Bine-Simonova skala je prvi i najpoznatiji individualni test inteligencije koji su 1905.

konstruisali francuski psiholog Alfred Bine i lekar Teodor Simon. Sa Bine-Simonovom skalom zapoinje period sistematskog merenja inteligencije, kao i itav pokret testiranja sposobnosti u psihologiji. Skala je sastavljena od nekoliko raznovrsnih testova i meri optu intelektualnu sposobnost (G-faktor) zasnovanu na Bineovoj definiciji inteligencije: biti inteligentan znai dobro rasuivati, dobro razumeti i dobro i pravilno misliti. Na osnovu odnosa izmerenog mentalnog i aktuelnog kalendarskog uzrasta, odreuje se IQ (koeficijent inteligencije) deteta, gde IQ=100 oznaava da su ispitanikove intelektualne sposobnosti razvijene u skladu sa njegovim kalendarskim uzrastom, IQ<100 da mu je inteligencija nia od prosene za njegov uzrast, a IQ>100 iznadprosenu intelektualnu razvijenost s obzirom na uzrast. Uraene su mnoge revizije Bine-Simonove skale, od kojih je najpoznatija revizija amerikog psihologa Luisa Termana pod nazivom Stanford-Bineova skala. U Srbiji su uraene dve revizije: Beogradska revizija Bine-Simonove skale Borislava Stevanovia iz 1934. i Nova beogradska revizija Bine-Simonove skale Ivana Ivia iz 1973. I N T E L I G E N C I J A 2. Kljune rei: inteligencija; sposobnost; kolinik inteligencije IQ Pojam i definicija inteligencije Definicija inteligencije je nastala od latinskih rei inter to znai meu i legere u prevodu brati, skupljati. Sklapanjem ova dva pojma dolazimo do znaenja - uviati meuveze ili meuodnose u pojmovima sa kojima se susreemo i na osnovu kojih gradimo predstavu o svetu koji nas okruuje. Tokom istraivanja ovog pojma postojale su dileme da li je inteligencija sposobnost reavanja novih problema i snalaenje u novonastalim situacijama ili je to sposobnost apstraktnog razmiljanja, razumevanja uzroka i posledica nekog problema, sposobnost razlikovanja bitnog od nebitnog, sposobnost uenja i prilogoavanja nekom zadatom cilju. O postojanju i prirodi inteligencije bilo je vie sporova nego o bilo kom drugom psiholokom pojmu. Iako postoji vie definicija koje se donekle razlikuju, teoretiari se slau u jednom, da je inteligencija potencijal, a ne potpuno razvijena sposobnost. Smatra se da ona predstavlja kombinaciju urodjenih karakteristika nervnog sistema i razvojne inteligencije, oblikovane iskustvom i uenjem. Ne postoji, medjutim, opteprihvaena definicija inteligencije, jer jo uvek ne postoji opteprihvaena teorija inteligencije, a definicija dolazi tek nakon prihvaene teorije. Pojam sposobnosti Sposobnosti su svojstva koja uslovljavaju razlike medju ljudima, na osnovu kojih se isti procenjuju, a kao takve su nedeljivo povezane i sa inteligencijom. Bilo da su sposobnosti telesne, psiholoke ili socijalne, vairaju u odredjenoj grupi ljudi u odnosu na to koliko dobro ljudi obavljaju odredjeni posao. Ne rade ih svi na isti nain, ak iako su podjednako motivisani i imaju slino iskustvo. Razlike medju nainima mentalnog funkcionisanja uslovile su podeljenost na senzorne, psihomotorne i intelektualne sposobnosti. S obzirom na to da i senzorne i psihomotorne sposobnosti podrazumevaju ukljuivanje odredjenih ula, ili pak obavljanje radnji za izvravanje odredjenih aktivnosti, jasno su se izdvojile intelektialne sposobnosti, koje se ne mogu otkriti pukim posmatranjem, i one na neki nain predstavljaju koordinatore, a samim tim i glavne delove za obavljanje razliitih aktivnosti. Odnose se na aktivnosti na viem nivou, one sloene, neiskustvene koje odlikuje jos i teina zadataka. Na neki nain se smatra da je priroda inteligencije ta koja je uslovila individualne razlike u sposobnostima i nainima miljenja. Zato emo mi u ovom radu najvie panje posvetiti prouavanju prirode inteligencije.

