike partije. Pored neravnopravnog poloaja opozicionih partija u ekonomskoj, institucionalnoj i medijskoj sferi, koji je imao veliki uticaj na rezultate izbora odranih na prostoru SRJ od 1990. do 2000 (uz napred navedene izuzetke), na ishod izbora bitno je uticalo krenje izbornih propisa (falsifikati, krae) u reiji vladajuih partija. Do toga je dolazilo, uglavnom, na izborima u Srbiji, bez obzira da li se radi o parlamentarnim ili predsednikim izborima. U posmatranom vremenskom okviru, u Srbiji je uoena izuzetna raznovrsnost prekraja kakva nema premca ni u jednoj postkomunistikoj zemlji Jugoistone Evrope. Od tih prekraja izdvojiemo sledee: krivotvorenje izbornih spiskova i zapisnika sa birakih mesta, preinaavanje izbornih rezultata od strane izbornih komisija, arbitrarno ponitavanje izbornih rezulata od strane sudova, dopisivanje broja biraa da bi se obezbedila pobeda odreenog kandidata i/ili ispunili zakonski uslovi za validnost izbora, masovno dvostruko glasanje, glasanje lica koja su trajno odsutna ili umrla, pritisak na zaposlene da glasaju za odreene partije i kandidate, organizovano ubacivanje u glasake kutije veeg broja unapred popunjenih glasakih listia i dr. Izvrenje veine nabrojanih prekraja olakavalo je to to su vladajue stranke, posredstvom izborne administracije i dravnog aparata, arbitrarno smanjivale i poveavale izborno telo republike, o emu je ve bilo rei. Neki od navedenih izbornih prekraja nisu bili samo pojedinani prestupi nego su imali globalni karakter, ba zato to su u njima posredno ili neposredno sudelovali organi izborne administracije i dravni aparat. Jer da bi se masovno koristili unapred zaokrueni listii - kao to je to, na primer, bio sluaj na lokalnim izborima u Srbiji 1996 - neophodno je prethodno obezbediti nepopunjene listie od strane izborne administracije koja, po zakonu, organizuje njihovo tampanje i distribuciju. O sudelovanju dravnog aparata u falsifikovanju ishoda lokalnih izbora 1996. govori to to su i sudovi iskorieni kao instrument za preinaavanje izbornih rezultata, a pravosudni sistem nije reagovao na krivine prijave koalicije Zajedno protiv poinilica oiglednih izbornih prestupa. Velika izborna kraa, koju je organizovao vladajui reim Srbije 1996, podstakla je masovne proteste graana i meunarodne javnosti, zbog kojih je reim bio prinuen da prizna pobedu opozicije u etrdesetak optina i gradova Srbije. Osim pokuaja falsifikovanja lokalnih izbora 1996, od ostalih
68

IZBORI izbornih prekraja u posmatranom razdoblju, izdvajaju se - po obimu i bezobzirnosti - krivotvorenje rezultata izbora za predsednika Srbije (decembar 1997) i za predsednika Jugoslavije (septembar 2000). U prvom sluaju dopisane su stotine hiljada glasova albanskih biraa sa Kosova i Metohije, kandidatu SPS, Milanu Milutinoviu, da bi se omoguio njegov izborni trijumf. Mnoga od tih mesta na kojima je Milutinovi dobio stopostotnu podrku biraa, prema uvidu posmatraa CESID-a, nisu bila uopte otvorena. U drugom sluaju, SPS je pokuao da krivotvori rezultate izbora za predsednika SRJ (24. septembar 2000) oslanjajui se, pri tom, na Saveznu izbornu komisiju (SIK) i Savezni ustavni sud (SUS). Premda su ve 25. septembra prikupljeni podaci sa birakih mesta govorili da je na predsednikim izborima kandidat DOS-a, Vojislav Kotunica pobedio kandidata SPS, Slobodana Miloevia u prvom krugu, SIK - tanije reeno njen stalni deo - nastojala je do 5. oktobra da sprei ili bar ublai Miloeviev poraz. U tom razdoblju SIK je, umesto organa koji nepristrasno obavlja zakonom propisane zadatke, delovao kao instrument vladajueg reima inei veliki broj tekih povreda izbornih propisa od kojih emo pomenuti samo najtee: onemoguavanje lanovima SIK-a iz proirenog sastava (predstavnicima partija-podnosilaca izbornih lista) da uestvuju u radu Komisije od zatvaranja birakih mesta do objavljivanja konanih rezultata; uzimanje u obradu izbornog materijala sa birakih mesta na Kosovu i Metohiji, iako je stigao u izborne jedinice Prokuplje i Vranje posle isteka zakonom propisanog roka i donoenje odluke o zatvaranju birakih mesta na Kosovu i Metohiji u 16 umesto u 20 asova. Osim toga, stalni sastav SIK-a falsifikovao je rezultate predsednikih izbora objavljujui u svojoj Odluci da je kandidat DOS-a, Vojislav Kotunica, dobio 2.474.392 glasova, odnosno 49,9 odsto od ukupnog broja glasalih. Na osnovu toga, SIK je ocenio da Kotunica nije ispunio uslov (od 50 odsto plus jedan glas) da bi bio izabran u prvom krugu, pa je proglasio da e drugi krug predsednikih izbora biti odran 8. oktobra 2000. Ali, prilikom utimavanja izbornih rezultata, Saveznoj izbornoj komisiji - koja je, oigledno, radila u velikoj urbi - potkrala se i jedna krupna injenika greka. U citiranoj Odluci navedeno je da je broj biraa koji su glasali 5.053.428, a broj upotrebljenih glasakih listia 5.053.090! Prigovor DOS na tu odluku SIK je odbacio a SUS je, najpre, 4. oktobra pokuao da zataka Miloeviev poraz najavljujui ponavljanje izbora da bi tek posle masovnih protesta
69