INTELIGENCIJA Inteligencija se najee definie kroz tri shvatanja ovog pojma: a) kao sposobnost apstraktnog miljenja; b) sposobnost za uenje; i c) sposobnost snalaenja u novim situacijama. S obzirom na to da je inteligencija sposobnost reavanja problema miljenjem, gde je sutinska psihika aktivnost uvidjanje bitnih odnosa u problemsituaciji, razumljivo je da se inteligencija najee odredjuje kao sposobnost snalaenja u novim situacijama. Pod inteligencijom se podrazumeva sposobnost ili sposobnosti za predzimanje aktivnosti koje karakterie tekoa, sloenost, apstraktnost i ostale oteavajue okolnosti, uz uslov da problem koji treba reiti nije bio reavan tokom ranijih aktivnosti, tj. nije bio u iskustvu (Hrnjica, S, 2003). O tome da li je inteligencija jedna jedinstvena sposobnost ili se sastoji od odredjenog broja razliitih posebnih sposobnosti, miljenja su podeljena. Ukratko, da li je inteligencija opta sposobnost koja dolazi do izraaja kod bilo koje aktivnosti ili postoji vie nezavisnih vrsta inteligencije? Istraivai se slau u tome da pored opte sposobnosti postoje i posebne, ali su shvatanja o prirodi i vezi ovih sposobnosti razliita. Akademski orijentisani psiholozi su dugi niz godina istraivali sutinu i strukturu inteligencije, odnosno, tragali su za osnovnim elementima intelektualnog funkcionisanja. Nekoliko shvatanja privlae posebnu panju: Spirimanovo, Terstonovo, Gilfordovo, Katelovo, Gardnerovo, ternbergovo i Golemanovo. Spirman (Spearman, C.): Teorija o dva faktora inteligencije 3. U procenjivanju inteligencije kao sloene psihike funkcije, Spirman je doao do zakljuka da uspeh u svakom poslu zavisi od dve grupe faktora: od jednog opteg (generalnog) koji odgovara onome to nazivamo inteligencijom i od vie posebnih (specifinih) faktora vanih za uspeno obavljanje odredjenih vrsta poslova. Opti ili G (generalni) faktor je, u stvari, ono to nazivamo inteligencijom i najvaniji je za inteligentno ponaanje. Specifini(S) faktori dolaze do izraaja u uspenosti u posebnim vrstama aktivnosti. S-faktor ukazuje na specijalne sposobnosti od kojih zavisi ishod nekog posebnog zadatka ili radnje. S-faktori su ono to se u obinom ivotu zove specijalna obdarenost tj. talenat ( muziki, logiki, mehaniki, sposobnosti pamenja brojeva ili imena ). Na osnovu korelacije koja postoji medju pojedinim grupama specifinih faktora, Spirman je zakljuio da postoji i trea vrsta faktora koje je nazvao grupnim faktorima. Ovakvo razmatranje podelom na generalni i na specifine faktore, koji odreuju inteligentnost osobe, nailazi na kritike autora koji se zalau za multifaktorijalnu teoriju inteligencije, koja u obzir uzima sve relevantne sposbnosti. Terston (Thurstone, L.): Teorija o sedam posebnih faktora Terston je osporio Spirmanovu tezu o G faktoru kao jezgru i integracionom elementu organizacije sposobnosti. Po Terstonu, uspeno reavanje razliitih vrsta problema zavisi od sedam posebnih faktora: Specijali faktor (S) tj. sposobnost zamiljanja i predstavljanja prostornih odnosa; Perceptini faktor (P) koji se ogleda u sposobnosti brzog uoavanja objekata, u uoavanju razlika medju njima i to posredstvom vida; Numeriki faktor (N) se odnosi na sposobnost izvodjenja osnovnih raunskih operacija; Verbalni faktor (V) je sposobnost razumevanja rei, njihovog odnosa i sposobnost zakljuivanja; Faktor pamenja (M) se ogleda u sposobnosti neposrednog pamenja brojeva, slova i rei; Faktor reitostiverbalna fluentnost (W) se odnosi na sposobnosti brzog pronalaenja rei, bogatstvo renika i teno jeziko izraavanje; Faktor rezonovanja (zakljuivanja R) se ogleda u sposobnosti nalaenja optih principa i izvodjenja pravila i zakonitosti iz datih podataka.

Medjutim, Terston je nakon ponovljenog istrazivanja bio prisiljen da prizna da postoji generalni faktor, a Spirman je prihvatio da, pored generalnog faktora, zaista postoje dokazi za ono sto engleska kola naziva grupnim faktorima. Veliki broj naunika prihvata Terstonovo shvatanje strukture inteligencije. Sve vie je onih koji smatraju da inteligencija nije ni jedinstvena sposobnost niti zbir razliitih posebnih sposobnosti, ve sloena sposobnost koju ine opta sposobnost zajedno sa jednim brojem posebnih sposobnosti. Gilford (Guilford, P.): Teorija trodimenzionalne eme Naunik Gilford je klasifikovao intelektualne sposobnosti u zamiljen paralelopiped. Od est stranica paralelopipeda tri su znaajne i one sadre sledee elemente: Prva stranica ima pet elemenata i odnosi se na mentalne procese i operacije koje se javljaju prilikom reavanja problema i testova. To su pet grupa faktora: 1) sposobnost pamenja; 2) kognitivne sposobnosti (pronalaenje i prepoznavanje informacija); 3) sposobnost konvergentnog miljenja (od kojeg zavisi da li se dosledno ide ka nalaenju reenja u pravcu koji je oznaen zadatkom); 4) sposobnost divergentnog miljenja (bogatstvo ideja, kreativnosti i mogunosti da se za dati problem nadje vie dobrih reenja); 5) sposobnost evaluativnog miljenja (koje se ogleda u kritinosti i tanom ocenjivanju ta je ispravno a ta nije). Druga stranica ima etiri elementa i odnosi se na sadraje elemenata koji ulaze u reavanje problema. To su: 1) figuralni sadraj (sadraji poput boja i oblika); 2) simboliki sadraj ( to su znaci i simboli koji zamenjuju brojeve, slova, note); 3) semantiki sadraj (rei,); 4) bihejvioralni faktor (sadraj) izveden iz iskustva, sadraj koji slui za reavanje problema). Trea stranica ima est elemenata i odnosi se na oblik produkata u kojim moe da se javi svaka informacija. To su: 1) jedinice (pojedinane stvari i figure, njihova imena, izolovane celine); 2) klase (objekti sa jednom ili vie karakteristika); 3) relacije (tipovi veza izmedju dva elementa); 4) sistemi (strukture i organizacije medjusobno zavisnih delova); 5) transformacije (promene polaznih stanja); 6) implikacije (oekivanje, predvidjanje javljanja neke pojave na osnovu uvidjanja veze medju elementima koji su povezani sa tom pojavom). Katel (Cattell, R.): Teorija fluidne i kristalizovane inteligencije 4. Katel je, anlizirajui strukturu inteligencije, tvrdio da postoje dva razliita izraavanja inteligencije: fluidna i kristalizovana. Fluidna inteligencija je nezavisna od iskustva i izraava se u sposobnosti da se sagledaju kompleksni odnosi, kao i da se primene novi, originalni naini u reavanju problema. Sadraj fluidne inteligencije ine sledee intelektualne sposobnosti. Indukcija, obim pamenja, asocijativno pamenje, opaanje odnosa izmedju apstraktnih figura, sposobnost klasifikacije figura, semantike relacije i semantika klasifikacija. Po Katelu, nasledje znaajno utie na ovu vrstu inteligencije. Fluidna inteligencija dostie maksimum do 20. godine ivota. Kristalizovana inteligencija se odnosi na korienje prethodno razvijenih i steenih vetina, znanja i iskustava. Zbog toga se ova vrsta inteligencije poveava sticanjem iskustva i obrazovanja. Svoj maksimum dostie posle dvadesete godine i ne opada sa starou. U kristalizovanu inteligenciju spadaju: numerika i verbalna sposobnost i sposobnost rezonovanja. Gardner (Gardner, H.) i ternberg (Sternberg, R.): Teorija viestruke inteligencije Gardner je medju onim naunicima koji su zadnjih godina najvie uzdrmali naa verovanja o inteligenciji. On smatra da inteligenciju merimo vrlo usko. Gardner je autor teorija viestruke inteligencije u kojoj predlae osam komponenti mentalnih sposobnosti, osam osnovnih oblika inteligencije : lingvistiku, prostornu, muziku, logikomatematiku, telesno-kinesteziku, intrapersonalnu, interpersonalnu i naturalistiku. Ova