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU graana Srbije zbog izborne prevare - koji su dostigli vrhunac 5. oktobra, i koji su doveli do uruavanja vladajueg reima - promenio svoju odluku i priznao izbornu pobedu Kotunice. Zbog nesavesnog rada, protiv lanova SIK-a podneta je ve 5. oktobra 2000. krivina prijava, a protiv nekih od lanova komisije Prvo optinsko javno tuilatvo u Beogradu podiglo je optunicu zbog zloupotrebe slubenog poloaja. Interesantno je da su sva tri opisana krivotvorenja izbornih rezultata od strane vladajueg reima u Srbiji organizovana u drugoj polovini devedesetih godina i da su njihovi poinioci ostavili neuporedivo jasnije tragove, nego to je to sluaj sa izbornim falsifikatima kojima je taj reim pribegavao poetkom devedesetih godina. To predstavlja jednu od osobenosti Srbije u odnosu na druge postkomunistike zemlje Jugoistone Evrope u kojima su izborne manipulacije od 1990. naovamo postajale sve suptilnije.

Odsustvo prikladnih izbornih propisa (u proceduralnom i u sutinskom smislu) kao i hronino krenje tih propisa od strane vladajue partije ili partija, bili su u proteklom razdoblju bitni razlozi to za skuptinu SRJ i skuptinu Srbije nijednom nisu odrani slobodni i poteni izbori. Izneta ocena ne vai za Crnu Goru u kojoj su 1998, kao i 2001, odrani - prema miljenju posmatraa OEBS-a - slobodni i poteni izbori. Nedostatak odgovarajue normativne osnove u SRJ i Srbiji mogue je otkloniti usvajanjem novih zakona (zakona o izborima, zakona o izbornim jedinicama i dr.) u kojima e naela slobode i ravnopravnosti uesnika u izbornom procesu biti maksimalno potovana. U usvajanju tih zakona, umesto dosadanjeg jednostranog nametanja reenja od strane vladajue stranke (stranaka), neophodno je obezbediti uee i (eventualno) konsenzus svih relevantnih partija, kao to je to bio sluaj u veini postkomunistikih zemalja Jugoistone Evrope pred prve pluralistike izbore 1990. U usvajanju tog zakona potrebno je postii kompromis u kojem nijedna stranka ne moe da rauna da e maksimalno ostvariti svoje interese. Pored toga, u novim izbornim propisima bilo bi vano korigovati neka dosadanja pogrena reenja i/ili eliminisati krupne propuste, od kojih emo nabrojati nekoliko najvanijih. Prva pogreka se sastoji u tome to su sredinom 2001. u SRJ na snazi razliite izborne formule na pojedinim nivoima politikog
70