teorija je proirena devetom vrstom koja se naziva egzistencijalna inteligencija. Gardner navodi niz argumenata u prilog tvrdnje da je inteligencija specijalizovana ( na primer nadarena deca pokazuju veliki talenat u jednoj oblasti a vrlo prosene sposobnosti u drugoj). Po Gardneru, ove razliite vrste inteligencije nisu u potpunosti odvojene jedna od druge. Pre bi se moglo rei da su to posebni tipovi inteligencije, koji ukljuuju skup sposobnosti koje se zajedno ispoljavaju. ternberg je, takodje, razvio teoriju viestruke inteligencije, ali pretpostavlja da postoje samo tri vrste inteligencije: analitika (jasno definisan problem, jedno reenje; posebno je vana u procesu obrazovanja);praktina (nedovoljno jasne, este situacije sa viestrukim reenjima); i kreativna (nove situacije, nove ideje). U ovoj teoriji, inteligencija je prikazana kao sposobnost pomou koje pojedinac reava svoje probleme, sposobnost koja ukljuuje i svrsishodnu adaptaciju na okruenje, selekciju i oblikovanje okruenja koje je znaajno za ivot te osobe. Gardnerova i ternbergova shvatanja su ukazala da postoje socijalni i lini aspekti inteligencije, da se inteligencija otkriva u kontekstu dok ljudi stupaju u odnose sa drugima i dok reavaju svoje ivotne probleme. Ova ideje je prisutna i u Kantorovom istraivanju socijalne inteligencije i Golemanovom izuavanju emocionalne inteligencije. Socijalna i emocionalna inteligencija Socijalna inteligencija (po Kantoru i saradnicim) se sastoji od ekspertize koju ljudi unose u odredjene situacije pri reavanju ivotnih problema. Ljudi se razlikuju u svojim oblastima ekspertize; neko moe da ima bogato znanje vezano za razne situacije na poslu, neko moe znati kako da se najbolje brine o deci itd. Socijalna inteligencija podrazumeva primenu znanja na socijalne probleme u ivotu, odnosno umenost u postupanju sa ljudima. Emocionalna inteligencija (EI) predstavlja se kao sposobnost i vetina osobe da identifikuje i upravlja sopstvenim i tuim emocijama. To je sposobnost da se posmatraju sopstvena i tudja oseanja i ponaanja, da se uoavaju njihove medjusobne razlike i da se te informacije koriste kao vodi za sopstveno razmiljanje i ponaanje (Goleman, D. ). Emocionalna inteligencija se sastoji od 5 komponenata: prepoznavanje emocija kod sebe (pojedinac je u poziciji da upravlja tim emocijama); regulisanje emocija kod sebe (pojedinac npr. nee dozvoliti da mu se zbog razoaranja u neostvareni cilj, pomuti sposobnost rasudjivanja); samomotivacija, tj. strateko korienje emocija u funkciji line motivacije za reavanje odredjenih problema (npr. osoba koja je upisala teke studije, u stanju je da se disciplinuje i povea vreme za uenje); prepoznavanje emocija kod drugih, odluujue je za empatiju (pojedinac je u stanju je da shvati kako se neko drugi osea i da u skladu s tim pronadje dobar odgovor i primereno ponaanje prema toj osobi); regulisanje emocija kod drugih, zasniva se na prepoznavanju naina emocionalnog reagovanja drugih ljudi (osoba prepoznaje i shvata sopstvene emocije i emocije drugih ljudi). 5.Ovo pokazuje da se emocionalna inteligencija nalazi u osnovi onoga to ternberg naziva praktina inteligencija. Posebna vrednost teorijskog okvira emocionalne inteligencije je u tome to ukazuje na dinamiku, funkcionalnu ulogu emocija u samoregulaciji. Ljudska oseanja su znaajna determinanta ljudskog ponaanja. Ljudi se ponaaju sa namerom da ostvare pozitivna oseanja kod sebe, ali i sa eljom da pri tom izbegnu oseaj krivice i grie savesti. Drutvena podrka i pomaganje drugima dovodi do pozitivnog raspoloenja kod pomagaa. Kada to neka osoba jednom otkrije, tada moe aktivno da oblikuje sopstveno iskustvo, upravo koristei ponaanje pomagaa kao strategiju za izazivanje pozitivnog raspoloenja. Moe se zakljuiti da su sposobnosti EI okrenute ka nama i one meuljudske su od enormnog znaaja za na ivot. One su alati koje na mozak koristi da bismo oblikovali znaenje glavnih

pojmova kao to su ljubav, uspeh i srea. EI predstavlja relativno novu oblast psiholokog istraivanja, pa tek predstoje dalja prouavanja koncepta emocionalne inteligencije. Determinante razvoja inteligencije uloga nasledja i uloga sredine Inteligencija se razvija u toku ivota. ta utie na razvoj inteligencije? Vremenom su razvijene teorije da je jednim delom zasluan nasledni faktor, i kao drugi deo, takoe veoma znaajan, su faktori sredine u kojoj ivimo. Ova dva faktora deluju kumulativno. Po teoriji o nasleu razmatra se genetska uslovljenost u razvoju inteligencije. Pritom se navodi veliki znaaj inilaca sredine koji aktiviraju genetsko naslee i potom razvijaju inteligenciju do stepena odreenog u genetskom kodu. Do ovih shvatanja dolo se prouavanjem razvoja inteligencije kod blizanaca koji su iveli u razliitim sredinama, zajedno ili odvojeno. Inteligencija se mnogo bre razvija u prvim godinama ivota kada spoznajemo svet. Vreme u kojem se razvija inteligencija je predmet rasprave i neslaganja meu mnogim istraivaima. Dok jedni tvrde da se inteligencija razvija do 15-16 godine, drugi smatraju da se procesi razvoja privode kraju oko 24-25 godine ivota. Ima autora koji zastupaju miljenje da se inteligencija, a naroito kod pojedinih osoba, razvija ak i posle 50. godine ivota. Najveci broj psihologa se slae da nasledje odredjuje minimalni i maksimalni domet intelektualnog razvoja, a da sredina i socijalni uslovi utiu na dostizanje krajnjih mogunosti. Uloga nasledja. U razvitku inteligencije utvrdjena je vanost nasledja, uporedjivanjem inteligencije roditelja i razliitih kategorija dece. Istraivanja su pokazala da u onim sluajevima gde je nasledna osnova slinija, postoji i vea slinost u inteligenciji. Ova podudarnost je posledica nasledja, a ne sredine, to se moe dokumentovati podacima da ta slinost postoji, ne samo u onim sluajevima gde su roditelji i deca iveli u istim uslovima, ve i tamo gde su deca odvojena od roditelja i data drugim staraocima. Inteligencija ove dece je bila slinija inteligenciji roditelja nego inteligenciji staralaca. I kod identinih blizanaca, koji su u ranom detinjstvu razdvojeni, inteligencija je bila veoma slina. To upuuje na zakljuak da je slinost inteligencije zasnovana na nasledju i nije posledica uslova ivota. Uloga sredine, ipak, utie na razvoj inteligencije, to potvrdjuju istraivanja. Uprkos injenici da je inteligencija dece koja su odvojena od roditelja ostala slinija inteligenciji pravih roditelja (nego staralaca), ona je prilino porasla kada su deca iz slabijih uslova za razvitak dola u bolje uslove. Ili, i kod identinih blizanaca manja je slinost u inteligenciji kad su oni odrasli odvojeno nega kad su odrasli u istoj porodici, u istim uslovima. Razvitak inteligencije zavisi, pored ostalog, i od toga da li dete ivi u boljim ili loijim materijalnim uslovima, da li ivi u gradu ili u selu, da li je pohadjalo kolu i da li je imalo podsticaja za intelektualni razvoj.To pokazuje da stepen razvitka inteligencije neke osobe zavisi i od nasledne osnove i od ivotnih uslova. Ova pravilnost, naravno, vai za pripadnike oba pola. Kolika je uloga nasledja a koliko uslova sredine, teko je precizno utvrditi. Po nekima, znaaj, odnosno uticaj, nasledja i sredine su u odnosu 8:2. 6.MERENJE INTELIGENCIJE Testiranje inteligencije zasniva se na oceni raznih sposobnosti - bogastvu renika, razumevanju apstraktnih pojmova, sposobnosti razlikovanja bitnog od nebitnog, nivou kolskog i opteg znanja u odnosu na edukaciju i sredinu iz koje potie, sposobnost rasuivanja. Za precizno odreivanje inteligencije koriste se standardizovani testovi inteligencije koji daju kolinik inteligencije (IQ). Test inteligencije predstavlja niz zadataka, izabranim prema odredjenim principima koji omoguavaju da se na objektivan nain ispitaju odredjene osobine koje ulaze u sadraj pojma inteligencija. Od brojnih testova inteligencije, koji su sainjeni od momenta kada je poela njihova primena za procenu mentalnih sposobnosti, posebnu