IZBORI organizovanja: na saveznom i republikom nivou primenjuje se proporcionalni izborni princip, na pokrajinskom nivou dvokruni veinski princip, a na lokalnom nivou sistem first-past-the post. arenilo izbornih principa onemoguuje prosenim biraima od koji 40 odsto nema zavreno osnovno obrazovanje, a od toga priblino jedna polovina je nepismena ili funkcionalno nepismena - da shvati vezu izmeu glasanja i predstavnitva. Umesto toga, novim reenjem trebalo bi univerzalno primeniti proporcionalnu formulu, kao to je to sluaj i u veini postkomunistikih zemalja Jugoistone Evrope. Prihvatanje jedinstvenog izbornog principa omoguilo bi da se kodifikuje materija izbora koja je danas regulisana u vie zakonskih i podzakonskih akata. Drugo, cenzus od pet odsto sadran u vaeem republikom izbornom zakonu, po kojem je itava Srbija jedna izborna jedinica, prohibitivno deluje na predstavnitvo malih partija i partija nacionalnih manjina, posebno maarske i muslimanske (bonjake) manjine, pa bi ga trebalo smanjiti na dva odsto, to je ispod udela pomenutih dveju manjina u populaciji Srbije (Madari 3,5 odsto, Muslimani 2,5 odsto). Alternativa tome jeste prihvatanje pozitivne diskriminacije kojom bi se partijama nacionalnih manjina omoguilo dobijanje parlamentarnih mandata po posebnim (lakim) uslovima. Tree, imajui u vidu dosadanja viestruko negativna iskustva, neophodno je, nizom mera, onemoguiti ili bar maksimalno oteati krivotvorenje izbornih rezultata. Potrebno je, zapravo, toliko poveati rizik za potencijalne poinioce izbornih prekraja da cena takve strategije (utroak sredstava, vremena, energije, plus rizici otkrivanja) prevaziu moguu izbornu dobit. U mere odvraanja potencijalnih poinilaca izbornih prestupa spadaju, pre svega, ustanovljavanje jedinstvenog, kompjuterski obraenog birakog spiska na nivou republike i obezbeenje efikasne sudske zatite izbornog prava. Tim merama treba, svakako, dodati i dva reenja koja su sadrana u izbornom zakonu Srbije usvojenom 2000: svojeruno potpisivanje biraa prilikom preuzimanja glasakog listia i identifikacioni sprej koji onemoguava viestruko glasanje istog lica. Obeshrabrivanju potencijalnih prekrilaca doprinelo bi, svakako, garantovanje mogunosti praenja izbora od strane domaih i stranih posmatraa. etvrto, imajui u vidu naglaenu neravnopravnost stranaka u medijskoj sferi koja je, kao senka, pratila sve prethodne izbore, bilo bi nuno novim zakonskim reenjima ne samo afirmisati nego
71

Pravci promene

POLITICKE PARTIJE I IZBORI U DEMOKRATSKOM PORETKU i omoguiti efikasnu sudsku zatitu principa jednakog pristupa javnim glasilima svih stranaka-uesnica izbornog nadmetanja. Peto, prema aktuelnom saveznom i republikom zakonu Srbije, izborne komisije su ad hoc organi ija je delatnost vezana za odreene izbore. S obzirom na neophodnost permanentnog auriranja birakih spiskova (usled promene prebivalita, sticanja birakog prava od strane mlaih generacija, smrti i dr.), bilo bi korisno da izborne komisije (ili njihov administrativni segment) permanentno i profesionalno obavljaju svoj posao. Time bi bio uinjen korak ka institucionalizaciji izbora kojim bi se eliminisali ili bar ublaiti permanentni sporovi oko broja graana koji imaju birako pravo.

Literatura

Partije Goati Vladimir. Savremene politike partije, Beograd: Partizanska knjiga Goati, Vladimir. 2000. Partije Srbije i Crne Gore u politikim borbama, Bar: Conteco Luki, Radomir, 1966. Politike stranke, Beograd: Nauna knjiga Pulieli, Stjepan. 1967. Politike partije, Zagreb: Narodne novine Izbori Goati, Vladimir. 1999. Izbori u SRJ od 1990. do 1998. Volja graana ili izborna manipulacija, Dodatak izbori 2000. Beograd: Centar za slobodne izbore i demokratiju Pajvani, Marijana, 1997. Izbori, pravila, prorauni, Novi Sad: Naa borba Pajvani, Marijana. 1999. Izborno pravo, Novi Sad: Akademik grafika Raki-Vodineli, Vesna i ist. 1997. Izborna kraa, Pravni aspekt, Beograd: Medija centar Vasovi, Vuina i Goati, Vladimir. 1993. Izbori i izborni sistemi, Beograd: IBN centar i Radnika tampa

72

73