vrednost imaju Bine-Simonova skala za ispitivanje inteligencije dece i Vekslerova skala za merenje inteligencije dece (Wechsler Intelligence Scale for Children WISC) i odraslih (Wechsler Adult Intelligence Scale Revised WAIS). Bine (Binet, A.) i Simon (Simon, T.): Bine-Simonova skala inteligencije Inteligencija se meri posredstvom testova koji su prilagoeni godinama ispitanika, a rezultati predstavljaju kolinik inteligencije tj. IQ. Kolinik inteligencije IQ je numeriki prikaz stepena razvijenosti inteligencije i predstavlja razliku izmeu mentalnog i kalendarskog uzrasta. Izraunava se po formuli:

Francuski naunici Bine i Simon su konstruisali prvi test inteligencije dece, poznat kao BineSimonova skala. Ovo je test u kome se polazi od pretpostavke da e zbirni rezultat ispitanika na testovima raznog sadraja omoguiti procenu opte razvijenosti mentalne sposobnosti dece. Za svaku godinu uzrasta ispitanika (od 416 godina u verzijama kao to je Beogradska revizija Bine-Simonove skale iz 1976.) sainjen je skup zadataka. Sve skupine zadataka su poredjane u skalu od najlakih (za najmladje) do najteih (za uzrast od 16 godina). Koristei ove zadatke, odredjuje se umni uzrast svakog deteta. Dete od 8 godina koje je u stanju da rei sve zadatke predvidjene za tu godinu, kao i sve zadatke za ranije godine, a nije u stanju da rei zadatke za kasnije godine, ima umni uzrast od 8 godina. Njegov umni uzrast podudara se sa njegovim kalendarskim ili hronolokim uzrastom. Deava se, medjutim, da se umni i kalendarski uzrast ne podudaraju: da dete od 8 godina reava neke zadatke predvidjene za starije godine, to govori da je njegov umni uzrast vii od kalendarskog (a njegova inteligencija iznad prosene); ili ako dete od 8 godina ne reava zadatke predvidjene za osmu godinu i za ranije godine, tada je umni uzrast ispod kalendarskog, a njegova inteligencija ispod prosene. Prema datoj formuli, dete kod koga mentalni uzrast ima vrednost koja je jednaka kalendarskoj, dobija rezultat 100, to znai da je umno razvijeno u granicama proseka. Kod umno zaostalog deteta koje ima na primer 8 godina, a uspeva da rei zadatke predvidjene za decu od 4 godine, dobija se IQ od 50, jer je: 50 = 48/96 x 100 (napomena: 48=4 godine x 12 meseci, a 96=8 godina x 12 meseci). Ovde je umni uzrast ispod kalendarskog i kolinik inteligencije je ispod prosenog. Ameriki psiholog Terman je sainio klasifikacionu shemu rezultata Bine-Simonovim testom. Tako se na osnovu numerikih rezultata iskazuju kategorije mentalne razvijenosti.

Termanova klasifikaciona ema Raspon IQ 140 i iznad 120-140 110-120 90-110 80-90 70-80 70 i ispod Nivoi inteligencije vrhunska visoko natprosena visoka prosena (normalna) ispod proseka (niska) tupost zaostalost (izrazita slaboumnost)

7.Veksler (Wechsler, D.): Vekslerova skala inteligencije Veksler je konstruktor skala za merenju inteligencije dece (WISC) i odraslih (WAIS). Zadaci u Vekslerovoj skali se dele u dve grupe: verbalni i neverbalni (manipulativni) deo. Ova skala omoguuje procenu sposobnosti koje su pod uticajem uenja (putem obrazovanja i kulture). Podela na verbalne i manipulativne zadatke zasnovana je na pretpostavci da postoje auditivno-vokalni i vizuelno-vokalni kanali komunikacije. Za verbalni i neverbalni deo skale se trae zasebne IQ vrednosti. Ako je razlika medju ovim vrednostima u prihvatljivim granicama, iskazuje se i zbirni IQ skor. Ako je razlika velika (vea od varijabiliteta grupe) tada se zasebno tumai svaki skor. Ispitivanjima pomou Vekslerove skale utvrdjeno je da jedan broj osoba (2.2%) ima veoma visoku inteligenciju (IQ iznad 130). Osobe sa takvom inteligencijom mogu se smatrati nadarenim ili talentovanim.Izuzetno visok IQ je samo jedan aspekt kategorije nadarenih osoba. Istraivanja pokazuju da nadarene osobe, pored ove intelektualne sposobnosti, pokazuju istaknute rezultate u razliitim oblastima: matematici, umetnosti, muzici i stvaralatvu. Pokazalo se, takodje da su te osobe u pogledu zdravstvenog stanja, emocionalnog prilagodjavanja i socijalnih kontakata daleko iznad proseka stanovnitva. to se tie stepena razvijenosti inteligencije, kod najveeg dela stanovnitva (oko 82%) ona se nalazi u granicama proseka. Iznad proseka je oko 12%, ispod proseka 9%. Broj mentalno zaostalih osoba (sa IQ 70) iznosi oko 3% (Hrnjica, S. 2003). Subtestovi skale inteligencije i pojedinane sposobnosti koje meri (WAIS-Revised) mogu se videti u posebnoj tabeli:

Subtestovi skale inteligencijei pojedinane sposobnosti koje meri (WAIS-Revised) Subtestovi Verbalni deo informacije slinosti aritmetika renik shvatanje i ponavljanje brojeva shvatanje znanje koje pojedinac ima nagomilano sposobnost da se utvrdi slinost izmedju dva objekta sposobnost izvodjenja jednostavnih raunskih operacija sposobnost definisanja rei i verbalna fluentnost sposobnost pamenja niza brojeva razumevanje drutvenih pravila, normi i odnosa obrazovanja i kulture intelektualna sposobnost sposobnost koncentracije obrazovni nivo neuroloke funkcije kultura Sposobnosti koje meri Pod uticajem inioca

Neverbalni deo (performansa) dopunjavanje slika slaganje kocaka slaganje figura slaganje stripa brojni simbol sposobnost da se zavri crte koji je nepotpun analitiko-sintetika funkcija i sposobnost da se realizuje crte pomou kockica prepoznavanje celine: sposobnost da se sklope rastavljene figure u ,,odgovarajui poredak (red) sposobnost da se poredjaju crtei u odgovarajui poredak koji ,,pria priu sposobnost brzine slaganja brojeva po odgovarajuem redosledu vizija (slika u mati) i mo zapaanja spretnost i brzina motorike mo opaanja i manuelna spretnost nain razmiljanja brzina uenja novog i reavanje problema

Testovi linosti. Ovim testovima ispitujemo da li kod pojedinca postoje, i u kom stepenu, odredjene osobine karaktera ili temeperamenta. Testovi linosti se najee koriste za procenu psihopatologije i osobina linosti kod pacijenata kod kojih se sumnja da postoji poremeaj ponaanja. Ovi testovi mogu da pomognu da se utvrdi razlika izmedju osobine linosti i poremeaja linosti, take na kojoj osobina postaje maladaptivna. Postoje dve grupe ovih testova: objektivni i projektivni. 8.Objektivni test zasniva se na pitanjima iji su odgovori zbirno i statistiki analiziraju. Najee korien objektivni test je Minesota Multifazni Personalni Inventar (MMPI).

Projektivni test se sastoji u tome da se ispitaniku ponudi materijal (likovni ili verbalni) i od njega zahteva da ga tumai. Pretpostavlja se da e ispitanici u svoje tumaenje da unesu (projektuju) svoje emocije, lina stanja, shvatanja i osobine. Od veeg broja projektivnih postupaka, najei su: Test nedovrenih reenica (TNR), Test tematske apercepcije (TAT), Crte ljudske figure (Mahoverov test) i Rorahov test. Minesota Multifazni Personalni Inventar (MMPI). Ovo je najee korieni objektivni test linosti. Sastavljen je od 556 elemenata na koje ispitanik odgovara izborom tano-netano: npr. ,,Moj otac je dobar ovek; ,,Moj otac je vrlo obrazovan, ali naporan. Rezultati se obradjuju kvantitativno i grafiki, a interpretiraju u odnosu na karakteristke referentne grupe najslinije profilu naeg ispitanika. MMPI je iroko primenjivan u istraivakoj i klinikoj praksi jer ovaj instrument omoguuje dobijanje deskriptivnih, dijagnostikih i prognostikih informacija. Test nedovrenih reenica (TNR). Ova projektivna metoda je vrlo jednostavna, sastoji se od niza nedovrenih reenica koje je zapoeo ispitiva, a ispitanik treba da ih dovri po svojoj volji. Npr. ,,Moj otac; ,,Ja elim; ,,Najvie ljudi. Ispitiva analizira odgovore u dovrenoj reenici. Rezultati su pokazatelj linih stavova, motivacije i konfliktnih ivotnih dogadjaja. Pri analizi podataka odgovori se najee svrstavaju u tri grupe: a) neutralne; b) pozitivne (zdrave); c) one koji odaju konflikt. Ovaj test mnogo zavisi od uslova ili raspoloenja ispitanika koji moe da podeava (,,timuje) odgovore, a to oteava tumaenje rezultata. Test tematske apercepcije (TAT). U ovom testu upotrebljava se 31 slika koje predstavljaju razliite figure (po polu i uzrastu) u raznovrsnim i nedovoljno jasnim situacijama. Uputstvo je jednostavno i nedirektivno: ispitaniku se saopti da je pred njim test koji ispituje ,,matu i da on treba da ispria priu koja ima poetak, sredinu i kraj, a sve na osnovu izloene slike. Ispitiva interpretira ispitanikove odgovore u skladu sa psihoanalitikim postavkama o: nesvesnim sadrajima, motivaciji, konfliktima, simbolizaciji, asocijaciji i identifikaciji. Crte ljudske figure Mahoverov test. Ovaj test je primenila Karen Mahover (Machover, K.) u ispitivanju inteligencije dece. Od ispitanika se zahteva da na papiru nacrtaju ljudsku figuru. Nakon toga, moe da se zatrai da na drugom papiru nacrtaju jo jednu ljudsku figuru, ali suprotnog pola od one koju su nacrtali na prvom papiru. Kod ovog testa polazi se od pretpostavke da crtajui figuru ispitanik projektuje intrapsihike i interpersonalne konflikte. Rorahov test. Tvorac ovog metoda je Herman Rorah (Rorschach, H.) vajcarski psihijatar. Metod se sastoji od mrlja mastila koje se daju ispitaniku uz nedirektivno i jednostavno pitanje: ,,ta bi ovo moglo da bude? Moe se primenjivati kod dece i odraslih. Pretpostavka je da se kroz vizuelni opaaj nestrukturisanih stimulusa moe doi do podataka o funkcionisanju i datom stanju neke osobe. Testovi sposobnosti i testovi linosti omoguuju da se relativno objektivno i brzo utvrde osobine koje se ispituju. Test za koji su prethodno utvrdjene norme ocenjivanja rezultata, nain njegovog primenjivanja i njegove merne karakteristike, nazivamo standardizovanim testom. Rezultati koje dobijamo u ispitivanju testom nemaju, medjutim, apsolutnu vrednost, nisu stopostotno tani. Njihova vrednost je samo relativna, ali ipak i dalje ostaju najpouzdanije sredstvo za ispitivanje odredjenih vrsta osobina. UVOD Koliko smo puta uli u razgovoru sa drugim ljudima da se komentarie neija pamet. To koliko je neko pametan ili ne, podlegalo je raznim kriterijumima. Za neke od nas pametan je onaj koji je naitan i/ili obrazovan, a za neke druge je to mogunost snalaenja u bujici svakodnevnih problematinih situacija. Meutim, u psihologiji se termin pamet pominje kao inteligencija a naunici su u ovom polju imali veliki problem u definisanju ta je to to

nas ini intelignentnima i u kojim to ivotnim sferama se inteligencija najoiglednije manifestuje. O postojanju i prirodi inteligencije bilo je vie sporova nego o bilo kom drugom psiholokom pojmu. Iako postoji vie definicija koje se donekle razlikuju, teoretiari se slau u jednom, da je inteligencija potencijal, a ne potpuno razvijena sposobnost. Neki autori definiu inteligenciju kao sposobnost apstraktnog miljenja, neki smatraju da je inteligencija sposobnost brzog i lakog uenja, postoje i definicije koje izjednaavaju inteligenciju sa sposobnou snalaenja i prilagoavanja sloenim situacijama to je u funkciji prilagoavanja jedinke. esto se pominju tri osnovne kategorije inteligencije- apstraktna ili verbalna koja podrazumeva vetinu spretne upotrebe pojmova i kombinacije rei, praktina inteligencija koja oznaava spretnost baratanja predmetima i stvarima u smislu manipulativne sposobnosti, tehnike inteligencije i psihomotornog reagovanja, i socijalna inteligencija koja znai umenost u postupanju sa ljudima. Jo jedna stavka koja je muila psihologe bila je ta utie na razvoj inteligencije. Vremenom su razvijene teorije da je jednim delom zasluan nasledni faktor, ali ne ono to smo samo genetskim materijalom dobili od roditelja ve i sve ono to su nam oni tokom odrastanja pruali u intelektualnom smislu. I kao drugi deo, takoe veoma znaajan, su faktori sredine u kojoj ivimo i koji su kao druga polovina uticaja veoma znaajni pogotovo u periodima odrastanja, kada sredina ima vei uticaj na nas (kola, drutvo...). Postoji dilema koliki je uticaj naslednog faktora a koliki je uticaj faktora sredine. U toj dilemi jedno je sigurno: ova dva faktora deluju kumulativno. Utvrdjeno je takodje i da se inteligencija mnogo bre razvija u prvim godinama ivota kada spoznajemo svet. Razvoj inteligencije se zavrava sa stupanjem u zrelo doba (18-25 godina ivota), a kasnije se samo obogauje obim znanja. Za procese inteligencije potrebno je funkcionisanje i drugih psihikih funkcija, kao to su svest, opaanje, miljenje, pamenje, koje su neophodne za normalno odvijanje procesa inteligencije. Za zdrvstvene radnike a time i za stomatologe to ukazuje na uticaj zdravlja za normalno funkcionisanje procesa inteligencije. Inteligenciju je mogue izmeriti, mada ne ba potpuno tano, savreno i u potpunosti. Za merenje inteligencije se koriste testovi inteligencije. Na osnovu uradjenih testova izraunava se kolinik inteligencije (IQ-Inteligentiae Quotient), koji se dobija deljenjem umne (mentalne) starosti dobijene testom (u mesecima) i dobne ili kalendarske starosti (u mesecima). Da bi se dobio praktian broj, dobijeni rezultat se pomnoi sa brojem 100. Tema ovog rada je Inteligencija i obradjena je sa stanovitva poznatih stavova u pslihologiji i poznatih stavova naunika koji doprinose razumevanju pojma inteligencija. Zbog ogranienog obima ovog seminarskog rada koristili smo samo deo dobro poznatih stavova naunika, uglavnom iznetih u literaturi: Osnovi nauke o ponaanju Prof.dr Ljubivoj Gvoi, Beograd 2007., Emocionalna inteligencija Goleman Danijel, Beograd 1997., i Opta enciklopedija, Prosveta 1978. ZAKLJUAK

injenica je da inteligencija, i nain na koji je koristimo, predstavlja bitnu karakteristiku nas samih. Jednostavno reeno, intelektualne sposobnosti su alati koje na mozak koristi da bi reavao iroki spektar ivotnih potreba ili problema. Ne postoji opteprihvaena definicija inteligencije, jer jo uvek ne postoji opteprihvaena teorija inteligencije, a poznato je da definicija dolazi tek nakon teorije. Nije re o neemu to je opipljivo, ve o naunim pojmovima. Nemogue ih je videti ili dotai, ali ih upoznajemo preko njihovih svojstava i efekata. Smatra se da ona predstavlja kombinaciju urodjenih karakteristika nervnog sistema i razvojne inteligencije, oblikovane iskustvom i uenjem. Iako postoje razliita shvatanja inteligencije, moe se uoiti nekoliko aspekta definisanja inteligencije, koji obuhvataju sledee osobine linosti:

mo brzine adaptacije mo brzog i lakog uenja mo apstraktnog miljenja mo brzine osetljivosti za zadati problem raunske operacije i shvatanje matematikog problema sposobnost korienja rei mo globalne sposobnosti

Kad je re o merenju inteligencije, prvi instrument namenjen prouavanju kompleksnih mentalnih funkcija konstruisao je 1905. godine Binet, i to za potrebe izdvajanja dece koja usled zastoja u mentalnom razvoju ne mogu da prate normalnu kolsku nastavu. Praktiari su, medjutim, uvideli da se testovi inteligencije mogu upotrebljavati i za odrasle osobe. Tako je od 1917. godine, kada je amerika armija angaovala psihologe da joj pomognu pri klasifikaciji regruta, dolo do ire upotrebe testova inteligencije i u ispitivanju odraslih. LITERATURA Osnovi nauke o ponaanju, Prof.dr Ljubivoj Gvoi, Beograd 2007., Emocionalna inteligencija, Goleman Danijel, Beograd 1997., Opta enciklopedija, Beograd, Prosveta 1978.